Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја; и ухватих га, и нећу га пустити докле га не одведем у кућу матере своје и у ложницу родитељке своје.

Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.

Ко је она што иде горе из пустиње као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном и свакојаким прашком апотекарским?

Гле, одар Соломонов, а око њега шездесет јунака између јунака Израиљевијех:

Сви имају мачеве, вјешти су боју, у свакога је мач о бедру услед страха ноћнога.

Одар је начинио себи цар Соломон од дрвета Ливанскога;

Ступце му је начинио од сребра, узглавље од злата, небо од скерлета, а изнутра настрт љубављу за кћери Јерусалимске.

Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломона под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова.