Део други – одељак први. Однос Бога према твари – Бог као Творац света

Неисказано тајанствен и савршен у своме божанском бићу Тросунчани Господ је такав и у својству Творца света, због чега догмат о Богу као Творцу одише неизреченом божанском тајанственошћу и спада у свештене тајне хришћанске вере. Од те тајне Бог нам је открио онолико колико нам је потребно за духовно усавршавање и спасенье, а остало је сакривено у неиспитаним дубинама мудрости Божје,⁹¹⁷ у неприступачној светлости Тросунчаног Божанства где чудесном суштином својом чуда божанских савршенстава живе.

Своја невидљива и увек неисказано тајанствена савршенства Тројични Господ нам је делимице открио у стварању видљивог и невидљивог света, што је богочовечанска мудрост Цркве кратко изразила првим чланом Символа вере: Вeрую во единаго Бога,… Творца небу и земли, видимымъ же всeмъ и невидимымъ.⁹¹⁸ Оваквом својом вером у Тројичног Бога као Творца свега видљивога и невидљивога Црква је у ствари исповедила богооткривену истину: да је свет дело воље, мудрости и силе Божје. То пак значи: свет није сам од себе постао; није случајно постао; нити постоји од вечности. Оваквим ученьем Цркве јасно се двоји и разликује Творац од творевине, Бог од света. А и сам појам о стварању логички претпоставља на једној страни биће које ствара, а на другој твар која се ствара. Један по природи, Триипостасни Бог је један једини Творац једног јединог света који сачињава целину, а састоји се из духовних, вештаствених и духовновештаствених бића. По учењу Светог Откривења све што је Бог створио из ничега, извео из небића у биће, сачињава оно што се назива свет (κόσμος). У ужем смислу под светом се разуме земља, ау најужем – род људски.

1. Свето Откривење Тројичног Божанства почиње истином о Богу као једином Творцу света: Въ началe сотвори Богъ небо и землю.⁹¹⁹ На тој почетној и првој истини оснива се целокупно Откривење Старог и Новог Завета. У почетку свега и пре почетна свега стоји Бог, без кога, мимо кога и против кога није ништа могло ући у постојање, у биће, у живот: вся (πάντα) темъ быша, и безъ него ничтоже бысть, еже бысть.⁹²⁰ Бог је то који је све (τά πάντα) створио,⁹²¹ јер је од Њега и кроз Њега иу Њему све.⁹²²

Говорећи о Богу као Творцу неба и земље Свето Откривење разуме под небом и земљом све што је стваралачком вољом Божјом постало, сву творевину Божју; и оно ни у ком смислу не изједначује Бога са светом, нити Бога чини зависним од света.⁹²³ Иако свет, не само у почетним него и у свима тренутцима свога постојања, зависи од Бога, ипак је Бог, као Творац, трансцендентан свету. Ово учење Светог Откривења које Црква чува и исповеда нема ничег заједничког ни са пантеистичким, ни са дуалистичким, ни са материјалистичким теоријама о пореклу света, теоријама које су послужиле неким јересима као основ за њихову космогонију и антропогонију. Јер по пантеистичком учењу свет је природна еманација суштине Божје, савечан је Богу, и јесте нека врста вечног тела Божјег; по дуалистичком учењу свет и Бог су два вечна бића, два вечна начела, при чему се Бог јавља не као творачко већ само као регулативно начело, а по материјалистичком учењу сва бића и све ствари постају из препостојеће хаотичне материје, која стваралачки дејствује неком иманентном стваралачком силом.

2. Пошто је свет творевина Триипостасног Бога, у његовом су стварању учествовала подједнако и нераздвојно сва три Божанска Лица, али свако на свој ипостасни начин. Силом своје једносушне и нераздељиве природе, мудрости и воље Божанска Лица су једносушна и нераздељива у својој творачкој делатности, при чему твораштво свакога Лица носи на себи своју ипостасну одлику. О творачкој делатности Бога Оца Свето Откривење говори: Нама је један Бог Отац, од кога је све (έξ ου τά πάντα).⁹²⁴ Ο творачкој делатности Бога Сина вели се: Нама је… један Господ Исус Христос, кроз којега је све (δι’ ου τά πάντα);⁹²⁵ све кроза Њ постаде, и без Њега ништа не постаде што постаде;⁹²⁶ Њиме би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво,… све се кроза Њ и за Њ сазда; и Он је пре свега, и све је у Њему.⁹²⁷ О творачкој делатности Бога Духа Светога каже се: Дух Божји који ме створи;⁹²⁸ Речју Господњом утврдише се небеса, и Духом уста његових сва сила њихова.⁹²⁹ Описујући стварање света боговидац Мојсеј пише: Дух Божји ношаше се над водом.⁹³⁰ Под Духом Божјим у овом стиху, по тумачењу светог Василија Великог, разуме се Дух Свети; а реч „ношаше се“ означава да Дух Свети загреваше и оживотвораваше природу воде припремајући је за произвођење живих бића, као што птица, насађујући јаја и лежећи на њима, даје им неку животворну силу.⁹³¹

Богооткривену истину Светога Писма о учешћу свих Лица Пресвете Тројице у стварању света Црква је изразила у свом васељенском Символу вере, у коме Бога Оца назива Творцем, а о Богу Сину вели: Имже вся быша (δι’ ου τά πάντα έγένετο), док Бога Духа Светога назива животворящимъ (το ζωοποιόν). Богоглагољива уста Цркве, свети Оци, надахнуто исповедају свету истину Откривења о Светој Тројици као творцу света „Отац кроз Сина у Духу ствара све (κτίζει τά πάντα)“, објављује отац Православља, свети Атанасије Велики.⁹³² Ништа не долази у биће и не врши се него само кроз Сина у Духу Светоме,⁹³³ јер Света Тројица, која је нераздељива по природи и једна по дејству (μία ταύτης ή ενέργεια), васцела учествује у стварању и произвођењу (δλη του κτίζειν και δημιουργεί ν ούσα).⁹³⁴ Објашњавајући речи апостола Павла (Рим.11:36), свети Василије Велики пише: „Један је Бог од кога је све, и један је Господ Христос кроз кога је све,и један је Дух Свети у коме је све.“⁹³⁵ говорећи о недељивом дејству недељиве Свете Тројице, свети Кирил Александриски вели: „Бог Отац све чини кроз Сина у Духу.“⁹³⁶

У разликовању творачке делатности Оца, Сина и Светога Духа не може се логиком ићи до краја, јер је сва прожета непроницљивом тајном Тројичног Божанства које увек дејствује недељиво и триипостасно. Када Свето Писмо и Свети Оци указују на извесну разлику у творачкој делатности трију Божанских Лица, они ни у ком случају не допуштају мисао да се једно Лице Пресвете Тројице користи другим Лицем као оруђем или као потчињеним сарадником. Напротив, и у тој разлици ипостасних дејстава они виде једно биће, једну вољу, једну силу, једну делатност. Расуђујући о тој разлици у творачкој делатности Божанских Лица свети Басилије Велики овако је одређује: „Отац је првобитни узрок (προκαταρτική αιτία) свега створенога, Син је стваралачки узрок (δημιουργική), Свети Дух је извршни узрок (τελειωτική), тако да вољом Оца све постоји, дејством Сина све се доводи у постојање, присуством Духа све се извршава… Јер први узрок постојања свега јесте Један, који ствара кроз Синаи извршује кроз Духа. Делатност Оца који чини све у свему није несавршена, нити је стваралачко дело Сина непотпуно ако није извршено Духом. Отац, који ствара својом јединственом вољом, могао би стварати без Сина, али ипак Он хоће кроз Сина; нити би Сину, који дела по угледу на Оца, била неопходна сарадња, али и Син исто тако хоће да извршује кроз Духа.“⁹³⁷ А свети Григорије Ниски пише о истој ствари: „Пошто је Бог, који је над свим, створио све кроз Сина, не што не може без неке сарадње, и Јединородни Син дела све Светим Духом, не што има мање силе за самостално извршење, него је извор силе Отац, а сила Очева је Син, а дух силе је Свети Дух, то је и сва творевина, видљива и невидљива, дело божанске силе. И пошто нема места напору у ономе што сачињава Божанску природу, јер са хтењем греди извршење, намера истог тренутка бива остварењем, то се за све јестество што је произашло кроз стварање, с обзиром на покрет воље, тежњу намере и давање силе, оправдано може рећи да почиње од Оца, продужује се кроз Сина и извршује у Духу Светом.“⁹³⁸ Та мисао бруји кроз православно богослужење: Святый Боже, вся содеявый Сыномъ, содействiемъ Святаго Духа.“⁹³⁹

3. Бог је Творац и садржине и облика света; Он је матерку и створио и дао јој облик;⁹⁴⁰ то значи: Он је створио свет из ничега, а не из неке материје која је постојала пре света, нити из своје божанске суштине. То је очигледно из Светог Откривења. У њему се нигде не говори о некаквој материји која би постојала пре стварања света, већ се напротив тврди да је Бог све створио у почетку: У почетку створи Бог небо и земљу.⁹⁴¹ Пре почетка постања света постојао је само Бог, који је силом своје моћи створио свет из ничега. То је изражено речима свете мајке светих Макавеја: Молю тя, чадо, да воззриши на небо и землю, и вся, яже въ нихъ, видящъ, уразумeеши, яко отъ несущихъ сотвори cie Богъ (δτι εξ ουκ όντων έποίησεν αυτά ό Θεός).⁹⁴² Христоносни Апостол сведочи да Бог „зове оно што није као оно што јесте“ (καλούντος τα μη όντα ώς όντα = нарицаетъ не сущая яко сущая)⁹⁴³, што значи да је свемогућство Божје безгранично, јер све што зажели ствара, доводи у постојање: Вся елика восхоте Господь сотвори.⁹⁴⁴ „Јер као што је нама лако назвати по имену оно што постоји, тако је Богу лакше, далеко лакше створити оно што не ПОСТОЈИ (τα μη οντά).⁹⁴⁵ Силом своје свемоћне речи Бог је из ничега сворио сав свет: и материју и њен облик: вeрою разумeваемъ совершитися вeкомъ глаголомъ Божшмъ, во еже отъ неявляемыхъ видимымъ быти (εις το μη έκ φαινμένων τα βλεπόμενα γεγονέναι).⁹⁴⁶ А то значи: „Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће.“⁹⁴⁷

Ово богооткривено учење живи одувек у свештеном сазнању Цркве, и она га исповеда кроз свете Оце. Безбожна је, уче Оци, бесмислена je, и богохулна мисао: да je Бог произвео свет из своје суштине или из већ постојеће материје „Пре свега веруј, саветује свети Јерма, да постоји један Бог, Творац и уредитељ свега, који је све из ничега (ех nihilo) привео у биће.“⁹⁴⁸ Да је Бог створио свет из већ постојеће материје, то не би било ништа нарочито и велико, али се моћ Божја испољава баш у томе што Он из ничега ствара све што хоће. Свето Писмо показује да је материја, из које је Бог створио и усројио свет, саздана Богом.⁹⁴⁹ „Говорите да је све произашло из већ готовог вештаства и не признавати да је Творац васељене произвео све из ничега, било би знак крајњег безумља.“⁹⁵⁰ Бог није створио свет из себе, из своје суштине, већ из ничега. „Васељена је створена; њу Бог није родио из себе, да би она могла бити оно што и Он. Напротив, Он ју је саздао из ничега, да она не би била равна ни Ономе који ју је саздао, ни Сину Његовом кроз кога је саздана.“⁹⁵¹ „Кроз Реч Бог је створио из ничега све што раније ни на који начин није постојало.“⁹⁵² „Твар је произашла не из суштине Божје, него је вољом и силом Божјом приведена из небића у биће (έκ τοΰ μη δντος εις το είναι).“⁹⁵³ Почетак свога постојања свет је добио по вољи Божјој, стога је он у односу према Творцу нешто спољашње (έξωθεν)⁹⁵⁴.

Што се тиче древне философске изреке: ех nihilo nihil fit, она се овде не може применити, јер богооткривеним учешем својим Црква учи не да је „ништа“ само собом створило свет из себе, већ да је Бог свемоћан и премудром силом својом створио свет из ничега. Као идеја, као мисао, свет је одувек постојао у Богу, али је објављен стварањем.⁹⁵⁵ „Бог је сва бића и све твари (τά πάντα) созерцавао пре постања њиховог (πριν γενέσεως αυτών), имајући их у уму свом од вечности (άχρόνως έννοήσας); и свака твар улази у постојање у одређено време, сходно Божјој превечној, са хтењем сједињеној мисли (κατά την θελητικήν αύτοϋ άχρονον εννοιαν), која сачињава предодређење, и облик, и образац (προορισμός, και εΐκών, και παράδειγμα).“⁹⁵⁶ Том превечном мишљу Бог ствара, и она је основ дела које испуњује Логос и извршује Дух.⁹⁵⁷ Говорећи о томе како је Бог створио свет из ничега блажени Августин примећује да је Бог створио све вољом својом, а воља Божја није „ништа“.⁹⁵⁸ По учењу светог Максима Исповедника Бог је своме знању твари, које је од вечности постојало у Њему, дао остварење (ούσίωσιν) и произвео на свет, када је сам хтео.⁹⁵⁹ Воља Божја је основ свега што постоји, зато почетак и порекло свега постојећег ваља видети у вољи и власти Божјој.⁹⁶⁰

4. Трипостасни Господ је „Творац не само твари већ и самог времена, у коме су твари добиле постојање,“⁹⁶¹ јер су простор и време два корелативна и нераздвојна појма. Творац света је, по речима светог Григорија Ниског, поставио време и простор као неке оквире за оно што је имало постати; на томе темељу је Творац саградио васељену. Немогуће је да ишта што је путем стварања дошло у биће може бити независно од простора и времена.⁹⁶² То значи, све што је Бог створио, створио је у времену, или тачније: са временем. На то указује и библијски опис постања света, када се све што је створено просторним пропраћа речима: И би вече и би јутро.

Сам први стих Библије: У почетку створи Бог небо и земљу, садржи у себи појам о истовременом почетку простора и времена, просторнога и временскога, јер тај стих и значи: у почетку времена створи Бог небо и земљу. Сам постанак света као просторне јединке истовремено је и постанак времена као категорије света.⁹⁶³ Свето Откривење изрично наглашава да је Бог творац времена.⁹⁶⁴ И као што је један исти Творац времена и простора, тако је један исти и почетак њихов. Пре почетка, о коме је реч у првом стиху Библије, нису постојали ни небо ни земља, него су постали са почетком времена и у времену. Бог је једини који постоји одувек, пре сваког временског и просторног почетка, пре но што би створена земља и васељена.⁹⁶⁵ О томе говоре речи Спаситељеве гетсиманске молитве небеском Оцу: И сада прослави Ти мене, Оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него свет постаде (προ τοΰ τον κόσμον είναι).⁹⁶⁶

Овом свештеном истином дише Свето Предање апостолске и васељенске Цркве. Почетак света поклапа се са почетком времена, те тако нису два почетка него један. „Свет није створен у времену (in tempore), него са временом (sed cum tempore).“⁹⁶⁷ „У почетку времена Бог је створио небо и земљу. Јер време почиње са овим светом, није постојало пре света.“⁹⁶⁸ Једини је Бог беспочетан бићем, и Он је једини Творац свих векова и свих твари, а сам је изнад времена и пре времена, и изнад и пре свега створенога.⁹⁶⁹

5. Пошто је створени свет дело свесавршеног Бога и Господа, то се разлог и циљ његовог постанка налази у Богу, а не негде изван Њега. Бог није створио свет по неопходности и потреби,⁹⁷⁰ или што би имао неке користи од њега. Бог је сам по себи савршена пуноћа блаженства,⁹⁷¹ славе, мудрости и силе; према томе, Њега нико и ништа не може присилити ни на шта, нити Му ико и ишта може увећати силу или умножити славу. Живећи сав у ненарушивом јединству свих својих апсолутних савршенстава, Бог је као побуду и разлог за стварање света могао имати једино своју безграничну љубав, којом је зажелео да створи свет, те тако и ван себе открије своја савршенства дајући створеним бићима могућност да учествују у његовој неисказаној доброти и блаженству. „Пошто се добри и предобри Бог није задовољио созерцањем себе самог, него је у преизобилној доброти својој зажелео да постану бића која би могла уживати у његовим доборчинствима и суделовати у његовој доброти, то је Он из небића увео у биће и створио све видљиво и невидљиво.“⁹⁷² То значи, доброта Божја безгранична љубављу побуда је за стварање света, а циљ – учествовање твари у тој безграничној доброти Божјој.

Безгранична доброта Божја, која се према твари пројављује као безгранична љубав, сведочи да је Бог – љубав,⁹⁷³ да је Он – једини добар.⁹⁷⁴ Доброта као таква одразила се је на створењима Божјим: Благъ Господь всяческихъ и щедроты Его на всехъ делахъ Его.⁹⁷⁵ Циљ стварања света садржи се у самој побуди Божјој за стварање света, јер учествовање у свесавршеној доброти Божјој и јесте циљ сазданих бића: мы созданы на дела благая.⁹⁷⁶ Α учествовање у доброти Божјој и јесте учествовање у блаженству Божјем. Природно је што се то пројављује у слављењу Бога од стране сазданих бића. Свети Анђели непрекидно славе Бога јер је њихов живот непрекидно драговољно учествовање у доброти, а тиме и у блаженству Тросунчаног Господа.⁹⁷⁷ На тајанствен начин сва твар прославља Бога, творца свог.⁹⁷⁸ Човек је саздан да би, усавршавањем себе у доброти Божјој, учествовао у блаженству Божјем, и стога славно Бога, Творца и Спаситеља свога. Пошто доброта и љубав Божја према људима врхуне у Спаситељевом подвигу искупљења, то Спаситељ извршење дела искупљења назива прослављањем Оца свог небеског.⁹⁷⁹ Унети сву личност своју у искупитељски подвиг Спаситељев, усвојити га свим бићем својим, и на тај начин прославити Бога и душом и телом, мислима и делима, осећањима и жељама, и јесте циљ човекова постојања на земљи.⁹⁸⁰ Усавршавајући се у доброти Божјој, хранећи се њоме, човек се уподобљава Богу, и на тај начин учествује у блаженству Божјем, улази у вечну радост Господа свог.⁹⁸¹ А када Свето Откривење сумарно говори о циљу и смислу свега створенога, онда вели: Господ све створи себе ради,⁹⁸² све се кроза Њ и за Њ сазда,⁹⁸³ све је Њега ради,⁹⁸⁴ Он је омега свега,⁹⁸⁵ све греде ка томе да Бог буде све у свему,⁹⁸⁶ јер је Он „крайнее всехъ желаше.“⁹⁸⁷

Вођени и увођени Духом Светим у тајне мироздања, свети Оци налазе да је доброта Божја једини повод и разлог стварању света. „Бог је добар, вели свети Атанасије Велики, или боље рећи: Он је извор доброте; а пошто Доброме није својствена завист ни према чему, то је Он, немајући зависти ни према чему, створио све из ничега Речју својом, Господом нашим Исусом Христом.“⁹⁸⁸ „Пошто Доброти није било довољно дасе креће самоу созерцавању себе (τη εαυτής θεωρία), него је требало да Добро излије и прошири своја доброчинства на што већи број предмета (јер је то својствено највишој Доброти), то Бог најпре замишља анђелске и небеске Силе…; а када ово уреди, Он затим замишља други свет, вештаствен и видљив.“⁹⁸⁹

6. Начин стварања овако сложеног и тајанственог света у основи својој непостижан је уму људском. То је тајна која се једино вером постиже: Вером познајемо (πίστει νοοΰμεν) да је свет речју Божјом свршен.⁹⁹⁰ Од те надумне тајне откривено нам је то, да је свет створен речју Божјом, премудрошћу Божјом, слободним дејством воље Божје.⁹⁹¹

Пошто је Бог премудро створио свет слободним дејством свемоћне воље своје, то се свет јавља као нешто спољашње за Бога, као нешто што није постало из суштине Божје. Једино се из суштине Божје рађа Син Божји и исходи Дух Свети. „Твар није постала из суштине Божје, вели свети Дамаскин, него је вољом и силом Божјом приведена из небића у биће, те промена не додирује природу Божју. Рађање значи да Онај који рађа производи из своје суштине Рађаног, који Му је сличай по суштини; но стварање и грађење значи да творац и градитељ производи од онога што је спољашње, а не из своје суштине, и то Му је апсолутно неслично по суштини.“⁹⁹²

Бог је створио све што је хтео и како је хтео: Вся елика восхоте Господь сотвори на небеси и на земли, въ моряхъ и во всехъ безднахъ⁹⁹³ Гледан у своме завршном моменту, на крају своје мучне историје, при апокалиптичкој процени света, свет се јавља као дело свемудре и свемоћне воље Божје: Господи, Ты еси создалъ всяческая, и волею твоею суть, и сотворена.⁹⁹⁴ У самој ствари: воља Божја је и порекло (origo), и начело (principium) и мера (mensura) свега створенога.⁹⁹⁵ У његовој вољи сједињена је савршена мудрост са савршеном правдом, савршена истина са савршеном свемоћи: Рече Богь: да будетъ…, и бысть;⁹⁹⁶ Той рече, и быша; той повеле, и создашася.⁹⁹⁷

7. У стварању света Богом опажа се изванредан поредак и план. Свето Откривење разликује два момента у стварању: први моменат је стварање духовног света и безобличног космичког вештаства; други је – стварање бића и ствари из већ саздане безобличне материје, и то постепено, по врстама, у року од шест дана: први дан – светлост, други – видљиво небо, трећи – копно и мора и рибе у морима, четврти – сунце, месец и звезде, пети – рибе и птице, шести – све врете животиња, и човека.⁹⁹⁸

Оци Цркве уче да под првобитним небом и земљом, о којима се говори у почетку Библије,⁹⁹⁹ не треба разумети небо које данас видимо, ни земљу на којој сада живимо, јер је ово небо постало касније, у други дан стварања видљиве природе, а ова земља у трећи дан стварања. Првобитно небо означава свет духовни, анђелски; првобитна земља – космичку масу која је садржала у себи вештаство свега онога што је у року од шест дана добило своје постојање и облик.¹⁰⁰⁰ Да је невидљиви духовни свет постао пре видљивог света сведочи Свето Откривење: Егда сотворены быша звезды, говори Господ, восхвалиша мя гласомъ велiимъ вси Ангели мои.¹⁰⁰¹ О поретку стварања свети Григорије Богослов овако расуђује „Бог најпре замишља анђелске и небеске Силе. И мисао постаде делом које испуни Син и изврши Дух… А пошто дивно уреди прва саздања, Он замишља други свет, материјални и видљиви, састављен и устројен од неба и земље и свега што је у њима… Али овим још није било обелодањено све богатство Доброте. Пожелевши и то да покаже, Творац Логос из обојега, тј. из невидљиве и видљиве природе, ствара једно живо биће: човека.“¹⁰⁰²

8. Све што је Бог створио добро је по самој природи својој, јер долази од Онога који је једини добар, и који, као такав, не може чинити зла. О каквоћи створенога света сам је Бог дао свој непогрешни суд, који боговидац изражава речима: И виде Богъ вся, елика сотвори, и се добра зело.¹⁰⁰³ Богомудри Соломон сведочи: Всяческая, яже сотвори Богъ, добра;¹⁰⁰⁴ а премудри син Сирахов говори: Дела Господня вся яко добра зело.¹⁰⁰⁵ Христоносни Апостол благовести: Свако је створење Божје добро (πάν κτίσμα Θεού καλόν) и ништа није на одмет.¹⁰⁰⁶ Иако оскрнављена и унакажена грехом, природа ипак одржава у себи доброту и величину Божју и својства Божја,¹⁰⁰⁷ и показује да је доброта и милост Божја вазда на свима тварима.¹⁰⁰⁸

Живећи богооткривеном истином о доброти свега Богом створенога, мисао светих Отаца указује на дивну доброту свега створенога и на потпно отсуство зла у свету који је створен добрим Богом. Зло је у богозданој природи туђинац, који сеод ђавола увукао у свет кроз човека. „О твари овако расуђуј, вели се у Православном исповедању, да је и она сама добра пошто ју је створио Бог, с том разликом само што разумна и слободна твар када се уклони од Бога постаје злом не што је таква саздана, него што су њена дејства супротна разуму. А твар неразумна, пошто нема слободе, сасвим је добра по природи својој.“¹⁰⁰⁹ У Посланици источних Патријараха говори се: „Пошто је Творац по бићу свом добар, све што je Он створио – створио је дивним, и Он никада не може бити творац зла. А ако у човеку или демону има (jep ми просто у природи незнамо зла) какво било зло, тј. грех, оно је противно вољи Божјој; и то зло долази или од човека или од ђавола. Јер је потпуно истинито и без икакве сумње да Бог не може бити виновник зла.“¹⁰¹⁰

Подводећи богооткривену истину о постанку света под принципе старе грчке философије гностици су обновили старе грчке заблуде о пореклу свега. Неки су од њих учили да је свет савечан Богу. Најистакнутији претставник таквог учења био је јеретик Хермоген, против кога је Тертулијан писао, доказујући да он уводи два божанства као начела света. „Ако Бог није једини вечан, и ако све остало није од Њега произашло, онда Он није Бог; а ако је свет савечан Богу и, самим тим, раван Њему по бићу, онда је он раван Богу по неизменљивости, по бесконачности и по свему. А то значи: он је друга Бог. Али два вечна и упоредна начела не могу се допустити по претстави здравога разума.“¹⁰¹¹ Неки су гностици учили да су свет створили Анђели или демиург. Против њих свети Иринеј пише: Ако су анђели, или неко други створили свет против воље Божје, значи да су они моћнији од Бога; а ако су га створили по вољи његовој, значи да Бог није могао без њихове сарадње. Али Бог ни у коме и ни у чему нема потребе. Он је сам у себи, на начин који ми не можемо ни схватити ни описати, замислио све твари и створио их како је хтео.¹⁰¹² Они који говоре да су анђели творци света, вели свети Дамаскин, нису друго до уста оца свог ђавола, јер анђели, и сами створења, не могу бити творци.¹⁰¹³ Ниједан анђео није у стању да створи себе а камоли свет.¹⁰¹⁴

Богооткривено учење Цркве о постанку света у времену и са временом није разумео како треба Ориген. Он је мислио да Бог не би био свемоћан када свет не би постојао увек и одувек. Ако би се сматрало да некад није било света, онда би то значило да у то доба Бог није био свемоћан, него је такав постао касније, када је свет створио. На тај начин изгледало би да се Бог увећао, прешао из нижег у више стање, из мање у већу моћ. А то би било бесмислено. Али ако никада није било времена када Бог није био свемоћан, онда је неопходно признати да је овај свет постојао одувек.¹⁰¹⁵

Ово Оригеново учење одбацила је Црква. Јер, по учењу светих Отаца, у Богу треба разликовати идеју о свету од остварења те идеје стварањем света као објективне реалности. Бог је од вечности имао идеју о свету, али ју је остварио у времену и са временом кад Му је била воља.

Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва духовна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића названа анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе него дужности, и значи: гласник, весник.¹⁰¹⁶ У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.¹⁰¹⁷ Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.

Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,¹⁰¹⁸ што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.¹⁰¹⁹ Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.¹⁰²⁰ Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара звезде¹⁰²¹ и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,¹⁰²² али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.¹⁰²³ Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.

У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;¹⁰²⁴ анђео Господњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;¹⁰²⁵ пророк Исаија види шестокрилне серафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;¹⁰²⁶ пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;¹⁰²⁷ пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;¹⁰²⁸ пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.¹⁰²⁹ На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина – Јована Претечу,¹⁰³⁰ и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.¹⁰³¹ Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.¹⁰³² Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.¹⁰³³ Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.¹⁰³⁴ У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.¹⁰³⁵ Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.¹⁰³⁶ Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.¹⁰³⁷ При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.¹⁰³⁸ Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;¹⁰³⁹ анђео упућује Корнилија на пут спасења;¹⁰⁴⁰ анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;¹⁰⁴¹ анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;¹⁰⁴² анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.¹⁰⁴³ Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.¹⁰⁴⁴ Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.

Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.¹⁰⁴⁵ Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.¹⁰⁴⁶ То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.¹⁰⁴⁷ Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.¹⁰⁴⁸ Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела¹⁰⁴⁹ Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.¹⁰⁵⁰ Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?¹⁰⁵¹ Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.

Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.¹⁰⁵² Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.¹⁰⁵³ У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.¹⁰⁵⁴ Они су увек на служби Богу,¹⁰⁵⁵ и Црква их је препуна.¹⁰⁵⁶ Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.¹⁰⁵⁷

Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чувала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.

2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде – Богом постаде,¹⁰⁵⁸ слетствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.¹⁰⁵⁹ Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк.2:13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Власти: све се кроза Њ иза Њ сазда.¹⁰⁶⁰

Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,¹⁰⁶¹ и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,¹⁰⁶² што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духова, – мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.¹⁰⁶³ А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“¹⁰⁶⁴

3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).¹⁰⁶⁵ „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.¹⁰⁶⁶ Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.¹⁰⁶⁷ Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.¹⁰⁶⁸

О духовности природе анђела Свето Откривење говори и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),¹⁰⁶⁹ тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετασχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.¹⁰⁷⁰ Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мора разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.¹⁰⁷¹ Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестелесна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“¹⁰⁷²

Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,¹⁰⁷³ што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).¹⁰⁷⁴ Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.¹⁰⁷⁵

С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,¹⁰⁷⁶ али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по природи мора имати и крај.¹⁰⁷⁷

Анђели су савршенији од људи¹⁰⁷⁸ и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.¹⁰⁷⁹ Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Богом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредности и чину.“¹⁰⁸⁰ Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.¹⁰⁸¹ Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“¹⁰⁸² Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.¹⁰⁸³ Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“¹⁰⁸⁴ Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.¹⁰⁸⁵

Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.¹⁰⁸⁶ Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“¹⁰⁸⁷ Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по мери природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.¹⁰⁸⁸ Не грешити – припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу¹⁰⁸⁹ коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.¹⁰⁹⁰ Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју истине сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).¹⁰⁹¹ Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.¹⁰⁹² Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.

Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршенство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,¹⁰⁹³ да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,¹⁰⁹⁴ не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,¹⁰⁹⁵ па не знају ни помисли срца људских.¹⁰⁹⁶ Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.¹⁰⁹⁷ Бог и у њима налази извесне недостаткею¹⁰⁹⁸ Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.¹⁰⁹⁹ Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.¹¹⁰⁰ Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.¹¹⁰¹ Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.¹¹⁰²

4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела¹¹⁰³; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики¹¹⁰⁴; сам Спаситељ говори о легионима анђела¹¹⁰⁵; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца¹¹⁰⁶; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)¹¹⁰⁷; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.¹¹⁰⁸

Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“¹¹⁰⁹. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.¹¹¹⁰

5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.¹¹¹¹ Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,¹¹¹² Херувиме,¹¹¹³ Силе,¹¹¹⁴ Арханђеле¹¹¹⁵ и Анђеле.¹¹¹⁶

Исповедајући ову богооткривену истину о подели и разлици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.¹¹¹⁷ То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)¹¹¹⁸.

„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и знање нижима“.¹¹¹⁹

Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,¹¹²⁰ по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.¹¹²¹

6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.¹¹²² Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Серафиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его¹¹²³; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержитель, иже бе, и сый и грядый.¹¹²⁴ Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.¹¹²⁵ Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго¹¹²⁶, и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.¹¹²⁷ Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.¹¹²⁸

Свето Откривење показује и потврђује да постоје не само добри него и зли духови, и то као лична, самостална бића, која су се драговољно и бесповратно утврдила и усавршила у злу. Стварно постојање злих духова Свето Писмо доказује њиховим јављањем у овом свету и својим учењем о њима. Свето Писмо тачним именима обележава карактер и делатност нечистих духова. Главни, врховни дух зла назива се у Светом Писму: Сатана (јеврејски: satan = противник, обмањивач)¹¹²⁹, ђаво (διάβολος = клеветник¹¹³⁰, опадач), Велзевул,¹¹³¹ Велијар,¹¹³² кнез власти ваздушне,¹¹³³ кнез овога света,¹¹³⁴ кнез ђаволски,¹¹³⁵ кушач,¹¹³⁶ Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer),¹¹³⁷ Авадон,¹¹³⁸ а остали зли дуси називају се: нечисти духови,¹¹³⁹ духови зла, зли духови,¹¹⁴⁰ беси, демони,¹¹⁴¹ анђели Сатане.¹¹⁴²

1. Да су ђаво и анђели његови бића лична и стварна показује Свето Писмо описом њихових јављања људима и њиховог присуства у овом свету. У књизи Јова износи се како се Анђели често јављају пред лицем Божјим, а са њима и ђаво, и подробно се описују све невоље којима ђаво, по допуштењу Божјем, куша праведнога Јова.¹¹⁴³ Зли дух узнемирава Саула;¹¹⁴⁴ ђаво напада на Давида и навраћа га на небогоугодно дело;¹¹⁴⁵ ђаво је, у облику змије, посејао прво зло у овом свету које се разгранало кроз све душе свих потомака Адамових.¹¹⁴⁶ У пророчком виђењу Захаријином описује се првосвештеник Исус како стоји пред анђелом Господњим, а с десне стране његове ђаво као његов тужитељ.¹¹⁴⁷ У књизи Товита говори се о демону који бежи од дима тамњанога.¹¹⁴⁸ Премудри Соломон објављује да завишћу ђавола смрт уђе у свет.¹¹⁴⁹

Нови Завет пружа многобројне доказе о нечистим дусима као бићима самосталним, личним и стварним. Тако нам Нови Завет најпре описује ђавола као кушача, који врло вешто и лукаво куша Спаситеља, и са којим Спаситељ води разговор као са личношћу стварном, самосталном, разумном и слободном.¹¹⁵⁰ Много пута Спаситељ изгони нечисте духове из бесомучних, обраћајући се нечистим дусима као самосталним, рационалним бићима¹¹⁵¹. Када фарисеји окривљују Спаситеља да Он помоћу Велзевула, кнеза ђаволскога, изгони ђаволе¹¹⁵², Он не само не пориче постојање ђавола, већ одговором својим потврђује да стварно постоји и Сатана и царство његово: Аще сатана сатану изгонитъ, на ся разделился есть; како убо станетъ царство его? И аще азъ о веельзевуле изгоню бесы, сынове ваше о комъ изгонять?¹¹⁵³ Царство Божје остварује се у свету влашћу над нечистим дусима и изгоњењем ових из душа и тела људских помоћу силе Духа Светога, јер је то обележје и знак вере Христове¹¹⁵⁴. Нечисти дуси су бића у којима су оличени чисто зло и грех, и Спаситељ показује и учи да се они „једино молитвом и постом“ изгоне из човека и из света.¹¹⁵⁵ У осуди коју ће свеправедни Судија на дан Страшнога суда изрећи над грешницима: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим,¹¹⁵⁶ ђаво и анђели његови се јасно двоје и разликују од грешних људи и претстављају као стварна, лична, одговорна бића, којима је одређена вечна казна. „Ђаволи верују и дрхћу“¹¹⁵⁷, јер су лична, самостална и разумна бића. Онису сву природу бића свог својевољно претворили у радионицу греха, и они су једини творци греха у свету људском, док су људи творци греха уколико су се драговољно сјединили са њима те се духовно рађају од њих, због чега је у вечној Књизи речено: Који твори грех од ђавола је (έκ τοΰ διαβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка.¹¹⁵⁸ Ђаво је заклети отац лажи и свега лажнога, отац греха и свега грешнога, зато је он човекоубица од искони.¹¹⁵⁹ Све мисли ђаволове, вешто сложене у читаву философију греха и лукаво сврстане у саблажњиву апологију зла, уперене су на то да људе одврате од Бога, због чега богоносни Апостол опомиње: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли.¹¹⁶⁰ Кроз сва зла своја нечисти дуси хватају људе у своје богоборачке мреже и трују их гресима и пороцима.¹¹⁶¹ Ђаво и анђели његови, и сва пагубна дела њихова, толико су у овом свету реални, и страшни, и моћни, да их само Бог може победити и разорити, што и јесте разлог Божјег оваплоћења и искупитељског подвига у свету огреховљеном и ођавољеном: Сего ради явися Сынъ Божiй, да разрушить дела дiаволя.¹¹⁶²

Богооткривено учење о нечистим дусима Црква је одувек верно чувала и кроз Свето Предање раскривала и разјашњавала. Стародревни обреди Крштења показују како се од оних који се крштавају тражило да се одрекну ђавола и свих дела његових. Α Житија Светих подвижника сведоче како они сав свој живот проводе у борби са нечистим духовима, а није ретко да им се ови и у видљивим облицима јављају.

2. Порекло ђавола и његових анђела треба тражити у њима самима, у њиховом слободном и драговољном отпадништву од Бога као вечне истине, светлости и добра. Свесавршени и сведобри Господ и њих је био створио добрима, и светима, и светлима, али се они нису хтели љубављу према Богу одржати у добру, остати у истини, стога су пали и отпали од Бога, и постали лаж, зло и грех. О томе јасно говоре Спаситељеве речи грехољубивим Јеврејима: Ваш је отац ђаво, и сласти оца свога хоћете да чините; он је човекоубица од почетка, и у истини не остаде (έν τη άληβεία ούκ εστηκεν), јер нема истине у њему (δτι ούκ έστιν αλήθεια έν ούτω); кад говори лаж своје говори: јер је лажа и отац лажи.¹¹⁶³ То значи: ђаво је био унутра у истини, ограђен истином, и од њега је зависило да ли ће остати у њој, али је он претпоставио да је напусти; и он је драговољно отпао од истине, испао из истине, у којој је стајао, живео и кретао се.

Он је отпао од Бога свим својим бићем, и у њему није остало нимало истине; зато је сав без остатка постао лаж и отац лажи, сваке лажи на Бога и истину Божју у овом и оном свету.¹¹⁶⁴ Безгрешни Господ је и ђавола и анђеле његове био створио безгрешнима, али су они својевољно сагрешили, иступили из истине Божје и добра Божјег, и пошли путем гордих мука и страдања, који кроз Страшни суд Божји воде у вечне муке и у другу смрт. На то указују речи светог Апостола: Бог не поштеде анђеле који сагрешише, него их метну у окове мрака пакленога, и предаде да се чувају за суд.¹¹⁶⁵ То исто тврди апостол Јуда: Бог ангелы не соблюдшыя своего начальства (την εαυτών αρχήν), но оставльшыя свое жилище (άπολιπόντας το ίδιον οίκητήριον), на судъ великаго дне узами вечными подъ мракомъ соблюде.¹¹⁶⁶ То значи: Анђели су постали ђаволи јер нису сачували своје првобитно стање безгрешности, светости, истине, добра; они су својевољно напустили своје жилиште, свој божански дом истине, правде, светости, добра, и оковали себе тамом зла, греха и лажи.

Попут богооткривене истине Црква учи својим светим, саборним, апостолским умом, да су зли дуси, створени добрим Богом, били у почетку добри анђели, па су доцније, по слободној својој вољи, отпали од Бога и Божје вечне истине, сами себе претворили у зле и постали лаж и творци зла и греха. „Први виновник греха и отац зала јесте ђаво, вели свети Кирил Јерусалимски. То је Господ рекао а не ја: ђаво греши од почетка (1Ин.3:8). Пре њега нико не сагреши; а он је сагрешио не зато што је од природе добио неопходну наклоност ка греху – το άμαρτητικόν – (иначе би узрок греха пао на онога који га је таквим створио); али створен добрим, он је по сопственој вољи својој постао ђаво (διάβολος γέγονεν έξ οικείας προαιρέσεως)“¹¹⁶⁷. „Ђаво је из почетка био добар, вели свети Златоуст, али поставши немаран пао је у такву злобу, да после већ и није устао. А да је он био добар сведочи Христос: Ја видех сатану где спаде с неба као муња (Лк.10:18). Сравњење са муњом показује и светлост пређашњег стања и брзину пада“¹¹⁶⁸. На другом месту свети Златоуст говори да је ђаво „веома зао, само не по природи него по самоопредељењу и слободи“¹¹⁶⁹. Бог није ни Анђеле ни људе створио злим по природи, пише свети Иринеј. Пошто је Бог створио све, а ђаво постао узрок отпадништва сам себи и другима, то Свето Писмо с правом назива оне који остају у стању отпадништва синовима ђавола и анђелима зла (maligni)¹¹⁷⁰. „Ђаво је нечист дух, пише блажени Августин; он је добро као дух, а зло као нечист; он је дух по природи, а нечист по греху; од та два својства прво је од Бога, а друго од самога ђавола.“¹¹⁷¹ Треба знати, вели свети Атанасије Велики, да се ђаволи називају ђаволима не што су такви створени, јер Бог ништа зло створио није, него су и они створени добри, али су отпали од небеског начина мишљења (από της ουρανίου φρονήσεως).¹¹⁷²

3. По учењу Светог Откривења гордост је почетак греха,¹¹⁷³ што значи да је гордост почетак сваког греха уопште, начело греха, душа греха и у овом свету и у свету анђелском.¹¹⁷⁴ Прецењујући своја богодана савршенства Сатана је хтео да се изједначи с Богом, али је гордошћу отпао од истине, од светлости, и потонуо у мрак, сурвао се у пакао.¹¹⁷⁵ „Први светлоносац, вели свети Григорије Богослов, превазневши се високо, када је, одликован изузетном славом, узмаштао о царској почасти великога Бога, изгубио је своју светозарност, са срамом је спао овамо, и, зажелевши да буде бог, сав је постао тама… Али је пао не сам, него је повукао у пад многе“¹¹⁷⁶. Први светлоносац, Деница (ό ‘Εωσφόρος = Lucifer), постао je тама због своје охолости, и назван је тамом са њему потчињеним богоотпадничким силама које су удаљењем од добра постале творци зла (δημιουργοί της κακίας).¹¹⁷⁷ Гордост је почела од ђавола, који се преварио преценивши моћ и достојанство дато му од Творца, и наумио да се у слави изједначи са Богом, због чега је и збачен са небеске висине са оним анђелима које је увукао у своје зло¹¹⁷⁸. Ђаво и духови који су се с њим упињали да приграбе Божје достојанство, лишили су себе богозданог достојанства и пали с неба¹¹⁷⁹. Ђаво је пао с неба „по злоби и неизмерној гордости“¹¹⁸⁰. „Ђаво је најпре постао горд да би пао, затим завидљив да би нама напакостио“¹¹⁸¹. Све је бестелесне духове створио добри Бог, вели блажени Теодорит, али ђаво и демони, обузети гордошћу и охолошћу, одлучили су се на зло и испали из свога првобитног стања¹¹⁸². Грех анђела је грех гордости; они су одбили да се покоравају Богу и да Му буду верни.¹¹⁸³ Демони су пали гордошћу, и они су окренути к себи а не к Богу (ad seipsos, non ad Deum conversi)¹¹⁸⁴. Основна је одлика ђавола и његових анђела: противити се Богу и издавати себе за Бога¹¹⁸⁵. Пали дух није саздан зао по природи, вели свети Дамаскин, него је био добар и саздан за добро, и ни трунке зла није добио од Творца. Али не подневши светлост и почаст што му је Творац подарио, он се својевољним опредељењем (αΰτεξουσίω προαιρέσει) одвратио од природнога противприродноме (έκ τοΰ κατά φΰσιν εις το παρά φΰσιν) и подигао против Бога који га је створио са жељом да дигне бунт против Њега; и први отступивши од добра постао је зао¹¹⁸⁶.

Својим падом из неисказане светлости нечисти духови су се отиснули у таму најкрајњу, јер су пали по своме слободном опредељењу, у чему су учествовали свим разумом својим, свом вољом својом, свим бићем својим. Створени од сведоброг Бога као чисти духови, они су били испуњени сваком божанском светлошћу и красотом и слободни од сваког греха и зла, а пали су једино по потпуно самосталној и неизнуђеној одлуци ума свог и воље своје, уставши дрско на самога Бога. Исте природе са Анђелима, вели свети Дамаскин, они су постали зли својевољним самоопредељењем приклонивши се од добра ка злу¹¹⁸⁷. Пошто су се свесно и драговољно свим бићем определили за вечно богоборство, они су гордошћу толико огрезли у злу да им више ни покајања ни поправке нема. Они су, по речи светога Јустина, неизменљиво зли (αμετάβλητος πονηροί)¹¹⁸⁸. Изједначивши себе свесно, разумно и упорно са злом, ђаво има вољу која се не може покајати (άμετανόητον έχει την προαίρεσιν)¹¹⁸⁹. На неповратни пад нечистих духова указује Свето Откривење када учи да су за њих одређене вечне муке¹¹⁹⁰. Пад је за анђеле што и смрт за људе, вели свети Дамаскин, јер после пада за њих нема покајања, као што га нема ни за људе после смрти¹¹⁹¹. Ово богооткривено учење о бесповратном паду злих духова било је одувек убеђење васељенске Цркве Христове, која је на V Васељенском сабору и осудила мишљење Оригена и оригениста о покајању демона и њиховом повратку Богу.

4. Демони су и после пада остали духовни, бестелесни, али само са потпуно измењеним моралним стањем и расположением и са савршено посувраћеним својствима своје духовне природе. Говорећи о њима Свето Писмо их назива дусима¹¹⁹², нечистим дусима¹¹⁹³, злим дусима¹¹⁹⁴. Духови по природи, демони имају разум, вољу, осећање, које пројављују у својој делатности и животу¹¹⁹⁵. По својим злим моћима они превазилазе човека¹¹⁹⁶, али су њихове моћи ипак ограничене. То се види из тога што Сатана може кушати људе само по допуштењу Божјем¹¹⁹⁷, што је побеђен Господом Христом¹¹⁹⁸, што га хришћани, наоружани свеоружјем Божјим, могу побеђивати¹¹⁹⁹, и што ће Антихриста, чији ће долазак бити по чињењу Сатанину, Господ Исус убити духом уста својих и искоренити светлошћу доласка свог.¹²⁰⁰ Ма да ограничена, ипак је демонска моћ у злу велика¹²⁰¹. Демони су проузроковачи свих људских порока и страсти, хуле на Бога и разврата душе људске, јер иза сваког порока и греха скрива се ђаво као првобитни творац њихов¹²⁰². Демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Ђаво је потстрекач на грех, вели свети Кирил Јерусалимски; он потстрекава све, али ипак не може приморати оне који му се не покоравају¹²⁰³. Сва зла и све нечисте страсти измислили су демони, вели свети Дамаскин; и мада им је допуштено да кушају људе, ипак они не могу никога приморати, јер од нас зависи да ли ћемо примити или одбацити оно на што нас они потстичу и што нам предлажу¹²⁰⁴. Сваки човек има слободну вољу, и ђаво може потстицати на грех и зло, али он нема власти (ούκ έχει την έξουσίαν) приморати против воље¹²⁰⁵. Када би демони имали власти, не би дали ниједном хришћанину да живи¹²⁰⁶. Али они не могу људе искушавати више него што ови могу поднети¹²⁰⁷. Као чувар и промислитељ сазданих бића Бог не допушта демонима да сасвим потисну и коначно утврде зло у свету, иако им попушта у развијању зла у свету¹²⁰⁸. Сваког човека прати по један демон, вели свети Касијан, трудећи се свим средствима да разврати његову душу¹²⁰⁹. Учење Цркве каже, пише Ориген, да свака разумна душа има слободну вољу и да јој претстоји борба са ђавољом и анђелима његовим, пошто се они старају да је обремене грехом¹²¹⁰. У тој борби са људима они употребљавају сва средства која им Бог допушта, а понекад узимају на себе разна обличја¹²¹¹. Они не знају будућност, али могу, користећи се својим многовековним искуством, чинити извесне прогнозе које се често обистињују¹²¹². Демони претсказују, вели свети Дамаскин, понекад – провидећи у далеке догађаје, а понекад – само нагађујући, због чега често и лажу. Не треба им веровати, мада они много пута говоре и истину¹²¹³.

4. Свето Откривење не казује нам тачан број палих духова, али нам даје на знање да је он врло велики¹²¹⁴ и показује да и међу њима постоји разлика у сили и моћи за зло. Сам Спаситељ говори о нечистом духу који, изашавши из човека, доводи затим „седам других духова, горих од себе (πνεύματα πονηρότερα εαυτού)“¹²¹⁵. Апостол Павле разликује међу злим дусима начала, власти и светодршце таме овога света (мiродержителей тьмы века сего)¹²¹⁶. Овим Апостол указује на постојање чинова и степена међу нечистим дусима, јер у каквим су чиновима пали, у таквим су и остали. Као што међу добрим Анђелима има степена, тако и међу злима има степена своје врсте.¹²¹⁷ Сам Спаситељ говори о Велзевулу, кнезу ђаволском¹²¹⁸, о ђаволу и анђелима његовим.¹²¹⁹ „Велико је мноштво демона, вели свети Атанасије Велики, у ваздуху око нас, и нису далеко, и велика је разлика међу њима“¹²²⁰. А по светом Дамаскину, мноштво демона је неизбројно (άπειρον)¹²²¹.

Противно црквеном богооткривеном учењу многи су гностици учили да Анђеле није створио Бог, него истину, еманирају се из самог Божанства, из саме суштине божанске. Јеретици пак, који су у своме схватању света били дуалисти, учили су да пали духови нису постали зли по својој вољи него су зли по самој природи својој од почетка.

Оригеново учење о међусобној једнакости Анђела по савршенству осудио је V Васељенски сабор као заблуду. Исти Сабор је осудио и другу Оригенову заблуду, по којој ће наступити време када ће се и сам Сатана са анђелима својим повратити Богу и добру, и коначно се измирити са Богом.

Тросунчани Господ створио је првога човека по лику своме као родоначалника човечанског света. Створио га је мало мањим од Анђела, а много већим од твари. Тело му је саздао од земље: тиме је у човеку застушьен материјални свет; и задахнуо га духом живота: тиме је у њему заступљен духовни свет. Припадајући душом духовном свету, а телом – материјалном, човек се јавља као мали свет у великоме (микрокосмос) или као велики свет у маломе (макрокосмос). Желећи да објави богатство своје доброте, вели свети Григорије Богослов, Бог решава да произведе једно живо биће из обојега, тј. из видљиве и невидљиве природе, и Он ствара човека узевши из већ саздане материје тело, а од себе дах (што се назива разумном душом и образом Божјим – εικόνα Θεού), ствара као неки други свет, у маломе – велики (έν μικρω μέγαν)¹²²². А свети Дамаскин пише: Бог је створио човека као неки други свет, мали у великоме (έν μεγάλω μικρόν)¹²²³. Такав створен, човек претставља собом тајанствено јединство материје и духа, видљивога и невидљивога, земаљскога и небескога, временскога и бесмртнога, просторнога и бескрајнога; претставља као неку средину између величине и маленкости¹²²⁴.

Начин стварања човека разликује се особеношћу од начина сварања материјалног света. Свето Откривење сведочи да је материјални свет створен по речи Божјој, а човек по образу и подобију Божјем. Стварању човека претходи саветовање у Тројичном Божанству, после чега сва три Божанска Лица непосредно и лично стварају човека. И рече Богъ: сотворимъ человека по образу нашему и по подобш (κατ’ εικόνα ήμετέραν και καθ’ όμοίωσιν)… И сотвори Богъ человека, по образу Божио сотвори его: мужа и жену сотвори ихъ.¹²²⁵ Тако је „првога човека створио не само Отац, него и Син, и Свети Дух“¹²²⁶. Отуда „Святымъ Духомъ всяка душа живится, и чистотою возвышаестя, свътлеется троическимъ единствомъ, священнотайне“¹²²⁷.

Говорећи по други пут у књизи Постања о стварању човека, боговидац Мојсеј даје неке појединости које у многоме расветљују тајанствено двојство човекова бића. Ту он показује да је тело човеково из праха земљиног, а душа – из даха Божјег. И созда Богъ человека, персть вземъ отъ земли, и вдуну въ лице его дыхаше жизни: и бысть человекъ въ душу живу.¹²²⁸ А о стварању жене вели се: И наложи Богъ изтуплеше на Адама, и успе: и взя едино отъ ребръ его, и исполни плотiю вместо его. И созда Господь Богъ ребро, еже взя отъ Адама, въ жену, и приведе ю ко Адаму.¹²²⁹

Преимућство човековог стварања састоји се у томе што је Триипостасни Бог лично и непосредно, тако рећи својим сопственим рукама, саздао тело човеково и дао му свој дах живота, а није га земља, по заповести Божјој, сама произвела, као што је тобио случај са осталим живим бићима на земљи.¹²³⁰ „Од видљиве и невидљиве природе, вели свети Дамаскин, Бог је својим властитим рукама створио човека по образу својему и по подобију: од земље је саздао тело, а душу разумну и мислећу дао му дахом својим“¹²³¹. У човеку је на веома тајанствен начин измешана боголика доброта и красота са црним прахом земљиним, и „човек је створен Творцем да буде овоплоћено обличје трансцендентне Божанске моћи“¹²³², човек није ни само тело нити чисти дух; он је јединство тела и духа, и то богоздано јединство, у коме је све неизрециво тајанствено и загонетно. Душа без тела не сачињава човека, нити тело без душе, него једно са другим и једно у другом. Тако, по речима светог Иринеја, душа може бити део човека (pars hominis), али никако сав човек; потпун човек je у јединству, у савезу душе са телом. Исто тако ни телесни састав (plasmatio carnis) сам по себи није потпун човек, него је тело човека и део човека (pars hominis); ни душа сама по себи ниje човек, него je душа човека и део човека.¹²³³ Шта je човек, пита свети Јустин, ако не разумно биће, састављено из тела и душе? Је ли душа по себи човек? Не, него je она душа човека. Хоћемо ли тело назвати човеком? Не, него телом човека. Ни душа ни тело, одвојено узети, нису човек, него се њихово јединство назива човек¹²³⁴.

1. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов вештаствени основ, ипак је оно оруђе, орган, а душа живот и животворно начело у човеку. Душа може живети без тела, али тело не може без душе: дух је оно што оживљава (το ζωοποιοΰν), тело не користи ништа (ούκ ωφελεί ουδέν)¹²³⁵, јер је тело без духа мртво (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν)¹²³⁶. Боголика душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће она је недељива, као бестелесно – невидљива, као животворно – бесмртна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе¹²³⁷, у коме душа живи привремено. На то указују речи премудрог Соломона: И возвратится перстъ въ землю, якоже бе, и духъ возвратится къ Богу иже даде его¹²³⁸. Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње се оно распада, умире и губи своју вредност. О томе речито говори Спаситељ када пита: Каква је корист човеку, ако сав свет добије, адушу своју оштети (την δε ψυχήν αύτοϋ ζημιωθή)? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?¹²³⁹

Овом животворном истином Светога Писма о души и телу живи Свето Предање, и говори нам о њој благодатно и свештено. Свети Дамаскин пише: „Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му живот, и узрастање, и осећање, исилу рађања; ум (νους) припала души не као нешто туђе њој него као најчистији део њен, јер што је око у телу то је ум у души. Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности (Φελητική τε και ενεργητική); она је променљива, то јест променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи (κατά φΰσιν) добила од благодати Створитеља, од које благодати је добила и биће (το είναι) и нарочиту врсту природе“¹²⁴⁰. Бог је творац и душе и тела; душа је прекрасно саздање Божје, боголико слободно, бесмртно, нетрулежно, по благодати Божјој; тело је оруђе (έργαλειον) душе, нека врста одеће и покривача душе¹²⁴¹. „Тело није јаче од душе, вели свети Иринеј, пошто душа надахњује, и оживљава, и узраста, и устројава тело; душа поседује тело и влада њиме. Тело је као инструмент, а душа заузима место уметника… Дајући живот телу, сама душа не престаје живети“¹²⁴². Тело је као харфа, вели свети Атанасије Велики, на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти¹²⁴³. „Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји“¹²⁴⁴. У принципу, у онтолошкој дубини својој, живот душе је од Светога Духа: „Святымъ Духомъ всяка душа живится“¹²⁴⁵. Погружен у боголику крастоу душе, свети Макарије Велики говори: Заиста је душа дело велико, божанско и чудесно. При стварању душе Бог ју је створио по образу добродетељи Духа (κατά την εικόνα των αρετών τοΰ Πνεύματος); ставио је у њу законе добродетељи, расуђивање, знање, разумност, веру, љубав и остале добродетељи по образу Духа (και τάς λοιπάς άρετάς κατά την εικόνα τοΰ Πνεύματος)¹²⁴⁶. Наднесен над тајну чудесног бића што се човек зове, свети Григорије Богослов закључује: Човек је најсложеније и најразноврсније биће (το πολυτροπώτατον ζώον και ποικιλώτατον): душа му је од Бога, божанска, и има небеско благородство, а тело је од праха земљиног; што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме¹²⁴⁷.

2. Сва непролазна вредност, незамешьивост и драгоценост душе долазе од њене боголикости, тј. од тога што је човек саздан по лику Триипостасног Бога. Душа је драгоценија од свега створенога, вели свети Макарије Велики, јер је једино човек саздан по образу и подобију Божјем¹²⁴⁸. Боголикост душе састоји се у одражавању првообраза Божјег у богообразној души човековој: Бог је свесавршена духовност, првообраз духовности, душа је одражај те духовности; Бог је свесавршени Ум, ум човеков је одражај тога Ума; Бог је свесавршена Слобода, слобода човекова је одражај те Слободе; Бог је апсолутна Вечност, првообраз Вечности, бесмртна душа јесте одражај те Вечности; Бог је свесавршена Светост и Доброта,способностдушечовековезасветостидоброту јесте одражај те Светости и те Доброте; Бог је врховни господар и управитељ свега, човекова способност владања природом одражај је тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по учењу светог Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој¹²⁴⁹. Створен по образу Тројичног Божанства, човек се јавља као одражај тога Божанства у најбитнијој сржи свога бића¹²⁵⁰. Божанска праведност и светост истине (δικαιοσύνη και όσιότης της αληθείας) сачињавају суштину боголикости душине¹²⁵¹. Стога је човек у праоснови својој биће θεοειδές и θεοείκελον¹²⁵². Оно што је створено по образу Божјем, вели свети Григорије Ниски, у свему је налик на Првообраз: ум је налик на Ум, бестелесност на Бестелесност, али је природом нешто друго и разликује се од Првообраза, јер не би било „по образу“ (κατ’ εικόνα) када би у свему било једно исто са Првообразом. Црте, којима сеу несазданој природи одликује Првообраз, показују нам се у образу саздане природе, јер као што се у малом парчету стакла, када на њ падне сунчев зрак, види цео сунчев шар, показујући нам га не у његовој природној величини, већ у обиму дотичног парчета, тако и у сићушности наше природе сијају обличја неисказаних својстава Божјих¹²⁵³. Као што сликари помоћу боја преносе људске ликове на своје слике, тако је наш Творац насликао лик свој у бићу човековом украсивши га чистотом, бестрасношћу, блаженством, добротом¹²⁵⁴. Речи Библије: „по образу Божјем“ створи Бог човека, значе да је Бог створио људску природу да учествује у сваком добру, јер ако је Божанство пуноћа добра, а човек је његов образ, онда образ налази своју сличност у Првообразу, пошто је испуњен сваким добром¹²⁵⁵. Отуда је образ Божји својствен бољим деловима наших својстава, а све оно што је у нашем животу ниско и јадно далеко је од тога да наличи на Божје¹²⁵⁶. Али при свој сличности која постоји између Бога и онога што је створено по образу Божјем, постоји у исто време и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.¹²⁵⁷

Поставља се питање: где се и у ком делу човекова бића налази боголикост? Одговарајући на ово питање свети Епифаније вели да Црква верује и исповеда, да је човек уопште створен по лику Божјем, али не одређује у коме се делу човекова бића налази та боголикост¹²⁵⁸. Други Оци и Учитељи Цркве дају разне одговоре по овоме питању, али та разлика не иде дотле да би они противречили један другоме или основном богооткривеном учењу. Тако неки од њих држе да се лик Божји налази не у телу него у души човековој, јер је Бог бестелесан; вештаствено тело не може бити обличјем бестелеснога Бога.¹²⁵⁹ Други пак, сматрајући да Бог као дух има и битна својства духа: ум, слободу и бесмртност, мисле да се лик Божји налази или у уму човековом,¹²⁶⁰ или у слободној вољи,¹²⁶¹ или у бесмртности душе његове. Α чињеница да је душа човечја једна по бићу, а тројична по својствима која се могу назвати: воља, ум, осећање, или: воља, ум, сећање, побуђује неке Оце да у томе виде њену боголикост. „Бог је Отац, пише свети Амвросије, Бог је Син, Бог је Дух Свети, али нису три Бога него један Бог који има три Лица; слично томе и душа је ум, душа је воља, душа је сећање, али нису три душе у једноме телу, него једна душа која има три силе, и у тим трим силама наш унутрашњи човек по природи својој чудесно одражава лик Божји“. Али и поред све сличности постоји ипак битна и огромна разлика између тројичности у Богу и тројичности у души човечјој, јер тројичност у Богу означава три посебна, самостална, савршена и вечна Лица, а тројичност у човеку – три несамосталне, безличне силеи својства.

Пошто је тело близанац боголике душе, и она једино у заједници са њим сачињава човека, то она, живећи у телу, које је такође Бог створио, одражава донекле и на телу боголикост своју, због чега, а и с обзиром на јеретике гностике који су тело сматрали за зло по природи, неки Оци уче да се лик Божји налази чак и у телу човековом.¹²⁶² У томе смислу ваља разумети и речи при опелу: Плачу и рыдаю, егда помышляю смерть, и вижду во гробехъ лежащую по образу Божiю созданную нашу красоту, безобразну, безславну, не имущую вида (την κατ’είκόνα Θεού, πλασθεΐσαν ήμιν ωραιότητα, άμορφον, άδοξον, μη εχουσαν είδος).

Имајући све то у виду, може се рећи да се лик Божји, више или мање, одражава у целом човеку, а не искључиво у једном делу бића његова, или својству, или сили. По мишљењу светог Григорија Ниског, васцела људска природа, која је створена у Адаму и продужава се кроз сав род људски, сачињава лик Божји који се не налази у неком делу њеном, већ у њој као целини¹²⁶³. Али и поред свега тога, не може се човек отргнути од узбудљивих речи светог Григорија Ниског по овом питању: На који је начин човек, то смртно, пролазно, краткотрајно биће, – обличје оне природе која је бесмртна, чиста и вечита? Прави одговор на ово питање зна само сама Истина.¹²⁶⁴

3. У библиском опису стварања човека направљена је извесна разлика између το κατ’ εικόνα и το καθ’ όμοίωσιν. Γοворећи ο саветовању Тројичног Божанства пред стварање човека, свети Мојсеј вели да је Бог одлучио да створи човека по образу и по подобију своме; описујући пак само стварање вели: и сотвори Богъ человека, по образу Божiю сотвори его,¹²⁶⁵ а изоставља речи: и по подобно. Зашто није урађено оно што је намеравано? пита свети Григорије Ниски. Зашто није речено: и сотвори Богъ человека, по образу Божiю, и по подобiю. Да ли је Творац изнемогао? Безбожно је тако што говорити. Да ли је Творац променио своју намеру? Безбожно је тако што и помислити. Рекао је и променио намеру? Не.

Свето Писмо не каже ни да је Творац изнемогао, ни да је намера остала неиспуњена. Какав је онда разлог што је прећутано: и по подобију? Разлог је тај што κατ’ εικόνα ми имамо по стварању, а καθ’ όμοίωσιν стичемо по својој вољи. Бити по образу Божјем нама је својствено по првом нашем стварању, али постати по подобију Божјем – зависи од наше воље. И то што зависи од наше воље налази се у нама само као могућност; а стичемо га стварно помоћу наше саморадње. Да Господ, намеравајући створити нас, није претходно казао: да створимо човека… и по подобију, и да нам није даровао могућност да будемо по подобију, ми не бисмо могли својим сопственим силама постати подобии Богу. Ми смо при стварању добили могућност да будемо подобии Богу. Али, давши нам ову могућност, Бог је препустио нама самима да изграђујемо своје подобије с Богом, да би нас за наш подвиг удостојио пријатне награде, да не би били слични безживотним сликама које праве живописци.¹²⁶⁶ „При самом стварању мом, расуђује у истом спису свети Отац, ја сам добио το κατ’ εικόνα а по слободној вољи постајем το καθ’ όμοίωσιν… Једно је дато а друго је остало недовршено, да бих ја, усавршивши сам себе, постао достојан награде Божје. А како постајемо по подобију? Кроз Еванђеље. Шта је хришћанство? Уподобљавање Богу, колико је могуће за људску природу. Ако си се решио да будеш хришћанин, онда се постарај да постанеш пободан Богу, обуци се у Христа“.

Облагодаћеним умом својим удубљени у библиску повеет о стварању човека, свети Оци уче: да се το κατ’ εικόνα налази у самој природи душе човекове, у њеном разуму, у њеној слободи, у њеној осећајности, а το καθ’ όμοίωσιν – у правилном развићу и богоцентричном усавршавању свих психофизичких својстава бића човекова, тј. у уподобљавању Богу кроз све мисли и дела, речи и осећања, намере и жеље. А Свето Откривење није друго до Божје упутство, Божја наука, Божја уметност, како човек, на основу боголикости душе своје, може да постане богоподобан у свем живљењу свом. Заједно са постанком човек је од Бога добио боголикост, а богоподобије се постиже вежбањем благодатних добродетели еванђелских, задобијањем дарова Светога Духа. „Речи: το κατ’ εικόνα означавају разум и слободну вољу, вели свети Дамаскин, а το καθ’ όμοίωσιν значе уподобљавање добродетељи колико је то могуће“¹²⁶⁷. Под подобијем Божјим свети Златоуст разуме уподобљавање човека Богу, уколико је то могуће, помоћу кротости, смирености и осталих добродетељи уопште.¹²⁶⁸ Образ Божји човек је примио при стварању, а подобије може стећи вежбањем себе у подражавању Богу, јер је могућност за постигнуће савршенства у почетку дата човеку кроз боголикост, а остварење богоподобија он постиже еванђелским делима.¹²⁶⁹ Док нам је Божји образ дат као реалност, дотле нам је подобије дато као могућност; прво је дато, друго је задато. У ствари το καθ’ όμοίωσιν као могућност, потенцијално (δυνάμει) исто што и το κατ’ εικόνα, вели свети Василије Велики; а практиковањем добродетељи, чињењем добра, еванђелским животом постиже се реално подобије Божје.¹²⁷⁰ Створивши тако човека, Бог нам је задао задатак који можемо правилно решити једино ако сву садржину личности своје кроз благодатне подвиге еванђелске уподобимо лику Божјем који је у души нашој. Душа је саздана по образу Божјем, да би стремљењем и што јачим уподобљавањем Богу могла сачувати своје благородство.¹²⁷¹ Подобије Божје у човеку јесте стварно у томе да се човек својим животом што је могуће више уподобљава Богу док душа не постане сасвим богоподобна.¹²⁷²

4. Пошто је Бог створио човека по образу своме и дао му могућности дасе уподобљава Њему, Он је, самим тим, одредио и циљ човековом постојању. У тајанственој суштини свог бића човек носи богодани циљ живота свог и средства за његово остварење. Образ Божји у човеку је реална сличност образа са Првообразом, а подобије циљ човековог живота, по коме се човек у свему има уподобити Богу као своме Првообразу. Нови Завет је сав у тој мисли: циљ је човекова постојања да сву садржину, сва својства бића свог уподоби Богу, да постане савршен као што је Бог савршен,¹²⁷³ да постигне обожење (Φέωσις) целокупне природе своје заједничарењем у Божјој природи.¹²⁷⁴ Поступним уподобљавањем Богу кроз веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, богољубље, братољубље и остале добродетељи човек у ствари поступно доживљава све веће и веће блаженство, учествује у њему свим бићем својим, због чега и прославља Бога, Творца и Спаситеља свога. Отуда подобије Божје као циљ човекова постојања значи: даноноћно усавршавање себе Богом и по Богу, служење Богу, прослављање Бога, блаженствовање у Богу. Својим благодатноподвижничким узрастањем ка Богу и божанском савршенству човек у исто време и најречитије прославља Бога и најстварније преживљава блаженство божанско као садржину свога постојања. Своме богоданом циљу човек несумњиво греде ако свако дело душе своје, бића свог, чини у име Божје и ради славе Божје,¹²⁷⁵ ако живи онако као што се пристоји Богу.¹²⁷⁶

Бог је по доброти својој створио човека боголиким; и душа, будући образ божанске доброте и красоте, има за циљ да се што више уподоби своме Првообразу.¹²⁷⁷ Душа је створена боголиком да би човек свим бићем својим стремио сједињењу са Богом.¹²⁷⁸ По учењу светог Василија Великог и само устројство тела човечјег сведочи о томе: „Устројство тела твог за тебе је школа о циљу ради кога си створен. Ти си створен усправним зато да не би живот свој вукао по земљи, него гледао ка небу и Богу који је тамо, и да не би трчао за скотским уживањем него, сагласно са даним ти разумом, живео небеским животом“¹²⁷⁹. Људи су створени да би кроз добре подвиге неуморно стремили циљу свога постојања: обожењу (θέωσις), и постигли га.¹²⁸⁰ Стварајући људе по образу своме Бог им је кроз Реч своју дао силе да могу живети светим животом и на тај начин учествовати у блаженству.¹²⁸¹ Бог је створио човека боголиким да би он, урођеном му тежњом ка Богу, постелено узрастајући у духовном и моралном савршенству, постигао крајњи циљ свога тајанственог постојања: обожење.¹²⁸²

Назначение и однос човека према видљивој природи Господ Бог је одредио речима својим које је као прве упутио првом пару људском: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.¹²⁸³ То значи: људи су дужни богоподобно владати свим што је у свету; боголиком душом својом светлети свој твари, осветљавати јој пут ка Тросунчаном Творцу; водити је к Њему, бити нека врста опуномоћеника, чувара и посредника између твари и Творца; а то све радити кроз лично самоусавршавање и узрастање растом Божјим ка мери раста пуноће Христове.¹²⁸⁴ Пошто је створио видљиву и невидљиву твар, вели блажени Теодорит, Бог је најзад саздао човека и поставио га као неки свој лик усред твари живих и бездушних, видљивих и невидљивих, да би му твари живе и бездушие пружале користи, као неки данак, а невидљива бића, имајући старање о човеку, посведочавала тиме љубав своју према Христу¹²⁸⁵.

1. Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бестрастан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан, што је све душу његову чинило необично богочежњивом. Такву је оцену о човеку дао сам Бог, када је за све што је створио, па и за човека, рекао да је „добро веома“¹²⁸⁶. „Бог створи човека безазленим (άκακον), безболним (άλυπον), безбрижним, сваком врлином украшеним, сваким добром изобилним“¹²⁸⁷. Као такав, човек је био способан да, помаган благодаћу Божјом, постигне циљ који му је Бог поставио. Цело биће његово, са свима састојцима и својствима, било је чисто и свето, и тиме способно за бескрајно усавршавање у добродетелљи и мудрости. „Наше јестество, вели св. Григорије Ниски, било је првобитно саздано Богом као неки сасуд, способан за примање савршенства“¹²⁸⁸. Саздан и устројен Богом, човек је, по речима светог Иринеја, изграђивао себе по образу и по подобију нествореног Бога: благовољењем и наређењем Оца, дејством и стваралаштвом Сина, храном и узрастањем Духа он је постелено напредовао и пењао се ка савршенству (προς τέλειον), то јест ка Богу. Требало је да човек најпре буде створен, а пошто је створен – да расте, и растући да јача, и јачајући да постане изобилан, и поставши изобилан да се усаврши, и усавршавајући се да се прослави, и прослављајући се да се удостоји видети свога Бога Господа.¹²⁸⁹ Нема сумње, ум првозданог човека био је чист, светао, безгрешан, способан за дубока познања, али је уједно, као ум створеног бића, био и ограничен; он је требао да се развија и усавршава као што се развијају и усавршавају умови самих Анђела.

Бог је створио човека безгрешним (χωρίς αμαρτίας).¹²⁹⁰ Али, та је безгрешност била релативна, не апсолутна; она је лежала у човековој слободној вољи, а није била неопходност његове природе. Другим речима: човек је могао не грешити, а не: човек није могао грешити. О томе свети Дамаскин пише: „Бог створи човека по природи безгрешним (φΰσεν άναμάρτητον) ипо вољи слободним (θελήσει αύτεξοΰσιον). Безгрешним, велим, не у смислу да није могао примити грех – ούχ ώς μη έπιδεχόμενον άμαρτίαν (јер је једино Божанство недоступно греху), него у том смислу да је могућност греха имао не у својој природи, већ пре у слободној вољи. То значи, он је могао, помаган благодаћу Божјом, остати у добру и напредовати у њему, као што је по својој слободи могао, уз попуштење Божје, одвратити се од добра и обрести се у злу“.¹²⁹¹Дакле, први људи били су безгрешни не у смислу да по природи не могу грешити, него да по слободној вољи могу не грешити. Грех није био саставни део њихове богоздане природе, али је могао постати достојање њихове слободне воље. Иако створени безгрешни, њима је као слободним бићима било остављено да се драговољно, уз припомоћ благодати Божје, утврђују у добру и усавршавају у божанским добродетељима.

Што важи за душу, важи и за тело првих људи. Створено Богом, и оно је било безгрешно, бестрасно, а са тим и слободно од болести, страдања и смрти.¹²⁹² Са таквом душом и таквим телом човек је могао несметано и радосно постићи циљ живота који му је Бог поставио.

2. Поред свих изванредно драгоцених својстава духовних и телесних којима је Бог обдарио човека, ипак је човеку, као бићу несамобитном и ограниченом, за његово богоугодно постојање била потребна непрекидна помоћ од Бога, који је једини извор живота за сва створења духовна и телесна. Ту помоћ Бог пружа човеку још и тиме што насади рай во Едемe на востоцeхъ, и введе тамо человека, егоже созда.¹²⁹³ Рај је, по речима светог Дамаскина, био као неко царство, у коме би човек проводио живот блажен и радостан; он је био ризница сваке радости и весеља, јер Едем значи наслада. У њему је све било испуњено миомиром, заливено светлошћу, и превазилазило сваку претставу чулне красоте и дивоте. То је био заиста божански крај, обиталиште достојно онога који је саздан по лику Божјем.¹²⁹⁴

Рај у коме су живели први људи био је и вештаствен и духован: за тело вештаствен, као видљиво блажено обиталиште, а за душу – духован, као стање благодатног општења са Богом и духовног созерцања твари. Свети Оци схватају рај као нетто у исто време и вештаствено и духовно. То схватање сажето изражава свети Дамаскин: „Неки су замишљали рај вештаственим (οάσθητόν), а други – духовним (νοητόν); мени пак изгледа да, као што је човек био саздан уједно вештаственим и духовним, тако је и његов пресвети храм био уједно вештаствен и духован, и на тај начин имао двојак изглед. Човек је телом наставао у божанственом и дивном крају, а душом је живео у неисказано узвишеном и дивном месту, где је Бога имао за свој дом и за своју светлу одећу; обучен је био у његову благодат, наслађивао се и хранио преслатким созерцањем Бога, као неки други анђео… Ја мислим, дакле, да je божански paj био двојак, и стога је правилно ученее, предано од богоносних Отаца, од којих су једни замишљали рај вештаственим а други духовним“.¹²⁹⁵

Живећи у рају, човек је добијао непосредна откривења од Бога који је општио са њим, учио га богоподобном животу, упућивао на свако добро.¹²⁹⁶ Нашим прародитељима у рају није ништа недостајало; и они су могли непрестано и неотступно ићи из благодати у благодат, из откривења у откривење, из савршенства у савршенство, из боговиђења у боговиђење. Бестрастан, јер је подобије бестраснога Бога, човек се, по речи св. Григорија Ниског, наслађивао самим богојављењем лице у лице¹²⁹⁷. Као безгрешан Адам је могао општити непосредно са Богом, гледати његова неизречена савршенства, јер је створен да Бога гледа и њиме се озарава и просветљава.¹²⁹⁸ Живећи у рају, Адам је добијао познања непосредно од Бога и усавршавао се созерцањем духовних предмета (τη των νοητών θεωρία), и живео истински светим животом¹²⁹⁹. Човек је био створен по лику Божјем да би сличним могао видети слично, јер се живот душе састоји у созерцању Бога.¹³⁰⁰ Бог је настанио човека у рају, вели свети Дамаскин, који је био вештествен и духован: он је телом боравио у вештаственом рају, на земљи, а духом је општио са Анђелима, гајећи божанске мисли (θείας γεωργών εννοίας) и хранећи се њима. Он је био наг, јер је био безазлен срцем и проводио је невин живот; кроз створења се узносио ка једином Творцу и наслађивао се созерцањем Бога (τή αύτοΰ θεωρία).¹³⁰¹ Бог је одредио човеку да чува лик Божји у себи, да се кроз боголикост душе стално сећа Бога творца, да у својој чистој души, слободној од греха и страсти, созерцава Реч и у Речи Оца, и да се созерцањем духовних вредности божанских усавршава бескрајно.¹³⁰² Бог је створио човека боголиким, и, обдаривши га својом божанском благодаћу, кроз њу га ставио у општење са собом.¹³⁰³ Без помоћи Божје човек ни у рају не би могао живети благочестиво.¹³⁰⁴ И у дивном рају човек је могао живети једино хранећи душу благодаћу Божјом, а тело – плодовима рајским. Као што тело умире ако остане при својој природи и не узима хране из спољашњег света, тако исто и душа умире ако остане при својој природи и не храни се божанском животворном благодаћу.

Да би боголики човек могао живети пуним благодатним и бесмртним животом, човекољубиви Господ је засадио „усред раја дрво живота.“¹³⁰⁵ Хранећи се родом овог дрвета, човек је могао и телом остати безболестан и бесмртан, јер је дрво живота имало силу да даје живот, и од њега су се могли хранити само достојни живота и неподложни смрти.¹³⁰⁶ Да је тако, сведочи Свето Откривење када вели: Богъ смерти не сотвори¹³⁰⁷; Богъ созда человека въ неистлeнiе и во образъ подобия своего сотвори его; завистiю же дiаволею смерть вниде въ мiръ.¹³⁰⁸ Богомудри Апостол јасно учи да је смрт ушла у човека кроз грех.¹³⁰⁹ Попут Откривења, свети Оци једнодушно уче да је човек био саздан бесмртан и за бесмртност,¹³¹⁰ а Црква је васељенску веру у богооткривену истину о тој бесмртности саборски изразила одлуком Картагенског сабора: „Ако ко рече да је Адам, првоздани човек, створен смртним, тако да, сагрешио он или не, умро би телом, тј. изашао би из тела не по казни за грех него по неопходности природе, – да буде анатема.“¹³¹¹

Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан.¹³¹² То значи, човек је био предодређен за бесмртност коју је могао постићи само да је остао послушан Богу. „Бог је створио човек, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него… способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповед Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти“.¹³¹³ „До греха, пише блажени Августин, тело човеково се могло називати и смртним у једном погледу и бесмртним у другом: смртним, јер је могло умрети (quia poterat mori), бесмртним, jep je могло не умрети (quia poterat non mori). Једна je ствар: не моћи умрети (non posse mori), каквима je Бог створио нека бесмртна бића; а друга је ствар: моћи не умрети (posse поп mori), у каквом је смислу саздан бесмртним први човек. То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae), због чега је, чим је сагрешио, одвојен од дрвета живота, да би могао умрети (ut posset mori); док би, да није сагрешио, могао не умрети (posset non mori). Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца“.¹³¹⁴

Да би Адам могао развијати своје телесне силе стремлением ка бесмртности и блаженству, Бог га је увео у „рай сладости“ да обрађује ичува рај¹³¹⁵; а да би могао развијати своје духовне силе богоподобним усавршавањем у божанском добру, Бог му је, сходно његовој боголикој природи, дао заповед да не једе од дрвета познања добра и зла: И заповеда Господь Богъ Адаму, глаголя: отъ всякаго древа, еже въ рай, снедiю снеси; отъ древа же, еже разумети доброе и лукавое, не снесте отъ него; а въ онь же аще день снесте отъ него, смертiю умрете.¹³¹⁶ Бог је обдарио човека слободном вољом, вели свети Григорије Богослов, да би се слободним избором опредељивао за Добро, и настанио га у рају да обрађује бесмртне биљке које вероватно означавају божанске мисли. Он му је такође дао закон (νόμον) као материјал за вежбање слободне воље. Закон пак бејаше заповед, које родове сме да једе, а које не треба да дира.¹³¹⁷ Под дрветом живота,¹³¹⁸ вели свети Дамаскин, може се разумети она божанствена мисао коју ми црпемо из посматрања вештаственога света, и онај пут којим ми кроз ову мисао усходимо ка Родоначалнику, Творцу и Узроку свега постојећег. То је Бог и назвао „сваким дрветом“,¹³¹⁹ тј. пуним и недељивим, и носећим једино приврженост добру. И кад Бог говори: отъ всякаго древа, еже въ рай, снедiю снеси, Он као да вели: кроз сва моја створења пењи се мени – Творцу, и са свију њих сабери један плод – мене, истински живот; нека ти свака твар доноси као плод – живот и општење са мном, и нека ти општење са мном буде основ твога постојања; јер ћеш на тај начин бити бесмртан.¹³²⁰

Дајући човеку такву заповест у рају, Бог му је тиме дао могућности да вежба своју слободну вољу у драговољном избору и чињењу онога што је богоугодно и избегаваньу онога што је Богом забрањено. Слободним испуњавањем ове Божје заповести човек је имао да докаже да је достојан блага којима га је Господ био обдарио и окружио. А он је могао лако и радосно испуњавати ову заповест, јер је све у њему и у природи око њега било свето, безгрешно и чисто, па га је вукло Богу. Премудри Исус, син Сирахов, у праву је када вели за прве људе: Бог по образу соему сотвори я; помышлеше языкъ и очи и уши и сердце даде имъ размышляти; художествомъ разума исполни я и добрая и злая показа имъ. Положилъ есть око свое на сердцахъ ихъ, показати имъ величество делъ своихъ, да имъ святыни его восхвалять и да поведаютъ величества делъ его. Приложилъ имъ художество и законъ живота даде въ наследiе имъ. Заветъ вечный постави съ ними и судьбы своя показа имъ. Величество славы видеша очеса ихъ, и славу гласа ихъ слыша ухо ихъ¹³²¹. Искористивши сва ова богодана преимућства, човек би својом богоугодном делатношћу показао да заслужује бесмртност, пошто би свим бићем својим живео у богочежњивим мислима, осећањима, жељама, делима. У самој ствари, за човека не би било корисно, расуђује свети Дамаскин, да добије бесмртност пре но што буде искушан и опробан, јер би се могао погордити и потпасти подједнакој са ђавољом осуди (1Тим.3:6) који се по произвольном паду, због своје бесмртности, бесповратно и неотступно утврдио у злу; док су Анђели, пошто су драговољно изабрали добродетељ, непоколебљиво благодаћу утврђени у добру. Зато је било потребно да човек најпре буде кушан, да би, када се при кушању кроз чување заповести покаже савршен, примио бесмртност као награду за добродетељ. У ствари, будући по природи својој нешто средње између Бога и вештаства, човек би се, да је избегао пристрасност према сазданим предметима и сјединио се љубављу са Богом, очувањем заповести утврдио у добру непоколебљиво (άμετακίνητον)¹³²². Заповест је била нека врста васпитача (τις παιδαδωγία) за душу и обуздавача у наслади (τρυφής σωφρόνισμα)¹³²³. Бог је човека, створеног по образу Божјем, увео у рај и дао му закон по коме се имао управљати. Да је чувао тај закон и остао у добру, он би у рају проводио здрав, радостан и сладостан живот и стекао би небеску бесмртност¹³²⁴. Живот душе, саздане по образу Божјем, састоји се у созерцању Бога; њен стварни живот састоји сеу заједничарењу са божанским Добром; чим престане душа да општи са Богом, престаје њен стварни живот¹³²⁵. „Покоравање Богу јесте бесмртност (υποταγή Θεού, αφθαρσία), вели свети Иринеј; истрајност у бесмртности је слава Нестворенога… Созерцање Бога град и бесмртност (δρασις Θεού περιποιητική αφθαρσίας), а бесмртност чини блиским Богу (αφθαρσία δε εγγύς είναι ποιεί Θεού)“¹³²⁶. Да смо остали оно што смо били, изјављује свети Григорије Богослов, и сачували заповест, ми бисмо постали оно што нисмо били и приступили би дрвету живота од дрвета познања. Шта би, дакле, постали? Бесмртни и врло блиски Богу¹³²⁷.

Бог је Адаму у рају дао онакву заповест да би му још од самог почетна показао да је за човека најглавније у животу: драговољно се потпуно покоравати Творцу, јер је богоподобно усавршавање могуће само ако човек буде вољу своју саображавао са вољом Божјом. Да је то заиста најважније за човека Бог показује још и тиме што за прекршај заповести прети смрћу, јер је отступање од воље Божје – смрт за душу и тело човеково и прекид богоцентричног усавршавања. У тој једној заповести садржао се сав закон, све потоње заповести Божје дате у Светом Откривењу. У закону датом Адаму, пише Тертулијан, налазимо прикривене све заповести које су касније објављене преко Мојсеја, као: возлюбиши Господа Бога твоего отъ всего сердца твоего и отъ всея души твоея (Втор.6:5); возлюбиши ближняго своего, яко самъ себе (Лев.19:18); не убш, не укради, не послушевствуй на друга твоега свидетелйства ложна (Исх.20:13:14); чти отца твоего и матерь (Исх.20:12), не пожели туђе (Втор.5:20). На тај начин, први закон дат у рају Адаму и Еви јесте као нека мајка свих осталих заповести Божјих. У самој ствари, да су Адам и Ева љубили Господа Бога свог, они не би поступили против његове заповести; да су љубили ближњега, тј. један другога, они не би поверовали наговору змије и не би непосредно за тим убили себе изгубивши бесмртност нарушењем заповести; они не би извршили крађу окусивши тајно од рода дрвета и старајући се да се сакрију од лица Божија; они не би постали саучесници лажову – ђаволу, поверовавши му да ће постати као богови; најзад, да нису пожелели туђе, у том општем и првобитном закону Божјем садржале све заповести каснијега закона које су биле објављене у своје време.¹³²⁸

Што се тиче саме природе дрвета познања добра и зла, већина Учитеља Цркве сматра да је оно било стварно као и остала дрвета у рају, јер сеу Библији вели: И прозябе Богь еще отъ земли всякое древо красное въ виденiе и доброе въ снедь; и древо жизни посреде рая, и древо еже ведети разуметелное добраго и лукаваго¹³²⁹. Поводом ових светих речи Библије свети Теофил пише: „Дивно је било само по себи дрво познања, диван је био и плод његов. Јер није оно било смртоносно, како то неки мисле, већ прекршај заповести“¹³³⁰. Оно је названо дрветом познања добра и зла зато што је човек преко овог дрвета сазнао опитом какво се добро садржи у покоравању, а какво зло у противљењу вољи Божјој. Свето Писмо је назвало ово дрво – дрветом познања добра и зла, вели свети Златоуст, не што је оно саопштавало такво познање, него што се преко њега имао извршити прекршај или одржање заповести Божје. Човекољубиви Господ, желећи да од самог почетка уразуми човека и предочи му да он има свога Творца, благоволео је показити му своју власт у овој малој заповести. Господ је поверио човеку сав видљиви свет, дао му да живи у рају и да се користи свиме што је у њему; а да се човек, мало по мало, не би занео мишљу о самобитности свега видљивога и узмаштао много о своме достојанству, Бог му наређује да се уздржава од једнога дрвета, а за нарушење ове заповести одређује тешку казну, да би он знао да се налази под Господом и да се и свим осталим користи по доброти Господа. Али пошто је Адам по крајњој непажњи преступно са Евом дату заповест и јео од дрвета, то је дрво названо дрветом познања добра и зла. То не значи да човек дотле није знао шта је добро а шта зло; знао је он то, јер је жена, разговарајући са змијом, рекла: Рече Богъ: да не ясте отъ него, да не умрете; то значи, она је знала да ће смрт бити казна ако преступе заповед. Али пошто су они после једења од тога дрвета лишени и вишње славе и осетили наготу, то га је Свето Писмо назвало дрветом познања добра и зла: у њега је, тако рећи, било вежбање у послушности или непослушности. Смрт и остале невоље дошле су у ствари не од дрвета него од прекршаја заповести, од непослушности¹³³¹. Бог је у рају дао човеку закон за вежбање у слободи, вели свети Григорије Богослов; заповест је била закон: каквим се плодовима користити а каквог се не дотицати. Заповеђено им је не дотицати се дрвета познања добра и зла, које је било засађено не злонамерно и забрањено, не из зависти; напротив, оно је било добро (καλόν) за оне који би га употребили благовремено (εύκαίρως), јер је ово дрво, по моме нахођењу, било созерцање (θεωρία), коме без опасности могу приступити само они који су се искуством усавршили, али које није било добро за просте и у својим жељама наумерене¹³³². Дрво познања у рају служило је као нека проба, и кушање, и вежбање човекове послушности и непослушности; отуда је и названо дрветом познања добра и зла. А можда му је такав назив дат стога што је оно, онима који његов род једу, давало моћи да познаду своју сопствену природу. То је познање добро за савршене и утврђене у божанском созерцању (εν τή ϋεία θεωρία) и за оне који се не боје пада, јер су они истрајним вежбањем у таквом созерцању стекли извесну навику, али није добро за неискусне и сладострасним прохтевима подложне, јер се они нису утврдили у добру и још су недовољно учвршћени у привржености само ономе што је добро¹³³³.

По природи својој дрво познања добра и зла није било смртоносно; напротив, оно је било добро као и све друго што је Бог створио, само га је Бог изабрао као средство да опроба човекову послушност према Богу. Човек је добио познање о добру и злу, вели свети Иринеј. Добро је: слушати Бога, веровати у Њега, држати заповест његову; а зло је и смрт: не слушати Бога. Пошто је Бог обдарио човека прекрасном душом, то је он знао и добро послушности (bonum obedientiae) и зло непослушности (malum inobedientiae), да би око ума, примајући искуство обадвога, могло се расуђивањем изабрати оно што је боље, и да човек не би никада постао немаран или нехатан према Божјој заповести; и сазнавајући искуством да је зло оно што га лишава живота, то јест непослушност према Богу, он није нипошто и никада требао да је проба; знајући исто тако да је добро оно што одржава живот, то јест послушност према Богу, он је требао да је марљиво и најозбиљније чува и негује¹³³⁴. „Дрво познања је добро, као објашњавајући мисао Божју говори блажени Августин, али га се не дотичи. Зашто? зато што сам ја Господ а ти слуга: ето сав разлог. Ако ти разлог изгледа мали, то значи ти не желиш да будеш слуга. А шта је корисније за тебе него да будеш под влашћу Господа? Како ћеш пак бити под влашћу Господа ако не будеш под његовом заповешћу?“¹³³⁵ У малој заповести била је изражена сва воља Божја о човековом живљењу у рају, „а воља Божја и јесте најсавршенији устав и закон“¹³³⁶.

Живећи у рају у неизреченој хармонији са вољом Божјом, први су људи расли из добра у добро, из боговиђења у боговиђење, из савршенства у савршенство, из радости у радост, напредовали из блаженства у блаженство, непрестано стремећи и гредећи својим богочежњивим бићем ка врху изнад свих врхова, ка Тросунчаном Богу и Господу.

Наши прародитељи нису остали у стању првобитне праведности, безгрешности, светости и блаженства, него су преступивши заповест Божју, отпали од Бога, светлости, живота, и пали у грех, таму, смрт. Безгрешна Ева је допустила да буде обманута од лукавомудре змије. Обмана је изведена уметнички, заслађена привидном наивношћу. Полазећи од питања које тобож изражава сумњу у постојање Божје заповести, змија отворено клевета Бога, приписује Му завист, тврдећи, насупрот Њему, да ће једење забрањенога рода учинити људе безгрешним и свезнајућим, и да ће они бити као богови. Саблажњиви предлог змијин изазива у Евиној души врење гордошћу, које брзо прелази у богоборачко расположение, коме се Ева радознало подаје и хотимично преступа заповест Божју. Жена са своје стране наводи мужа да јој следује, и он драговољно једе од забрањеног рода. Свето Откривење овако описује тај догађај: Змија беше мудрија од свега звериња земаљског које створи Господ Бог. И рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете од сваког дрвета у рају? А жена рече змији: ми једемо са дрвета у рају; само рода са онога дрвета усред раја, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. Α змија рече жени: нећете ви смрћу умрети; него зна Бог да ће вам се, у онај дан кад окусите с њега, отворити очи и бићете као богови (ώς θεοί), знајући добро и зло. И виде жена да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је красно ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу своме, те и он окуси.¹³³⁷

Овај библиски опис јасно показује да је змија први, главни, творачки узрок пада наших прародитеља, и, на тај начин, проналазач, зачетник, творац греха и зла у свету видљивом. Али, не змија сама по себи, јер је и она као створење доброга Творца морала бити добра,¹³³⁸ већ она као оруђе ђавола који се скрива у њој и из ње говори, клевета Бога, наговара Еву на зло. А да се у змији скривао ђаво, лако се и јасно види из других места Светога Писма. У њему се вели: И збачена би аждаја велика, змија стара, која се зове ђаво и сатана, који вара сву васељену¹³³⁹; ђаво је човекоубица од почетка¹³⁴⁰; завишћу ђавола смрт уђе у свет¹³⁴¹; змија превари Еву лукавством својим¹³⁴²; од жене је почетак греха, и због ње умиремо сви.¹³⁴³ Порекло зла и греха је у ђаволу; отуда сваки грех људски, не само први, у суштини својој води порекло од ђавола као творца свих зала; између грешника и ђавола постоји неко тајанствено генетичко сродство, због чега богонадахнути Апостол вели: Који твори грех од ђавола је (έκ τοϋ διβόλου εστίν), јер ђаво греши од почетка (ότι απ’ αρχής ό διάβολος άμαρτάνει)¹³⁴⁴.

Овом истином Светога Писма о пореклу и узроку греха и зла у свету прожета је душа Светога Предања. Као што је завист ђавола према Богу била узрок његовом паду на небу, тако је завист његова према човеку, као боголиком саздању Божјем, била повод пагубном паду првих људи. „Треба сматрати, вели свети Златоуст, да речи змије припадају ђаволу, кога је на ту превару побудила његова завист, а овом се животињом он користио као згодним оруђем, да би, прикривши мамцем своју превару, обмануо најпре жену, а потом помоћу ње и првозданога“¹³⁴⁵. Ђаво је завишћу отпао од Бога, пише свети Иринеј, и пошто је он пали анђео, то он и може чинити само то што је чинио у почетку: обмањивати и заводити ум човеков на преступање заповести Божјих, и постелено помрачавати срце његово¹³⁴⁶. Завист ђаволова, вели свети Григорије Ниски, и из ње рођена наклоност ка пороку, постала је пут у свако потоње зло. Јер кад је он, отпавши од добра, породио у себи завист, и први пут створио у себи наклоност ка злу, он je, – слично камену који се одвалио од врха планине и својом сопственом тежином котрља наниже, – покидавши своје првобитне природне везе са добром и гравитирајући свом својом тежином ка пороку, својевољно вучен као неким бременом, дошао до крајње границе порочности; и пошто је он ону разумну силу, коју је од Творца добио за сарадњу у добру, учинио својим оруђем за проналажење злобних планова, то он лукаво, са обманом, приступа човеку и наговара га да сам себи својим сопственим рукама нанесе смрт и постане самоубица¹³⁴⁷. Нема сумње, ђаво је творац греха, а змија је била само оруђе његово: Сатана же льстивый сосудъ змiя употребивъ, снедiю прелести¹³⁴⁸.

Други узрок, или боље саузрок пада наших прародитеља била је њихова слободна воља. То се види из библијског описа. Иако је пала по превари Сатане, Ева није пала што је морала пасти, него што је хтела; њој је предложен, а не наметнут, прекршај заповести Божје. Она је поступила по предлогу Сатане тек пошто је претходно свесно и драговољно свом душом својом усвојила његов предлог, јер она и душом и телом учествује у томе: разгледа род на дрвету, види да је добар за јело, да је милина гледати га, да је красно ради знања, размишља о њему, па тек онда доноси одлуку да узабере с њега и једе. Како је поступила Ева, тако је поступио и Адам. Као што је змија наговарала Еву да окуси од забрањенога рода, а није је приморавала јер није могла, тако је и Ева урадила с Адамом. Он је могао да не прими род који му је Ева понудила, али он то није учинио већ је драговољно преступно заповест Божју.¹³⁴⁹ Завишћу ђавола и обманом жене човек је заборавио дату му заповест, окусио горки род и био побеђен грехом.¹³⁵⁰ Зло се зачело у змијиђаволу; искушењем змијиним побеђена је била жена; затим је женом побеђен муж, те је на тај начин зло добило своје биће кроз тројицу¹³⁵¹. И човек и жена учествовали су у своме паду својом пуном слободом, јер ван слободне воље нема греха, нема зла.¹³⁵² Да први људи нису пали драговољно, нико их не би могао приморати да падну,¹³⁵³ јер ђаво само побуђује на грех а не принуђује, пошто нема моћи за то.¹³⁵⁴

Грех наших прародитеља бескрајно је важан и судбоносан поступак, јер је њиме поремећен сав богодани однос човека према Богу и према свету. До пада сав се живот наших прародитеља заснивао на богочовечанском поретку: Бог је био све у свему, и они су то са радошћу и усхићењем осећали, сазнавали и примали; Бог им је непосредно откривао вољу своју, и они су јој се свесно и драговољно повињавали; Бог их је руководио у свему, и они су Му свим бићем радосно следовали. Падом је нарушен и одбачен богочовечански поредак живота, а усвојен ђавочовечански, јер су својевољним преступањем заповести Божје први људи објавили да желе достићи божанско савршенство, постати „као богови“ не помоћу Бога већ помоћу ђавола, а то значи: мимо Бога, без Бога, против Бога. Сав живот њихов до пада састојао се у драговољноблагодатном испуњавању воље Божје; у томе је био сав закон живота, јер је у томе био сав закон Божји према људима. Претступањем заповести Божје, то јест воље Божје, први људи су преступили закон и ступили у безакоње, јер је грех – безакоње (ή αμαρτία έστιν ή ανομία)¹³⁵⁵. Закон Божји: добро, служење добру, живљење у добру, заменен је законом ђавољим: злом, служењем злу, живљењем у злу. Заповест Божја је закон, јер изражава вољу доброг и предоброг Бога; нарушење те заповести је грех, и јавља се као нарушење закона Божјег, као безакоње.¹³⁵⁶ Непослушношћу према Богу, која се пројавила као вршење воље ђаволове, први људи су драговољно отпали од Бога и приљубили се ђаволу, увели себе у грех и грех у себе,¹³⁵⁷ и тиме у основу нарушили сав морални закон Божји, који није друго до воља Божја која од човека тражи једино: свесну и драговољну послушност и неизнуђену покорност. „Нека нико не мисли, изјављује блажени Августин, да је грех првих људи мален и лак зато што се састојао у једењу рода са дрвета; и при томе рода не рђавог ине шкодљивог већ само забрањеног; – заповешћу је тражена послушност, таква добродетељ, која је у разумних бића мајка и чувар свих добродетељи“.¹³⁵⁸

У ствари, првородни грех значи одбацивање од стране човека Богом одређеног циља животу: уподобљавање Богу на основу боголике душе човекове, и замењивање тога уподобљавањем ђаволу. Јер су грехом људи пренели центар свога живота из боголике природе и реалности у ванбожју реалност, из бића у небиће, из живота у смрт, одлутали од Бога и залутали у мрачну и беспутну даљину фиктивних вредности и реалности, пошто их је грех одбанио далеко од Бога¹³⁵⁹. Створени Богом за бесмртност и богоподобно усавршавање, људи су, по речима светог Атанасија Великог, скренули са тог пута, зауставили се на злу и осмртили себе, јер их је преступање заповести одвратило од бића небићу, од живота смрти¹³⁶⁰. Душа је кроз грех одлутала од себе, од боголикости своје, и постала изван себе (έξω εαυτής γενομένη)¹³⁶¹, и затворивши око којим је могла Бога гледати, измислила себи зло, и на њега окренула своју делатност, уображавајућида нешто ради, док се у ствари батрга по тами и трулежи.¹³⁶² Кроз грех људска природа се одвратила од Бога (αποστροφή του Θεού) и обрела се изван присности са Богом (εξω τής προς Θεόν οίκειότητος)¹³⁶³.

Грех је, у суштини својој, противприродан и неприродан, јер у богозданој природи није било зла, него се оно појавило у слободној вољи неких бића, те се оно јавља као отступание од богоздане природе и устајање против ње. Зло није друго, вели свети Дамаскин, до скретање од природног у противприродно (εκ του κατά φΰσνν εις το παρά φΰσιν παραδρομή), јер нема ничег злог по природи (ουδέν γάρ κακόν κατά φΰσιν). Јер вся елика сотвори Богь – добра зело (Быт.1:31); и све што остаје у онаквом стању у каквом је саздано – добро је веома; а оно пак што својевољно отступа од природнога (έκ τοΰ κατά φΰσιν) и скреће у противприродно (εις το παρά φΰσιν) налази се у злу. Зло није нека богодана суштина, или својство суштине, него својевољно (εκούσιος) одвраћање од природног ка противприродном, што у ствари и јесте грех. Грех је изум слободне воље ђаволове (της αυτεξουσίου γνώμης τοΰ διαβόλου εύρημα). Слетствено, ђаво је зао (κακός). У оном облику у ком је саздан, он није био зао већ добар, јер га је Творац створио анђелом светлим, блиставим, разумним и слободним, али је он својевољно (εκουσίως) отступио од природне добродетели и обрео се у мраку зла, удаљивши се од Бога који је једини добар, животворећ и светлодавац; јер свако добро њиме постаје добро, уколико се пак удаљава од Њега вољом, а не местом (γνώμη, ού γάρ τόπφ), утолико постаје зло¹³⁶⁴.

Првородни грех је утолико судбоноснији и тежи што је заповест Божја била лака, јасна и одређена. Први људи су је могли без муке испунити, јер их је Бог настанио у рају, где су се наслађивали красотом свега видљивог и хранили животворним родом свих дрвета осим дрвета познања добра и зла¹³⁶⁵. Сем тога, они су били потпуно чисти и безгрешни, те их ништа изнутра није мамило у грех; њихове су доховне силе биле свеже, пуне свемоћне благодати Божје¹³⁶⁶. Да су хтели, они су са мало напора могли одбацити кушачев предлог, утврдити се у добру, и занавек остати безгрешни, свети, бесмртни, блажени. Поред тога, јасна је била реч Божја, да ће „смрћу умрети“ ако окусе од забрањенога рода.

У самој ствари, првобитни грех семенски, у клици, садржи све остале грехе, сав закон греха уопште, сву његову суштину, његову метафизику, и генеологију, и онтологију, и феноменологију. У првородном греху се открила суштина сваког греха уопште, начело греха, природа греха, алфа и омега греха. А суштина, било ђаволовог или људског греха, јесте: непослушност према Богу као апсолутном Добру и Творцу свега доброга. Узрок те непослушности је самољубива гордост. Ђаво не би могао завести човека на грех, вели блажени Августин, да се у овоме није појавило самољубље¹³⁶⁷. Гордост је врхунац зала, говори свети Златоуст. Богу ништа није тако одвратно као гордост. Стога је Он још испочетка све тако уредио, да истреби у нама ту страст. Због гордости ми смо постали смртни, живимо у тузи и невољи; због гордости живот наш пролази у мукама и напорима, оптерећеен непрекидним радом. Први човек је пао у грех од гордости, пожелевши да буде раван Богу¹³⁶⁸. Првородни грех је као ганглија у коју се стичу сви нерви свих грехова, стога он, по речима блаженог Августина, и јесте „неисказано отступништво (ineffabilis apostasia)“. „Ту je и гордост, jep je човек зажелео да буде више у својој власти него у Божјој; ту је и ружење светиње, јер није поверовао Богу¹³⁶⁹; ту и човекоубиство, јер је себе подвргао смрти; ту и духовни блуд, јер је непорочност душе нарушена наговором змије; ту и крађа, јер се користио забрањеним родом; ту и љубав према богаћењу, јер је зажелео више него што му је било довољно“¹³⁷⁰. У нарушењу заповести Божје у рају Тертулијан види нарушење свих заповести Божјих из Декалога. У самој ствари, вели Тертулијан, да су Адам и Ева љубили Господа Бога свог, не би поступили против Његове заповести; да су љубили ближњега, тј. један другога, не би поверовали наговору змије, и не би, непосредно затим убили себе изгубивши бесмртност нарушењем заповести; не би извршили крађу окусивши тајно од рода дрвета и старајући се да се сакрију од лица Божија; не би постали саучесници лажову – ђаволу, поверовавши му да ће постати као богови, и тако не би увредили Оца свог Бога који их је саздао од праха земљиног; најзад, да нису пожелели туђе, не би окусили од забрањеног рода¹³⁷¹. Да првородни грех није био мајка свих потоњих грехова, да није био бескрајно пагубан и ужасан, он не би изазвао онако пагубне и ужасне последице, и не би свеправедног Судију – Бога љубави и човекољубља – побудио да прародитеље наше и њихове потомке онако казни. „Заповешћу Божјом било је само забрањено јести са дрвета, и зато грех изгледа лак; али како га је великим сматрао Онај који се не може обмањивати, довољно се види из количине казне“¹³⁷².

Грех наших прародитеља Адама и Еве назива се првородним зато што се јавио у првом роду људи и што је био први грех у свету човечанском. Иако је као поступак трајао кратко време, он је изазвао тешке и пагубне последице по духовну и вештаствену природу наших прародитеља, као и по сву видљиву природу уопште. Својим грехом прародитељи су увели ђавола у свој живот и дали му места у богозданој и боголикој природи. На тај начин грех је постао стваралачко начело у њиховој природи, противприродно и богоборачко, злољубиво и ђавоцентрично. Пошто је преступио заповест Божју, човек је, по речима светог Јована Дамаскина, био лишен благодати, изгубио поуздање у Бога, покрио себе суровошћу мучног живота (јер то означава смоково лишће), обукао се у смртност, то јест у смртност и грубост тела (јер то означава облачење у коже), по праведном суду Божјем био истеран из раја, осуђен на смрт и постао подложан трулежи.¹³⁷³ Преступивши заповест Божју Адам се умом одвратио од Бога и окренуо твари, од бестрасног постао страстан,и љубав своју од Бога окренуо на твар и трулежност.¹³⁷⁴ Другим речима, последица пада наших прародитеља била је: греховна исквареност њихове природе, и, кроз то и у томе, смртност њена.

Својевољним и самољубивим падом у грех човек је лишио себе оног непосредног благодатног општења са Богом, које је крепило његову душу на путу богоподобног усавршавања. Тиме је човек сам осудио себе на двојаку смрт: телесну и духовну; телесну која настаје када се тело лишава душе која га оживљава, и духовну која настаје када се душа лишава благодати Божје која је оживљава вишим духовним животом. „Као што тело онда умире када га душа оставља без своје силе (της οικείας ενεργείας), тако и душа онда умире када је Дух Свети оставља без своје силе (της οικείας ενεργείας)“.¹³⁷⁵ Смрт тела разликује се од смрти душе, јер се тело са смрћу распада, а кад душа умре са греха она се не распада него се лишава духовне хветости, богочежњивости, радости и блаженства, и остаје у стању мрака, туге и страдања, живећи непрестано собом и од себе, што много пута значи: грехом и од греха. Нема сумње, грех је разорење душе свога рода, распадање душе, труљење душе, јер душу поремећује, извраћа, унакажава њен богодани поредак животни и онемогућава остворење циља који јој је Богом одређен, те на тај начин чини смртном и њу и тело њено. Стога је свети Богослов у праву када вели: „Постоји једна смрт: грех; јер је грех разорење душе“.¹³⁷⁶ Грех, ушавши једном у душу, огреховио ју је, осмртио, због чега се духовна смртност назива греховном исквареношћу (φθορά). Чим се грех, жалац смрти,¹³⁷⁷ зарио у човекову душу, одмах је пустио у њу и разлио по њој отров смрти. И уколико се отров греха ширио у природи човековој, утолико се човек удаљавао од Бога који је живот и извор сваког живота, и тонуо у смрт. „Адам, као, што је сагрешио због рђавог хтења (δια μοχθηράν προαίρεσιν) тако је и умро због греха: оброцы бо греха смерть (Рим.6:23); уколико се удаљио од живота, утолико се приближио смрти, јер је Бог – живот, а лишавање живота – смрт. Стога је Адам сам себи припремио смрт удаљењем од Бога, по речи Светог Писма: яко се, удаляющш себе отъ Тебе погибнуть (Пс.72:27).“¹³⁷⁸ Код прародитеља наших духовна смрт је наступила одмах по грехопаду, а телесна касније. Али иако су Адам и Ева проживели много година пошто су окусили од рода са дрвета познања добра и зла, вели свети Златоуст, то не значи да се нису испуниле речи Божје: въ оньже аще день снесте отъ него, смертiю умрете. Јер од онога тренутка када су чули: земля еси, и въ землю отидеши, они су добили смртну пресуду, постали смртни и, може се рећи, умрли.¹³⁷⁹ У ствари, расуђује свети Григорије Ниски, душа наших прародитеља је умрла пре тела, јер непослушност је грех не тела него воље, а воља је својствена души, од које је и почела сва пустош наше природе. Грех није ништа друго до удаљење од Бога који је истинити и једини живот. Први човек је живео много година после своје непослушности, греха, што не значи да је Бог слагао када је рекао: у који дан окусиш с њега, умрећеш. Јер самим удаљењем човека од истинитог живота смртна пресуда против њега била је потврђена истога дана.¹³⁸⁰

Пагубна и пустошна промена, која је са грехом настала у целокупном духовном животу прародитеља, обухватила је и све силе душине, и одразила се на њима у својој богоборачкој ружноћи. Греховна повређеност духовне природе човекове пројавила се најпре у помрачењу разума – ока душе. Разум је кроз грехопад изгубио дотадању мудрост, проницљивост, видовитост, замах и богочежњивост; у њему се помрачило и само сазнање о свудаприсутности Божјој, што се види из покушаја палих прародитеља да се сакрију од свевидећег и свезнајућег Бога,¹³⁸¹ и да лажно претставе своје учешће у греху.¹³⁸² „Нема ништа горе од греха, вели свети Златоуст; дошавши, он нас не само испуњује стидом, него и чини безумним оне који су били разумни и који су се одликовали великом мудрошћу. Погледај до каквог је безумља дошао сада онај који се досада одликовао толиком мудрошћу… Чувши гласъ Господа Бога, ходяща въ рай по полудни, он се заједно са женом сакрио отъ лица Господа Бога посреде древа райскаго. Какво безумље хтети се сакрити од Бога свудапристуног, од Творца који је све створио из ничега, који зна оно што је сакривено, који је саздао срца људска, који зна сва дела њихова, испитуетъ сердца и утробы, и зна саме покрете срца“¹³⁸³. Грехом се разум наших прародитеља одвратио од Творца и окренуо твари, од богоцентричног постао егоцентричан, одао се грешним помислима и њиме су овладале себичност и гордост. „Преступивши заповест Божју човек је пао у греховне помисли, не што је Бог створио ове помисли које га заробљују, него што их је ђаво лукавством посејао у разумну природу човекову (τη λογική φΰσει τοΰ άνθρωπου), која је постала преступна и од Бога одбачена, тако да је ђаво установио у природи човековој закон греха (νόμον αμαρτίας), и смрт царује кроз дело греха“¹³⁸⁴. Значи, грех тако дејствује на разум да овај из себе рађа и производи мисли грешне, зле, злосмрадне, трулежне, смртне, и држи човекову мисао у кругу смртнога, пролазнога, временскога, не дајући јој да се вине у божанску бесмртност, вечност, непролазност.

Грехом је повређена, раслабљена и искварена воља наших прародитеља: изгубила је своју првобитну светост, богољубивост и богочежњивост, постала зла и грехољубива, и зато више склона злу него добру. Одмах по паду у наших прародитеља појављује се и обелодањује склоност ка лажи: Ева баца кривицу на змију, Адам на Еву, па чак и на Бога који му је даде.¹³⁸⁵ Преступањем заповести Божје грех се разлио по души човековој, и ђаво је засновао у њој закон греха и смрти,¹³⁸⁶ те се она својим жељама креће већином у кругу греховнога и смртнога. Бог је добар и предобар, вели свети Дамаскин; таква је и воља Његова, јер оно што Он жели јесте добро; заповест пак која томе учи јесте закон, да би људи, држећи га, били у светлости; а нарушење заповести јесте грех; грех произлази од ђаволовог потстицања, наговарања, подбадања, и човековог неизнуђеног и драговољног прихватања те ђаволове сугестије. И грех се такође назива законом.¹³⁸⁷

Наши су прародитељи грехом укаљали и оскрнавили своје срце: оно је изгубило своју првобитну чистоту и непорочност, осећање љубави према Богу потиснуто је осећањем страха од Бога¹³⁸⁸; и срце се предало неразумним чежњама и страсним жељама. Тако је у наших прародитеља обневидело око којим су они Бога гледали, јер је грех као скрама пао на срце, које само кад је чисто и свето види Бога¹³⁸⁹.

Поремећај, помрачење, посувраћеност, раслабљеност, које је првородни грех изазвао у духовној природи човековој могу се кратко назвати: поремећајем, повредом, помрачењем, онакажењем лика Божјег у човеку. Јер је грех помрачио, наружно, унаказио прекрасни лик Божји у души првозданог човека. „Човек је створен по лику Божјем и по подобију, вели свети Василије Велики, али је грех унаказио красоту лика (το κάλλος της εικόνος ήχρείωσεν) увукавши душу у страсне жеље“¹³⁹⁰. По учењу светога Златоуста, док Адам још не беше сагрешио већ лик свој, саздан по лику Божјем, чувао чист, дотле су му се звери покоравале као слуге, а када је лик свој упрљао грехом, звери нису познале у њему господара свог, и од слугу постадоше непријатељи његови, и стадоше ратовати против њега као против туђинца¹³⁹¹. „Када је у живот људски ушао грех као навика, пише свети Григорије Ниски, и од малог почетка произашло необухватљиво зло у човеку, и боголика красота душе, саздана по подобију Првообразне, покрила се као какво жељезо рђом греха, онда се већ није више могла у потпуности сачувати красота природног душиног лика, него се изменила у одвратни облик греха. Тако је човек, велико и драгоцено створење, лишио себе свог достојанства упавши у блато греха, изгубио лик нетрулежног Бога, и кроз грех се обукао у лик трулежи и прашине, слично онима који су из несмотрености упали у благо и укаљали лице своје, те их чак ни познаници не могу да распознаду“¹³⁹². Исти Отац Цркве под изгубљеном драхомом еванђелском (Лк.15:8:10) разуме душу човекову, тај лик Цара Небескога, који није сасвим изгубљен, али је запао у блато, а под блатом треба разумети плотску нечистоту¹³⁹³.

По учењу Светог Писма и Светог Предања лик Божји у палом човеку није био уништен, већ дубоко повређен, помрачен и унакажен. Тако разум палог човека, иако помрачен и растројен грехом, није био сасвим изгубио тежњу за Богом и истином Божјом, и способност да прима и схвата откривења Божја¹³⁹⁴. На то указује скривање наших прародитеља од Бога после учињеног греха, јер оно сведочи о њиховом осећању и сазнању кривице пред Богом; о томе говори и то што су Бога одмах познали чим су глас Његов чули у рају; о томе сведочи и сав потоњи живот Адамов све до саме смрти. То исто важи и у погледу воље и срца у палом човеку: иако су и воља и срце грехопадом били озбиљно повређени, ипак је у палом првочовеку остало извесно осећање добра и жеље за добром¹³⁹⁵, као и способност за чињење добра и испуњавање основних захтева моралнога закона¹³⁹⁶, јер је слобода избора између добра и зла, која одликује човека од неразумних животиња, остала и после пада неотуђивом својином човекове природе¹³⁹⁷. Уопште, лик Божји није био потпуно уништен у палом човеку јер човек није био једини, самостални и самобитни творац свога првог греха, јер није пао искључиво по хтењу и дејству своје воље, него и по дејству ђаволовом. „Пошто човек, вели се у Православном исповедању о грехопаду прародитеља и његовим последицама по њихову природу, будући невин, није сачувао заповест Божју у рају, то је он лишио себе достојанства свога и онога стања које је имао у време своје невиности¹³⁹⁸… Тада је одједном изгубио савршенство разума и знања; његова воља обратила се више злу него добру, на тај начин због учињеног зла његово стање невиности и безгрешности изменило се у стање греховности“¹³⁹⁹. „Верујемо, изјављују источни Патријарси у својој Посланици, да је први човек, створен од Бога, пао у рају када је преступио заповест Божју, послушавши савет змијин¹⁴⁰⁰… Кроз преступ пали човек уподобио се неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио савршенства и бестрасности, али се није лишио оне природе и силе коју је добио од предоброг Бога. Јер би он, у противном случају, постао неразуман и, слетствено, нечовек; али он је сачувао ону природу, са којом је био створен као и природну силу, слободном, живом и делатном, те је по природи могао бирати и чинити добро, и избегавати и одвраћати се од зла“¹⁴⁰¹.

Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је произвео растројство и у телу наших прародитеља. Последние грехопада по тело њихово биле су: болести, муке и смрт. Жени, као првој виновници греха, Бог изриче овакву казну: умножая умножу печали твоя и воздыханiя твоя, въ болезнехъ родиши чада¹⁴⁰². Изричући такву казну, вели свети Златоуст, човекољубиви Господ као да говори жени: Ја сам хтео да ти проводит живот без туге и болести, живот Слободан од сваке невоље и јада и пун свакога задовољства; хтео сам да ти, обучена у тело, не осећаш ништа плотско. Али пошто се ти ниси користила овом срећом како ваља, него те је изобиље блага довело до тако страшне неблагодарности, то, да се ти не би одала још већој самовољи, ја мећем на тебе узду и осуђујем те на муке и уздахе“¹⁴⁰³. Адаму пак, сукривцу грехопада, Бог изриче ову казну: яко послушалъ еси гласа жены твоея и ялъ еси отъ древа, егоже заповедахъ тебъ сего единога не ясти, отъ него ялъ еси: проклята земљя въ делехъ твоихъ, въ печалехъ снеси тую вся дни живота твоего; тернiя и волчцы возрастить тебе, и снъси траву селную; въ поте лица твоего снеси хлебъ твой, дóндеже возвратишися въ землю, отъ неяже взять еси: яко земля еси, и въ землю отидеши¹⁴⁰⁴. Човекољубиви Господ кажњава човека проклетством земље. Земља је била саздана за човека да се наслађује њеним плодовима, али Бог, пошто је човек сагрешио, баца на њу проклетство, да би то проклетство лишило човека мира, спокојства и благостања, задајући му невоље и муке при обрађивању земље. Све те муке и невоље наваљене су на човека да он не би сувише високо мислио о своме достојанству и да би га стално потсећале на његову природу и чувале од већих грехова¹⁴⁰⁵.

„Из греха су се као из извора излиле на човека болести, невоље, страдања“, вели свети Теофил¹⁴⁰⁶. Грехопадом је тело изгубило своје првобитно здравље, невиност и бесмртност, и постало болешљиво, порочно и смртно. Оно је до греха било у савршеној хармонији са душом; та је хармонија са грехом престала, и настао је рат тела са душом. Као неминовна последица првородног греха јавила се смрт тела зато што је грех унео у тело разорно начело болести, намоћи и трулежи, ишто је Бог удаљио прародитеље од дрвета живота, чијим би родом они могли одржати бесмртност свога тела¹⁴⁰⁷, а то значи: бесмртност са свима болестима, невољама и страдањима, Човекољубиви Господ је истерао наше прародитеље из раја, да не би они, једући род са дрвета живота, остали бесмртни у гресима и невољама¹⁴⁰⁸. То не значи да је Бог био узрок смрти наших прародитеља, већ они сами својим грехом, пошто су непослушношћу отпали од Бога живог и животворног, и предали се греху који лучи отров смрти и осмрћује све чега се косне. Грехом је смртност „пренета на јестество, створено за бесмртност; она покрива његову спољашњост а не унутрашњост, обухвата вештаствени део човека, али се не дотиче самог лика Божјег“¹⁴⁰⁹.

Грехом својим наши су прародитељи пореметили богодани однос свој према видљивој природи: истерани су из блаженог обиталишта свог – раја¹⁴¹⁰, изгубили су у многоме власт над природом, над животињама, и земља је постала проклета с човека: трње и коров ће ти рађати¹⁴¹¹. Створена ради човека, оглављена човеком као тајанствено тело његово, благословена ради човека, земља је са свима тварима постала проклета због човека, и потчињена трулежи и распадљивости, чега ради „сва твар уздише и тужи“.¹⁴¹²

1. Пошто сви људи воде порекло од Адама, то је првородни грех путем наслеђа прешао и пренео се на све људе. Отуда је првородни грех у исто време и наследии грех. Примајући од Адама људску природу, сви ми са њом примамо и греховну исквареност, због чега се сви људи јављају на свет као „деца гнева по природи (τέκνα φύσει οργής)“¹⁴¹³, јер на огреховљеној природи Адамовој почива праведни гнев Божји. Али првородни грех није потпуно истоветан у Адаму и у његовим потомцима. Адам је свесно, лично, непосредно и својевољно преступно заповест Божју, тј. учинио грех који је произвео у њему греховно стање, у коме влада начело греховности. Другим речима, у првородном греху Адамовом ваља разликовати два момента: прво, сам поступак, сам акт прекршаја заповести Божје, сам преступ (παράβασις = преступленiе)¹⁴¹⁴, саму погрешку (παράπτωμα = прегрешенiе)¹⁴¹⁵, само непослушање (παρακοή = ослушание)¹⁴¹⁶; и друго, греховно стање тиме створено, огреховљеност, αμαρτία¹⁴¹⁷. Потомци Адамови, у строгом смислу речи, нису лично, непосредно, свесно и својевољно учествовали у самом поступку Адамовом, у самом преступу, у παράπτωμα, у παρακοή, у παράβασις, него рађајући се од палог Адама, од његове огреховљене природе, они у рођењу примају као неминовно наследство греховно стање природе, у коме обитава грех (αμαρτία) који као неко живо начело дејствује и вуче да се чине лични греси, слични Адамовом, због чега се и подвргавају казни као и Адам. Неминовна последица греха, душа греха, смрт царује од Адама, вели свети апостол Павле, и надъ несогрЬшившими по подобiю преступленiя Адамова (κάί έπι τους μή άμαρτησαντας έπι τω όμοιώματι της παραβάσεως Αδάμ)¹⁴¹⁸, тј., по тумачењу блаженог Теодорита, и над онима који нису сагрешили непосредно као Адам и јели од забрањеног рода, него су сагрешили слично (έπι τω όμοιώματι) преступу Адамовом и постали учесници пада његовог, као праоца¹⁴¹⁹. „Пошто су у стању невиности сви људи били у Адаму, вели се у Православном исповедању, то чим је Адам сагрешио – сагрешили су са њим сви и ушли у греховно стање, бивши подвргнути не само греху него и казни за грех“¹⁴²⁰. У самој ствари, сваки лични грех сваког потомка Адамовог црпе своју суштинску, греховну силу из греха прародитељског, и наследност првородног греха није друго до продужење палог стања прародитеља у потомцима Адамовим.

2. Наследност првородног греха свеопшта је, јер нико од људи није изузет од тога осим Богочовека Господа Исуса који је рођен на натприродан начин од свете Деве и Духа Светог.

Свеопшту наследност првородног греха потврђује на многе и разне начине свето Откривење Старог и Новог Завета. Тако, оно учи да је пали, огреховљени Адам рађао децу „по образу своему“¹⁴²¹, тј. по унакаженом, повређеном, огреховљеном образу своме. Праведни Јов указује на прародитељски грех као на извор свеопште људске греховности када говори: Кто бо чисть будетъ отъ скверны? никтоже, аще и единъ день житiе его на земли¹⁴²². Пророк Давид, иако рођен од благочестивих родитеља, жали се: Се бо въ безаконiихъ (у јеврејском оригиналу: въ безакоши) зачать есмь, и во гресехь (у јеврејском: во грехъ) роди мя мати моя¹⁴²³, чиме указује на огреховљеност људске природе уопште, и на њено преношење путем зачећа и рађања. Сви су људи, као потомци палог Адама, подложни греху, због чега Свето Откривење и вели: несть человекъ, иже не согрешить¹⁴²⁴; несть человекъ праведенъ на земли, иже сотворить благое и не согрешить¹⁴²⁵; кто похвалится чисто имети сердце? или кто дерзнетъ рещи чиста себе быти отъ греховъ?¹⁴²⁶ Ма колико се трагало за безгрешним човеком, за човеком који не би био заражен греховношћу и подложан греху, старозаветно Откривење тврди да таквог човека нема: вси уклонишася, вкупе непотребни быша; несть творяй благое, несть до единаго¹⁴²⁷; всякъ человекъ ложь¹⁴²⁸ у том смислу што у свакоме потомку Адамовом кроз огреховљеност дејствује отац греха и лажи–ђаво, лажући на Бога и на богоздану твар.

Новозаветно откривење заснива се на истини: сви су људи грешни, сви осим Господа Исуса Христа. Произлазећи путем рађања од огреховљеног Адама као јединог родоначалника¹⁴²⁹, сви су људи под грехом (ύφ’ άμαρτίαν), сви сагрешише и лишени су славе Божије¹⁴³⁰, сви су по огреховљеној природи својој деца гнева¹⁴³¹. Отуда, ко има, зна и осећа новозаветну истину о грешности свих људи без изузетка, тај не може рећи да је ико од људи без греха: Аще речемъ, яко греха не имамъ, себе прелйаемъ, и истины несть въ насъ¹⁴³². Једини је Господ Исус без греха као Богочовек, јер је рођен не путем природног, семеног, греховног зачећа, већ путем безсеменог зачећа од Деве свете и Духа Светог. Живећи у свету који у злу лежи¹⁴³³, Господ Исус греха не сотвори, ни обретеся лесть во устехъ его¹⁴³⁴, јер греха у Њему нема (αμαρτία έν αύτω ούκ έστι)¹⁴³⁵. Будући једини безгрешан међу свим људима свих времена, Спаситељ је могао, смео и имао право да ђаволски лукаве непријатеље своје, који су Га непрестано вребали да би Га окривили у греху, неустрашиво и јавно упита: који ме од вас кори за грех (τίς έξ ύμων ελέγχει με περί αμαρτίας)¹⁴³⁶.

У своме разговору с Никодимом безгрешни Спаситељ објављује да је за улазак у Царство Божје свакоме човеку неопходно да се препороди водом и Духом Светим, пошто је сваки човек рођен са првородним грехом, јер рожденное отъ плоти плоть есть (το γεγεννημένον έκ τής σαρκός, σαρξ έστι).¹⁴³⁷ Овде реч σαρξ означава ону греховност адамовске природе са којом се сваки човек рађа на свет, која прижима цело биће човеково, и нарочито се пројављује у његовим плотским расположењима, тежњама и делима.¹⁴³⁸ Због те греховности, која дејствује у личним гресима и кроз личне грехе свакога човека, сваки је човек роб греха (δούλος της αμαρτίας).¹⁴³⁹ Тиме што је Адам отац свих људи, он је и творац свеопште греховности свију људи, а кроз то и свеопште осмрћености и смрти.

Робови греха су у исто време и робови смрти; наслеђујући од Адама греховност, они самим тим наслеђују и смртност. Богоносни Апостол пише: Као што кроз једнога (δί ενός) човека (тј. кроз Адама: Рим.5:14) грех уђе усвет (ή αμαρτία εις τον κόσμον εισήλθε), и кроз грех смрт (και δια της αμαρτίας ο θάνατος), и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (έφ’ φ πάντες ήμαρτον).¹⁴⁴⁰ То значи: Адам је родоначалник човечанства, и као такав, он је родоначалник свеопште људске греховности; од њега и кроз њега ушла је у све његове потомке ή αμαρτία, греховност природе, наклоност греху, која као греховно начело које живи у сваком човеку (ή οικούσα αμαρτία)¹⁴⁴¹ дејствује, производи смртност и пројављује се кроз све личне грехе човекове. Али када би наше рођење од грешних прародитеља било једини узрок наше греховности и смртности, онда би то било несагласно са правосуђем Божјим које не може допустити да сви људи буду грешни и смртни само зато што им је праотац сагрешио и постао смртан, без њиховог личног учешћа у томе и пристанка на то. Но ми се јављамо као потомци Адамови зато што је свезнајући Бог предвидео да ће воља свакога од нас бити слична вољи Адамовој, и да ће сваки од нас сагрешити као и Адам. То потврђују речи Христоносног Апостола: έφ’ώ πάντες ήμαρτον = пошто, зато што, јер сви сагрешише; отуда по речима блаженог Теодорита, сваки од нас подлежи смрти не због праочевог греха, него због свог сопственог (ου γαρ δια την του προπάτορος άμαρτίαν, άλλα δια την οΐκείαν έκαστος δέχεται τοΰ θανάτου τον δρον).¹⁴⁴² А свети Јустин вели: „Род људски од Адама допао је у власт смрти и обмане змијине са тог узрока што је сваки човек чинио зло (παρά την Ιδίαν αΐτίαν έκαστου αύτων πονηρευσαμένου)“¹⁴⁴³. Према томе наследност смрти, која је настала од Адамовог греха, простире се на све Адамове потомке још и због њихових личних грехова које је Бог од вечности предвидео у своме свезнању.

На генетичку и узрочну зависност свеопште греховности потомака Адамових од греха Адамовог указује свети Апостол када повлачи паралелу између Адама и Господа Христа. Као што је Господ Исус извор правде, оправдања, живота и васкрсења, тако је и Адам извор греха, осуде и смрти: Якоже единаго прегрешенiемъ (δι’ ενός παραπτώματος) во вся человеки вниде осуждение (κατάκριμα), такожде и единаго оправденiемъ (δι’ ενός δικαιώματος) во вся человеки вниде оправданiе жизни (δικαίωσιν ζωής). Якоже бо ослушанiемъ единаго человека (δια της παρακοής του ενός άνθρωπου) грeшни быша мнози, сице и послушанiемъ единаго (δια τής υπακοής τοΰ ενός) праведни будуть мнози.¹⁴⁴⁴ Понеже бо человеком (δι’ ανθρώπου) смерть, и человекомъ (δι’ ανθρώπου) воскресенiе мертвимъ. Якоже бо о Адаме вси умираютъ, такожде и о Христе вси оживутъ¹⁴⁴⁵.

Греховност људске природе, потичући од Адама, пројављује се у свима људима без изузетка као неко живо греховно начело, као нека жива греховна сила, као нека категорија греха, као закон греха, који живи у човеку и дејствује у њему и кроз њега¹⁴⁴⁶. Али у томе човек учествује својом слободном вољом, те се греховност природе грана и разраста кроз његове личне грехе. Закон греха, који се таји у природи људској, војује притив закона ума и чини човека својим робом, те човек не чини добро које хоће него зло које неће, поступајући тако због греха који живи у њему (ή οικούσα αμαρτία)¹⁴⁴⁷. У природи људској борави смрад и осећање греха, вели свети Дамаскин, то јест похота и чулна наслада, и називају се законом греха; а савест сачињава закон ума људског¹⁴⁴⁸. Закон греха војује против закона ума, али није у стању да у човеку потпуно уништи свако добро и онеспособи га за живот у добру и ради добра. Боголиком суштином душе своје, иако онакажене грехом, човек се труди да служи закону ума свог, тј. савести, и по унутрашњем, богочежњивом човеку он осећа радост у закону Божјем¹⁴⁴⁹. А када блогодатним подвигом делотворне вере учини Господа Христа животом свога живота, онда он лако и радосно служи закону Божјем¹⁴⁵⁰. Али и незнабошци који живе ван Светог Откривења, поред све потчињености закону греха, увек имају у себи хтење добра као неотуђиво и неприкосновено својство своје природе, и могу боголиком душом својом да познаду Бога живог и истинитог и да чине оно што је сагласно са законом Божјим који је написан у срцима њиховим¹⁴⁵¹.

3. Богооткривено учење Светог Писма о стварности и свеопштој наследности првороднога греха разрађено је, разјашњено и посведочено Црквом у Светом Предању. Још из апостолских времена постоји свештени обичај Цркве да крштава децу во оставление грeховъ (εις άφεσιν αμαρτιών), ο чему сведоче саборске одлуке и свети Оци. Поводом тога мудри Ориген је писао: „Ако се деца крштавају ради отпуштења грехова (pro reraissione peccatorum), пита се – каквих то грехова? Када су то она сагрешила? Чега другог ради њима је потребна купељ крштења, ако не ради тога што нико не може бити чист од прљавштине макар један дан поживео на земљи? Деца се, дакле, крштавају јер се тајном крштења очишћавају од прљавштине рођења“¹⁴⁵². Поводом крштавања деце ради опроштаја грехова Оци Картагенског сабора (418 год.) у Пo канону веле: „Ко год одриче потребу крштења мале и из материнске утробе тек рођене деце, или каже да, иако се она крштавају ради отпуштења грехова (εις άφεσιν αμαρτιών), али од прародитељског Адамовог греха ништа на себи немају што би требало очистити бањом препорођења (из чега би следило да образац крштења εις άφεσιν αμαρτιών не треба сматрати истинитим него лажним), – да буде анатема; јер апостолова реч: кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим.5:12), ваља се разумети не друкчије него онако како је то свагда разумевала васељенска Црква (ή καθολική εκκλησία) која је свуда разливена и распострањена. Јер по овоме правилу вере, и деца која сама по себи још не могу учинити никакве грехе бивају истински крштена ради отпуштења грехова, да се кроз препорођење очисти у њима оно што су примили од старог рођења“. У борби са Пелагијем, који је одрицао стварност и наследност првородног греха, Црква је на више од двадесет сабора осудила то Пелагијево учење и тиме показала да је истина Светог Откривења о свеопштој наследности првородног греха дубоко укорењена у њеном светом, саборном, васељенском осећању и сазнању.

Код свију Отаца и Учитеља Цркве који су се бавили питањем о свеопштој грешности људи налазимо јасно и одређено учење о наследној греховности коју они чине зависном од Адамовог првородног греха. „Сви смо ми сагрешили у првом човеку, пише свети Амвросије, и кроз наслеђе природе распрострло се од једнога на све наслеђе и у греху… Адам је, дакле, у свакоме од нас: у њему је сагрешила људска природа, јер је кроз једнога грех прешао на све“¹⁴⁵³. „Немогуће је, вели свети Григорије Ниски, обухватити бројем мноштво оних у којима се путем наслеђа распространило зло; пагубно богатство порока, раздељујући се свакоме од њих, увеличавало се сваким, и на тај начин је плодородно зло прелазило у непрекидном ланцу покољења, разливајући се по мноштву људи до бесконачности, док није, дошавши до крајње границе, овладало свом људском природом, као што је јасно рекао пророк за све уопште: вси уклонишася, вкупe неключими быша (Пс.13:3), и није било ничег у постојећем што не би било оруђем зла“¹⁴⁵⁴. Пошто су сви људи наследници огреховљене природе Адамове, то се сви зачињу и рађају у греху, јер по природном закону оно што се рађа исто је што и онај који рађа; од повређеног страстима рађа се страсни, од грешникагрешник.¹⁴⁵⁵ Заражена прародитељском греховношћу душа људска се све више и више одавала злу, умножавала грехе, измишљала пороке, стварала себи лажне богове, и људи су, не знајући за засићеност у злим делима, све даље и све више напредовали у порочности и распростирали смрад својих грехова, показујући да су постали незасити у грешењу (ακόρεστοι περί το άμαρτάνειν γεγόνασι)¹⁴⁵⁶. Заблудом једнога Адама заблудео је сав род људски (omne hominum genum aberravit); Адам je пренео на све људе своју осуду на смрт и жалосно стање своје природе; сви су под законом греха, сви су робови духовни; грех је отац нашег, неверство је мајка наше душе¹⁴⁵⁷. Од тренутка нарушења заповести Божје Сатана и анђели његови усели су у срце, у ум, и у тело људско, као на свој сопствени престо¹⁴⁵⁸. Нарушивши заповест Божју у рају Адам је учинио првобитни грех, и свој грех пренео (την άμαρτίαν παρέπεμψεν) на све¹⁴⁵⁹. Адамовим преступом грех је доспео у све људе (εις πάντας άνϋρωπους έφΦασεν ή αμαρτία)¹⁴⁶⁰; и људи су, зауставивши се мишљу на злу, постали смртни, и њима је овладала поквареност, трулеж (φθορά)¹⁴⁶¹. Сви Адамови потомци добијају првородни грех путем наслеђа (κατά διαδοχήν) кроз рођење од Адама по телу¹⁴⁶². „Постоји нека потајна прљавштина (τις κρυπτός ρΰπος) и нека преобилна тама страсти, која је кроз Адамов преступ продрла у цело човечанство (πάση τή άν&ρωπότητι); и она помрачава и скрнави и тело и душу“¹⁴⁶³. Пошто су људи наследили Адамову греховност, из срца њиховог тече „мутни поток греха“¹⁴⁶⁴. Од преступа Адамовог тама је легла на сву твар и на сву природу људску (πάση φύσει άνθρωπου), и стога људи, покривени овом тамом, проводе живот у ноћи, у страшним местима¹⁴⁶⁵. Адам је падом својим примио у душу своју страшно злосмрадије (την πολλήν δυσωδίαν) и испунио се црнилом и тамом. Чиме је пострадао Адам, тиме смо пострадали и сви ми који происходимо од семена Адамова; сви смо ми синови тог помраченог родоначалника, сви смо заједничари тог истог злосмрадија (πάντες της αυτής δυσωδίας μετέχομεν)¹⁴⁶⁶. Као што је Адам преступивши заповест Божју примио у себе квасац (ζΰμην ) злих страсти, тако је сав род људски, рађајући се од Адама, путем учешћа (κατά μετοχήν) постао заједничар тога квасца; и постепеним умножавањем и разрастањем у људима су се толико намножиле греховне страсти, да је цело човечанство ускисло злом¹⁴⁶⁷. Свеопшту наследност првородног греха, која се пројављује у свеопштој грешности људи, није измислио човек, већ она сачињава богооткривену догматску истину хришћанске вере. „Нисам ја измислио првородни грех, писао је блажени Августин против пелагијанаца, у који васељенска Црква верује одискона, него си ти, који одбацујеш тај догмат, без сумње нови јеретик“¹⁴⁶⁸. Крштавање деце, при коме се кум у име деце одриче Сатане, сведочи да се деца налазе под првородним грехом, јер су рођена са огреховљеном природом у којој дејствује Сатана¹⁴⁶⁹. А и само страдање деце не долази због њихових личних грехова, него је то пројава казне коју је праведни Бог изрекао над природом људском палом у Адаму¹⁴⁷⁰. У Адаму је људска природа искварена грехом, подвргнута смрти и праведно осуђена, због тога се и сви људи рађају од Адама у том истом стању¹⁴⁷¹. Греховна исквареност од Адама прелази на све његове потомке путем зачећа и рађања, због чега су сви подложни тој исконској греховности (originis vitio), али која не уништава у људима њихову слободу за хтење и чињење добра и способност за благодатни препород¹⁴⁷². Сви су се људи находили у Адаму не само кад је он био у рају, него су били са њим иу њему (cum ipso et in ipso) када је био истеран из paja због греха, стога и подносе све последние Адамовог греха¹⁴⁷³.

Сам начин преношења првородног греха са предака на потомке, обавијен је, у суштини својој, непроницљивом тајном. „Ништа није познатије (notius) од учења Цркве о првородном греху, вели блажени Августин, али и ништа тајанственије (secretius) за разумевање“¹⁴⁷⁴. По црквеном учењу једно је несумњиво: да наследна греховност од Адама прелази на све људе путем зачећа и рађања. По овом питању веома је важна одлука Картагенског сабора (252 год.), на коме је учествовало 66 епископа под претседништвом светог Кипријана. Решивши питање да крштење деце не треба (по угледу на обрезање деце у старозаветној цркви у осми дан) одлагати до осмог дана, него их крштавати и пре тога, Сабор је овако образложио своју одлуку: „Пошто се и највећим грешницима, који су много грешили против Бога, дарује отпуштење грехова када узверују, и никоме се не ускраћује опроштај и благодат, утолико пре не треба бранити то детету које, тек што се родило, ни у чему није сагрешило (nihil peccavit) него je само, произашавши по телу од Адама примило заразу стародревне смрти (contagium mortis antiquae) кроз само рођење, и које утолико лакше може приступити примању отпуштења грехова што се њему отпуштају не његови сопствени, већ туђи греси (non propria sed aliena peccata)“¹⁴⁷⁵.

4. Преношењем прародитељске греховности на све потомке Адамове путем рађања, насве њих се, у исто време, преносе и све последице које су постигле наше прародителе после пада: унакаженост лика Божјег, помрачење разума, исквареност воље, оскрнављеност срца, болести, страдања и смрт¹⁴⁷⁶.

Сви људи, као Адамови потомци, наслеђују од Адама боголикост душе, али боголикост помрачену и унакажену греховношћу. Сва душа људска уопште прожета је прародительском греховношћу. Лукави кнез таме, вели свети Макаров Велики, још у почетку заробио је човека и сву душу оденуо грехом, све њено биће, и сву је оскрнавио (δλην έμίανε), сву је заробио, није оставио у њој слободан од своје власти ниједан део њен, ни помисли, ни ум, ни тело. Сва је душа настрадала од страсти порока и греха, јер је лукави сву душу обукао у зло своје, то јест у грех¹⁴⁷⁷. Осећајући немоћно копрцање сваког човека посебно и свих људи укупно у понору греховности, православии се с ридањем моли: Въ безднe грeховнeи валяяся, неизслeдную милосердiя Твоего призываю бездну: отъ тли Боже мя возведи¹⁴⁷⁸. Али иако је у људима онакажен и помрачен лик Божји, који претставља целост душе, ипак он није уништен у њима, јер би његовим уништењем било уништено оно што човека чини човеком, а то значи: био би уништен човек као такав. Лик Божји и надаље сачињава главну вредност у људима¹⁴⁷⁹, и делимице пројављује своје главне особине¹⁴⁸⁰. Господ Христос је и дошао у свет, не да поново створи лик Божји у палом човеку, него да га обнови: да свой паки обновить образъ, истлевшiи страстьми¹⁴⁸¹: да обнови растлившее грeхомъ естество наше¹⁴⁸². И у гресима човек је, ипак, образ Божји (εΐκών Θεού)¹⁴⁸³: Образъ есмь неизреченныйя твоея славы, аще и язвы ношу прегрешенiй¹⁴⁸⁴. Новозаветни домострој спасења пружа управо палом човеку сва средства, да он помоћу благодатних подвига преобрази себе, обнови лик Божји у себи¹⁴⁸⁵, и постане христолик¹⁴⁸⁶.

Унакажењем и помрачењем душе човекове као целине унакажен је и помрачен разум људски у свима потомцима Адамовим. То се помрачење разума испољава у његовој тромости, обневиделости и неспособности да прими, усвоји и разуме духовне ствари, тако да „једва нагађамо шта је на земли, а шта је на небу ко ће испитати?¹⁴⁸⁷ Огреховљени, телесни човек (ψυχικός άνθρωπος) не прима што је од Духа Божјега, јер му се чини лудост, и не може да разуме¹⁴⁸⁸. Отуда непознавање истинитога Бога и духовних вредности; отуда заблуде, предрасуде, неверје, сујеверје, незнабоштво, многобоштво, безбоштво¹⁴⁸⁹. Али ово помрачење разума, ову његову залуђеност грехом, ову његову заблуделост у греху, не треба замишљати као потпуно уништење човекове умне способности за схватање духовних ствари; Апостол учи да људски ум, иако је у мраку и магли првороднога греха, ипак има способности да делимично позна Бога и прими његова откривења¹⁴⁹⁰.

Као последица првородног греха јавља се у Адамових потомака исквареност, раслабљеност воље и њена већа наклоност злу него ли добру. Грехоцентрично самољубље је постало главна полуга њихове делатности. Оно је оковало боголику слободу њихову и учинило их робовима греха¹⁴⁹¹. Ма како грехоцентрична била воља у Адамових потомака, ипак у њој није потпуно уништена наклоност ка добру: човек сазнаје добро, жели га, а огреховљена воља вуче ка злу и чини зло: добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним¹⁴⁹²; неудержанное стремленiе къ злу влечеть мя, дeистiемъ врага, и обычаемъ лукавымъ.¹⁴⁹³ То греховно стремљење злу путем навике постало је у току историје као неки закон човекове делатности: обретаю убо законъ, хотящу ми творити доброе, яко мнe злое прилежить (ότι έμον το κακόν παράκειται)¹⁴⁹⁴. Но и поред свега тога, боголика душа огреховљених потомака Адамових отима се богочежњивом стихијом воље своје ка Божјем добру, соуслаждается закону Божiю¹⁴⁹⁵, хоће добро, трза се њему из ропства греховнога, јер је хтење добра и извесна способност за чињење добра остала у људи, раслабљених наследством првородног греха и њиховом личном грешношћу, тако да, по речи апостола, незнабошци естествомъ законная творять (φΰσει τά τοΰ νόμου πονή)¹⁴⁹⁶. Људи се ни у ком случају не јављају као слепо оруђе греха, зла, ђавола; у њима увек живи слободна воља, која, поред све огреховљености, ипак дејствује слободно, може и хтети добро и чинити га¹⁴⁹⁷.

Нечистота, укаљаност, оскрнављеност срца је општи удео свих потомака Адамових. Она се пројављује као неосетљивост за духовне ствари и као погруженост у неразумие чежње и страсне жеље. Успавано грехољубљем срце људско тешко се буди за вечну реалност светих истина Божјих: сонъ вреховный тяготить сердце¹⁴⁹⁸. Заражено исконом греховношћу срце је радионица злих мисли, злих жеља, злих осећања, злих дела. Спаситељ учи: отъ сердца бо исходить (έκ γαρ της καρδίας εξέρχονται) помышленiя злая, убшства, прелюбодеянiя, любодеянiя, татьбы, лжесвидетельства, хулы¹⁴⁹⁹. Али, глубоко сердце паче всехъ¹⁵⁰⁰, па je и у греховном стању сачувало моћ соуслаждатися закону Божiю¹⁵⁰¹. У греховном стању срце личи на огледало убрљано црним блатом, које заблиста божанском чистотом и красотом чим се блато греха са њега скине; у њему се онда може Бог огледати и видети¹⁵⁰².

Смрт је удео свију потомака Адамових, јер се рађају од Адама зараженог грехом и, зато, смртног. Као што од зараженог извора природно тече заражени поток, тако од родоначалника, зараженог грехом и смрћу¹⁵⁰³. И смрт Адама и смрт његових потомака је двојака: телесна и духовна. Телесна смрт је када се тело лишава душе која га оживљава, а духовна – када се душа лишава благодати Божје која је оживљава вишим духовним, богочежњивим животом, а по речима светог пророка: душа же согрешающая, та умретъ¹⁵⁰⁴. Смрт има своје претече: болести и страдања. Тело, раслабљено наследном и личном греховношћу, постало је трулежно, а „смрт трулежношћу (τή φθορά) царује над свима људима“¹⁵⁰⁵. Грехољубиво тело се подало греховности, која се пројављује у неприродној превласти тела над душом, због чега се тело често јавља као неки велики терет за душу и сметња за њену богочежњиву делатност. Тело трулежно терети душу, вели премудри Соломон, и земљани дом обремењује ум многобрижни.¹⁵⁰⁶ Као последица адамовске огреховљености јавио се у Адамових потомака пагубни расцеп и раздор, борба и непријатељство између душе и тела: Плоть же похотствуетъ на духъ, духъ же на плоть; ciя же другь другу противятся, да не яже хощете, ciя творите¹⁵⁰⁷.

Још у првим вековима хришћанства евионити, гностици и манихејци одрицали су догму о првородном греху и његовим последицама. По њиховом учењу, човек никада није морално пао и нарушио заповест Божју, јер је пад извршен далеко пре појаве човека у свету. Услед утицаја злога начела које влада у свету мимо воље и без воље човекове, човек је само подвргнут греху који је већ постојао, и тај је утицај неодољив.

Офити (όφις = змија) су учили да је човек, окрепљен саветом мудрости која се јавила у облику змије (όφνόμορφος), преступно заповест и тако постигао познање истинитог Бога.

Енкратити и манихејци су учили да је заповешћу својом Бог забранио Адаму и Еви супружанске брачне односе; грех се прародитеља састојао у томе што су прекршили ту заповест Божју. – Неоснованост и лажност овога учења је очигледна, јер се у Библији јасно каже да је Бог, чим је створио прве људе, благословио их и рекао им: рађајте се и множите се, и напуните земљу,¹⁵⁰⁸ и дао им одмах закон брачни.¹⁵⁰⁹ Све се то, дакле, десило пре но што је змија искушала прве људе и навела их на грех.

Климент Александријски је погрешно учио што је сматрао да се грех првих људи састојао у нарушењу заповести која им је забрањивала превремено супружанство.¹⁵¹⁰

Сагласно својој теорији о преегзистенцији душа, Ориген је пад и грех првих људи схватао као пад њихових душа у духовном свету пре постанка овога света, па их је Бог због тога протерао с неба на земљу и уселио у тела, што је тобож означено начином изгнања Адамовог из раја и његовог облачења у кожне хаљине.¹⁵¹¹

У петом веку британски монах Пелагије и његове присталице пелагијанци изнели су своју теорију о пореклу и наследности греха, која је у свему противна богооткривеном учењу. Она се укратко састоји у овоме: грех није нешто супстанцијално и не припада природи човека; грех је потпуно случајна тренутна појава која ниче једино у области слободне воље, и то пошто се у њој развије слобода која га једина може произвести. Шта је грех уопште? да ли оно што се може избећи (quod vitari potest), или оно што се не може избећи? Оно што се не може избиће, није грех (peccatum non est); грех je оно што се може избећи, те, према томе, човек може бити без греха (sine peccato esse),поштогрехзависи искључиво од човекове воље. Грех није неко стално и неизменљиво стање или греховно расположење; он је само један случајни и тренутни противзаконски поступак воље који оставља свој траг једино у сећању и савести грешника. Отуда први грех Адамов није могао чак ни у самој Адамовој духовној ни телесној природи произвести никакву битну повреду; још мање је то могао учинити у његовим потомцима који нису могли наследити од свога праоца оно што он сам није имао у својој природи. Признати постојање наследног греха значило би признати грех по природи, тј. признати постојање зле, порочне природе, а то би одвело манихејству. Адамов грех није могао прећи на његове потомке још и зато што би било противно правди да одговорност за грех једнога човека пређе на људе који нису учествовали у извршењу греха. Осим тога, ако је Адам могао пренети свој грех на своје потомке, зашто онда праведник не преноси своју праведност на своје потомке, или зашто се и други греси не би такође преносили? Не постоји, дакле, наследии грех, грех ех traduce. Jep ако би постојао првородни, наследии грех, он би морао имати свој узрок; овај пак узрок не би се могао налазити у вољи детета, пошто је она још неразвијена, него у вољи Бога, те би тај грех у ствари био грех Божји а не детињи. Признати првородни грех значи признати грех по природи, то јест признати постојање рђаве, зле природе, а то је манихејско учење. У ствари, сви се људи рађају онако исто невини и безгрешни какви су били прародитељи до пада. У томе стању невиности и непорочности они остају све док се у њима не развије свест и слобода; грех је могућ само при постојању развијене свести и слободе, јер је он у ствари акт слободне воље. Људи греше по својој сопственој, свесној слободи, а, делимично, угледајући се на Адамов пример. Слобода човекова је тако силна, да би човек могао, када би само чврсто и искрено решио, остати занавек безгрешан и не учинити ниједан грех. Ја кажем, изјављује Пелагије, да човек може бити без греха (sine peccato¹⁵¹²). Пре и после Христа било je философа и библиских праведника који нису никада грешили¹⁵¹³. Смрт није последица Адамовог греха, него је она неопходни удео створене природе. Адам је створен смртним; грешно или не, он је морао умрети. Противу пелагијанске јереси нарочито се борио блажени Августин, моћно бранећи древно учење Цркве о првородном греху, али је при томе и сам пао у супротну крајност. Он је, наиме, тврдио да је првородни грех до таквога ступња уништио првобитну природу човекову, да огреховљени човек не може, не само учинити добро него ни зажелети га, ни хтети га. Он је роб греха у коме отсуствује свако хтење и чињење добра¹⁵¹⁴.

1. Римокатолици уче да је првородни грех одузео Адаму првобитну праведност, благодатно савршенство, али није повредио саму природу његову. А првобитна праведност (justitia originalis), по њиховом учењу, није била органски, саставни део духовне и моралне природе човекове, већ спољашњи дар благодати (donum gratiae, donum supernaturale), нарочита додатак природним силама човековим (donum superdditum). Отуда се грех првога човека састојао у одбацивању те чисто спољашње, натприродне благодати, која је споља управљала њиме. Тај грех одбацивања благодати, одвраћања човека од Бога, није ништа друго до лишење човека те благодати, лишење човека првобитне праведности (defectus, privatio justitiае originalis), и повратак човеков чисто природном стању, стању безблагодатном. Сама пак природа човекова остала је и после пада онаква иста каква је била и пре пада. Лик Божји се у човеку није изменио, унаказио; његове главне силе, разум, осећање и воља, остале су какве су биле и пре пада. До греха Адам је био као царски дворанин, коме се због преступа одузела спољашња слава, и он се вратио у првобитно стање, укоме је пре тога био.

У одредбама Тридентског сабора о првородном греху говори се да се грех прародитеља састојао у губљењу дароване им светости и праведности, али се тачно не одређује какве је врсте била та светост и праведност. Тамо се тврди да у препорођеном човеку не остаје апсолутно никаквих трагова греха или нечега што би било непријатно Богу. Једино остаје похота (concupiscentia), која је, због свога изазивања човека на борбу, пре корисна за људе него штетна. У сваком случају, она није грех, ма да је сама од греха и вуче греху. У петој одредби се вели: „Свети Сабор исповеда и зна да у крштених остаје похота; али она, као оставлена за борбу, не може шкодити онима који се не слажу са њом и онима који се мушки боре благодаћу Исуса Христа, него се, напротив, крунише онај који се буде славно подвизавао. Свети Сабор објављује да ову похоту, коју Апостол понекад назива грехом, васељенска црква никада није називала грехом у смислу да је она у препорођених истински и сопствено грех (quod vere et proprie in renatis peccatum sit), него да je од греха и вуче греху“.¹⁵¹⁵

Ово римокатоличко учење је неосновано стога што првобитну праведност и савршеност Адамову замишља као спољашњи дар, као преимућство које се природи додаје споља и од природе одваја. Међутим, јасно је из древног апостолско црквеног учења да је та Адамова првобитна праведност не спољашњи дар и преимућство, него саставни део богоздане природе његове. Сагрешивши, човек је дубоко повредио своју природу. Свето Писмо тврди да је грех тако дубоко потресао и растројио човекову природу да је човек ослабио за добро, те и кад хоће не може учинити добро¹⁵¹⁶, а не може га учинити управо зато што грех има силан утицај на природу човекову. Осим тога, да грех није тако јако повредио природу човекову, не би било потребе да се Јединородни Син Божји оваплоти, дође у свет као Спаситељ и тражи од нас потпун телесни и духовни препород¹⁵¹⁷. Поред тога, римокатолици не могу дати правилан одговор на питање: како може неповређена природа носити у себи concupiscentiam? У каквом односу стоји concupiscentia према здравој природи?

Исто тако нетачно је римокатоличко тврђење да у препорођеном човеку не остаје апсолутно ничег греховног и неугодног Богу, уступајући место само ономе што је непорочно, свето и богоугодно. Јер из светог Откривења и учења старе Цркве знамо да благодат, која се кроз Господа Христа даје палом човеку, не дејствује механички, не даје освећење и спасење одједном и за трен ока, него постелено прониче све психофизичке силе човекове сразмерно његовом личном подвигу у новом животу, те га тако истовремено и лечи од свих греховних недуга и освећује у свима мислима, осећањима, жељама и делима. Неосновано је преувеличавање мислити и тврдити да у препорођених нема апсолутно никаквих остатака греховних недуга када христољубљени тајновидац јасно учи: Ако речемо да греха немамо (ότι άμαρτίαν οΰκ εχομεν), себе варамо и истине нема у нама¹⁵¹⁸; и велики Апостол народа пише: Добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним. Ако пак чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него грех који обитава у мени (ή οικούσα έν έμοΐ αμαρτία)¹⁵¹⁹.

2. Насупрот римокатоличком учењу о првородном греху стоји учење протестантско. По њему, грех је потпуно уништио у човеку слободу, лик Божји и све духовне силе, те је сама природа човекова постала грехом, и он није апсолутно способан ни за какво добро; све што жели и чини јесте грех; и саме добродељи његове јесу греси; човек је духовни мртвац, статуа без очију, ума и осећања; грех је уништио у њему природу саздану Богом и место лика Божјег ставио у њега лик ђавола. Наследии грех је толико ушао у природу човекову, толико је прожео, да га никаква сила на овоме свету не може одвојити од човека; шта више, ни само крштење не уништава тај грех него само изглађује кривицу; тек ће се у васкрсењу мртвих тај грех потпуно узети од човека. Али иако човек, због потпуног ропства првородном греху, нема у себи моћи да чини добро које би се пројављивало у делима праведности (justitia operum), праведности духовне (justitia spiritualis), или у божанским делима која се односе на спасење душе, ипак у њему има духовне силе која дејствује у области грађанске праведности (civilis justitia), тј. пали човек може, на пример, говорити о Богу, изражавати спољашњим делима извесно повињавање Богу, може се повињавати властима и родитељима при избору спољашњих дела: задржати руку од убиства, прељубочинства, крађе и тд.

Када се ово протестантско учење посматра у светлости напред изложеног богооткривеног учења Цркве о првородном греху и његовим последицама, неоснованост његова постаје очигледна. Неоснованост је нарочито у томе што протестантско учење потпуно изједначује првобитну праведност Адамову са самом природом његовом, те никакве разлике не прави између њих. Отуда, када је човек сагрешио, није му била одузета само првобитна праведност него сва природа; губитак првобитне праведности је истоветан са губитком, уништењем природе. Свето Писмо пак ни у ком смислу не признаје потпун уништај природе Адамовим грехом, нити признаје да се на место пређашње природе, саздане Богом, могла појавити природа нова по обличју Сатанину. Када би ово последње било истинито, онда у човеку не би остале никакве жеље за добро, никакве склоности ка добру, никакве моћи да чини добро. Свето Писмо међутим тврди да и у палом човеку има остатака добра, склоности ка добру, жеље за добро, и способности да чини добро¹⁵²⁰. Спаситељ је управо и апеловао на заостало добро у огреховљеној природи људској. Сами ти остаци добра не би могли постојати, да је Адам по греху добио обличје Сатанино место обличја Божјег.

Протестантске секте, арминијани и социнијани, претстављају у овом погледу обнову пелагијанског учења, јер одбацују сваку узрочну и генетичку везу између првородног греха наших прародитеља и грехова њихових потомака. Адамов грех не само што није могао да има неку пагубну силу за потомке Адамове него ни самог Адама није повредио. Као једину последицу Адамовог греха они признају смрт, али смрт није казна него физичко зло које се преноси путем рођења.

У овој ствари Православна Црква и данас, као и увек, неотступно исповеда богооткривено учење Светог Писма и Светог Предања. У Посланици источних Патријараха каже се: „Верујемо да је први човек, створен Богом, пао у рају онда када је прекршио заповест Божју послушавши савет змијин, и да се отуда прародитељски грех распростире на све потомство путем наслеђа, те тако нема никога од рођених по телу који би био слободан од тога бремена и не би осећао последице пада у овом животу. Бременом пак и последицама пада ми називамо не сами грех (као: безбожност, богохулство, убиство, мржњу и све остало што произлази од злог срца људског) него јаку неклоност ка греху… Пали кроз преступ човек уподобио се неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио савршенства и бестрашћа, алисе није лишио оне природе и силе коју је добио од преблагог Бога. Јер, у противном случају, он би постао неразуман и, слетствено, не човек, али је он сачувао ону природу, са којом је био створен, и природну силу – слободном, живом и делатном. Те тако по природи може изабрати и чинити добро,избегаватизлои одвраћати сеод њега. А да човек може по природи чинити добро, на то је и Господ указао када је говорио да незнабошци љубе оне који њих љубе, а апостол Павле веома јасно учи у посланици Римљанима (Рим.1:19), и другде, где говори да язы́цы, закона не имуще, естествомъ законная творятъ (Рим.2:14). Отуда је очигледно да добро које човек учини не може бити грех, јер добро не може бити зло. Будући јестественим оно чини човека само телесним а не духовним… А у благодатно препорођених оно, појачавано благодаћу, постаје савршено и чини човека достојним спасења“¹⁵²¹. А у Православном исповедању вели се: „Пошто су у стању невиности сви људи били у Адаму, то чим је он сагрешио, сагрешили су с њим сви, и ушли у стање греховно, бивши подвргнути не само греху него и казни за грех… Стога се са овим грехом и ми зачињемо у утроби мајке и рађамо, као што каже Псалмопевац: се бо въ беззаконiихъ зачатъ есмь и во гресехъ роди мя мати моя (Пс.50:7)… Отуда се у свакоме због греха јављају разум и воља повређени. Уосталом, ма да је људска воља и повређена првородним грехом, ипак (сагласно мисли светог Василија Великог) још и сада до воље свакога стоји да буде добар и чедо Божје, или зао и син ђавола“¹⁵²².