Рута одлази са Нојемином у Витлејем.
А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; † и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.

А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се ондје.

Потом умрије Елимелех, муж Нојеминин, и она оста са два сина своја.

Они се оженише Моавкама: једној бјеше име Орфа, а другој Рута; и ондје стајаху до десет година.

Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа својега.

Тада се она подиже са снахама својима да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи Моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.

И изиде из мјеста гдје бијаше, и обје снахе њезине с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

Тада рече Нојемина објема снахама својима: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

А Нојемина им рече: Идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила к народу својему и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?

А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.

Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвијели.

Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.