Азбука веры » Библија » Приче Соломунове » гл.1

Приче Соломунове, Поглавље 1

Толкования

Толкования главы

1:1

см.:3Цар.4:32;

1:2

1:3

1:4

1:5

см.:Сир.10:28;

1:6

1:7

см.:Иов.28:28;Пс.110:10;Еккл.12:13;Сир.1:15;

1:8

1:9

см.:Притч.4:9;Сир.6:32;

1:10

см.:Притч.4:14;

1:11

см.:Иер.5:26;Мих.7:2;

1:12

см.:Пс.123:3;

1:13

1:14

1:15

см.:Пс.1:1;

1:16

см.:Ис.59:7;Рим.3:15;

1:17

1:18

см.:Мф.26:16;

1:19

1:20

см.:Притч.8:1-2;Лк.11:49;

1:21

см.:Притч.8:3;

1:22

1:23

1:24

см.:Ис.65:12;Ис.66:4;Иер.7:13;

1:25

1:26

см.:Втор.28:63;Иез.21:17;

1:27

1:28

см.:Ис.1:15;Иер.11:11;

1:29

см.:Притч.1:24;Деян.13:40;

1:30

1:31

см.:Ис.3:10;

1:32

1:33

см.:Пс.111:7;

Сербский (синод.)

Языки

Да се позна мудрост! Треба се чувати лошег друштва. Премудрост упозорава.
Приче Соломона, сина Давидова, цара Израиљева,

Да се познаје мудрост и настава, да се разумију ријечи разумне,

Да се прима настава у разуму, у правди, у суду и у свему што је право,

Да се даје лудима разборитост, младићима знање и помњивост.

Мудар ће слушати и више ће знати, и разуман ће стећи мудрост,

Да разумије приче и значење, ријечи мудријех људи и загонетке њихове.

Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу.

Слушај, сине, наставу оца својега, и не остављај науке матере своје.

Јер ће бити вијенац од милина око главе твоје, и гривна на грлу твом.

Сине мој, ако би те мамили грјешници, не пристај;

Ако би рекли: Ходи с нама да вребамо крв, да засједамо правоме ни за што;

Прождријећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који слазе у јаму;

Свакојакога блага добићемо, напунићемо куће своје плијена;

Бацаћеш ждријеб свој с нама; један ће нам тоболац бити свјема;

Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове,

Јер ногама својим трче на зло и хите да прољевају крв,

Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици;

А они вребају своју крв и засједају својој души.

Такви су путови свијех лакомијех на добитак, који узима душу својим господарима.

Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;

У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје бесједе:

Луди, докле ћете љубити лудост? И подсмјевачима докле ће бити мио подсмијех? И безумном докле ће мрзити на знање?

Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам ријечи своје.

Што звах, али не хтјесте; пружах руку своју, али нико не мари,

Него одбацисте сваки савјет мој, и карања мојега не хтјесте примити;

Зато ћу се и ја смијати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите;

Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука.

Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи.

Јер мрзише на знање, и страха Господњега не изабраше;

Не присташе на мој свјет, и презираше сва карања моја.

3ато ће јести плод од путова својих, и наситиће се савјета својих.

Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова.

Али ко ме слуша, боравиће безбрижно, и биће на миру не бојећи се зла.