Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати.

И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе!

А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.

Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.

Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?

Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим.

Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Сина Човјечијега гдје долази у Царству своме.

И одговарајући Исус опет им рече у причама говорећи:

Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме.

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу.

А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју;

А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише.

И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали.

Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне.

Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу.

И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију.

А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо.

И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.

Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.

Јер су многи звани, али је мало изабраних.

Тада отидоше фарисеји и на вијећању се договорише како би га ухватили у ријечи.

И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи.

Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не?

Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемјери?

Покажите ми новац порезни. А они му донесоше динар.

И рече им: Чији је овај лик и натпис?

Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.

И чувши задивише се, и оставивши га отидоше.

У тај исти дан приступише му садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га

Говорећи: Учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без дјеце, да узме брат његов жену његову и подигне сјеме брату своме.

У нас бјеше седам браће; и први оженивши се умрије, и не имавши порода остави жену своју брату своме.

А тако и други, и трећи, све до седмога.

А послије свију умрије и жена.

О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер је за свима била.

А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије.

Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу.

А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи:

Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих.

И народ чувши дивљаше се науци његовој.

А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно.

И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи:

Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?

А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.

Ово је прва и највећа заповијест.

А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.

О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.

А када се сабраше фарисеји, упита их Исус

Говорећи: Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов.

Рече им: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господом говорећи:

Рече Господ Господу мојему: Сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?

Када, дакле, Давид назива њега Господом, како му је син?

И нико му не могаше одговорити ни ријеч; нити смједе ко од тога дана да га запита више.