Стари завет:
1Мој.
2Мој.
3Мој.
4Мој.
5Мој.
ИсН.
Суд.
Рута.
1Сам.
2Сам.
1Цар.
2Цар.
1Дн.
2Дн.
Језд.
Нем.
Јест.
Јов.
Псал.
Приче.
Проп.
Пес.
Иса.
Јер.
Плач.
Језек.
Дан.
Ос.
Јоило.
Амос
Авдија
Јона
Мих.
Наум.
Авак.
Соф.
Агеј
Зах.
Мал.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Скрыть
7:2
7:3
7:4
см.:Втор.28:67;
7:7
7:10
7:11
7:12
7:13
7:14
7:15
7:16
7:18
7:19
7:21
Поглавље 13
13:1
13:3
13:5
см.:Притч.17:28;
13:6
13:7
13:8
13:9
13:10
см.:Втор.10:17;
13:11
13:12
13:13
13:14
13:15
13:17
13:18
13:19
13:20
13:23
13:25
13:27
Поглавље 16
16:1
16:3
16:4
16:5
16:6
16:8
16:9
16:10
16:11
16:13
16:14
16:15
16:18
16:19
16:20
16:21
Поглавље 17
17:1
17:2
17:3
17:8
17:9
17:10
17:11
17:12
17:13
17:15
17:16
Поглавље 18
18:2
18:3
18:4
18:8
18:10
18:12
18:13
18:17
см.:Притч.2:22;
18:18
Поглавље 19
19:1
19:2
19:3
19:5
19:8
см.:Плач.3:7:9;
19:9
19:10
19:14
19:15
19:16
19:18
19:19
19:20
19:21
19:22
19:23
19:24
19:26
19:28
19:29
Поглавље 23
23:1
23:2
23:3
23:4
23:5
23:6
23:7
23:8
23:9
23:12
23:13
23:14
23:15
23:16
23:17
Поглавље 30
30:1
30:2
30:3
30:4
30:5
30:6
30:7
30:8
30:11
30:12
30:13
30:15
30:17
30:18
30:21
30:22
30:27
30:28
Сербский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Рус. (Аверинцев)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (NT Byz)
- Greek (TGV)
- Greek (LXX, Rahlfs)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Ето, све је то видело око моје, чуло ухо моје, и разумело.
Шта ви знате, знам и ја, нисам гори од вас.
Ипак бих говорио са Свемогућим, и рад сам с Богом правдати се.
Јер ви измишљате лажи, сви сте залудни лекари.
О да бисте сасвим ћутали! Били бисте мудри.
Чујте мој одговор, и слушајте разлоге уста мојих.
Треба ли да говорите за Бога неправду или превару да говорите за Њ?
Треба ли да Му гледате ко је? Треба ли да се препирете за Бога?
Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? Хоћете ли Га преварити као што се вара човек?
Заиста ће вас карати, ако тајно узгледате ко је.
Величанство Његово неће ли вас уплашити? И страх Његов неће ли вас спопасти?
Спомени су ваши као пепео, и ваше висине као гомиле блата.
Ћутите и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе шта му драго.
Зашто бих кидао месо своје својим зубима и душу своју метао у своје руке?
Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њ, али ћу бранити путеве своје пред Њим.
И Он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи преда Њ.
Слушајте добро беседу моју, и нека вам уђе у уши шта ћу исказати.
Ево, спремио сам парбу своју, знам да ћу бити прав.
Ко ће се прети са мном? Да сад умукнем, издахнуо бих.
Само двоје немој ми учинити, па се нећу крити од лица Твог.
Уклони руку своју од мене, и страх Твој да ме не страши.
Потом зови ме, и ја ћу одговарати; или ја да говорим, а Ти ми одговарај.
Колико је безакоња и греха мојих? Покажи ми преступ мој и грех мој.
Зашто скриваш лице своје и држиш ме за непријатеља свог?
Хоћеш ли скршити лист који носи ветар или ћеш гонити суву сламку,
Кад ми пишеш горчине, и дајеш ми у наследство грехе младости моје,
И мећеш ноге моје у кладе, и пазиш на све стазе моје и идеш за мном устопце?
А он се распада као трулина, као хаљина коју једе мољац.
А Јов одговори и рече:
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострети постељу себи.
Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.
А Вилдад Сушанин одговори и рече:
Кад ћете свршити разговор? Оразумите се, па ћемо онда говорити.
Зашто се мисли да смо као стока? Зашто смо гадни у вашим очима?
Који растржеш душу своју у јарости својој, хоће ли се тебе ради оставити земља и стена се преместити са свог места?
Да, видело безбожних угасиће се, и искра огња њиховог неће сијати.
Видело ће помркнути у шатору његовом, и жижак ће се његов угасити у њему.
Силни кораци његови стегнуће се, и обориће га његова намера.
Јер ће се увалити у замку ногама својим и наићи ће на мрежу;
Ухватиће га замка за пету и свладаће га лупеж.
Сакривено му је пругло на земљи, и клопка на стази.
Од свуда ће га страхоте страшити и тераће га устопце.
Изгладнеће сила његова, и невоља ће бити готова уза њ.
Појешће жиле коже његове, појешће жиле његове првенац смрти.
Ишчупаће се из стана његовог узданица његова, и то ће га одвести к цару страшном.
Наставаће се у шатору његовом, који неће бити његов, посуће се сумпором стан његов.
Жиле ће се његове посушити оздо, и озго ће се сасећи гране његове.
Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му име бити по улицама.
Одагнаће се из светлости у мрак, и избациће се из света.
Ни сина ни унука неће му бити у народу његовом, нити каквог остатка у становима његовим.
Чудиће се дану његовом који буду после њега, а који су били пре обузеће их страх.
Такви су станови безаконикови, и такво је место оног који не зна за Бога.
А Јов одговори и рече:
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
А Јов одговори и рече:
Још је тужњава моја одмет? А невоља је моја тежа од уздаха мојих.
О, кад бих знао како бих нашао Бога! Да отидем до престола Његовог,
Да разложим пред Њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,
Да знам шта би ми одговорио, и разумем шта би ми рекао.
Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.
Онде би се праведан човек могао правдати с Њим, и ослободио бих се за свагда од свог судије.
Гле, ако пођем напред, нема Га; ако ли натраг, не находим Га;
Ако на лево ради, не видим Га; ако на десно, заклонио се, не могу Га видети.
Али Он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.
По стопама је Његовим ступала нога моја; пута Његова држао сам се, и не зађох.
Од заповести уста Његових нисам одступао; чувао сам речи уста Његових више него свој ужитак.
Али кад Он шта науми, ко ће Га одвратити? Шта душа Његова зажели, оно чини.
И извршиће шта је наумио за ме; и тога има у Њега много.
Зато сам се уплашио од Њега; и кад то мислим, страх ме је од Њега.
Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.
Што не погибох пре мрака? И што не сакри мрак испред мене?
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
Брат постах змајевима и друг совама.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
