Азбука веры » Библија » Књига о Јову » гл.24

Књига о Јову, Поглавље 24

Толкования

Толкования главы

24:1

24:2

см.:Втор.19:14;Притч.22:28;

24:3

24:4

24:5

24:6

см.:3Цар.21:15;

24:7

см.:Иов.22:6;

24:8

24:9

24:10

см.:Ис.58:7;

24:11

24:12

см.:Иов.35:9;

24:13

24:14

24:15

см.:Иов.22:13-14;Притч.7:9;

24:16

24:17

24:18

см.:Быт.49:4;

24:19

24:20

24:21

24:22

24:23

24:24

см.:Пс.36:2;Пс.72:18;

24:25

Сербский (синод.)

Языки

Наставак: Божја увиђавност према безбожницима је загонетна.
Зашто Свемогућему нијесу сакривена времена? И који га знају, не виде дана његовијех.

Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;

Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;

Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.

Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плијен; пустиња је храна њима и дјеци њиховој;

Жању њиву и беру виноград који није њихов;

Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити на зими;

Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стијени.

Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.

Голога остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.

Који међу њиховијем зидовима уље циједе и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.

Људи у граду уздишу, и душе побијенијех вичу, а Бог не укида тога.

Они се противе свјетлости, не знајући за путове њезине и не стају на стазама њезинијем.

Зором устајући крвник убија сиромаха и убога; а ноћу је као лупеж.

И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.

Прокопавају по мраку куће које обдан себи забиљеже; не знајући за свјетлост.

Јер је зора њима свјема сјен смртни; ако их ко позна, страх их је сјена смртнога.

Брзи су као поврх воде, проклет је дио њихов на земљи; неће видјети пута виноградскога.

Као што суша и врућина граби воде шњежне, тако гроб грјешнике.

Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.

Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.

Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.

Да му Бог у што ће се поуздати; али очи његове пазе на њихове путове.

Узвисе се замало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсијецају се.

Није ли тако? Ко ће ме утјерати у лаж и обратити у ништа ријечи моје?