И док синови Левијеви примајући свештенство имају заповијест да узимају по закону десетак од народа, то јест од браће своје, иако су произишли из бедара Авраамових,

Дотле овај који није од њиховог рода, узе десетак од Авраама, и њега, који је имао обећање, благословио је.

А ван свакога је спора да већи благосиља мањега.

И тако овдје десетак узимају људи смртни, а тамо онај за којега се свједочи да живи.

И могло би се рећи, да Левије који узима десетак, даде десетак кроз Авраама,

Пошто он још бијаше у бедрима оца када га срете Мелхиседек.

Ако је, дакле, савршенство било постигнуто кроз левитско свештенство, јер је народ њиме доведен под Закон, зашто је било још потребно говорити да ће се појавити други Свештеник по чину Мелхиседекову, а не по чину Аронову?

Али када се мијења свештенство, мора се промијенити и Закон.

Јер Онај за кога се ово вели из другога је племена, од којега нико није приступао жртвенику.

Јер је очигледно, да је Господ наш произишао из племена Јудиног, за које Мојсеј ништа не рече о свештенству.

И још је очигледније, када по подобију Мелхиседекову настаје други Свештеник,

Који није постао по закону тјелесне заповијести, него по сили живота неуништивога.

Јер Писмо свједочи: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову.

Укида се, дакле, пређашња заповијест због њене немоћи и некорисности

Јер Закон ништа није довео до савршенства, а уводи се боља нада кроз коју се приближујемо Богу.

Уколико не бјеше без заклетве,

Јер они без заклетве посташе свештеници, а Овај са заклетвом Онога који му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову

Утолико Исус поста јемац бољега Завјета.

И оних свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају,

А Овај, пошто остаје вавијек, има непролазно свештенство.

Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих.

Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од небеса;

Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најприје за своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши самога себе.

Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а ријеч заклетве послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога.