Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа, жене оца његова; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу својему.

А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.

Уз то, усни Јосиф сан и приповиједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

Јер им рече: Да чујете сан што сам снио:

Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.

Тада му браћа рекоше: Да нећеш још бити цар над нама и заповиједати нам? Стога још већма стадоше мрзити на њ због санова његовијех и због ријечи његовијех.

Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: Усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.

А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.

А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,

Рече Израиљ Јосифу: Не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? Хајде да те пошљем к њима. А он рече: Ево ме.

А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.

И човјек један нађе га, а он лута по пољу, те га запита говорећи: Шта тражиш?

А он рече: Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?

А човјек рече: Отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

А они га угледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

И рекоше међу собом: Гле, ево онога што сне сања.

Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: Љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.

Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: Немојте да га убијемо.

И још им рече Рувим: Немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.

И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

И ухвативши га, бацише га у јаму: А јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.

Послије седоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

И рече Јуда браћи својој: Каква ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?

Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.

Па кад трговци Мадијански бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,

Па се врати к браћи својој, и рече: Нема дјетета; а ја куда ћу?

Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре, замочише хаљину у крв,

Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: Нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.

А он је позна и рече: Сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуго времена.

И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.