Некоме Бог да богатство и благо и славу, те душа његова има све што год жели, али му не да Бог да то ужива, него ужива други. То је таштина и љуто зло.

Да би ко родио сто синова и живио много година и дани би се вијека његова веома намножили, а душа се његова не би наситила добра, те ни погреба не би имао, кажем да је боље недоношче од њега.

Јер узалуд дође и у таму отиде и име му је тамом покривено;

Ни сунца не видје, нити што позна, а почива боље него онај.

И да би живио двије тисуће година, а добра не би уживао, не одлазе ли сви на једно мјесто?

Сав је труд човјечији за уста његова, али се не може наситити душа његова.

Јер шта има мудри више него безумни? Шта ли сиромах који се умије владати међу живима?

Боље је видјети очима неголи жељети; и то је таштина и мука духу.

Што је ко, давно је тијем назван; и зна се да је човјек и да се не може судити с јачим од себе.

Кад, дакле, има много ствари које умножавају таштину, каква је корист човјеку?

Јер ко зна што је добро човјеку у животу за мало дана таштега живота његова, који му пролазе као сјен? Или ко ће казати човјеку шта ће бити послије њега под сунцем?