Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

Велика дјела учиних: Сазидах себи куће, насадих себи винограде;

Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;

Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;

Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;

Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему каквога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.

А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човјек који би настао послије цара? Што је већ учињено.

И видјех да је боља мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака.

Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свјема.

Зато рекох у срцу свом: Мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми, дакле, помоћ што сам мудар? И рекох у срцу свом: И то је таштина.

Јер се неће спомињати мударац као ни безумник довијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мударац умире као и безумник.

Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.

И ко зна хоће ли бити мудар или луд? И опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.

Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога коју подноси под сунцем?

Јер су сви дани његови мука, а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

Није ли, дакле, добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.

Јер ко је јео и уживао више него ја?

Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.