А у оно време кад судише судије би глад у земљи; и један човек из Витлејема Јудиног отиде да живи као дошљак у земљи моавској са женом својом и са два сина своја.

А име том човеку беше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његових Малон и Хелеон; и беху Ефраћани, из Витлејема Јудиног; и дођоше у земљу моавску и настанише се онде.

Потом умре Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

Они се оженише Моавкама; Једној беше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година.

Потом умреше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа свог.

Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хлеба.

И изиђе из места где беше, и обе снахе њене с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

Тада рече Нојемина обема снахама својим: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа свог. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

И рекоше јој: Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

А Нојемина им рече: Идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарела и нисам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

Али Рута рече: Немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

Где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

А она кад виде да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

Тако идоше обе док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: Је ли то Нојемина?

А она им говораше: Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући.

Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвели.

Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њена, вративши се из земље моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.