Књига о Јудити, Поглавље 7

Олоферн креће у рат против Израиљаца. По савјету савезника, опкољава изворе. Израиљци умиру од жеђи и траже предају. Озија даје рок пет дана.
А ујутро објави Олоферн свој војсци својој и свему народу своме, који му дође у савезништво, да се крену на Ветилују и пролазе горске, да претходно заузму и зарате против синова Израиљевих.

И крену у онај дан сваки човјек силни њихов; а сила њихових људи ратника (бјеше) пјешака хиљада сто седамдесет и коњаника хиљада дванаест, осим коморе и људи који иђаху пјешке са њима, мноштво велико веома.

И улогорише се у долини близу Ветилује на извору, и протегоше се у ширину од Дотајима до Велвема, и у дужину од Ветилује до Киамона, који је наспрам Есдрилона.

Синови, пак, Израиљеви, кад видјеше ово мноштво њихово, смутише се веома и рекоше сваки ближњем своме: Сада ће ови сравнити све лице земље, па ни горе високе, ни удолине ни брда неће издржати тежину њихову.

И узевши сваки оружје ратно своје, и зажегавши огњеве на кулама својим, остадоше да страже сву ноћ ону.

А другога дана изведе Олоферн сву коњицу своју пред лицем синова Израиљевих, који бјеху у Ветилуји,

И надгледаше успоне града њиховог, и на изворе водене наиђе и заузе их, и постави на њима јединице људи ратника, а он се врати народу своме.

И дошавши к њему сви кнезови синова Исавових и сви вође народа Моавског и војводе Приморја, рекоше:

Нека чује, дакле, ријечи господар наш, да не би било губитка сили твојој.

Јер народ овај синова Израиљевих не узда се у копља своја, него у висине горске на којима они живе; а није лако прићи врховима гора њихових.

Зато сада, господару, не ратуј против њих како бива рат постројењем, и неће пасти од народа твога ни један човјек.

Причекај у логору своме, чувајући сваког човјека силе своје, и нека овладају слуге твоје над извором воденим који извире из подножја горе,

Јер оданде се напајају сви који живе у Ветилуји; и погубиће их жеђ, и предаће град њихов, па ћемо ми и народ наш попети се на оближње врхове гора, и поставићемо на њих предстражу да не би изашао из града ни један човјек.

И помријеће од глади они и жене њихове и дјеца њихова, и прије неголи дође мач на њих, простријеће се по трговима обитавалишта свога.

И узвратићеш им узвраћањем злим зато што се побунише и не сусретоше лице твоје у миру.

И допадоше се ријечи њихове пред Олоферном и пред свим служитељима његовим, и нареди да се учини као што рекоше.

И подиже се пук синова Амонових, и са њима пет хиљада синова асурских, и утаборише се у долину и заузеше воде и изворе водене синова Израиљевих.

И узиђоше синови Исавови и синови Амонови и утаборише се у Горски (крај) наспрам Дотаима. И послаше од себе према југу и истоку наспрам Епревила, који је близу Хуса, што је на потоку Мохмуру. И остала војска Асираца утабори се у пољу и покри све лице земље, и шатори њихови и коморе њихове, завојштише масом великом, а било их је мноштво веома велико.

И синови Израиљеви завапише ка Господу Богу своме, јер постаде малодушан дух њихов, пошто их опколише сви непријатељи њихови и није било могуће избјећи између њих.

И остаде около њих сав табор асурски, пјешаци и ратна кола и коњица њихова, дана тридесет четири; и испразнише се свима који живе у Ветилуји све посуде њихове за воду,

И локве су се исцрпиле, те немаху да пију довољно воде ни један дан, па су им по мјери давали да пију.

И смутише се одојчад њихова, и жене и младићи изнемогоше од жеђи, и падаху по градским трговима и на пролазима вратница, и не бјеше моћи више у њима.

И сабра се сав народ код Озије и кнезова градских; младићи и жене и дјеца повикаше гласом великим и рекоше пред свима старјешинама:

Нека суди Бог између вас и нас зато што нам учинисте неправду велику не разговарајући мирно са синовима асурским.

И сада немамо помоћника, него нас Бог предаде у руке њихове да пропаднемо пред њима жеђу и великом погибијом.

Зато, сада призовите их и предајте сав град у поробљење народу Олоферновом и свој сили његовој.

Јер боље нам је да постанемо плијен његов; постаћемо робље и живјеће душа наша, и нећемо видјети смрт одојчади наше пред очима нашим, и жене и чеда наша како губе душе своје.

Свједочимо вам небом и земљом, и Богом нашим и Господом отаца наших, који нам узвраћа по гријесима нашим и по гријесима отаца наших, да не учини по ријечима овим у дан данашњи.

И би плач велики свих посред сабрања једнодушно, и завапише ка Господу Богу гласом великим.

И рече им Озија: Будите храбри, браћо, издржимо још пет дана, у којима ће повратити Господ Бог наш милост своју на нас, јер неће нас оставити до краја.

Ако, пак, они прођу а не стигне нам помоћ, учинићу по вашим ријечима.

И распусти народ по свему табору, и на зидове и на градске куле отидоше, а жене и дјецу посла у њихове домове; и бише у смирењу великом у граду.