Азбука веры » Библија » Књига о Јову » гл.30

Књига о Јову, Поглавље 30

Толкования

Толкования главы

30:1

30:2

30:3

30:4

30:5

30:6

30:7

30:8

30:9

см.:Иов.17:6;

30:10

см.:Иов.19:19;Чис.12:14;

30:11

30:12

30:13

30:14

см.:Иов.6:4;

30:15

30:16

см.:Пс.21:15;Пс.41:5;Плач.2:19;

30:17

30:18

30:19

см.:Быт.18:27;Иов.16:15;Сир.10:9;

30:20

см.:Иов.19:7;

30:21

30:22

см.:Евр.9:27;

см.:Иов.3:17;

см.:Рим.12:15;

см.:Иер.14:19;

30:27

30:28

30:29

см.:Пс.101:7-8;Ис.38:14;Мих.1:8;

30:30

см.:Пс.118:83;

30:31

см.:Ам.8:10;Вар.4:34;

Сербский (синод.)

Языки

Јов описује своју садашњу несрећу.
А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега.

А на што би ми и била сила руку њиховијех? У њима бјеше пропала старост.

Од сиромаштва и глади самоћоваху бјежећи на суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста;

Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна.

Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену.

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља.

И њима сам сада пјесма, и постах им прича.

Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао, те збацише узду преда мном.

С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја.

И сада се душа моја ражљева у мени, стигоше ме дани мучни.

Ноћу ме пробадају кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме.

Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима.

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

Нијесам ли плакао због онога који бијаше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогога?

Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак.

Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

Брат постах змајевима и друг совама.

Поцрњела је кожа на мени, и кости моје посахнуше од жеге.

Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.