Азбука веры » Библија » Књига о Јову » гл.29

Књига о Јову, Поглавље 29

Толкования

Толкования главы

29:1

29:2

29:3

см.:Иов.18:6;

29:4

29:5

29:6

29:7

29:8

29:9

29:10

29:11

29:12

см.:Пс.71:12;

29:13

29:14

см.:Пс.131:9;

29:15

см.:Лев.19:14;

29:16

см.:Иов.31:18;Притч.29:7;Сир.4:10;

29:17

см.:Притч.30:14;

29:18

29:19

см.:Втор.28:4;

29:20

см.:Быт.49:24;

29:21

29:22

29:23

29:24

29:25

Сербский (синод.)

Языки

Јов описује своју пређашњу срећу.
Још настави Јов бесједу своју и рече:

O да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

Управитељи устезаху глас свој, и језик им приањаше за грло.

Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

Око бијах слијепцу и нога хрому.

Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

Зато говорах: У својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

Слава моја помлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој савјет.

Послије мојих ријечи нико не поговараше, тако их натапаше бесједа моја.

Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.

Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци кад тјеши жалосне.