А Јосиф угледав браћу своју, позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље Хананске, да купимо хране.

Јосиф, дакле, позна браћу своју; али они њега не познаше.

И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.

А они му рекоше: Нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.

Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.

А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.

А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.

А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.

Него хоћу да се увјерим овако: Тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.

Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!

И затвори их у тамницу на три дана.

А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим;

Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.

Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

И рекоше један другом: Доиста се огријешисмо о брата својега, јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.

А Рувим одговори им говорећи: Нијесам ли вам говорио: Немојте се гријешити о дијете? Али ме не послушасте; и зато се, ево, тражи од нас крв његова.

А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.

А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеона, веза га пред њима.

И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.

И натоваривши жито своје на магарце своје, отидоше.

А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.

И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: Што нам то учини Бог?

И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:

Оштро говораше с нама човјек, који заповиједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.

А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;

Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;

Рече нам човјек који заповиједа у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: Брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.

Послије доведите к мени брата својега најмлађега да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.

А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих, уплашише се и они и отац им.

И рече им Јаков, отац њихов: Потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеона нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.

А Рувим проговори и рече оцу својему: Два сина моја убиј ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.

А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило какво зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.