Књига Макавејска 3, Поглавље 1

Египатски цар Птоломеј IV Филопатор побјеђује Антиоха III Селевкијског код Рафије (217. г. прије Христа); потом покушава да уђе у Храм у Јерусалиму, што Јудејци не дају.
А Филопатор, дознавши од оних који се вратише (из Палестине), одузимање од Антиоха оних мјеста којима сам владаше, нареди (покрет) свима својим снагама пјешадијским и коњичким и, узевши са собом и сестру Арсиноју, крете; и стиже (у Палестину) до мјеста код Рафије, гдје бјеше утаборен Антиох са његовима.

А неки Теодот, намисливши да изврши смишљену завјеру, узе најбоље оружнике птоломејце, који му од раније бјеху под влашћу, и отиђе ноћу до Птоломејовог шатора да га сам убије и тиме заврши рат.

Но овога (Птоломеја) одведе Доситеј, звани Дримилов – родом Јудејац, који је потом промијенио Закон и отуђио се од отачких предања – а неког другог незнатног стави да лежи у шатору, који и прими на се казну онога.

А када наста велика битка и ствари нагињаху већма Антиоху, Арсиноја дуго трчаше тамо-амо молећи војску, са расплетеним косама и преклињањима и сузама, да храбро помогну себи и дјеци и женама, обећавајући да ће, ако побиједе, свакоме дати по двије мине злата.

И тако се догоди да противници бише у сукобима погубљени, а многи бише ухваћени и заробљени.

Побиједивши, пак, (непријатеља) у нападу, одлучи (Филопатор) да посјети околне градове и окуражи их.

И учинивши то, и подијеливши храмовима дарове, своје потчињене орасположи.

А када Јудејци послаше од герусије{савет стараца} и старјешина оне који ће га поздравити и дати му дарове добродошлице и честитати му на догађајима (побједе), деси се да овај већма би готов да сам брзо дође до њих.

Када пак дође у Јерусалим и принесе жртву Богу Превеликом и захвали му, и остало учинивши што приличи Мјесту; и управо дошавши у Мјесто и запањен будући важношћу и љепотом,

Задиви се и лијепом поретку у Светилишту, па му дође на ум и захтједе да уђе у Храм.

А када му ови рекоше да тако нешто није дозвољено (Законом), јер никоме из (Јудејског) народа није дозвољен улазак, ни свима свештеницима, него само првоме испред свих – Првосвештенику, и њему само једном годишње, он (Филопатор) никако не хтједе пристати.

А кад и Закон (о томе) би прочитан, он никако не одустајаше истичући да њему треба ући, говорећи; „Ако се они и лишавају те части, ја не бих требало.“

И питаше из ког разлога, кад он улажаше у сваки (други) храм, нико га од присутних не спречаваше.

А неки (Јудејац) неразмишљено рече да је било зло (учињено) то чиме се (он) хвали.

А он рече: „Пошто се ово (улаз у Светилиште) десило из неког разлога, зар не треба свакако ући (у сами Храм), хтјели то они или не?“

А када свештеници у свим одеждама падоше испред (Храма) и молише Превеликога Бога да помогне у садашњој невољи и да насртај наметанога зло промијени, и вапајима са сузама испунише Светилиште,

Они преостали у Граду уплашивши се искочише (напоље) сматрајући да се збива нешто неизвјесно.

И затворене у одајама дјевојке заједно с мајкама појурише напоље и, посувши се по коси пепелом, испуњаваху тргове лелецима и кукњавом.

А и недавно доведене невјесте, напустивши спремљене за брачни сусрет одаје и уз приличан им стид, неуредну трку кроз град чињаху.

А и новорођену дјецу, њихове мајке и дојиље остављаху овдје и ондје, неке по кућама а неке по улицама, и не враћајући се окупљаху се у најузвишеније Светилиште.

А и молитва (Богу) сабраних у Мјесту би разноврсна, због онога што овај безбожно наваљиваше да учини.

Уз ово још, они смјелији од грађана никако не допуштаху да се његово наваљивање и смишљена намјера испуни.

Они повикаше да се посегне за оружјем и да храбро скончају за отачки Закон, па створише велику узбуну у Мјесту (светом); и једва бјеху одвраћени од стараца и старјешина, те и они заузеше исти став молитве.

А мноштво (народа), бавећи се као и претходно тиме, мољаше се,

Док старјешине (Јудејске) око цара покушаваху на много начина да његов горди ум одустане од замишљене намјере.

Али он, поставши још дрскији и одбацивши све (молбе), већ крете да приступи, ријешен да стави крај на оно што је раније рекао.

Видјећи то и они око њега, окренуше се да са нашима призивају Онога Који има сву моћ да присутне заштити и не превиди ово безаконо и осионо дјело.

А од сталне и болне вике мноштва дизаше се неко неописиво јечање.

Јер чињаше се да не само људи, него и зидови и све тле одјекиваше, јер заиста све и сва тада претпостављаше смрт прије неголи оскврњење Мјеста (светог).