Азбука веры » Библија » Солуњанима 1 » гл.2

Солуњанима 1, Поглавље 2

Толкования

Толкования главы

2:1

2:2

см.:Деян.16:22;

2:3

см.:2Кор.2:17;

2:4

см.:Иер.17:10;

2:5

2:6

2:7

см.:2Тим.2:24;

2:8

2:9

см.:Деян.18:3;1Кор.4:12;2Фес.3:8;

2:10

2:11

2:12

см.:Еф.4:1;Флп.1:27;Кол.1:10;

2:13

2:14

см.:Евр.10:34;

2:15

см.:Мф.23:34;

2:16

2:17

2:18

2:19

см.:2Кор.1:14;

2:20

см.:Флп.4:1;

Сербский

Языки

Јер сами знате, браћо, улазак наш к вама да не би узалуд;

Него пострадавши пре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу свом казивати вама јеванђеље Божије с великом борбом.

Јер утеха наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству;

Него како нас окуша Бог да смо верни да примимо јеванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који куша срца наша.

Јер никад из ласкања не говорисмо к вама, као што знате, нити из узрока лакомства: Бог је сведок;

Нити тражећи од људи славе, ни од вас, ни од других.

Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица негује своју децу.

Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели.

Јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадисмо ниједном од вас, проповедасмо вам јеванђеље Божије.

Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који верујете,

Као што знате да сваког од вас као отац децу своју

Молисмо и утешавасмо, и сведочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу.

Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас реч чувења Божијег примисте не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божију, која и чини у вама који верујете.

Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер тако и ви пострадасте од свог рода као и они од Јевреја,

Који убише и Господа Исуса и пророке Његове, и који нас истераше, и Богу не угодише, и који се свим људима противе,

И забрањују нам казивати незнабошцима да се спасу; да испуне грехе своје свагда; али напослетку дође гнев на њих.

А ми, браћо, осиротивши за вама неко време лицем а не срцем, већма хићасмо да видимо лице ваше с великом жељом.

Зато хтедосмо да дођемо к вама, ја Павле једном и другом, и забрани нам сотона.

Јер ко је наша нада или радост, или венац славе? Нисте ли и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његовом доласку?

Јер сте ви наша слава и радост.