Тумачење друге посланице Коринћанима Светог Апостола Павла

1:1–2: «Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј, цркви Божјој у Коринту са свима светима који су у свој Ахаји: благодат вам и мир од Бога Оца нашег и Господа Исуса Христа.»

Павле, шта је Павле? «Апостол = посланик» Исуса Христа. Кроза њ Господ Христос шаље себе Коринћанима, шаље своје Еванђеље, своју благодат, своје спасење. Посланикова је дужност: да верно преда посланство, изврши мисију. ? мисија његова у чему је? Предати Коринћанима Гоопода Христа, предати Спаситеља, и са Њим спасење. Јер спасење је у Спаситељу, и од Спаситеља. Као што је добро у Доброме, и од Доброга, а зло – у Зломе, и од Злога.

«Посланик Исуса Христа», какав треба да је! Гле, Он је посланик Богочовека. Каквим му ваља бити? Лако је бити посланик човека, ма ког човека; посланик људи, ма којих људи. Али бити посланик Богочовека, то је и страшно и величанствено: страшно по одговорности, величанствено по предмету посланства. Свети апостол осећа да је он мали, сићушан за то апостолство. Стога и изјављује да је он апостол «по вољи Божјој.» Не по вољи својој, људској. Да је до ње, Павле би и даље дисао «претњом и смрћу» на Христа и хришћане. Да је до ума људског, – шта је ум Павлов да схвати безграничне мисли Божје и намере, које су безбројне у Богочовеку! ? ту је све по уму Божјем, не по уму човечјем. И по срцу Божјем, а не Павловом, јер шта је сићушно срце Павлово да 6и у целости осетило богочовекову мисију, и силу, и савршенства!

Само проширено, продубљено, обезграничено, обогочовечено Богочовеком Христом, срце Павлово, и ум Павлов, и душа Павлова, и воља Павлова, и савест Павлова, могу да осете, да сместе, да схвате, и да се посвете и предаду чудесном Богу и Спаситељу – Господу нашем Исусу Христу. То се десило са Павлом, те је он постао «апостол Исуса Христа.»

«И брат Тимотеј.» Брат, по чему? По апостолству, по вери, по љубави, по Еванђељу, Ето првог и иајближег сведока божанске силе Христове. Небрат постао брат вером. И он је «посланик» Исуса Христа. Јер им је вера из истог извора; и иста сила проходи обадва срца: и Павлово и Тимотејево.

То недавнашње Павлово чедо, одојче у вери, одрасло је, подвизима еванђелским порасло и развило се у брата Павловог. Брат Павлов! Каква част, и у њој тежак подвиг. Али, ту важи оно еванђелско начело, објављено Господом Христом а примењено Павлом у овој ширини и сили: Ко извршује вољу Оца небеског, брат је Христов (Мф.12:49). По истоме начелу: брат је Павлов који год извршује Еванђеље Павлаво. ? Павлово Еванђеље није друго до Спаситељево Еванђеље. Тако, сваки може постати брат Павлов. Разуме се, само на тај начин: творећи Еванђеље Павлово.

Братство од такве браће и јесте Црква, Како она у Коринту, тако и све остале по свему свету. «Цркви Божјој у Коринту» шта је потребно? Само једно: Еванђеље Христово. То свети апостол и шаље: Еванђеље спасења. Све што им пише, ради тога им пише. И све се своди на то. Јер ништа није од њега, већ све од Господа Христа само – преко њега. Павлово Еванђеље уствари је од почетка до краја Христово Евашђеље. Павле уноси у њега своју вољу и ревност. То је од њега. У томе је и светост његова: све своје унети, и држати у Еваиђељу Христовом. На ту светост позване су ове хришћанске цркве, сви хришћани.

Црква, то је живо Еванђеље. Бити у Цркви, значи: живети Еванђељем и по Еванђељу. ? тиме се освећује људско биће: благодатне божанске силе изгоне из чланова Цркве све што је нечисто, неосвето, греховно, демонско, и оовећују их. Зато је и позив хришћана, и њихова најнепосреднија стварност – светост: «са свима светима који су у Ахаји.»

1:2 «Благодат вам и мир од Бога Оца нашег и Господа Исуса Христа.»

Небески Бог Отац постао је Господом Христом наш Отац. До учовечења Господа Христа Он је био наш Творац. Јединородни Син Божји, Господ Христос поставши човек, постао је наш брат по телу и души (ср. Евр.2:14–18), и као такав усинио нас Богу Оцу. И Он је постао наш Отац, а ми деца његова (ср. Гал.4:4–7; Рим.8:14–17).

Он деци својој даје «благодат и мир»,

Шта је «благодат»? у најширем смислу: сам Господ Христос; затим Његово свето Еванђеље, и све што је Он као Оваплоћени Бог Логос донео човеку и роду људсиом. У томе је и изузетаи мир, божански мир, који се са Еванђељем Христовим усељује у сваку душу која живи по Еванђељу. Нема правог мира без благодати Божје. Док се душа светим еванђелским тајнама и светим еванђелским не облагодати, ена не зна за прави мир, у коме се душа наслађује осећањем блаженог свејединства живота и света.

1:3–4 «Благословен Бог и Отац, Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо ли могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог теши.»

Род људски не зна на овој планети за човекољубивије биће од свемилосног Господа Христа. ? «Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа» у исто време је «Отац милости.» По чему то знамо? По томе што је Он заиста показао према роду људском једину истииску милост: пославши нам као Спаситеља јединородног Сина свог, да нас спасе од греха, смрти и ђавола. ? у томе је сва милост, свемилост за род људски, за биће људско. Ко нам је ту свемилост указао, заиста је постао, и занавек остао «Отац милости.» Пре овог свемилосног спасења није било стварне милости Божје над овим светом. Бмле су само неке сенке и символи тога. Ми људи нисмо уствари ни знали за праву милост Божју док Господ Христос није сишао међу нас, постао човек, и јавио своју беспримерну љубав према роду људском. Од Њега, и преко Њега, ми смо стварно сазнали шта је то милост Божја, и у чему се састоји.

У чему дакле? У спасењу од греха, смрти и ђавола, и задобијању освећења, обожења, вечног живота и вечног блаженства помоћу Христовог Еванђеља. Оваплоћењем Господа Христа нама је безгранична милост Божја постала блиска, овострана, земаљска, људска.

Ту милост је Бог Отац излио преко Спаситеља Христа на род људски у толикој мери, да Спаситељ с правом тражи од нас да будемо милостиви као што је милостив Отац наш небески: «Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив» (Лк.6:36). Бог Логос, Бог милости, постао је човек, обукао се у тело и душу нашу, да би на нас пренео овоју божанску милост, самилост. И она је постала једно од главних расположења хришћанинових, једка од бесмртних добродетељи његових.

Крштењем, ми се у Христа облачимо; а то – значи: у божанску се милост и самилост облачимо. Стога нам свети апостол наређује: «Обуците се као избрани Божји, свети и љубљени, у срдачну милост» (Кол.3:12). Одлика је хришћана: божанска милостивост, којом се освећује срце и душа, и човек постаје свет.

Природно је да «Отац милости», Бог милости, буде у исто време и «Бог сваке утехе.» И опет, то је Бог и Отац Господа и Спаса нашег Исуса Христа: Шта значе те речи: «Бог сваке утехе?» Значе ово: нема бола, ни јада, ни очајања, ни несреће, ни ужаса, ни смрти, ни пакла у којима нас Он не може утешити. За сваки наш бол, за сваку нашу несрећу, и смрт, и патњу, Он увек има по утеху. И то утеху која неизмерно премаша све наше болове и патње.

Реците, зар Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа није «Бог сваке утехе» када нам је послао тако чудесног, тако човекољубивог, тако свесавршеног Спаситеља, као што је Господ Христос? Која је то смрт, у којој нас Христос не може утешити? или бол, или патња, или јад, или чемер, или пакао? Ни сам врховни дух зла, сатана, не може измислити за нас људе такав бол, такво страдање, такав пакао, у којима нас «Бог сваке утехе» не би могао утешити преко Сина свог, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Дајући нам Господа Хрмста, «Отац милости» и «Бог сваке утехе» дао нам је «вечну утеху», коју нико и ништа не може нм усмртити, ни убити, ни уништити, јер је сва бесмртна и бесконачна.

Стога богомудри апостол и благовести: «Бог и Отац наш, који нас заволе и даде нам утеху вечну» (2Сол.2:16). ? та «вечна утеха» није нико други до Господ Христос, због чега се Он и назива утеха Израиљева (Лк.2:25). утеха рода људског. Зато се и Дух Христов, Дух Свети, остваритељ спасења Христовог у Цркви и кроз Цркву, назива Утешитељ. (Ин.14:16,26; 15:26; 16:7). Нема муке, ни страдања, ни смрти, ни пакла, које непријатељи Хрситови могу измислити, а да нас Утешитељ благи не може утешити, па чак и све то у радост претворити.

«Бог сваке утехе», Утешитељ благи: «теши нас у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог теши.» Све што добијамо од свемилостивог Господа, добијамо да бисмо и другима предали, а не саможиво упопребили и само за себе задржали. Тако и утехе, којима нас Утешитељ благи теши у свима, и најстрашнијим, невољама, патњама, опасностима, ми с радошћу и љубављу преносимо на ближње, тешећи их у сличним невољама и опасностима. У нас је све даровано и усто све конкретно, емпирично, опитно, доживљајно, све што Христом доживљујемо, љубав иас нагони да то са ближњима поделимо, а најпре са браћам по вери.

Богочовеково Еванђеље обухвата сав ааш живот, у свмма његовим размерама, дубинама, висинама, ширинама, дужинама. Свуда прониче Христова благовестећа сила, све препорађа, све обнавља, све осветљује, све преображава. Богочовек Христос је Светлост – за сав живот, Препородитељ – за све пале, Васкрситељ – за све мртве. Када је ушао у наш свет, Он је захватио и обухватио сав наш људски живот од врха до дна, од истока до запада, и севера и југа, и све у себе унео, обновио, преобразио, васкрсао. При томе, Бог утехе је и Бог трпљења (ср. Рим.15:5). Ми Христа ради трпимо оно што нико од људи, али кроз то трпЈвење «Бог трпљења и утехе» невидљиво разлква по нама утеху која и највећи бол лретвара у тиху, умилну радост. Утеха нам се даје сразмерио нашим страдањима за Христа:

1:5 «Јер као што се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа» ( = Христом).

Тако се једино могу и објаснити онако блага, и кротка, и истрајна, и радосна подношења страшних мука од стране светих Мученика. Тако, само тако се може објаснити она радосна христочежњива истрајност у неисказаним мукама светог свештеиомученика Климента, епиокопа анкирског, који је двадесет и осам година био мучен «како никад нико од постања света.»

? радосне муке за Христа светих Апостола, па светих Исповедника, па светих Подвижника, па свих правих хришћана, како се могу објаснити ако не тако, само тако? Кроз све то савести, и срца, и душе, проходе чудесне утехе Утешитеља благог, који их у нама умножава по мери страдања наших за Христа. Тек у страдањима за Господа Христа човек осети колико му је близак свемилостиво чудотворни Спаситељ, јер га тада Он, Свеблаги, неизрециво теши. ? дотле, човек као да је ван Њега, и далеко од Њега. Вера еванђелска постаје права вера тек када се одстрада: «Јер се вама дарава Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега» (Флп.1:29).

Једино страдајући за Њега, ми можемо осетити истинитост животворне голготске благовести: да је Он страдањем својим победио наша страдања, и смрћу својом – нашу смрт. Јер сва страдања за Њега Он чини лакима, па још и радоснима. Страдања – радосна! смрт – радосна! Да, у томе и јесте свети еванелски парадокс, и јединствена Христова благовест. И онда нам почиње бивати јасна непостижна тајна страдања и смрти Господње. Онда, само онда. ? дотле, ми смо само назови хришћани. Вечна истина бруји кроз молитвену лесму Православне Цркве: «Страстију твојеју, Христе, от страстеј свободихомсја» – страдањем Твојим, Христе, ми се ослободисмо страдања.

И сада, страдамо ли за Христа, ми се ослобађамо страдања, јер нам сва та страдања заиста лостају «лака», заиста постају «ништа» (ср. Рим.8:18; 2Кор.4:17).

1:6 «Ако ли смо пак у невољи, за вашу је утеху и спасење које се гради у подношењу истих страдања која и ми подносимо.»

Ето благовести спасења: спасење се гради подношењем страдања за Христа. Шта ту спада? Свако страдање за Господа Христа и Његово свето Еванђеље свако страдање, од најмањег до највећег. Подносиш ли исмевање, клевету, грдњу ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли ружење, срамоту, батине ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли шибање, крст, смрт ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, м тиме градиш своје спасење.

Еванђелско страдање је најмудрији и најсигурнији градитељ и неимар нашег спасења. Ово нас уграђује у животворно тело Богочовека Христа, Цркву, и све силе спасења струје кроз нас, живе и делују у нама, као животни сокови драета кроз накалемљени ластар.

На све што је Хржтово, непрекидно наваљују сва зла овога света: сви зли дуси, сви зли људи, јер им је мрско и Христово добро, и Христова истина, и Христова правда, и Христова љубав, и Христова кротост, и Христово трпљење, и Христово васкрсење, и Христсво Божанство, Зашто?

Зато што их свим тим Господ Христос побеђује и сатире. ? ми, страдајући за њих, и живећи у њима, узиђујемо их у себе, градимо своје спасење, и тиме побеђујемо грех, смрт и ђавола. Отуда сви греси, све смрти, сви ђаволи устају на градитеље свога спасења. Јер наше опасење, то је њихово уништење. То је разлог што ми Хришћани подносимо од њих толике муке, и нападе, и страдања.

Градећи своје спасење страдањем за Христа, ми њих сатиремо, разоравамо, уништавамо. Речју: уносимо живог Спаситеља у себе, који и гради спасење у нама. И свака увреда, сваки ударац, свако страдање, који због Христа падају на нас, падају на Њега свемилостивог и свепобедног. «Савле, Савле, зашто ме гониш?» (Деян.9:4). Гонећи нас, они гоне Њега у нама; бијући нас, они бију Њега у нама; мучећи nас, они муче Њега – Бесмртног и Вечног! ? Бесмртни, а Вечни, може ли се убити?

Зато је Он, неубивљиви, бесмртни Свепобедник и објавио благовест: «У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер Ја надвладах свет» (Ин.16:33). Јесмо ли хришћани, нека нас не буне никакве невоље, «јер смо на то одређени» (1Сол.3:3). «Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје» (Деян.14:22). Ми се «хвалимо и невољама», јер оне изграђују наше спасење. Отуда и благовест и заповест: «У невољи трпите» (Рим.12:12).

Спасење, то је доживљавање Спаситеља; доживљавање по мери вере васцелог његовог богочовечанског живота, са свима његовим силама и дејствима и савршенствима. Кад си сигурно на путу спасења? Кад доживљујеш Спаситеља.

Доживљавати, Његов живот као свој, Његово страдање као своје, Његово крштење као своје, Његово Преображење као своје, Његово Васкрсење као своје, Његово Вазнесење као своје, – ето то је спасење.

Зато богонадахнути и христочежњиви апостол за једним чезне, на једном ради: све сматра за трице, само да Христа позна, да Христа добије, и да се нађе у Њему; да позна Њега, и силу васкрсења његова, и заједницу Његових страдања – да буде налик на смрт Његову, еда би како достигао у васкрсење мртвих (Флп.3:8–11). ? првоврховни апостол пише хришћанима: «Радујте се што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље» (1Пет.4:13).

1:7 «И нада наша за вас чврста је. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у иашим страдањима, тако и у утеси.»

Заједничарење у Спаситељевом страдању, то је заједничарење у спасању, и у свему што спасење доноси, а најпре: у утеси. Само чврсто и истрајно стајање у еванђелским страдањима доноси и осигурава спасење. Разуме се, све што је Спаситељево доноси спасење. Али Крст врхуни над свим и изнад свега, јер се кроза њ васкрсава, и улази у победу над смрћу, у небо, и небеса над небесмма, и седа с десне стране славе Божје. Ко заједничари у страдањима Спаситељевим, – а то је најтежи подвиг, – он лако заједничари и у свему осталом што је Спаситељево: у Његовој истини, и правди, и љубави, и молитви, и посту, и смерности, и кротости, и трпљењу, и васкрсењу, и вазнесењу. У Богочовечанском телу Цркве, по сили једног живота који држи то свето тело, све што је Христово преноси се на све чланове тога тела, јер се све саборнизира: и Његова страдања, и Његоео васкрсење, и Његово вазнесење, и Његова љубав, и Његова правда, и Његова моћ, и све Његове божанске силе постају наше. Поставши човек, и само тело Цркве, Господ Христос нам је дао авега Аебе, и на тај начин осигурао спасење свакоме ко се узида у Његово Богочовечанско тело. Зато свети апостол благовести хришћанима: «И нада наша за вас чврста је. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашим страдањима, тако и у утеси.» Страдања су од Божанског Страдалника, и ради Божанског Страдалника; а утеха – од Утешитеља благог. Све се ту дешава од Оца кроз Сина у Духу Светом – Утешитељу и Стројитељу спасења.

1:8–11. «Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко, преко силе, тако да се нисмо надали ни остати живи. И већ сами себе бесмо осудили на смрт, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве. Који нас је од толикике смрти избавио, и избавља; у Њега се уздамо да ће нас и још избављати, помоћу и ваше молитве за нас, да многи људи многу хвалу дају Богу за дар који је нама дат вас ради.»

Свемоћни, Христом свемоћни апостол Павле, подноси страховите невоље због проповеди Еванђеља, па чак и оне «преко силе.» ? ове те невоље он је могао лако стрести са себе као прашину, он – који је мртве васкрсавао, демоне изгонио, болести исцељивао. Но он то није учинио, него се још хвали невољама, и слабостима, и немоћима. Зашто?

Зато што се сила Божја показује у слабости људској. По непосредној речи Божјој светом апостолу: «Сила се моја у слабости показује потпуно» (2Кор.12:9). У душу људску, која смирено сазнаје своју немоћ, усељује се божанска сила Христова. «Стога се, изјављује свети апостол, најслађе хвалим својим слабостмма, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан» (2Кор.12:9–10).

Кроз невоље Христа ради усељују се у нас благовесне силе Христове, које нас чине свеиздржљивима и свемоћнима. То нам и даје снагу и радост у трпљењу. Зашто све то? Зато што је нама за наше спасење неопходно све што је Христово. ? најпре страдање за Христа и трпљење, крст и смрт. ? ?? значи: умртвљење спољашњег човека и оживљење унутрашњег. На тај се начин једино и осмишљује страдање: ухристовљењем и охристовљењем свога страдања. Као што све људско: и душа, и савест, и ум, и воља, и живот, и смрт, и бесмртност, и вечност, и истина, и правда, и добро, и лепо, добија свој прави смисао и своју праву вредност једино у Богочовеку Христу и Христом, тако и страдање људско. Иначе, ми не бисмо знали ни смисао ни вредност страдања људског уопште, и страдања свог личног.

Без Богочовека, ми бисмо, као Прометеј и сав антички свет, проклињали страдање људско као најкобнију бесмислицу и неиздржљиву муку. Јер се антички свет ломио и кидао у очајању од бесмислености страдања уопште, и расипао у проклетства нема и грлата. Само када је наше људско страдање постало Богочовеково, у Христу који је постао човек, онда је оно добило своје разумно олравдање, и смисао, и вредност. Да би то осетио и дознао ја, ти, он, сви ми људи уопште, морамо своје страдање пронети кроз Богочовека Христза: морамо га осетити Њиме, осазнати Њиме, обогочовечити Њиме, ологосити Њиме, ологичити Њиме, осмислити Њиме. Што важи за страдање, у далеко већој мери важи за смрт. Јер је она проклетство над проклетствима за род људски, за биће људско, све док не постане Христова, док је Он не ологоси и осмисли.

Докле иду хришћанинова страдања? До тако огромних размера, да наше сазнање, и логика, и осећање говоре да је то крај, да се нема даље куд, да иза тога настаје једино – смрт, издисање, умирање. И баш тада: хришћани све уздање полаже не у себе, не ни у људе, «него у Бога који подиже мртве.» Толико сам страдао, да сам већ био зашао међу мртве, и сматрао себе за мртва: кроз страшна страдања моја издануле су све силе моје, све моћи моје; нема више људске силе која ме може држати у животу; све живо престаје – смрт настаје. И тада? Тада баш, када је све људско крахирало, сустало и престало, почиње делатност свемилостивог и свемоћног Бога и Господа, и Он је, једини Он «који нас је од толике смрти избавио, и избавља», И не само, то, нето «у Њега се уздамо да ће нас и још избављати.» На основу чега се уздамо? На основу молитава ваших за нас: «помоћу и ваше молитве за нас.»

Гле, свемоћном чудотворцу и христоносцу, апостолу Павлу, потребне су молитве незнатних хришћана коринтских! Да, и потребне и неопходке. Јер у Цркви нико сам не стоји, нити се сам спасава, већ увек подржаван другима. То је закон живота у богочовечанском телу Цркве: сваки стоји и напредује помоћу свих осталих, као што сваки делић у телу живи помоћу целог тела. ? када је превеликом апостолу народа нужна молитва других, колико ли је тек нужна нама, свакоме од нас, и то увек нужна, непрекидно нужна!

Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа.

1:12 «Јер је ово слава (= хвала) наша: сведочанство савести наше, да смо у простоти и чистоти Божјој, не по мудрости телесној него по благодати Божјој живели у свету, а особито међу вама.»

Шта је слава и хвала хришћана? Живот у Богу. ? какав је то живот? То је живот «у простоти и чистоти Божјој» ( = у једноаставности и чистоти Божјој): у једноставности, у непрекидности божанског добра, божанске истине, божанске правде, божанске љубави, свега божанског, и у сунчаној чистоти божанској: нигде зла, ни таме, ни греха, ни грехољубља, већ све светло и чмсто као сунце, јер је есве божаноско, бесмртно, вечно, еванђелско.

И још: то је живот «у благодати Божјој», тојест у Христу, јер је Он благодат: живот у Његовим богочовечанским светињама и божанским силама: у Његовој истини и правди и љубави и светости и доброти и кротости и смерности и вечности, једном речју: живот у Његовој Цркви. Јер Црква је оваплоћење свега тога, богочовечанско тело Христово, пуноћа Христа који испуњава све у свему (ср. Еф.1:23).

У томе животу нема ничег «по мудрости људској»; ту сав човек живи Богом, у Богу, у свему што је Божје. И то стварно и очигледно Божје. ? шта је у нашем свету тако- стварно и очигледно Божје, као што је то Христос Богочовек и све што је Христово? Јер је Он, савршени Бог, живео међу нама и са нама као стварни човек, и на човечански начин дао нам све што је Божје, и научио нас свему Божјем. Отуда је живот у Цркви уствари живот у Богочовеку и по Богочовеку, живот у благодати Божјој и по благодати Божјој.

? живот људи ван Цркве Христове креће се и бива «у мудрости људској» и «по мудрости људској.» И зато на зло бива, на смрт бива, на пакао бива. Јер живот по себи је толико тајанствен и загонетан, – у суштини је од Бога Логоса: Ин.1:3–4; 1Ин.5:12; Кол.1:16, – да нас кроз њега може мудро водити само свемудри Бог Логос, који једини зна од врха до дна све тавне живота. Зато се у овом животу и може живети чисто и свето једино оваплоћеним Богом Логосом, благодаћу његовом. Само такво живљење је правилно, нормално, логосно и логично. Иначе, сваки други живот је и ненормалан, и неправилан, и нелогосан, и нелогичан. И у свему увек има неког гордог безумља и убитачног гордоумља.

Пример живота «у простоти и чистоти Божјој» јесте сам Господ Христос. Како је Он живео – тако треба живети. Ради тога је Он и дошао међу нас да нас научи, и да нам да благодатне силе, да живимо Богом и у Богу. Другим речима: дошао је да нам да божански живот, То је циљ његовог очовечења и боравка међу нама. Он се очовечио, да би нас обожио. ? обожује нас дајући нам, кроз свете тајне и свете добродетељи, божанске силе, које делују у нама обожујући све што је наше, људско, човечанско. Као Богочовек, Господ Христос је живео у овом свету «у простоти и чистоти Божјој», да бисмо и ми, следбеници његови, живели Њиме «у простоти и чистоти Божјој», и то у овом свету.

Стога само Њиме и можемо непогрешиво проверавати себе, живот свој, душу своју, вољу своју, а најпре – савест своју. Њиме преображена, исправљена, обожена савест наша, и јесте једина нормална савест људска. Без Њега, и савест људска је наказа, и чудовиште, и слепи вођ. Само исцељена и освећена Њиме, она је наш сигурни вођ ка свему божанском, бесмртном и вечном, и наш видовити путовођ кроз еванђелски живот на земљи у вечни живот на небесима. И када нам таква савест наша, преображена и охристовљена, сведочи да заиста живимо међу људима «у простоти и чистоти Божјој», «у благодати Божјој», онда можемо сматрати да смо заиста хришћани, заиста Христови, заиста Божји. И такво сведочанство и јесте хвала наша, и слава паша. Хвала и слава, које нам никакав злодух одузети не може. Хвала и слава, које почињу овде, у овом свету, да се занавек продуже тамо, у оном свету, где пламте неугасива сунца славе Божје.

1:13 «Јер вам друго не пишемо него што читате и разумете. А надам се да ћете и до краја разумети.»

Све је то и природно и неопходно за нас хришћане. Јер из Еванђеља Божјег знамо да је све то тако. И Еванђељем разумемо да смо на то позвани.

Од нас се не тражи ништа неостварљиво, или неразумљиво, или неприродно. Све је просто и једноставно и природно: Господ Христос је ту, међу нама, у Цркви својој, и Он нам даје све што нам треба, да бисмо живели «у простоти и чистоти Божјој», «у благодати Божјој.» Стога свети апостол и пише Коринћанима: «Јер вам друго не пишемо него гито читате и разумете. ? надам се да ћете и до краја разумети.»

1:14 «Као што нас донекле и разумете: да смо слава ваша, као и ви наша, за дан Господа нашег Исуса Христа.»

Шта је у томе главио? Да се ми спасавамо један помоћу другога. Никад се нико сам не спасава, већ увек са другима и помоћу других.

Душе су нам у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, испреплетане, међусобно уткане, сапрожете. У том чудесном Телу душе су нам заједничке, и срца, и молитве, и подвизи, и живот, јер нам је заједничка истина, правда, љубав, а сврх свега: Господ и Бог наш Исус Христос. Зато нам је заједничка и слава, и хвала. Што више припадаш другима спасавајући се и живећи «у простоти и чистоти Божјој», утолико је већа слава твоја, слава вечна: «за дан Господа нашег Исуса Христа.» На дан Суда ми ћемо се прославити тиме, колико смо других спасли радећи на своме спасењу.

1:15–18 «И у овом поуздању хтедох да вам дођем пре, да другу благодат имате и кроз вас да одем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, и ви да ме отпратите у Јудеју. Кад сам ово хтео, еда ли сам био лакомислен? Или што смерам, по телу смерам, тако да је у мене и да да и не не? Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не. Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не.»

Са том благовешћу свети апостол и долази, и остаје међу Коринћанима. Поуздано је, трајно је, сигурно је ово: спасавамо се помоћу ближњих, кроз ближње. Не радимо ли на свом спасењу, ми не само себе обарамо него и наше ближње. Ко зна како неко наше рђаво дело пагубно делује на наше ближње: колико им упрља мисли, помрачи душу, разори срце, раслаби вољу!

И опет: ко зна колико њих прогледа, и Спаситеља угледа, када светлост твојих подвига, помоћу којих градиш своје спасење, падне на њихове очи, срца, душе! Колико се лепих мисли и христочежњивих осећања изроје из њих, и полете Сладчајшему, носећи њихове душе и срца – Њему: Свеживоту! Еванђелском трудбенику се нспрестано додаје благодат на благодат. Загго му и најтежи еванђелски подвизи самоспасавања постају пријатни, лаки, мили: «Радост спасења» (Пс.50:12) не да очима да дремају, ни срцу да се лени, ни савести да спава. Све је у радосном усхићењу и христочежњивом стремљењу. Све лети ка божанском, ка еванђелском, ка бесмртном, ка вечном. Јер све хоће да се нађе у Њему, и кроза Њ – у Његовом светлом Васкрсењу и пресветлом Вазнесењу.

1:19 «Јер Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо, ја и Силван и Тимотеј, не би да и не, него у њему би да.»

Оваплоћени Бог Логос је «да» свему добрам, потврда свему позитивном. Он је то зато што је по својој божанској и вечној природи свесавршено Добро, Сведобро; и још: свесавршена Истина – Свеистина, свесавршена Правда – Свеправда, сзесавршена Доброта – Сведоброта, свесавршени Живот, Свеживост. Он је «да» животу, јер је једини победитељ смрти; Он је «да»

истини, јер је једини Истина; Он је «да» правди, «да» доброти, «да» свему божанском богочежњивом, бесмртном, вечном, блаженом, савршеном, јер је свега тога Он најпотпуније оваплоћење и најсавршеније оличење и најочигледније остварење. То «да» свему божанском и савршеном постаје овојина свих његовдас искрених следбеника. Кроз све њих бруји то богочовечанско «да» свему светом, еванђелскам, савршеном. И ми смо видели у Њему остварење свих богочесжњивих и небочежњи: вих стремљења, идеала, очекивања рода људског:

1:20 «Јер колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему амин, Богу на славу кроз нас.»

Све што је од Христа, а у нама живи и кроз иас дела, јесте «амин» свему божанском, свему светом, свему еванђелском, свему истинитом, свему савршеном. ? из свега тога опет бруји и грми одлучно «не» свему рђавом, свему прљавом, свему злом, свему греховном, сввму ђаволском. Ми снажно осећамо и јасно знамо шта је истина а шта лаж, шта правда а шта недравда, шта добро а шта зло, шта Бог а та ђаво, шта човек, а шта нечовек, шта вера а шгва неверје, шта љубав а шта мржња, шта живот, а шта смрт, шта рај а шта пакао. Ту нас нико не може збунитм ни саблазнити, Ми знамо шта Бог мисли, исто тако знамо шта Сатаиа мисли» (2Кор.2:11): знамо то, јер нам је Господ Христос открио.

? Он нам је у потпуности открио и објавио шта·Бог мисли, и хоће, и смера с нама, и шта опет сатана мисли, хоће и смера с нама. Божје обећање ? Спаситељу, у Христу је «да», у Христу «амин», јер је Он – Спаситељ; Божје обећање ? победи над грехом, смрћу и ђаволом, у Христу је «да», у Христу «амин», јер је Он једини Победитељ греха, смрти и ђавола; исто тако, Божја обсћања; ? новом човеку, ? навом срцу, ? спасењу кроз богочовечанску жртву, ? Вечном Првосвештенику, ? Искупитељу, ? Васкрситељу ? вечном животу, – у Њему су «да», у Њему «амин», пошто је Он све то у потпуној и савршеној мери.

Све што је Хрмстово бива «Богу на славу кроз нас», када живимо Христом, тада живимо по Еванђељу, када држимо заповести Божје. ? ?? није један подвиг, већ безброј благодатних подвига. ? за то, ко је способан, ко врстан? Осим оних које сам Бог својом благодатном помоћи оспособи. По богонадахнутим речима благовести апостолове:

1:21–22 «Бог је који нас с вама утврђује у Христу, и помаза нас, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.»

Да, Бог Тројични: Отац, Син и Свети Дух. Сва Три Пресвета Лица непрестано раде благодаћу на нашем спасењу у душама нашим, у срцима нашим, у савестима нашим, у телима нашим. Отац привлачи Сину, Син приводи Оцу, Дух Свети утврђује у Сииу, и запечаћује нас благодатним силама својим: запечаћује нас у вечној Истини, у вечној Правди, у вечној Љубави, у вечном Животу. Благодат његова и јесте «залог у срца наша»: да прожме све што је ваше, да нас облагодати, одухови, освети, охристови, обожи, отројичи. Да, сви хришћанинови подвизи сливају се у један свеподвиг: отројичење.

Да, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: све од Свете Тројице, кроз Свету Тројицу, у Светој Тројици. То је величанствено и страшно. Али, тај нам је подвит, свеподвиг, наложен Спаоитељевим Еванђељем. Све у Његовом светом Еванђељу извире из тота и своди се на то. Да се кроз нас Отац прослави у Сину, и Син у Духу Светом, и Дух Свети у Оцу и Сину. Све ради нас, ради спасења нашег, Јер, на крају свих крајева, спасење наше и јесте: живот у Светој Тројици, од Оца кроз Сина у Духу Светом. ? томе служе све еванђелске свете тајне и све еванђелске свете добродетељи.

1:23–24 «А ја за сведока Бога призивам на душу своју да штедећи вас не дођох више у Коринт. Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер вером стојите.»

У томе је сва вера еванђелска, сва вера коју је Богочовек Христос објавио свету као спасење света: у њој је све и сва Свебожанствена Тројица. Ништа није од људи у њој, ништа од овота света: све је божанско, свето, бесмртно, вечно, савршено.

Њу води кроз нас, и њоме руководи, само Пресвето Бож;аиство кроз Три чудесна Лица своја. То је вера у спасење јединим Спаситељем од греха, смрти и ђавола, – ?? ?? даје ако не сама Света Тројица? То је вера у васкрсење и живот вечни, – ко то даје ако не опет сама Света Тројмца?

То је вера у вечну Истину, у вечну Правду, у вечну Љубав, у вечни Разум, у вечно Блаженство, – ко то даје ако не опет сама Света Тројица? То је вера у освећење, у преображење, у облагодаћење, у обожење, у охристављење, у одуховљење, у отројичење човека, – ко то даје ако не опет сама Света Тројица? Све то даје Бог – Љубав: Пресвета Тројица, и у свему томе ми стојимо и постојимо само благодаћу Тросунчаног Господа. Ту ништа није од нас, осим наше добре воље и ревности. О, колико више, неисказано више примамо него што дајемо! Дајемо горушично зрно своје ревности, пшенично зрно своје личности, а примамо – безбројна сунца, и више: безбројне васионе. Заиста узвеличан је човек, безмерно и неизразиво.

И све то – вером у чудесног Господа Христа, и кроза Њ у Тросунчано Божанстио, У нашој вери, од почетка до краја, све зависи од Трисветог Бога и Господа. Зато свети апостол и благовести: «Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер вером стојите.»

Да, вером стојимо у правди еванђелској, неверје нас обара у неправду; вером стојимо у добру еванђелском, неверје нас обара у зло ђаволско; вером стојимо у љубави еванђелској, у истини еванђелској, у животу еванђелском, у кротости еванђелској, у смерности еванђелској, у вечности еванђелској, у блаженству еванђелском, у рају еванђелском, у сваком подвигу еванђелском, а неверје нас обара у мржњу ђаволску, у гордост ђаволску, у лаж ђаволску, у смрт ђаволску, у пакао ђаволски, у гнев ђаволски, у похотљивост ђаволску, у похлепност ђаволску, у себичност ђаволску, у саможивост ђаволску, у све грехе и пороке и страсти ђаволске.

Када стојимо у вери, нама влада Тросунчани Бог и Господ; када смо у неверју, нама влада сатана и црни анђели његови. Лако нам је стајати у вери, јер имамо безброј светих помагача у томе, иа челу са светим апостолима: они су помагачи наше радости. Радости која долази од вере у тако човекољубивог, тако свемилостивог, тако сведарежљивог, тако милог, тако јединственог, тако свесавршеног Бога и Спаситеља, сладчајшег Господа Исуса, а са Њим Бога Оца и Духа Светога.

Вера наша, то је непрекилгна, бесмртна, вечна радост наша, Радост од Истине и због Истине, радост од Љубави и због Љубави, радост од Правде и због Правде, радост од сваког и због сваког божанског савршенства, радост од сваке и због сваке божанствене силе, која проходи наше душе и уводи иас у све бескрајности божанских милина и светиња.

Радост непролазна – од осећања и сазнања: да смо Христови, да смо бесмртни, да смо победили смрт, грех и ђавола, да смо деца Оца Небеског, да смо браћа Христова, да смо сунаследници Христови, да смо позвани на живст вечни у блаженству вечном Оца и Сина и Светога Духа.

2:1–3 «Ово пак одлучих у себи, да вам не дођем опет у жалости. Јер ако вас ја жалостим, ко је који мене весели ако не онај кога ја жалостим? И баш то вам писах, да ме, кад дођем, не ожалосте они који треба да ме веселе, уздајући се у све вас да је моја радост свију вас.»

Све што је главно, у хришћана је заједничко. Заједничжо нам је осећање Бога, осећање света, осећање вере, осећање љубави, осећање истине, осећање живота, осећање бола, осећање туге, осећање жалости, осећање радости. Хришћани смо, ако су нам та осећања заједничка. Срце моје је у твом, твоје у његовом, свачије у свачијем, а сва срца свију хришћана у саборном срцу Цркве, Јер је писано: «А у оних који вероваху беше једно срце и једна душа, и све им беше заједничко» (Деян.4:32).

Као најосетљивија антена, такво је срце сваког правог хришћанина. Оно прима све што бруји, и звони, и миче се у души других хришћана; и одговара на све што је еванђелско. ? Христово Еванђеље и чини наше осећање истине заједничким, и осећање правде и осећање љубави, и сва осећања уопште. Стога је сваки хришћанин – своје врсте еванђелски свечовек. У његовом срцу има свакога, поготову свачијег бола, и туге, и радости, и бесмртности, и вечносги. Саосећати свима, то је наш хришћански позив, и подвиг, и живот. Срце моје није моје, већ свачије; и око моје није моје, већ свачије; и спасење моје није моје, већ свачије.

Ништа еванђелско што је у теби, није само твоје, него је кроз тебе заједничко свима. Не осећаш ли тако, онда си обесветио свој еванђелски дар, осаможивео, осебичио. Све што је еванђелско, чим уђе у твоју душу, уђе да се оплоди у њој и, оплодивши се, израсте из ње и урасте у ближње. Тако се обавезно врши саборнизирање, озаједничење, социјализација сваког хришћаниновог осећања и расположења. Свим бићем својим хришћанин је распрострт по целом богочовечанском телу Цркве. Зато је у хришћана све заједничко свима, све саборно.

Свети апостол Павле је савршени образац те еванђелске саосетљивости, свесаосетљивости. Он сав припада другима: кроз бригу ? ближњима он се душом преселио у њих, саоваплотио њима, оваплотио у њих. Сасвим је природно што саосећа свима: тугује свачијом тугом, брине свачију бригу, радује се свачијој радости. ? свим тим он ради једно: спасава себе кроз ближње.

Спасоносно је само оно еванђелско осећање, и расположење, које се из тебе прелило у ближње, и постало њихово. На сигурном си путу спасења, ако спасавајући себе спасаваш у исто време и ближње. Нико се не може спасти друкчије него кроз ближње. Еванђелска молитва постаје спасоносна по мене, ако се молим и за ближње; еванђелска вера, еванђелски пост, еванђелска љубав, еванђелске врлине уопште, спасавају ако бивају ради ближњих, а кроз њих ради мене сама. Моја еванђелска туга спасоносна је по мене, ако је у исто време туга ради свих. Што важи за тугу еванђелску, важи и за радост еванђелску. Зато свети апостол и вели да је његова радост – «радост свију.» Очигледно је, он не престаје понављати у разним облицима основну еванђелску благовест: «Радујте се с радоснима, и плачите с плачнима» (Рим.12:15).

2:4 «Јер од многе бриге и туге писах вам, с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.»

Ма шта радио, свети апостол ради из љубави еванђелске. Отуда и пише «с многим сузала», пун бриге за спасење свакога и свију. И када кара, он из љубави и са љубављу кара, увек имајући у виду нашу вечну судбину, наш вечни живот. Чинимо ли нешто што је против нашег спасења, против нашег вечног живота, против нашег Раја, он нас исправља «са многим сузама.» Он јаче од нас болује наш бол, и тугује нашом тугом; ? често тугује место нас, и за нас, због своје широке свеобухватне еванђелске саосетљивости и свесаосетљивости. Таква је еванђелска љубав: она стално ради на нашој еванђелској вечности и спасењу.

2:5 «Ако је пак ко ожалостио, није мене ожалостио, него донекле, да не претерам, све вас.»

Шта жалости светог апостола? Све што смета спасењу хришћана. ? ?? је? Грех, сваки грех; нарочито они већи. Учињен од једнога, грех смета спасење многима. Јер је таква сила греха. Она обара не само учиниоца греха, него се окомљује и на ближње, запљускује и њих својим црним таласима, невидљивим али тешким. У греху увек има неке саблажњиве силе, која заразом прети свима где год се појави. Отуда жалост због греха, који је учинио један брат наш, треба да захвати свенас. Свачији грех треба да жалости «све вас.»

Што осетљивији и саосетљивији хришћанин, то га више жалости грех његове браће. Најосетљивије и најсаосетљивије – највише и жалости. По мери своје саосетљивости човек може тачно сазнати коли?? је хришћанин. Не жалости ли га грех брата, значи; у њему је увенуло основно еванђелско осећање – самилосно саосећање. ? без самилосног саосећања он се неће ни молити за брата.

Не моли ли се пак за њега, како ће та волети у греху његовом, и са грехом његовим? Јер Бог само на молитве наше даје нам свете љубавне силе, да љубимо брата и у греху његовом. Без тога, ми ћемо увек или осуђивати брата због греха, или грдити, или мрзети, или оговарати, или исмевати, или потцењивати. ? ?? би сведочило да не осећамо брвно ? оку свом, а видимо трун у оку брата свот. Ништа страшније по човека од неосетљивости и несаосетљивости, То је двоструко слепило: два ока на души, и обадва слепа.

2:6–8 «Таквоме је доста овај кар од већине. Тако да, напротив, пре треба да му опростите и да га тешите, да таквога не би убила превелика жалост. Зато вас молим, утврдите љубав к њему.»

Нежва молитвена саосетљивост прама палом брату, и карање с љубављу, и лечење с љубављу, ето еванђелског лека, еванђелске епитимије – (= кар, карање). Ми хришћани, тиме смо хришћани што осећамо страх и ужас од сваког греха. Грех је за нас страхота, јер је он – смрт, он – ђаво. Јер грех увек води за собом смрт, а иза смрти ђавола. Наша је свакодневна еванђелска дужност: да двојимо грех од грешника; да карало грешника због греха, али тако, да наше карање буде с љубављу која нежно одваја грех од грешника, одбацује грех, грли грешника.

Ако ишта, Господ Христос је својим Еванђељем донео нашем човечанском свету ову, ваистину нову, благовест: убијати грех, спасавати грешника; осуђивати грех, волети грешника. Никада због греха не убијати грешника. За сваки грех има сигурни лек: покајање.

Треба палог брата нежном саосетљивошћу и нелицемерном љубављу побудити и орасположити за покајање. То је еванђелока педагогика, то – еванђелска терапија, то – еванђелска епитимија. Будемо ли сувише строго осуђивали грешника због треха, он може пасти у очајање, и тада би га «превелика жалост» могла убити, угушити, протутати. Не покажемо ли еванђелску саосетљивост и љубав, ми уствари убијамо палога брата, јер га гурамо у очајање и подржавамо у самоубиственом располоњењу. Не треба се варати: наша несаосетљивост према палом брату, чини нас убицама. И сигурно је да ми својом несаосетљивошћу убијамо прво себе, а пали брат се може још и без нас покајати. Најсигурнији лек који може сваки од нас, апсолутно сваки, пружити оболелом од греха брату, јесте љубав. Будемо ли палог брата сви ми, са свих страна, опколили љубављу, сигурно ће он победити свој грех, спасти се греха, а и ми узети удела у томе, и тиме допринети и своме спасењу, Са тим циљем свети апостол саветује и моли: «Зато вас молим, утврдите љубав ? њему.»

Епитимија – кар, казна, на целом путу је праћена љубављу: изазвана љубављу, изречена љубављу, вођена љубављу, руковођена љубављу, извршена љубављу, завршена љубављу. ?? је нова врста казне у земнородком свеТу јер је нова љубав по среди. Та епитимија спасава, васкрсава, преображава. Њен је циљ: љубављу спасти грешника од греха.

Иако је гнев, он је из љубави и с љубављу: гнев против греха, и жаљење грешника; иако је карање, али њега прати искрено жаљење палога брата. Гнев из љубави; карање из љубави; казна из љубави; испаштање из љубави. «Све да вам бива у љубави» (1Кор.16:14), јер само тако све добмја еванђелски карактер и силу, те спасава, васкрсава, обесмрћује.

Јер љубав свако наше расположење и осећање и врлину и подвиг, држи у Еванђељу, у благодати, у раму спасења, обожења, освећења, охристовљења, отројичења.

У томе је сва вредност свега еванђелског, у томе и сва вредност хришћана. Богомудри апостол то истиче Коринћанима, говорећи:

2:9 «Јер вам ради тога и писах, да познам вредност вашу јесте ли у свему послушни.»

Суштина послушности, и њена бесмртност и њена вечност, и њен рај јесте љубав. И у љубави – спасење твоје и свих на које се односи твоја љубав. Непролазна вредност послушности је у љубави. Љубав је увек радосно послушна свему што води спасењу, свему што гради спасење. То зкачи: свему Христовом, свему еванђелском. Јер је она сва од Христа, и сва у Христу – сва од Спаситеља, и сва у Спаситељу који једиии спасава од греха, смрти и ђавола. За разлику од других љубави, то и јесте еванђелска љубав: она увек спасава од та три најстрашнија зла, свезла. Јер уноси у душу и љубећег и љубљеиог, кога? – Бога Спаситеља. ? из Спаситеља се излива спасење кроз освећење, кроз обожење, кроз охристовљеље, кроз отројичење. Ко има љубави за Христа, у саему је послушан Христу. Јер љубав се изражава послушношћу љубећег према љубљеноме.

2:10 «А коме ви што опростите, опраштам и ја; јер и ја, ако што опростих, опростих му вас ради пред Исусом Христом.»

Христољубље се неминовно увек пројављује као човекољубље, као братољубље. Јер ко љуби Христа Бога, не може не љубити брата свота. Јер Христос који је у њему, нагони га на љубав према браћи. Човекољубље је пројекција христољубља, видљивост христољубља. И још: остварење христољубља, и сведочанство, и доказ.

Христољубље прерађује, преображава у човекољубље сваки наш однос према људима, свако наше осећање, расположење, мисао, дело, цео наш живот. Тада се све мери Христом, и изводи из Христа, и своди на Христа, и проверава Христом. Тада се све ради: и мисли, и осећа, и дела и говори «пред Исусом Христом», «пред очима Исуса Христа.»

Стога христоносни апостол и благовесги Коринћанима: «А коме ви што опростите, опраштам и ја; јер и ја, ако што опростих, опростих му вас ради пред Исусом Христом.» ? зашто ми хришћани радимо све Христом и ради Христа и пред Христом, и проверавамо и меримо све Христом?

Ево зашто:

2:11 «Да нас не превари сатана, јер знамо шта он мисли.»

? шта он мисли? Ово, само ово: како да нас превари и одвоји од Христа Бога. ? то значи: одвоји од Спаситеља и спасења, од Еванђеља, од врлине, од истине, од правде, од љубави, од раја, од молитве, од поста, од смирености, од свега божанског, еванђелског, спасоносног. Одвоји ли нас од тога, он нас сурвава у грех, у смрт, у зло, у лаж, у неправду, у мржњу, у гнев, у све пороке и страсти, и у само царство њихово – пакао.

Сатана вара људе сваким грехом, јер сваки грех одваја од Бога, већи више, мањи мање. ? живи ли човек стално у гресима, он је сав преварен, јер сав одвојен од Бога, који је једина светлост и једина истина људског бића. Срећа је, величина је, мудрост је нас хришћана у томе што «знамо шта сатана мисли.» Знамо његов ум, његов разум, сву његову философију. Заиста нам ништа његово није непознато. Откуда?

Од самог Господа Христа, јер нам је Он Својом божанском светлошћу обасјао и осветлио и споља изнутра сву личност сатане, творца и оца зла, сву природу његову од врха до дна, и шта се све у њој скрива и дешава. Његов је сав ум – злоум, његова свака мисао – зломисао, његов сав разум – злоразум, његово свако дело – злодело.

Ми знамо сатане, јер знамо његово порекло, његов живот, његов циљ, његове намере. Све се то може сабрати у једну реч: богоборство. Богоборсгво се најпре грана у богоотступништво и богохулство, а затим у најразноврсније грехе, пороке и страсти. Јер сваки грех, сваки порок, свака страст отпађује од Бога, од Христа: о-без-умљује, о-без-божује.

Ми хришћани знамо философију сатане и сву тајну њену, пошто знамо његов ум и разум. У чему је суштина те философије? Ево у чему: смрт је неопходна у свету, грех је неопходан, зло је неопходно. ? кад су они неопходни, неопходан је и творац њихов – сатана. То је логички императив.

Не треба се борити против онога што је неопходно и природно. In ultima linea, логично је: не треба се борити против греха и зла, пошто су природни и неопходни. – Или: Нема Бога, нема бесмртности; постоји само видљиви свет, материја, и у њој homo sapiens, човек – као најразумније и најсавршеније и највише биће. Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих.

Све је у његовим рукама; он никоме не одговара; сам је врховни законодавац, сам и – врховни судија. – Или: И ако има Бога, Он је тако узвишен, бесконачан и безграничан, а човек, а људи, а свет, тако тачкасто мали, сићушни, ограничени, да њихова кратка и ограиичена мисао и не досеже до Њега. Не знамо има ли Бога или нема; то нас не интересује; наше је да се држимо себе и земље. – Или: Све је постало само од себе, случајно; у низу тих случајева и човвк се јавио случајно као овакво блће какво је. Нема ни Бога ни ђавола. Има само, кога? човека, и видљивог света око човека. – Или: Христос није Бог; Христос је човек; Христос је философ, мудрац, геније: највећи философ, највећи мудрац, највећи геније. Али – није Бог. – Или: Бог је мит и бајка, и Христос је мит и бајка; вера је уопшге опијум и отров.

Таква су, у основним потезима, главна начела философије сатане. Начела, која људи разрађују у разноарснмм «својим» философијама и философским системима: од оних највултарнијих, па до кантовско-бергсоновски елегантних.

Главна им је одлика антропоморфизам и антропоцентризам, који се обично своде иа одрицање Бога и Богочовека, а глорификовање и обожавање човека: антропологија = човекопоклонство, човекобожавање. Могло 6и се поставити правило, и мерило: Свака философија која одриче Богочовека, или не води Богочовеку, или одводи од Богочовека, и јесте философија сатане. Исто тако: свака људска мисао која одриче Богочовека Христа, увек посредно или непосредно долази од сатане. Свако људско учење које ма на који начин не признаје оваплоћеног Бога, несумњиво се еманира из сатане, из његовог злоумља. Свака антропоцентрична философија, ма како изгледала спиритуална, извире из тог злоумља. Јер се у свима њима ради истине одриче сама Истина. Парадокс, јел’те? Да. Али на таквом парадоксу хоће Врховни Злоум да заснује људску мудрост, људске светове, људску науку …

2:12–14 «А кад дођох у Троаду да проповедам еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу. Не имадох мира у духу свом, јер не нађох Тита, брата свога, него се опростих с њима и одох у Македонију. Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.»

Насупрот философији сатане у овом нашем човечанском свету стоји философија оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Христа. Шта је она, и у чему се састоји? Она је Еванђеље, и састоји се у Еванђељу. Философија Божја ? свету, ето то је Еванђеље Христово. Ту нам је казано шта Бог мисли о свету, и шта хоће са светом. И ми, после Христа, можемо смело рећи: Знамо шта Бог мисли ? свету, ? човеку, ? роду људском, ? добру, ? злу, ? истини, ? правди, ? свему што је важно за човека и ? чему човек ммслити може.

То је «философија по Христу» (Кол.2:8), философија по Богочовеку, док су све остале философије – философије «по човеку», «по казивању човечјем», «по стихијама света» (Кол.2:8).

Главна одлика ове Богочовекове философије састоји се у томе што је она ова емпирина, сва експериментална, сва опитна, сва заснована на искуству. Мисао ? Богу – емпирична? Да, сва – емпирична, јер ено Бога у телу, међ људима, у нашем људском животу и свету и искуству. И то може сваки лично проверити: својим доживљајем, својим опитом. Мисао ? Божанској Истини такође је сва емпирична и приступачна свачијем искуству.

Па мисао ? васкрсењу, ? бесмртности, ? вечном животу, ? спасењу, ? победи над смрћу и грехом и ђаволом, све је то чиста емпирија, чисто искуство, еванђелско и богочовечанско и општехришћанско. Са мало добре воље, изражене живом вером и љубављу, то може дознати сваки својим личним опитом. У све те стварности човек се може лично уверити, ако добровољно повери себе Богочовеку Христу. Јер Он нити себе, нити ишта своје не намеће људима, пошто су слободна бића.

Он све препушта њиховој слободи и љубави, њиховој неизнуђеној љубави и добровољној вери. Јер само таква љубав и само таква вера јесу средства помоћу којих човек може лично доживети све божанске стварности еванђелске као нешто своје, ваше, људско. Све су те стварности остварене у Богочовеку, у његовом Богочовечанском телу, Цркви. И то може сваки од нас осетити и доживети, ако слободно поверује у Христа и заволи Христа.

Доживљавање тих божанских стварностти и јесте једина стварна и истинска победа бића људског, победа коју само чудесни Господ Христос даје људима: победа кроз коју сазнајемо све што Бог јесте, и све шта нам Он у Христу човекољубиво даје и дарује. Зато христоносни апостол и благовести: «Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу, и кроз нас мирис познања свог на сваком месту.»

Ето главне одлике истинског познања, познања које даје «философија по Христу», богочовечанска философија: то познање мирише на Бога, одише Богом.

Ми цвет, а Он – божански мирис у цвету. Мисао мирише на Бога. То једина права и здрава мисао, Постане ли душа човекова христоверјем и христољубљем еванђелски цвет, она мирише на Бога.

Свака јој мисао мирише на Бога. Откуда то? Отуда што свака божанска врлина еванђелска разлива по души божаноки мирис. Љубав, зар то није божански мирис у души хришћаниновој? Па правда, па доброта, па истина, – све сам божански мирис. ? мржња? – Демонски смрад. ? лаж, а неправда, а похота, а среброљубље? О! смрад, смрад, смрад!

Јер сваки грех смрди, свака страст, сваки демон. То су осетили, и проверили, и утврдили највидовитији и најмудрији људи светитељи. Грех је смрад пред Богом. Смрад и у души. Грехољубива, грешна душа се по томе и познаје од духовних бића што смрди. Смрди? Да, јер од бављења греха у души, душа се распада, гније, трули, па зато и смрди. Просто се уцрвља душа од грехова. Јер греси су своје врсте духовни црви. Разједају ли душу, она се уомрди. ? томе нам богонадахнуто говори свети Макарије Велитси.

? христољубива, а христоносна душа – сва мирише на Бога, на Христа. Кроа хришћане Бог «јавља», «шири мирис познања свог на сваком месту.» Од тог мириса беже демони и подемоњени људи.

Када се после своје смрти свети Николај Студитски јавио своме болесном ученику Антонију и исцелио га од болести, од његове се појаве Антонијева колиба испунила «великим благоухањем», великим миомиром и силно замирисала (Житија Светих, 4. фебруар). Да, христоносци мирисом објављују Бога. На основу новозаветног искуства, свети апостол тврди: Бог «кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.»

2:15 «Јер смо ми Христов миомир Богу»

Чиме смо то ми «Христов миомир»? Господом Христом. Јер је Он својим Божанством, својом безгрешношћу, светошћу, свесавршеношћу – миомир. ? и ми смо миомир, ако Њега имамо и носимо у души својој. ? имамо Га и држимо Га у души својој еванђелском вером, и љубављу, и правдом, и истином, и молитвом, и постом, и смиреношћу, и кротошћу и трпљењем, и сваком уопште светом еванђелском тајном и светом врлином.

Присуство Господа Христа у души кроз свете тајне и свете врлине испуњује душу божанским миомиром, и изгони из ње сваки задах и сваки смрад греха, страсти и зла. Стога христочежњиве мисли, христолика осећања, христонадахнута дела миришу Христовим миомиром. То осећају сви хришћани финије душе, тојест светије душе. ? то су они хришћани који су христочежњивим подвизима протерали из себе грехе, и засадили миомирисне биљке еванђелских врлина, које што више расту, све јаче миришу, миришу им корење и гране и цветови и плод. Стога се христочежњиви хришћани с усхићењем моле Сладчајшем Господу: Исусе, цвјете благовониј, облагоухајај мја – Исусе, цвете миомирисни, омиомири ме! (Акатист Исусу Сладчајшему, Икос 12). И његовој чудесној Богомајци с умилењем кличу: Радујсја, рождшаја благоуханије – Радуј се Ти кода си родила Миомир! (Акатист Пресвјатјеј Богородицје, пјесан 1). Радујсја, сладкоуханиј крине, Владичице, вјерних благоухајај, кадило благовоноје, и миро многоцјеноје – Радуј се, слаткомиомирисни крине, Господарице, Ти која омиомирујеш верне! Ти, каде миомирисни, и миро скупоцено! (тамо). Марије Мати Божија, благоуханија честноје селеније… = Маријо, Мајко Божја, свето обиталиште Миомира... (Последованије ко свјатому причашченију, Канон, пјесан 5, Богородичен).

2:15–16 «Јер смо ми Христов миомир Богу у онима који се спасавају, и у онима који пропадају. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот.»

Хришћани су Христов миомир «у онима који дакле који се спасавају, и у онима који пропадају: једнима дакле мирис смртни за свет, а другима мирис животни за живот.» «У онима који се спасавају» хришћани су «Христов миомир» на тај начин што их својим божанским миомиром све више одушевљавају за подвиге спасења. Јер они који подвизима граде своје спасење добијају од тога миомира нове снаге, он их опија, заноси, усхићава, одушевљава на све веће ивеће подвиге спасења. Исто тако, у «онима који пропадају» хришћасни се јављају као «Христов миомир» и желе да их омиомире, али они остају упорно у гресима својим, у смраду свом. Шта то значи?

Значи да људи заиста слободно располажу собом, својом душом: и при очигледности Христовог миомира, који представља изузетну вредност у свету, они добровољно остају у своме смраду, хране се отровним помијама, и неће са Христом и за Христом, неће са христоносцима и христољупцима, иако су и ови од исте људске грађе од које и грехољупци и смрадољупци. Као што је Христос и све Христово – миомир, тако је смрад и све греховно, ђаво и све ђавоље – смрад, злосмрадије. Очигледна је истина, доступна свачијој провери: кроз познање и једних и других испољава се оно што им је у души – мирис или смрад. У томе је новина еванђелског откривења. За миомир богопознања и смрад ђавопознања сазнали смо од оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа.

Јављајући кроз себе «миомир Христов», хришћани јављају «мирис живота за живот», те тако нема двоумљења око тога: јасно знамо шта је оно што мирише «на живот», на бесмртност, на живот вечни.

А шта је то? Све што је Христово и еванђелско. Живот је у сржи логосан (Ин.1:4), тојест Христов, и стога одише миомиром Христовим. Да би то могао осетити, човек треба да има благодаћу еванђелском освећена и облагодаћена чула. Но хришћани, јављајући кроз себе миомир Христов, потпуно јасно разликују оно што мирише на смрт, «мирис смрти.» Нема неспоразума: «мирис смрти» гнезди се у гресима, у злу. Ако је човек грехољубив, онда душа његова мирише на смрт, и из њега се шири «мирис смрти» који је свакоме «на смрт», чим га унесе у себе и задржи у себи. Као што се тело у смрти и од смрти распада, трули и смрди, тако се и душа, умирући кроз грехе, распада и смрди. По светој речи пророковој: «Душа која греши, та умире» (Иез.18:20), што значи: та смрди, та мирише на смрт, заудара на смрт.

«И за ово ко је врстан»? то јест, ко је врстан, ко достојан да буде «Христов миомир Богу»? Ко? Само онај који се свом душом, свим срцем, свим умом смири пред чудесним Господом Исусом, и у своју свесиромашну душу (да, свесиромашну, јер је без Њега душа људска не само сиромашна, него увек и свуда свесиромашна) прими Господа Исуса, и осталим Га светим добродетељима и светим тајнама занавек задржи и настани у својој души. А из Њега – увек се лучи неисказани миомир божански.

2:17 «Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божју, него као из чистоте, него као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо»

Благовест Богочовекова је сва од Бога. Зато је могу чисго и успешно изразити и саопштити само божанске речи, речи богонадахнуте. Еванђеље Спаситељево не само долази од Бога, него се и проповеда «из Бога.» То је једини начин да га људи не покваре «превиспреним речима мудрости људске» (1Кор.2:4), већ да остане у чистоти Божјој. ? оно остаје такво само ако се говори «из чистоте» божанске, ако се предаје оно свечисто Еванђеље које излази из свечисте и свебожанствене душе Господа Христа. ? Богу се може говорити достојно и спасоносно само «из Бога», само Богом. Не додајући ништа своје, човечје; не уздајући се ни у шта људско. Све је ту од Богочовека: и Истина, и речи ? Истини; и Љубав, и речи ? Љубави; и Правда, и речи ? Правди; и Вечност, и речи ? Вечности. Стога је и света дужност: свагда и свуда говорити ? Еванђељу нао «пред Богом.» Не може се уопешно говорити ? Христу, а»о се не говори из Христа, и у Христу: «у Христу говорило»: свим бићем смо у Њему, свом душом, свмм срцем, стога и сваком речју. Све што је наше, од Њега вам долази преображено, освећено, обожено: јер се у Њега усељујемо вером, љубављу, надом, а најпре светим крштењем и – осталим светим тајнама. У Христу нам је срце, зато «у Христу» осећамо; у Христу нам је ум, зато «у Христу» мислимо, умујемо, расуђујемо; у Христу нам је воља, зато «у Христу» хоћемо; у Христу нам је и око, и ухо, и језик, зато: «у Христу говоримо.» Све наше је охристовљено, па и чула, па и тело. Он, Бог Логос, очовечио се, и као човек живи међу људима. Он, Богочовек је увек ту, кроз Цркву ту, и зато омо у овом свету ми хришћани увек «пред Богом», – јер смо пред Христом, који је вазда и вавек свим бићем у Цркви својој. Ми стално живимо пред Христом, пред очима његовим, пред лицем његовим. Ми Христом, и у Христу говоримо; ми Христом, и у Христу гледамо; ми Христом, и у Христу чујемо; ми Христом, и у Христу деламо. То и значи бити хришћанин: бити увек у Христу, са Христом, за Христом. То и значи спасавати се: бити увек у Спаситељу, са Спаситељем, са Спаситељем. Да је Бог Логос хтео да се ми спасавамо на теориски, апстрактан начин, Он не би ни силазио у наш свет, не би се оваплотио, очовечио, и сав остао у свом Богочовечаноком телу, Цркви. ? Он је то учинио, да бисмо ми живели у Њему и Њиме, и били у Њему и са Њим: у Богу, пред Богом, са Богом, Зато у Христу говоримо, у Христу творимо, у Христу живимо, у Христу бесмртујемо.

«Квари реч Божју», «фалсификује реч Божју», «нечисто проповеда реч Божју» сваки који откида од богочовечанске пуноће личности Христове, и од богочовечанске пуноће Еванђеља његовог. Богочовек Христос се правилно и истински проповеда само када реч његову, «реч Божју» проповедамо «као из Бога, пред Богом, у Христу.» Еванђеље Хрлстово се истински проповеда само ако «у Христу гов-римо», «из чистоте», «из Бога», «пред Богом.» Апостолство то и јесте: «пред Богом у Христу говоримо», и то «из Бога» (2Кор.12:19). Хришћанство то и јесте: «пред Богом у Христу говоримо», и то «из Бога.» Проповедник Христв не сме никада себе проповедати. Јер би проповедао човека.

? човек? – Сав у гресима, у смрти, у прљавштини, у демонизму. Проповедник Христов је само слуга Христов, који верно саопштава и речи и мисли и заповести Господара и Господа свог – Спаситеља Христа, Богочовека.

Разлика између хришћанства и свих осталих религија, философија, наука је у овоме, само у овоме: оне су све од човека и по човеку, а оно – од Богочовека и у Богочовеку. Оно једино и спасава род људски, јер носи у себи Спаситеља: Њега вечноживог даје људима, и Он их спасава од греха, смрти и ђавола, и уводи у Царство Божје, у све што је божанско, свесвето, свесавршено, бесмртно, вечно. Зато се богочовечност хришћанства ни по коју цену не сме кршити, умањивати, уништавати, ни на рачун разнлх антропоморфизама и хуманизама кварити, реформисати, унакажавати. У свему и по свему хришћанство је од Богочовека и у Богочовеку. Само тако оно је заиста спасење света и рода људског. Стога свети алостол и објављује: «Ми себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуеа Господа ради» (2Кор.4:5).

3:1 «Почињемо ли опет себе препоручивати? Или требамо, као неки, препоручених писама на вас или од вас?»

Да није Господа Христа, Коринћани не би знали за апостола Павла, јер њега не би ни било као апостола. Њега је начинио апостолом Богочовек Христос својом божанском силом. И ношен том божанском силом он је као најкрилатији анђео прелетао и облетао свет. Тако је и у Коринт дошао. Увек је испред њега ишао чудотворни Господ Христос. По спољашњости Павле, а по сили која је деловала из њета – Христос. Он Коринћанима није проповедао себе, већ Господа и Спаситеља Христа.

? Христа, ко препоручује? Његова свемоћна и свечудотворна сила. Но пошто дела из Павла, и кроз Павла, та иста сила је и Павлова препорука. Ни са чим људским он није дошао међу њих. Из њега је непрестано избијала Христова божанска сила, и исцељивала све, и благовестила свима, и савлађивала све смрти, све страсти, све грехе, све ђаволе. То је оно што препоручује апостола Павла. И он, не само у људима, него ни у целој васиони не налази ништа што би било истински достојно препоруке, сем? – Богочовека Христа. Зашто?

Зато што је Он, једини Он: Победитељ смрти, греха, ђавола, и најпотпуније оваплоћење и најдивније оличење свих божанских и човечанских савршенстава, која Он човекољубиво и раскошно раздељује свима жељнима истине и правде. ? Он је све то зато што је истинити Бог и Господ. Христос у хришћанима, – то је оно што препоручује хришћане једне другима, и људима, и Анђелима, и свима вишим и бољим бићима од човека. Али, исто тако то је оно што их оптужује кад свих злих и злољубивих бића, била она у демонском или људском облику, свеједно. Јер из правих хришћана зрачи Христос. Зрачи из њиховог живота, из њихових мисли, из њихових дела, из њиховог лица. Они су живо, ходеће Еванђеље: благовест Богочовека. Гледајући њих, људи виде разноврсна оваплоћења и преоваплоћења чудесног Господа. Стога свети алостол и пише коринтским хришћанима:

3:2 «Јер ви сте наша посланица, написана у срцима нашим, коју знају и читају сви људи.»

Христоносни апостол их је љубављу еванђелском најпре унео у своје срце; и ту их преобразио, прерадио, претворио у хришћане; и они су се и у себи самима обрели као нови, Христови људи, христоносни и христоношени. Шта је апостол писао у њима и по њима? Цело Еванђеље Спасово. То су му разни преписи Еванђеља. Свака доживљена еванђелска истина, и њих неколико доживљених, ето посланице благовесне, посланице ? Христу, ? његовим делима, чудесима, савршенствима, добродетељима; ? његовој истини, и љубави, и правди. и бесмрћу, и васкрсењу, и вазнесењу, Све то на разне начине избија из хришћана, зрачи из њих; и све је то разумљиво и читко за све људе, писмене и непиемене; те посланице «знају и читају сви људи.» Јер хришћани исписују Христа својим делима, својим доживљајима, које сви људи виде и уочују. У свакој њиховој мисли, у сваком осећању, у сваком поступку по Христова благовест. И они – жива посланица Христова. Хришћани? – «Посланица Христова», коју Он шаље људи-а, свету, да и њих научи својој спасоносној благовести, Еванђељу. Зато богомудри апостол и вели коринтским хришћанима:

3:3 «Јер сте показали да сте посланица Христова.»

Чиме? Својим животом. Јер свако еванђелско дело, и расположење, и осећање, то је живо златно слово, и жива златна реч, и жива златна реченица – жива златна благовест. ? низ таквих дела, или низ таквих расположења, или низ таквих мисли, – ето читава «посланица Христова.» Сваким својим поступком хришћани показују да су «посланица Христова.» Кроз хришћане људи читају и упознају Христа. Хришћани су усмено Еванђеље, које чују све уши и виде све очи. Да, нема сумње, хришћани су живе посланице Христове, јер у њима живи Богочовек Христос. И споља и изнутра они су његови: у Христа се обукоше светим крштењем, и Христом се испунише – светим причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама еванђелским. Искрена и дубока молитва – колико Христа унесе у душу! а љубав, а милостиња, а доброта, а пост, а смерност, а кротост, а трпљење, – о, колико Христа од тога у теби, у мени, у свима нама! Заиста смо «посланица Христова», «коју знају и читају сви људи.»

Но да се не би понели и помислили да смо својим човечанским силама написали ту «посланицу Христову», свети апостол нам казује њеног писца. Ко је он? Дух Бога Живога. Ето ко у нама, у срцу нашем, у души нашој, у савести нашој, у животу нашем пише «посланицу Христову.» Што је од Богочовека, постаје наше преко Свегог Духа. Он засађује и узраста Христа у бићу људском. Што је Христово Дух Свети преображава у наше божанском силом својом. Оном силом, у коју су се апостоли обукли «одозго» кад је Дух Свети сишао на њих (ср. Лк.24:49; Деян.2:1–11), и којом су стварно познали Христа, стварно постали Христови, и живе посланице Христове.

Што важи за њих,важи за све хришћане свих времена и свих континената. Они су само први хришћатш, челници хришћански, а ми сви за њима и по њима и прако њих. Божанском силом својом Дух Свети оживљује у срцима нашим истине еванђелске: «Свјатим Духом всјака душа живитсја = Светим Духом живи свака душа»; и још: «Свјатим Духом точатсја благодатнија струји, (напајајушче всјакују твар ко оживљенију = Светим Духом се лију благодатни потоци којм напајају сваку твар ка оживљењу.» Дух Свети постепено, према мери наше вере и ревности, кроз свете тајне и подвиге еванђелске оваплоћује Христа у нама хришћашима. Ове Христове дарове Он постепено дарује нама, и претвара их у наш живот, у нашу душу, у нашу савест, у наше срце (ср. 1Кор.12:1–11). И тада је душа наша охристовљена, и савест, и срце, и живот, и цело биће наше. И тада смо заиста «посланица Христова», и споља и изнутра исписани Еванђељем Христовом. Све је наше прожето и проникнуто Христом: све ухристовљено и охристовљено. И све то чини «Дух Бога живога», Дух Свети, Дух Христов. Стога свети апостол и пише коринтским хришћанима: Ви сте «посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога живога, не на каменим, плочама него па месаним плочама срца.»

Живећи у хришћанима, Дух Свети стално пише живе посланице Христове. Зато духоносни апостол и упућује хришћанима ове речи – Тела ваша су «храм Светога Духа, који живи у вама. кога имате од Бога» (1Кор.6:19; ср. 3:16). Та света еванђелока стварност даје иам се од Духа Светог, и чува се Духом Светим који живи у нама (2Тим.1:14). Живећи у нама кроз свете тајне и свете врлине, Дух Свети пише у нама благовест Христову, те смо тако Њиме «посланица Христова.» Само као «заједничари Светога Духа» ми то можемо постати, и бити, и осгати (ср. Евр.6:4). Откривење Светога Духа је у томе: Он остварује наше спасење у Христу, и освећење, и охристовљење, и обожење, речју: васцели богочовечански домострој спасења. Зато је Спаситељ и наредио својим светим ученицима да не почињу проповед Еванђеља док Дух Свети не сиђе на њих, и не стане живети у њима, делати из њих и говорити кроз њих.

У самој ствари: од Њега је апостолство, од Њега мучеништво, од Њега исповедништво, од Њега подвижништво, од Њега чудотворство, од Њега: и вера, и љубав, и истина, и радост, и кротост, и смерност, и трпљење, и крштење, и све свете тајне, и све свете врлине, једнсм речју: од Њега је све и сва, од Њега – сама Црква. Јер је Господ Христос дао тело Цркви, а Он душу. Да, Дух Свети је «душа Цркве», по богомудрој мисли светог Василија Великог.

3:4–6 «А такво поуздање у Бога имамо кроз Христа: не да смо врсни од себе расудити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога, који нас је оспособио да будемо слуге новом завету, не слову него духу; јер слово убија, а дух оживљује.»

У томе је суштина апостолства, у томе суштина хришћанства: Бог је који оспособљује људе на апостолство, на хришћанство. Јер, шта је апостолство, шта хришћанство? – Победа над грехом, смрћу и ђаволом, ослобођење од тог троструког ропства; и добијање вечног живота, раја, неисказаних блага и савршенстава кроз освећење, обожење, охристовљење, отројичење. ? ??, ко може дати, и даге? Бог, само Бог, никада човек. Ту човек «од себе» не може дати ништа, ни као јединка, ни као род људски. Сав род људски, сви људи без изузетка, од Адама па до последњег човека, ма како се напрезали, не могу то дато! «?д себе – као од себе.» Све је ту од Бога кроз Христа. Зато свети апостол и објављује: «в поуздање у Бога имамо кроз Христа», У тој ствари, зар се можемо поуздати у човека, у ма ког и ма каквог човека? Сви смо прах и пепео. «Наша врсноћа», «наша способност» да савладамо грех, и зло, и смрт, и ђавола, и задобијемо живот вечни и савршенства непролазна, долази нам само од Бога кроз Христа. На који начин? На тај, што нам Он даје «све божанске силе» (2Пет.1:3), све благодатне аиле, помоћу којих то остварујемо. Наша еванђелска молитва, када је Бог окрепи и ојача благодаћу, постаје огањ који спаљује све страстти, и грехе и демоне. Тако и наш пост. И ето свеоружја Божјег, пред којим се не могу одржати ни сви кнезови зла и управитељи таме испод неба (ср. Еф.6:10–18). ? љубав облагодаћена, није ли свемоћна, новозаветна сила божанска? Па облагодећена доброта, па облагодаћена кротосг, па облагодаћено смирење, па облагодаћено трпљење? Помоћу свега тога Бог нас оспоообљује «да будемо слуге новом завету»: слуге свему новозаветном, еванђелском, богочовечанском, Христовом. Јер се не може бити Христов без Христа, Божји без Бога.

Нови завет је савез човека са Тројичним Божанством: савез против сваког греха, зла и ђавола, а за све што је свето, добро и божанско; савез против смрти и свега смртног, а за све што је бесмртно и вечно; савез против лажи, а за истину; савез против пакла, а за рај; савез против сатане, а за Бога; савез против сваког идолопоклонства, тварршоклонства, човекопоклонства, а за једигао ис-тииско богопоклонстио, хркстопоклонство.

Шта ту може човек сам «од себе», сам по себи? Зар је он ту доста сам себи, довољан сам себи? Не, ту човек нити може шго сам од себе, нити је довољан сам себи. Баш осиона и неразумна самодовољност човекова, аутаркичност човекова, и упропастила је човека, и осмртила, и огреховила, и ођаволила. У томе је суштина греха, и личног и општечовечанског. Грех стално говори и тврди: довољан сам себи. Тако говори ђаво; тако говори грехољубив човек. Чим анђео тако почне говорити и живети, постаје ђаво. ? човек, стане ли тако говорити и живети, одмах постаје неки полуђаво. Суштина свих грехова људских, и заблуда, и смрти, и трагедија, у овоме је: довољан сам себи, не треба ми Бог, могу без Њега. Зар није у томе суштина Адамовог «хуманизма», и свих хуманизама уопште: јелинског, будистичког, европског, и других? Док је истина на супротној страни. Јер човек је по природи такво биће, да му увек треба нешто божанско, небеско, вишње, онострано. Човек је недовршено биће, које се може довршити само божанским и вечним. Недовршено му је срце, недовршена душа и воља, недовршен ум и разум. И то недовршени са једног божански мудрог и целисходног разлога: да би се довршили Богом. У својој природној датости они никада нису довољни сами по себи за правилно деловање, функциониоање. Наша логика недовољна је сама по себи: да би могла нормално деловати, треба да се усаврши и доврши Богом кроз Христа. Тако и наш разум, и наша воља, и наша савест, и наше срце. Па не само то, него и сама наша основна, првобитна способност расуђивања – дар је од Бога. Каио расуђујемо? И откуда? Размишља ли човек ? томе нормално, објективно и доследно, мора доћи до закључка, да је та способност дата људима од Бога. Јер је она толико узвишена, и неземаљска, и тајанствена, и компликована, да иоле мисаоног човека одводи право ? Богу, као једино могућем Творцу нашег разума, нашег ра:суђивања. Погледајте камење, биљке, животиње, шта им је све потребно да би могли расуђивати? Ми чак ни то не знамо. Акамоли да сами створимо у себи способност расуђивања, или је дамо нижим бићима од себе. Зато је несумњиво истинита, за сва људска бића истинита, благовест светог апостола: Ми нисмо «способни од себе расудити што као од себе, него је наша способност од Бога.» Поготову, када је у питању расуђивање ? Богочовеку Христу, ? његовој личности и животу, ? његовим делима и савршентвима, ? његовом беспримерном подвигу: богочовечаноком домостроју спасееа. Ту је «наша способност» увек и свуда «од Бога», не од нас самих, од наших људских сила.

Без непрекидног прилива благодатне помоћи Божје човек није способан да ишта Христово правилно схвати и оцени. За необлагодаћене људе Христово Еванђеље увек остаје слово – мртво слово, књига – мртва књига. Само када се Дух Божји косне духа људског, људи устрепере над слатком тајном Еванђеља Христовог. И тада се по њиховом бићу разлива неко чудесно миље; и свим бићем се осећа и увиђа да је Исус Христос заиста једини истинити Бог и Господ, једини Спаситељ људи под небом. Истинита је, занавек истинита, света апостолова блатовест да се само Духом Светим може познати, и признати, и видети Бог у Христу (ср. 1Кор.12:3). Тако и све што је еванђелско, Христово, можемо осетити да је божанско и спасоносно, само када наш људски дух обасја и прожме светлост Духа Светога. Онда човек осећа да су речи Христове, и слова тих речи «дух и живот» (Ин.6:63). И зато што су «дух и живот», оне гоне из човека све смртно и греховно и зло. Том својом животном силом оне оживљују наше умртвљене савести, наше парализоване разуме, наше обамрле душе, наша изнемогла срца. «Дух оживљује.» ? тај дух је у свакој Христовој речи. То осећа сваки који се удостоји примити Духа Божјег. ? такав је сваки прави хришћанин, Стога су хришћани духоносци. Дух Свети «све испитује, и дубине Божје», и открива их духоносним хришћанима (1Кор.2:10:12). Ми помоћу Духа Светог «знамо шта нам је даровано од Бога» у Христу, у његовом светом Еван1ђељу (1Кор.2:12).

Уствари, наш људски дух је мртав док у њега не уђе Дух Свети. Мртав за све што је божанско, бесмртно, вечно, савршено. ? Дух Свети улази у дух људски, како? Светом тајном крштења, и осталим светим тајнама и светим добродетељима еванђелским. Ваљда примећујете како својим молитвама постепено оживљујете свој дух, подижете га из мртвих, чините га све осетљивијим и свеснијим за све што је божанско и узвишено. То исто чинимо и својом љубављу, и постом, и смиреношћу, и кротошћу. Свака новозаветна врлина оживљује по неко наше гробље: једна – гробље мисли, друга – гробље осећања, трећа – гробље нада. Моја душа, мртва за љубав према ближњима, одједанпут устрепери том љубављу кад струја благодати Божје проструји кроз њу. ? она проспруји не насилно, не нежељено, не механички. Него ако у теби угледа тугу и напор и труд: како тугујеш што немаш љубави за ближње, како се напрежеш и трудиш да је стекнеш, како и против своје воље примораваш себе на њу. Чим то Дух Свети угледа у теби, Он ти одмах шаље благодати и силе љубави. Али шаље увек по мери твога труда. И потом стално домеће у твоју душу силе љубави по мери твоје ревности. То све бива тако, да не би ништа Божје било наметнуто човеку силом. Јер је све ту добровољно, све засновано на слободној вољи.

Што важи за љубав, важи за све новозаветне врлине: молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, милосрђе. Колико се човек труди око њих, толико и добија од Бога благодатне помоћи за њих. И он је увек свестан да је та «врсноћа наша од Бога», који нас и оспособљује да живимо новозаветним животом, да будемо слуге новом завету. То пак значи: да будемо слуге своме спасењу, своме прослављењу, својој бесмртности, својој вечности. Јер служба новом завету и јесте служба Богу Победитељу смрти, Богу Васкрситељу, Богу Осветитељу, Богу Спаситељу и Наградитељу. Служећи таквом Богу, ми служимо својој ботоликости, својој бесмртности, својој вечности, свему што је божанско и савршено и славно и прослављено; служимо своме васкрсењу, своме вазнесењу, своме вечном прослављењу. Зато је та служба – «радост у Духу Свегом» (Рим.14:17): царовање Духа Светог у духу нашем сада, свагда, и увек, и кроза све векове. Заиста, само је нови завет – служба бесмртности нашој. И само живећи у новозаветним истинама, човек живи и служи својој божанској бесмртности. Ван тога, и без тога – служи смрти. Да, служи смрти, јер ван новозаветног Бога и новозаветне Истине смрт остаје непобеђена, и грех. ? човек када ма коме греху служи – смрти служи. И то увек чини, ако није у њему – Он: Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ греха, смрти и ђавола.

Зато се једино преко Њега и Њиме служи својој бесмртности и безгрешности. Оној безгрешности, за коју се православни хришћани ревносно моле сваки дан по неколико пута, на јутрењу, на литургији, на вечерњу: «Сав дан (или: сав вечер) савршен, свет, миран и безгрешан, молимо у Господа! – Подај, Господе!» – Заиста, служба својој људској бесмртности и својој људској безгрешности. А и за једну и за другу човеку даје љубави и силе само Он: Једини Безгрешни, Он: Једини Бесмртни.

3:7–8 «Jер кад кад служба смрти, словима изрезана у камену, би у слави, да синови Израиљеви не могаше гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која прође, А камоли неће много већма служба духа бити у слави?»

До појаве Једино Бесмртног, Гослода Христа, сав свет био је под смрћу, саз стари свет: и изабрани народ и незнабошци. То показује сам Стари Завет – осовина старога света. Јер његова светлост, падајући на сва људска бића, показује да су сва под слрћу. Сваки људски пут у староме свету завршавао се смрћу. Ма шта радили, људи су радили смрти, служили смрти. Јер никако нису могли да је савладају, и спасу себе од ње. Васцела служба њихова живота уствари је «служба смрти.» То важи за све старозаветне људе, па и за оне највеће, најбоље, најсветије. Као што је свети боговидац пророк Мојсије. Слава којам је он сијао када је на Синају примао заповести Божје, долазила му је непосредно од Бога, и светлошћу својом преко лица његова осветљавала сва бића људска, утонула у таму смрти. И он, роб смрти, као и сав род људски, тако је сијао светлошћу Бесмртнога, да осмрћене очи старозаветног Израиља нису могле «гледати у лице Мојсијево од славе лица његова која беше пролазна.» Да, пролазна, јер је њен циљ био да наговести и праобразује славу Једино Бесмртног, који се имао јавити земнородним и смрторобним бићима људским, и показати им сву непролазну славу Бесмртности божанске. Светозарно лице Мојсијево било је само указање, и символ, и праслика оне «истините светлости», која дође у наш људски свет оваплоћењем вечног Бога Логоса (Ин.1:9). Та истинита оветлост «светли у тами» смрти наше људске, али «тама је не обузе» (Ин.1:5), Зашто? Зато што је Богочовек Христос једини у нашем човечанским свету јачи од смрти, и победитељ смрти. И Он је својим васкрсењем развејао таму смрти из нашег помрачевог света, и из наших душа, и разлио светлост и славу свога бесмртног Божанства. И тако нас извео из таме у светлост, јер нас је превео из смрти у живот вечни.

То је Он учинио целокупним својим богочовечанским подвигом на земљи: од колевке до Вазнесења. И све то оставио као Богочовечанско тело своје, Цркву. И Цркву поверио Духу свом Светом, да Он бдагодаћу својом уводи људе у ту светлост, у ту бесмртност, кроз победу над смрћу, грехом и ђаволом. Зато је новозаветна служба – «служба Духа.» Њој нас учи Дух Свети. Он нас води, и руководи, и уводи у царство Јединог Бесмртног, Јединог Победитеља смрти у освима световима. По бићу свом Свети Дух је сав бесмртан, и надсмртан и недосежан за смрт. Зато све што је од Њега и јесте оно што обесмрћује човека, оно чиме људи савлађују све смрти, и све узроке смрти – грехе, и све творце смрти – ђаволе. Из Њега се непрестано излива света и животворна божанска сила у васцело тело Цркве. Та сила јесте божанска благодат.

Она се непрестано прелива и разлива у све чланове Цркве: оживљује их, обесмрћује, освећује, обожује, охристовљује, отројичује. «Различни су дарови» Духа Светог у Цркви, «различне су делатности», «различне су силе», али «све то чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће» (1Кор.12:4–6:11). Сви ти свети дарови Духа Светога, и свете делатности, и свете силе, тако су чудесни, и чудотворми, и светли, и славни, да је «служба Духа» заиста несравњено већа у слави од сваке старозаветне службе. Јер су ове старозаветне службе, и оне најславније, биле под сенком смрти.

Али, чињеница је и то, да је служба светог пророка Мојсија, и осталих светих Пророка, и патријараха, и старозаветних праведника, била пуна славе, божанске. Но, упоређена са славом оваплоћеног Бога, она је сва сенкаста, сва паучинаста. Јер је то «служба осуђења», «служба смрти», служба осуђеиика на смрт, свих до једнога. «Служба осуђења», зашто? Због греха. Јер грех је по себи нешто што безгрешни и свесвети Господ не може благословити, већ само осудити. ? људи, изабравши добровољно грех, сами су осудили себе на смрт. И тако је сав живот рода људског од Адама до Господа Христа једноставиа «служба осуђења.» Једина слава рода људског у то доба, у доба «службе осуђења», били су свети Божји угодници: пророци, патријарси, мученици, исповедници, праведници старозаветни. Нема сумње, и то је велика слава, јер се јављала у оно неславно и грехољубиво и смрти подвласно доба, у доба власти сатанине над родом људским. ? Христова служба Богу, то је «служба правде», «служба праведносту,» божанске у нашем човечанском свету, свету неправде, греха и смрти. Зато је и слава ове службе несравњено већа од оне старозаветне славе «службе осуђења.» «Служба правде», у чему је? У ослобођењу себе од узрока сваке неправде под небом: греха. И са њим – смрти, и ђавола. Ту правду, и такву праведност, донео је роду људском Господ Христос. И кроз Цркву је предао људима, да и они у њој заједно живе са Њим, свеправедним Богом и Господом Христом и његовим свесветим и животворним Духом. ? Дух Свети благодаћу својом одушевљава људе на ту праведност, и даје им божанске силе да је воле, да је траже, да живе у њој и ради ње. И да осећају неисказано блаженство када страдају за њу. Стога свети апостол и указује на то коринтским хришћанима, и кроз њих свима нама, благовестећи: «Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује у слави служба правде.»

3:10 «Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави.»

Када се старозаветна слава скупи ова, све њене свеће и свећице, све њене буктиње и ватре, огњеви и пожари, и избесе пред наше очи, пред очи Цркве Христове, у којој пламте безбројна сунца славе Христове и његових светих праведника, онда – шта онда остаје од славе старозаветне службе? Скоро се и не примећује, као да је нема. Јер шта значи светлост свећа и свећица, па и свих пожара старозаветне вере у истинитог Бога, када око нас пламте безбројна сунца божанска, свако хиљадама пута светлије од овог видљивог сунца у видљивом свету? Нема сумње, само је Христова слава истинска слава. Јер је непролазна, бесмртна, вечна, безгранична, зато што је божанска. ? Господ Христос – сав Бог, свим Божанством, свим неисказаним светлостима свога Божанства присутан је у нашем човечанском свету, присутан у телу свом човечанском а затим у Богочовечанском телу Цркве. Новозаветни човек, ма како праведан и свет, просто нема довољно очију да се нагледа те славе, просто нема довољно вида да је види и у свима њеним беакрајностима и безрраничностима. Јер које од земнородних бића може сагледати неисказану славу Тросунчаног Божанства, мада од њеног блеска заклањају лице своје шестокрили Серафиими и многооки Херувими? Стога богомудри апостол јасно подвлачи ту разлику између славе старозаветне и славе новозаветне: «Јер и оно што се прослави није славно у овом случају према превеликој слави.» И наставља исту благовест:

3:11 «Јер кад би славно оно што престаје, много је славније оно што остаје.»

? остаје – све што је од Богочовека Христа. Јер у Њему нема ничег смртног, пролазног, трулежног, већ све бесмрггао, непролазно, вечно. Све је у Њему такво: и истина, и правда, и љубав, и живот, и слава, и блаженство, и авако саврпшенство. И сви који живе Њиме, и верују у Њега, јесу такви. Какав је Он, тажви су и они: (ср. Гал.2:20; 1Ин.4:9; 3:24; 4:13; 1:7; 3:2–3). Он је и дошао у овај свет, и постао као ми, да бисмо ми постали као што је Он. Кроза све своје, Он хоће једно: да се саобразимо Њему, да се охристоличимо(РИМ.8:29). Јер је то врховни циљ људског бића, и крајња мета наших жеља (Гал.4:19; ср. Флп.10:21). Разуме се, то се «с муком» постиже и ствара (Гл. 19): а помоћу свих светих тајни и светих подвига еванђелских, које нам даје, и кроз које нас води и руководи Утешитељ благи. Он је који помоћу светих тајни и светих врлина ствара, формира «обличје Христово» у нама, лик Христов, охристоличује нас. Та христоликост је и наш циљ, и наша нада. Достићи је, живети њоме и ради ње, то је непролазна слава наша што је у Христу Исусу Господу нашем. Да то постигнемо, дате су нам «све божанске силе» које су за то потребне: свете тајне и свете врлине (2Пет.1:3–8). Стога заједно са светим апостолом, сви христочежњиви апостоли смело изјављују:

3:12 «Имајући, дакле такву наду, ми радимо с великом слободом.»

Да, «радимо с великом слободом», јер радимо на сигурно, радимо оно што можемо остварити и чиме можемо постићи божанску славу, у свима животима својим. «Радимо с великом слободом», јер је наш Бог – «Бог човекољубља», увек готов да иам да сва своја божанска блага, ако их ревносно и истрајно желимо и тражимо вером, љубављу, молитвом, постом и осталим еванђелским подвизима својим. «Радимо с великом слободом», јер знамо да нам Господ према нашем ттруду, преииа нашој ревности даје све благодатне силе, које иас оспоообљавају за еванђелска дела, за еванђелска расположења, за еванђелеке подвиге и успехе. Ту велику слободу даје нам наша победа над грехом, над свим оним што нас вуче у пропаст, у смрт, у пакао. Једном речју: ту слободу даје нам доживљена Истина – Христос (ср. Ин.8:32–36).

3:13 «И не као Мојсије који меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак ономе што престаје.»

Раслабљен грехољубљем, старозаветни човек је био неспособан да непосредно гледа славу Божју и светлост Божју. Штавише, његов вид, и телесни и духовни, био је толико ослабљен и разбољен, да није могао гледати ни у опосредовану светлост славе Божје: у лице Мојсијево, из кога је и кроз кога је просијавала светлост неприступног Божанства. Иако је та опосредована светлост била дата Мојсију, и преко њега Израиљу, и то дата привремено, ипак синови Израиљеви нису могли гледати њу. За јаку светлост потребан је јак вид. Таквог вида није било у Израиља због робовања греху, смрти и ђаволу. Болесне, рањаве очи тешко подносе и слабу светлоег. Тачно, рањаве очи Израиља нису могле поднети ни пролазну светлост, коју је Бог преко Мојсија показао Израиљу. Загго «Мојсије меташе покривало на лице своје.» Навикнуте на мрак, очи Израиљаца нису волеле, нити могле, нити хтеле да гледају и у опосредавану светлост Божју. Из греха се непрекидно лучи тама, као из добра светлост. И докле год је грехољубље главна и омиљена сила душе човекове, дотле он и воли таму, и живи у њој, и остаје у њој добровољно. Доказ? Израиљ. Не само у време Мојсија, него и касније он је упорво остао у свом грехољубљу, и зато љубитељ таме, Стога свети апостол упозорава на ту историску истину и чињеницу:

3:14 «Али ослепише мисли њихове јер до данашњег дана стоји исто покривало неуклоњено у читању Старог Завета, јер у Христу престаје»

«Ослепише мисли њихове», од чега? Од грехољубља. Стално лучећи из себе таму, грех поплави њоме душу човекову, и она се сроди са њом и навикне на њу. ? у тами поглед душе је кратак, често пута толико кратак да се не види прст пред оком, акамоли Бог, који је иза таме, с оне стране таме, далеко од ње. Ко је у тами «не зна куда иде, јер му тама заслепи очи» (1Ин.2:11). Тама не воли светлост, грех не воли добро, ђаво не воли Бога. Због грехољубља свог људи «већма воле таму него ли светлост» (Ин.3:19). И кад сама Божанска Светлост, Господ Христос, дође у свет, грехољупци, тамољупци Га одбацише и не примише. Зашто?

«Јер сваки који зло чини мрзи на светлост, и не иде ? светлости да не покарају дела његова, јер су зла» (Ин.3:20). «А ко истину чини, иде ? светлости» (Ин.3:21).

Ето јасних разлога, због чега људске душе ослепе у тами, у греху, а прогледају у истини, у светлости = у Христу. Ум је боговидна способност човекова. Чим ослепи грехом, он није у стању да гледа у светлост Божју, нити да је подноси. Тада човек са разумских разлога неће Бога, избегава Бога, па чак и не признаје Бога. Тада је разум против Бога.

Да, огреховљени разум је увек против Бога. Па макар то био анђелски или арханђелски разум. Погледајте ђаволе. То је некадашњи арханђелски боговидни ум и разум, који је грехом постао огреховљен, те стога грехољубив и тамољубив. И неће Бога, и не трпи светлост његову, и стално тоне из мрака у мрак, који сам ствара својим упорним грехољубљем. У томе, људи у извесној мери личе на ђавола. Сразамерио грехољубљу овом, и они ослепљују свој ум и разум, те и неће Бога, и избегавају Га, и не трпе Га, и одричу Га. Тако у људи стоји «покривало неуклоњено у читању Старог Завета», у читању Књиге Боже, и они не виде да та Божја Књига указује на Христа Бога, и: не примећују да сва њена светлост одводи извору светлости – Месији, Богочовеку Христу. Стари Завет је божанска светлоест, само многоструко опосредована, због слабости духовног вида у старозаветног човека. Он ни у води не може да гледа одблесак сунца, акамоли непосредно да гледа у сунце Божје.

То покривало «у Христу престаје», јер у личности Христа сам Бог стаје пред нас. И сва божанска светлост његова је ту, присутна у нашем свету, у нашем људском телу. Истина је, за сав свет истина.да «Бога нико није видео никад» све до? – Доласка Господа Христа у наш свет. ? Он? «Он Бога објави» (Ин.1:18), Бога показа (Ин.14:9–10) у најпотпунијој светлости, у каквој Га може видети очишћен од греха вид људски. Стога је свакоме приступачна сва благовест: чисти срцем виде Бога – у Христу, и у свему што је од Њега, са Њим, и око Њега. Богочовек Христос скида «покривало у читању Старог Завета», и Стари Завет постаје очигледно сведочанство ? Богу, ? истини Божјој, ? Месији, ? Спаситељу у оваплоћеном Богу Логосу: Исусу Назарећанину. Али они који су упорни у свом грехољубљу, и неће да изађу из своје таме, него је претварају у све бесконачнију и безграничнију, на њиховим очима покривало остаје непрестано, и они не виде Христа ни у Старом ни у Новом Завету. Зато свети апостол благовести:

3:15 «Него до данас, кад се чита Мојсије, стоји покривало на срцу њиховом.»

И зато срце њихово не ввди у Исусу Христу Месију, Спаситеља, Бога, кога је богонадахнути Мојсије пророковао, прасликовао, из даљине назирао и проповедао. Они и не разумеју Мојсија зато што неће да га виде у светлости Хриотвој. Обасјан светлошћу Христовим Мојсије постаје јасан. Свим својим Мојсије води ка Христу. То је тако очигледно за срце које нема на себи покривало греха. И тек Христос открива сав значај и величину пророка и боговидца Мојсија. Уствари: Мојсије само ? Христу и пише, посредно или непосредно.

Стога Спаситељ и вели својим савременицима, упорним грехољупцима: «Да сте верозали Мојсију, веровали бисте и мени: јер он писа за мене» (Ин.5:46). Сав је Стари Завет, на челу са Мојсијем, = вођ ка Христу (Гал.3:24), учитељ ? Христу, наставник, васпитач. То не осећају, јер неће да ооете, људи грехољубиви, људи ослепљена ума. Они намерно неће да виде у Христу испуњење свих Мојсијевих очекивања и пророштава: Богочовека, Месију, Спаситеља., И зато у њих стоји «покривало на срцу» и кад год приступају Исусу, они због свог добровољног слепила умног, не виде у Њему Бога и Спаситеља.

3:16 «А кад се обрате ка Господу, узеће се поткривало.»

И тада ће њихов ум прогледати, у Исусу Бога и Спаситеља угледати. Јер поверовати у Христа, значи: одрећи се свог огреховљеког ума не ослањати се више на њега, не водити себе више њиме – слепцем, него предати себе божанским и свевидећем уму Христовом. Да нас он води и руководи кроз живот и све тајне неба и земље.

Са вером у Христа, грех престаје да буде посреднкк између човека и света, између човека и Бога, између човека и осталих људи, бића и твари. Тада се све јавља у новој светлости: логосној, богочовечанској. Тада се све гледа таквим очима, новим видом. ? то је наш стари вид, само ослобођен греха и страсти, и благодаћу божанском подмлађен и обесмрћен. Нашим самоодречним подвигом вере скинута је скрама греха са зеница наших, и ми смо прогледали и у новој, божанској сеетлости угледали и свет, и све што је у свету; и себе, и све што је у нама; и људе, и све што је у њима.

Тако се ум људски исцељује вером у Христа. И вера га својом благодатном, божанском силом препорађа, преображава, освећује, обезгрешује, обожује, охристовљује.

И тако преображен, и освећен, и охристовљен, он је способан да схвати Христа и његову свевредност и ничимнезаменљивост у нашем јадном човечанаиском свету. У том подвигу ум се поетепено преображава из силе у силу, из мање у већу, до у највећу. Тако саображен Христовом уму, ум човеков стално нормира, води и руководи себе умом Христовим. Подвигом вере, и осталим еванђелским подвизима, човек постепено узиђује себе у Богочовечаноко тело Христово, Цркву, и тако све што је Христово постаје његово; и живот Христов, и воља Христова, и ум Христов. Кроз свети; и саборни живот Цркве, живот Христов постаје нашим животом; кроз свету и саборну вољу Цркве, воља Христова постаје нашом вољом; кроз свети и саборни ум Цркве, ум Христов постаје нашим умом.

Живот у Цркви «са свима светима», (Еф.3:18) даје нам право да са светим апостолом заједно тврдимо: «Ми ум Христов имамо» (1Кор.2:16). Зато богомудри апостол говори у име свих нас, и за нас, и ово:

3:17–18 «А Господ је Дух: а где је Дух Господњи, онде је слобода. Ми пак сви, откривеним лицем гледајући славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа.»

«Покривало на срцу», то је мали, скучен, тескобан, загушљив свет; свет уског и тесног човековог Ја; свет себичности, усебезатворености. Ту се човек гуши у себи самом, без отвора ка вечном, ка безграничном, ка бесконачном, ка Божанском.

? када поверује у Господа Христа, тада се диже покривало са срца, и он улази у нови свет, свет божански, безгранични, бескрајни – истином, љубављу, правдом, животом, и свим савршенствима. ? кроза све то – свет бесконачни слободом. Јер тек ту настаје слобода за наше људско срце, за наш људски ум, за наше људско биће: и наше мисли имају пред собом божанску безграничност и беаконачност и вечност, тако и наша осећања, и наша душа, и наша савест, и наша слобода. Ту нема оних тамница греха и страсти, које држе човека, и ум његов, и срце, и савест у – тами, у ропству смрти, пролазности, коначности, загушљивости. ? даде?

Овде је она једина истинска, једина права слабода: слобода од греха. Јер је само слобода од греха – истинска слобода. ? то је слобода коју само Једини Безгрешни, Господ Христос, даје (Ин.8:32–36), и у њој одржава и наше биће, наш ум, наше срце, наш живот. Он, и Дух; његов Свети који обавља у нама дело спасења. Отуда новозаветна, искључиво новозаветна благовест: «Где је Дух Господњи, онде је слобода», једина истинска слобода. ? све друге, такозване, слободе нису друго до разна обличја ропства. Грех, и све што је од греха, и јесте једино стварио ропство за човека; а Христос, и све што је од Христа, и јесте једина стварна слобода за човека. Стога свети апостол саветује хришћане: «Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити» (Гал.5:1). Кроз Еванђеље ми људи смо «на слободу позвани» (Гал.5:13); само да та слобода наша «не буде на жељу телесну» (Гал.5:13). «Робови греха» (Рим.6:20) никада не могу бити истински слободни, нити знају шта је права слобода. Наша слобода је у бесконачном богоуподобљавању, христоуподобљавању.

Пред тама је вечито као идеал и узор Лик Господа Христа: «преображаеамо се у тај исти лик, у тај исти образ, у го исто обличје.» Јер је наш крајњи завршни циљ: формирати у себи обличје Христово – саобразити се Христу (Гал.4:19), Још пре стварања света, у својој предвечности Бог људе унапред «одреди да буду једнаки обличју Сина његова» (Рим.8:29).

Ради тога им је дато Еванђеље. ? пре свега: ради тога је сам Бог Логос, «који је обличје Бога невидљивога» (Кол.1:15), постао видљиви човек. Да бисмо се саобразили Њему, уподобили, усличили Њему: охристолигчили. Како то бииа? На који се то начин «преображавамо у тај исти лик»? Помоћу светих тауии и светих врлина. Свака од њих мала у нама живи лик Христов на темељу оне праисконске христоликости људске природе. У тој првобитној прахристоликости наше природе и таји се Христово праеванђеље.

Поставши човек, Господ Христос је објавио то на;ше праеванђеље у његовој потпуности и савршенству, и тако се добило Христово Еванђеље. Циљ је човековог постојања да своје праеванђеље преобрази у Христаво Еванђеље, и тако му да потребну божанску пуноћу, савршенство и вечност. То преображавање наше је дуг и непрекидан подвиг, јер су у Богочоваку Христу сва божанска савршенства која нам ваља достићи. Јер ми смо позвани да растемо «у човека савршена, у меру раста виисине Христове» (Еф.4:13).

И на том путу ми се стално «преображавамо из славе у славу, као од Господњега Духа.» Јер нас Господњи Дух, Дух Свети и води и уводи у сва савршенства Христова. Њиме, само Њиме људи постају христолики, и постижу божански циљ свога постојања у свима световима.

4:1–2 «Зато, имајући ову службу, као што бисмо помиловани, не досађује нам се. Него се одрекосмо тајнога срама, не живећи у лукавству, нити изврћући реч Божју, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савести људској пред Богом.»

Хришћанство је непрекидно богослужење: непрекидно служење Богу Духом Светим. Ко је хришћанин? Хришћанин је ко непрекидно служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлиие. То је «служба Духа.» Та «служба Духа» и јесте милост којом је човекољубиви Господ Христос обасуо род људски. Њаме «бисмо помиловани» од Бога. И као «помиловапи», ми служимо Богу светим подвизима еванђелским. Иако су они тешки и многобројни, ипак «не досађује нам се.» Јер знамо: служити Богу можемо само светим животом, само претварањем свога жгазота у непрекидно богослужење. Јер, шта је свети живот? Непрекидна борба са гресима, непрекидно савлађивање и сахрањивање грехова помоћу светих врлина еванђелских: вере, љубави, наде, молигве, поста, трпљења, покајања, смирења, кротости, и осталих.

Нема места греху у људској природи, – то је девиза хришћанинове животне борбе. Грех је срамота за људску природу, сваки грех, како онај највећи, тако, и онај најмањи. Људска природа је саздана Богом за безгрешност и бесмртност, за светост и живот вечни:, зато сважи грех срамоти боголику природу људску. Јавни греси, то је јавна срамота иаша. ? тајни? То је тајна срамота наша. Разуме се, тајна за људе, али не и за Бога свевидећег и свезнајућег. Наша хришћанска «служба Духа» почиње тиме што се ми одричемо ових грехова својих, свега што сачињава наш тајни и јавни срам, а усвајамо еванђелску истину и живимо њоме и пред Богом и пред људима.

Зато свети апостол и вели за све нас хришћане: «ми се одрекосмо тајнога срама», одрекосмо се свих тајних грехова својих, ма колико нам били мили. ? јавног срама се одричемо поготову због људи. Човек је тек онда ва путу еванђелског савршенства када ое одрекне «тајнога срама» свог, тајних грехова својих. Учини ли то, он показује да свесно мрзи грех зато што је грех душеубица, човекоубица, што нас срамоти пред свима светим бићима у свима световима, а најпре пред свесветим Богом и Господом: Пресветом Тројицом. Само нас лукави ђаво наводи и заводи те своје грехе скривамо и у њима се тајно наслађујемо. Тајни греси – тајна наслада, и у њима тајни срам инаш. Греси маскирају себе лукавством. Али, та је маска лако провидна за свевидеће Божје, а провидна и за видовито око духовних, светих људи.

Чиме доказујемо да смо се одрекли «тајнога срама»? «Не живећи у лукавству», тојест ни у чему што је од лукавога, од ђавола. И још чиме? «Нити изврћући реч Божју.» ? ми обично изврћемо реч Божју, да бисмо оправдали своје грехе, своје зло. И то нам је од ђавола. Јар он обично изврће реч Божју да би оправдао своју злу делатност у свету. Сетимо се само кушања Спаситељевог у пустињи!

Није ли по среди уметнички саблажњиво и заводнички неодољиво извртање речи Божје? Сва лукава философија зла и ђавола је у овоме: помоћу зла се може доћи до добра, и остварити добро; помоћу лажи се може доћи до истине, и остварити истина; помоћу злих средстава може се доћи до добрих циљева, и остварити добри циљеви. Једном речју, прастари, и увек нови, едемски метод: помоћу ђавола се може доћи до Бога, и постати «као Бог» (Быт.3:5).

Насупрот тој лукавој философији зла и греха стоји еванђелска философија Христа Богочовека: само се добрим долази до добра, и остварује добро; само се живљењем у истини долази до истине, и налази истина; само се добрим, узвишеним, божанским средствима остварују добри, узвишени, божански циљеви; само је Бог истина, зато је сва истина – истина Богом, у Богу, од Бога, и зато је живот – живот истином, у истини, од истине. Отуда: «служба Духа» је служба истине, и служба истини. И ми хришћани «јављањем. истине препоручујемо себе свакој савести људској пред Богом.»

? истину јављамо, и објављујемо, сваким својим поступком, и речју, и погледом, и мишљу, и осећањем, и свим и свачим што сачињава иаше биће и наш живот. Истина, вечна истина Христова је оно што нас прњпоручује људила, и то ономе што је најсветије и најузвишеније у њима савести. И то не савести која је одвојена од истине, од светости, од вечности, од божанствености, већ савести која је стално «пред Богом», која стално проверава и контролише себе Богом, тојест стално освећује себе Богом, преображује, окристовљује, охристоличује. Свака људска савест која себе освећује Богом, и стално живи «пред Богом», зна шта је добро а шта зло, шта истина а шта лаж, шта правда а шта неправда, шта живот а шта смрт, шта Бог а шта ђаво, и увек бира добро и истину и правду и живот и Бога, и неустрашиво стоји за њих пред свима бићима, нижим и вишим од човека. Истина, вечна Истина, то је наша хришћанска препорука пред људима. Живот у Истини, и жртва за Истину, – то је хришћанство, то – Еванђеље.

4:3–4 «Ако је пак наше еванђеље покривено, покривено је онима који пропадају, онима који не верују, којима бог овога света ослепи разум, да им не засија светлост еванђеља славе Христове, који је обличје Бога невидљивога.»

Јасно је: Истина Христова, вечна и божанска, Еванђеље Христово, вечно и божанско, «покривено је» – сакривено је за оне који су своје боголике разуме добровољно ослепили гресима, страстима, сластима, заблудама овога света. То су они којима је ова видљива природа, овај видљиви свет лостао «бог», заузео место јединог истинитог Бога и Господа: Исуса Христа. Све што је Христово, сакривено је за оне «који пропадају» у грехољубљу, у сластољубљу, у страстољубљу. ? ко су то?

Свагда и свуда они «који не верују» у јединог истинитог Бога живог, Спаситеља и Творца, Промислитеља и Сведржитеља, Преобразитеља и Просветитеља, Васкрситеља и Вазнеситеља. ? «који не верују» увек се налазе у тами греха и смрти, и у њој «пропадају», гину, губе све што је боголико и богочежљиво, и пригрљују, јачају, развијају оно штоје ђаволско и ђавочежњиво. Зло и тама зла немају дна; све саме опсене и привиди, који маме човека у све дубљу и дубљу, гушћу и гушћу таму, која нема дна ни темеља. Јер и зло има своју бесконачност – црну бесконачност: небиће, на коме оно зида све своје.

? небиће, шта је? Оно што је небожје, ванбожје, безбожје. ? то, зар има дна и краја? Нема ни дна ни краја, и зато мами и увлачи у своје црне бесконачности, у своје мрачне вечности, И у њима «пропадају» људи који су на очи душе своје ставили копрену неверја. Јер неверје није друго до добровољно слепило: боголико и богавидно око душе, разум, добровољно ослепљује себе неверјем. И неће да види и гледа Бога Истинитог, и Творца, и Сведржитеља, већ се зарио у ствари овога света, у природу, у свет, и то прогласио за бога.

Ђаво је и сувише «интелигентан», лукав, да би себе ружна, наказна, одвратна, предложио људима за бога. Зато им подмеће творевине Божје: сунце, месец, људе, животиње, природне појаве, природу, васиону; и творевине творевина Божјих: културу, науку, философију, уметност, цивилизацију, технику, политику, економику, сласти, страсти и… Све то људи проглашују за своје богове. Проглашују, и проглашавали су.

Ето, зар ми нисмо сведоци новог идолопоколонства које влада у садашњој Европи? Зар Европа кроз своју науку, и философију, и технику, и уметност, уопште кроз све своје разноврсне хуманизме, није већ толико пута прогласила човека за бога? Европски човек је многострукији бог него ли ма који Зевс, и Аполон, и Дионис, и Посејдон, и Озирис и Ариман. Европско човекопоклонство није друго до модерно европско идолопоклонство. ? природу? Зар је разни «позитивисти» и «реалисти» нису одавно прогласили за врховног и јединог бога? Њима је овај свет заиста постао бог, И «бог овога света» ослепио је њихове разуме, те не виде – кога? Јединог истинитог Бога: Исуса Христа. ? у томе се и састоји генијалност методике врховног духа зла и уништења, сатане: твар подметнути место Творца, и твар прогласити за бога. Заведени тако, људи ослепљују своје разуме, сами себи копају очи, убеђујући притом себе како «нема Бога», како је природа све и сва, како је постала «сама од себе», или «случајно», или је таква «од вечности.»

Истина је, бар наша тужна европска истина, ово: «бог овога света» врло вешто ослепљује људима «разуме» са једном намером, свенамером, са једним циљем, свециљем: «да им не засија светлост еванђеља славе Христове, који је обличје Бога невидљивога.» Јер чим «светлост Еванђеља» засија у души човековој, њему се очи отворе, разум прогледа, и он одмах у Христу Исусу Бога угледа. И што Га више упознаје, све га свесније и одушевљеније признаје за јединог истинитог Бога и Господа. Исус Христос је очигледно без греха, – зар није «обличје Бога невидљивога», видљиво обличје? Исус Христос је сав љубав, и човекољубље, и милост, и самилост, – зар није видљиво «обличје Бога невидљивога»?

Исус Христос је сав истина, сав правда, сав доброта, сав светлост, сав лепота, – зар није видљиво «обличје Бога невидљивога»? Исус Христос васкрсава мртве, исцељује од сваке болести, изгони ђаволе, чини дела каква нико никада у роду људском чинио није, – зар није видљиво «обличје Бога невидљивога»? Исус Христос се преображава, сијајући јаче од сунца; Исус Христос васкрсава; Исус Христос се вазноси; Исус Христос шаље Духа Светог у виду огњених језика, – зар све то не показује најочигледније да је Он заиста видљиво «обличје Бога невдиљивога»? Упоредите дела свих највећих људи у роду људском са Христовим делом које већ траје две хиљаде година, гранајући се кроз хришћане у милионе и милионе, у милијарде и милијарде освећења, преображења, исцелења, васкрсења, охристовљења, спасења, – зар то не доказује најубедљивије да је Он, једини Он, ваистину видљиво «обличје Бога невидљивога»? Заиста, ко види Њега – види Бога. ? сваки види, који није неверјем ослепио свој разум. Зато Господ Христос и каже, да ко види Њега, уствари види Бога невидљивог (ср. Ин.14,8–10;12:45). Бесмислено је желетти видети Бога мимо Христа. Велиш: покажи нам Бога! Ено га у Христу. Не видиш ли га у Њему, онда си уопште слеп да видиш истинитог Бога. ? кад си слеп, ти си склон да прогасиш за бога сваку другу твар, па чак и ђавола. ? то и јесте крајњи циљ целокупне ђаволове делатности међ људима.

4:5 «Јер не проповедамо себе, него Христа Исуса Господа, а себе ваше слуге Исуса ради.»

Упореди ли искрено човек себе са Господом Христом, мора сагледати сву безграничну разлику: Христос је сав у свему божански савршен, а он у свему човечански несавршен и недовршен, јер грешан и смртан.

Свим бићем својим он осећа и сазнаје да ни у ком смислу он не може заменити Христа, нити ишта своје предложити као нешто чиме би се могло заменити ишта Христово. Свим очима душе своје он јасно види да је Христос највиша вредност ове планете, њена једина свевредност. ? човек, а људи, само у Њему и Њиме добијају своју непролазну, божанску вредност. Но тако се пред Христом Господом осећа не само просечан, обичан човек, већ и сваки велики и највећи, и најдаровитији, и најгенијалнији човек, само ако искрено и непристрасно упореди себе са Њим.

Ето, тако се осећа један од најдаровитијих и најгенијалнијих, људи на овој планети, ако не и најдаровитији и најгенијалнији: апостол Павле. Тако и сви остали уистини велики и дарнвитм, највећи и најгенијалнији: Јован Богослов, апостол Петар, Атанасије Велики, Златоуст Превелики, Григорије Богослов, Василије Велики, Симеон Нови Богослов, Достојевски, Паскал, и – многи, многи друтта. Сви они свесрдно проповедају Христа као јединог истинитог Бога и Спаситеља, а себе – као слуге његове. Он Бог, они слуге. Ето, у томе је сва разлика. И то, радосна разлика за њих. И Он, заиста Једини Човекољубац, слуге своје прославља божанском славом. Оии су постали велики, јер су Великог унели у душу своју; они су постали божанствени, јер су Бога настанили у срцу свом, и његове свете божанствене силе лију се кроз њих и освећују их од врха до дна. Зато су они увек слуге, слуге свему Његовом. ? Он, увек у свему и по свему Бог и Спаситељ. Зато они не проповедају себе.

Напротив, они су непрекидна и неућутна проповед ? Њему – чудесном и незамењивом Богу и Спаситељу. Све што је њихово само Њега зна, само Њиме живи, само Њега проповеда. Отуда христоноѕни апостол свим срцем благовести свима: «Јер не проповедамо себе, него Христа Исуса Господа, ? себе ваше слуге Исуса ради.»

Зашто ми апостоли Христови, «не проповедамо себе»? Зато што сва сила наша долази од Њега, а не од нас кад мртве васкрсавамо, ми их Њиме васкрсавамо; кад болесне исцељујемо, ми их Њиме исцељујемо; кад ђаволе изгонимо, ми их Њиме изгонимо; кад смрт побеђујемо, ми је Њиме побеђујемо; кад грехе отпуштамо, ми их Њиме отпуштамо; кад прешнике спасавамо, ми их Њиме спасавамо; кад мртве душе покајањем, вером, љубављу, кадом, молитвом, постом, смиреношћу из мртвих васкрсавамо и у вечни живот уводимо, ми то Њиме чинимо; кад чудеса творимо, ми их Њиме творимо; кад знамења показујемо, ми их Њиме показујемо; све што је у нама апостолима велико, и божанствено, и бесмртно, и славно, и вечно, и свемоћно, и свечудотворно – од Њега нам је. ? од нас? Ништа осим добре воље и ревности.

Зато «ми себе не проповедамо, иего Христа Исуса Господа, ? себе ваше слуге Исуса ради», Јер бити слуга Исуса Бога, Исуса човека, Исуса Спаситеља, Исуса Васкрситеља, Исуса Вазнеситеља, Исуса небодавца, Исуса животодавца, Исуса раједавца, то је највеће звање и највећа част за људско биће у свима световима. Јер служећи Христу, ми истовремеио најкорисније и најцелисходвије служимо људима као ближњима, који нам само Њиме постају уистини ближњи. Прави слуга Христов увек је и људима слуга. Слуга, који и даноноћно служи њиховом спасењу од греха, смрти и ђавола. Служи им силом, коју му даје, и за труд непрестано дадаје, једини Спаситељ људи под небом.

Јер се људи не могу друкчије спасти него служећи им Христом и ради Христа. Зашто? Зато што само тако они могу сагледати и осетити сву ужасност и убитачност греха и омрти и ђавола по људско биће, згрозити их се, и предати себе Ономе који једини спасава људе од смрти, греха и ђавола. Ко је слуга Христов, он је увек с радошћу слуга људима, али слуга «Исуса ради» Спаситеља ради, који спасава људе освећујући их, просвећујући их, преображавајући их, својим светим и благим божанским силама.

4:6 «Јер Бог који рече да из таме засветли светлост, Он засветли у срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје у лицу Исуса Христа.»

Само Бог из ништа ствара свет, из таме изводи светлост. Тако је урадио у почетку, при стварању света и светлости (Быт.1:2–3), тако ради непрестано. Наше људско тело, шта је? Блато, иловача, прашина; а то значи тама. У ту таму Бог је унео зрнца своје божаноке светлости дајући боголику душу телу, која кад се вером, љубављу, молитвом, и осталим подвизима еванђелским тару, распаљују се у велику светлост. И помоћу те светлости, и у тој светлости, ми вмдимо Истиниту Светлост – Бога. У тами тела нашег Бог је запалио божанску светлост давши нам боголики ум. То је духовни вид ваш, духовно око наше које Бога види. Без тога, цело биће људско није друго до тама. У тој тами «свећа је телу око», тојест боголика душа. И када је то око «здраво», онда ће «све тело твоје светло бити» (Мф.6:22), осветљено бити, јер ће се у њега уливати божанска светлост, која је Богом Логосом разливена свуда по космосу (ср. Ин.1:3–4). ? када се то око разболи грехом, поквари и ослепи од греха, онда ће «све тело твоје тамно бити» (Мф.6:23). Чим божанска светлост засветли у срцима нашим, ми видимо Бога у лицу Исуса Христа. ? она засветли, када живима у еванђелскмм подвизима. Јер ако човек своју боголику душу непрестано распаљује еванђелским подвизима, она сеетли и осветљава свет, и сва бића у свету, а најпре Исуса Христа, и у Њему Бога и Спаситеља. Јер Господ Христос нас «дозва из таме ? чудној светлости својој» (1Пет.2:9), да бисмо објавили богочовечанске, божанске добродетељи његове (исто), Ако боголику светлост што је у нама, слијемо са божанском светлошћу што је у Христу, ми долазимо до познања јединог истинитог Бога и Господа, и постижемо спасење које нуди једини истински Спаситељ људи.

Тело људско, то је Богом створена свећа, која гори и светли једино кад се запали божанском светлошћу. Као што воштана свећа не гори и не светли док се не запали, тако и биће људско не гори и не сеетли док се не запали божанском светлошћу. ? горење и светлење ове свеће одржава се светим подвизима еванђелским: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, есмерношћу, трпљењем, кротошћу, и осталима.

То је смисао светле благовести апостолове: «Јер Бог који рече да из таме засветли светлост, Он засветли у срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје у лицу Исуса Христа.» Само кад Бог благодаћу Својом упали свећу душе наше, обасја срца наша, наш се духовни вид оспособљује да види вечну божанску славу у лицу Исуса Христа, Богочовека.

Ко «у лицу Исуса Христа» не види Бога, заиста је слеп, заиста је тама ослепила очи душе његове. И он никада ни у коме и ни у чему неће пронаћи истинитог Бога, јер га ван Христа нема. Место тага, он ће проглашавати за богове разиа бића, разне појаве, разне ствари. «У лицу Исуса Христа» је на најочигледнији начин показана слава Божја, показан сам Бог. То може сагледати сваки који озбиљно протаре очи душе своје и отрезни се од пијанства трехом и страстима.

Чим је човек успаван грехољубљем, успаван ма којом страшћу, он није у стању да «у лицу Исуса Христа» сагледа Бога. Пробуди ли се покајањем из своје страсти, из свога грехољубља, и отрезни душу своју христочежњивом вером и љубављу, он одмах сагледа у Њему Бога, и сву славу божанску, уколико је људско биће поднети може.

4:7 «Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, а не од нас.»

Боголика душа у телу нашем, то је наше вечно, божанско, непролазно благо. Једино такво људско благо. Оно је у земљаном суду тела нашег. Да, у иловачном суду – божанска светлост. Но и само горење, и распиривање, и светлење ове наше божанске светлости зависи непрекидно од Бога који ју је створио и дао нама људима. Сам почетак те светлости је од Бога, и све што долази иза тога: њено трајање. Али она трне, бледи, смањује се, тамни, чим се ми удаљимо од Бога. ? удаљујемо се од Њега васким грехом. У кандило душе наше сваки грех долива воду, а свако добро и врлина – уље.

Човек, пробуђен на духовни живот, зна да боголика светлост што је у нама гори и светли само помоћу Божјом, благодаћу Божјом, која нам се даје кроз свете еванђелске тајне и свете еванђелске врлине. Сва је та светлост од Бога, и по природи и по горењу и по трајању. То троје зависи непосредно од Бога. Што духовнији човек, он јаче осећа и увиђа да је та светлост дар Божји од почетка до краја. Сва сила што је у њој, од Бога је. И Бог додаје силу на силу према нашој ревности и труду.

Што се човек више труди над душом својом, над спасењем својим; што је више обрађује и изграђује светим тајнама и светим врлинама, она све јаче сија божанском светлошћу. Сија, док не засија као сунце. Јер ће, по обећању Свеистинитога, праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мф.13:43). Само еванђелски смеран човек види и зна своју праву вредност: по себи он је ништа, сва сила његова је од Бога.

Уствари, смерност је једини прави и непогрешиви вид човеков, којом он сагледа себе од врха до дна. ? свему томе богонадахнуто говори ова благовест светог апостола: «Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, ? не од нас.»

4:8 «У свему имамо невоље, али нам се не досађује.»

Зашто? Зато што знамо «да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божје» (Деян.14:22). Свака невоља Христа ради и Еванђеља ради приближава нас царству Божјем. Отуда сваку невољу подносимо или с радошћу или с јуначким трпљењем. ? силе за то даје нам сам «Бог сваке утехе» 2Кор.1:3). Када пак премноштво невоља нагрне на нас, онда нам се «премноштво силе» даје од Бога, да их можемо подносити и да нам не досаде. У невољама нашим проба се вера наша кроз трпљење; проба се она благодатна сила која нам се даје од Бога кров свете тајне и свете врлине. Наше држање у невољама показује да ли смо ту благодатну силу претворили у своју, да ли њоме живимо и кроз свет ходимо, у коме је много невоља (ср. Ин.16:33), зато што је у свету много зла и злих.

? зло и зли не трпе ништа што је Христово, него гоне, и на муке стављају, и невоље љуте измишљају. «У свему имамо певоље», јер нам се ништа олако не даје. Зачне ли се љубав еванђелска у нама, демони са свих страна нападају на нас, еда би је сатрли у самом зачетку. Одбранити се, – то је подвиг и невоља. Тако исто, примете ли ? нама молитву, пост, правду, истину, смерност, кротост, и ма шта еванђелско, на све то кидишу све зле силе, и видљиве и невидљиве, и вуку нас из невоље у невољу, еда би нам се досадило ићи Христовим путем и подвизавати се еванђелским подвизима спасења свога ради и ближњих својих ради.

Ето, пробај данас да ти у таку дана ниједна рђава мисао не мине кроз тлаву. Колико ти при томе треба бдења, и молитве, и вере, и самоконтроле, и самомучења!

Или: данашњи дан ти је последњи дан у овом животу. ? ту је погребна – таква напрегнутост душе и каква делатност еванђелских сила што су у теби! ? све је то – огроман подвиг, саткан од безброј мука и невоља. Нема сумње, све се еванђелско мора одстрадати, невољама платити. Безброј невоља! Али «да се нико не смете у овим невољама, јер смо на то одређени» (1Сол.3:3).

По мери невоља које нас сналазе ради Христа, треба да меримо своје хришћанство, и своју приближеност Спаситељу и спасењу, Зато се ми хришћани «хвалимо невољама» (Рим.5:3). Јер кад оне нагрну на нас, знак је да смо на путу који води у царство Божје. Ми имамо заповест, која је уједно за нас благоаест: «у невољи трпите» (Рим.12:12).

«Збуњени смо, али не губимо наде»; збуњени смо од многих невоља за Христа. Збиља, како да се не збуне хришћани, када на свако њихово еванђелско добро удара хиљаду зла? Како да се не збуне, када се против њих дигао сав пакао и мобилисао све зле силе? Опкољени смо искушењима са свих страна: непрестано се пробијамо кроз њих као кроз прашуму, која – да ли има краја? Куда год кренемо, на препреке наиђемо; препреке и одозго и одоздо, и слева и сдесна. ? ми?

«Збуњени смо» због тога, «али нисмо очајни», јер «премноштво силе» Божје непрестано нас прати, и води, и проводи кроз све безбројне невоље. ? оне су безбројне, да бисмо стално осећали како смо ништа, те се зато стално смиравали, и смирењем од Бога силе просили, силе свепобедне: «да премноштво силе буде од Бога ? не од нас.»

Када би се ослањали на себе, убрзо бисмо увидели да се ослањамо ие најслабију трску. Зато се хришћанин у свакој невољи молитвом и вером пружа ка Христу Богу, који нам даје моћи да све подносимо Њега ради, и то с радошћу подносимо. Је ли нам у свему еванђелском тешко, бескрајно тешко и стојимо «збуњени», то је стога, да бисмо ми људи осетили колико смо беспомоћни када треба нешто еванђелско, божанско, спасоносно да остваримо у себи или у свету око себе. Зло је у свету толико, да га само божанско добро, дато у лицу Исуса Христа, може надвладати и савладати. Наслоњени ка Њега, ми никада «не губимо наде», «нисмо очајни.» Знамо, знамо, знамо да последња, завршна, одлучујућа победа увек припада Христу и његовом божанском добру.

4:9 «Прогоне нас, али нисмо остављени.»

«Прогоне нас, али нисмо остављени»: прогоне нас христоборци, христогонитељи: али нас Господ Христос никада не оставља. Свако зло мора малаксати јуришајући на божанско Христово добро; и разбија се, ударајући на њега, као вода која на неразрушиву стену, или ветар на огромну планину. Зато смо блажени мада нас прогоне. И Спасова дивна благовест испуњује се на његовим следбеницима: «Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско» (Мф.5:10).

Гоњени, ми знамо да нас христоборци гоне ка царству небеском; зато смо блажени у прогонствима Христа ради. Против наших гонитеља ми имамо непобедиво оружје: молитву. Пред њом, они су беспомоћни и расипају се у прах. Нарочито када свим срцем испуњујемо Спасову заповест: «Молите се Богу за оне који вас гоне» (Мф.5:44).

Молитва – непобедиво оружје? Да, јер она призива и поставља Бога између нас и наших гонитеља. И гонећи нас, они гоне Њега, сигурно Њега. Да није тако, Гоопод не би рекао гоиитељу Савлу, који гони следбенике његове: «Савле, Савле, зашто ме гониш?» (Деян.9:4), На гоњење, ми не узвраћамо гоњењем; по заповести Господњој: «Кад вас потерају у једном граду, бежите у други» (Мф.10:23).

Зашто следбенике Христове гоне? Да ли зато што су зли? Не, него зато што су добри, што су носиоци Христовог добра. У овом свету иста је судбина и Господара добра и слугу добра: «Ако Мене изгнаше, и вас ће гонити» (Ин.15:20). Постоји још једно свемоћно оружје у борби са гонитељиманашим; које? Благосиљање: «Благосиљајте оне који вае гоне; благосиљајте, а не куните» (Рим.12:14). Зашто?

Зато што вас гоњење нагони да мобилизшете све своје еванђелско трпљење, сву своју веру, сву своју љубав за Христа и непријатеље и наду, и молитву, и смиреност, и кротост. Реците, која то еванђелска врлина остане у вама незапаљена када вас гоне Христа ради? Све се оне удруже и повежу, и сачињавају вашу непобедиву и свепобедну армију, И та вас армија неустрашиво брани, и одбрани, од сваке смрти, од свакога зла и греха и ђавола. Тек у гоњењу хришћанин осети како је свепобедна сила – молитва, па вера, па љубав, па нада, па трпљење, па кротост, па смерност, које се све сливају у благосиљање оних који нас гоне. Зато пре малаксавају гонитељи светих мученика него свети мученици, иако гоњени, мучени, убијани. Они су најубедљивија потврда ове Христове и апостолове благовести ? прогону хришћана. Они показују и посведочавају како се најсигурније савлађују сви непријатељи и гонитељи Христа и хришћанства. Како?

Трпљењем еванђелским, вером еванђелском, љубављу еванђелском, молитвом еванђелском, кротошћу еванђелском, и осталим врлинама еванђелским. Како некада, тако свагда, тако и сада. Јер је Исус Христос онај исти и јуче и данас и вавек (Евр.13:8), те стога и даје својим следбеницима исте божанске силе, које се кроз молитву и љубав и веру и трпљење и кротост боре са својим непријатељима, и увек их побеђују. «Кад нас гоне, трпимо» (1Кор.4:12), јер знамо да само трпљењем побеђујемо све непријатеље и гонитеље Христове и наше; јер знамо да само трпљењем својим спасавамо душе своје (Лк.21:19).

? на тај начин, тим моралним чудом, можемо најлакше разбудити на покајање и саме гонитеље наше, ако у њима има ичег богочежњивог. Јер нам се онда, када трпимо и изгледамо свету слаби и немоћии, највише даје божанске силе, благодати, да Христа ради подносимо све као у туђем телу.

«Сила Христова» се усељује у нас баш онда када смо слаби, немоћни, гоњени, и сваки од нас заједно са светим апостолом радосно изјављује: «Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа, јер кад сам слаб онда сам силан» (2Кор.12:9–10).

Да бисмо били непобедни и свепобедни, нама је само једно погребно: вера и трпљење. Имамо ли то, никаква нам гоњења не могу ништа; напротив, она нас све више везују и сједињују са Христом (ср. 2Сол.1:4). Тек онда нам се даје «изобилна благодатна сила, и ми свим бићем осећамо да заиста «нисмо остављени.»

Штавише, свемоћни Господ и ово допушта: «обарају нас.» «Али не гинемо.» Он то допушта, да бисмо и сами познали и другима показали да нас Он спасава, и може спасти, из највећих опасности, а не само из малих и привремених. Када сви сматрају да смо пропали, да смо оборени, и да нам насигурно претстоји пропаст, погибао, смрт, Он тек онда пројављује своју свемоћну силу и благодат, и нама слабима и немоћнима, који оборени лежимо под ногама непријатеља и гонитеља наших, даје силе те «не гинемо», него се држимо као непобедиви и свепобедиви. Но и то је мало. За овим иде нова благовест, и у њој слатка заповест:

4:10 «Једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на телу нашем.»

Да, ми смо тек онда непобедиви, када сваки дан умиремо за Христа. Јер кроз смрт за Њега, нама се даје васкрсна сила од Њега: и она нас васкрсава из сваке смрти. Ми смо хришћани, чиме?

Тиме што непрестано доживљујемо Господа Христа: сав његов живот, од почетка до краја: уживљујемо се у Његово рођење, у Његово крштење, у Његово преображење, у Његову смрт, у Његово васкрсење, у његово вазнесење, у његово дело, у његово учење, – уживљујемо се у све то, и доживљујемо све то као своје. Јер у томе се и састоји спасење: доживљавати Спаситеља. Да, ухристовљење и охристовљење и јесте, и јесте, и јесте – спасење.

Доживљујући у телу нашем смрт Господа Исуса» ми смо радосни, јер знамо да нас то води у нови, светриумфални доживљај: у доживљај васкрсења Христова. После доживљења смрти Христове, ми неминовно доживљујемо и васкрсење Христово.

Јер доживљавање његове свеспасоносне смрти као наше, чини «да се и живот Исусов покаже у телу нашем»: његове животворне, васкрсне силе делују у иама, и у нама васкрсавају сви наши мртваци, и оживљују сви светови наши, «Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем» (Рим.6:5). Зато свети апостол Павле сваки дан с радошћу умире за Христа, и сваки дан васкрсава за Христом. Ако ико, он је доживео сву «радост спасења» (Пс.50:12). Доживљујемо је и сви ми, ако смо хришћани, само сваки по мери своје ревности за спасење. Јер «једнако носимо у телу смрт Господа Исуса»: једвдако умртвљујемо у себи све грехе, све страсти, све смрти; једнако смо мртви за њих, као што је и сам Господ Христос био мртав за све то. И Он, самилосни Човекољубац, даје нам благодатне силе, те вечним животом оживљујемо и своју душу, и своју савест, и своју вољу, и са њима – своје мисли, своја осећања, своја хтења.

Еванђелско је начело: кроз смрт у васкреење. Прво: себеумртвљење, па онда Христом себеоживљење. Прво доживљујеш самораспеће: распињеш себе на крст Христов, распињеш себе свету, и свет себи (ср. Гал.6:14): живиш у овом свету увек на крсту. А кад си на крсту, зар ће икоја страст, икоји грех радити у теби? Све је то мртво: мртав си свему световном, и теби је мртво све световно. За свакога хришћанина важи она велика реч превеликог апостола: «Христом се разапех» (Гл.2:19). Само се крстом Христовим васкрсава у живот вечни, јер се једино њиме побеђује смрт и све смртно, и ми улазимо у бесмртност и живот вечни. Зато је крст Христов за нас – радост. Зато и кличемо у оној дивној химни васкрсењу Христовом: «Гле, кроз крст дође радост целоме свету!» (На св. литургији: Воскресеније Христово видјевше…).

Тек кад крстом Христовим умртвимо своје страсти и грехе, у нас се усељује та васкрсна, та вечна радост, којој никаква смрт наудити не не може ни у овом ни у оном свету. Све то зажвата и душу и тело наше, и ради у целом бићу нашем, јер је сав човек позван ? спасењу. Зато свети апостол наглашава да се и смрт и васкрсење збива «у телу нашем.» «Уствари, такав је еванђелски подвиг спаеења: непрестано доживљаватм у телу и души својој и смрт и живот Господа Христа:

4:11 «Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем.»

Ми хришћани непрестано доживљујемо васкрсење пре свеопштег васкрсења, доживљујемо духовно васкрсење. И оно нам је сведок, и вођ у свеопште васкрсење. Сваким грехом нашим умире у нама по мало душе наше, тела нашег. Покајањем ми васкрсавамо у живот Христов, у живот вечни те умртвљене делове душе наше и тела нашег. Покајањем, и сваком светом силом еванђелском и светом врлином еванђелском. Зар љубав моја према непријатељу мом, кога сам до јуче мрзео, а данас помоћу Божјом заволео, не васкрсава душу моју из гроба мржње?

Па молитва, па кротост, па трпљење, па пост, па смерност, – све су то свете врлине и свете силе које ме непрестано васкрсавају из мртвих и уводе у живот вечни, испуњујући ме животом вечним још овде на земљи. Све оне чине «да се и живот Исусоа јави у смртном телу нашем», у које уђе безброј смрти кроз разне грехе наше. Јер сваки грех уведе по једну смрт у тело наше, у душу нашу, у биће наше. А свете врлине и свете тајне уводе у њих «живот Исусов», и он се јавља «у смртном телу нашем.» Да није Васкрсител.а и Победитеља смрти, Господа Исуса, ми 6и се људи потпуно усмрдели од грехова и безбројних осмрти у нама, толико усмрдели, да 6и ова наша планета постала отровна гушионица за свако иоле чистије биће из оних светова.

У овом хришћанском подвигу себеумртвљења и себеваскрсења нема ничег принудног од стране свељубећег Господа. Ту је све драговољно и добровољно: јер ми сами себе «једпако предајемо на смрт ради Исуса, да се и живот Исусов јави у смртном телу нашем.» До јуче, ти си мрзео једног непријатеља свог, а ноћас, молећи се Богу за њега, ти си заплакао због њега. Гле, у смртном телу твом већ се јавио живот Исусов: јавио се кроз сузе очију твојих и срца твог.

До јуче, ти си се мање и тромије молио Богу, а даиас се молиш више и ревносније, – гле, и опет се на тај начин јавио живот Исусов у смртном, телу твом, јер и оно учествује у молитви твојој. А будеш ли се и надаље све усрдније и дуже молио Богу, то ће се и живот Исусов умножавати «у смртном телу» твом. И тако, сваком ева-ђелском добродетељи ми умножавамо живот Исусов у себи. И нигде краја том животу, нигде мере, јер је са сваке стране бесмртаи и бесконачан. А чудесни Господ Исус је ради тога баш и дошао да имамо «живот у изобиљу» (Ин.10:10), у таквом изобиљу, да нам никаква смрт не може наудити, нити нам тај живот одузети. И тај се живот јавља «у смртном телу нашем» кроз сваку нашу еванђелску мисао, и дело, и реч, и подвиг, и врлину. Нема смрти више, – то је основно осећање и руководно убеђење правог хришћанина. Смрти, где ти је победа, где свеотровни жалац? (ср. 1Кор.15:55–56). Као једини исгтинаки бесмртници живимо ми хришћанм у овом свету. Чак и онда, када свету изгледамо мртви. Јер у хришћанима непрестано ради и смрт Христова и живот Христов. И то у свакоме према потреби, Зато свети апостол и пише коринтским хришћанима:

4:12 «Тако дакле, смрт ради у нама, а живот у вама.»

Када смрт Христова ради у нама, она зачиње живот Христов у нама, припрема нас за њега, и уводи у њега. Јер доживљавањам смрти Христове зачиње се живот Христов «у смртном телу нашем.» Еванђелски је пут: кроз смрт Христову у живот Христов. Коринтски хришћани, још несавршени у свом хришћанском осећању и сазнању, а још под делимичним утицајем антропоморфистичке и антрополатристичке философије јелинске, могли су покаткад зажелети да се «живот Исусов» јави у њима пре но што доживе смрт Христову, пре но што прођу кроз њу помоћу еванђелског подвига самоумртвљења, грехоумртвљења, страстоумртвљења, смртомртвљења.

Свети апостол исправља ту њихову чисто хуманистичку погрешку и заблуду, јер се смрт Христова и живот Христов не могу двојити и делити, пошто су међусобно органски условљени једно другим. Мора се најпре Христом умрети за све греховно, смртно, ђаволско, да би се опет Христом оживело за све врлинско, бесмртно, божанско. А све то сачињава један органски еванђелски: процес и подвиг. У њему учествује сав човек добровољно: умирем, да бих оживео. Као зрно пшенично: неће оживети и род родити, ако најпре не умре у земљи (ср. Ин.12:24). Да, кроз смрт у живот. Таква божаиска антиномија, уствари теономија, влада и у орироди и у човеку: у видљивом свету природе и у видљивоневидљивом свету човековом.

4:13–14 «Имајући пак исти дух вере, као што је написано: веровах, зато говорих, и ми верујемо, зато и говоримо, знајући да ће Онај који подиже Господа Исуса, и нас подигнути с Исусом, и поставити с вама.»

И у Старом и у Новом Завету дух вере је исти, јер је исти предмет вере: једини истинити Бог и Господ, Пресвета Тројица: Отац, Син, Дух Свети. Само, док је у Старом Завету тајна Пресвете Тројице откривена делимично, сенкасто, дотле је у Новом Завету сва објављена Сином и Духом Светим. Нема сумње, теже је било веровати у Старом Завету нето ли у Новом, јер је онда истина о Тројичном Божанству била далеко мање откривена. Зато су старозаветни праведници заиста јунаци вере, јер им је било дато много мање разлога за веру него нама новозаветницима. Разуме се, и тамо и овде, Дух Свети је давалац вере (ср. 1Кор.12:9), јер се само Духом Светим може исповедати Исус као Месија и као Бог (ср. 1Кор.12:3). Исти Бог говори и преко старозаветних пророка и преко Јединородног Сина свог (ср. Евр.1:1). Свети псалмопевац објављује и старозаветну и новозаветну истину када вели: «Веровах, зато говорих» (Пс.116:10).

А новозаветни псалмопевац продужава његову истину, говсрећи: «и ми верујемо, зато и говоримо.» И стари и нови псалмопевац говоре једним истим Духом Светим, заго и говоре једну исту истину. Само, нама новозаветницима је много лакше веровати него старозаветницима, јер смо ми новозаветници све божанске истине, о којима су старозаветни праведници пророковали и претсказивали, доживели, очима својим видели, ушима својим чули, рукама својим опипали, и са свих страна размотрили (ср. 1Ин.1:1–3). Старозаветни људи су пре могли имати изговор и извињење за неверовање у истинитог Бога него ми новозаветници. Господ Христос је дао све разлоге потребне људском бићу за веровање у јединог истинитог Бога и Господа, зато после Њега нема изговора за неверовање. Ту истину истичу Спаситељеве речи: Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали; а сад немају изговора за грех свој (Ин.15:22), тојест за неверје своје.

Главни је грех људски: не веровати у једимог истинитог Бога – Господа Исуса Христа. Сва дела, која је могао и требао учинити истинити Бог, Господ Христос је учинио, зато немају изговора они који Га не признају за Бога и Господа. Стога Спаситељ и објављује: Да нисам учинио међу њима дела која нико други није учинио, не би греха имали; а сад и видеше, и омрзнуше и Мене и Оца мога (Ин.15:24).

Све главне истине вере свети апостоли су видели остварене у Господу Исусу и његовом животу, истине: о Богу, о животу, о васкрсењу, о преображењу, о крштењу, о спасењу, о искупљењу, о вазнесењу, о бесмртности, о вечном добру, о правди, о истини, о љубави, о посту, о смерности, о целомудрију, о трпљењу, и о свему што је потребно људском бићу и у овом и у оном свету. Зато они, и када их бију и муче и у тамнице бацају да ућуте и не говоре о тим истинама, неустрашиво изјављују: «Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо» (Деян.4:20).

Ми видесмо васкрслог Исуса, и четрдесет дана разговарасмо, једосмо и писмо са Њим – Васкрслим (Деян.1:3; 10:40–41), како онда да не верујемо у Њега као јединог истинитог Бога и Победитеља смрти и Васкрситеља и Спаситеља? Ми смо очевици и сведоци свих истина вере, и само као очевици и сведоци и верујемо и говоримо (ср. Деян.1:8,22; 2:32; 3:15; 4:33; 5:32; 10:39–41; 13:31; 22:15; 26:16). Када не бисмо веровали и говорили што сами као очевици видесмо и сазнадосмо, ми бисмо били лажови и пред собом и пред Богом и пред људима; и усто убице и самоубице.

Пошто је циљ човекова лостојања у свету: победити смрт, ту највећу муку бића људског, и на тај начин осигурати човеку бесмртност и живот вечни, то је то исто циљ једине истините вере у свету, хришћанске, и подвиг јединог истинитог Бога у свету – Господа Исуса Христа. Он је тај циљ остварио својом смрћу и својим васкрсењем, и васцелим животом својим који претходи његовој смрти и васкрсењу. Отуда је главни животни циљ свакот правог човека и сваког хришћанина: победити смрт и достићи у васкрсење мртвих (ср. Флп.3:8–11).

То је могуће само Богочовеком Христом: доживљавањем његове смрти и живота и васкрсења, као своје смрти, као свога живота, као свога васкрсења. Зато свети и богонадахнути апостол Павле стално кружи око те истине, стално њу благовести: кроз смрт у васкрсење. То је главни циљ вере. И то је оно што ми хришћани верујемо и говоримо, и знамо да је та истина већ остварена у Господу Исусу, да би била остварена и у нама, следбеницима његовим. Са тог разлога христоносни апостол и објављује: «И ми верујемо, зато и говоримо, знајући да ће Онај који подиже Господа Исуса, и нас подигпути с Исусом.» Јер је Господ Христос и умро и васкрсао нас ради, да бисмо и ми са Њим умрли и васкрсли. А Бог Отац који Господа Исуса подиже из мртвих. «и нас ће подићи силом својом» (1Кор.6:14). Свима нама хришћанима то је главни циљ. Зато и верујемо, зато и говоримо. А у васкрсење се стиже кроз духовно сједињење са васкрслим Исусом, сједињење помоћу светих тајии и светих врлина, којима претходи и које све води – вера. То духовно благодатно сједињење верних са Господом Христом је лични циљ и лични доживљај свакога од нас.

Није ли тако, онда мине идемо ка циљу вере своје и бића свог. Онда нам је људски живот и наше људско биће у највећој мери бесмислено и глупо и необјашњиво. Та Господ Христос је и постао човек «ради нас људи и ради нашег спасења.»

Он је у тело људско унео, оваплотио сва божанска савршенства, све божанске истине, да би их учинио приступачнмма за нас људе, и ми постали заједничари свега тога. И заиста Он нас чини заједничарима свега тога кроз Богочовечанско тело своје, Цркву, коју нам је дао као тело спасења, тело у коме постајемо сутелесници његови, и тиме сунаследници његови и заједничари свих његових истина и блага и савршенстава (ср. Еф.3:6; Рим.8:17; Гал.4:7). Јер, од почетка до ираја, у његовом богочовечанском подвигу и домостроју спасења све је нас ради. Свети апостол не престаје наглашавати то:

4:15 «Јер је све вас ради, да умножена благодат захвалношћу многих изобилује на славу Божју.»

Сваки хришћанин, чим окуси како је благ Господ и све што нам Он даје, осећа да је Њиме «умножена благодат» на нама и ради нас. И због тога не престаје захваљивати Богу за све то. Осведочена је истина: благодат се непрестано множи у свакоме хришћанину по мери његове ревности и подвига. Што већа ревност, већи прилив благодати. А од благодати опет ревност расте и буја. Од велике ревности – велика благодат. Од велике благодати – још већа ревност. И тако у бескрај: додаје се благодат на ревност, и ревност на благодат. Расте и множи се једно другим.

4:16 «Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада али се унутрашњи обнавља сваки дан»

Када је у питању Спаситељ наш и спасење наше, нама ништа није тешко: ни најтежи подвизи нису тешки, ни најстрашније муке нису страшне, најужаснији болови нису горки. Јер Он, Спаситељ наш чудесни и свемоћни, свако бреме чини лаким, и сваки јарам чини благим, када их узимамо и носимо ради спасења нашег. Нека најстрашнија стрвдања, која нам долазе или од добровољних подвига наших или од христобораца, разграђују и руше тело наше, за то се време наш унутрашњи христочежњиви боголики човек обнавља, изграђује, усавршава, преебражава «у човека савршена», «у меру раста висине Христове» (Еф.4:13). Јер на овом свету постоји само један савршени човек: Исус Христос Богочовек. Он је узор и идеаа а ми хришћани само томе узору стремимо; само њему гредемо, еда бисмо некако достигли «у меру раста висине Христове.» А то достижемо само на један начин: узидавајући се у Богочовечанско тело његово, Цркву, у биће његово.

Једино тако Он постаје за нас «све у свему» (1Кор.15:28; ср. Кол.1:16–19). Онда ми доживљујемо пуноћу свога човечанског бића, пуноћу своје човечанске личности, пуноћу свога човечанског живота, пуноћу своје човечанске бесмртности и вечности.

Да, то доживљујемо само у Њему и Њиме, у његовом Богочовечанском телу, јер је Он «сва пуноћа» (Кол.1:19), «јер у њему живи сва пуноћа Божанства телесно» (Кол.2:9), јер је Црква «тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему» (Еф.1:23). Са тих разлога христоглагољиви апостол благовести: «Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада али се унутрашњи обнавља сваки дан»

Откако је грех ушао кроз Адама у људску природу, он је помоћу својих сила и страсти изградио читавог свог човека у човеку, и хоће њиме да замени оног боголиког и богочежњивог човека, сазданог безгрешним Богом. Грех се толико разлио по целом бићу човековом, и осилио, да је у њему створио читаву своју душу – душу греха, и своје срце – срце греха, и своју вољу – вољу греха. И сав тај греховни човек, тај стари чоеек, тај спољашњи човек живи грехом, мисли грехом, осећа грехом, хоће грехом, дела грехом, Тако, да се од њега просто не види онај богоздани и боголики човек, онај унутрашњи човек, онај прави, бесмртни човек, саздан за безгрешност и живот вечни. Тек када се Бог Логос јавио као човек, ми смо видели и дознали шта је то прави човек, безгрешни човек, боголики човек, богоздани човек. И Богочовек нам је у себи показао тог новог човека, човека савршеног, безгрешног, бесмртног, вечног. Показао, и у светим тајнама и светим врлинама дао силе да и ми постанемо што и Он: да сваки од нас постане нови човек, човек боголики, унутрашњи, нераспадљиви, бесмртни, безгрешни, вечни. Како то бива?

Борећи се оа гресима што су у њима помоћу еванђелских врлина и сила које нам Господ Христос даје Црквом и у Цркви. Тада се «распада» «наш спољашњи човек», човек греха, човек грехољубиви и грехочежњиви, а «обнавља» наш «унутрашњи човек», и то «сваки дан», јер се даноноћно води борба са гресима и изграђује нови човек. То је врло разгранат и врло дуг подвиг и процес, и траје целог живота човековог.

Шта је «спољашњи човек»? То је стари човок «који се распада у жељама преварљивим» (Еф.4:22). Тај стари човек је сав изграђен од разноврсних грехова и страсти. Стога богомудри апостол наређује: «Свуците старога човека с делима његовим» (Кол.3:9). А дела су његова? – «Блуд, нечистота, страст, зла жеља, лакомство, идолопоклонство, гнев, љутина, пакост, хуљење, ружне речи» (Кол.3:5:8). Једном речју: дела су његова – сваки грех, свака страст.

Шта је «унутрашњи човек»? То је «нови човек» (Еф.4:24): човек саздан по Богу у правди и светињи истине» (тамо): човек христољубив, христочежњив, христолик, који стално себе нормира и формира Христом и по Христу, који стално «обнавља себе по обличју Онога који га је саздао» (Кол.3:10), тојест по обличју Христа Бога, Творца и Спаситеља. А Господ Христос је постао човек, и ту је међу нама, да би нам то обитавање учинио могућним и лаким и приступачним. Он је у нашем човечанском свету, да бисмо се ми угледали на Њега, обнављали Њиме, живећи у Њему и ради Њега: живећи његовом истином и правдом и љубављу и добротом и смерношћу и кротошћу и трпљењем и васкрсењем и вазнесењем и бесмртношћу.

Шта је «унутрашњи човек»? То је човек сав изграђен Христом и Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина еванђелских, а уз саборно садејство свих светих: човек христолики, човек бесмртни, човек вечни, човек црквени, човек «са свима светима», човек испуњен «сваком пуноћом Божјом» (Еф.3:18–19). Једном речју: човек охристовљени, одуховљеии, отројичени.

Шта је «унутрашњи човек»? То је по речима првоврховног апостола, «тајни човек срца» (1Пет.3:4): он се изграђује невидљиво, унутра, у срцу, помоћу божанских сила, које су нам све дароване Христом, да бисмо могли постати «заједничари у Божјој природи», ако живимо у еванђелским врлинама које нам се дају кроз те божанске силе (2Пет.1:3–9).

«Унутрашњи човек» живи по закону Божјем И у закону Божјем (Рим.7:23), тојест у свему оном што је божанска, бесмртно, вечно. А «спољашњи човек» живи по закону греха, тојест у свему што је смртно, пролазно, ђаволско, шго убија, ођавољује, одемоњује, Зато се подвиг спасења и састоји у овоме: стално сузбијати и унишгавати у себи смртно бесмртним, греховно еванђелским, зло добрим, лажно истинитим, пролазно непролазним, трулежно нетрулежним, ђаволско божанским. Само се на тај начин «наш спољашњи човек распада», а «унутрашњи обнавља сваки дан.» А када се тај наш подвиг спасења, та наша борба и брига и мука и невоља, упореди с оним што нам доноси – а доноси нам сва вечна блага небеског царства – онда све то није ништа. И вреди стално бити у том подвигу, у тој борби, јер знамо да је то привремено, а оно што добијамо вечно. Зато свети апостол благовести:

4:17–18 «Јер наша садашња лака брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види; јер је оно што се види, привремено, а оно што се не види, вечно.»

Ето целокупне истине о спасењу: с једне стране, привремена земаљска брига наша, подвиг наш, а с друге – вечна божанска слава која нам осе због тога даје. Уствари, посреди су две неупоредљиве вредности: наш краткотрајни подвиг самоспасавања, и вечна слава у царству Тројичног Божанства. Ради спасења свог ти налажеш на себе пост.

То је подвиг, брига, мука, изнуравање тела? Али, сети се славе у царству небеском, која ти се због тога даје. Ради спасења свог ти и дању и ноћу налажеш на себе молитву. То је мука, и зној, и невоља? Али мука слатка, и невоља мила, јер кроз то видљиво и пролазно очи твоје гледају оно што је невидљиво, вечно, преславно.

Ради спасења свог ти редом узимаш на себе све еванђелске подвиге: и подвиг љубави, и подвиг трпљења, и подвиг смирења, и подвиг кротости, и остале. Али, помисли: они могу трајати овде на земљи десет, двадесет, сто година, или једну годину, а за то даје ти се вечна и од свега претежнија слава. Да, самосспасење је самомучење.

Такав је подвиг сваког хришћанина. Спасење се мора зарадити, задобити, стећи краткотрајним, пролазним животом на земљи. Зато је сваки хришћанин неизоставно подвижник, већи или мањи, али – увек подвижник. Спасење се мора одстрадати, одмуковати. А то страдање или ми сами себи намећемо кроз еванђелске подвиге, или нам га други намећу ради Христа и Еванђеља. А други нам га намећу, када нас ради Христа оговарају, клеветају, злостављају, муче, бију, убијају. Али шта је све то, пошто је привремеио и пролазно, према вечној и непролазној слави у царству љубави Христове! У праву је, у вечитом праву свети апостол, када тврди: «Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити» (Рим.8:18).

Живећи у овом видљивом свету ми хришћани уствари живимо невидљивим светом, оним светом. Иако смо у овом свету, ми нисмо од овога света, већ од онога. Порекло нам је отуда. Господ Христос је зато и дошао из оног у овај свет, да нам пропути пут из овог у онај свет, и омогући нам повратак у нашу праву, у нашу вечну отаџбину на небу. Ради тога је и основао Цркву у овом свету, која је свим бићем од онога света. У њој су овај и онај свет двоједно биће, живо Богочовечанско тело: измешани су небо и земља, Анђели и људи. И ми, налазећи се у њој која је сва с неба, налааимо се на небу иако боравимо на земљи. Живећи у њој, ми уствари живимо оним светом, а кроз овај свет пролазимо као кроз привремени и припремни свет. Зато чудесни Спаситељ тврди за своје следбенике, за хришћане: «Они нису од света, као ни ја што нисам од света» (Ин.17:14–16; ср. Ин.15:19). Ето целе истине о нама. У светлости ове истине постаје јасно и оно што богонадахнути апоотол каже за нас хришћане: ми не гледажо на оно што се види, него на оно што се не види; овај видљиви свет је прозирни, танак вео кроз који ми гледамо стварни, непролазни, вечни свет – свет божанских, небеских стварности. Наше очи су прозорљиве и дубоковидне: гледају и виде оно што је невидљиво.

Ми знамо тајну људског бића: човек је саткан од невидљивог м видљивог, од невидљиве душе и видљивог тела. Невидљивом душом својом човек је органски везан, укопчан у невидљиви свет, а видљивим телом – у видљиви свет. Зато, ма шта се дешавало с нама хришћанима у овом свету, ми не малаксавамо, не губимо наде, јер наше духовне очи, наш унутрашњи човек стално гледа у невидљиви, свепобедни, вечни, божански свет. Шта нам могу нашкодити невоље, муке, гоњења, смрти, зли људи, зле силе земље и пакла? (ср. Рим.8:31–39). Наш хришћански оптимизам, наша вечна и непролазна радост, за коју овај свет не зна, састоји се у томе што ми у времену живимо вечним, што кроз видљиво и привремено гледамо и видимо невидљиво и вечно. Да, прогледали смо, нисмо више слепе кртице, као што су то они који не верују у сладчајшег Господа Исуса. Наша истрајност у мукама за Христа, и наша радост у њима, долази отуда (ср. 2Кор.12:9–10). Јер, јер, јер: ми на земљи живимо небом, и ради неба; живимо Христом Богом, и ради Христа Бога. И стога насигурно знамо, и свим бићем неодољиво осећамо, да је «оно што се види – привремено», «а оно што се не види – вечно.» А ми стално гледамо и стално видимо «оно што се не види», тојест оно што је вечно. Зато тиме и ради тога живимо. Ми хришћани знамо, јер нам је Господ открио, тајну и овог и оног света: овог – пролазног, и оног – непролазног. Зато и пут животни знамо, зато и истину ? обадва света знамо, и по њој и у њој живимо.

Увек Он, и само Он – чудесни Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, био је, јесте, и биће за свако људско биће: пут и истина и живот (Ин.14:6)

Ми хришћаии кроз видљиво, и у видљивом, служимо невидљивом. Шта је богослужење? Наше молитвено гледање у невидљиво, у невидљиви свет, и наше молитвено живљење тим светом и у том свету.

Света литургија? Зар то није живљење «са свима светима», а сврх свега живљење са невидљивим Богом и Господом Христом, и са свима светим Небеским Силама његовим? и још: живљење са душама свију преминулих које су невидљиве? Да, сав је овај свет само прелаз и пролаз ка оном свету; све видљиво – само прелаз и пролаз ка невидљивом све привремено – само прелаз и пролаз ка вечном.

Зато кроз свако богослужење, нарочито кроз свету литургију, ми долазимо ? себи и своме дому, и својој отаџбини, и својој бесмртној браћи и праоцима који су невидљиви. И живимо Вечним, и у Вечном, и ради Вечног.

Са свих тих разлога, ми хришћани заједно са светим апостолима радосно исповедамо и проповедамо благовест:

«У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обарају нас, али не гинемо; једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на телу нашем. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт ради Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем» (2Кор.4:8–11).

5:1 «Јер знамо: кад се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима.»

Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши; али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин?

Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, оне траде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни новац, ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду (ср. Мф.6:19–20).

Наш је позив на земљи: живећи у пролазном тећи непролазно, у смртном – бесмртно, у временском – вечно, у земаљском – небеско. Све што је у вама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина, вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту светитељи. Они нас и могу примити «у вечне куће» своје кад осиромашимо (ср. Лк.16:9:4).

Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа сатанско, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: «Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе» (Лк.12:33).

Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролавници. Дошли душам с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свог, ми «гледамо на оно што се не види, тојест вечно» (2Кор.4:18), и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом «у земљаним кућама» (Иов.4:19). Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе; јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.

То осећање и то сазнање чине да се ми хришћани не бојимо смрти ни оних који нам убијају тело, а душу нам не могу убити (Мф.10:28). Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. А то је, ко? Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је, поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. Уствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човежа и грех прастаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. А Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи (ср. 1Кор.15:47–49), да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и наш пут, пут људи.

Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут – наш пут, Христов живот – наш живот, Христово васкрсење – наше васкрсење, Христово вазнесење – наше вазнесење – Христова вечност – наша вечност, Христово царство небеско – наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучво објавио благовест, рекавши за своје следбенике: «Од света нису, као ни Ја што нисам од света» (Ин.17:14:17). Ето нашвг родослова, нашег порекла: исто као и Христово. Он Бог – ми боголики; Он Христос – ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потлуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: «Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са ммосм где сам Ја; да виде славу Моју коју си ми дао» (Ин.17:24). Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових – њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду. Да буду једно као Ми што смо једио. Ја у њима и Ти у Мени, да буду сасвим у једно» (Ин.17:21–23).

Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег; живота у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских добродетељи постанемо обитељ Свете Тројице (ср. Гал. 2:20; 3:27; Ин.14:17,20–21:23).

Зато се о светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заловесги Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали «обитељ Свете Тројице.»

5:2 «Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан.»

Ми смо разапети између два света, између – «неба и земље: земљано тело вуче к земљи, небеска душа вуче к небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу, и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно осећају. Искушења са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра – од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена, нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је свети апостол пун уздисајне благовести: «Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан.» Уздишемо у овоме земљаном стану нашем – телу, у овоме глиненом шатору. А уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.

Тешко је тело души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. А смрт царује у нама кроз грехе м грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак осећа тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега.

Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани – како се осећају у овом свету? Тужно и уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу збот људског греха.

Зато свети апостол, облагодаћенм свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: «Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом» (Рим.8:23). Својим грехопадом, ми смо људи бацили овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима «сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним» (Рим.8:26).

У таквом свету, природно, хришћани уздишу «желећи се обући у свој небески стан», који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечнмм обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небеским светом, где је њена права и вечна отаџбина.

5:3 «Само да се обучени, не голи нађемо!»

Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ии оветшати, ни састарити. Тело, у које је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није достојна одећа душе небеске и небочежњиве. Уствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да је не буде стид од тих рита?

Њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небеских врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима.

Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, некидљиве и неподерљиве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти.

Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: – савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским закоиима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: «Само да се обучени, не голи нађемо!» Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу, и савест, у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећзња, убитачних искушења, уопште свих видљивих и кевидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити. А човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живот вечни (ср. Прем.2:23).

И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечју него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целог човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност: да тело наше обучемо у тело Христово, и душу нашу у душу Христову. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим причешћем, и осталим светим тајнама и свегмм врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол и благовести:

5:4 «Јер будући у овоме телу, уздишемо оптерећени; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прогута смртно.»

Када то у нама «живот прогута смртно»? Када се у Христа крстимо, када се Господом Христом причешћујемо. Тада све што је у нама смртно облачи се у бесмртно: тело се облачи у своју бесмртност, и душа се облачи, и савест се облачи. Ми се уствари онда преоблачимо: свлачимо са себе све греховно, смртно, пролазно, и облачимо одећу непролазности и нетрулежности, одећу бесмртности и вечности. Када је она на нама, ми никада нећемо бити голи, тојест никада се наше људско неће лишити божанског, наше земаљско – небеског. Јер човек без Бога, човечја природа без Божје природе, то и јесте голотиња. При таквој голотињи, ми смо незаштићени и изложени свакај порузи и сраму: непријатељске силе нас могу лако и осрамотити, и ранити, и везати, и пробити, и сатрти.

Наш је позив «да на земаљско обучемо небеско», тојест да све наше људско, човечанско, обучемо у Христово, у божанско. А то чинимо помоћу светих еванђелских тајни и врлииа: свака од њих облачи и душу и савест и тело наше у понешто божанско, бесмртно, небеско, вечно.

Еванђелска смиреност, усели ли се у твоју душу кроз твој лични напор, постепено потиокује из душе гордост, такав грех који усмрћује у души многа осећања; и потискујући њу, она потискује смрт и смртно, и облачи душу у смирена еванђелска осећања: преоблачи је у небеску одећу, у небески стан. И она се не осећа ни гола, ии оптерећена.

Тако исто бива када се у душу људску уселе и остале еванђелске добродетељи: покајање, молитва, пост, љубав, милосрђе, и друге. Помоћу њих ми на земаљсхо облачимо небеско, постепено обесмрћујемо себе, охристовљујемо себе. Јер, шта је хришћанство? Савлађивање свих смрти у себи, и постепено обесмрћивање свега себе: и душе и савести и тела. То је увек троструки подвиг и тространа борба: борба са смртима, са гресима, са ђаволима. И увек трострука победа: над смрћу, над грехом, над ђаволом. Зато се и Спаситељев спасоносни подвиг и састојао у томе: у победи над грехом, смрћу и ђаволом. Ма шта хришћанин радио, он се уствари непрестано хрве са ова три своја непријатеља. И нема вишег, ни другог, циља за њега осим овога: да победи грех, смрт и ђавола. То је циљ хришћанства, јер то циљ човечанства, пошто је човек створен за безгрешност, за бесмртност, за Бога. А остварење тога циља могуће је само победом над грехом, смрћу и ђаволом. Ту истоциљност и једноциљност хришћанства и човечанства богомудри алостол и наглашава. Јер хришћанство и јесте једина права човечност, право човечанство: оно даје људима силе да остваре оно ради чега је човечанство и створено. Стога свети апостол и благовести:

5:5 «А онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа.»

Бог нас створи за безгрешност, за бесмртност, за живот вечни у Богу. Да је тако, показује и сам Спаситељ, Господ Христос, који дође да нас спасе од греха, смрти и ђавола, који нас и лишавају безгрешности, бесмриности и Бога. И да нам да своје богочовечанске силе да то остваримо, и тако постигнемо циљ ради кога нас Бог створи. Да је тако, доказ је то што нам Бог «даде залог Духа.» Како, где?

У светим тајнама и светим врлинама: залог безгрешног, бесмртног, божанског живота, којим се непрестано савлађује све што је грешно и смртно, и осигурава безгрешност и бесмртност. Спасење је ту да нам објасни створење, ради чега смо створени.

Тек у светлости богочовечанског спасења ми јасно сазнајемо зашто смо створени. Спасење уствари није друго него остварење циља стварања. Спасење, то је друго стварање, поновно стварање, апокатастасис безгрешног и бесмртног Адама, Адама допадног, рајског, боголиког. Тек у светлости Богочовекавог подвига спасења света, ми видимо прави циљ и смисао света. Стварање света објашњено нам је спасењем света.

Створени од Бога боголики, ми смо још онда добили «залог Духа», залог Тројичног Божанства. Да смо тим залогом живели, не бисмо у грех пали, и тиме залог обезвреднили и оништавили. Својим доласком Сггаситељ доводи Духа Светог у наш пали свет, и кроз свете тајне и свете врлине даје нам «залог Духа.» А у најпунијој мери Он нам кроз свету тајну миропомазања даје «залог Духа у срца наша» (2Кор.1:22).

Јер дух наш не може да живи, да напредује, да божански бесмртује, док га благодат Духа Светог не прожме, не обасја, не просвети, не препороди, не освети, не обожи, не одухови. Но, то је само «залог», који треба разрадити, у промет ставити, и у наше све и сва претворити. Не даје нам се одмах све, да нам Дух Свети не би био наметнут.

Него најпре «залог Духа», да бисмо, окусивши како је благ Господ, сами Га од своје воље и љубави тражили, и душу му еванђелским подвизима отворили и чистотом Га својом привукли. По мери наше ревности нама се и дају духовни дарови, да бисмо се постепено навикавали на оно што је од Духа Светог, постепено се тиме хранили, и у природу и у живот свој претварали. Док човек не добије «залог Духа», он и не зна ради чега је у њему дух његов, зашто му је дат. Онда су природиа питања: к чему дух човечји? зашто је саздан? чиме живи? чему стреми? чиме се храни?

Све то човек не зна док не добије «залог Духа» Светог у срце своје. Чим га добије, онда му све то постаје јасно. И онда дух није «мука духу», нити је живот «мука духу», ни свет, јер све добија своје бажанско озарење и осживљење у Духу Светом. И када се Дух Свети шири кроз дух наш, Он шири кроз нашу природу све што је свето и бесмртно, а потискује све греховно и смртно.

И Њиме се уствари ми облачимо у бесмртност, јер једино Њиме савлађујемо у себи све што је смртно и грехољубиво. И Дух Свети који је у вама, гаранција је нашег спасења, освећења, обожења, и тиме гаранција и «наследства» Божанског вечног царства и блаженства и живота (ср. Еф.1:14). Без Духа Светог дух човечји се спаруши, опатуљи, увене, закржља, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско. Он се сав окрпељи, и сав зарије у овај свет, у временско и пролазно; и кроз све то стално умире и изумире, али да никад не умре, јер је саздан бесмртним. Бити без Духа Светог, то и јесте смрт за дух човечји. То је духовна смрт.

Без Духа Светог живот духа човечјег је стално умирање, без моћи да се умре, стално самоубијање, без моћи да се икада изврши потпуно самоубиство. Његово је стварно самоубиство када истера из себе Духа Светот, Духа Божјег, када остане само при својој природи, човечански наг, откинут од свега Божјег, затворен у себе, сатански сам и усамљен. То је онај оатансиш солипсизам, у коме дух човечји прогласи себе за свој идол, за свој самоидол. А у томе се и састоји пакао, и вечне муке духа људског.

А хришћани су тиме хришћани што оеећају и знају ову богоичовечанску истину: Дух Свети, Дух Божји је и творац, и отац, и живот, и бесмртност, и рај, и блаженство духа нашег, духа људског. И живе том истином. Зато се не плаше духа људског, ни његових питања, ни његових захтева, ни његових претњи.

Знају, и тако поступају: дух људски потапају у Дух Свети, и Њиме га оваплоћују, узрастају, усавршавају, освећују, обесконачују, обожују. И стога иду из радости у радост. И сав њихов житаот постаје и јесте «радост у Духу Светом» (Рим.14:17): радост што смо Христови, што смо Божји, што смо бесмртни, што смо позвани у царство Божје, што смо наследници Божји, што смо сунаследници Христови, што смо деца Божја; радост што је чудесни Човекољубац Исус Христос – наш Бог и Господ, Спаситељ и Судија; радост, радост, радост што имамо Њега и у себи и око себе и над собом, свуда, свуда, свуда Он – «вездје сиј и всја исполњајај» … То све има у виду свети апостол када благовести:

5:6 «Зато смо добре воље увек, знајући да смо, налазећи се у телу, далеко од Господа.»

Ма каква мас зла сналазила, и нападала, ми смо «добре воље

увек», јер знамо да је Господ невидљиво с нама. Али и то знамо: док смо у телу, ми смо ипак далеко од Њега који седи с десне стране Бога Оца на небесима. Но радост је наша у томе што имамо «залог Духа», који у духу нашем увек ствара христочежњива расгголожења. И Дух Свети нас кроз еве муке и невоље води оспварењу циља због кога смо створени. Води, док нас не доведе циљу над циљевима, нашој крајњој жељи – сладчајшем Господу Исусу.

Из свих ноћи и поноћи, тмина и урвина, које стоје између нас док смо у телу и Господа Исуса који је на небесима, ми знамо да смо далеко од Господа, али смо «увек добре воље» зато што знамо да се ииа свега тога ипак налази Он – крајња мета свих наших стремљења (ср. Флп.3:14). Ништа нас не може завести у очајање, у тај последњи, јудински грех, од кога нема спасења. И док смо у телу, ми знамо да путујемо ка Господу који нас чека иза свих видљивих светова и васиона, да нас уведе у своје невидиве светове и васионе, које су ко зна како чудесне и грандиозне и неизбројне!

5:7 «Јер вером ходимо, а не гледањем»

Наши су светови бескрајни и безбројни, тајанствени и божански, зато се у овом видљивом свету оријентишемо не видом него вером, не гледањем него поверењем у Господа који нас води кроз све светове. Зато премудри апостол изјављује: «Јер вером ходимо а не гледањем.»

Наш телесни вид је врло ограничен и врло слаб: види само површину видљивог света, и то само једног бесконачно малог дела видљивих васиона; а у дубину, а у висину, продире само неколико милиметара у поређењу са бесконачним пространствима безбројних васиона. И наш тако бедан телесни вид, окренут према Христовим божанским духовним световима, шта може видети од њих? Ништа, ништа, ништа! Зато «вером ходимо а не гледањем», јер су наши светови, Христом Богом створени и отворени, безбројни и бесконачни, за телесни вид несагледни и непрозирни. Зато «вером ходимо» кроз њих, кроз све што је Христово. Да, «вером а не гледањем.»

Јер шта ми и од овог видљивог, материјалног света видимо својим телесним очима, шта? Само кору света, а оно што је унутра, језгро света, ми не видимо. А како бисмо тим видом могли кретати се по Христовмм световима? А они су сви духовни, и ко зна у каквим све димензијама постоје, и крећу се, и сазнају се, и осећају се! Са Христом: ми ходимо из једне невидљивости у другу, из друге у трећу, и тако – у безброј невидљивости. Истина Христова? То је огроман духовни свет, једна божанска невидљивост, коју доживљујемо вером као неодољиву стварност; и уколико је доживљујемо, утолико она постаје за нас стварнија, и бескрајнија, јер је са сваке стране божанска, и стога сваком својом страном понире у божанске бесконачности и безграничности, које су невидљиве. Па љубав Христова, па доброта, па лепота, – све саме невидљивости божанске, али врло стварне и врло реалне, толико стварне и реалне, да су према њима наше земаљске стварности што и паучина према челику.

Кроз све то ми «вером ходимо а не гледањем», јер је наш телесни вид и ограничен и слаб и смртан, да би могао издржати визију свих тих сунчано сјајних безбројних божанских невидљоивости, које су у Христу реалније од свега што ми називамо реалним. Да, «вером ходимо.» А шта је еера?

«Вера је обелодањивање, доказивање, очитовање, очигледност невидљивих ствари: гледање невидљивога, живљење невидљивим и у невидљивом. Вера има свој вид којим види оно што је невидљиво: види невидљивости божанске. Невидљиво постаје видљиво, то је основно чудо, и стварност, вере наше: јер је невидљиви Бог постао видљив оваплотивши се, очовечивши се, и отворио нам пут у све своје божанске невидљивости.

Вера у Христа је несравњено савршенији вид од нашег телесног вида, јер ако гледа и види (2Кор.4:18), гледа и види оно што је невидљиво, што је вечно, тојест оно што сачињава предмет еере, суштину вере. У самој ствари, и наш телесни вид, не заснива ли себе на вери?

Несумњиво заснива. Јер ми верујемо да је свет онакав каквим га видимо. То значи, ми заснивамо свој вид, и сву његову делатност, на вери. Гледајући воду, ми верујемо да је то вода. А под микроскопом, какав свет претставља вода!

Само, то су указања и символи онога што у огромним размерама јесте вера по себи. Овај наш телесни вид дат нам је као прирпема за онај главни, духовни наш вид, који нам даје вера. И зато што нам је Господ Христос дао веру као бесмртни вид, који нас води не само кроз овај него и кроз све невидљиве божанске светове, она је несравњено сигурнији вођ и путовођ него телесни вид наш. Са тим видом, ми се не бојимо иикакве таме, никаквог мрака, и осећамо се сигурни, па ишли кроз овај свет или кроз невидљиве светове Божје. Стога свети апостол и благовести у име нас хришћана:

5:8 «Али се осећамо сигурни, и више волимо отићи из тела, и бити са Господом»

«Али се осећамо сигурни, и више волимо отићи из тела, и бити са Господом.» Вођени вером, ми смо сигурни да идемо ка Господу, кроз овај свет ка Господу. Пут је несумњиво тежак, јер су многе замке на њему, многе препоне, многе провалије, – све дело непријатеља Христових и наших, били то невидљиви демони или христоборни људи. Пробијајући се вером кроз све те невоље искушења и муке, ми се осећамо сигурни, ми се не бојимо, ми смо добре воље, ми смо храбри, али «и више волимо отићи из тела, и бити са Господом.» Јер тамо неће бити ових мука и невоља; тамо ћемо бити ван опасности које могу загрозити нашем спасењу, нашој бесмртности. У телу вреди живети смо ако тај живот води Христу кроз спасење (ср. Флп.1:22–23).

Замислите: у мукама «ми се осећамо сигурни»; хиљаде нас смрти нападају, и ми се хришћани осећамо сигурни; у ранама, у тамницама, у тескобама, у прогоњењима «ми смо добре воље» (ср. 2Кор.12:10). Ништа хришћане не може избацити из равнотеже, ни уплашити: никакве муке, никакве претње, никакве смрти. Јер је у њима и са њима Победитељ свих смрти. Зато су хришћани најхрабрија бића у роду људском за сва времена. Свет није видео тако неустрашиве јунаже. А они су такви, јер је у њима Једини Неустрашиви, и Свепобедни Победилац. У свему побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рим.8:37), несумњиво љуби, уствари једини Он и љуби, јер је победио смрт за нас и уместо нас, и стално је побеђује у нама за нас и уместо нас. И даје нам своју божанску бесмртност и живот вечни. А то је врхунац љубави. Нема веће љубави од те; земља је не зна; све што ми људи називамо љубављу, упоређено са Христовом љубављу, личи на мржњу. Зато Господ Христос своју љубав сматра новом љубављу, и своју заповест о тој љубави назива новом заповешћу (ср. Ин.13:34–35).

5:9 «Зато се и старамо, били у телу или изван тела, да будемо њему угодни.»

Зато што нас тако и толико љуби. Доказ? Дао нам је све своје: и своју божанску истину, и своју божанску правду, и овоју божанску доброту, и бесмртност, и вечност, и блаженство, и царство = сва своја божанска савршенства и блата. Ради нас је осиромашио, да би нас собом – Богом обогатио. Несумњиво осиромашио, кад је Он Бог – постао човек; и несумњиво нас обогатио, кад је себе Бога оваплотио у човека, и унео у њега сва богатства свога Божанства.

Уствари, све је његово у свима световима: и овај живот, и онај вечни. Све – осим греха и зла. Зато је наша главна брига: «били у телу или изван тела, да будемо њему угодни.» Јер само тако ми можемо своје људско биће довестн до његовог правог савршенства, и осигурати му божанску вечност у животу вечном. А како можемо бити угодни, Њему, Христу Богочовеку, најсавршенијем бићу у свима световима? Вршењем његових божанских заповести, живљењњм по његовом небеском закону, небеском уставу: светом Еванђељу. Где је оно, доживљено и објашњено, да бисмо га и ми могли доживети? У светој Цркви Његовој. Отуда: живећи у богочовечанском телу Цркве то њеним богочовечанским законима, ми можемо бити Њему угодни, испунити вољу Његову.

А сва божанска воља његова – у светам Еванђељу, доживљаваном и проповеданом Црквом и у Цркви. Једигао вршећи њетову свету вољу, ми можемо «да будемо њему угодни.» А вршимо је? Када своју човечанску вољу добровољно потчињавамо његовој светој, савршеној, божанској вољи. «Угодан је Богу», ко живи Духом Светим кроз свете врлине еванђелске: пост, милосрђе, молитву (Рим.14:14–18), ко живи Христу и Христом (Рим.14:7–9). Отуда апостолова еванђелска заповест: «Истражујте што је Богу угодно» (Еф.5:10). А шта је то? Садио оно што сачињава вољу Божју, и одговара њој (Еф.5:17). А воља Божја изразила се потпуно и савршено у Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу и Његовом Еванђељу (Еф.1:9; ср. Рим.12:2). Све и сва треба да нам бива ради Христа; све и сва треба да нам долази од Христа; све и сва треба да меримо и ценимо Њиме:

5:10 «Јер нам, се свима ваља јавити на суду Христову, да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло.»

 

Сви људи, хтели или не, хитају кроз капију смрти ка свеопштем Суду и Вечном Судији – Христу. Зашто Он Вечни Судија? Зато што је Он у васцелом роду људском и у свима човечанским световима Једини Безгрешан, и стога Једини Непогрешан.

На Суду свом Он неће погрешити, нити се о икога огрешити, или икоме неправду учинити. Јер је свезнајући и свевидећи. Све, од најкрупнијег до најситнијег у нашем људском животу, у нашој људској души, у нашем људском свету, Њему је до најтананијих танчина познато. А његова јединствена свеправедност и свемилостивост гаранција је да ће његов суд о свакоме од нас бити и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Срећа је рода људског, и то изузетна срећа, што баш Господу Христу, Богочовеку, припада суд над иама, а не неком нижем бићу, које би самим тим шгго није Богочовек, морало бити погрешиво, или у сваком случају не свезнајуће и не свевидеће, у својим судовима о тако неисказано сложеном и компликованом бићу као што је човек.

Као Сведржитељ, Господ Христос држи све светове под својом влашћу, па и свет зла: пакао и ђаволе. Зло се не може излити ван граница које му је Он поставио. У тим границама зло слободно дела; и сва се разумна бића опредељују слободно, по својој вољи, за зло и добро. Тако и људи: у телу, у првом и пробном животу свом, на земљи, опредељују се по својој вољи за добро и за зло. А Бог никога не приморава ни на добро ни на зло. Исто тако ни ђаво не може никога приморати на зло. Човеку се предлажу и добро и зло. И он бира и чини једно или друго за живота у телу. Зато ће се и Суд вршити над свима без изузетка: «да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло.»

Наш људски живот, то је живот у свету Божјем, на имању Божјем. А и сами смо дело руку Божјмх, творевина Божја: јер су нам и душа и тело од Њега. И стога је природно да Он на крају свих крајева прегледа и види, оцени и процени, и пресуди како смо живели на његовом имању његовом творевином, тојест душом и телом. И тамо нам одреди свеправедно и свемилостиво судбину надаље кроз сву вечност.

Јер ће и то Он учинити безгрешно и непогрешиво: сваки ће добити оно што заслужује и оно што највише воли. Ко се за живота на земљи олредељивао за зло, и душом и телом га чинио, томе ће Он дати да му и душа и тело иду за својим злом. Нема сумње на том Суду свезнајућег и непогрешивог Судије, неће се ничије ни добро ни зло ни увећати ни умањити, него ће сваки примити «што је у телу учинио, или добро или зло.» И то ће бити очигледно за сваког: сваки ће видети у целокупности и у појединостима и своје добро и своје зло; ништа му се неће ни подметнути ни наметнути.

И свак ће се уверити да је Христов Суд и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Онда ће сваки сагледати сву тајну и добра и зла, и свакоме ће бити јасно све што је и у њему самом добро а шта зло. Сваки ће увидети да се свакоме суди по ономе «што је телом учинио», па «било добро или зло.» То ће бити најочигледнија стварност: све саме голе чињенице, све сама дела. Јер је у Божјој Књизи речено: «Тада ће вратити свакоме по делима његовим» (Мф.16:27).

Зато што је такав Судија, и такав Суд, сва људска бића скупа, и свако посебно, доживеће своју најпунију правду. И са тог Суда нико неће моћи изостати и не јавити се: «јер ћемо сви изаћи на суд пред Христа» (Рим.14:10). Сви народи и они најмногобројнији и они вајјмалобројнији, даће тада завршне рачуне о својој историји, јер је речено: «И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца» (Мф.25:32).

«Зато се п старамо, изјављује свети апостол у име свих хришћана, били у телу или изван тела, да будемо њему угодни» (2Кор.5:10). Сва вечност наша зависи од Њега, или боље: од нас, од дела наших. Он има само да их оцени завршном оценом, да да свој завршни суд о њима. Зато је у нас хришћана основно осећање «страх Господњи», страх да се не огрешимо о Њега, и о своју вечну судбину. Свети апостол наглашава коринтским хришћанима:

5:11 «Знајући дакле страх Господњи људе саветујемо; а Богу смо познати, а надамо се да смо и у вашим савестима познати.»

Као хришћани, ми знамо и смисао, и циљ, и пут, и завршетак нашег живота и бића. Један је завршетак за све људе свих времена: Страши Суд, а иза њега вечна судба свакога од нас. Када то знамо, када то осећамо, како да «страх Господњи» не буде регулатор и редитељ нашег живота на земљи» то је најважније за људско биће у овом свету. И ми «људе саветујемо» да живе ради онога што је главно, вечно и судбоносно, што ће и одредити њихов вечни живот на Суду Христовом. Наш живот је потпуно отворен и јаван за Бога, јер: нема твари непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Његовим (Евр.4:13). Живећи Христом и ради Христа, хришћани живе отворено и пред људима, и пред савестима људским. И оне могу саме да цене, и саме да се опредељују: нема лажи, нема лицемерства, све је отворено, јавно и јасно.

5:12 «Јер не препоручујемо опет себе вама, него вам дајемо повод да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале оним што је споља а не што је у срцу.»

О свему томе свети апостол пише Коринћанмма, да:би им било јасно, шта је то хришћанин, ради чега је, чему стреми, чиме се завршава његов живот, његово биће, његова историја. И да би хришћаки знали у чему се састоји њихова хвала и слава. Поклоници Вечног, и носиоци Вечног, они се и хвале само оним што је вечно у њима, у њиховим савестима, у њиховим срцима. У томе је главна разлика између њих и нехришћана.

Да у том погледу не би било двоумице, свети апостол и пише: «Јер не препоручујемо опет себе вама, него вам дајемо повод да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале оним што је споља а не што је у срцу.»

Чиме се хришћани хвале? Христом у себи. То је једина истинска и вечна хвала. Ове је остало прах и плева. Оно што хришћане препоручује људима, то је Христос, његово Еванђеље, њихов живот у Христу по његовом светом Еванђељу. Јер кроза све то Хришћани овековечују себе. живе Вечним и ради Вечног, и то у овом пролазном земаљском свету.

Хвалити се ма чим другим, недостојно је хришћана. Хвали ли се хришћанин нечим другим, а не Христом, да ли је уопште хришћанин? Сигурно да није. Јер хришћани се свагда и свуда, у свима световима, па и у самом паклу, хвали Христом, зато што је Христос једини истинити Бог и Господ и Спаситељ. Ван Њега је смрт, трулеж и смрад – грех, зло и ђаво. То и само то, и они иже с тим.

Чиме доказујемо да смо хришћани?

Ево чиме: ако живимо, Богу жикгамо; ако умиремо, Богу умиремо: «ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо» (Рим.14:8). Отуда је и хвала наша Господ, само Господ: «ми се хвалимо Господом Исусом, а не уздамо се у тело» (Флп.3:3; ср. 1Кор.1:31).

Од те хвале ми често изгледамо иао да смо изван себе; но «ако смо изван себе, Богу смо»: Бог зна да ми сматрамо да у овом свету ништа није достојно хвале сем Христа Исуса – јединог истинитог Бога и Спаситеља. Због тога нехришћани: гледају на нас као да омо «изван себе.» И заиста, са Христом ми смо изван гранмца човечјег, изван бића људског, јер смо у Богочовеку. А бити у Богочовеку, то значи: бити у вечној Истини, у вечној Љубави, у вечној Правди, у вечном Животу, у вечном Блаженству, у вечном Савршенству.

Зато се хришћани на овом језивом острву смрти хвале Богочовеком, само Боогчовеком. Ако се житељи ове краставе звезде не хвале Њиме, чиме се онда могу лохвалити? Заиста ничим, ничим, ничим. Најмање собом. Јвр хвалити се човеком, то је тек лудило (ср. 1Кор.3:21). Човек, шта је човек без Богочовека?

Смрад, трулеж и гној. А пре тога: грех, смрт и пакао. Код хришћана јасно је и осећање човека и осећање Богочовека. Када то двоосећање сазри у хришћанину, онда му Богочовек истински постаје све и сва у свима световима и онда му постаје јасно и разумљиво зашто свети апостол Павле сматра Господа Христа за једино биће достојно људске хвале: за једино биће које хришћани хвале, и ради кога живе и умиру.

Овакво осећање је сасвим природно и нормално за човека који до краја осети човека. И из тог осећања извије и испреде мисао о човеку, умовање о човеку, схватање човека. Тако осећати, тако мислити, тако умовати, тако расуђивати, и значи: здраво, целомудрено, нормално умовати.

У томе се састоји еванђелско, хришћанско здравоумље, целоумље. Ту еванђелску добродетељ, целомудреност, човек стекне када помоћу покајања, вере, молитве и осталих еванђелских подвига исцели ум свој од греха, оздрави га од те најпогубније болести, и на тај начин врати у његову предгрешну целост, целостност, здравље: у целоумље, у здравоумље. Тада његов ум није разбијен, ни оболешћен, ни помрачен грехом. И његово умовање је здраво, целосио, нормално. Свако друго умовање је болесно, разбијено, ненормално; и уствари није друго до болноумље.

Умујући еванђелски нормално и здраво, попут апостола Павла, хришћани умују Христовим умом, и имају право рећи заједно са светоим апостолом: «Ми ум Христов имамо» (1Кор.2:16). А ум Христов и јесте једини потпуно здрав и нормалан ум људски, јер је безгрешан. Ван њега и мимо њега, сваки ум људски је болестан, ненормалан од греха и због греха, од демонизма и због демонизма.

Да, сваки ум људски, индивидуално узет, и ум људски, колективно узет. Отуда је само умовање Христом, и по Христу, једино здравп и нормалио људско умовање. То је уствари нормална, еванђелска, богочовечанска памет. Стога свети апостол благовести: «Јер, ако смо изван себе, Богу смо; ако смо здравоумни, вама смо.»

Јер само Господ Христос исцељује наш ум од ненормалности, од оболелости грехом. Зато Му се свакодневио и на јутрењу и на повечерју молимо: «Господи, исцјели душу моју, јако согрјеших Тебје! (= Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших!)»

5:14–15 «Јер љубав Божја нагони нас те овако расуђујемо: ако један умре за све, онда сви умреше. А Христос умре за све, да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе.»

Све што је у хришћана велико, свето, бесмртно, вредносно, од Христа је. Шта је хришћанин? Христос у човеку, ето то је хришћанин: ја више не живим собом и себи, већ Христом и Христу; ја више не живим, него живи у мени Христос (ср. Гал.2:20). Откуда то, да тако неисказано биће, као што је Христос, спусти себе со ништавног и црвљивог бића, као што је човек, па се чак и оваплоти у њега? Из љубави божанске која је у Њему, и која је Он сам (ср. 1Ин.4:8,16; Ин.3:16–17). Волећи човека као нико никада, Он се спустио до човека, да би га собом уздигао у божанске, небесне висине. «Сего бо ради Бог на земљу сниде, да нас на иебеса возведет – Ради тога Бог на земљу сиђе, да нас на небеса узведе» (Акатист Исусу Сладчајшем, Кондак 8). Из неизмерне љубави своје Господ Христос се проширио на све људе, јавио се као Спаситељ свих људи без изузетка, па и оних најгорих, најпрљавијих, најођавољенијих.

Све што је Његово – општечавечанско је, свечовечанско је, важи за све људе, дешава се ради свих и за све. Ако је Његово рођење, оно је ради свих и за све; ако је Његово крштење, оно је ради свих и за све; ако је Његово преображење, оно је ради свих и за све; ако је Његова смрт, она је ради ових и за све; ако је Његово васкрсење, оно је ради свих и за све; ако је Његово вазнесење, оно је ради свих и за све.

Таква је љубав Његова, јединствена у човечанском свету, и у свима световима. Наглашујући то, свети апостол благовести: «Јер љубав Божја нагони нас те овако расуђујемо: ако један умре за све, онда сви умреше. А Христос умре за све, да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе.»

У Христу има свакога од нас, зато што је савршен човек, што је Нови Адам. Исто тако, и Христа има у свакоме од нас, макар онолико колико Га сваки доноси у свет рађајући се као боголико, као христолико, као логосно биће. Поготову, ако је још хришћанин. Онда је у њему више, много више Христа, и то увек по мери његове душевне чистоте, и према ревности његовој у вери и њеним добродетељима. И заиста, када Он «умре за све» – «онда сви умреше.» Његова смрт је за нас и ради нас, и као смрт Богочовека оста је спасоносна за нас и по нас.

Адам нас је све повукао у смрт: када је он умро у рају, сви смо онда умрли са ниим и у њему. Тако и Нови Адам: када Он умре, сви ми умресмо са Њим и у Њему, да бисмо са Њим и у Њему оживели за нови живот, за бесмртност и живот вечни.

Уколико Његову свеспасоносну смрт дожиаљујемо као своју, утолико је сигурније наше спасење, јер једино кроз Његову смрт можемо стићи у Његово васкрсење, попто другог пута таема (ср. Флп.3:10–11).

Уколико доживљујемо Његово васкрсење, утолиио доживљујамо Њега у свима Његовим божанским добродетељмма и силама, осећањима и мислима, дејствима и савршенствима. Пример: свети Апостоли. Зато они сву благовест новозаветну заснивају у на васкрсењу Христовом. То доживљавање васкрсења Христовог чини да сав васкрсли Христос живи у нама. Хришћани, то је васкрсли Христос у човеку: човек тада Њиме осећа себе као себе, Њиме мисли, Њиме осећа, Њиме дела, Њиме дише; и Христос му је заиста све и сва у свима световима. То нам казују оне многозначајие речи светог апостола: «ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). Све моје силе продужене су Њиме у Његове богочовечанске силе: ако је мој човечански ум, он постаје његов ум – ум Христов (1Кор.2:16); ако је моје срце, оно постаје Његово срце (Флп.4:7); ако је моја воља, она постаје Христова воља; све моје постаје Његово: обогочовечује се, обесмрћује се, обесконачује се, Богочовек је свеширином, сведубином, свевисином, свеабухватношћу личности своје обухватио сва људска бића. То осећају хришћани: живели или умирали, они Њиме живе и Њиме умиру; осећали, мислили, волели, делали, они све то Њиме чине, и ради Њега чине.

Он је постао за нас и живот и смрт. И зато су нам мили и живот и смрт, јер и у једном и у другом ми смо његови. Богомудри апостол у име свих нас хришћана изјављује: «Ниједан од нас не живи себи, и ниједан не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи амо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе, да овлада и мртвима и живима» (Рим.14:7–9).

Сад знамо зашто је безгрешни и бесмртни Богочовек Христос умро. Ево, ту пресвету тајну казује нам богонадахнути аисиетол: «Христос умре за све да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе.» Његова смрт казује нам и тајну наше смрти и тајну нашег живота: Он је умро, да бисмо кроз Његову смрт васкрсли мз мртвих његовим Божанством. Заиста, нема смрти више, јер чим зађемо у његову смрт, ми смо већ ушли у васкрсење, а кроза њу бесмртност и живот вечни.

И ми свим бићем осећамо да те то тек прави живот, и зато не живимо више себи него Њему, чудесном Богочовеку и Господу, који за нас умре и васкрсе. Како човек, после појаве Богочовена, може живети себи а не Њему, када је очигледно да, живећи себи, човек живи животу који се завршава смрћу, вечитом смрћу, иза које нема васкрсења? Зар такав човек није добровољно слеп, и безуман, и рђав?

Такав човек живи уствари – црвима, гноју, смраду. Јер чиме ће се завршити сав његов живот, ако не тиме? Једино живећи Богочовеку, човек може савладати 6есмисленост, и ругобност, и смрдљивост, и ужасност, и пакленост људског живота, и осмислити га бесмртним смислом, и дати му вечну божанску вредност. Само тако људски живот добија свој сношљиви смисао и непролазну вредност: без тога он је безгранична бесмислица, неоправдива глупост и безумље и лудило. Ми живимо Богочовеку Христу, ако живимо његовом љубављу, његовом правдом, његовом истином, његовом смиреношћу, његовом кротошћу, његовом трпљењем, свим што је његово и од Њега: његовим Еванђељем, писаним и предајним, његовом Црквом. Ми живимо Њему, ако смо у Њему. А у Њему смо, ако смо у Богочовечанском телу његовом, Цркви. А у телу његовом богочовечанском човек живи богочовечанским, благодатнмм жиеотом: животом светим, животом изатканмм од светих тајни и светих врлина. Да, ми живимо Њему, када живимо његовим животом, његовом смрћу, његовим васкрсењем, његовим вазнесењем, његовим преображењем, његовим крштењем, његовим духојављењем.

5:16 «Зато и ми одсад никога не познајемо по телу; и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо.»

Тајна нашег тела казана нам је Христовим телом: јер својим телом Христос је открио божански смисао, вечни циљ, непролазну вредност нашег тела, и показао му Богом одређени пут: кроз смрт у васкрсење, из васкрсења у вазнесење, кроз вазнесење у седење с десне стране Бога Оца. Ето, то је тајна нашег тела; ето ради чега је оно у почетку створено; ето ради чега се ми рађамо са телом. Иначе, задржавајући се само на нашем људском телу, без односа са богочовечанским телом Христовим, ми нидмо у стању да познамо ни ради чега смо у телу, ни зашто нам је дато тело. Као тело Новог Адама, Христово тело је општечовечанско, свечовечанско: носи у себи и казује нам тајну сваког људског тела посебно и свих људских тела скупа. Тиме нам је у исто време казана тајна чудесне Божје творевине коју ми називамо материјом, вештаством.

Шта је материја? Казао нам је Христос својим телом: од рођења до вазнесења. Ту је сва тајна материје. Свети апостол објављује громовску благовест: «Зато и ми одсад никога не познајемо по телу; и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо.»

Да, Богочовека Христа познасмо по телу, по боговаплоћењу и боговаплотитељском домостроју спасења. Али откако се је узнео са телом, и седи с десне стране Бога Оца, ми Га више не познајемо по телу, него? По Духу Светом.

Јер сам Га Дух Свети показује, објављује, открива, посведочује: Он – Дух истине увода нас у Христову истину и обелодањује нам да је Христос – Истина (ср. Ин.16:13; 14:6; 15:26); Он – Дух Свети, Бог и Господ открива кам и посведочава да је Исус – Бог и Господ (ср. 1Кор.12:3); Он – Дух Свети – душа Цркве, казује нам да је Црква – тело Христово (ср. 1Кор.12:11–13).

Док је Господ Христос био у телу на земљи, могао се познати само «по телу», присуством телеспим; но откако Се узнео са телом, његово познање није ограничено телом и местом, и Он се универзално познаје Духом Светим. Када су и сами свети Апостоли, очевици и пратиоци оваплоћеног Бога Логоса, боље, дубље, свестраније познали Господа Исуса, да ли за време његовог боравка у телу на земљи, или пошто се Он узнео телом на небо, и послао им Духа Светога? Знамо: пошто се узнео телом на небо, и послао им Духа Светога. Зато, за све хришћане свих времена увек важи света истина апостоловог еванђеља: «и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо.»

5:17 «Зато, ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, све ново постаде.»

Ко је у Христу, он је у новом човеку, јер Богочавек Христос и јесте први нови човек после Адама. Чиме је Он нови човек? Богом; тиме што је Он човек Богом. И то потпун и савршен човек у потпуном и савршеном Богу. Човек нипочему није ни поробљен, ни окрњен, ни потцењен што је у Њему и са Њим, него је баш тиме доведен до савршенства и постао савршен човак (ср. Еф.4:13): савршен Бог и савршен човек – Богочовек. Ето, то је нови човек. И то је у Богочовеку, ваистину је нов човек. Јер, по речима истог богомудрог апостола: Богочовек «собом начини новок човека» (Еф.2:15).

Но, у чему је, и по чему је тај човек нов? По томе што је без греха: сав је у Богу, сав живи Богом, и све у њему бива по Богу, и то добровољно и радосно. Поставши човек, Бог Логос је показао шта је прави човек. То је човек без греха, смрти и ђавола. Ко је у Христу, не престаје бити човек, него се напротив обнавља «у новог човека, који је саздан по Богу у правди и светињи истине» (Еф.4:24): својом праведношћу и светошћу он изгони из своје душе грех, смрт и ђавола, и душа заблиста својим боголиким сјајем, сва обновљена, сва нова, па ипак сва човечанска, сва у границама и природи човечности. И онда, ма с које стране посматрана, «нова је твар.»

Душа без грека, душа без смрти, душа без ђавола, ето то је нова душа, «нова твар.» Тако и ум човечји, тако и воља, тако и савест, чим су у Христу – нова су твар, јер се ослобађају греха, смрти и ђавола, тих сила које једине састарују, унакажују, обезличују, обезбожују, обезчовечују и ум човечји, и вољу, и савест, и целог човека уопште. Једино када је човек у Христу, заиста је «нова твар», заиста «старо прође, гле, све ново постаде»: нов ум, нова душа, ново срце, нова савест, нова воља, нове очи, нов слух, све ново, сав човек нов.

Да, Христов човек је уистини нови човек. Но како човек постаје Христов човек, како се усељује у Христа, како се ухристовљује и охристовљује? Светим тајнама и светим врлинама. На челу са светом тајном крштења. Јер крштењем се човек облачи у Христа (Гал.3:27): на своју душу облачи Христову душу, на своју савест – Христову савест, на своје срце – Христово срце, на своју вољу – Христову вољу, на своје очи – Христове очи, на сва своја чула – Христова чула, сав се усељује у Христа: облачи душу своју у Христа, и ум, и савест, и вољу, и свега себе.

И тако ухристовљена душа, ухристовљен ум, ухристовљено срце, ухристовљена савест, ухристовљен сав човек – почише да живи новим животом: еванђелским, богочовечанским, христовским. Онда нови живот постаје за нас најглавнији закон, и наша је даноноћна дужност да непрестано «ходимо у новом животу» (Рим.6:4). Јер хришћанство је Нови Завет, Нови Савез Бога са човеком. Богочовечански Завет, Богочовечански Савез: све је у њему богочовечанско, ново, све бива у Богу, Богом и од Бога. Стога је Нови Завет – нови живот, и новозаветни човек – нови човек. Не само кроз новозаветне свете тајне, него и кроз свете заповести, врлине, добродетељи, ми се облачимо у новог човека. Јер и кроз свете тајне и кроз свете врлиие, ми стално изграђујемо, формирамо себе «по Богу у правди и светињи истине», и на тај начин се облачимо «у новог човека» (Еф.2:24). Све што чинимо «по Богу» – побожно, «у правди и светињи» – праведно и свето, све то у нама гради и изграђује новог човека. Све што је у нама, Христом постаје ново, све – осим греха, смрти и ђавола. Зато је Христов човек нови човек: сав бесмртан, безгрешан, безђаволан. Само је тако човек – хришћанин; само је тако хришћанин – Христов; само тако човек постиже циљ спасења, и свога бића: охристовљење, обожење.

Врхунац и пуноћа тога охристовљења и обожења јесте света тајна Причешћа: хришћанин прима у себе васцелог Господа Христа: његово божанско тело, његову божаноку крв, његов божански живот, и тиме доживљује потпуно оваплоћење Бога у себи, у души својој, у свему свом. А све свете тајне новозаветне, и све свете врлине, зато и постоје да човеку омогуће то, даду то. Отуда је човек хришћанин заиста «нова твар» у Христу и Христом.

Стога свети апостол не престаје благовестити: «У Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар» (Гал.6:15): тојест, не помаже ништа спољашње, декоративно, површно, површинско, него облачење у Христа, ухристовљење и охристовљење, живот у Христу и по Христу.

5:18 «А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења.»

Ето објашњења како је у Христу човек постао нова твар, кажо је Њиме све старо прошло, и све ново постало. Јер «све је од Бога»: најпре, ми сами смо створени Богом, и сав свет; а потом, ми смо обновљени Богом. И то обновљени оваплоћењем Бога Логоса, његовим богочовечанским домостројем спасења, његовом богочовечанском службом.

Каква је то служба? «Служба помирења» човена са Богом, и Бога са човеком. На који начин? На тај начин што је чудесни Спаситељ уклонио грехе из човека, који непријатељују против Бога, ратују са Богом. Гресима, ми смо стално у рату са Богом, непријатељи Богу; нема мира међу нама, нема ни примирја. И све тако, док човекољубиви Господ Христос није дошао у наш свет, у наше грешилиште, и својом службом. помирења помирио нас са Богом:

5:19 «Јер Бог беше који у Христу помири свет са собом, не урачунавајући им грехе њихове, и метнувши у нас реч помирења.»

Само Бог у Христу, тојест само Богочовек могао је помирити свет са Богом, уклонивши грех који је стајао између нас и Бога. На који начин? Опростивши нам грехе, и то опростивши нам свима: роду људском, свету. Јер ми, пожудно грехољубиви, никада се сами не би могли ослободити греха, смрти и ђавола. Само безгранично човекољубље Јединог Човекољубца, Господа нашег Исуса Христа, узело је на себе грех света, и тако нас је Он помирио са Богом.

То је чудесни Спаситељ учинио целокупним својим богочовечанским животом, а најпре својом крсном смрћу. Из безграничног човекољубља свог Господ Христос је добровољно примио крсну смрт, и «крстом» убио непријатељство наше према Богу (ср. Еф.2:15), тојест убио грехе нашег човечанског света убио их својим Божанством кроз добровољну жртву тела свог. Његова божанска сила, која по самој природи својој не трпи грех и уништава га чим га се косне, убила је на крсту наш грех и нашу смрт и нашег ђавола.

И тако нас је безгрешни Богочовек помирио са Богом: «умиривши крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу» (Кол.1:20). А најгоре људе, који су кроз грехе своје, кроз зла дела своја, кроз зле мисли своје, били непријатељи Богу: «И вас који сте некад били одлучени и непријатељи кроз помисли у злим делима, сада вас помири у телу меса његова смрћу његовом» (Кол.1:21). Са циљем?

«Да вас свете и беспрекорне и без кривице изведе преда се» (Кол.1:22). На који начин? «Ако само останемо у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља» (Кол.1:23).

Јасно је: чудесни и незаменљиви Спаситељ својом добровољном крсном смрћу извршио је службу помирења нас са Богом. А ми, како усвајамо плодове те службе, како конкретно доказујемо наше помирење са Ботам? Уклањањем грехова из себе, који непријатељују из нас к Богу. А то с успехом чинимо «ако само останемо у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља» (Кол.1:23), тојест ако живимо еванђелски.

Својом службом помирења Господ Христос је метнуо у нас «реч помирења», коју ми треба да претвојримо у свој живот, у свој подвиг, и тако ћемо бити у миру са Богом, а не у рату. Јер ми смо у рату са Богом, кад живимо у гресима. Не сумњај: сваким грехом својим ти објављујеш рат Богу, отпочињеш непријатељство против Њега, ступаш у борбу са Њим. Јер спасење се стиче живећи «животом Христовим», пошто смо се помирили с Богом омрзнувши грех и одбацивши га (Рим.5:10).

После помирења са Богом, ми смо дужни градити спасење своје живећи Спаситељевим животом и претварајући га у свој. По речи светог апостола: «Јер кад смо се помирили с Богом смрћу Сина његова док смо још били непријатељи, много ћемо се већма спасти животом његовим пошто смо се помирили» (Рим.5:10).

5:20 «Тако смо ми послани место Христа, као да Бог моли кроз нас; молимо вас место Христа: помирите се с Богом!»

Апостоли су уистини «послани,» од Христа: они ништа свога у себи немају; оно што у њима јесте, и вавек остаје, то је сам Господ Христос, његово Еванђеље спасења. Та они ни душе своје немају, сву су је предали Христу, ни срца свог – сво је у Њему, ни воље своје – ено је сва у Њему. Оно што је у њима, то је Христос и његово свето, божанско Еванђеље. И стварно, они ништа своје немају, нити ишта своје проповедају, они су просто «послани место Христа.» Нико нам сем њих не може дати оног живог, оног историјског, оног чудесног, оног јединственог Христа, јер Га они васцелог носе у себи и предају све то потомцима преко свештених наследника својих.

Што знамо, и што имамо правога и истинскога Христа, треба да смо тим светим христоносцима захвални. Они су уистини «уста Христова», како их с правом назива Православна Црква у својим молитвама. Они су живи храм његов, живо обиталиште његаво. Кроз њих се продужује васцело Еванђеље Христово. Но продужујући Еванђеље, они ништа своје не домећу, и оно увек у свему остаје потпуно Христово, јер никад себе не проповедају, већ само Њега – Господа распетог, васкрслог и вазнесеног.

Да је то сушта истина, види се по њиховом христоликом човекољубљу: они Богом преклињу људе, ради њиховог спасења: «као да Бог моли кроз нас.» Толико им је стало до тога да људи приме Христа, верују у Њега, живе Њиме, јер из искуства знају да је у Њему све и сва за сваког човека: сва истина, сва правда, сва бесмртност, сва вечност, све блаженство.

«Молимо вас место Христа: помирите се с Богом!» Јер је у томе мир и блаженство за људско биће, у томе вечна радост. Нико не зна шта је човеку потребно, једино потребно, само Христос. Он једини савршено зна шта је у човеку, и шта треба човеку и у овом и у оном свету.

Једином истинском Човекољупцу, Христу, његовој безграничној љубави није ни до чега, само до једнога: до спасења људи од греха, смрти и ђавола. Он се ради тога и спустио са миомириих небеских висина у нашу смрдљиву каљугу земаљску: самом својом премилом појавом Он нас преклиње да одбацимо грех, смрт и ђавола, и приђемо к Њему. То исто чини и преко својих светих апостола, јер они само то и раде: преклињу људе да одбаце грех, смрт и ђавола, а пригрле Господа Христа, јединог Спааитеља од тог кобног и убитачног смрада, троструког смрада.

«Помирите се с Богом!» То значи: одбаците грехе који су се испречили између вас и Бога; уништите грехе у себи, јер они непрестано ратују с Богом. Уништите ли их силом Христовом, настаће мир између нас и Бога. И то «мир Божји, који превазилази сваки ум», и који ће увек држати «срца ваша и мисли ваше у Господу Исусу» (Флп.4:7). Тај мир не могу имати, нити могу знати људи грехољубиви. Да би дошли до њега, они морају најпре објавити рат греху, смрти и ђаволу, и ратовати с њима божанском силом Христовом, и тако их победити.

Јер их једино благодатном свепобедном силом Христовом могу савладати. Ту не помаже никаква сила људска, ни памет, ни наука, ни техника, ни философија, ни култура, ни цивилизација. У рату са грехом, смрћу и ђаволом, све је то немоћније од сенке и паучине. Ако не верујете, пробајте. Ко то од људи икада победи смрт, јер би само тако могао доказати да је јачи од греха и ђавола? Зато је тај подвиг узео на себе оваплоћени Бот, Богочовек, јер само Бог може савладати и победити: то свепогубно паклено тројстгао: грех, смрт и ђавола. Отуда је то и циљ целокулног подвига Богочовековог на земљи.

Стога свети апостол благовести:

5:21 «Јер Онога који не знађаше грехе, нас ради учини грехом да ми постанемо правда Божја у њему.»

Ова необична благовест означава две истине, две стварности: безгрешност Бога Логоса, и нашу људску свегрешност. Ми смо људи толико огреховили нашу људску природу, толико је потчинили греху, да она сва изгледа – грех, и од греха. И када безгрешни Гоепод узима на себе тело људско, Он стварно «узима грех света» (Ин.1:29), грех целога света, који је сав сажет у телу људском. Оваплоћујући се, постајући тело, Безгрешни као да сам постаје грешан, као да сам постаје грех. Јер ништа људско није изузето од власти греха. Оваплотивши се, безгрешни Бог Логос узе на себе «грех света» узевши на себе тело људско. А «грех света» је тако огроман, тако тежак, тако црн, тако страшан, да и Бог Логос, обучен у тело, изгледа као да је и сам постао грехом. У току свог историјскаг живота, од Адама па надаље, човек се толико изједначио са грехом, да је просто постао синоним греха: човек – грех, грех – човек.

Стога и Бог Логос када постаје човек, као да и Њега, безгрешног Бог Отац «нас ради учини грехом.» Овим богомудри апостол хоће да на најимпресивнији начин нагласи ствариост, истинитост и потпуност Христовог оваплоћења, очовечења. И заиста, Христос је толико стваран и истински потпун човек, да је тешко веровати да је безгрешан: «Није ли ово даводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде међу нама?» (Мк.6:3).

И када Господ Христос, безгрешни Богочовек, отпушта грехе грешницима, јеврејски мудраци подмукло негодују и ропћу: «Што овај тако хули на Бога? Ко може отпуштати грехе осим једнога Бога?» (Мк.2:7).

Само очигледна и неуклонљива безгрешност Спаситељевог живота могла је убедити, бар оне неотступне сапутнике његове, да је Он заиста безгрешан. И када је Он јавно и смело питао своје најљуће непријатеље: «Који ме од вас кори за грех?», нико Га од њих није могао окривити ни за какав грех (Ин.8:46).

Очевидац и даноноћни пратилац и најближи пријатељ Хрисггов, свети апостол Петар, ево шта сведочи о Њвму: «Он греха ве учини, нити се нађе превара у устима његовим» (1Пет.2:22).

А његов најприснији и најмилији ученик и пријатељ, божански тајновидац и ненадмашни Христозналац, свети Јован Еванђелист и Богослов, на основу свог дуготрајног искуства сведочи нам о Господу Христу ово: «У Њему греха нема» (1Ин.3:5).

Али, безгрешни Господ Христос је узео на оебе ове грехе света, те је изгледао као да је и сам у греху, и сам грешан. То нам свети апостол Павле објашњава у Посланици Римљанима: «Посла Бог Сина свог у подобију тела греха» (Рим.8:3). То значи: «Син Божји, Бог Логос се оваплотио, и јавио међу телоносним људима као човек са телом. Његово је тело стварно, али није греховно. Оно је тело човека, али није «тело греха.»

Уколико је у питању тело, Он заиста «постаде тело» (Ин.1:14); уколико је пак у питању грех тела, тело греха, Он се јавио «у подобију тела греха», Тело Христово је било потпуно људско у свему и по свему, осим у греху и по греху. И зато што је било потпуно људско, човечанско, тело Христово је изгледало као тело греха, као тело свих људи грешних. Уствари пак, имајући Бога Логоса у себи, и тиме што је постало правим телом Божјим, тело Христово је било и остало потпуно безгрешно. Господ Христос је постао тако стваран, потпун и савршен човек, са једним циљем: «да ми постанемо правда Божја у њему.» Он се изједначио с нама оваплоћењем, да би нас подигао к Себи обожењем. Он је васцело своје Божанство унео у тело људско, тело своје, тело човечанско, да би све што је божанско учинио нашим, људским, остварљивим, оваплотљивим. И заиста, од Њега и Њиме ми људи не само добијамо и имамо правду Божју и истину Божју и доброту Божју и живот Божји, него и постајемо «правда Божја у Њему.» У Њему и Њиме човек не само има правду Божју, него целокупном личношћу својом постаје правда Божја; и осећајући себе човеком, он у исто време осећа себе правдом Божјом.

А то је врхунац савршенства за људско биће у овом свету. Све је то могуће зато што нам је чудесно свемилостиви Бог Логос својим оваплоћењем «даровао све Божанствене силе своје», помоћу којих ми постајемо «учесници у Божјој природи» (2Пет.1:3.4), а тиме учесници у Божјој правди, у Божјој љубави, у Божјој доброти, у Божјој мудрости, у Божјем животу, у Божјем блаженству. Ми постајемо учесници у Божјој природи, јер је претходно Бог Логос постао учесник у нашој природи.

Закон боговаплоћеља је јасан: Бог Лотос постаје заједничар у људској природи и људском животу, да би људи постали заједничари у божанској природи и божанском живогу; Бог се оваплотио у човека, да би се човек оваплотио у Бога; Бог је постао човек, да би се човек обожио, обогочовечио.

У томе је целокупно Еванђеље Богочовека Христа; у томе и спасење. Као што је Он постао човек родивши се од Свете Деве, тако и ми постајемо «правда Божја у Њему» рађајући се од Њега. По речи богонадахнутог Богослова: «Који твори правду од Њега је рођен» (1Ин.2:29). И у томе се напредује еванђелским подвизима до потпуне сличности са Њим: «Који правду твори праведник је, као што је Он праведан» (1Ин.3:7).

6:1 «А као помагачи и молимо вас да не примите узалуд.»

Свети алостоли су помагачи, сарадници Христови: Христос им је предао себе, и све што је собом донео земаљском свету, а они Му узвраћају чиме? Тиме што сву душу своју, све биће своје уносе у Њега, у његово Еванђеље, у његов домострој спасења, и јављају се као «послани» од Њега ради проповеди о Њему. «Послани место Христа» (2Кор.5:20), они само Њега знају, само Њега имају, само Њега проповедају, и само ради Њега живе. Он Бог, свега себе поверио њима, предао њима; а они људи, све своје биће поверили опет Њему: људи сарађују Богу, људско сарађује Божјем.

С друге стране, свети апостоли су помагачи, сарадници хришћанима: јер их они приводе Христу кроз проповед Еванђеља и крштења, и онда им непрестано помажу у њиховим напорима да живе Христом и у Христу, да остваре Христово Еванђеље спасења у своме животу. Они, увек пуни Духа Светога, и увек вођени и руковођени Духом Светим, воде и уводе хришћане у све истине Христове и у све тајне Христове.

Без светих Апостола нема хришћанства. Доказ? То што их је Господ сам поставио за своје «апостоле = посланике» у свету, за христоносне проповеднике и благовеснике. Они преносе не само његово свето Еванђеље, него Њега самог – Богочовека, и предају Га људима са свима његовим Божанским силама и савршенствима. Јер у њима, не живе они, већ сам Господ Христос (Гал.2:20).

Проповедајући, и предајући људима Господа Христа, шта свети Апостоли проповедају, и шта предају? «Благодат Божју.» Јер Богочовек Христос и јесте благодат Божја у васцелој пуноћи својој (ср. 1Кор.1:4; 2Кор.13:13; Еф.1:6; 2:7; 2Тим.1:9). То Сунце благодати расипа се кроз безбројне зраке, који се као у жижи скупљају у свакој светој тајни, најпре у почетној: у светом крштењу, а за њим и у осталим светим тајнама.

Благи зраци Сунца благодати лију се и узрачују у наше душе кроз сваку добродетељ еванђелску, кроз сваку истину еванђелску, кроз сваку реч еванђелску. Главно, она је сва у Христу и од Христа. Отуда: благодат је сва у Цркви и од Цркве, пошто је Црква – Тело Богочовека Христа.

Стога и нема благодати Божје ван Цркве. Она је и ималац и носилац и давалац благодати. И то Богом одређени ималац, носилац и давалац.

У благодати, је Христос Спаситељ, у њој и спасење, и освећење, и преображење, и обожење. Зато свети апостол брижно моли хришћане да не примају «узалуд» благодат Божју. Јер и примљена благодат може не користити примаоцима, бити напразно у њима, бесплодна, узалудна. Шта то значи? То значи ово: иако нам се кроз свете тајне даје благодат Божја, она остаје бесплодна у нама ако је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће; ако њоме не прожмемо сву душу своју, сву савест, сву вољу, све срце; ако њоме не облагодатимо целокупно биће своје и све што се у њему збива и од њега долази: мисли, осећања жеље, дела.

«Узалуд» смо примили, свету благодат крштења, ако не живимо свето. «Узалуд» смо прмили свету благодат миропомазањем, ако њоме не освећујемо своје мисли, своја осећања, свој вид, свој слух, свој дух. Једном речју, «узалуд» је благодат Божја у нама, ако смо хришћани само по имену а не и по животу; ако имамо само обличје побожности, а силе смо се њезине одрекли (ср. 2Тим.3:5).

Благодат Божја није «узалуд» у нама, ако ревнујемо у вери, у љубави, у молитви, у посту, у трпљењу, у смирености, у кротости, уопште у свима еванђелским добродетељима. Она се онда разлива по целом нашем бићу, оплођује га, и оно рађа еванђелски род. Благодат се мора неговати, да не би закржљала у нама, обеаплодила се и увенула,

Зато облагодаћени апостол и наређује: «Напредујте у благодати (2Пет.3:18). Значи: у благодати се или напредује или назадује. Ревношћу се напредује, а леношћу назадује. И једно и друго зависи од нас, од нашег труда, од нашег подвизавања, од нашег вежбања у врлинама и творења еванђелских заповести. Јер је и у еванђелском животу главно: вежбање, обучавање, упражњавање. Отуда онако јасна заповест богомудрог апостола, упућена светом апостолу Тимотеју, а преко њега свима нама: «Вежбај се у побожности» (1Тим.4:7).

Само истрајним вежбањем, само непрекидним обучавањем налредује се у побожности. Заповест је побожности: «љуби ближњег свог.» То значи: вежбај се, обучавај се у љубави према ближњем, Заповест је побожности: «љуби нелријатеље своје.» То значи: вежбај се, обучавај се у љубави према непријатељима. Заповест је побожности: «чините добро онима који вас мрзе.» То значи: вежбајте се у томе, обучавајте се. И тако редом: свака еванђелска заповест захтева од нас вежбање, обучавање, праксу.

Без тога, благодат Божја остаје «узалуд» у нама, остаје празна, бесплодна, штура. И ми постајемо као оно бесплодно дрво еванђелско, које секу и у огањ бацају зато што не рађа (Мф.3:10; Лк.13:7–9). Еванђелски је закон: вежбањем се једино јача у благодати. Зато свети првоврховни апостол наређује опет истоме апостолу Тимотеју, и нама преко њега: «Сине мој, јачај у благодати Исуса Христа» (2Тим.2:1).

Најсавршенији пример вежбања, обучавања, јачања, усавршавања у благодати имамо у самом светом апостолу Павлу. Он нам сам казује тајну свог напредовања у дати, у еванђелском животу. У чему је та тајна? у његовој пламеној ревности, у његовом непрекидном труду. Он изјављује: «Благодаћу Божјом јесам што јесам, и благодат његова што је у меии не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном» (1Кор.15:10). Ето, како се напредује у благодати, како се она оплођује у нама, како расте у бесжоначке висине: нашим трудом, Бог нам даје благодат, а ми? Свој труд, своју ревност. Али и труд наш јача и расте благодаћу, те је и у том погледу несравњено више од Бога него од нас. Јер шта је наш труд, и онај највећи, и онај најистрајнији, и онај даноноћни, према благодати Божјој? Знај: и када труд твој на еванђелском животу твом постане даноноћни, и то је дар благодати, и то у теби благодат ради, подржава вољу твоју, храбри срце твоје на еванфелске подвиге, јача напоре твоје, улива радост спасења у душу твоју, те су ти сви еванђелски трудови мили и лаки, и ти не сустајеш и не лениш се ни у једном еванђелском добру. Заиста, све је од благодати Божје у еванђелском животу. А од нас?

Једно, само једно: добра воља, ревност.

6:2 «Јер Он каже: У време милосно услиших те и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења!»

Кад је Господ Христос у нашем човечанском свету, онда нема мрака из кога нас Он не може навести, нема греха од кога нас не може ослободити, нема смрти од моје нас ете може избавитм. Све Он то чини свемилосном благодаћу својом. Само да та благодат његова не буде «узалуд» у нама. Откако је Он, чудесни Спаситељ на земљи, сваки човек може избећи и пакао и ђавола и смрт и грех; и ући у његову незалазну светлост, и свесладосни рај, и миомирисну вечсност.

А до Њега: црна ноћ греха била је притисла целу земљу, и свако биће на земљи, и отровна тама смрти гушила све душе људске. Сви дани и ове ноћи били су мрачне бројанице људских неизбројних грехова и безбројних смрти. Сваки дан и свака ноћ извирали су из гроба и увирали у гроб, извирали из смрти и увирали у смрт. А то је оно што ми људи називамо време.

Тако до Њега. Од Њега пак и Њиме све се мења: Он, Светлост Истинита, Својом појавом изгони сваку таму греха и мрак смрти из сваке душе људске, из целог света људског, из наших дана и ноћи, из свега што ми називамо време. Са Њим свемилостивим настаје у нашем свету «време милосно» и «дан спасења»: милосно за свако људско биће, јер је роду људском грануо незалазни дан спасења од греха, смрти и ђавола. «Дан спасења» почиње од Витлејема, и траје непрестано. Исто тако и «време милосно.» У својој богоданој визији то јасно предвиђа свети прорак Исаија, и кроз њега Бог говори људском бићу: «У време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти» (Ис.49:8). Но у чему се састоји то «време милосно» и тај «дан спасења»? Свети пророк кам и то казује у истој визији: састоји се у новом завету између Бога и људи, у ослобођењу рода људског од греха и од смрти, и у новом животу по Богу и у Богу (Ис.49:8–11).

Боговођени апостол се преноси у ову пророкову визију, и објашњава је у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Јер се она потпуно остварила појавом Бога Логоса у нашем човечанском свету. Пророчке речи, изговорене Богом преко пророка, оствариле су се и претвориле у свеспасоносну благовест, те свети апостол благовести: «Јер Он каже: у време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења!»

Пророк пророкује, апостол показује: «Ево сад је време најбоље»: сад, кад је Бог Логос у свету; сад, кад је Он сав у Богочовечанском телу свом, Цркви; сад, кад је његова Пресвета Богомајка наша свемилостива заступница; сад, кад је богочовечакско Еванђеље на земљи; сад, кад је сав Бог у телу људском и као Човек живи међу људима; сад, сад, сад као никад, зато што се Бог Логос оваплотио и занавек остао међу нама: «Ево ја сам с вама у све дане до свршетка света» (Мф.28:20).

«Време најбоље», то је Христово време, откако је Бог Логос из вечности сишао у време, обукао се у временско, и својим животом у времену осветио време и што је у њему. И само време постало је не само добро, и боље, него «најбоље», «најмилосније.» Јер је оно постало увод у божанску вечност, припрема и предспрема за бескрајни живот у вечности. Сад је време, кад и многострадални и богомудро бунтовни Јов може рећи: Благословен дан у који се родих, и ноћ у којој рекоше: роди се детић! (ср. Иов.3:3). Сад је сваким благословом благословено време, све време, сваки дан и свака ноћ. Јер и за време важи она благовесничка реч светог апостола: Бог нас је блатословио сваким благословом у Христу (Еф.1:3). Зато време, и живот у времену, није више проклетство већ благослов: блатослов је бити у времену, знати и ооећати и постојати у времену.

Био ма у каквој невољи, или муци, или опасности, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи: «сад је време најбоље» да самилосни Спадитељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претиори је у извор мога спасења, мога освећења, мога обожења!

Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! сети се: «Светлост тиха», Светлост Исттинита је ту, у нашем човечанском свету, од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцреи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: «Ево, сад је време најбоље!» Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благослов, и радост, и средство спасења и освећења.

«Ево сад је дан спасења!» – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољио отвориш, куца и благо ти шапуће: «Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује оглас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном» (Откр. 3:20).

Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срцее његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће «тишина велика», и ти ћеш се спасти бродолома.

Или, тебе су страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, ти онда свим срцем запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења.

Или, тебе су сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: «Еао сад је дан спасења!» – Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан – «дан спасења.» Нема више дана погиблги, нема више даиа смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег. Нема више проклетог дана, несрећног дана: сваки је дан благословен, сваки срећан, јер кроз сваки дан пролази Он и освећује га, Он – свеблагословени Бог и Господ, Спаситељ и Искупитељ. Сни су дани – дани Божји, дани оваплоћеног Господа Бога, дани спасења, јер су дани Спаситеља, који је Творац времена и простора. Само буди Закхеј, и имај његовски силну жељу да видиш Господа, и Он ће радосно ући у дом душе твоје, и милосно избавити: «данас дође спасење дому овом» (Лк.19:9).

Од појаве Господа Христа у нашем свету настала је «пријатна година Господња», миосна година; по речи самог Господа, да је Он дошао да проповеда «пријатну годину Господњу» (Лк.4:19). Та «пријатна» та «милосна година» Господња, почела је од Витлејема, и још траје, и трајаће до скончанија века у овом свету, а у оном неће никада престати. Зато је свако «данас» пуно блатавести Спасове, пуно Еванђеља, пуно спасења. Због тога свети апостол и благогассти свима и за све: «Зато, као што говори Дух Светли: данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца… Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греха» (Евр.3:7–8:13).

6:3 «Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди.»

Проводећи сваки дан као дан спасења, ми ћемо свој жикот претворити у непрекидну службу Богу Спаситељу нашем, у непрекидно богослужење. А у непрекидном богослужењу и јесте наше самоспасење. Јер непрестано служећи Богу Спаситељу, ми се спасавамо од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. А спасавамо се његовим божанским силама, које нам Он даје за веру и ревност, и ми помоћу њих савлађујемо сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Само на тај начин ми престајемо биж спотицање, саблазан браћи н ближњима. Јер ако они виде где нас греси и искушења обарају, тлаче и мрцваре, то ће бити саблазан за њих, и многи ће се саблазнити, и пасти, па и пропасти.

Саблазнимо ли их и они пропадну, и ми ћемо пропасти, изгубити спасење, зато што смо њихово спасење упропастили, Зато свети апостол опамиње и наређује: «Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди.» А дајете спотицањг говорећи ружне речи и чинећи рђава дела, јер тиме саблажњавате слабе и нејаке у вери и еванђелском животу, због чега многи куде ваше хришћанство, вашу веру. Јер шта је хришћанство? Служење Богу, богослужење.

Да, непрекидно богослужење, ето то је хришћанство. А хришћанин? Хришћанин је богослужитељ, даноноћни служитељ Богу. Јер човек или служи Богу кроз еванђелске врлине, или ђаволу кроз грехе. Уствари, у свету постоје само две службе које људи обавезно обављају: богослужење и ђавослужење. Треће службе и нема, нити је може бити. Ако не служи Бопу, човек неминовно служи ђаволу; и обратно: ако не служи ђаволу, неминовно служи Богу. Но и једна и друга служба зависе од нас. Оне нам се не намећу, већ предлажу. Избор зависи од нас, само од нас: богослужење или ђавослужење. Не само свако рђаво дело, и ружна реч, него и рђава помисао, и ружно осећање, и прљава жеља – служење је ђаволу. Као што се опет служи Богу само светим животом: чистим мислима, благим осећањима, човекољубивим расположењима, добрим делима, сваким богочежњивим покретом срца и душе, сваком богољубивом намером и жељом.

Како се служи Богу, најбољи су нам пример светитељи. Живот свакога од њих је непрекидно, даноноћно богослужење. Такав је живот светих Апостола, такав светих Пророка, такав светих Мученика, такав светих Подвижника и свих светих Праведника.

Зато су нам они учитељи и наставници, примери и узори, вође и путовође, молитвеници и саборци. Они су се у свеату показали као слуге Божје: све згоде и незгоде свога живота претварали су у еванђелека средства свога спасења, свога богослужења. Јер спасење и није друго до богослужење. Ко служи Богу, тај се спасава. А служење Богу, то је непрекидно испуњавање воље Божје. Зато што је спасење непрекидно богослужење, христонадахнути апостол и наређује хришћанима, свима хришћанима, не само коринтским:

6:4 «Него се у свему покажите као слуге Божје.»

«У свему»: у души, у срцу, у савести, у живогу, у мислима, у осећањима, у вери, у љубави, у правди, у истини, у доброти, у кротости, у смерности, у трпљењу, у опраштању, и у осталим еванђелским добродетељима и светим расположењима, А кад се у томе показујете «као слуге Божје», онда ћете се показати «као слуге Божје» и у свему што вас снађе у жмвоту.

Најпре: «у трпљењу многом.» Зашто? Зато што је то основ сваке еванђелске добродетељи, а тиме основ спасења, основ богослужења. Ако је вера, у њој треба показатм трпљење, јер без њега она малаксава, вене, суши се. Ако је љубав, у њој треба показати много трпљења, јер није лако волети људе у њиховим слабостима и гресима и манама. Ако је кротост, и у њој треба показати велико трпљење, јер се само на тај начин могу благо подносити све увреде, и злостављања, и страдања, и смрти Христа ради. Аво је смиреност, ако доброта, ако молитва, ако пост, ако ма који подвиг еванђелски, у свакоме се од њих мора показати трпљење, да бисмо га претворили у нашу навику, у наше расположење, и тиме у средство нашег спасења. Јер «спасење постаје у трпљењу страдања» еванђелских, христоликих (2Кор.1:6).

Због свог неизмерно кротког трпљења, Господ Христос је постао и остао савршени пример трпљења, неопходног у животу сваког хришћанина. «Трпљење Христово» је узор и идеал, ка коме Бог благодаћу својом управља срца наша (ср. 2Сол.3:5). Само се «трпљењем дела доброга» маже постагћи «нераспадљивост и живот вечни» (ср. Рим.2:7). Трпљење је најбољи климат душе људске, да би у њој успевало семе небеске истине, посејано Небеским Сејачем: они који то семе «држе у доброме и чистоме срцу» – «род доносе у трпљењу» (Лк.8:15). За све хришћане обавезна је Спаситељева заповест: «Трпљењем својим спасавајте душе своје» (Лк.21:19). Богонаучени апостол пише хришћанима: «Трпљење вам је од потребе да вољу Божју извршивши примите обећање» (Евр.10:36). Једино «трпљење довршује дело» спасења (Иак.1:4). «Гле, блажене називамо оне који претрпљеше. Трпљење Јовљево чусте, и свршетак Господњи видесте» (Иак.5:11),

«Покажите се као слуге Божје … у невољама.» Зашто? Зато што смо на то одређени, на невоље одређени (1Сол.3:3). И још зашто? Зато што се тиме удостојавамо царства Божјег (ср. 2Сол.1:5), Овај свет, са свима својим саблазнима, залима, гресима, смртима, демонима, пун је невоља, за хришћане. И природно је што их хришћани осећају, што кроз њих пролазе, што се у њима налазе, и што их савлађују свепобедном благодаћу, силом Христовом. По благовесној речи Спаситеља његовим следбеницима:

«У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја победих свет» (Ин.16:33). Невоља за невољом, као дан за даном, то је пут хришћана кроз овај свет. Новозаветна је благовест: «Кроз многе иеваље ваља нам ући у царство Божје» (Деян.14:22). Свесни тог спасоносног значаја и вредности невоља, хришћани се хвале невољама (Рим.5:3).

Разуме се, хришћани се боре са невољама, али – трпљењем. По Божанском савету светог апостола: «У невољи трпите» (Рим.12:12). Али то наше трпљење увек ублажава и разблажује Утешитељ благи својом благодаћу и духовном радошћу, јер нас Он «утешава у свакој невољи нашој» (2Кор.1:4). И утеха нам се даје по мери наших страдања за Хрисга (2Кор.1:5).

«Покажите се као слуге Божје … у бедама.» Јер беде наилазе на хришћане, да би они показали како се сналазе у њима, и кажо се браке од њих, Како дакле? Вером својом, јер силом вере они пролазе неповређене душе кроз сваки пожар беде (ср. 1Сол.3:7). Је ли хришћанин због вере у Христа добре воље у бедама, онда му свемилостиви Господ даје божанску, благодатну силу, којом он радосно подноси све и сва за Христа. И баш кад је у бедама слаб, али добре воље, њему се даје, у њега се усељује сила Хрисугава (ср. 2Кор.12:9–10). И он радосно изјављује: «Када сам слаб, онда сам силан» (2Кор.12:10).

«Покажите се као слуге Божје… у тесноћама.» – У каквим тесноћама, у каквим тескобама? «У тескобама за Христа» (2Кор.12:10). Ми их не избегавамо. А када се обретемо у њима, ми их силом христољубиве вере претварамо у извар своје радости и усжићења. И тада смо «добре воље» (2Кор.12:10). Док нехришћани падају духом налазећи се у тескобама, ми им се радујемо, јер се због њих усељује у нас «сила Христова» (2Кор.12:9). Тескобно нам у телу, тескобно у свету, тескобно у васиони.

Зашто? Зато што смо бесконачне душе, која се у нас хришћана непрестано отима ка надматеријалним божанским царствима, где границе не гуше, где је све божаиски безгранично, мило и дивотно. Нама једино није тескобно у Христу. И када смо Њега ради у оковима, у тамницама, у заточењима, ми смо слободнији од свих царева земаљаких и слободњака овосветских. Јер се Њиме и окови и тамнице и заточења претварају у небо, у рај, у царство Божје. Истина је над истинама, и благовест над благовестима: где је Он – ту је небо, ту рај, ту царство Божје, ту истинска слобода.

6:5 «У ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдењима, у постовима.»

«Покажите се као слуге Божје… у ранама.» Ране за Христа исцељују душу нашу од свих греховних рана. Јер је старозаветна света визија а новозаветна света стварност: «Раном Његовом ми се исцелиомо» (Ис.53:5). Да, раном Његовом на крсту од копља, када из пресвете ране Његове истиче пресвета крв Његова, која исцељује од свих болести и од свих смрти, јер нас очишћава од свакога греха (1Ин.1:7). Отуда ране за Христа имају свеспасоносни значај и силу, и често су пута замениле и само свето крштење, Јер су се многи свети Мученици крстили у својој сопственој крви, проливеној за Христа, и задобијали царство небеско и сву радост неба. Нема сумње, свети Мученици су се показали заиста «као слуге Божје у ранама.» И тако се показују и сви хришћани који подносе ране за сладчајшег Господа. Само, свети Мученмци су најсавршенији пример тога.

«Покажите се као слуге Божје … у тамницама.» Ради чега «у тамницама»? Ради Христа, ради вере у Христа, ради Еванђеља Христовог, не ради чега другог. Попут светих апостола (ср. Деян.5:18–19; 12:4; 16:23), попут таквих хришћана (ер. Деян.8:3), попут старозаветних праведника (ср. Евр.11:36). Кажо се они држе у тамницама? Хвале Бога што су се удостојили тамновања за Христа (ср. Деян.16:25), Црква се моли за утамвичене (Деян.12:5), Исто тако су безбројни свети Мученици и свети Исповедници тамнице претварали у молитвенице, и оне су често пута биле обасјаване небеском светлошћу, и испуњаване неописивим миомиром. Много пута су их Анђели Божји ослобађали тамница.

Правило је свети Мученици су тамнице претварали у храм Божји, молећи се Богу и дан и ноћ.

«Покажите се као слуге Божје … у бунама.» – Благовест је хришћанима: да међ хришћанима не буду буне (2Кор.12:20). Јер Бог наш није «Бог буне него мира» (1Кор.14:33), Хришћанима се препоручује и налаже једна буна: буна против греха, против смрти, против ђавола. Слуга Божји је увек дужан да се буни против њих, најпре у себи, па онда у свету око себе. У том погледу, хришћанин је највећи и најупорнији бунтовик. Он је заувек у рату са гресима, а труди се да буде у миру са грешницима.

«Покажите се као слуге Божје... у трудовима.» Трудољубље, то је главна одлика хришћана. Без трудољубља нема напретка ни у једној добродетељи еванђелској: ни у вери, ни у љубави, ни у молитви, ни у посту, ни у кротости, ни у смерности, ни у доброти, ни у истини, ни у правди.

Трудољупцима су упућене оне слатке речи Сладчајшега: «Ходите к мени сви који се трудите, и ја ћу вас одморити» (Мф.11:28). Према труду даје се и награда, према труду, у хришћанском животу, у еванђелским подвизима, у добродетељима. Свети апостол благовести: «Сваки ће примити своју плату по своме труду» (1Кор.3:8). Не само духовни, него и телесни труд је благословен, када му је циљ еванђелски. Да, само тада: «И трудимо се радећи својим рукама» (1Кор.4:12; ср. 2Сол.5:8–10), и то трпећи и глад и жеђ, и голотињу, и муке, и потуцања – Еванђеља ради, Христа ради (1Кор.4:11. 10). Према труду даје се и благодат: благодат за труд, труд за благодат; једно другим расте и множи се (ср. 1Кор.15:10).

Радећи све за Христа и Еванђеље, а то значи: трудећи се непрестано на свом спасењу и на спасењу ближњих, хришћанин се уствари труди благодаћу која му се даје и, према ревности, додаје.

Свети апостол изјављује: «Трудим се по Његовој (тојест Христовој) моћи која у мени силно ради» (Кол.1:29). Рад и труд нису по себи вредност, већ је добијају од циља коме су усмерени. Зато богоносни трудољубиви апостол потсећа Солуњане на свој еванђелски рад и труд (ср. 1Сол.2:9; ср. 1Тим.4:8:10). Инче: и ђаво се непрестано труди и ради, али у злу труди и на злу реди. Тако исто: и лопов, и разбојник, и отимач, и насилник. А сваки труд и рад хришћана усмерен је иа спасење, кажо њихово тако и ближњих (ср. 1Тим.4:8,10; 2Сол.3:7–10).

«Покажите се као слуге Божје,.. у бдењима.» Ко је пробуђен за духовни свет, за духовне вредности, за духовна сазнања, он неминовно бди над собом и над тајнама светова. Бди, чиме? Најпре молитвом. Јер молитва устремљује душу ка Богу Творцу, који једини даје светлост неугасиву, помоћу које можемо разагнати све таме и мракове, који нагрћу на нас ма с које стране.

Човек бди љубављу, јер и она окриљује сву душу и узноси у висине, где се не спава већ увек бди над добром ближњега. Човек бди постом, бди кротошћу, бди трпљењем, бди сваком еванђелском врлином, јер све оне држе нашу душу будном за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. Но у свима бдењима молитва води и руководи.

Посведочена је занавек истина: нема просветлења без бдења. Посведочена животом најбољих људи: светитеља. Молити се, постити и бдети, – то је сав њихов живот. Молитва, пост и бдење су главни спроводници небеске светлости у њихову душу. Зато они светле, просветљују и просвећују.

«Покажите се као слуге Божје... у постовима.» Зар се не може бити слуга Божји без поста? Не може. То је еванђелска истина, објављена Господом, посведочена Апостолима и свима Светитељима од првог до последњег. Када је Господ своје свеспасоносно Еванђеље сабрао у две речи, Он је рекао да се оно састоји у молитви и посту. Да, у томе, пошто се једино молитвом и постом, изгони ив душе људске сваки демон, свака нечиста сила. А то значи: постиже спасење, постиже циљ ради кога је Спаситељ и дошао у наш свет. Јер од нечистих духова је сваки грех, свака смрт. И када се они уклоне из душе молитвом и постом, онда се уклањају творци свих грехова и свих смрти. А у томе се састоји спасење. Зато је цело Спаситељево Еванђеље у његовим божанским речима: «Овај се род изгони само молитвом и постом» (Мф.17:21; ср. Мк.9:29).

Сам Спаситељ пости четрдесет дана, иако Му као безгрешном није било потребно постити, ради очишћења од нечистих сила и грехова. Али Он пости, да би нам дао пример и показао колико је важно и неопходно за људску природу постити. Када свети апостол Павле, изазван од Коринћана, набраја своје подвиге, он вели за себе да живот проводи «у многом пошћењу» (2Кор.11:27).

Када се у светом Еванђељу говори о узорном служењу Богу, онда се указује на свету пророчицу Ану, која «служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама» (Лк.2:37). А шта тек да кажемо о светим Испосницима, и о Светитељима упоште, пошто ниједан није живео не постећи се? Ваистину се не може бити слуга Божји без много пошћења.

6:6 «У чистоти, у знању, у дуготрпељивости, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној.»

«Покажите се као слуге Божје … у чистоти!. – У каквој чистоти? У чистоти срца, у чистоти душе, у чистоти савести, у чистоти живота. Речју: у чистоти од греха, од свега греховног; у чистоти од ђавола, од свега ђавољег. Јер у чистом срцу борави Бог, и чисто срце види Бога, зна Бога, живи Богом.

Чистота срца је последица живота по Еванђељу, живота у еванђелским врлинама. Када свете еванђелске врлине раде у срцу човековом, оне га очишћују од сваке нечистоте (ср. Флп.4:8–9).

И када првоврховни апостол наређује младом апостолу: «држи себе чиста» (1Тим.5:22), он му налаже ово: држи себе чиста од греха живећи у еванђелским добродетељима. Чистој души даје се божанска мудрост као дар од Бога за живот у светим добродетељима (ср. Иак.3:13–17). Вечни узор и идеал наше чистоте, но идеал остварљив и оваплотљив, зато што се Свечисти оваплотио, јесте Он – Господ Христос.

И по богонадахнутој благовести светог Богослова: хришћанин сваки «чисти се, као и Он што је чист» (1Ин.3:3). У таквом «чистом живљењу» и састоји се лепота хришћанке, и сваке хришћанске душе уопште (ср. 1Пет.3:2–4).

«Покажите се као слуге Божје... у знању.» Из чистоте – знање, и у чистоти душе – право знање о Богу, о човеку, о свету, о животу, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о ђаволу, о свему што је људском бићу потребно да зна у овом и у оном животу. Богомудри апостол набраја знање са осталим одликама слугу Божјих, ставља га међу остале добродетељи. Да, знање је добродетељ. Оно је плод делатности у души светих еваађелских врлина и божанских сила. Знањем се служи Богу. То је Богочовечанска благовест. И природно: јер и саму способност сазнања и знања имамо од Бога Логоса, још при стварању првог човека. А када се сам Бог Логос оваплоћује, и објављује роду људском своје савршено логосно Еванђеље, онда Он и знање објављује као логосну, божанску благовест.

Само знање, које производи чиста боголика душа, потпомогнута богочовечанским благодатним силама, и јесте права благовест за људско биће. Такво знање и јесте право, нормално и здраво знање, знање непролазно и вечно, којим човек живи и у овом и у оном свету, благосиљајући Бога што му је дао сазнање.

И уколико човек више живи Богом и у Богу, утолико расте у там бесмртном знању, и заједно са светим апостолом кличе: «О дубино… знања Божјега» (Рим.11:33). Истинско знање у души расте благодаћу; хришћанско знање је благодатно знање; када су хришћани «пуни благодати», онда су они «напуњени свакога знања» (Рим.15:14).

Богочовек Христос је у нашем човечанском свету свесавршена пуноћа знања: Свезнање и Свеблагодат, стога се хришћани «у свему» обогаћују кроза Њ, па «и у сваком знању» (1Кор.1:5). Такво знање даје се хришћанима Духом Христовим, Духам Светим, јер је оно дар његов (1Кор.12:8), Знање, откинуто од Бога, од Духа Светог, од светих врлина: љубави, молитве, поста, смерности, кротости, доброте, нема никакве вредности, «ништа» је (ср. 1Кор.13:2,8; Еф.3:19).

Ново у богочовечанском, еванђелском знању је то, што оно има свој небески мирис. Јер, по речи светог апостола, Бог «кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту» (2Кор.2:14).

Познање изнад свих познања, то је познање Христа: познањем Њега прониче се у централну тајну светова, и кроз њу у све тајне мање и ниже. Јер Христом, оваплоћеним Богом Логосом, даје се свима истинско познање, од оног најосновнијег до оног најузвишенијег.

«Према преважноме познању Христа Исуса Господа» нашег «све» је остало «штета» и «трице» (ср. Флп.3:8). Но пошто је Црква пресвето тело Христово, то је у њој «све благо мудрости и знања сакривено» (Кол.2:3). Отуда се то божанско знање стиче светим животом у Цркви. Уствари, знање је плод на светом дрвету еванђелских добродетељи. Сазревајући у души, свака добродетељ разлива по души истинско знање о Богу и твари. Зато хришћанин и показује «у добродетељи знање» (2Пет.1:5).

Свако знање које се не корени у добродетељи, и у Богу добродетељи – Господу Христу, није друго до лажно знање, назовизнање, псевдознање, Отуда еванђелска заповест и благовест: «клони се лажноназванога знања» (1Тим.6:20).

«Покажите се као слуге Божје… у дуготрпељивости.» Нема еванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се еванђелско расположење не може ни развити ни одржати у дупги без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то, даје нам оно што је еванђелско. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој. Да би га могао у себи одгајити, човек мора небески живети, Духом Светим живети. Отуда је дуготрпељивост «плод Духа» (Гал.5:22). Знајући то, хрншћанин напредује у богоугодном животу, јача сваком божанском снагом помоћу радосне дуготрпељивости (ср. Кол.1:11). Она је одлика новог, еванђелског човека (ср. Кол.3:12), јер је одлика савршеног и вечног Човека – Богочовека Христа (ср. 1Тим.1:16), јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника – светих Апостола (ср. 2Тим.3:10; 4:2). Стога је она неопходна за спасење (2Пет.3:15).

«Покажите се као слуге Божје... у доброти.» Доброта је душа еванђелске дуготрпељивости. Дуготрпељивост је спасоносна, само ако је блага, добродушна. Доброта нам је нарочито потребна према нашој сабраћи, људима, нашим сагрешницима. Јер без ње не 6и могли еванђелски поживети у свету ни један дан. Само наша благост према другима може и њих побудити иа бољи живот, живот еванђелски, потстаћи их на еванђелске подвиге, а најпре на покајање. Као што «доброта Божја на покајање води» (Рим.2:4), тако и доброта твоја води на покајање ближње твоје. Слуге Божје благо поступају са људима, угледајући се на Господа који је «благ и неблагодарнима и злима» (Лк.6:35). Отуда јасна заповест светог апостола: «Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама» (Еф.4:32), «Превелико богатство благодати своје» Бог показује «добротом на нама у Христу Исусу» (Еф.2:7). Том добротом живе хришћани, јер је то онај јарам Христов, за који је Он сам рекао: «јарам је мој благ» (Мф.11:30). Та доброта је сгваралачка и градилачка еванђелска сила којом се изграђује и ствара нови човек, за кога је «Христос све у свему» (Кол.3:11–12).

Две особине оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, падају у очи: његова благост и човекољубље (Тит.3:4). Стога је благост један од плодова Светога Духа, који нам Он даје својим доласком у наш свет (ср. Гал.2:22). Та благост, та доброта је оно што сачињава укус свега Христовог, свега Богочовековог, свега што је битна одлика његове чудесне и сладчајше Личности: «окусисте да је благ Господ» (1Пет.2:3).

«Покажите се као слуге Божје… у Духу Светом.» Ето васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу «у Духу Светом», То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Апостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали «слуге Божје.» Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је «у Духу Светом» и Духом Светим. Нема сумње, духоносци су сви свети Апостоли и сви Светитељи уопште, духоносци и сви хришћани у већој и мањој мери: они говоре Духом Светим (Мф.10:20; Лк.12:12), они се рађају у хришћане Духом Светим (Иак.3:5), они се моле Богу Духож Светим (Ин.4:24; Рим.8:26; Еф.6:18), они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима (Ин.14:17; 1Ин.3:24; 4:13), они се Духом Светим упућују у сваку мстину (Ин.16:13), они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих (Деян.2:4,17–18; 10:44–45), они делају Духож Светим (Деян.8:29,39; 10:19; 11:12; 16:7; 20:22–23; 21:4), они ходе по Духу Светом (Рим.8:1–2; Гал.5:16:25), они живе по Духу Светом, (Рим.8:4), они «мисле духовно по Духу» Светом (Рим.8:5), они су «у Духу» и «Дух Божји» живи у њима (Рим.8:9), они имају «новину Духа» (Рим.8:23), они чудотворе Духом Светим (Рим.15:19), они љубе Духом Светим (Рим.5:5; Кол.1:8), они веру своју посведочавају Духом Светим (1Кор.2:4), оеи Духом Светим добивају открмвење тајни Божјих (1Кор.2:10; Еф.3:5), они Духом Светпм знају Бога и Божје дарове (1Кор. гл.12), они су храм Божји у коме живи Дух Божји: (1Кор.6:19), они све духовне дарове добијају од Духа Светог (1Кор.12:4–7,11:13), они се Духом Светим преображавају у обличје Господње (2Кор.3:8), они примају Духа Светог кроз веру (Гал.3:14), они се запечаћују Духом Светим (Еф.1:13), они се Духом Светим утврђују у унутрашњем човеку (Еф.3:16), они се испуњују Духом Светим (Еф.5:18), они своје спасење изграђују Духом Светим (2Сол.2:13), они се оправдавају и освећују Духом Светим (1Кор.6:11), они душе своје очишћују Духом Светим (1Пет.1:22), они Духа Светог имају за мерило истиве и лажи. (1Ин.4:2).

Покажите се као слуге Божје… у љубави нелицемерној.» Каква је то љубав? Љубав истииита, љубав нелажна. Љубав је лицемерна кад у њој учествује грех ма на који начин. Јер грех је пореклом од лажи, и увек лаже: обећава оно што не може да испуни. Такав је првородни грех, свегрех: обећао је нашим прародитељима да ће их иачинити боговима: «постаћете као богови» (Быт.3:5), а начинио их је робљем погибли, смрти и ђавола. Какав је првородии грех, такав је сваки грех у суштини. Грех увек ради против истине, унакажује је, извраћа је, руши је. Учествује ли ма на који начин у љубави, он је унакази, олицемери, и најзад поруши.

Отуда је само еванђелска, божанска љубав истинита, нелицемерна и бесмртна. Јер је то љубав од чиста срца, од срца које је очишћено Богом, те није грехољубиво и не заводи у грех. Таква љубав је плод чисте савести и вере нелицемерне, вере искрене, свесрдне. Таква љубав је и циљ Спасовог Еванђеља, његових светих заповести. Стога свети апостол благовести: «Циљ је заповести љубав од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне» (1Тим.1:5). Отуда јасна и одлучна заповест христоносног апостола: «Љубав да буде нелицемерна» (Рим.12:9).

Та је љубав велики и дуготрајни подвиг. У суштини, она је дар Божји. Дар Божји за који се треба стално молити. И ми се хришћани свакодневно молимо на вечерњу да иаод Гоотод подари «љубав нелицемериу» (Молитве које свештеник тајно чита за време предначителног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животварним Тајнама Христовим, да нам оне буду «на љубав нелицемерну» (Захвалне молитве после светог Причешћа, молитва прва).

6:7 «У речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево.»

«Покажите се као слуге Божје … у речи истине.» Без тога се не може бити слуга Божји. Јер слуге Божје су слуге оваплоћене Истине Божје, Господа Христа, који изјављује за себе; Ја сам Истина (Ин.14:6). Ко је од Истине од Бога, «речи Божје слуша» и сам говори речи Божје (ср. Ин.8:47). У коме је Истина, он говори речи Истине. А Христос – Истина је у ономе који заповести његове држи (1Ин.2:4). Ко твори истину, у заједници је с Њим (1Ин.1:6). Они «који ходе у истини», они се и налазе унутра у истини, «у речи истине», и проповедају је целим животом својим, бићем својим (ср. 2Ин.4:3). А у истини се живи и борави христољубљем (ср. 2Ин.1:2–3). Само такви људи «слуге Божје» и «сарадници истине» (3Ин.1:8).

«Истина постаде од Исуса Христа», зато се и слугом Божјим, слугом Истине постаје служећи Христу (ср. Ин.1:17). «Реч постаде тело, и усели се у нас пуна истиие» (Ин.1:14), стога када смо у оваплоћеном Богу Речи, ми смо у Речи истине, и говаримо Реч истине. Бог Логос, који је Истина, и даје нам Духа Истине, који нас упућује у сваку истину, и ми се показујемо као слуге Божје «у речи истине» (ср. Ин.16:13). И свака реч која је од Христа и од Духа Истине јесте истина (ср. Ин.17:17). Сваки који је од Истине, слуша глас Христов (Ин.18:37). Христово Еванђеље и јесте «реч истине» (Еф.1:13; ср. Кол.1:5), и ко је у њему, он је «у речи истине», и показује се као слуга Божји «у речи истиие.» Да би човек могао бити слуга Божји, он мора опасати «бедра своја истином» (Еф.6:14), А истина над истинама је ово: слуге Божје су они који живе Црквом и у Цркви, јер је она «стуб и тврђава истине» (1Тим.3:15).

«Покажите се као слуге Божје … у сили Божјој.» Не може бити слуга Божји без силе Божје. Све што је у нама божанско, од Бога је. Слуге Божје могу служити Еванђељу Божјем само ако им Бог да за то своју благодатну, божанску помоћ и силу.

Тако су свети апостоли постали слуге Божје, када су се обукли «силоју свише» (Лк.24:49), силом вишњом, силож небеском, силом Божјом – Духом Светим. Што важи за свете апостоле, важи и за све слуге Божје, од највећих до најмањих. Својим божанским Еванђељем спасења Господ Христос даје и свете силе спасења: кроз свете тајне и свете врлине.

А у свима њима Крст има прво место: он води и руководи, јер је крст «сила Божја нама који се спасавамо» (1Кор.1:18). Све што је Христово лије из себе силу Божју, силу божанску. Јер је сам Богочовек, Господ Христос, «сила Божја» (1Кор.1:24), те стога извор сваке божанске силе у свима светима. Отуда је Еванђеље Христово «сила Божја на спасење свакоме који верује» (Рим.1:16): сила којом се побеђује сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, и ми спасавамо од њих. То је разлог што се ороповед Еванђеља код свих слугу Божјих састоји «у доказивању Духа и силе» (1Кор.1:24). И они, богоносци и христоносци, захтевају од свију нас хришћана «да вера» наша «не буде у мудрости људској него у сили Божјој» (1Кор.2:5). Јер «царство Божје није у речи него у сили» (1Кор.4:20): у сили новог живота, нове истине, нове правде, нових схватања: божанског живота, божанске истине, божанске правде, божанских схватања. Том божанеком силом проповедници Еванђеља и шире Спасово Еванђеље у свету, од апостолских дана до данас, и од данас до Страшнога суда. Та «сила Божја» непрекидно чудодејствује: васкрсава мртве душе, оживљује умртвљене савести, преобража, обнавља, охристовљује, обожује људска бића, узноси их изнад смрти, греха и трулежи. Еванђеље је одувек и заувек «у сили и у Духу Светом» (1Сол.1:5), Тако се оно и могло одржати у толиким гоњењима и мукама и страдањима. Јер уколико хришћане више гоне за Христа и његово Еванђеље, утолико се више усељује у њих сила Христова.

Божанску силу своју Господ Христос даје својим следбеницима по мери страдања њиховог за Њега: када су они радосии и «добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа» (2Кор.11:9–10). И нама су Господом Христом кроз свете тајне и свете добродетељи «дароване све Божанствене силе» које су нам потребне за спасење и живот вечни, помоћу којих постајемо «учесници у Божјој природи», и тиме учеонмци у свему Божјем (ср. 2Пет.1:3–8).

«Покажите се као слуге Божје... с оружјем правде и на десно и на лево», Правда је збирни појам, означава јединстао свих новозаветних добродетељи, доживљених у органској целини. У оружје правде спада вера, љубав, нада, молитва, псет, смиреност, кротост, трпљење, уздржање, блатост, и остало. Прожме ли хришћагшн биће своје еванђелском правдом, онда душа његова постаје оружјем правде, и савест његова, и воља његова, и тело његово, и сва чула његова. И он тим оружјем војује и на дено и на лево против искушења, саблазни, грехова, демона, и против сваке неправде.

Јер човек собом преставља или оружје правде или оружје неправде. Оружје правде преставља када удове душе и тела овог даје за слуге правди Божјој, а оружје непрааде – када себе предаје гресима. Отуда јасна апостолова затговест: «Нити дајите удова својих греху за оружје неправде него дајите себе Богу, и уде своје Богу за оружје правде» (Рим.6:13). Када човек преда себе Богу преко еванђелских врлина, он добија од Бога непобедиву силу, и својим оружјем правде савлађује све непријатеље: љубављу, добротом, молитвом поробљује Христу људске душе, људске (разуме, људске савести, а разорава све што је греховно и грехољубиво.

По речи светог апостола: «Оружје нашег војевања није телесно, него силно од Бога… да кваримо помисли, и робимо сваки разум на покорност Христу» (2Кор.10:4–5). То је оружје у исто време оружје светлости, јер свака еванђелска врлина низводи у душу небеску божанску светлост, док сваки грех лучи таму у нашу душу. Отуда богоносни апостол наређује: «Да одбацимо сва дела таме, и да се обучемо у оружје светлости» (Рим.13:12).

6:8 «Славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице а истинити.»

«Покажите се као слуге Божје… славом и срамотом.» Због свог еванђелског живота слуге Божје често постају славни пред људима, а увек славни пред Богом, Но и ту славу они су дужни, по свом смиреном еванђелском самоосећању и самосазнању, приписивати Богу, и њоме прослављати Бога. Таква је заповест свесмиреног Сггаотггеља: «Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима» (Мф.5:16).

Хришћани све што имају, од Бога имају, зато и сву славу којом их људи славе, приписују Богу, никада себи. Својим беспрекорним богоугодним животом они светле «усред рода неваљалога и покваренога», као светила на свету» (Флп.2:15), и знају да су они светила светлошћу Божјом која се лије на њих од свемилостивог Господа. Слуге Божје прослављају Господа Христа тиме што рађају «многи род» еванђелски (ср. Ин.15:8). Они прослављају Гоопода «у телима својим и у душама својим, што је Божје» (1Кор.6:20). Као боголика бића, људи су слава Божја (ср. Евр.2:7); али сагрешивши, они су «изгубили славу Божју» (Рим.3:23); а повраћају је служећи Безгрешном Богочовеку и спасавајући се Њиме (ср. Рим.3:24–28). Све што «чине слуге Божје, «све на славу Божју» чине (1Кор.10:31).

Јер треба «да се у свачему слави Бог кроз Исуса Христа» по моћи коју Бог даје слугама својим (1Пет.4:11). Хришћани су «слава Христова» (2Кор.8:23). Помоћу еванђелског живота ми хришћани «преображавамо се из славе у славу, као од Господњега Духа» (2Кор.3:18). Хришћани не траже «славе од људи» (1Сол.2:6). Слава је хришћана кад добро чинећи муке трпе (1Пет.2:20). Господ Христос се прославља «у светима својим» (2Сол.1:10).

Како се хришћани могу «срамотом» показати «као слуге Божје»? Ако с радошћу подносе срамоту Христа ради; ако су блажени када их Христа ради и Еванђеља ради клеветају, оговарају, хуле, прогоне, срамоте (ар. Мф.5:11–12). Хришћани се показују «срамотом» као слуге Божје, када бивају укорени за име Христово, јер онда «Дух Славе и Бога почива» на њима (1Пет.4:14).

«Покажите се као слуге Божје... куђењем и похвалом.» Хришћани су заиста слуге Божје када и куђење и похвалу за своју еванђелску делатност подносе смирено и кротко, препуштајући све свезнајућем Господу. Попут светих Апостола који, пошто их избише због проповели Еванђеља, «отидоше радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса» (Деян.5:41). Слуге Христове су увек,добре воље» кад их због Христа вређају и куде (ср. 2Кор.12:10). Тажви су се увек показивали сви свети Мученици и Исповедници и Праведници. Сваку пак похвалу, упућену њима, они су искрено преносили на Господа Хрисга, а себе ниподаштаваћи до црва, и испод црва. Јер су они увек свесни да све што је у њима достојно похвале, дато им је од Христа.

« …као варалице а истииити.» Шта то значи? Ово: слуге Еожје, проповедајући Господа Христа, његова чудеса, његово васкрсење, вазнесење, спасење кроз крсну смрт, вечии живот, вечно блаженство, могу иеким људима изгледати «као варалице», уствари су «истинити», јер је сушта истина све што проповедају и чине. Њихова проповед о Богочовеку некима личи на бајку, ка измишљотину, и они их сматрају «као варалице.» Но то није ни чудо, јер су многи савременици самог Господа Исуса, оваплоћену Свеистину, с,атрали за варалицу, и говорили да Он «вара народ» (Ин.7:12). У томе су предњачили фарисеји и садукеји и старешине јеврејске. Они право и непосредно називају Гоопода Христа варалицом, изјављујући Пилату: «Овај варалица каза још за жмвота: кроз три дана устаћу» (Мф.27:63).

6:9 «Као незнани а познати, као они који умиру а ево смо живи, као наказани а не уморени»

«… као незнани а познати.» Због бескрајне смирености своје, слуге Божје су често «незнани», непознати, јер непрестано скривају своја еванђелска дела, да их људи ие би знали ни славили. Но и кад то скривају, и сакрију себе потлуно од људи (као, на пример, Св. Павле Тивејски), ипак су и тада «познати», најпре Богу, а затим, по Божјој вољп, и људима. Колико је незнаних праведника еванђелских, које је Бог објавио као такве тек после њихове смрти, а многе ће од њих објавити тек на Страшноме суду! Нарочито колико је таквих «незнаних» праведника међу пустињацима и међу јуродивима! Ко је био «незнанији» и презренији од светот Јована Колибара и Алексија човека Божија? А Господ их је, у своје време, прославио као ретхо кога.

«… као они који улиру а ево смо живи.» Хришћани умиру свету, јер не живе свету и за свет, али су живи Христу и жиее за Христа. Зато су не само живи, већ вечито живи. Хришћани умиру смрћу Христовом, уподобљавају се његовој смрти, али се на тај начин приопштавају животу Христовом, улазе у васкрсење његово, и тиме у вечни живот божански (ср. Флп.3:10–11). Хришћани умиру греху, али Христом оживљују за безгрешни и праведни живот; и кад изгледају мртви, они су его живи.

Свети апостол Павле сваки дан умире, али ко је живији од њега, ко бесмртнији, ко вечнији? Тим баш свакодневним умирањем за васкрслог Господа Христа, он непрестано васкрсава у бесмртност и живот вечни. Ми не бежимо од смрти кад је она за Христа, јер знамо да је смрт наша за Христа пут за наше васкрсење у Христу и наше вазнесење са Христом. Хришћане у овом свету исмевају, муче, убијају, а они својим убицама из оног света одговарају: «ево смо живи!»

«… као наказани а не уморени.» И кад христоборци хоће да убију, да усмрте, да уморе хришћане, они не могу. Јер их не могу убити, душу им не могу убити, ако им тело и убију. И збива се прорашггво и благовест: «Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити» (Мф.10:28). И они својом бесмртном душом показују из оног света да нису «уморени», убијени. У томе је непобедива и неумртвљива сила хришћана, а најпре светих мученика хришћанских и исповедника. Они су заиста за Христа «наказани а не уморени», не убијени. Уствари, и највеће муке, којима хришћане подвргавају, и најмногобројније смрти којима их предају, само су наказања, а не умртвљења, ие уморства: кроз ове њих хришћани само пролазе и у вечни живот улазе. Шта је оеда за њих стмрт, и безбројне смрти? Ништа друго до мостови ка вечном животу, мостови у бесмрпност и царство небеско.

6:10 «Као жалосни а који се увек веселе, као сиромашни а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају.»

« … као жалосни а који се увек веселе.»Хришћан су врло свесни своје грешности, и грешности света уопште, зато су жалосни. У нашем земаљском свету има тако много бола и патње и смрти, – зар хришћани могу не бити: жалосни? Заробљена смрћу «сва твар уздаше и тужи» у овом нашем свету (Рим.8:20:22). Како онда да не уздишу и не туже хришћани, који су савест, и срце, и очи, и уши васељене, и свих твари у њој? Хришћани су саосетљиви, а светитељи свесаосетљиви. Зато и плачу с плачнима (ср. Рим.12:15), тугују с тужнима, пате с патницима, тамнују с сужњима, гладају с гладнима. Сав бол света њихов је. Стога им је срце непресушни сузарник. Они ту жалост осећају Христпм, и ради Њега је подносе. Но та жалост их не води у очајање.

Напротив, они су свесни да иза овог тужног света, и у овом тужном свету, стоји свежалостиви и свемилостиви Спаситељ и утешитељ, Господ Христос, који њихову жалост постепено претвара у радост. Они свим бићем осећају: победа је његова, и његове радости. Зато су његове речи, упућене њима, ваистину благовест: «Ви имате сад жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће узети од вас» (Ин.16:22). Не само то, него ће се «ваша жалост окренуга у радост» (Ин.16:20). Отуда су хришћани, и у тузи света, радосни; јер кроз њихову душу стално струји Христова радост, по обећању његовом њима: «да радост моја у вама остане» (Ин.15:11). Апостолско је свето и спасоносно искуство: «угодно је пред Богом ако Бога ради поднесе ко жалости, страдајући на правди» (1Пет.2:19). Када су хришћани жалосни због грехова својих, то је спасоносна жалост, «жалост по Богу», јер она води у покајање, а у покајању је спасење: «Јер жало; т која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога света смрт доноси» (2Кор.7:10).

Хришћани су жалосни што је тако много смрти у свету, али су у исто време радосни што је Победитељ смрти у свету и над светом. Хришћани су жалосни што је тако много неправде у свету, али су увек и радосни што је победа правде осигурана у свету оваплоћеном правдом Божјом – Господом Христом. Хришћани су жалосни што је овај свет изгубљени рај, али су радосни што је Црква у свету – повраћени рај. То су главни разлози што су хришћани свагда испуњени радошћу коју им не може никаква смрт одузети, никаква нвправда помрачти, никаква жалост помутити. Они се свагда радују «у Господу», јер је Господ; извор њихове непролазне радости. Он сваку њихову жалосг претвара у радост. Отуда и светла заповест апостолска: «Браћо, радујте се у Господу!» (Флп.3:1).

И то: «Радујте се свагда!» (1Сол.5:17). А та нам се радост даје за нашу веру, јер је то «радост вере» (Флп.1:25). Даје нам се и за нашу еванђелску љубав: јер се «љубав – радује истини» (1Кор.13:6). Даје нам се и за еванђелску наду, због чега свети апостол и наређује: «надањем веселите се» (Рим.12:12).

Новозаветна новина: у хришћанству радост је добродетељ, благодатни дар, дар Духа Светог, који се даје за еванђелоки труд и подвиге. Стога, набрајајући «плодове Духа», «родове Духа», свети апостол убраја у њих и радост: «А род Духа је љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање» (Гал.5:22). Зацаре ли се у души, еванђелске врлине стварају у њој царство Божје, те се душа свагда радује. Јер «царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом» (Рим.14:17). Отуда су хришћани, борећи се и подвизавајући се у еванђелским врлииама, увек радосни, радосни и кад падају у разне напасти. И испуњује се на њима апостолска благовест: «Сваку радост имајте, браћо:моја, кад падате у различне напасги» (Иак.1:2), Тада их «Бог наде» испуњује «сваке радости» (Рим.15:13). Вера у Господа Христа непрестано разлива по души радост неисказану, по речи богоглагољивог апостола: «верујући Га радујте се радошћу неисказаном и прослављеном» (1Пет.1:8). Отуда су хришћани радосни у свим страдањима за Христа, по примеру светих Атгостола који се радују што се удостојише примити срамоту за Господа Христа (ср. Деян.5:41). А првоврхавни апостол јасно благовести: «Него се радујте што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље» (1Пет.4:13).

«… као сиромашни а који многе обогаћавају.» Сиромашни имањем а богати, чиме? Богом. Јер хришћани су једини прави богаташи у овом свету, зато што су богати Богом. Пуки је сиромашак сваки онај човек који је боиат златом, сребром, имањем, но није Богом (ср. Лк.12:15–21). Хришћани су добровољни сиромаси, али који су ое обогатили Христом Богочовеком, јер Њега имају. А имајући Њега, они имају сва божанска блага, која нити мољци могу кварити, нити лупежи поткопавати и красти. Господ је ради тога и сишао у наш бедни и сиромашни свет, да би нас обогатио непролазним богатством: Богом, и свим што је Божје.

Поставши човек, Он је осиромашио осебе, али остајући сав Богсим Он нас је таквим својим сиромаштвом обогатио: обогатио нас Богом и свим божанским. А то је: јединим истинитим богатством, Зато свети апостол и вели хришћанима: «Богат будући, Он вас ради осиромаши, да се ви његовим богатством обогатите» (2Кор.8:9). То је искуство свих правих хришћана, зато их исти апостол упозорава на то, говорећи им: «Ви се у свему обогатисте кроза Њ» (1Кор.1:5).

Хришћани су, обично, сиромашни, јер су или све раздали, или стално раздају што имају. Но баш «као сиромашни» они «многе обогаћавају» Еванђељем, добротом, љубављу, молитвом, истином, постом, светошћу, праведношћу, врчним животом, царством небеским. Јер ма шта Христово пружити човеку, или урадити за човека, значи – обогатити га. Јер је истинско богатство само оно што је Христово. Нема сумње, ми знамо шта је истинско богатство: имати Христа; а истинско је сиромаштво – немати Христа. Хришћаи, и кад су сиромашни имањем, усгвари су богаташи, те стога «многе обогаћавају.»

« … као они који ништа немају а све имају.» Заиста, свети Апостоли ништа немају од онога што свет сматра за имање, али имају Христа Господа, и тиме «све имају.» Зато свети апостол изјављује хромом просјаку: «Сребра и злата нема у мене, него што имам то ти дајем: у име Исуса Назарећанина устани и ходи» (Деян.3:6). Попут светих Апостола, пуки су сиромаси били, и јесу, и увек ће бити, сви његови најбољи следбеници: светитељи. Од чега они почињу? Обично од тога што Христа ради све раздаду сирамасима. Другим речима: почињу од тота што се ослобађају ствари, робовања стварима, служења стварима, да би несметано могли служити Господу Христу.

Стога је Спаситељ и препоручио такво сиромаштво као почетак пута који води у еванђелско савршенство: «Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо иа небу; па хајде за Мном» (Мф.19:21). Ко разда земаљско богатство, добија небеско. Али под једним услсвом: да то чини у име Хрисга. Јер онима, који не робују стварима овога свега, лакше је веровати у Христа, и живети ради Њега и Њиме. Ослањајући се на ту чињеницу, свети апостол с правом вели: «Не изабра ли Бог сиромахе овога света да буду богати вером, и наследници царства које обрече онима који Њега љубе?» (Иак.2:5). И сам Спаситељ то истиче, објављујући у почетку своје проповеди, да је Он дошао да јави «Еванђеље сиромасима» (Лк.4:18). Истина, за Њега су сиромаси сви житељи ове планете, јер их је све опљачкао грех, смрт и ђаво, отевши им небеско богатство – божанске дарове и особине.

А када светом Претечи одговара преко његових изасланика о себи и свом месијанском деловању, Он му јавља: «сирамашнима се проповеиа Еванђеље» (Мф.11:5; Лк.7:22). Нико сиромашнији од једног апостола Павла, па ипак нико богатији, јер волико је бића људских он обогатио јединим истинским богатством – Христом! и калико их и дан дањи обогаћује својим богомудрим списима и свемоћним молитвеним посредством пред чудесним Господом на небу! Што важи за њега, важи за све светитеље. У начелу, и за све хришћане.

Син Човечји није имао где главе склонити, Он – Творац васионе, свих небеса, и земље, и свега што је на њој, због чега? Због тога да би нам показао, и био нам узор и пример, како треба гледати на ствари овога света, на имовину: не робовати им, увек бити независан од њих. Робовати ма којој твари, проклетство је за боголиког човека. На земљи, и сиромаштво и богатство су благослов, само ако служе Господу Христу, Не служе ли: и богатство је проклетство, и сиромаштво је проклетство.

6:11–13 «Уста наша отварају се к вама, Коринћани, и срце наше распространи се. Вама није тесно у нама, али вам је тесно у срцима вашим. А да ми вратите – као деци говорим, – распространите се и ви!»

Срце је средиште бића човекова и живота човекова. Из њега излази све наше добро и све наше зло (ср. Мф.12:34–35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право аде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до у дно пакла.

Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек илк ие, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (ср. Мф.5:8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомсва, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, – сва зла изнутра из срца излазе (ср. Мф.15:19; 7:21–23).

Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено еванђелским добродетељима, еванђелским расположењима. Еванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог беаконачног Бога љубави – Господа Христа.

Еванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све оветове, видљиве и невидљиве. «Срце наше распространи се», изјављује апостол, Чмме? Богољубљем и чавекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољупцима, богомрсцима и себичњацима. «Вама није тесно у нама», пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и филоеофским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос, ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске.

Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. «Вама је тесно у срцима вашим», довикује свети апостол Коринћанима. Затледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. «Распространите се и ви!» – то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца еванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу, смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са Њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером.

«Да се Христос усели вером у срца ваша» (Еф.3:17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни! твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда, свуда, свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности.

Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и – чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (ср. Мф.5:8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога «свим срцем својим» (Мф.22:37; Мк.12:30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав еванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; израђује се добровољно.

Најсигурнији начин да се «распространи» срце моје, твоје, наше, то је? Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква – тело Христово, онда је и срце у том телу – Христово срце. Уцрквењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанственоблагодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: «А у народа који верова беше једно срце и једна душа» (Деян.4:32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно «са свима светима» (Еф.3:18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се «са свима светима» креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи – мила, бесмртна браћа наша, и ми – њихови сабесмртници. И у таквом саборном животу «са свима светима», због њих и преко њих «љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим» (Рим.5:5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (ср. Флп.4:7).

Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, «неразумно срце» неминовно потамни од саможивости, од ђаволске себичнооти и самозаљубљености (ср. Рим.1:21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: «залудеше у мислима својим» (Рим.1:21).

Психолшки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехољупци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога, када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога, када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом слободом. И живимо њоме.

Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљаиим жељама, онда нас Он препушта нама самима, ие смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. Са тог разлога светм апостол вели за грехољупце: «Зато их шредаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту» (Рим.1:24), Срце им жели нечистоту, и «Бог их предаде у нечистоту.»

6:14 «Не вуците јарам с неверницима: јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има светлост с тамом?»

Ето зашто вам је «тесно у срцима вашим.» Хоћете да служите два господара, два схватања света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње.

Добро размотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно нишгга, – тако нам сведочи Еванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ци не видите, су су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом «философијом.» Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротва међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац.

Старо мора одбачено, и ново свим срцем прихваћено. «Старо прође, гле, све ново настаде» у Христу (2Кор.5:17; ср. Гал.6:15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз другог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање:

6:15 «Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?»

Нема ничег заједничког иамеђу Бога и ђавола. То су два одређено и јаоно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посувраћене душе. Они називају зло добрим, и добро злим; њима је сваједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. «Како се слаже Христос с Велијаром»: како се слаже Христова Љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христока истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Хриатова светлост оа ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној странм је вера, на другој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Хриту, неверје – у ђаволу. Верни сав живи Христом, Еванђељем, Црквом, а неверни – ничим сличним. Два сасвим засвбна и опречна живота и схватања. «Какав удео има верни с неверником?»

6:16 «И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ.»

Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона – лажних богова. У храму Божјем обитава једини истиинити Бог, у идолишту – лажни богони, којих је легион. Хришћани су храм Божји – Христом и од Христа.

Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и осгале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Ним сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: «Ви сте храм Бога живога», ви – богоносци, ви – христоносци, ви – духоносци, ви, а у вама Бог и Господ.

Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидца Мојсија: «Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ» (Лев.26:12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христостоносац (ср. 1Пет.2:9–10). То је нови Израиљ, прави и вечии.

Чиме су хришћани храм, Божји? Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Х,риста, Бога и човека, Богочовека. Квда је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза Њ сви људи постало такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело од земље удахнуо нам боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело – храм, и у њему огромна икона лика Божјег. Таквим је створен чговак, да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Павши у грех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола – смрт, и трећег идола – ђавола. И тако храм Божји претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, – зар спрастти нису идоли? – пороке, – зар пороци нису идоли? – безбожне идеје, – зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђавлишту људског бића, да су људи заиста постали «деца ђавола» (1Ин.3:8:10), и душа се људска испунила огромним црним ликом сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до – оваплоћења Бога Логоаа, Господа Христа.

Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети.

Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првом месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: «собљуди нас во Твојеј свјатињи!» На то нам је дато цело Еванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Хрисггово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он «дом молитве» (Мф.21:13; Мк.11:17; Лк.19:46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестамо молимо. Зато свети апостол наређује; «У молитви будите непрестано» (Рим.12:12; ср. Еф.6:18; Кол.4:2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.

Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење.

Срце – престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли – богочежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у «пећину хајдучку» (Мф.21:13). Стога се увек мора бити на опрези – од свих идола и идолоиоклоника, на опрези од сваке нечистоте:

6:17–18 «Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ»

Говори преко светих пророка својих Исаије, Јеремије и Јована Богослова (Ис.52:11; Иер.50:8; Откр.18:4). Цео Стари Завет припрема је за одлучну битку против идолопоклонства – ђавопоклонства, а за победу над њим у Месији – Спаситељу = Богочовеку. Род људски је до Господа Христа кроз многобројне грехе стално служио ђаволу.

Страшно је рећи, али зато што је истина мора се рећи: живот и рад рода људског, у огромној већини, био је непрекидно служење ђаволу, ђавослужење. Својом победом над грехом, смрћу и ђаволом, Господ Христос је живот људски претворио у служење Богу, у богослужење. У томе је сав преврат, сав преображај, сва револуција. Све се Господом Христом из основа изменило. Заиста: «старо прође, гле, све ново постаде» (2Кор.5:17).

Човек, створен да буде храм Божји, зато је и спасен чудесним Спаситељем да опет постане храм Божји, у коме се даноноћно врши богослужење једином истинитом Богу.

Све у свему: домострој боговаплоћења није друго до домострој непрекидног богослужења. Кроз непрекидно богослужење остварити у души боговаплоћење, – ето врховног, и једино вредносног, циља човековог бића у нашем земаљоком свету.

7:1 «Имајући дакле ова обећања, љубљени, очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, творећи светињу у страху Божјем.»

Каква обећања су по среди? Обећања: да ће се Бог уселити у душе оних који очисте себе, и не дохватају се до нечистоте; да ће Он сам живети у њима, оваплотивши се у њтгма: да ће им бити Отац, а они Њему синови и кћери (2Кор.6:16–18).

Заиста, ово су обећања која заслужују сваки подвиг и сваки труд са наше стране. Даје нам се нешто неисказано велико и свевредносно: Бог; а тражи се од нас једно: чистота душе и тела. «Очистимо себе од сваке поганштине тела и духа.» Како? Помоћу оветих еванђелских подвига. А шта је то што сачињава поганштину душе и тела? Сваки грех, свака страст. Јер је грех по себи прљава демонска сила, која својим присуством прља, погани и боголику душу и богоздано тело. Душа, као најфиније сито, пропушта сваки грех у тело; и тело, неком својом погонском силом сваки свој грех прелије у душу, и то због тајанственог јединства душе и тела у бићу човековом.

Очистиће себе од сваке поганштине духа и тела онај који се неуморно и одлучно бори против сваког греха у телу и души, и не да им да се тамо настане и задрже.

То је оно дановоћно невидљиво војевање хришћаниново за живот вечни (ср. 1Тим.6:12). Хришћани су стално на бојишту: непрестано врше покољ грехова м искушења мачем еванђелских врлина. Нису ли наоружани еванђелским врлинама, тим «свеоружјем Божјим» (Еф.6:11,13–18), онда лако подлегну сваком греху, нарочито сваком јачем греху.

Живот непрекидног војевања са искушењима и гресима, и јесте свети живот. Свете врлине разливају по души свету силу, која изгони све што је у њој несвето, нечисто, прљаво, погано, тојест сваки грех и сваку страст. Зато свети апостол и вели да ћемо ми очистити себе од сваке поганштине тела и духа – «творећи светињу у страху Божјем.» Шта је то «светиња»? Свето Еванђеље Христово, Еванђеље спасења. Испуњавајући «у страху Божјем» све што јв еванђелско, ми очишћујемо и душу и тело од «сваке поганштине.»

«Светиња» су све свете тајне и све свете врлине еванђелске: творећи их у страху Божјем, ми очишћујемо себе, и тако претварамо себе у храм Божји, у који се усељује Тросунчани Господ, да би обитавао у њему. Све што је свето твори се Духом Светом, који је «Дух светиње» (Рим.1:4), а који нам се дајњ кроз свете тајне и свете врлине. «Светиња» је све што се односи на наше спасење, и што сочињава наше спасење од греха, смрти и ђавола, А то су опет и опет: свете тајне и свете врлине. Јер оне доживљене, и непрекидно доживљаване, и јесу спасење.

Тако: светост уствари и сачињава чистоту душе и тела. Светост тела и душе, то и јесте чистота тела и душе, и у такву се светињу усељује Бог и оваплоћује својим божанским силама. Света душа, и јесте чиста душа; свето срце, и јесте чисто срце; свето тело, и јесте чисто тело. Свето, чисто срце и види Бога зато што у себи има Бога. Благовест је новозаветна: «живећи свето у страху Божјем» ми ћемо очистити себе од сваке прљавштине тела и духа. Отуда онако чести молитвени вапаји у нашим црквеним молитвама: «Очисти мја от всјакија скверни плоти и духа! (= очисти ме од сваке поганштине тела и духа)» (Припрема за свето Причешће, Молитва прва); «Царју Небесниј, очисти ни от всјакија скверни! (=Царе Небесни, очисти нас од сваке прљавштине!)» (Молитва која се сваки дан чита много пута).

7:2 «Примите нас, никоме не учинисмо на жао, никога не покварисмо, никога не занесосмо.»

«Примите нас», јер вам доносимо благовест боговаплоћења, благовест спасења; доносимо вам Христа Господа, и у Њему сва вечна блага неба и земље. Сетите се: «ни-коме не учинисмо на жао»; напротив, радост вам донесмо, и то радост непролазну, јављајући вам спасење и живот вечни у Христу Исусу, једином истинитом Богу и Господу. А спасење, шта је? То је ваше освећење, ваше охристовљење, ваше обожење.

Зато су хришћани најбољи, најсавршенији, најплеменитији, ајмилосринији људи у овом свету подивљалих грубости. Сваки је од нас Христом постао несравњено бољи него што је био, јер ми «никога не покварисмо» својим Еванђељем, никога ие учинисмо горим. Ми смо вам дали све што вам могу дати, не људи већ сам Бог љубави и човекољубља; дали смо вам сва непролазна богатства обадва света, И ви сте сами сведоци: «ми никога не занесосмо.»

7:3 «Не говорим на осуђење, јер већ рекох да сте у срцима нашим, да бих с вама и умро и живео.»

Прекоре које упућује коринтским хришћанима, свети апостол прелива благошћу и кротошћу еванђелском. Исправља их «духом кротости» (Гал.6:1). Иако међу њима има и великих грешника, он их не одбацује, јер је у њега сила која и најокорелије грешнике препорађа и преображава, отпуштајући им и најцрње грехе. Та сила?

Неизмерна љубав Христова, неизмерно чавекољубље. И он их заиста све носи у срцу свом, као и његови сарадници. Јер су они у свету, да лече људе од грехова и мана, а не да мх прогоне због њих, још мање да их убијају због њих. Ако је ко пао, свети апостол се спушта за њим у његов понор, да би га отуда извукао. Ако се ко тешким гресима својим суновратио у сам пакао, он и тамо силази, да би га отуда извадио. Попут чудесног Господа који је у ад сишао «и узи окованих» разрешио, и из ада их извео. Тако их и христоносни апостол силом светости своје, која му је од Христа, ослобађа ада и свих страхота његових.

И заиста, он умире и живи са свима хришћанима, да би свачију смрт и свачији живот претворио у смрт за Христа и у живот за Христа, еда би сви заједно са њим, ненадмашним благовесником, могли рећи: «Ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо» (Рим.14:8). Имајући то у виду, и то као своју жељу, свети апостол изјављује Коринћанима:

7:4 «Врло сам слободан према вама, много се хвалим вама, напунио сам се утехе, изобилан сам радошћу поред свију брига наших.»

Нема зла које може уплашити Христовог човека. Нарочито када је тај човек апостол. Јер он увек располаже несравњено већим добром, које може развејати свако зло. Зло што је у људима, увек је мање и слабије од божанског добра што је у Христовим апостолима. Зато су они поред свију брига својих радосни. А њихова је главна брига: како спасти што већи број људи; и још: како спасти све људе.

Јер се нико не изузима; ни онај најгори, ни Јуда. Јер се и њему до последњег тренутка пред пад пружа безброј могућности да се спасе. Само се онај не може спасти који свесно и упорно остаје у своме греху, у своме злу. Спасење се никоме не намеће; оно се свакоме предлаже.

У човеково спасење Богу улаже своју божаиску силу, благодат, а човек улаже своју добру вољу, слободну веру. Спасење је увек с-радња благодати Божје и слободе човекове. Спасава се ко стално благодаћу очишћује себе, освећује, преображава, изграђује, охристовљује. Разуме се, то је дуг и врло разгранат подвиг и процес. Зато хришћани и граде своје спасење «са страхом и трепетом» (Флп.2:12).

То осећање страха за спасење свих хришћана потреса свељубеће срце светог апостола, и он се исповеда Коринћанима:

7:5 «Јер кад дођосмо у Македонију, никаква мира немаше тело наше, него у свему бесмо у невољи: споља борбе, изнутра страх.»

Многобрижни апостол нема мира, јер стално бди над душама безбраојних хришћана. А оне? Неке од њих посрћу, неке у подвизима сустају, неке дремају, неке се шале са искушењима, неке потресају страсти, неке спопадају демоии. И кроза све то апостол хита, благовести, страхујући и борећи се за сваку душу. Такав страх проходи његову душу и за коринтске хришћане. Све очи његове многобрижне душе гледају ка њима.

7:6 «Али Бог, који теши потиштене, утеши нас доласком Титовим.»

Ево човека! Иако врховни апостол, и велики чудотворац, и васкрситељ мртвих, и исцелитељ болесних, он је ипак – потиштен! Да, јер пролази кроз све невоље и недаће спасаваних. И показује шта нам треба очекивати кад смо потиштени. Шта, дакле?

Помоћ од Бога – «који теши потиштене.» Не сумњај да ће те Бог утешити, ако си потиштен због нечег доброг, због нечег еванђелског, због нечег што се односи на спасење душе твоје. Јер је Бог наш – «Бог сваке утехе», и Он «нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољот утехом којом нас саме Бог утешава» (2Кор.1:3–4), Он, превелики и свемоћни алосгол, несумљиво свемоћни, јер тврди за себе: «Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје» (Флп.4:13), очекује утеху од свог ученика, Тита! Каква смиреност!

Он, који је за живота био узнесен до трећега неба и у сам рај, смирава се толико, да му је потребна помоћ његовог ученика. Али у томе је еванђелска величина светих апостола: они на своје ученике гледају као на своје миле сараднике. Свети Павле предњачи у томе. Чиме га је Бог утешио? «Доласком Титовим.»

7:7 «Али не само доласком његовим, него и утехом којом се утеши код вас, казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше старање за мене, тако да се још већма обрадовах.»

Утеха апостолова, у чему? У томе да се његова духовна деца труде на своме спасењу. А труде се ратујући најпре са гресима у себи, и онда са гресима своје браће око себе. Коринћани су имали у својој средини тешког грешника, и још друтогх грехова од својих старих идолопоклоничких навика и обичаја. Свети апостол је и писао Прву посланицу због тога. И шта? Ето они плачу због својих грехова, плачу што су ожалостили свог духовног оца и благовесника, који им је очи отворио на бесмртност и живот вечни, а најпре на јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. На путу спасења, срце се мора често умивати сузама покаајања, сузама умилења, сузама еванђелске разнежености. Свака таква суза, чим кане у срце, претвара се у капљицу светлости, и ти се умиваш светлошћу. Зато се свети апостол веома обрадовао томе. Он у томе види њихову ревност за живот по Еванђељу, за спасење. Стога им и додаје:

7:8 «Јер, ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се, ма да сам се кајао: јер видим да она посланица, иако замало, ожалости вас.»

Циљ је посланице и био: да коринтски хришћани прогледају, и амбис своје греховности сагледају. То изазива и страх и жалост. Но и тај страх и та жалост су неопходни за спасење, јер су они поуздани неимари, који не зидају дом спасења на песку илузије, ни на клизавом земљишту гордости, ни на поледици неразумног самопоуздања.

Кајање и говори кроз сузе, кроз страх и жалост. То су његова два врло видовита ока, која са сигурношћу воде душу стазом спасења, па макар се она пробијала кроз урвине најстрашнијих искушења и саблазни. И свети апостол објашњава своју радост.

7:9 «Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте, на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не штетујете од нас.»

Ето спасоносне жалости: жалост покајничка. Откуда она? Од сазнања својих грехова у светлости Божјој. Чим човек осветли своје грехе божанском светлошћу еванђелском, он се одмах згрози иад њима, јер сагледа сву њихову ругобност и пагубност и смртоносност. И онда: жалост проври из целог бића његовог. И он, куда ће? Ономе који једини може отпуштати грехе, Богу. А Њему се приступа покајањем, бауљајући, лазећи, коленачки. Јер како би смео грешник ићи к Богу усправно? У томе се и састоји покајање; скршити своју гордост, бацити себе на колена, самлети себе у ступи самоосуде, самопрезира, самомучења.

7:10 «Јер жалост по Богу доноси за спасење покајање, за које се не каје; жалост овога света смрт.»

Та туга, та жалост због грешности, увек је од Бога, од тајанственог дејства благодати Божје у души човековој. Поробљена и изранављена гресима, боголика душа тугује и отима се ка Лекару душе. Мука од грехова покреће човека ка Богу, ка јединоме који може да ослободи од греха, од његовог опасног, одвратног и смртоносног присуства. Она покупи у души све богочежњиве жеље и силе, преради их у покајање, и сав човек пође ка Богу, и дође до Бога, као оно блудни син еванђелски. А Бог?

Он хитно излази у сусрет покајнику, и с очинском љубављу га грли, и опрашта му, и уводи га на пир вечне радости. Ето, то је спасење; ту и Спаситељ. У томе учествује воља човекова својом ревношћу. Она изграђује покајање од свих осећања и мисли, и стапа их у једро скрушено и богочежњиво расположење.

У томе се и састоји покајање што човек доведе себе пред лице Божје, и човек свега себе сагледа у светлости Божјој, Богам. И чим себе тако сатледа, у њему се стане одмах све мењати: и душа, и срце, и савест, и живот, и вредности, и мерила вредности. Тек онда он увиђа да у овом свету уствари постоји само једна једина вредност, свевредност: душа; а у оном: Бог. На крају крајева то је двоједна вредност. Јер душа и долази од Бога, и води Богу. Сва је вредност њена од Бога, и сва свевредност њена у Богу.

Човек стварно позна себе тек кад свим бићем доживи покајање: тада види шта је најважније у њему самом, а шта у свету око њега. У њему је најважније – душа, а у свету око њега – Бог. Еванђелско је правило: нема дамопознан.а без покајања. Сократовски императив старог света: «Познај себе самог!» уистини је био глас вапијућег у пустињи. Јер га ни Сократ, ни стари свет није могао остварити.

Недостајало им је оно што је најглавније: Богочовеково Еванђеље. Јер човек може истински познати себе самог само кроз еванђелско покајање. Човек дохришћанског света, и уопште човек ванхришћанског света, не зна за истинско самопознање. Што је Сократ тражио, то Еванђеље даје.

Шире узето: што нехришћански и ванхришћански свет тражи, то само Богочовеково Еванђеље даје. Покај се, и познаћеш себе. То је једини пут ка самопознању, и другога нема. Покаје ли се, човек постаје сензоријум, чувствилиште, осећалиште за све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Зато се свим силама труди да се ослободи свега пролазног, трулежног, смртног; тојест, да се спасе – смрти, и творца смрти – греха, и оца греха – ђавола. Отуда, покајање и јесте спасење. Зато та врлина и стоји на вратима Еванђеља спасења; зато су прве речи које су божанска уста Спаситељева изговорила у Еванђељу ове: «Покајте се!» (Мф.4:17).

У покајању човек омрзне грех и све греховно, смрт и све смртио, ђавола и све ђаволско; а заволи Бога и све што је Божје, јер само Бог може спасти од тих наказних људождерских чудовишта која се зову: грех, смрт, ђаво. Зато што покајање даје човеку оно што му нико и ништа у нашем човечанском свету не може дати, оно и јесте најнеопходнији доживљај за човека и најсудбоносније расположење. Човек који је доживео истинско покајање, и са пута греха прешао на пут добра и врлине, зна сву незаменљиоост покајања и сву његову доживотну неопходност. То је једино због чега се човек у овом свету не каје: « … покајање, за, које се не каје.»

У овом «вету има много врста жалости, али је само једна од њих спасоносна: то је «жалост по Богу», која доноси покајање, и у покајању спасење. А све друге жалости спадају у «жалост овога света», која «доноси смрт, израђује смрт.» Зар жалост за богатством не убија душу, и не доноси смрт души? зар жалост увређене гордости не израђује у души пуно смртоносних расположења и грехова? зар жалост за славом овога света не доноси смрт души? зар жалост што сам сиромашан, или ружан, или запостављен, не производи много убитачних мисли у души? зар жалост за ма чим сујетним, таштим, неправедним, лажним, сладострасним, не доноси смрт души, а са њом и смрт свему најбољем у човеку?

Да, у нашем човечанском свету постоје уствари само две врсте жалости: жалост по Богу и жалост овога света. Прва доноси: васкрсење душе из мртвих, оживљење – «мртав беше, и оживе» (Лк.15:24:32), живот – спасење; а друга – сжрт. Стога свети апостол благовести:

7:11 «Јер, гле, баш то што се по Богу ожалостисте, колико старање створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па одмазду! У свему показасте да сте чисти у овој ствари.»

Покајничко расположење ставља у покрет све добре особине човекове душе. И човек постаје ратник и борац: ратује и бори се за све што је праведно, истинито, божанско, еванђелско, бесмртно, вечно. На то троши и радост и жалост, и срце и душу, и савест и вољу, и тело и чула. Скала свих осећања и мисли и расположења, еванђелска је, од почетка до краја. И ту нема застоја, јер је свако божанско добро безгранично, и свако је скопчано са другим, и вуче ка другом, и тако из добра у добро до у безброј божанских добара, И кроз њих иде и човеково срце, и душа, и савест, и воља помоћу еванђелских добродетељи вере, љубави, наде, молитве, поста, трпљења, и других. Тако се старање наше разрасте у све еванђелске подвиге и врлине, расцвета у бесмртна осећања, у бесмртне мисли, у бесмртна расположења. Почиње се од покајања, а покајање се разграна у све еванђелске подвиге, јер оно семенски, клицно садржи у себи све добродетељи еванђелске. Зато је спасење у покајању.

7:12 «Ако вам дакле и писах, не писах због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом.»

Греси једног хришћанина дају светом апостолу повод да хришћанима отвори очи на смртоносну опасност која им прети од греха. Јер сваком хришћанину прети опасност, не само од њетовог греха већ и од греха његовог ближњег. Као браћа по вери, нама је све заједничко, па и – греси. Саи смо одговорни за свачије грехе. Ко се не осећа кривим због греха своје браће по вери, неспособан је да осети опасност и од свог личног греха.

Прави хришћанин се одликује тиме што је свестан да је грех смртна опасноет, па налазио се у њему или у брату поред њега. Зато он ради на сузбијању греха у души свога ближњег као што ради на сузбијању свог властитог греха. Грех је врло заразна и преношљива бољка. Ако се одомаћи код твојих ближњих, сигурно ће прећи и ка тебе.

7:13 «Зато се утешисмо утехом вашом; а још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов.»

«Зато се утешисмо утехом вашом», јер се грешник покајао, а ви сте сви радили на томе, м залагали душе своје и савести своје. Његов грех био је подстрек за ваше свеопште узбуђење, и пробуђење, и покајање. Јер ми хришћани и заједнички верујемо, и заједнички волимо, и заједнички се кајемо. Осећања су нам саборна, јер живимо у једном телу, саборном телу Цркве и имамо једну душу саборну душу Цркве, и руководимо се једном савешћу – саборном савешћу Цриве, «А још већма се обрадовасмо радости Титовој, јер сви ви умиристе дух његов.» А он је био узнемирен вашим грехољубљем: присуством тешких грехова у вашој средиии.

Сада, ваше покајање унело је мир у душу његову: ви сте нашли пут кано се грешник исправља. Од сада тако поступајте. Знате како се најуспешније бори са грехом који је у брату: свеопштим покајањем. Кајте се најпре ви за њега, и умвсто њега, па ће Господ и њега, због братољубља вашег, пробудити на покајање.

7:14 «Јер, ако сам му се што за вас похвалио, нисам, се посрамио; него као што је истинито све што говорисмо вама, тако се и похвала наша пред Титом показа истинитом.»

За вас хришћане је једно срамно: грех; и једно похвално: врлина. Ако се хвалимо, ми се хвалимо победом над грехом. А грех се побеђује врлином. Најпре: покајањем. Где покајањ има, ту има разлолга за хвалу нашу. Где пак њега нема, ту грех ликује. А у томе је срамота наша. Кад човек падне у грех, и није тако стидно, као што је стидно ако остане у греху и не покаје се. Ту је разлог за доживотнуу срамоту, и за наше заједничко јадиковање и кукање.

Јер чиме ћемо показати да смо хришћани, ако не тиме што живимо са браћом и ради браће: верујемо не само за себе него и за њих и кајемо се не само за себе него и за њих, и волимо не само за себе него и за њих, и постимо не само за себе него и за њих: свака наша врлина није само наша, него и браће наше; заједничка нам је душа благодаћу, заједнкчке врлине, заједнички и живот.

7:15–16 «И љубав је његова још већа к вама кад се сети послушности свију, како сте га са страхом и трепетом примили. Радујем се што се у свему могу ослонити на вас.»

У Титу је парасла љубав, знате ли чиме? Вашом еванђелском врлинам: послушношћу. Ваша послушност према еванђелским заповестима распалила је љубав у срцу његовом, која је иначе била велика, а сад је «још већа.» Тако, наше посебне врлине расту у нама помоћу врлииа које су у браће наше.

Шта мислите, колико дугујете молитвама Светих Божјих Угодкика што се показасте тако послушни Еванђељу? Ми и не слутимо колико дугујемо својој браћи по вери за многа своја добра дела, и племените мисли, и света осећања. Зато, увек будите захвални један другоме.

Ко зна колико се тајно моли за тебе тај брат твој поред тебе, или неки далеки брат, тамо у некој пустињи, где се са сузама служи света литургија, и приноси света бескрвна жртва за све и сва, и за тебе, и за мене, и за све нас! Сви смо ми вером наслоњени једни на друге, и љубављу и животом. Стога свети апостол с радошћу изјабљује: «Радујем се што се у свему могу ослонити на вас.»

8:1–2 «Дајемо вам пак на знање, браћо, благодат Божју која је дана у црквама македонским, да у многоме кушању невоља изобиље радости њихове и пуко сиромаштво њихово изобилова у богатству простоте њихове.»

Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења, то је дело благодати Божје. Невоље претворити у изворе радости, такође је дело благодати Божје. По угледу на Господа спасења и радости, јер је Он највећу невољу и муку овога света, смрт, претворио у извор живота и васкрсења и радости. И све што претходи Његовој смрти: завист и мржња и злочин, највећи злочин у свима световима, – о каква невоља! каква мука! – а чудесни Спаситељ је претвара у подвиг молитве и човекољубља: Оче, опрости им, јер не знају шта раде! (Лк.23:34).

И ви то можете: благосиљајте оне који вас куну, – и гле, ви сте једну своју невољу претворили у подвиг спасења и у извор радости и блаженства! Чините добро онима који вас мрзе, – и гле, ви сте и другу невољу своју претворили у подвиг спасења и у извор блаженства! Молите се Богу за оне који вас гоне, – гле, трећи подвиг, трећи извор блаженства! Вас руже ради Господа Христа, клеветају, оговарају, прогоне, а ви све то подносите благодушно, – гле, опет сте читав низ мука и невоља претворили у читав низ подвига и извора блаженства.

Не варајте се, животни је посао Христових следбеника: невоље преобраћати у подвиге спасења. Најочигледнији пример тога су нам сами свети Апостоли Христови (ср. 2Кор.12:10). И сви светитељи за њима и са њима. И у свима њима то чини увек благодат Божја (ср. 2Кор.12:9).

Она, чудотворна и свемоћна, све наше невоље преобраћа у подвиге, и све жалости у радости. Невоља до невоље, али када нас благодат Божја води кроз њих, онда: извор до извора радости, радост до радости. У обиљу невоља – обиље радости! Ето чуда, свакодневног чуда Христове благодати. Ако не верујете, пробајте! Доживите једну невољу за Христа, и ви ћете водети како ће се она тајанствено и чудесно претворити у радост, и у извор радости. Отуда се хришћани радују када падају у различите напасти (Иак.1:2–4). Да, сви хришћани, а у томе су им вечити узор прво свети Апостоли (ср. Деян.5:40–41) а за њима сви оветитељи редом. Светаштво и није друго до претварање невоља у средства спасења, у подвиге спасења. Зато је то пут Цркве Христове у свету као целине, то пут и сваке Помесне цркве, па и сваке парохијске цркве, па и сваке домаће цркве. Свети апостол Павле и указује на цркве у Македоиији као такве.

Али за овим првим благодатним чудом долази друго: благодат Божја претвара пуко сиромаштво у изобилно богатство доброте. Сиромаштво у – извор богаства! И то непропадљивог богатства: богатства доброте, добродушности, простодушности. Свесавршени пример тога на земљи је Он – чудесни Господ и Спаситељ, Богочовек Хрисгос. Он, Бог Сведржитељ, поставши човек, толико осиромаши, да није имао оде главе склонити. Али нас Он тим својим чудотворним сиромаштвом обогати овим непролазним богатствима неба: царством небеским, вечним животом, вечном истином, вечном правдом, вечном љубављу, вечном добротом, вечним блаженством. Једном речју: обогати нас Богом. А то није ни најнеизмерније богатство, или боље: бесконачна серија непролазних, вечних, божанских богатстава.

У пониженом телу људском Богочовек је изгледао као да ништа нема, иако је устварм све имао, и свима пружао и давао: свима који хоће да се његовим сиромаштвом обогате (ср. 2Кор.8:9). Тако и сви прави хришћани, изгледају «као они који ништа немају», а уствари «све имају», «као сиромашни а који многе обогаћавају» (2Кор.6:10). Историјски пример тога у ширем обиму претстављају цркве македонске. А сведок тога, ко? Сам свети апостол Павле. Он изјављује:

8:3–4 «Јер, ја сам сведок, они по могућству и преко могућства беху добровољни, и много нас молише да примимо благодат и заједницу службе светима»

Христовско, еванђелско богатство пројављује се најпре кроз милосрђе. Хришћанско срце је увек милосрдно. А није ли милосрдно, зар је хришћанско? Богатство доброте којим изобилује хришћанин неминовно се излива у бригу и старање о ближњима; тој самилости и самилосности нема мере; све се чини «по могућству и преко могућства.» И по је природно, еванђелски природно, јер је у таме подвиг, и радост од подвига. Не реци: не могу.

То је знак маловерја, или неверја, или кривоверја. Сети се апостола, његове вере, а ми смо дужни да се угледамо иа њега: «Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје» (Флп.4:13): могу да будем милосрдан «преко могућства», преко људског могућства. Јер шгго је људима немогуће, Богу је могуће, Богу који је у нама и над нама.

Радосно служити светима, дар је благодати Божје. Свети служе Богу, а ми, служећи светима, преко њих служимо свесветоме Богу, Зато је дужност, неизоставна дужност хришћана служити светима. А ко су свети? Најпре они који су сав живот овој посветили Богу, те дан и ноћ свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом својом служе Богу истинитоме, Господу Христу. Такви су сви светитељи, почевши од светих Апостола и Пророка, па кроз Мученике, Исповеднике, Бесребрнике, Подвижнике и све Божје Праведнике. Но овде свети апостол има у виду све хришћане, и он их све назива светима,

Зашто? Зато што су хришћанм по самом позиву свом свети, позвани на светост (ср. 1Пет.1:14–16; 2:9,21; 1Ин.2:6; 3:3:6). То је разлог што се у почетку многих, својих посланица свети апостол Павле обраћа хришћанима као светима (ср. 1Кор.1:2; 2Кор.1:2; Еф.1:1; Флп.1:1; Кол.1:1).

У чему се састоји «служба светима»? У служењу њиховим потребама. Може им се служити молитвом, љубављу, милостињом. Служећи сиромашним хришћанима, служи се светима. А то може чинити сваки хришћанин. Макар својим уздахом, својом сузом. Главно је да у том уздаху, у тој сузи буде цело срце, цела душа. Доказ и пример? Сиромашни хришћани македонски. Они предњаче у служењу светима помоћу милостиње. Па и друге моле да узму учешће у тој благодати. И свети апостол, сав понесен благодатним човекољубљем, позива на то и коринтске хришћане. Они то могу учинити, ако као и македонски хришћани предаду себе Господу и светом апостолу. Стога свети апостол благовести:

8:5–7 «И не као што се надасмо, него најпре предаше себе Господу и нама, по вољи Божјој, да ми умолисмо Тита да као што је почео онако и сврши и међу вама благодат ову. А ви, као што сте у свему изобилни, у вери, и у речи, и у знању, и у сваком старању, и у љубави својој к нама, да и у овој благодати изобилујете.»

Учествовати у помагању свете браће, хришћана, свети апостол назива благодаћу. То значи: у том подвигу је све божанско, све небеско, све рајско, све благодатно. Зато је и потребно изобиловати «у овој благодати.» Хришћани показују да у срцу свом заиста носе праву веру и љубав еванђељу, ако се старају да изобилују «у овој благодати.»

Јер милосрђе је најочигледнија пројава вере и љубази еванђелске. Што је вид оку и слух уху, то је милосрђе вери и љубави. Вера без милосрђа, то је око без вида и ухо без слуха. Тако исто и љубав. Да би хришћанин удружио у себи веру и милосрђе, и љубав и милосрђе, треба да се много стара око тога, да много ради на томе. То се стиче трудом, но никада не намеће од Бога силом. Зато су хришћани позвани да буду «изобилни… у сваком старању», у свакој ревности у вери, у љубави, у молитви, у милосрђу. Јер ко је изобилан у старању око милосрђа, он га и стиче, јер му се за труд даје благодат и у блатодати милосрђе. Милосрђе је провера наше вере, наше љубави, наше мудрости. Зато свети апостол и пише коринтским хришћанима:

8:8 «Не говорим по заповести, него кад се други, старају кушам и вашу љубав је ли истинита.»

Старање и труд око еванђелских врлина, а најпре око милосрђа, долази од нашег христољубља, од нашег богољубља. Старамо ли се око милосрђа, знак је да смо истински осетили и ирааилно схватили Господа Христа и његово божанско Еванђеље.

Колико је христољубља, колико еванђелске љубави у теби, можеш лако и сигурно проверити. Чиме? Својим милосрђем. Иза великог милосрђа у теби, увек стоји велика божанска љубав у души твојој; иза малог милосрђа – мала љубав. Нема сумње, најмилосрднији су христољубци, христоносци. Ко истински љуби Господа Христа, он у сваком сиромашном брату види самога Господа Христа.

И то није маштање већ стварност, сушта еванђелска стварност. По свеистинитој речи Свеистинитога: Ко гладнога храни, Господа Христа храни; ко жеднога поји, Господа Христа поји; ко голога одева, Господа Христа одева; ко болесне обилази, Господа Христа обилази; ко сужње у тамници посећује, Господа Христа посећује (ср. Мф.25:35–40).

Све док хришћанин старањем и ревношћу не стекне такву милосрдност, заиста је пуки сиромах, јер је хришћанин само по имену, без оне силе божанске која хришћанина чини најдивнијим чудом Божјим у овом свету. Све дотле, он је назовихришћанин, и његова љубав – назовиљубав, и његова вера – назовивера. И он сам – назовичовек. Јер без тога, природа људска је толико сиромашна, толико немоћна, толико слепа и глува и губава и смртна, да заиста једва личи иа првобитну богоздану и боголику природу људску.

8:9 «Јер знате благодат Господа нашег Исуса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите.»

Да није Бог љубавн сишао у људску природу и обогатио је својим Божанством поставши човек, шта би било од нас људи, од васцелог рода људског? Ми бисмо сви до једнага занавек остали бедни и беспомоћни сиромаси. Несумњиво бедни и беспомоћни. Зар није човек, сваки човек, кукавни сиромах, пошто је смреан? Има ли већег сиромашггва него бити смртан? А род људски? Зар има бедније врсте бића међу свима врстама бића, од комараца па све до Херувима и Серафима? Сигурно је да нема. А кад смо смртни, онда смо сиромашни сваким сиромаштвом: у нама нема ни бесмртне истине, не бесмртне правде, ни бесмртног добра, ни бесмртне љубави. Без тога пак, није ли највећа мука и највеће проклетство – бити човек? Да није Христос постао човек, које би разумно биће пристало да буде човек? А ако би га приморали на то, то би била тиранија којој нема равне у познатим световима.

Човек си, родио си се на овај свет не по својој вољи, а не верујеш у Христа Господа. Завири у своје добро, и свестрано га испитај. Оно је тако мршаво, тако трошно, тако пролазно, тако смртно, да сваког тренутка издише под ударцима зла. Ако није потпуно издахнуло, сигурно ће издахнути. Зар је такво твоје добро уствари добро? Та то је пуко сиромаштво.

Усто, и и не знаш шта је истинско добро, и у том незнању свом често проглашујеш зло за добро. То је неминовно; то је завршни удес свакога човека без Христа, – Испитај непристрасно своју истину. Шта је она, чиме стоји, на чему се држи? На твом смртном разуму и смртним чулима. А они смртни, какву ти истину могу породити ако не смртну. А смртна истииа, то је трулежна истина, распадљива истина, црвљива истина, смрдљива истина. И ти си не само пуки сиромах, него још и осрамоћени сиромах. – Хајдемо смело даље: имај интелектуалне смелости па анатомски испитај своју правду, своју љубав, своје човекољубље, своје милосрђе. Растави их на основне састојке, и пронаћи ћеш да су од исте грађе од које и смрт. И ако си способан за иоле нормална осећања, ти, ћеш морати осетити како заударају на смрт и твоја љубав, и твоје човекољубље, и твоје милосрђе. Све су то образине, маске, па и лешине. Лешине у мртвачком ковчегу тела твог. Није ли све то доказ твога пуког и срамног сиромашггва? И ти пристајеш да будеш човек у таквим срамним и страшним стварностима, твојим стварностима?

Није ли то и слепило и лудило? Али, такав је човек без Христа, само такав. И не може нам нико доказати да није такав, јер нам не може показати човека без Христа који би био богат стварном истином, стварним добром, стварном правдом, или бар располагао тиме у оноликој мери колико је потребно да се умири нормално људско сазнање, нормална људска савест. То сиромаштво, то слепило, то лудило је удео сваког људског бића на овој планети, јер је свако смртно. А кад је смрт завршни доживљај човека, зар је онда достојно бити човек? А кад смрт покоси са човеком и његову истину, и његово добро, и његову љубав, и његову правду, зар онда вреди мучити се и борити се за такву истину, за такво добро, за такву љубав, за такву правду? Све је то ужас до ужаса, и страшило др страшила, и обмана до обмане. И логичније би било да се такав човек и не зове човек већ – лелек, лелек, лелек!

Све је то тако, и занавек би остало тако, да Гоопод Христос није постао човек. Али, са Њим – све се мења: човек и све што је у њему. Јер је Господ Христос, Бог Логос очовечени, унео у људску природу: бесмртно божанско Добро, бесмртни божански Живот, бесмртну божанску Истину, и Правду, и Љубав, и Светлост, и Вечност. И човек је заиста постао богат, и то богат непропадљивим, вечним богатством. И ви, гледајући човека Исуса који нема где главе склонити у нашем земаљском свету, ммслите: Он је сиромах. Да, несумњиво сиромах, пошто је узео на себе смртну и грешну природу људску.

Али тај сиромашак Исус остао је изнутра Богом: Бог је узео на себе смртно тело људско, црвљиво и смрдљиво тело људско. То је понижење? Свакако. И то понижење какво никада не виде ни свет анђелски, ни свет демонски, ни свет човечански.

Свечисти, свесвети, свевечни, свесавршени Бог узео је на себе обличје трулежног, црвљивог, смрдљивог, смртног човека (ср. Флп.2:7–8). Али, Он је то учинио, да би нас на најцелисходнији и најбољи по нас начин спасао од смрти, од тог свепагубног сиромаштва: сишао у омрт, али као Бог остао бесмртан; постао човек, али остао Бог, и као Бог спасао човека од смрти, од греха, од ђавола (ср. Флп.2:6–11). А за Бога ништа природније и лакше од тога. И ништа очигледније за несрећно биће као што је човек.

Али је врхунац човекољубља у томе, што је чудесни Господ Христос све своје учинио нашим, општечовечанским, давши нам свима средства и могућности да се обогатимо његовим богатством. Како? Тако, што је не само постао човек и као Богочовек извршио спасење света, него је са свим тим остао у нашем човечанском свету, остао у Богочовечанском телу свом – Цркви светој. Само се треба човеку учланити у то свето Тело, и онда: бесмртна Истина Христова постаје – твоја Истина, тако исто и бесмртна Правда његова, и Љубав његова, и Живот његов, и Добро његово. Једном речју, све Христаво постаје и занавек остаје – твоје. Зар то није богатство, какво човек не може без Христа не само добитн него ни замислити?

Имајући у виду ту чудесну благовест, христоносни апостол и благовести коринтским хришћаними, а преко њих и свима нама: «Знате благодат Господа нашег Исџса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите.»

8:10 «И савет дајем у овој ствари, јер је ово на корист вама, који не само чините него и хтети почесте од лањске године.»

Ето, пред вама је и сиромаштво ђаволско, које је смрт и грех, и богатство божанско, које је спасење Христом и добродетељ еванђелска. Али, ви сте већ изабрали Госпада Христа и његово непролазно богатство које се стиче помоћу овдашњег осиромашења Њега ради. Господ Христос вам ништа своје није нанметнуо, већ само предложио. И ви сте предложено прихватили.

А сада? Остварите у своме животу његово Еванђеље које сте добровољно прихватили. Ваше је и хтети, ваше и чинити. Своје хтење претворити у дело. Нека вам побуда буде милосрђе. Што будете делотворнији, ви ћете све више хтети чинити оно што је Еванђелско. Јер се огањ воље и хтења раоггирује делањем добра, Свети апостол на то упозорава коринтске хришћане пишући им: «И савет дајем у овој ствари, јер је ово па корист вама, који не само чинити него и хтети почесте још од лањске године.» Корист, каква?

Корист по ваше спасење, по вашу душу, јер чинећи дела милосрђа ви помажете свету браћу, али тиме много више користите себи: душу своју спасавате милосрђем. А то је оно богатство, на које вас позива Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Кроз милосрђе и милостињу ви осиромашујете себе у земаљским стварима али се богатите Христовим богатством: спасењем, царством Божјим, свим што је божанско, вечно, бесмсртно. Благодат коју вам Бог даје сарађује вашој вољи, не приморава је на добро.

8:11 «А сад довршите то и чинити, да као што би добра воља хтети, тако да буде и учинити од онога што имате.»

«А када ви умножавате своје хтење и добровољно чините све више и више оно што је еванђелско, онда вам Бог додаје благодат на благодат. Добровољност је потребна не само у почетку сваког еванђелског подвига и добродетељи, већ непрекидно у току целог њиховог остваривања, јер се спасење изграђује непрекидном сарадњом наше слободне воље и благодати

Божје. Зато свети апостол саветује коринтским хришћанима да истрају у еванђелској делатности: «А сад довршите то и чинити, да као што би добра воља хтети, тако да буде и учинити од онога што имате.»

8:12 «Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема.»

Чиме је човек мио Богу Спаситељу нашем? Добром вољом и ревношћу за оно што је еванђелско. Имаш ли то, ти си Му омилео. А у томе је радост непролазна, радост анђелска: бити мио чудесном Господу Исусу. Нема ли човек добру вољу за оно што је еванђелско, он је сигурно има за оно што је нееваиђелоко. А шта је нееванђелско? Грех, смрт и ђаво. Такав човек не може бити мио Спаситељу, јер Њему никад није мио грех, и оно што увек за грехом иде: смрт и ђаво, Истина, човекољубиви Господ двоји грех од грешника, спасава грешника – осуђује грех.

Али, изједначи ли човек себе добровољно са грехом, и свесно и упорно остаје при њему и у њему, онда га Господ препушта греху да га грех води. Куда? У своје царство: у смрт, у пакао. Као Бог љубави и слободе, Господ не чини насиље над човековом слободном вољом, он неће да насилно одвоји човека од онога што он воли, у шта је унео своју добру вољу, готовост. Да, Господ тражи од нас нашу добру вољу, а за то нам даје спасење, и у њему сва своја божанска богатсгва освећење, обожење, охристовљење, блаженство, вечни живот, царство небеско. Од нас се тражи тако мало, а даје нам се тако много. Имајући то у виду, свети апостол бла-говести: «Јер ако има ко добру вољу мио је по ономе што има, а не по ономе што нема.»

8:13–18 «Не да другима буде лакше, а ви да се оптеретите, него подједнако: ваш сувишак нека буде у садашње време за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак; да буде једнакост; као што је написано: Ко је мого скупио, није му претекло: и ко је мало скупио, није му недостало. А хвала Богу, који је дао такво старање за вас у срце Титово. Јер он прими мољење; но пошто је веома ревностан, својевољно отиде к вама. А посласмо с њим и брата кога као проповедника еванђеља хвале све цркве.»

Призивајући коринтске хришћане милосрђу и милостињи, свети апостол их позива светој еванђелској једнакости људи: једнакости најпре у еванђелским осећањима, и кроз то једнакости у имовини. Добровољно и с радошћу давати од свога ономе брату који нема, то је пут на еванђелском колективизму имовинском.

Ту нема ничег примудног ни насилног. Колективизам у имању само је последица светот колективизма душа хришћанских. Јер сиромашних је међу нама зато, да би се ми помоћу њиховог сиромаштва обогатили еванђелским врлинама: милосрђем, милостињом, човекољубљем. Све пак то истиче из христољубља. Јер христољубље је извор свега еванђелског у нама, свеизвор и свеврлина. Тако нас сиромаси уствари обогаћују Христовим богатством. Ми њима дајемо милостињу, а они нама – Христа. Ко онда више даје? Очигледно, они нама а не ми њима.

Зато су нам сиромаси неопходни за спасење наше. То је разлог што су нам и неисказано мили и што треба све наше да делимо са њима – «да буде једнакост»: једнакост најпре у љубави првма Сладчајшему, од које долази и једнакост у васцелом животу: у свима основним осећањима и схватањима и миалима. То значе свете речи светог апостола: «Не да другима буде лакше, а ви да се оптеретите, него подједнако: ваш сувишак нека буде у садашње време за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак; да буде једнакост; као што је написано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.» Написано у пророка Мојсија (Исх.16:18), а у потпуности остварено у хришћана.

На тој свештеној једнакости осећања и имања раде сви прави хришћани, на првом животу апостоли. Ко ревносније ради на томе, утолико је бољи хришћанин. Старати се о сиротињи, света је брига еваиђелских људи. Не треба сумњати: сиромах кога видиш, најсигурнији ти је вођ у царсгво Божје, у рај. Довољно је сетити се само Лазара еванђелског.

Зар убоги Лазар није могао одвести за собом у рај и неосетљивог богаташа, само да је богаташ еванђелски осетио ради чега је сиромах пред његовим вратима? И онда еванђелски поступио. И ето му сигурног вође у рај. Зато су еванђелски људи увек пуни туте и бриге о сиротињи. Они их осећају као део себе. Уствари тако и јесте. Сви ми хришћани сачињавамо једно тело, једну душу, сви: и богати: и сиромаси, и учеии и неуки, и угледни и понижени.

8:19–21 «И не само то, него је и изабран од цркава да иде с нама у овој благодати у којој служимо за славу самога Господа и вашу добру вољу; чувајући се тога да нас ко не покуди за овообиље у коме служимо, јер помишљамо за добро не само пред Богом него и пред људима.»

То је основна истина Цркве као целине и свих помесних цркава. То је благодат коју је чудесни Господ даровао роду људском кроз своју Цркву. Зато ју је и основао. У њој се сваки стара за све, и сви за, свакога. Јер сваки осећа свакога као део себе, и све небеске и земаљске чланове Цркве – као једну органску недељиву целину. Радост једнога – радост је свију; бол једнога – бол је свију; оскудица једнога – оскудица је свију. Ко непрестано развија у себи ту еванђелску благодатну осетљивост и саосетљивост, све је бољи и бољи хришћаикн. Отуда је самилост мера наше духовности, мера наше еванђелске доброте. Јер се њоме уживљујемо у друге: у њихове душе, у њихове савести, у њихова осећања, у њихове патње, у њихове постулке. И тако их најлакше и најистинскије схватамо и познајемо.

Еванђелски самилосна душа одзивљива је таа свачији бол, и бригу, и невољу. Одзивљива и пријемчива као најосетљивија антена. Отуда толико самилости у светих људи, утодника Божјих. Они као да самилошћу преносе душу своју у друге, преоваплоћују се у њих.

Нема сумње, самилост је покретач милостиње еванђелске. Она најпре водвори у срцу милосрће, из кога се природно излива милостиња као поток из извора. Да: милостиња еванђелска је дело милостивости еванђелске. Зато она никада није фарисејска, никада «не труби пред собом» ни за собом. Увек је сва од свег срца, у коме царује и влада Свемилосни и Свемилостиви – Господ Христос. Та милостивост је основна одлика хришћана. Без тога хришћани, зар се разлихују од незнабожаца?

Зато свемилостиви Господ благовест и заповеда: Будите милостиви као што је и Отац ваш небесни милостив (Лк.6:36). Та милостивост је «слава Христова» у хргахришћана. шћаиа. Тиме су они славни, па били Апостоли или неки најнезнатнији хришћани коринтски. Разуме се, у самилости има од ових еванђелских врлина, а највише од љубави. Јер ниједна еванђелска врлина не може ни постати ни опстати, ако у њој нису присутне у извесној мери и све остале врлине.

Тако, у еванђелској љубави учествују све остале еванђелске врлине: молитва, вера, нада, трпљење, кротост, смерност, пост, милостивост, уздржање. До сваке еванђелске врлине долази се дугим вежбањем, дугим обучавањем у свима осталим еванђелским врлинама. У почетку је то најтеже, затим бива све лакше и све радосније. Јер се «радост спасења» излива Утешитељем благим у нашу душу по мери наше ревности и подвига. Зато је богонадахнутим устима светог апостола и изречена ова благовест: «Царство Божје је радост у Духу Светом» (Рим.14:17).

Чим се «радост спасења» стане разливати по нашој души, одмах нам бреме Христово постаје лако и јарам његов благ. Али зато треба најпре «окусити» како је благ Господ. «Окусити», не издалека посматрати или хладним разумом о Њему размишљати. Зато је Он свеблаги изрекао ову свеблаговест: «Ко једе мене – живеће мене ради» (Ин.6:57). Ето васцеле истине, на први поглед тешке претешке, и то у почетку, а затмм све лакше и милије, док се сва душа не раскликта у непролазне радости Духа истине и Духа радости.

9:1 «Јер односно службе светима излишно је да вам пишем.»

Нама грешнима и недостојнима служе свети Анђели Божји, јер је човекољубље Божје толико, да је Он одредио пресвете и безгрешне Анђеле своје да служе нашем спасењу (ср. Евр.1:14), Како онда да ми не служимо светима – хришћанима, јер се сви они налазе у подвизима спасења. Служећи њима, ми вршимо еванђелску службу, сарађујемо светим Анђелима. Каква част, каква узвишена служба, какав величанствен подвиг! Измешани са Анђелима, и помагани њима, ми радосно идемо путем спасења. Нападају ли нас греси, или страсти, или демони, ту су свети Анђели да их својом божанском силом одагнају од нас.

Главно је бити у друштву светих Анђела, и у истој служби са њима, и човекољубиви Господ ће нам осигурати спасење од греха, смрти и ђавола. Служење светима, служење је њиховом спасењу, а тиме и нашем. То пак и јесте најглавније за људско биће у овом свету. У томе се и састоји сва благовест чудесног Спаситеља и васцело Еванђеље његово. То је основна истина, од које почиње, у којој стоји, и са којом одлази у онај свет сваки хришћанин. Стога свети апостол и наглашава коринтским хришћанима, а преко њих и свима нама, да је о томе и излишно писати: «Јер односно службе светима излишно је да вам пишем.»

9:2 «Јер знам вашу добру вољу, за коју се о вама хвалим Македонцима да се Ахаја приготови од лањске године, и ваша ревност потстаче многе.»

Служити, спасењу других помоћу еванђелских подвига, ето у томе се и састоји наше спасење. Упражњава ли хришћанин ма који еванђелски подвиг ради спасења својих ближњих, на сигурном је путу спасења. Моли ли се Богу за њих, пости ли за њих, страда ли за њих, воли ли их, чини ли им добро, он је на том блаженом путу. Речју: служи ли им помоћу ма које добродетељи еванђелске, он изграђује спасење души својој, јер тиме савлађује све греховно и смртно и демонско што је у њему и у ближњима око њега. Када хришћанин унесе своју добру вољу у милосрђе еванђелоко, тада му сва душа крене путем спасења, и свети Анђели су јој главни сапутници. И она не сустаје, јер се благодат Божја множи у њој као уздарје за подвиг милосрђа.

Ништа тако не осигурава спасење човеху као милосрђе. То је оно што ће се највише тражити од нас на Страшноме суду (ср. Мф.25:34–46). У томе ће бити слава наша и хвала наша пред Богом и светим Анђелима његовим. Понесе ли еванђелско милосрђе нашу душу, сигурно је да ће је однети у наручје Божје. Имајући све то у виду, свети апостол пише коринтским хришћанима: «јер знам вашу добру вољу, за коју се о вама хвалим Македонцима да се Ахаја приготови од лањске године, и ваша ревност потстаче многе.»

Твоја ревност у ма којој еванђелакој добродетељи, по тајанственом дејству благодати Христове, покреће и срца ближњих, срца која нису успавана грехољубљем и наркотизована сластима овога света. То је разлог што се човек уствари никада сам не спасава. Спасавајући себе, човек неминовно доприноси спасењу других, на невидљив благодатно-тајанствени начин учествује у њиховом спасењу. Јер су нам још од Адама душе свима повезане, а нарочито од Новог Адама – Господа Христа. И твоја душа која упражњава еванђелске подвиге, ко зна на колико душа еванђелски утиче! То ћемо сазнати тек на дан Страшнога суда.

9:3–4 «А браћу послах да се хвала наша о вама у овој ствари не испразни, него да будете спремни, као што сам говорио, да се, ако дођу са мном Македонци и нађу вас неспремне, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали.»

Свети апостол херувимски бди над сваким подвигом хришћана; у свом случају над његовим милосрђем. Он свима анђелски неуспављиво служи, еда би их покренуо на еванђелске подвиге и водио кроз њих. Јер је у томе истинска хвала хришћана и пред Богом и пред људима. Ако се хришћани разлене и не практикују еванђелске врлине, њихова лица попашће вечни стид и срам на дан Суда.

Знали су, имали су благодати да живе у светим врлинама еванђелским, а нису хтели. Јер је нама хришћанима дато све за свети и побожни живот, дато све као и Анђелима. Реците, која је то божанска сила коју нам је чудесни Господ Христос могао дати, а није нам дато? Шта је то што нам Он није подарио, а неопходно је за наш свети, богоугодни, еванђелски живот? Зато првоврховни апостол, свети Петар, благовести и тврди, да су нама «дароване све Божанствене силе, које требају к животу и побожности» (2Пет.1:3). «Дароване», али их ми не користимо. Зато ће вечити и нескидљиви срам залити лица наша и срца наша на дан свеправедног Суда Божјег.

Треба да нам је свима знано: хвалу нашу пред свевидећим и свеправедним Господом, који нам је донео и подарио своје Еванђеље и све своје божанске силе, сачињавају само наше еванђелске добродетељи, еванђелски живот, еванђелска дела, еванђелске мисли, еванђелска осећања, еванђелска расположења. И – ништа друго.

9:5 «Стога нађох да је потребно умолити браћу да напред оду к вама и да приправе овај ваш раније обећани благослов, да овај буде готов као благослов, а не као закидање.»

Може се бити милосрдан, ако се свемилосрдни Господ коснуо срца нашег, и на неки невидљиви начин излио у срце наше од своје самилости. Јеси ли милосрдан, знај, Господ те је посетио благодаћу својом, и излио на тебе благослов свој. Кроз еванђелске свете тајне и свете врлине Господ излива у нас своје божанске силе, које ми ревношћу својом претварамо у своја осећања, у своје мисли, у своја дела, у своја раоположења. Све оно што је узвишено у нама, и од чега наша душа често уздрхти од милине, дар је Божји и благослов је Божји. Учинимо ли ма шта еванђелско, ми смо под благословом Божјим. Јер све Христово, од најситнијег до најкрупнијег, благослов је Божји роду људском. Силаском Господа Христа у свет, његовим оваплоћењем, Бог «нас је благословио сваким благословом духовним» (Еф.1:3). Тако, благословио нас је и даром милосрђа. Са Господом Христом истинско милосрђе је посетило наш земаљски свет; до Њега ми ни знали нисмо шта је право милосрђе. И кад је та богочовечанска добродетељ у нама, будимо сигурни да је то благослов Божји, да нас је Бог посетио. Зато христоносни апостол Павле и назива милосрђе благословом.

Насупрот томе, неосетљивост, тврдичлук је проклетство, ђаволско проклетстао на људској природи. На милосрдном човеку увек стоји благсжлов Божји. И што милосрднији човек, све већи благослов. Разуме се, милосрђе је не само дар Божји него и подвиг човеков, као и свака добродетељ еванђелска. Бог је узраста у нама додајући нам од своје божанске силе само по мери нашег труда на њој.

Трудимо ли се да будемо милосрдни, Бог ће нам дати и додавати све више и више благодати, која ће нас учити милосрђу у свима приликама нашег земаљског живота. Свети апостоли се труде да милосрђе које имамо, и милостињу коју чинимо, претворе у нашу радост, у наш добровољни подвиг, а не да милостињу коју чинимо осећамо и сматрамо као неко «закидање.» Милостиња наша треба да буде «као благослов, а не као закидање.» А она ће то бити, ако ми развијемо и умножимо милосрђе у души својој. Но мора се почети од приморавања себе на милосрђе. И чим Бог види да ми приморавамо себе на милосрђе, Он нам онда даје и додаје благодат на благодат, која развија и усавршава у нама ову еванђелску добродетељ до њених богочовечанских сразмера.

9:6 «Ово пак велим: Који с тврђом сеје, с тврђом, ће и жњети; а који с благословом сеје, с благословом ће и жњети.»

То је закон људског живота, и људска природа не може ван његових оквира. Она је или у првој половини овога закона која говори о тврђи, или у другој која говори о благослову. Но у томе све зависи од нас. Ако смо тврда срца, шта ће узрасти и успети на том камену? Сетите се судбине еванђелског семена које је пало ка камен, Тако и тврдо срце, шта сеје из себе у овом животу? Неосетљивост, грубост, себичност, саможивост. А пожњеће на дан Страшнога суда какву жетву? Жетву од посејаног семена: само, себичност – узрасла до страшних сразмера! исто тако и неосетљивост и грубост и саможивост. Сваком ће се дати оно што је посејао за живота на земљи. То је и праведно пред сваком нормалном савешћу људском и анђелском: да сваки пожње што је посејао. А ко благе душе и радосна срца сеје у свом земаљском животу еванђелска добра дела, еванђелске речи, еванђелске врлине, кроз његово биће струји неисказани благослов. До Страшнога суда то ће узрасти божанским растом; и при свеопштој жетви земаљаке њиве, он ће с благословом жњети што је посејао. Главно је: милостињу коју чиниш, осећати нао благослов Божји којим те Бог благословио да би чинио људима еванђелска добра. Исто тако и љубав, и молитву, и пост, и уздржање, и кротост, и сваку уопште еванђелску врлину треба осећати као благослов Божји, и никад нећеш сустати него ћеш хитати из радости у радост упражњавајући еванђелеске врлине и чинећи еванђелска добра дела. Еванђеље и јесте благовест зато што је благослов Божји.

9:7 «Сваки по вољи свога срца, не са жалошћу или од невоље: јер Бог љуби онога који с радошћу даје.»

Правило исковано многовековним искуством: благословено је све што је еванђелско. Зато свако еванђелско дело треба да буде за нас радост. Отуда свако еванђелско осећање и мисао зрачи радошћу. Је ли еванђелска молитва, она има своју чудесну радост; исто тако и љубав, и пост, и истина, и правда, и туга, све еванђелско има чудесну радост. То се нарочито осећа на еванђелском милосрђу. Делећи милостињу, оно сија унутрашњом радошћу. То је изузетна радост, радост од давања онога што нам је Богом дато, Богам позајмљено, да бисмо предали друтима. Зато прави хришћанин увек с радошћу даје, не са жалошћу. О томе говори ова блатовест великог апостола: «Сваки по вољи свога срца, не са жалошћу или од невоље: јер Бог љуби онога који с радошћу даје.»

9:8 «А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имајући изобилујете за свако добро дело.»

Нема краја еванђелском милосрђу, јер је оно од Бога у кога је све бескрајно и безгранично. Не верујеш? Пробај, као што су пробали најсавршенији хришћани – светитељи. И потврдили својим светим животам да је заиста тако: нигде мере њиховом милосрђу. Све што имају сматрају за Божје, и зато радосно деле свима. Што важи за милосрђе, важи за сваку еванђелску добродетељ. Нема граница ничем еванђелском, зато што је све од Господа бескрајног и безграничног у сваком добру, у сваком савршенству. Потребно је само да се благодат Божја усели у срце наше. Онда – ништа нам неће бити немогуће, онда – свако еванђелско добро дело постаће за нас остварљиво, и то одмах, ма какви били спољашњи услови живота. А да бисмо добили благодат од Бога, потребно је да покажемо, шта?

Веру, љубав и наду у Бога. Покажемо ли то троје, Бог ће нам за то узвратити изобилном благодаћу, која ће нас оспособити за сва еванђелска дела и добродетељи и благовести и радости. Благодати Божјој неће бити краја, само ако покажемо добру вољу кроз нашу веру и љубав и наду. Зато свети апостол и пише свима иама: «А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имајући изобилујете за свако добро дело.»

Ово је прејасна благовест: изобиље сваке благодати за свако добро дело даје свебогати Бог свакоме «који с радошћу даје», тојест свакоме који еванђелске подвиге увек чини не само за себе већ и за друге, и више за друге него за себе. Ако је милостиња, он је «с радошћу даје»; ако је молитва, он се «с радошћу» моли за друге; ако је пост, илм љубав, или кротост, он све то «с радошћу» упражњава за друге.

И тако редом све еванђелске подвиге, сва еванђелска добра. И таквоме трудбенику Бог непрестано додаје благодат на благодат, и он се не замара ни од подвига ни од трудова, јер му благодат Божја и најтежи подвиг чини лаким и највећи терет благим. Ако ниси у стању да учиниш неко еванђелско дело, онда је томе разлог несумњиво твоја слаба вера, твоја нејака љубав, твоја млитава нада у Бога. А за одлучност и истрајност у вери, у љубави, у нади, Бог дарује сваку благодат изобилно, и онда човек може имати снаге за свако добро дело и за сваки подвиг.

9:9 «Као што је писано: Просу, даде сиромасима; правда његова остаје вавек.»

Писано у псалмима као пророштво (Пс.111:9), а остварено потпуно међу хришћанима. Јер кад је Бог, и гле, тако дарежљиво и изобилно просуо сва божанска богатства своја по душама људи, уистину сиромаха чим су без Бога, као што је учинио преко Господа Христа? Ено, сва небеска блага леже просута у светам дому Христовом – Цркви. Ко је сиромах? Сви ми, сви до једнога. Јер сваки од нас, упоређен са Господом Христом, није ли пуки сиромах и беспомоћни убожјак? Спаситељево божанско Еванђеље непрестано просипа по свету божанска блага. И ма колико се трошила, ипак остају непотрошива и некварљива, јер у свима њима и кроза све њих живи «правда његова» која «остаје вавек», остаје вечито.

И уколико више човек просипа од Христовог благодатног богатства што му је у души, утолико му оно више остаје, јер га свебогати Господ све више умножава у трудољубивој и милосрдној души. И оно не престаје, и не нестаје, као оно брашно и јелеј у дому Сарептске удовице по благослову пророка Божјег. А овде је по среди не пророк Божји, већ сам Бог и Господ – чудесни Спаситељ наш, Богочовек Исус Христос. Отуда су његови прави следбеници увек богати, изобилно богати за свако добро дело, и богати сваким непропадљивим богатством.

9:10 «А који даје семе сејачу, даће и хлеб за јело, и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови правде наше.»

Какву би корист имао сејач од семена када не 6и било земље да га посеје, и неба да га росом ороси и кишом натопи, сунцем огреје и снегом завеје? а сврх свега – Бога, да га кроз све то својим животворним силама узрасте и доведе до плода? Посао и труд сејачев око псоејаног семена врло је мали према труду који Бог даноноћно улаже око њега кроз своју земљу, кроз своју светлост, кроз своје небо, кроз свој ваздух, кроз своје ветрове, кроз свој снег, и кроз безброј других невидљивих и нама непознатих сила својих. Што је најглавније: и само семе даје човеку – Бог, јер га човек ни у живој лабораторији својој не може произвести. Очигледна је стварност ово: онај који даје семе сејачу, Он исти претвара то семе у хлеб помоћу многобројних сила, познатих и непознатих, које је ставио у покрет да служе човеку кроз природу. Семе, од почетка до краја, свим бићем и постојањем зависи од Бога, А сејач, зар исто толико не зависи од Бога, и још несравњвно више, пошто је «миого сложеније и узвишеније биће од једног семена?

Човек сејач, осим видљивих житних и других семена, која му Бог даје преко природе за његов опстанак, има и друга, духовна семена, која му је Бог дао, и даје му, као боголиком бићу, које има не само тело него и боголику душу. Отуда је човек духовни сејач, и има духовно семење: семе правде, семе љубави, семе добра, семе истине, семе бесмртности, семе вечности. Сва та разноврсна семеиа он је позван да одгаји на духовној, невидљивој њиви душе своје, да би она донела своје бесмртне плодове? А за то, зар је довољан само он као сејач?

И ту важи што и за физичка, видљива семена: духовном сејачу Бог не само даје духовно семење него и чини помоћу својих невидљивих сила да оно расте и плод доноси на духовној њиви сејачевој. Као што је неопходно да у клијању, рашћењу, оплођавању и сазревању физичког семења учествују многобројне природне и надприродне силе, тако је у несравњено већој мери неопходно да у клијању, рашћењу, оплођавању и сазревању духовног семења правде, љубави, доброте, истине, бесмртиости, вечности, учествују многобројне духовне, небесне, божанске, благодатне силе. То је разлог што свемудри Спаситељ онако дирљиво упоређује себе и своје учење са сејачем и семеном. На тај начин Он помоћу природног објашњава надприродно, помоћу вештаственог духовно, помоћу земаљског небеско, и показује нам да све што ми називамо природом зависи од надприроде, и да су природно и надприродно у крајњсу линији једно. Као што ни најмање семење не успева на земљи без неба и његове помоћи, тако ни једна од постојећих твари и бића. Све, од горушичног семена па кроз све врсте биља и животтања до човека, и од човека до анђела, – све то зависи од неба и небеског Творца и Сведрокитеља.

У нашем људском животу, који се развија на врло широком богоданом плану, све је у посредној и непосредној зависности од Господа Сведржитеља и његових божанских, стваралачких и животворних сила. Ко год је духовно прогледао, то види; а они највидовитији, највише виде. То су светитељи. А духовни крпељи, они од вуне не виде овцу, акамоли Творца овце; од природе, не виде унутрашњу тајну природе, акамоли Творца природе. Кад би нешто крпељи почели да философирају, били би што и такозвани позитивиста у науци и материјалисти у философији, а можда дубљи од њих и мудрији.

Поставши човек, Господ Христос је показао да је Бог, иако надприродан, врло природан у човеку: нема противречности између Бога и човека, између надприродног и природног. Штавише, кад је Бог у човеку, онда је човек – најпотпунији човек, најсавршенији човек, најприроднији човек, најбољи човек. То нам свеубедљиво показује сам Богочовек, и његови следбеници: христоносци, богоносци.

Зар они не показују да и божанска правда, и божанска љубав, и божанско добро, и божанска истина, и божанска бесмртност најбоље удпевају у природи човековој када је она испуњена Христом Богом, када је облагодаћена, охристовљена, обожена? Пример?

Прво свети апостоли, а за њима сви прави хришћани. Сви они једно раде: преображавају божанско у човечанско, надприродно у природно. И на тај начин постижу савршенство свега човечјег. Имајући све то у виду, богомудри апостол и објављује дивну благовест: А који даје семе сејачу, даће и хлеб за јело, и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови правде наше.» Ради чега?

9:11 «Да се у свему обогатите за сваку простоту која кроз нас чини хвалу Богу.»

Какву простоту? Простоту схватања, осећања, убеђења: да је просто све и сва од Бога Творца и Сведржитеља, све и сва и у нашем физичком и у нашем духовном животу и бићу. Доћи до тога, то осећати свим бићем, то увиђати, ето о таквом богатству говори свети апостол. То се богатство неминовно и логично излива у хвала Богу, који «све чини у свему» (1Кор.12:6): све добро у свему добром, све мудро у свему мудром, све праведно у свему праведиом, све бесмртно у свему бесмртном.

За правог хришћанина, хришћанина просвећеног и освећеног благодаћу Светога Духа, ништа природније и ништа простије од тога: да све зависи од Бога. Ишао кроз ма како компликована философирања о свету и чавеку, хришћанин ипак завршава тим једноставним и простим осећањем и сазнањем: да све зависи од Христа Бога.

«Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја», ваша европска хуманистичка правда која је потпуно иста са књижничком и фарисејском, онда нећете ни умом ни срцем ући у царство вечне правде, правде божанске (ср. Мф.5:20). Пробајте да својим људским моћима учините да ваша хуманистичка правда постане «већа него фарисејска», и нећете успети: она ће занавек остати фарисејска, занавек хуманистичка.

Неколико векова се Европа пашти да без Христа учини своју правду већом него што је фарисејска, и никако не успева. Јер правда расте у човеку и људима само ако се храни божанским силама. А те божанске силе има и даје једино Он – чудесни Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Зато су хришћани једина врста људи који имају и располажу правдом већом него што је фарисејска и хуманистичка: јер је узрастају у себи Христом Богом. Отуда се они и обогаћују «у свему»: ако је мудрост, она толико порасте у њима да дорасте до божанских висина, и непрестано «чини хвалу Богу»; ако је правда, ако љубав, ако доброта, исто тако, јер све то узрасте до богочовечанских висина, на којима хришћанин увек «чини хвалу Богу.»

9:12–13 «Јер вршење ове службе не само испуњује потребе светих, него чини те се и многе хвале дају Богу, док огледом ове службе они хвале Бога за ваше покорно признање еванђеља Христова, и за добродушност ваше заједнице према њима и према свима.»

То је очигледно и са милосрђем. Када узрасте у души људској помоћу Христове благодати, оно с радошћу служи милостињом свима, и непрестано «чини хвалу Богу.» Па не само то, него оно чини да и они којима се чини милостиња и указује милосрђе «многе хвале дају Богу.» То значи да милосрђе приводи душе људске Богу. Јер душе људске осећају да право милосрђе долази од Бога преко богољубивих људи. И несумњиво је да милостиње људске узлазе са земље лраво до Бога изнад свих небеса.

Сведочанство: милостиње незнабошца капетана Корнилија «изиђоше пред Бога» (Деян.10:5), прођоше земљу и небо и небеса над небесима и «изиђоше пред Бога.» Таква је огромна сила у добродетељи: коју називамо милосрђе. Она изводи човека непосредно пред Бога, чини га грађанином неба, садругом Анђела, сабратом Светитеља. Тако је милостиња уствари апостол и еванђелист, јер неућуттно и речито и врло убедљиво проповеда и посведочује Еванђеље Христово. То је искуство приступачно свакоме. А.за такво искуство потребно је, не ученост, не богатство, не положај, већ добра воља и љубав, јер је милосрђе саткано од тога двога. А то може стећи сваки, јер сваки може измолити и исплакати у свемилостивог Господа милостиво срце.

9:14–15 «И молитвом својом за вас они показују да чезну за вама због премноге благодати Божје на вама. А хвала Богу на Његовом неисказаном добру.»

Каква чудеса еванђелска чини милосрђе! Колике душе, не само потреса, него и усхићује, и здржи их у молитвеној захвалности Богу. Чујте, за вас се захваљује Богу! О, да ретке части, и ретке радости бити милосрдан! Иако ви скривате своје милосрђе, – то је сасвим еванђелски – иако га не чините да вас људи виде, ипак оно најсигурнијим путем одлази до Бога. Како?

Молитвама за вас ових којима чините милосрђе. Јер они, осећајући благодати вашег милосрђа, увиђају да је «премного благодати Божје на вама.» Ваша мајушна срца постала су шира од неба, несумњиво шира, много су могла да сместе толику благодат Божју. Чега се све удостојила људска природа доласком чудесног Господа Христа у наш бедни земаљски свет!

Све сам дар до дара, благодат до благодати. И све се то слива у један неисказани, јединствени, свеобухватни дар: Богочовека Христа. Истина, свака христолика врлина, била то љубав, или милосрђе, или доброта, неисказани је дар Божји. А какав тек дар све оне скупа сачињавају!

И ми смо дужни да за сваки такав дар непрестано захваљујемо свемилосрдном Богу и Господу. Јер на тај начин претварамо себе у богочежњива и богорадосна бића. Са тих разлога мудро је, и природно је усхићено стати уз светог апостола и изјавити: «А хвала Богу на његовом неисказаном дару.»

10:1 «А сам ја Павле молим вас кротошћу и благошћу Христовом, који сам пред вама понизан према вама, а кад нисам код вас, слободан сам према вама.»

Кад упореди себе са кротким Господом Христом, хришћанин никад није довољно кротак; кад упореди себе са Њим благим, никад није довољно благ. Ево и светог апостола, неизмерно кротког и благог, али се он не позива на своју кротост и благост, већ на Христову кротост и благост. Да би коринтске хришћане орасположио за еванђелски живот, он их моли «кротошћу и благошћу Христовом.» Јер ако ико у овом свету заслужује човекову љубав, то је кротки и благи Господ и Бог Исус Христос. Нема сумње, Он се могао јавити у заслепљујућем сјају, са блеском какав људи ни замислити не могу.

Али, Он је изабрао кротост и благост, да би нам своја божанска ‘блага и сакршенства пружио на начин који је најприступачнији и најпријатнији за нас, људска бића. Дошао је да нас привуче Богу, не да нас уплаши његовим величанством. Кротко и благо води Он људе, приводећи их себи. Дошао је не као Судија већ као Спаситељ; као Лекар, не као Истребитељ. Зато је и кротак и благ. Кроз своју чудсану кротост и благост Он уводи душе људске у такав мир, у такву радост, у тажво блаженство, какве роду људоком може дати само Бог љубави и доброте. Зато се Он једини у току целе историје рода људског могао обратити људима са оваквим позивом: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама својим» (Мф.11:28–29).

Васцелу своју апостолску делатност свети Павле нормира Господом Христом, јер је сва усмерена једном циљу: спасењу људи Спаситељем Христом. Отуда, све што чини, он чини ради тога, и све мери и одмерава Спаситељем. И кад је понизан пред људима, Он је понизан Христа ради, да би их привео Христу; и кад је слободан према њима, слободан је опет са истог разлога. Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу. Сви његови циљеви, и сва средства за остварење тих циљева, долазе му од Христа. Ништа људско, ништа цвоје он неће, јер зна да се Христови циљеви остварују само Христовим средствима. И кад то неки коринтски хришћани не виде, то долази од њихове недовољне еванђелске просвећености. Стога им он и пише:

10:2 «Молим пак да, кад будем код вас, не морам бити слободан с поуздањем с каквим мислим бити слободан против неких који мисле за нас да по телу живимо.»

А ви, Коринћани, ви сте сведоци нашег живљења међу вама. Наш је живот јаван и отворен. Ми не скривамо себе, нити дволичимо. Како онда неки мисле за нас да «по телу живимо»? Зар можемо живети «по телу» ми који савршено знамо шта је тело, од чега је, чему води, чиме завршава? Ако телу одузмете све оно што добије од спољњег света, шта онда остаје од њега? Ништа, ништа, ништа.

Како онда неки мисле да ми живимо «по телу»? Зар можемо ми душу своју хранити телом, и заснивати на телу, и ценити по телу? А савест, откуда она? Зар она ниче и расте телом и «по телу»? А ум наш? Шта је у њему телесно, да би могао живети «по телу»? Не, не, ми «не живимо по телу, него по духу» (Рим.8:4). А дух наш живи Духом Светим, Духом Христовим (ср. Рим.8:9). То значи: ми живимо Богом и у Богу, пошто живимо Хрттстам и по Христу који је Богочовек, Ни наш дух без Духа Божјег не вреди ништа, а камоли тело. И једном и другом прети демонизам, чим се одводе од Бога.

Шта је ђаво? Дух који се одметнуо од Бога. То исто постаје и дух човечји, чим се грехом одметне од Бога. А тело, одметне ли се од Бога кроз грехе и страстм, испуни се демонизмом. Тело-демон, то је већ чисто наш људски изум, људаки проналазак, јер тога ни у паклу нема, пошто су демони бестелесни духови. Врховни је закон и за дух и за тело: одвоји ли се од Бога, тоне у демонизам.

10:3 «Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу»

Тело без душе је мртво блато, мртва прашина. Оно није ни извор живота, ни извор свести, ии извор савести. Човек се ни у ком случају не може свести на тело, а још мање живот људски и вредност бића људског. Иако смо у телу, ми нисмо од тела нити ради тела. Када не бисмо имали душе, ми не бисмо ни знали за своје тело, јер смо душом свесни свога тела. Иако смо у телу, ми не живимо по телу и ради тела, већ по духу и ради духа. Стога свети апостол и вели: «Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу.»

Тело није ни живот, ни животодавац; ни норма, ни норматив; ни регула, ни регулатор. Ми знамо: без душе, тело је леш. Зато се ми «не боримо по телу», ни ради тела ни телом. Тело је и сувише слаб борац. Ето, нека се бори са смрћу. Биће, и уввк бива, побеђено од ње. Нека се бори са грехом, – исто тако; нека се бори са ђаволом, – опет то исто. Није ли онда бесмислено, ослањати се на тело, и сматрати та за нешто велико и вредносно?

10:4 «Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли.»

На земљи, човек је на војни са грехом, са смрћу, са ђаволом. Ту му ништа не помаже телесно оружје, које се крха и ломи у сваком сукобу са грехом, смрћу и ђаволом. Ту је потребно нешто што је јаче од смрти, од ђавола, од греха. А то је?

Бог, само Бог. Једино Богом људи могу савладати грех, смрт и ђавола, и победити их у рату који воде са њима. То је оружје које само хришћани имају. Бог у њиховом срцу и јесге једино јемство да они могу изаћи као победиоци у војевању које даноноћно воде са грехом, са смрћу, са ђаволом. Зато богомудгри апостол објављује благовест: «Оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава.» Каквих тврђава?

Тврђава греха, смрти и ђавола. Такве су тврђаве: лаж, блуд, злоба, лакомство, пакост, злоћа, завист, лукавство, злоћудност, тврдичлук, гнев, опадање, гордост, пијанство, идолопоклонство, хулење, срамотне речи, бесрамност, чарање, непријатељство, свађа, срдтш, пркос, ждерање, крађа (ср. Рим.1:29; Кол.3:5,8; Гал.5:19–21).

А шта сачињава наше оружје? Свете еванђелске врлине, које богонадахнути апостол назива «свеоружјем Божјим» (Еф.6:11:13). А то су: истина, правда, вера, молитва, љубав, мир, трпљење, доброта, милост, кротост, уздржање, пост, смиреност (ср. Еф.6:13–14; Гал.5:22; 2Кор.6:5–6). Свака од ових врлина руши све, иначе неосвојиве и неразрушиве, тарђаве греха, смрти и ђавола. Ми смо хришћани стално на бојишту духовном, зато је неопходно да се обучемо «у свеоружје Божје.» Пошто нас на земљи нападају све силе зла и пакла, то нам је Господ Христос донео «свеоружје Божје», којим можемо победити све грехе, све смрти, све ђаволе.

Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради тврђаву за себе, за своју јединицу кћер – смрт, и за свога оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области бића нашег: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. И постепено их огреховљује, осваја, док их потпуно не огрехови, не освоји. Зато нам се и даје «свеоружје Божје», које је «силно Богом»: «да рушимо помисли» и своје у којима је грех, и туђе. Отуда је борба са греховним помислима, наша свакодневна борба. То је наш «невидљиви рат», наше «невидљиво војевање.»

О њему нам говоре духовни дивови, свепобедни победници на бојишту греха, смрти и ђавола: свети Оци подвижници. Они су надахнуто до најситнијих подробности разрадили стратегију духовног невидљивог војевања. То је благодатно подвижништво: многовековно благодатно искуство светих подвижника. У њему су уризничена сва упутства о томе како се са сигурним успехом сузбијају, руше, уништавају у души човечијој све грехољубиве и грехочежњиве и грехоцентричне мисли и помисли. Све је ту засновано иа благовести светот апостола о свеоружју Бажјвм. Добродетељи еванђељске, – ето непобедивог свеоружја у борби са свима гресима, ма какви и ма колики били.

То непрестано потврђује благодатно искуство светих еванђелских трудбеника. Без тог свеоружја Божјег, непобедивог и сввпобедног, не може ниједан човек, ма ко био, победити у себи греховна расположења, греховне помисли и егоцентричие покрете душе, и очистити душу и тело од сваке нечистоте, и бити чиста срца које Бога види, и Богом живи, и Богом побеђује.

10:5 «И сваку висину која се подиже на познање Божије, и робимо сваки разум на послушност Христу.»

Ово свеоружје Божје нам је дато не само «да рушимо помисли» него «и сваку висииу која се подиже на познање Божје.» Која се то «висина» подиже «против познања Бога»? Свака уображена «висина», уображена величина, била људска или ђаволска, на челу са сатаном. Јер сатана је први уобразио да је нека величина, нека «висина», први устао против Бога, против познања јединог истинитог Бога, са жељом да Га потисне и замени собом. Тако се родила гордост, тај први, основни, изворни грех. Кроз гордоумље сатана је излио гордост у природу људску. Отуда и у људи устајање против Бога, ратовање против познања Бога, против знања о Богу. Опет са сатанском жељом: да се људско биће гурне у беспросветну таму, у коју не допире светлост Божја.

Грех је тамна сила, која навлачи црну завесу између човека и Бога, те скрива Бога од човека. Кроз сваки свој грех човек се уствари, посредно или непосредно, «подиже против познања Бога», јер кроз сваки свој грех, хтео или не, човек говори Богу: ие требаш ми! нећу те! иди од мене! не сметај ми! Препусти ли човек себе гресима, они постепено све више и више заклањају од њега Бога, и он мало по мало заборавља Бога, све мање и мање познаје Бога, док га најзад греси толико не помраче и заслепе, да он престане признавати Бога и веровати у Бога. То обично долази када се човек не одупире пресима и не бори са њима; они се онда одомаће у њему, и претворе у његове страсти, у његове навике.

У основи свих тих «висина» које устају против Бога, и војују против познања Бога, стоји гордост – прагрех и прастраст, стари грех и стара страст као и сам сатана. Да, то је најстарији грех и најсгарија страст у свима световима. То је најстарији грех и у нашем човечанском свету: јер од њега почиње паи рода људског, и пад сваког бића људског од Адама па до краја света. Гордст се још у сатани разгранала у безбројне грехе и страсти; то исто она чини и у људмма, јер је таква природа њена. А у гордости је и сав пакао, јер се њоме хране и њоме житве не само сви греси, него и сви зли дуси: сваки је од њих на свој начин сав од ње и сав у њој.

И сваки грех, и сваки зли дух, стојећи на њој и у њој, сматра да стоји на некој «висини», са које може уништити Бога, или га бар не хтети, не признавати, борити се против Њега непосредно или против Њега у свету и у људима. Те «висине» човек може савладати и срушити само ако је наоружан свеоружјем Божјим. Јер оно, састојећи се из еванђелских светих врлмна, даје човеку бе само истинско познање о Богу већ и самога Бога. И онда се Бог из човека бори против сваког зла, сваког греха, сваког ђавола. И побеђује их све до једнога. Тако су христоносци свепобедни победници и непобедиви носиоци и проносиоци истииског богопознања, истинског знања о једном истинитом Богу и Господу у свима световима. Дужност је сваког хришћанина као војника Христовог да руши «сваку висину која се подиже на познање Божје», сваку мисао људску, науку људску, философију људску, које устају «против познања Бога.» И још је дужност нас хришћана да:

«робимо сваки разум на послушност Христу», Јер разум људски, ако не слуша Христа, неминовно слуша антихриста, Шта је разум људски? То је логосна, божанска сила коју је Бог дао човеку за разумевање света и свих твари Божјих. И кад човек правилно развија у себи ту логосну силу, она га неминовно одводи Богу Логосу, њеном Творцу – Господу Христу. И Он је онда развија и усавршава до неслућених размера. Јер једино у Христу и Христом разум људски постиже своје савршенство. Ван њега он се дави у неразумности, у незнању, у безумности. Једино Њиме и у Њему он расте у божанске висине и ширине и дубине. Ван Њега он се суши и вене, и онеспособљује себе за ма какво истинско разумевање света и човека, за ма кажво истинско познање и право знање.

Када разум људски потчини себе истинама Христове вере, тојест истинама Бота Логоса, од кога је он одлутао кроз многе грехе и заблуде, онда тек осети шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог, шта и он сам. И препуштајући себе кроз подвиг вере и љубави и молитве и поста и уздржања и кротости и смирености да га Господ облагодати својим божанским силама, он се постепено очишћује, оздрављује, освећује, просвећује, преображава, охристовљује, ологосује, и сједињује са божанским, логосним истинама. То добровољно поробљавање разума Христу, прва је жртва коју човек чини пошавши вером и љубављу за Господом Христом. Ту саможртву Господ радосно прима, и одговара на њу тиме што жртвовани разум исцељује од његове основне болести: гордости, гордоумља.

Исцеливши га од тог свеизвора таме, он га уводи у светлост божанских истина, божанског схватања света и човека. При томе нема ничег ни принудног ни насилног: ми хришћани «робимо сваки разум на послушност Христу» – Чиме? Очигледном истинитошћу свега Христовог, очигледном спасоносношћу свега еванђелског, очигледном божанственошћу и вечношћу Христове истине, Христове правде, Христове љубави, свега Христовог. И то посведочавамо и потврђујемо живим примерима оних који су добровољно поробили свој разум Христу, и Он га благодаћу својом првобразио у савршени, свети разум. А ти су примери: свети Апостоли, и уопште Светитељи, Благодатним подвизима они свој огреховљени, греховни разум постепено освећују, преображавају, претварају у свети разум.

А свети разум је способан, једини способан, за правилно схватање свих божанских истина, оваплоћених у Богочовеку Христу, и разливених по творевинама Божјим. Помоћу благодатних подвига еванђелских разум људски се преображава из силе у силу, из светлости у светлост, и на тајанствен начин благодатно сједињује са разумом Христовим, разумом Бога Логоса, због чета свети апостол изјављује за нас хришћане: «Ми ум Христов имамо» (1Кор.2:16). Зато уму и разуму људском нема мира, нема спокојства, нема истине, нема просветљења, док се не сједине са својим Извором и Творцем, са Богом ума и разума: Господом Христом.

10:6 «И у приправности имамо освету за сваку непослушност, кад се изврши ваша послушност.»

Својом појавом у нашем човечанском свету и својим Еванђељем Господ Христос је свае божанске истине изложио и сваком разуму људском предложио. Да ли ће их усвојити или одбацити, зависи од самог разума, од његове добре воље. Кад је реч о истини, уствари реч је о Христу. Јер у лицу Богочовека Христа пред људски разум је стала сама Вечна Истина, сам Бог – Истииа.

И ако разум људски ни у Њему не угледа Истину, онда? Онда је то знак да је сав ослепио, сав оглувео, сав полудео. А то је најстрашнија казна која може постићи разум људски. Упорно и вечно остајање у језивој тами сатанског гордоумља, у леденом мраку сатанске гордости, то и јесте пакао за разум људски.

Ту сам човек кажњава себе најстрашнијом казном: лудилом, безумљем, безпросветним паклом. А жалостиви Господ Христос са тугом пружа руке таквом човеку, зове га к себи и плаче над њим: «Ходите к мени сви хоји сте уморни м натоварени, и ја ћу вас одморити» (Мф.11:28). Али горд човек, човек гордога ума и разума, баш то неће: неће да га Христос одмори, да га узме за руку и води кроз тајне овога света, и спасе од троглавог чудовишта овога света: смрти, греха И ђавола.

За непослушност Христу човек сам себе кажњава. Чиме? Вечном муком. Јер за човеково биће као целину, и за човеков разум као делић његовог бића, бити ван Христа, и без Христа, и јесте – вечна мука, вечни пакао, вечна тама. За сваку непослушност Христу човек сам себи немивовно одмазди. А када се све непослушности слију у једну свеопшту непослушност Христу, онда човек, боголико биће, одмазди себи најстрашнијом казном: паклом.

Зато свети аиостол и вели: «у приправности имамо освету за сваку непослушност.» Другим речима, ми знамо какве одмазде постоје за разне грехе: сваки грех има своју одмазду; присуство ма каквог греха у човеку, већ је казна за човека; сваки грех вуче у своје вечно царство – у смрт и пакао. О, каква серија одмазда и казни за разноврсне грехе!

Ми хришћани знамо какве награде стоје иза еванђелских светих врлина: све с неба, све из небеског царства; но исто тако знамо и какве све казне стоје иза разноврсни» грехова. Све нам је то казао Он, Свезнајући и Свеистикити – Господ и Бог наш Исус Христос.

10:7 «Гледате ли на ствари по спољашњем изгледу? Ако се ко узда да је Христов, нека помисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови.»

О човеку хришћани суде по ономе што је у човеку, а не по његовом спољашњем изгледу. То је мерило објављено самим Госигодом Исусом. Он благовестећи заповеда: «Не судите по спољашњости него праведан суд судите» (Ин.7:24).

Судећи по спољашњости о Исусу, Јевреји нису могли сагледати Божанство у Њему, и зато су неправилан и неправедан суд доносили о Њему. Тако се и о људе грешимо, када их ценимо по њиховом спољашњем изгледу а не по души њиховој, која уствари сачињава и претставља њихову праву вредиост. А хришћанин?

Хришћанин се познаје по еванђелским расположењима, по еванђелским осећањима, мислима, врлинама, делима, а не по спољашњем изгледу. Човек је хришћанин, ако Христа у себи носи; човек је хришћанин, ако је Христов, Зато свети апостол Павле пише самопоузданим Коринћанима: «Ако се ко узда да је Христов, нека помисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови.» Самопоуздање је добро само уколико се ослања иа Христа. Но ако се у самопоуздању свом хришћанин: ослања на себе, онда ништа бедније и слабије и ломније од таквог хришћанина. Јер уздати се у себе, да би остварио еванђелаке циљеве, исто је што и ослањати се на чиоду при гажењу дубоке реке.

Да је тако, ево доказа: ниједну страст, ниједан грех хришћанин не може савладати у себи без блатодати Христове. А шта тек да кажемо о смрти, о нечистим дусима! може ли их хришћанин одагнати, савладати, победити без непосредне и велике помоћи Хрмстове, без свемоћне благодати његове? Не може, не може, не може. Зато је и за највеће и за најмање хришћаниново дело и подвиг потребно учешће и сарадња благодати Христове у души његовој. Без тога он није у стању учинити ништа еванђелско, ништа истински добро. «Без мене не можете чинити ништа» (Ин.15:5), изјављује свезнајући и свеистинити Господ својим следбеницима.

Отуда се сав живот хришћанино заснива не на самопоуздању већ на Христопоуздању. Са Христом могу све, без Христа не могу ништа (ср. Флп.2:13; 4:13; Кол.1:29).

10:8–9 «Јер, ако се и нешто више похвалим влашћу коју нам Господ даде на поправљање а не на кварење ваше, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама.»

Сва сила и моћ и власт даје се хришћанима од Господа Христа. А та сила и моћ и власт пројављују се у нашим еванђелоким расположењима и делима. Хоћеш ли да провериш колико је силе Христове у теби, и моћи његове, и власти, онда – испитај своја унутрашња расположења и своја дела. По плодовима се то пазиаје. Еванђелска дела су плод наших еванђелских рааположења. А наша еванђелска расположења су плод наше духовне заједанице са Христом. А наша духовна заједница са Христом је плод наших подвига благодатних, наших напора у молитви еванђелској, у љубави еванђелској, у правди еванђелској, у даброти еванђелској, у милосрђу еванђелском, у смирености еванђелској, у посту еванђелском, у трпљењу еванђелоком, у уздржању еванђелском (ср. Мф.7:16–23).

Главно је: непрестано бити у духовној заједници са Господом Христом помоћу благодатних подвига и добродетељи. Онда се и власт добија од Господа, власт над нечистим дусима, а кроз њу и власт над нечистим мислима, расположењима, гресима, страстима; и власт над болестима душе м тела и савести и воље.

Најочигледнији пример тога – свети Апостоли. Њихово апостолство се своди на исцелење људи од свих болести, најпре духовних па онда телесних. Но за њих је главно: људе спасавати од греха помоћу свемоћне благодати Христове, и на тај начин им изграђивати душе у «вечне куће», у вечне грађевине; које никакви урагани треха и зла не могу срушити, нити икакви легиони нечмстих духова освојити. Кроз све своје апостолско благовешће свети апостоли томе стреме, то раде, то граде. Да би коринтским хриигћанима отворио очи на то, христомоћни апостол им пише: «Јер, ако се и нешто више похвалим влашћу коју нам Господ даде на поправљање а не на кварење ваше, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама.»

Све што боговођени апостол употребљава у сваие еванђељу, употребљава на корист Хришћана. И када прети, и када кори, и када моли, и када преклиње, и мада ружи, и када кара, и када кажњава, све то чини са циљем: да им помогне у спасењу, у охристовљењу, у изграђивању себе Еванђељем. Учећи их да се са гресима боре покајањем, свети апостол их учи како се уклањају из душе оне зле силе које руше душу, обарају је, разарају је. А те разорне силе су греси, једино греси. То је врховни непријатељ наш у свима световима. Иза њега стоји отац његов – ђаво. Ко се покајањем ослободи греха помоћу благодати Христсве која се даје за покајање, тај спасава душу своју од унутрашњих разорних и рушилачких сила, које изнутра руше и разарају душе.

10:10 «Јер су посланице његове, кажу они, тешке и јаке, а кад је телом пред нама, слаб је, и реч његова не ваља ништа.»

Ту власт, ту силу, које свети апостол Павле у изобиљу има у себи, неки коринтски хришћани као да мало осећају. Зашто? Зато што још нису потпуно напустили врховно мерило грчке философије: «човек је мерило свега», и још суде «по човвку» о Богочовеку и Богочовечјем, о Богу и Божјем, и о свему видљивом и невидљивом. Држећи се тог мерила, они «телесно мисле», и зато никако да дођу до правог познања: до праваг богопознања и до правог човекопознања (ср. Рим.8:5–7; 1Кор.2:14). А све што је Христово, све што нам је даровано од Бога Христом, може се разумети једино Духом Божјим, Духом Светим (1Кор.2:12). Зато је први услов да се то постигне: помоћу светих еванђелских подвига свој људски дух испунити Духом Светим (ср. Рим.8:1,5–11; 1Кор.2:10–16). Онда?

Онда ће нам бити јасно ко је и шта је Господ Христос, ко апостол Павле, ко ми, ко браћа око нас, и људи, и сва бића. Онда ћемо разумети да је сва сила светог апостола у Господу сила, и сва моћ у Њему, и сва истина, и сва правда, и сва љубав.

Шта је у Павлу Павлово? Само добра воља, а све је остало од Господа Христа. Добра воља која се испољава у његовој вери, љубави, молитви, посту, ревности, трпљењу, и у осталим еванђелским подвизима и трудовима.

10:11 «Нека такав помисли ово: «Какви смо речју у посланицама кад нисмо тамо, такви смо и у делу кад смо тамо.»

Свети апостол је увек Хриетов. Ако ико отворено живи, то је он, јер ништа «е скрива. И споља и изнутра – сав је Христов. Разгрни му душу, – сва је испуњена Христом; разгрни му ма коју мисао и осећаее и расположење и реч и дело и подвиг, – све је то препуно Христа; сав живот његов у свима размерама, од врха до дна, – сав је Христов, сав у Христу, сав од Христа. Тако, да у њему и нема њега, већ само Христос, васцели Гоопод Христос у својој чудесној богочовечанској пуноћи. Зато је он, једини он у целом роду људском, имао смелости да изјави за себе: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). И у својим речима и у својим делима он је сав Христов. Отуда он и пише Коринћанима, који хоће да изврну његову личност и његово дело: «Какви смо речју у посланицама кад нисмо тамо, такви смо и у делу кад смо тамо.»

10:12 «Јер не смемо прибрајати себе или поредити себе с некима који хвале сами себе; али они, мерећи себе собом и поредећи себе са собом не разумеју.»

Самохвалисавост је мрак и незнање. Порок, јер себе може хвалити само онај који не зна, и не види, слабост и немоћ људске природе уопште, и своје напосе. Слабост и немоћ људске природе пред грехом и злом, пред смрћу и ђаволом. А кад је грех и зло присутно у нашој природи, у нашем животу, у нашим мислима, у нашој души, у нашој савести, како се онда можемо хвалити собом? Шта је то у нама што је чисто и слободно од греха? А хвалимо ли се собом или ичим својим, док је у нама грех и тама зла, мм се хвалимо тамом као да је светлост, и грехом као да је живот, а он је уствари само смрт и смрад. Самохвалисавост је смрдљиви гној духовни. Она је својствена свим нехришћанима, људима који нису познали Христа вером и љубављу. Чим Њега упознаду, они одмах осете какав се смрад таји у са-охвалисавости, смрад због кога им није могао приступити ни Анђео Хранитељ, а камоли нежни и благи Утешитељ.

Када човек мери себе собом, никад не може правилно и тачно измерити себе; то је као кад кантар мери себе сама, или кад се огледало огледа у себи самом. Тада човек ништа не разуме у себи, нити може познати себе, нити увидети ради чега је, и од чега је, и куда иде. Исто тако, човек не може разумети ништа у себи и око себе, ако пореди себе са собом. То је као код сенка пореди себе са сенком. Шта може разумети? Ништа.

Но исто тако човек не може разумети ништа у себи, и сазнати ко је и шта је, ако пореди себе са осталим људским бићима и мери себе њима. Зашто? Зато што су и они од исте грађе од које и он; што су и они робље греха и смрти и зла и таме. То је као кад тама покушава иа обасја себе другом тамом. И тако кружећи у том зачараном кругу таме и тама, човек се дави у самообмаии и подаје безумљу: самохвалисавости. А кад би прогледао, и своју беду и беспомоћност угледао, он би се згадио и згрозио на себе, и стао очајнички тражити излаз из себе, из тог гроба, из тот смрада, из тог пакла, из те смрти. Тада би увидео да људи заиста «не разумеју» ни себе, нити икоје људско биће, док се крећу у тамници човечјег, људског, греховног, смртног, «мерећи себе собом и поредећи себе са собом.»

10:13–14 «А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери правила којега нам Бог меру раздели да допремо и до вас. Јер се ми, не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас; допресмо и до вас с еванђељем Христовим.»

Без Богочовека човек не зна себе, не зна ни ко је ни шта је ни ради чега је. Зато не зна чиме се треба хвалити, ни како, ни када, ни због чега. Богочовек је и томе дао меру, и за то прописао правило. Прописао правило похвале: чиме се човек, и како има да хвали. Чиме дакле и жако? Богом, и животом у Богу. А живот у Богу јесте живот по Богочовековом Еванђељу. Правилно је: да се човек хвали Богочовеком. То је једино Биће којмм се човек с разлогом може вечито хвалити, а да хвала његова не изгуби ни смисао, ни вредност, ни значај. Оно чиме се Богочовек хвали, то и јесте предмет хвале човекове. Само то.

У својој личности Богочовек носи све вечне вредности и сва непогрешива мерила вредности, па и непогрешиво мерило хвале човекове. По Богочовеку, човек се може хвалити само Богом: и то хвалити светим, еванђелскипм, безгрешним животом. Јер човек не може другачије достојно хвалити Бога. Свака хвала, која би била само у речима, јесте фарисејство.

Само држећи себе у границама еванђелске истине и правде, човек ће моћи да се хвали «по мери правила» које нам Бог даде у свом вечном Еванђељу. Достојно је, правилно је, и треба хвалити човека само уколико је боголико биће, уколико живи по Еванђељу, уколико је себе изградио и преобразио Богочовеком, уколико је себе охристовио, обожио, отројичио.

Свака друга хвала – безумље је, лудило је. Хвала човекова треба да се простире по Еванђељу и према Еванђељу. Докле допире Енанђеље, дотле допире и законита и правилна хвала наша. Ако се хвалимо собом, треба да се хвалимо оним што је еваиђелско у нама; ако хвалимо друге, треба да хвалимо оно што је еванђелско у њима. Само ће тако хвала наша бити «по мери правила које нам Бог на меру раздели.»

То је разлог што богомудри апостол пише коринтским хришћанима и свима нама ову благовест: «А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери правила којега нам Бог меру раздели да допремо и до вас. Јер се ми, не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас; допресмо и до вас с еванђељем Христовим»

10:15–16 «Не хвалимо се преко мере, туђим пословима, него имамо наду да ћемо се, кад узрасте вера ваша, величати по правилу нашем изобилно, и проповедати еваиђеље у крајевима који су даље од вас, не хвалећи се оним што је по туђем правилу уређено.»

Човек еванђелске вере зида све вечне вредности које га чине непролазним. Јер вером човек расте и ураста у све што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Свако еванђелско осећање изводи душу његову из овог у онај свет, распростире је и протеже кроз онај свет; поготову свака еванђелска мисао, добродетељ, подвиг, јер помоћу њих сав човек излази из овог и улази у онај онај, свет вечних божанских вредности. Расте ли вера у човеку, то сав он расте Богом и у Богу, и зато нема мере његовом узрастању, његовом усавршавању, јер је његова мера – «у мери раста висине Христове» (Еф.4:13).

А вера расте љубављу, расте молитвом, расте постом, расте милосрђем, расте уздржањем, расте смиреношћу, једном речју – расте сваком еванђелском врлином. И таква вера, саграђена од свих светих врлина еванђелских, и јесте оно што треба величати, и чиме се хришћани величају. Таква вера и гони на проповедање Еванђеља, јер она у Еванђељу Спасовом види прави: и непролазни смисао не само сваког бића људоког већ и васцелог рода људског.

Без Еванђеља спасења, шта је човек, шта сав род људски? Трулеж и смрт, смрт и лудило. Зато богоносни апостол благовести коринтским хришћанима: «Не хвалимо се преко мере, туђим пословима, него имамо наду да ћемо се, кад узрасте вера ваша, величати по правилу нашем изобилно, и проповедати еваиђеље у крајевима који су даље од вас, не хвалећи се оним што је по туђем правилу уређено.» И заиста, хришћани се могу «величати по правилу нашем изобилно», по еванђелском правилу, само када вера њихова узрасте кроз све остале еванђелске добродетељи. Није ли то случај, онда њихова хвала није «по правилу нашем», и опасна је, смртно опасна по душу њихову.

10:17 «А који се хвали, Господом нека се хвали.»

Ето правила хвале наше вере, ето и мере. Хвала која није од Господа и рада Господа, убитачна је, јер је и бесмислена, и глупа, и фарисејска. Збиља, зар се човек може хвалши ичим својим? Ако се хвали видом, – Бог му га је дао, зато: «Господом нека се хвали»; ако се хвали слухом, или духом, или умом, илм разумом, или боголикошћу, или стројним телом, – све му је то Бог дао, зато: «Господом нека се хвали.» Знак је истинске и видовите мудрости, када се хришћанин «Господом хвали», само Господом. Ко је победио смрт?

Господ Исус. Зато хришћанин – «Господом се хвали.» Ко је победио грех, зло, ђавола, пакао? Господ Исус. Зато хришћанин – «Господом нека се хвали.» Зато човек, сваки човек уопште – «Господом. нека се хвали.» Ко нам је отворио очи на вечне вредности, на вечни смисао живота и света, ко ако не Господ Исус? Зато сваки од нас – «Господом нека се хвали.» Сва дабра која имамо, нису ли нам од Господа Исуса? Зато сваки – «Господом нека се хвали.» Све што је од непролазне вредности у нама и у свима световима око нас, дело је и дар је Господа Исуса.

Зато премудри апостол одлучно изјављује: «Ми се хвалимо Христом Исусом» (Флп.3:3). Нема истинског добра, а да није од Њега; нема истинске правде а да није од Њега; нема истинске љубави, а да није од Њега, нема истинског живота, а да није од Њега; нема истинске мудрости, а да није од Њега; нема истинске вредности, а да није од Њега; иема истинског блаженства, а да није од Њега. Све истински вредносно све истински велико, од Њега је, једино од Њега.

Зато се ми непрестано хвалимо Њиме – Христом Исусом, хвалимо пред свима бићима у свима световима. Јер људски род не зна ни у једном од постојећих светова ништа узвишеније, ништа боље, ништа светије, ништа човечније, ништа лепше, ништа људскије, ништа моћније, нмшта мудрије, ништа божанскије, ништа вредносније, ништа чудесније, ништа милије – од Господа нашег Исуоа Христа. Ако је до истине, – у Њему је савршена Истина; ако је до правде, – у Њему је савршена Правда; ако је до љубави, – у Њему је савршена Љубав; ако је до добра, – у Њему је савршено Добро; ако је до мудрости, – у Њему је савршена Мудрост; ако је до бесмртности, – у Њему је савршена Бесмртност; ако је до Бога, – у Њему је савршени Бог; ако је до човека, – у Њему је савршеии Човек; ако је до живота, – у Њему је савршени Жигвот. Зато: ко се хвали, нека се Господом Исусом хвали (1Кор.1:31). Јер само тако хвала његова биће разумна и оправдана. А свака друга хвала није друго до смрад и гној.

10:18 «Јер није ваљан онај који се сам препорује него кога Господ препоручује.»

А Господ препоручује само праведнога. Јер праведник је оваплоћење и оличење правде вечне, истине вечне, доброте вечне, љубави вечне. У слепој самозаљубљености својој људи препоручују мане своје, недостатке своје, грехе своје, безакоња своја. А свевидећи и свезнајући Господ препоручје само оне људе који су носиоци вечне правде, вечне истине, вечнога добра.

Достојан је хвале само онај кога Гоопод хвали. А Господ хвали само оно што је свето, чисто безгрешно, доброљубиво. Зато Он хвали, слави и прославља у роду људском светитеље.

11:1 «О да бисте мало потрпели моје безумље!»

Да, моје безумље! Ја вам проповедам Еванђеље Богочовека, насупрот вашој јелинској философији која је сва од човека и сва по човеку, – зар то није безумље? Ја вам проповедам васкрсење мртвих Богочовеком, насуспрот вашој философији која се сва завршава смрћу и смртним, – зар то није безумље? Ја вам проповедам да је Богочовек врховна вредност и извор свих правих вредности у свима световима, насупрот вашој човекопоклоничкој философији која у смртном и црвљивом човеку види највишу вредност, – зар то није безумље? Ја вам проповедам да је Богочовек мерило свих бића и ствари, насупрот вашој филсоофији која тврди да је човек мера свих бића и ствари, – зар то није безумље?

Да, све је то безумље, када се посматра из јаме ваше човекопоклоничке гордости, али је по себи и уствари највиша мудрост неба и земље. То сведочи наш живот и наша дела. «Ми говоримо мудрост која је у савршенима» (1Кор.2:6), «мудрост Божју» која је у исто време и «сила Божја», а то је Господ Христос – Богочовек (1Кор.1:24). Та је мудрост сва бесмртна и вечна, – а ваша мудрост? Ова је смртна и пролазна, јер је сва од човека и по човеку (ср. 1Кор.2:6).

Отуда је она уствари 6езумље. Ваше је да бирате између Богочовека и човека, између Божјег и човечјег. А ви сте већ изабрали Богочовека, поставши хришћани. Зато «потрпите ме.» Потребно је да потпуно схватите шта је хришћанство, и шта значи бити хришћанин.

Хришћанин је онај који сав припада Богочовеку, сав живи Богочовеком, мисли Богочовеком, осећа Богочовеком, дела Богочовеком, све мери Богочовеком. Једном речју: хришћанин је човек коме је Богочовек све и сва у свима световима. Ја вас само томе учим, само томе водим и кроз своју свету љубав к вама, и кроз кајање и кроз проповед, и кроз посланице.

11:2 «Јер ревнујем за вас Божјом ревиошћу, јер вас заручих једноме човеку, да девојку чисту изведем пред Христа.»

Сва је моја жеља: да вас Божјим приведем Богу. Јер се до Бога долази само помоћу Божјег и божанског. Зато вам је и дато Еванђеље. У њему је све Божје и божанско, да 6и вас привело – коме? Једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Исусу Христу. Све што радмм, радим са једним циљем: да вас чисте изведем пред Христа, А знате ли ко је чист, и кад је човек чист, пред безгрешним Господом Христом? Када душу своју очисти од преха, јер је грех једна нечистота и прљавштина пред Богом.

А Еванђеље Христово и јесте у овом свету једино чистилиште душе: живећи њиме и у њему и по њему, душа се чисти од свакога греха, од сваке нечистоте. Богочовек је и донео Своје Еванђеље нама људима, да би душу вратио њеној првобитној божанкој чистоти, и тиме њеној првобитној боголикој лепоти.

Знате ли шта је душа и ради чега нам је дата Богом? Душа је боголико биће, које собом одражава све божанске особиие, и то у ограниченој мери: одражава ум Божји, и доброту Божју, и мудрост Божју, и правду Божју, и љубав Божју, и живот Божји. Да, све то она одражава јасно док је грех не помрачи, не упрља, не раслаби, не задави. А тада?

Она је као у неком бунилу: не зна ни ко је, ни шта је, ни откуда је, ни ради чега је. Душа у гресима, то је небеска царица у ритама; то је божанска чистуница у – језеру гноја. А душа је саздана боголиком, да би помоћу боголиких особина својих сва стремила к Богу, Творцу свом; саздана је боголиком, да би својом богочежњивошћу достигла божанско савршенство. Изабравши грех, она се добровољно отиснула литицом несавршенства у смрт, у смрад, у демонизам, у пакао.

И тако потпуно изврнула, посуновратила своје биће и своју намену. Богочовек је дошао у наш пали грехољубиви свет, да душу, ту небеску бесмртницу, спасе од греха, од смрада, од нечистоте, и врати Богу. И тако бесмртницу спасе од смрти. Душа, та небеска девојка, кроз грех блудничи са ђаволом. Ослободивши се греха Еванђељем, она се враћа својој првобитној боголикој целомудрености, чистоти, чедности, девствености. А грехова се свих ослобађа помоћу еванђелских светих тајни и светих врлина. И тако постаје достојна свога Творца – Бога, који је и Спаситељ. То чишћење душе еванђелским светим, божанским силама, многоструки је подвиг. Ту је потребно ревновати «Божјом ревношћу.»

Постајући хришћанин, човек заручује душу своју Богочовеку, и дужан је да је изведе пред Њега као «девојку чисту», чисту – од греха, од смрти, од ђаволизма.

11:3 «Али се бојим да тако, као што змија превари Еву својим лукавством, тако и разуми ваши да се не одврате од простоте која је у Христу.»

Преварена ђавољим лукавством Ева је своју боголику душу предала греху. А грех? Грех је блуд душе са ђаволам, венчавање душе са злом, и смрћу. Тако је душа кроз грех ступила у брак са ђаволом, и рађа с њом децу: страсти и пороке. Што важи за душу наше праматере Еве, важи за сваку људску душу уопште: кроз грех свака душа венчава себе са смрћу, ступа у брак са ђаволом, коме је вечно обиталиште – пакао. Свеблаги Господ Христос сишао је у наш грехољубиви свет, да боголику деву небеску, душу људску, ослободи од робовања греху, смрти и ђаволу, и поврати је небеском и божанском целомудрију и сјају.

Када кроз еванђелске свете тајне и врлине душа људска, ма која душа људска, преда себе Господу Христу, Он је очишћује од сваке нечистоте, и васпоставља у њој чудесну божанску лепоту, која је помрачена и заблаћена и опагањена и унакажена грехом.

Око душе, боговидно око душе – разум, ослепљено је прехом; Господ Христос га исцељује од греховне оболелости и слепила, и оспособљује за боговиђење и познање јединог истинитог Бога и Спаситеља и Творца и Сведржитеља. Док је у Христу, у светлости Његовог Еванђеља, разум људски је сав богочежњив и богожив. Али, по слободи својој, он увек може, ако хоће, поново пасти у грех, поново ослепити себе и отпасти «од простоте која је у Христу.»

Простота разума, коју он постиже у Христу, јесте исцељење разума од греховне разбијености: Христом разум постаје једноставан, целостан, пукотине које у разуму изазива грех попуњују се Христом, и разум престаје бити разбијено огледало, у коме цео свет, кад се огледа, изгледа разбијен, па чаж и сам Бог. Разум људски у Христу сав је једноставан, исцељен, прост, способан за интегрално, целостно познање света и човека. Благодаћу Својом Господ Христос исцељује разум наш од свих болести и немоћи, и то исцељује постепено, по мери наших подвига, нашет еванђелског живота. Греси разбијају нашу душу, дробе је, мрве је, ситне је, атомизирају је, а Господ Христос је исцељује, оједностављује: «Господи, исцјели душу моју, јако согрјеших Тебје (= Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших).»

11:4 «Јер ако онај који долази другога Исуса проповеда кога ми не проповедасмо, или другога духа примите кога не примисте, или друго еванђеље које не примисте, добро бисте потрпели.»

Ето мако се разуми наши одвраћају «од простоте која је у Христу»: примањем «другога Исуса», «другога духа», другога еванђеља. Само верност правом, еванђелском Господу Исусу, чува наше разуме у њиховом боголиком здрављу, богосличности, боговидности.

Чим разум наш прими онакаженог Исуса, одмах се и разболи и отпадне од свега бажанског, истинитог, бесмртног, вечног. А онакажен је онај Исус, и лажан је онај Исус, кога проповедају јеретици и хуманисти. То су они «лажни Христоси», о којима говори сам Господ Христос (ср. Мф.24:24).

Главна је одлика њихова: повлађују људима, људским слабостима, гресима, па и злочинима; употребљавају и препоручууу зла средства за оставрење еванђелског добра; своде Христа на полубога, на обичног човека, мудраца, философа; хришћанство своде на обичан морализам; труде се на све могуће начине да докажу како је Христос све друго само не Бог и Спаситељ. Сва беда и беспомоћност лажних Христоса постаје очигледна, чим их упоредимо са Христам кога свети апостоли проповедају.

Истина је о Господу Христу оно што Његови свети очевици и свети сведоци и пратиоци – свети апостоли казују. То је и мерило и провера за све што се односи на Господа и Његаво Еванђеље. Само држећи се светих апостола, ми можемо бити сигурни да смо уз правог Господа Исуса; Богочовека, Спаситеља, Творца и Судију. Све је друго басна и прича.

Хришћани се одликују од других људи тиме што кроз свете тајне и свете врлине примају Светот Духа. Оног Светог Духа који је у дан Свете Педесетнице сишао на апостоле, таа Цркву, и остао у њој занавек, постајући Духом свакога члана Цркве кроза све векове. Ми знамо шта је и какав је Свети Дух: знамо најпре из Дела светих Апостола. А пре тога од самога Господа Христа из Његовог светог Еванђеља. Што је Господ Христос благовестио о Духу Светом, то је сам Дух Свети потврдио и посведочио силаском на апостоле, па кроз њихову делатност, и кроз делатност Цркве од дана светих апостола до данас. Сва освећења и преображења људи у Цркви бивају Духом Светим и од Духа Светога. Што је душа у телу човечијем, то је Дух Свети у телу Цркве. За све што је еванђелско, бесмртно, свето, божанско «всјака душа Свјатим Духом живитсја.» Сваки дух који нема те особине, који не ради на оном што је еванђелско, бесмртно, свето, божанско, богочовечанско – није Христав, већ је то «други дух», који ради против Светога Духа и Његовог дела у свету. Насупрот Духу Светоме стоји дух несвети, дух зли, ђаво; а између њих стоји човек боголика душа, који може прићи и једном и другом, што зависи од његовог слободног самоопредељења. Овога «другога духа» људи примају кроз разне нехришћанске и антихришћанске идеје, организације, покрете. А хришћани се познају по Духу Христовом, по Духу Светом који је у њима. Јер ко нема Духа Христовог, он није Христов (Рим.8:9). Само Духом Христовом ми можемо знати и имати и самог Господа Христа и оно што је Христово (ср. 1Кор.2:10–16).

Свако људско учење, које проглашује себе за спасоносно по род људски, а није од Христа и по Христу, и јесте; друго еванђеље», самозвано и лажно: проглашује себе за благовест, а уствари је горковест. Зар није горковест ако еванђеље које није у стању да спасе човњка од смрти, те главне горчине, и извора свих горчина људских? А таква је горковест свако учење људско које претендује да је спасење за род људски. Јер такво учење не може да спасе човека од греха, који је једини творац и фабрикант смрти у нашњм човечанском свету, и од његовог родитеља – ђавола. Ето провере за сва та самозвана еванђеља.

Ако неко учење не може да спасе човека од греха, смрти и ђавола, онда оно није еванђеље, није благовест већ горковест. И не треба га примити, па макар га проповедали анђели, акамоли «велики људи», «велики» научници, философи, политичари.

Христово Еванђеље је једно: оно које свети апостоли проповедају. Само оно спасава од греха, смрти и ђавола, зато је само оно једина истинска благовест за род људски. А оно је васцело од Духа Светог, од Духа Истине, који свете апостоле уводи у сваку Христову истину.

И апостоли га проповедају Њиме, као духонадахнути и богонадахнути благовесници. Зато они и одлучно стоје за Њега, живе и умиру за Њега, не дајући да се оно окрњи, или измени, или унакази. Кад се то има у виду, онда је потпуно разумљиво оно страшно проклетство духоносног апостола: «Ако и ми, или анђео с неба јави вам еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!» (Гал.1:8–9).

11:5 «Јер мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола.»

Сви смо у истоме Духу и од истога Духа, стога у истоме Хрстсту и од истога Христа, у истоме Еванђељу и од истога Еванђеља. Наша проповед, наша чудеса, наши подвизи – сви су из једиога и истога извора. «Дарави су различни, али је Дух један, И различне су службе, али је један Господ. И различне су силе, али је један Бог који чини све у свему» (1Кор.12:4–6). У нама је велико само једно: Господ Христос и Његово Еванђеље. А у мени, најгрешнијем и некадашњем гонитељу Цркве, заиста је само то велико. Откуда то?

Отуда што «ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). Ето због тога, и ја грешни и свегрешни, «ни у чему нисам мањи од превеликих апостола»: имам оно што и они, знам оно што и они, и предајем оно што и они.

11:6 «Јер, иако сам простак у говору, али нисам у знању, него смо у свему познати међу вама.»

Ви сте Коринћаии навикли на превиспрене говоре својих философа, а мој говор је прост, и ја сам «простак у говору.» Али, разгрните и прекопајте до дна превиспрене говоре ваших философа, у њима је – шта? Саме басне, и штуре схеме, и мртве теореме. «А реч моја, и поучење моје не бејаше у надговорљивим речима мудрости људске, него у показивању Духа и силе» (1Кор.2:4).

Ето све разлике између мене, проиповедника Еванђеља Христова, и ваших философа који вас плене својом блиставом шароликом красноречивошћу. Ако сте хришћани, треба да знате, говорио сам и писао сам вам: «Царство Божје није у речи него у сили» (1Кор.4:20).

Сетите се колико је међу вама исцељено сваковрсних болесника силом Христовом, колико нечистих духова изгнано из људи силом Христовом, колико духовно препорођених и преображених силом Христовом. И све ви то знате, и по томе смо ми «у свему познати међу нама.» Ви сте сведоци: ја сам вам објавио и предао право знање о истинитом Богу, право знање о свету, о човеку, о души, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о лажи, о ђаволу. И ви имате правилно схватање о свему томе. Али, то знање није моје: све је од Господа Христа и Светог Духа Његовог. Зато смело тврдим пред вама: «иако сам простак у говору, али нисам у знању.»

11:7 «Или грех учиних понижујући себе да се ви повисите, јер вам забадава проповедих еванђеље Божје.»

Велики апостол се добровољно понизио пред охолим Коринћанима, проповедајући им Еванђеље спасења. Коринћани су били охоли са своје грчке философије, и уопште културе. Да би их привео Господу Хриету, свети апостол је спустио себе у њихове низине, и одатле их извео. Он се увек држао оног свог еванђелсжог метода: «свима сам био све, да како год спасем кога» (1Кор.9:22).

Али, постајући свима све, он је увек остајао Христов: силазио је у пакао људских душа, али га је Господ чувао благодаћу Својом, и он се није претварао у ђавола, нити се саблажњавао спасавајући друге од саблазни. Људима је давао оно што им нико сем светих апостола није могао дати: Богочовека Христа Спаситеља и спасење; а од њих није тражио ништа, па није ни хтео ништа. Еванђеље је проповедао «забадава.» То је необична новина за Коринћане. Свети апостол мора да их потсети на то, да би у корену сасекао њихову безразложну охолост. Као идолопоклоници, Коринћани су ае ваљали и у интелектуалбом и у моралном блату, из кога их је свети ашостол извукао У висине истинског богопознања и светлог богочовечанског еванђелског живота. Колико се он морао понизити, да би то извршио. Али то понижење је редосст за њега.

Јер је свако своје понижење пред људима ради Еванђеља Христова, свети апостол увек мерио према понижењу које је сам Господ Христос узео на себе ради спасења људи, поставши од Бога – човек, спустивши се са Божанских пресветих висина у смрдљиву каљугу људског живота на земљи. Кад је такво понижење добровољно узео на себе Бог, да би спасао род људски, како онда да ради спасења људи Његови апостоли не узму на себе слично, никада исто, понижење?

11:8 «Од других цркава отех, узевши плату од њих да би служио вама.»

Свети апостол Павле је увек ненасито гладан – спасења људског. Он само о томе мисли, само на томе ради. А све остало као да не осећа, и труди се да не осећа. Телесна глад и жеђ, то су његови стални сапутници. Он их радо подноси, имајући у виду свој апостолски позив: спасавање људи Хрмстом од греха, смрти и ђавола. Он, свемоћни чудотворац, никада није камење претворио у хлеб, да би утолио своју глад, јер је знао да је гладовање и жеђовање саставни део апостолског позива, и уопште еванђелског живота. Радити и својим трудом себе издржавати, то је апостолска девиза и животно правило. То свети апостол Павле не престаје наглашавати хришћанима: «Сребра, или злата, или руха, ни у једнога не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје» (Деян.20:33–34).

Солунским хришћанима он такође пише: «Сами знате како треба да се угледате на нас, јер не живесмо неуредво међу вама, нити забадава хлеб једосмо у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на досаду никоме од вас» (2Сол.3:7–8). Исто тако он и Коринћанима пише:

11:9 «И кад бејах код вас, и бејах у оскудици, не досадих никоме; јер моју оскудицу потпунише браћа која дођоше из Македоније, и у свему се чувах да вам не будем на терету, и чуваћу се.»

Браћа из Македоније, опробани хришћани, добровољии помагачи моји, ревносни у еванђелској љубави «потпунише оскудицу моју.» Ја нисам могао да не смирим себе пред њиховмм огромним еванђелским братољубљем и да им не допустим да ме помогну у оскудици.

Они су с радошћу испунили заповест чудесног Господа: «Блаженије је давати него узимати» (Деян.20:35); и ја сам примио од њих помоћ, да би блаженство њихово било веће. Не заборављајте никад: свако дело и свако расположење и сваки покрет душе ми хришћани треба да меримо Христом, Еванђељем. Не доприноси ли нашем спасењу и спасењу наших ближњих неко наше дело или реч или покрет срца, треба их одбацити, и кајати се, јер су од греха и воде греху. «Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро» (1Кор.10:23). Ви сте сведоци да сам се тога држао док сам био међу вама.

11:10 «Као што је истина Христова у мени, тако се хвала ова неће узети од мене у кријевима ахајским.»

Ако ико, ја сам испунио Еванђељем Христовим ваше крајеве, крајеве ахајске. Ко од вас може указати на неко моје нееванђелско дело или нееванђелски поступак? Зашто сте све то заборавили, те ме гоните да вас на то потсећам, иако ми душа црвени од стида. Али, то чиним зато што је у питању Еванђеље и ваше спасење. А ради њих, нема смирења и понижења које нећу узети на себе. Па и ово понижење: да вас потсећам на своја еванђелска дела. Хоћете ли једном престати са вашим старим незнабожачким схватањима и навикама? Време је, да душе ваше залије еванђелски стид и завеје еванђелски дтрах.

Да, еванђелски страх! Јер ништа страшније од – гнева Јагњетова! и још, ништа срамније по вас. Замислите, ако својим делима изазовете гнев кротког Јагњета Божјег? А то ћете учинити, ако тако продужите Еванђеље мерити својом незнабожачком и софистичком философском мером. Ма шта радили против мене, ви или они око вас, «хвала се ова неће узети од мене у крајевима ахајским,», хвала да сам ја јавио Еванђеље спасења и донео Спаситеља, јединог Спаситеља свих људи под небом (ср. Деян.4:11–12).

11:11–12 «Зашто? Што вас не љубим? Бог зна. А што чипим, и учинићу, да отсечем узроке онима који траже узрок, да би се у ономе чиме се хвале, нашли као ми.»

У проповеди Еванђеља ми угађамо само Господу Христу, а не људима. Ви сте навикли на човекопоклоништво, на угађање људима. Али у таме је не једна већ хиљаде смрти за душе ваше. Мене је Господ научио да не угађам људским слабостима, најамње страсттма и гресима њиховим. «Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов» (Гал.1:10). Хришћани никад нису човекоугодници, већ увек богоугодници. По томе ћете познати истинске апостоле од лажних, и истинске хришћане од лажних. Човекоугодништво је главна одлика лажних апостола, лукавих посленика.

11:13 «Јер такви лажни апостоли, лукави посленици, претварају се у апостоле Христове.»

Зашто се претварају? Зато, да би вас, ласкајући вашој охолости, вашим слабостима, придобили за своје пагубно учење. Загледајте им иза лица у срце. О, тамо «гади, ихже њест числа, животнаја малаја с великими» (Пс.103:25). Иза еванђелске личине – лице душе, разједено губом грехољубља. И смрад, и смрт, и хиљаду смрти. Јер где Христа у души нема, ту се смрт коти врло брзо, коти се кроз ненаситно грехољубље. Зато се они и маскирају, да би сакрили свој унутрашњи смрад и гној и трулеж.

11:14 «И није чудо, јер се сам сатана претвара у анђела светлости.»

Зашто се горди сатана претвара у анђела светла? Да би лакше саблазнио н завео људе. Јер када би он људима отворено показао своје гадно и одвратно и ужасно лице, људи би се згадили на њега и одбацили га заувек.

Овако, он кроз привидну светлост лије у њихове душе отровну таму: отров греха нуди им златном чашом. Грех је у наготи својој и сувише ружан, да би га људи прихватили, ако се не накинђури личином врлине; и сувише је горак, ако не заслади себе неком павлаком сласти. Уствари, сатана је најружније и најодвратније биће у свима световима; он је и извор сваке ругобности. Ако наказност има своју бесмртност, онда је то сатана. Зато је сатани увек нужно то претварање «у анђела светла», то прерушивање, ради што успешнијег делања његовог међу људима.

11:15 «Није дакле ништа велико, ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којима ће крај бити по делима њиховим.»

А ко су слуге сатанине? Сви они који служе злу и чине неправду, а навлаче на свбе образине добра и правде. Или: сви они који одбацују Христа, који је вечна правда, а проглашују себе за «слуге правде», за заточнике правде. Или: сви они који хоће да усреће људе без Христа и мимо Христа, поготову они који хоће да их усреће против Христа. Они се не либе да се појављују и у одори хришћанства, ако то доприноси остварењу њихових циљева. У том случају имамо пред собом људе који «имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли» (2Тим.3:5), људе који долазе у оделу овчијем, а унугра су вуци грабљиви» (Мф.7:15).

Ма како слаткоречиви били, ма како слатке теорије проповедали, људи су «лажни апостоли» и «лукави посленици», ако немају у себи силе Христове, јер «царство Божје није у речи него у сили» (1Кор.4:20). А то немају, и не могу имати, ако не признају да је Исус Христос – у телу дошао, тојест да је Богочовек (ср. 1Ин.4:2), А сваки такав човек «није од Бога, антихристов је» (1Ин.4:3). Антихрист пак, «за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету» (1Ин.4:3). И сад је на свету: у свима који проповедају нехришћаиске и противхришћанске ствари, па ма ко они били и ма где били.

11:16–17 «Опет велим: нека пико не мисли да сам безуман; ако ли не, а оно барем као безумна примите ме, да се и ја мало похзалим. А што говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу с тим поуздањем хвале.»

Нама сумње, богочовечанска философија светог апостола Павла преставља безумље за грчку мисао, за јелинску философију. Уопште, све што је Христово, и сам Богочовек Христос – Грцима је безумље (ср. 1Кор.1:23). Христочежњиви апостол сматра за срећу што може и себе назвати безумним, пошто је и сам Богочовек за Грке «безумље.» Разуме се, има много бола и туге у овим апостоловим речима, јер неки од коринтских хришћана сматрају њега за безумна.

Но он одлучно остаје при своме «безумљу», и моли их да га као таквога приме. А гром благодати Божје можда ће ударити у њихове разуме и растерати јелински мрак и таму, који се још вуку око њихових душа као густе испаротине старе незнабожачке философије, старог незнабожачког гледања на свет и живот. Апостол свњти меће никада одустати од своје хвале. А она је? Господ Христос. Међутим, када се разуми хришћана помраче, овда се они почну хвалити «по телу», тојест пореклом својим. Али свели апостол има и на то одговор:

11:18 «Пошто се многи хвале по телу, и ја ћу да се хвалим.»

Та врста хвале је махом одлика Јевреја, и неких хришћана из јеврејства. То је и могло бити оправдано до Христа, када су се Јевреји одликовали од других народа тиме што су «по телу» потомци Аврамови. Од Христа, све се мења: хришћани постају изабрани народ, «свети народ» (1Пет.2:9). Чланом, сународником тог светог народа постаје се светим крштељем, тим духовним обрезањем. Али кад се тим разлогом, чисто јеврејским, оперише међу коринтским хришћанима, свети апостол је и сам «по телу» Јеврејин. Приморан, он изјављује: Премда би се и ја могао уздати у тело. Ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја још већма, који сам обреаан осми дан, од рода Израиљева, колена Венијаминова (Флп.3:4–5). Али таква хвала је безумна, најочигледније безумна после доласка Богочовека Месије. Са Њим: све старо прође, и гле, све ново настаде (2Кор.5:17).

11:19 «Јер, будући мудри, радо примате безумне.»

Како опрезаи и потресан прекор упућује свети апостол самохвалисавим Коринћанима. Они сматрају себе за мудре, јер су чланови философаке нације, горде са свога философског схватања света. Али та мудрост јелинска, упоређена са хришћанском мудрошћу, са хришћанском философијом, није друго до безумље. То је свети апостол раније показао и доказао коринтским хришћанима (ср. 1Кор.1:17–31; 2:1–16). Сада их у оправданој иронији потсећа на то. А колико је та њихоза «мудрост» уствари лакомислена и погубна покааује то што они «радо» примају «безумне»: примају оне који се у хришћанству хвале «по телу.» То су на првом месту Јевреји, а на другом – Коринћани, Грци уопште, који се хвастају својом народношћу као философском и мудром. А да та њихова «мудрост» заиста не само граничи безумљем него се и изједначује с њим, и просто је луда, ево доказа:

11:20 «Јер подносите ако вас ко поробљује, ако вас ко једе, ако ко узима од вас, ако вас ко велича, ако вас ко бије по образу.»

Као хришћани, ви треба да сте слободни у Христу: слободни од греха, од безакоња, од демонизма, од чулног схватања света, од лажне мудрости, од лажне слободе, од лажних богова, од лажних спаситеља рода људског. А ви – «подносите ако вас ко поробљује» таквим стварима. Зар је то мудро од вас? Није ли то безумље?

Некада, када бејасте идолопоклоннци, над вама владаху лажни богови, лажне философије, лажне идеје, лажне вредности, лажне величине, владаху греси, пороци, страсти, демоми, и ви бејасте «под стихијама света заробљени» (Гал.4:8). А предавати се таквом ропству, зар то није безумље од хршдћана? Та као хришћани, ви сте се уздигли изнад видљивог света и сагледали своје небеско порекло, и осетили и сазнали да «нисте од овога света» (Ин.15:19), већ од горњега, небескога, божанскога.

Својим небесним пореклом ви сте небеска бића на земљи, и ваша је даноноћна дужност да служите Богу небескоме у слободи од греха, од страсти, од лажних богова и лажних идеја, а ви се, на срамоту своју, «опет враћате на слабе и рђаве стихије» и изнова хоћете да им служите (ср. Гал.4:9). Свака идеја која није небеског порекла прети вам опасним заробљеништвом, које може убити ум ваш или сатрти срце ваше. Тако и свака теорија, свака наука, свака навика, свака култура, свака цивилизација, која није пореклом од Христа и нема Његов благослов несумеиво вас лишава јавно или тајно слободе коју имате у Христу: слободе од преха, од смрти, од ђавола, и заробљује вас на срамно служење смртном и пролазном, црвљивом и трулежном, греховном и ђавољем.

Када савест ваша почне преко лажних учења служити рђавим стихијама овога света, онда ви неприметно постајете плен лажних учитеља, јер неосетно постајете неосетљиви за оно што је Христово. А Христово и јесте једино истински вредносно у вама и ако вас. Постајући неосетљиви за оно што је Христово, ви почињете не осећати како вам греси и потајне страсти нагризају душу, помрачују савест, кваре ум, раслабљују вољу, како вас поткрадују и краду, како вас једу и пљачкају. Али, ако вам грех, та духовна смрт, поједе душу, шта ћете онда? Не варајте се, тело ваше без боголике и христочежњиве душе у њвму, није друго до смрдљиви леш и узаврело црвље. Поред тога, користећи ту вашу опијеност лажним идејама, лажни учитељи једу и оно што је ваше, имовину вашу; која у вашим хришћанским рукама трвба да служи еваиђелским сврхама.

Хришћани сте? То значи: и душе ваше и тела ваша нису ваши него Христови, јар они нису циљ ни себи ни вама него Господ; не само душа него и «тело је за Господа» (1Кор.6:13); у последњој линији, све је у њима и око њих «за Господа.» Тако и све што је ваше има један божански, богочовечански смисао и циљ: да служи Господу. Међутим, ни душа ваша ни тело ваше не служе Господу, «ако ко узима од вас» оно што је ваше и употребљава на нееванђелске циљеве. Ваша савест мора молитвом и бдењем постати свевидећим оком вашег бића и не дати да ишта ваше иде на грех или служи греху, и не допустити да ко ишта ваше узума на грех.

По чему се најочигледније хришћанин разликује од нехришћана? По томе што хришћанин слави и велича јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. А нехришћани? Они обично величају себе, као најближе себи богове, па затим – све лажне богове редом. А њихово је име легиом. У самој ствари, на себевеличању стоји и постоји сам ђаво, сам сатана, и сваки ђаволизам, сваки сатанизам. Јер сатанизам почиње одавде, одакле и себевеличање.

Тако је себевеличањем најближи Богу Светлоносац постао сатана, и светли анђели постали ђаволи. Тако и људи себевеличањем постају нељуди, и авај – ђаволи. Јер себевеличење је и као идеја и као сила свецело од сатане. То је ђавоцентрична сила по свему и у свему. И она свега човека повуче у демонизам, и ували у сатанизам. Откуда то? Отуда што себевеличање ма ког стварења нема у себи ничег божанског, ничег еванђелског. Јер све што је добро у човеку и у свету око човека – од Бога је Створитеља и зато само Богу припада хвала и величање. Чим то човек изврне у хвалу и величање себе, то се одмах претвара у вешала за њега самог, и он тиме врши самоубиство. Омча – ето то је себевеличање. Пошто је себевеличање у исто време и сатанска идеја и сатанска сила, то по сто смрти удара на вас хришћане када «подносите ако се ко велича.» А лажни учитељи, и све лажне величине, само то и раде: величају себе на безброј начина.

Радећи то, они тиме газе и ниподаштавају оно што хришћане чини хришћанима. А то је? Све вредности Христове: Његову Богочовечанску Личност, Његово Богочовечанско дело, Његово Богочовечанско учење, што и сачињава «образ» хришћаша. Лажни учитељи увек величају себе на рачун јединог истинитог Учитеља – Господа Христа, Богочовека, који не само зна Истину него је и оличење Вечне Истине у свима њеним савршенствима, који не само зна Правду и Љубав и Доброту и Лепоту него је и свега тога свесавршено оваплоћење.

Ако ћутке подносите ниподаштавање и омаловажавање једине Свевредности у свима човечанским световима – Богочовека Христа, онда – зар сте Христови? Свесавршени Бог и Господ, Богочовек Христос, сачињава ваш образ, хришћани. А зар сте хришћани, ако вас ко због нашег нехата и неревности бије по том образу? У својој самоубилачкој равнодушности и пагубној самообмаии ви ћутке, издајнички, јудински «подносите ако вас ко бије по образу», и лакомислено уображавате да сте и надаље хришћани. О, млитавој равнодушности вашој право је име – издајство, христоиздајство.

Јер Свеистинити је рекао: «Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима» (Мф.10:32–33).

11:21 «На срамоту говорим, јер као да ми ослабисмо. На што је ко слободан, по безумљу говорим, и ја сам слободан.»

Срамота је за хришћане кунавички се држати пред лажним учитељима и самозваним спасиоцима човечаиства, по стопут срамота, јер ми хришћаии носимо у себи «Христа – Божију силу и Божију премудрост» (1Кор.1:24), «којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници» (Лк.21:15), Сем ако нисте ослабили у вери, па стога и у љубави и у еванђелској храбрости. Нема сумње то долази отуда што се не трудите да «сила Божја и предмудрост Божија» раде у вама, зраче из вас, благовесте кроз вас. Ви тако плашљиво уступате пред лажима лажних учитеља, да изгледа «као да ми ослабисмо», па у немоћи и страху узмичемо испред њих. Уступамо, узмичемо ми хришћани, ми христоносци, ми носиоци свесавршене божанске мудрости и свепобедне божанске силе, којима никаква смрт, – ни све смрти скупа! никакав човек, – ни сви људи скупа! никакав ђаво, – ни сви ђаволи скупа! не могу наудити, акамоли усмртити их, разбити их, победити их, уништити их.

Но, Господ Христос никада не слаби; Он је увек исти: «и јуче и данас и вавек» (Евр.13:8); али слабите ви: слаби вера ваша, слаби љубав ваша, слаби молитва ваша, слаби храброст ваша због неревности ваше, због равнодушности ваше, због живих у вама остатака незнабоштава ваших.

«На што је ко слободан, по безумљу говорим, и ја сам слободан.» Хришћани се непрестано такмиче у смелости ка свему Христовом, Богочовековом, божанском, вечном. Само морају ангелски видовито мотрити на своју смелост, да како не скрене са еванђелског пута и застрани у нешто ваневанђелско, нееванђелско, противеванђелско.

А наша еванђелска смелост изгуби своју свету силу чим скрене у охолост, у световност, у ваневанђелскост. Зато је неопходво херувимски видовито пратити своју смелост и држати је у границама еванђелске богомудре ревиости. Са тог разлога и изјављујем: «по безумљу говорим», и са страхом, приморан од вас, томе приступам. И смело питам вас, а преко вас и све друге који се величају или својим пореклом по телу, или својим пореклом по народности, или својим еванђелским подвизима:

11:22 «Јесу ли Јевреји? И ја сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Јесу ли семе Аврамово? И ја сам.»

Ако је Јеврејство, хвала, ја се с правом хвалим њиме. Али је Јеврејство хвала само уколико је изабраништво од Бога. «Јесу ли Израиљци? и ја сам», Израиљство је борба за јединог истинитог Бога; ја сам сав у томе. Али, ко је истинити Бог? Једини Господ Исус Христос – Богочовек. Отуда ново Израиљство и јесте: смело и неустрашиво исповедање пред анђелима и људима јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа Богочовека.

«Јесу ли семе Авраамово? и ја сам.» Само, Авраам је сав чежња ка Христу. Његовој души име је христотежњивост. Живећи на земљи вером у далеког Месију, Спаситеља, Авраам очима своје видовите вере из дубине векова Месију = Господа Христа: «виде и обрадова се» (Ин.8:56). Господ Христос је једива истинска радост Авраамова, радост у свима световима. Ако је коме од његових потомака по телу Господ Христос једина радост, онда је он заиста семе Авраамово. Ми хришћани «хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тело, премда би се и ја могао уздати у тело. Ако ко мисли да се може уздати у тело, ја још већма, који сам обрезан осми дан, од рода Израиљева, колена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, по правди закнсској бих без мане» (Флп.3:3–6).

11:23 «Јесу ли слуге Христове? Као безумник говорим: ја сам још више. Више сам се трудио, преко мере сам боја поднео, више пута сам био у тамници, често сам био у смртној опасности.»

Коринћани, ви ме приморасте на ову врсту хвале, на ово безумље. Јер хвалити се, и истицати себе међу осталим слугама Христовим, безумље је. Али, ја и то безумље примам на себе ради вашег спасења: да бих вас спасао од лажних апостола, од лажних учитеља, од нееванђелских философа, од хоминистичких философија, од свих који хоће да вас одврате са божанског пута еванђелског који једини води у живот Вечни кроз Истину Вечну и уводи у сва непролазна богатства Царства Божијег. И то води, поглавито, кроз муке и страдања Христа ради. Јер не заборављајте «да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божије» (Деян.14:22); и увек имајте на уму ову истину: «Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени» (2Тим.3:12). Слуге Христове како служе Христу Спаситељу? Непрестано се трудећи на свом спасењу и спасењу ближњих: од греха, од смрти, од ђавола. А спасавати свбе од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола, то је труд који не зна за одмор, нити хоће да зна, нити сме да зна. И то што сам се више трудио него други, није моје већ благодати Божје. Јер «по благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у менм не оста празна, него се попрутих више од свију њих, али не ја него благодат Божја која је са мном» (1Кор.15:10).

«Преко мере сам. боја поднео», јер Људи бране своје грехе, своје смрти, своје демоне, бране их упорно, пошто су навикли на њих, па их још по навици, авај и заволели. И бранећи њих, они бране срамну љубав своју, и разјарени љубомором они бију Христовог апостола који непоштедно бије и убија грехе њихове, бије и убија смрти њихове, бије и убија демоее њихове. Али убија све грехе, убија све смрти, убија све ђаволе, не својом силом, него силом безгрешног Господа Исуса који је у њему и својом свепобедном божанском силом чини то што људи својим човеанским силама не могу никада учинити, нити су учинили, нити ће учинити. У том рвању са гресима и смртима и ђаволима што владају људским душама, ја сам безброј рана задобио и поднео, али радосно као свепобедник: «јер све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Флп.4:13).

«Више пута сам био у тамници», зато што сам љубитељима лажних богова проповедао јединог истинитог Бога – Господа Хркста, љубитељима лажних истина проповедао једину истиниту Истину – Господа Христа, љубитељима лажних правди проповедао једину истиниту Правду – Господа Христа, љубитељима лажних добара проповедао једано истинито Добро – Господа Христа, љубитељима лажних живота проповедао једини истинити Живот, љубитељима насиља проповедао кротко служење људима, љубитељима зла проповедао вечно божашако добро, љубитељима греха и смрти проповедао живот безгрешни и бесмртни, љубитељима ђавола проповедао Бога, љубитељмма пакла проповедао рај, љубитељима лажи, обмана и заблуда проповедао једину Истину, једину Свеистину у свима анђелским и човечанским световима – чудесног Богочовека Господа Исуса, тог јединог свесавршеног Бога анђела и људи, и тог јединог свесавршеног Човека међу свима људима у прошлости, садашњости и будућности.

«Често сам био у смртној опасности», јер сам робовмма смрти проповедао ослобођење од смрти кроз бесмртност, која се стиче Јединим Бесмртним. А ко је то? Једини Безгрешни, и стога Једини Победитељ смрти у свима световима Господ Исус Христос, Богочовек.

Међутим, робови смрти, по смртицентричном грехољубљу свом не желећи бесмртност Христову, грчевито су кроз грехе и страсти своје грлили смрт и све смртно, и на мене, проповеднина и доносиоца једине светле и радосне бесмртности, туркали сове смрти да ме усмргге, али ме је из свију њих избављао сладчајши Победитељ смрти – Господ Христос. А кад је Једини Бесмртни у теби, шта ти може учинити смрт, и хиљаде смрти, и све смрти, макар са свих страна кидисале на тебе свима својим страховима и ужасима и чудовишностима?

11:24 «Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац.»

«Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац», зато што сам проповедао Онога који је испуњење закона. Неправедио примењујући на мени закон Мојсијев (Втор.25:3), они су хтели да са 199 удараца истерају из мене веру и љубав које имам према незаменљивом Богу и Господу Исусу, а не знају да њих не моту истерати из мене не само они него ни све смрти, ни сви ђаволи, удружени с њима. Свесрдна и сведушна вера у Господа Хрттста увек је јача од сваке смрти, од сваке страхоте, од сваког демона, па макар поднела од њих по безброј удараца.

11:25 «Трипут сам био шибан, једном су ме засули камењем, трипут се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској.»

Уметници у гоњењу Христа, христагонитељи су се такмичили на мени у хригстоборству: «трипут сам био шибан, једном, су ме засули камењем.» Шибан, ја сам хвалио Господа што сам удостојен Његових мука; засут камењем, ја сам свим бићем радосно осетио како је неубивљив у мени Победитељ смрти – сладчајши Господ Исус, и кажо се патње за Њега на невидљив начин претварају у неисказану радост.

«Трипут се лађа са мном разбијала», да бих сваки пут осетио како свемоћни Господ Исус чудесно промишља о Своме апостолу благовеснику, претварајући све смртне опасности у извор усхићене радости и молитвене захвалности.

«Ноћ и дан провео сам у дубини морској», да бих осетио и познао, да ни оскудица ваздуха, ни огромне воде, неизмерљиво тешке, не могу усмртити Христовог апостола, када је испуњен и ограђен свебесмртним Богом и Господом, који сваку смрт прегвара у робињу бесмртности, ако то хоће Његово неизмерно човекољубље. И то није чудновато, јер је Његово човекољубље божанско. А све што је божансжо и свемоћно, природно је за Гоопода Христа и за Његове просвећене следбенике. То је неприиродно и немогуће за обезбожене умове, за иструлеле у самообмани душе, за грехољубива срца, за унакажене, за посувраћене разуме; речју: за све који се распадају у жељама преварљивим.

11:26 «Често сам путовао, био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од својих сународника, у опасности од незнабожаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом.»

«Често сам путовао» ради проповедања једигае истинске благовести у овоме свету: благовести Христове. И на тим путовањима све су се горчине благодаћу Христовом претварале у слатке доживљаје. Разносећи благовести Христове по овоме свету и сејући их по душама људским, ја сам очима својим гледао како се богожедне душе, примајући их, истовремено испуњују божанским силама, и помоћу њих савлађују у себи сваки грех, сваку смрт, и осигуравају себи беамртност и живот вечни. У тим душама свака се горчина под чудотворним дејством благодати Спасове претварала у сладост и благост.

И баш зато што сам носио и сејао Највеће Добро овога и онога света, или боље: Једино Сведобро у свима световима – Богочовека Христа и Његово свето Еванђеље, на мене је са свих страма кидисало свако зло. Јер свако зло, а понајпре оно врховно зло – Свезло – сатана, зна да се не може одржати пред свемоћним Господом и Богом Исусом Христом.

И мене су избезумљиво нападали сви видљиви и невидљиви непријатељи божанског и људског Сведобра, и због тога: «био сам у опасности на водама, у опасности од разбојника, у опасности од сеојих сународника, у опасности од незнабожаца, у опасности у градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом.» Прозовите поименце све богоборне опасности, и ви ћете их пронаћи све где са свих страна јуришају на мене. О, не на мене, већ на Христа у мени. Јер да Хрстста свебесмртног и свепобедног није у мени, која ме од побројаних опасности не би искидала као паучину?

11:27 «У послу и труду, у честим бдењима, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и гоотињи.»

Шта је живот у Хрмсту и раии Христа? То је даноноћно живљење: «у труду и послу» ва преображавању душе и савести и ума и воље од свега нечистог, греховног, смртног, ђавољег, у све што је свето, божанско, бесмртно, Божје. И то преображаање не само себе него и свију око себе. Јер сви смо и по Адаму и по Христу једно тело: сви људи. Зато су нам судбине неодвојиво и нерасплетиво повезане. Трудиш ли се на себи: спасаваш ли себе од грехова, знај, ти се у исто време трудиш и на спасавању ближњих. Јер сви смо ми на тајанствен психо-физички, а хришћани још и на благодатни, начин присутни један у другоме, повезани један са другим, и неизмерно много утичемо један на друтога вољно и невољно; свесно и несвесно, знано и незнано, видљиво и невидљиво, чујно и нечујно.

Разбуђен неизмерним човекољубљем Христовотм за све што је божанско, бесмртно и вечно, ја радосно бдим, молитвом и постом одганећи од себе сан. О, та кратак је, веома кратак људоки век на земљи, а Еванђеље Христово треба пронети кроз толике душе толиких људских бића на земљи. Шта ми остаје? Да држим себе «у честим бдењима», те да што више људи разбудим на она неизмерна и непотрошива богатства која свечовекољубиви Господ нуди свакоме од нас кроз своје чудесно и свеспасоносно Еванђеље. Спавати? А око тебе тутње хиљаде смрти, легиони злих духова, милиони грехова, који похлепно краду, умртвљују, отимају, убијају људске душе. Не! не! не! – не сме се спавати ни дремати, где смрти има, где греха има, где ђавола има. Зато сам једном морао говорити вашој сабраћи: «Опомињите се да три године дан и иоћ не престајах учећи са сузама свакога од вас» (Деян.20:31).

Шта је апостоловање? То је низ мука које апостоли Христови добровољно узимају на себе реди спасења ближњих. А ближњи – ко су? То су наши сви људи, сви без изузетка, најпре по Адаму, а затим стоструко више по Христу. Сећате се, ја сам вам још у Првој Посленици, говорећи о нама апстолима, писао: «До овога часа гладујемо, и трпимо жеђу, и голотињу, и муке, и потуцамо се, и трудимо се радећи свајим рукама (1Кор.4:11–12). Ја не бих био апостол Христов, када мој живот не би текао: «у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи.»

Свим тим ја спасавам најпре себе од сваке духовне смрти, па и другима дајем пример. А ништа тако подмукло не увреба и не улови човека као духовна смрт. Јер шта је духовна смрт? Одвајање од Бота и Господа Христа. А сваки грех и јесте та страшна сила која те одвоји од Господа безгрешног и духовно умртви. Пригрлио си неки грех, – о! та ти си пригрлио своју духовну смрт. Погледај како је наказна и одвратна! Сву ти душу уиаказила, одвојивши је од њене једине истинске, једине бесмртне и једине божанске лепоте: Господа Исуса. Зато бди молитвом и постом, па ћеш видети колики безброј духонних смрти вреба твоју душу, твоју савест, твој ум. Ударај очи душе своје и глађу и жеђу, и сузама и уздасима, да би чежњиво погледале, и стално гледале у јединог Спаситеља од смрти. Удјарај их постом, ударај зимом и голотињом, па ће све духовне смрти попадати мртве око твоје будне душе, будне савести, будног ума.

11:28 «Поред свега спољњег, наваљивање на ме сваки дан, бриге за све цркве.»

Све спољње опасности, невоље и муке, ситнице су према главној бризи која стално наваљује на ме. А то је «брига за све цркве.» Зато што су цркве главне радионице Божје у свету. У њима се људи прерађују из грешних у праведне, из смртних у бесмртне, из пролазних у вечне. А људи су и у Цркви често са многим и великим слабостцдага својим. Слабости, то су духовне болести; а греси и страсти и јесу духовне болести. Црква Христова и јесте болница, у којој се једино с успехом и лече такве болести.

Да, једино Црква. Лекови су ту; свете тајне и свете врлине. То значи: свети живот. Живи свето, и све ће духовне болести побећи од тебе и из тебе. Но свети живот тешко је водити. Потребно је ту много ревности и нештеђења себе за све што је Христово. На то хришћани морају приморавати себе.

Да, хришћани морају непоштедно приморавати себе на свети живот: прво старешине црквене, епископи и свештеници, па за њима и са њима и сви остали мирјани. Том нашем приморавању себе на свети живот долази у помоћ од Господа свебрижног благодат у потребним мерама, која нас оспособљује све више и више за такав живот. Али, оспособљује по мери, наше љубави, наше наде, наше молитве, нашег поста, наше смирености, наше кротости, нашег трпљења.

Речју: по мери нашег ревновања у еванђелслким врлинама у еванђелским подвжзима. Док благодат најзад не овлада потпуно нашим бићем, и не поведе нам сву душу, сво срце, сву савест, сав ум путем који једини кроз Истину Вечну води у Живот Вечни. На томе спасоносном путу стално брује заносном радошћу животворне и боготворне речи Оваплоћене Љубави: «Ја сам Пут и Истина и Живот» (Ин.14:6).

11:29 «Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим?»

У Цркви Христовој, у том чудесно и чудотворно тајанственом телу Христовом, сви смо једно: ја у свима, и сви у мени; сваки у свима, и сви у свакоме. Стога: «Ко ослаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да не горим?» Твоја слабост, моја је слабост, и ја је морам лечити као своју, на то ме нагони љубав Христова. Јер љубав Христова и јесте та божанска сила која све наше душе повезује у једну душу, заједничку душу, и сва наша срца – у једно срце, заједничко срце (ср. Деян.4:32), те ја осећам себе као себе тек кроза све вас и у свима вама.

У тој заједничкој, светој, саборној души, моја душа има своје вечно биће, своју вечну љубав, свај вечни живот. Једино у тој саборној души Цркве моја душа доживљује себе као бесмртну боголику стварност, доживљујући ону непролазну херувимску радост небеску, онај блажени вечни живот божански, који се бићу људском дају Духом Светим као дар за Христаво беспримерно човекољубље.

Баш зато што је души човековој њена вечност и њен рај у саборној души Цркве Христове, на душу хришћанинову нападају сва зла и сва искушења, само да је одвоје од те душе, од те свете сведуше. Одвоје ли је, она постаје плен сваке смрти, свакога зла, и најзад самога свезла – сатане. Стога: «ко се саблазни, и ја да не горим?» Свака саблазан може ти душу украсти, и погубити, ако не устанеш на њу молитвом, бдењем, постом, сузама. Зато не дај мира души својој, да се не успава у лењости, или у неком греху, и тако заспи иа смрт. А сваки грех и јесте грех што душу вуче у свдрт, и кроз смрт у наручје творцу смрти – ђаволу. Јер је истинита она страшна реч еванђелска: «грех учињен рађа смрт» (Иак.1:15).

11:30 «Ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити?»

Говорећи вам све ово, немојте мислити да се хвалим, јер «ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити.» Шта сам ја? Човек. А шта је човек? О, та човек је збир свих слабости, ако није са Богом и у Богу, и Бог у њему. Што важи за све људе, важи и за мене.

Моја моћ, махом свемоћ није од мене, човека Павла, већ од свемоћног Господа Исуса. Зато не престајем наглашавати: «Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Флп.4:13). Када се из тела извуче душа, оно се распада; тако и из душе када се извуче Бог, она се распада, у слабости распада. Онда човек постаје језива поворка слабости. Тако и ја: без Христа, сав сам слабост, и стециште и игралишге и тркалиште свих слабости. Али, ево чуда: баш у том осећању, свеосећању своје слабости, и у том сазнању, свесазнању своје слабости, и таји се повод мога спасења: јер због тих слабости ја и вапијем и лелечем за Оним који ме једини може спасти од њих; и не само спасти, него и те слабости моје претворити у моћи моје, и мене свеслабог прегворјити у свемоћног. Такав Спаситељ под небом и јесте једино Господ Христос. Пошто ме слабости моје, као неке невидљиве руке, воде и приводе Једином Спаситељу рода људског – Богочовеку Христу, то «ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити»

11:31 «Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем.»

А да је све то истина, ја се позивам на Свеистину: «Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем.» Код нас апостола, а и код свих хришћана, главно је ово сазнање и ово осећање: Господ Христос је све и сва, а ми – нико и ништа; немоћни и беспомоћни без Господа Христа, ми са Њим постајемо не само моћни него и свемоћни, и као свемоћии побеђујемо на свима бојиштима, имајући власти над свима смртима, над свима гресима, над свима болестима, над свима ђаволима, и ништа нам није немогуће, јер је у нама Свемогући – Господ и Бог Исус Христос.

На нас апостоле, Господ и попушта и допушта све недаће и невоље и опасности, да би се у свему томе и кроза све то показала Његова моћ и свемоћ, Његова сила и свесила, Његово свепобедно и чудесно Божанство.

11:32–33 «У Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухватти, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из њихових руку.»

Ми хришћани носимо нови живот: живот у заједници, у духовном јединству са Богом. Зато су против нас сви љубитељи старог живота: живота у заједници са грехом, са смрћу, са ђаволом. Јер човечји живот може бити само двојак: или у заједници са Богом, или у заједници са ђаволом.

Човек је у заједници са Богом само помоћу вере у јединог истинитог Бога – Господа Христа, и богољубља које проистиче из те вере; а у заједници са ђаволом човек је помоћу греха и грехољубља. Зло по природи својој ненавиди свако добро, а пре свега највеће добро – Сведобро – Господа Христа. Отуда толико гоњења на нас хришћане од стране грехољубаца и сластољубаца.

Отуда и непријатељство кнеза цара Арете у Дамаску против мене: јер «у Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухвати, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из његових руку.» У већим, безизлазним опасностима спасава ме Господ Христос; у мањим, спасавам се сам, ради спасења ближњих, па и онда се спасавам силам Христовом која ради у мени.

Када се све оно што човек као личност, као посебно биће, може осетити, сазнати, видети, чути у себи и у световима око себе, сабере и сврста, онда се добијају две главне стварности: човек и Богочовек. То је свепуноћа свих људских стварности. Све остало је у томе, само у томе.

И зато се сви проблеми рода људског, уствари, своде на то двоје: на човека и Богочовека. Између човека и Богочовека збива се све што је људско: сва историја рода људског као целине, и сва историја сваког бића људског као јединке. Када човек покуша да себе као личност, као самостално биће, издвоји и одвоји од Богочовека, онда се распада у слабостима, у немоћима, у ужасима, у страхотама, у смртима. По многозначној речи чудесног Богочовека: «Који са мном не сабира, просипа» (Лк.11:23).

Потпуно одвојен од Богочовека, човек и не претставља неку истинску стварност и самосталну вредност, а најмање истинску радост: то је сплет безбројних слабости моје једна другу гризу и једу, постајући свака свакој трепет а ужас, и постепено се преображавајући у безброј смрти које се стално прождиру међу собом, и никако једна другу да прождере.

Безброј смрти које су једним самосазнањем и самоосећањем повезане у једно биће; безброј смрти које непрестано умиру и никако не могу да умру, јер су повезане неумртвљивим самосазнањем и самоосећањем, – ето, то је човек без Богочовека. И хвалити се човеком, или ма чим његовим, зар то није безумље инадад безумљима и лудило над лудилима? Нема сумње, то је оно лудило које је врхуни и пуноћује у сатани, које и чини сатану сатаном. Оно долази услед потпуне добровољне откинутости од Бога, одвојености од Бога. Том свелудилу име је гордост. Гордост се расипа у безброј малих лудила: то су греси и страсти. Сваки грех, свака страст је једно мало лудило.

Но сва та лудила воде порекло од свелудила; и у крајњој линији своде се на њега. Када се човек одвоји од Бога, од Богочовека, он се зарази тмм свелудилом, и онда кроз мања лудила – грехе и спрасти – хита ка том исконском свелудилу. Зато је и људски сатанизам, као и онај сатанин, сав искован од гордости, као главне суштине свога бића, свога постојања. У тим лудилима човеку је најмилије – шта? Самохвалисање. У самохвалисању је сав сатана, и сав човек који се одвоји од Бога. Хвалити се «чистим човеком», био он кантовски, ничеовски, сократовски, русовљевски, дарвиновоки, или ма чији свеједно, то је хвалити се сатанизмом, тојест оним што у суштиии својој није друго до слабост, немоћ, грех, смрт, лудило, свелудило.

Једино у Богочовеку дат је прави човек, потпун човек, савршен човек, човек као бесмртна стварност, као бесмртна личност. И још: идеалан човек – потпуно остварен, оличен, очигледан. Све што је чавеково, у Богочовеку је доведено до своје божанске бесмртносги и божанског савршенства, све сем греха и зла. Јер и грех и зло у суштини својој нису човекови већ сатанини: њих је сатана и измислио и створио, а човек их је од њега позајмио и усвојио.

У Богочовеку: ум човеков добио је своје божанско савршенство, тако и душа и савест и воља; па и тело човеково добило је у Њему своју божанску бесмртност кроз Његово васкрсење и вазнесење на небо и живљење с десне стране Бога Оца на небесима. У Богочовеку: човеково добро, човекова истина, човекова правда, човекова љубав, човекова лепота, човеков живот – добили су своје божанско савршенство. Сав човек нашао је једино у Богочовеку сва своја савршенства и све своје вредности. Уствари, човек је човек само Богочовеком.

Другим речима: човек је само онда човек када је сав испуњен Богом, када је сав у Богу и Бог у њему: када је Бог увек испред њега, а то значи и око њега и у њему; када све у њему бива од Бога кроз Бога у Богу, или одређеније: од Богочовека кроз Богочовека у Богочовеку Богочовеком. И док човек, сваки човек, не доживи Богочовека као своју Истину, као своју Правду, као своју Љубав, као свој Живот, као своју Бесмртност, као свој Идеал, као пуноћу свога бића, као себе сама, – слично ономе: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20), – све дотле он још није прави човек, већ још увек подчовек, још увек мртва схема човека, још увек мртвац међу мртвацима, за које су уста Свеистинитога изрекла: Оставите нека мртви укопавају своје мртваце (Мф.8:22).

Човек без Богочовека стално доживљује себе као слабост до слабости, као немоћ до немоћи, као смрт до смрти, као безброј слабости, безброј немоћи, безброј смрти. То је сасвим природно, јер у њему самом ништа није јаче од смрти; а то значи: ништа није јаче од греха, од зла, од ужаса, и кроз то: ништа није јаче од творца греха, смрти и зла – ђавола = сатане. А онда? Онда је проклетство бити човек; као што је проклетство бити ђаво, сатана. Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједињен са Богочовеком. Онда, једино онда човек доживљује себе, своје биће, своје постојање, своју душу, своју савест, своју вољу, своје срце, своје тело као радост, као вечиту божанску радост. А без тога, човек све доживљује као проклетство: и душа је проклетство, и савест је проклетство, и воља и тело; и он свега себе осећа као проклето биће, То пак није друто до пакао, још у овом свету пакао; који се у оном свету, с оне стране времена и простора, иза оквира и рамова материје, утапа у вечни пакао, где немилосрдно царује и влада неумртвљива богоборачка гордост, богохулна охолост, бескрајна и бесконачна у свима својим димензијама.

Због свега тога: једина истинска и једина бесмртна човекова радост и хвала јесте Богочовек, Господ Исус Христос. И све што је од Њега. Ту спасоносну и свелечећу истину нико тако дубоко и свестрано и свеубедљиво није доживео као свети првоврховни апостол Павле. Али исто тако, нико као он није тако потресно и свеабухватно доживео и језиву трагику и беспомоћну муку човека без Богочовека. Зато је и награђен неисказаним блаженством.

Из њега бруји раскликтана херувимска радост христочежњивог човека који биће своје доживљује Богочовеком и у Богочовеку. Јер такав обогочовечени човек и јесте прави човвк: он постепено раете кроз свете евалђелске тајне и свете еванђелоке врлике «у човека савршена, у меру раста висине Христове», висине Богочовекове (Еф.4:13). Таквом човеку се отварају сви божански светови, који су увек затворени за «чистог човека», за обезбоженог човека. И он постаје небески човек и земни анђео: за њега нестају границе између земље и неба, по свеистииитом обећању «Јединог Човекољупца» – свемилостивог Господа Богочовека Христа: «Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјем» (Ин.1:51), и к ониме који су у Њему, са Њим, око Њега. А тада: мали земаљски свет, са свима људима, на њему, и са свима богатствима и лепотама, шта је према небеским световима који се отварају један за другим у својим божанским неисказаним красотама и дивотама? Тада све земаљско и све људско занеми и скрива се у храпаву шкољку своје бедне сићушности и убоге мајушности, и од стида заборавља на свако хвалисање, и престаје се хвалити човеком и земљом.

Имајући све то у виду, свети апостол изјављује:

12:1 «Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.»

А виђења и откривења Господња, која Господ даје о себи и о горњим небеским световима, таква су, да их телесне очи не могу издржати без особите благодати Божије, а очи душе усхићено и трепетно роне својим погледима у преслатка тајанства. И све је то тако божански огромно, тако богочовечански бескрајно, да се не може урамити ни у какве рамове наших земаљских стварности и наших земаљских чула. Наша људска виђења су ограничена, површинска и површна. Јер шта уствари људске очи виде у овом нашем малом земаљском свету? Само површину ствари и стварности. А праосновне и прадубоке изворе материје, и како се она тка и исткива на разбоју постојања, који то људски вид може сагледати и пратити? Људи виде материјални свет, а не знају откуда материја извире и навире у наш људски вид, у наше људско сазнање.

Људи виде звезде, али не знају радионицу у којој се израђују и у безбројним јатима изроњују из ње у чудесне безматеријне светове; не знају кошницу у којој се роје и у неизбројним ројевима излећу из ње те небееке пчелице, те златасте звездице; и не знају људи каква их то сила компонује и води кроз многобројне универзе у ненадмашном реду и поретку.

Људи виде мајушни сладак цветић љубичице, али не знају његову основну тајну, пратајну: како он то исклија из «мртве» материје, како се то, и на како фином разбоју он тка и тако заносно лепо изатка, па још добије и пријатан мирис, од кога – кад материја не мирише? Људи виде сићушно окце ластино, али његову суштину, оно чиме то окце види, то они не виде! О!о!о! Сва су људска виђења почетна, површинска и површна, да је човеку просто мука од тако плитког и непродорног вида.

Рашта нам је дат такав вид? Да нас само мучи својом површношћу? Зашто се даје вид човеку, еда ли само зато да види – колико мало види, колико је слеп? Како је тужно мали распон човекова вида! Бити настањен у свету који ври од безброј бесконачних тајни, ври и кључа и споља и изнутра, а усред свега тога – мајушни човек! Па и он сам стално ври и кључа као тајна међу тајнама, док свуда око њега тајна тајну пита: ко си, шта си, откуда си? И сваки одговор преставља тајну. Онај свет? Није ли то нека необухватна кошница, из које се непрекидно роје све нове и нове тајне?

Тајна до тајне, тајна у тајни, тајна на тајни – ето, то је наш земаљски, наш човечански свет; а можда и сви светови над човеком и око човека, у које његов ум и његова чула не могу да продру ни на који начин. И на истоку и на западу, и на северу и на југу, и горе и доле, свуда – бескрајна изложба тајни и загонетки, све фантастичнијих једна од друге, и загонетнијих, и тајанственијих: једна у другу увире и једна из друге извире; и тако несрећни човек никако да сагледа и докучи последњу тајну ствари, света, и авај – себе самога!

Али то није све. Видети, шта то значи? Када човек нешто види, шта се то тка између његових очију и предмета који види? А пре свега, шта се то збива у његовом оку?

Сва објашњења офталмологије чисто су физиолошка; ту недостаје оно што је најглавније: сила, невидљива сила којом око види. Јер ако око овакво какво је у својој физичкој и физиолошкој датости ствара вид и виђење, зашто онда не види мртвац ноји је издахнуо пре једног сата, пре једног минута, кад се шегове очи још нису почеле распадати, него су још истог физичког и физиолошког састава, целине, нетакнутости? Та чињеница казује и показује, да је око само орган, само оруђе, само инструмент неке силе која њиме, кроз њега, из њега види; и кад се та сила одузме оку, одузме му се и вид, Да, душа је та којом око види и гледа. Ето те силе; али са свих страна тајанствене и загонетне, силе – којој је порекло, где? Сигурно не у човеку, који јој, када би могао владати њоме, не би никада дао да му напусти око, руку, тело; сигурно не у човеку, који јој не зна ни суштину, ни састав, ни тајну. Нема сумње, порекло душе је негде у неком, или нечем, несравњено умнијем, моћнијем, савршенијем него што је човек. А то може бити, и јесте, само Бог, и небо. Ту истину открила је сама Истина, рекавши Својим следбеницима: Ви нисте од овога света, већ од онога (ср. Ин.15:19; 17:14; 8:23). Ето порекла душе; небо, онај свет. Зато је опет сама Истина објавила благовест: да душа човечија вреди више него сви видљиви, материјални светови скупа (ср Мф.16:26; Мк.8:36–37; Лк.9:24).

«Виђења Господња» покааују божанске стварности, расејане Богом по свима световима који могу да уђу у оквире људског вида. «Откривења Господња» обелодањују тајне које се таје у божанским стварностима Божјих светова. «У замаљском свету, и уопште у материјалном свету, људском бићу су делимично откривене тајне које прожимају и проходе материју и њена безбројна уобличења. Ту је Бог расецао и посејао ситније тајне, а и оне крупније; само не најкрупније. До ситнијих тајни наш апарат сазвања донекле долази, и налази им смисао и објашњење. Али се све те, и ситније и крупније тајне, суштином својом извијају у неке недосежне небеске тајне: просто им је пракорење у оним, горњим, небеским световима. Ствари и твари на земљи, а корење им на небу, – то је наш земаљски свет. Сав се корени у небу.

Зато кад наш вид и наше сазнање малакше у потери за срцем земаљских тајни које се скрива на небу, онда наступа наша вера, која нас води ка небеском корењу наших земаљских стварности. Вера – то је наш продужени вид: «ми вером ходимо, а не гледањем», јер вера види оно што је невидљиво, што је вечно (2Кор.5:7; 4:18). Међутим, вид наших телесних очију има свој крај, залази у мрак, где су му потребне нове очи, очи вере, или боље: зенице вере и љубави, које нас поуздано воде ка божанским суштинама наших земаљских стварности. Где почиње вера, ту и настају «откривења Господња.» Та откривења нам, по мери вере наше, откривају тајне светова Божјих, и видљивих и невидљивих.

А скуп свих неизбројних тајни Божјих, расејаних по свима видљивим и невидљивим световима, закорачио је у наш мали земаљски свет појавом Богочовека Христа. Он је оличење саих тих тајни у границама тела људског, «јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно» (Кол.2:9). Богочовек, као Бог носи у себи све тајне свих свегава, а као чтавек уноси те тајне у човечански свет, и Својом човечанском стварношћу открива људима те тајне. Зато свети апостол Павле и вели да је Гоапод Христос, учовечеии Бог, открио роду људском «тајну која је била сакривена од постања света и нараштаја» (Кол.1:26). «Богата слава ове тајне» (Кол.1:27) толико је божански раскошна и неизмерна, да она уствари садржи све тајне Бажје. Ако има божанске Светајне, онда је њу у Својој чудесној Богочовечанској Личности донео роду људском Господ Исус Христос као човек. И открива је светим људима Његовим (Кол.1:27). И то је открива Духом Светим (Еф.3:5). Најсветија «Светајна» открива се светима Духом Светим. Отуда само свеци знају истински, стварно и потпуно тајну сладчајшег Господа Исуса, Богочовека. Само они, а ми остали, преко њих и са њима. Познање те пресвете Светајне даје се једино људима који су осветили себе светим благодатним врлинама: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, самилошћу. По мери светости бива и познање светих божанских стварности.

Најсветији људи – најсавршеније знају тајну свих светова Божјих; знају је кроз «Светајну»: Господа Христа. Са рашћењем подвига човекових расте и његово познање тајни светова Божјих, а најпре самога Бога и Господа нашег Исуса Христа. Што око људско ие виде, не види, нити ће икада видети; што ухо људско не чу, не чује, нити ће икада чути; што у срце човеку не дође, не долази, нити ће икада доћи – то Бог открива светим људима Духом Светим (ср. 1Кор.2:9–10). И они су ти, једино они, који Духом Светим сазнају све, и саме «дубине Божје» (1Кор.2:10–11), а камоли дубине светова Божјих.

Пуноћа те свете тајне, те пресвете Светајне, казује се откривењем. До ње се не може доћи дискурсивним људским умовањем или чулним расуђивањем. Она се открива људском уму, људском срцу, људској души, ако су очишћени, обновљени, освећени, преображени вером и љубављу Христовом. И најсавршенији зналац те Светајне, свети апостол Павле, познао је ту Светајну откривењем. Он објављује: «Мени се по откривењу каза тајна» (Еф.3:3).

Да, по првом откривењу, за којим су дошла многа и многа друга откривења, која су употпунила то откривење до најпуније мере, коју природа људака сместити и носити може.

Имајући у вииу та многобројна «виђења и откривења Господња» која је доживео, и из њих посматрајући људе, и њихове хвале и узношења и величања, свети боговидац Павле изјављује Коринћанима: «Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.» А кад дођем, на њих, и њиховом светлошћу обасјам све оио чиме се ви Коринћаии хвалите, – а ви се стално хвалите човеком, ја Богочовеком, – онда шта ће остати од ваше људске, од ваше мољачке, од ваше крпељске, од ваше комарачке хвале? Ништа, и мање од ништа! А и сами ви, без Христа, шта сте, шта, шта? Ништа, огромно ништа, надувено ништа! А човек у Христу и са Христом? О, то је – радост над радостима, ботатство над богатствима, блаженство над блаженствима, бесмртност над бесмртностима!

12:2 «Знам човека у Христу који пре четрнаест година (да ли у телу не знам; или осим тела не знам, Бог зна) би однесен до трећега неба.»

«Човек у Христу» тек је прави човек, потпун човек: јер Богочовеком проходи све светове – «до трећега неба», до небеса над небесима, до саме неприступне славе Тросунчаног Божанства. «Човек у Христу» једино и долази до истинског и правог сазнања о томе шта је човек, какво је биће, од чега је, одакле је, куда иде, где су његови светови, његова обиталишта, његова вечна отаџбина, његова «вечна кућа» (ср. 2Кор.5:1–2). Тек у Богочовеку Христу човек осећа и увиђа да је његово биће бесконачно, да је у њему беоброј бескрајности, да за њега не постоје материјалне границе, да је у стању проходити ове видљиве и невидљиве светове. Једино у Богочовеку човек продубљује, проширује и узвишује себе до божанских дубина и пшрина и висина, и постиже савршенство своје савести, своје душе, своје воље, свога ума, свога живота, своје бесмртности, своје љубави, своје правде, своје доброте, своје лепоте, своје вечносги, своје богочовечиости. Уствари, ко је човек и шта је човек? Богочовек.

И само у Боговеку и са Богочовеком човек постаје прави, и истински, и потпуни човек. Да, «човек у Христу» – ето то је прави, истински, једини човек. А човек ван Христа, човек без Христа, то је човек само у потенцији, у могућности; он се налази на почетку пута, или боље: пред почетак пута, којим се мора ићи да би се постало човек – Богочовеком Христом.

Ван Христа – човек је схема, клица, ембрион, који се без Христа развија у чудовиште, у мимочовека, у нечовека, у подчовека, у рашчовека. У греху, у злу, у ђаволу – човек и није човек, већ карикатура, наказа човека, бедни остаци и отпаци човека, разломци и одломци човека који је сав разбијен као лађа на мору, разбијен на мору живота искушењима, гресима, страстима, ђаволима. Греси и не дају човеку да расте ка небу, ка Богу, ка божанским светоаима и њиховим бесконачним истинама и радостима и светлосима и блаженствима.

Греси уствари непрестано лишавају човека свега божанског, краду му оно што је богочежњиво у његовом бићу: обезбожују му и душу, и ум, и савест, и вољу; и човек живи ван Бога, без Бога = ван Христа, ван Богочовека, и зато често пута тврди: нема Бота! А ако понекад то и не тврди, он главно живи без Бога и против Бога: не употребљава ништа Божје и божанско у животу свом, попут лењог слуге еванђелског, закопавши у земљу талант Божји, тојест све божанско, све боголико што му је као бићу људском дато при рађању на свет.

Само «човек у Христу» осећа да границе тела његовог нису границе човекова бића, човекове личности, већ су његове границе у Богочовеку; а то значи: размичу се у божанске бесконачности, но увек остајући у својим човечанским оквирима. Човек се при томе не претапа у Бога, већ увек остаје човек, само постаје савршени човек, по неизменљивом узору и закону датом у личности Богочовека Христа: Он је у исто време и савршен Бог и савршени човек; а «човек у Христу» постаје, по учењу светих отаца, «бог по благодати» (Свети Симеон Нови Богослов; Свети Атанасије Велики; Свети Григорије Богослов, и други), док је Господ Христос Бог по природи. Реч је о савршеном човеку, о правом хришћанину, који «расте растом Божјим», док не порасте «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Кол.2:19; Еф.4:13), док се не испуки «сваком пуноћом Божијом» (Еф.3:19).

Када «човек у Христу» доживљује те максималне, те врхунске божанске стварности и откривења, он онда стварно и не зна да ли он то доживљује «у телу, или осим тела», јер је центар његовог бића сав у Богочовеку, у Његовим богочовечанским савршенствима и стварностима, где тело у својој мајушној вештаственој стварности као да ишчезава до невдљивости. Али, при свему томе, оно ипак остаје вештаствена стварност човекова бића, коме је порекло с неба, од Бога. Доживљујући чудесна «виђења и откривења Господња», «човек у Христу увиђа свим бићем својим да је све то толико изнад нашег вештаственог, материјалног света земаљског, и човека у њему, да и не покушава, нити хоће, да то преноси у људоке појмове, у знање, већ све то оставља вери. Зато и не говори ништа од онога што је видео и чуо када је био «однесен до трећега пеба.» То је остављено нашој вери. Да је требало гаворити земнороднима о томе, човекољубиви апостол Павле сигурно би рекао много, али он прелази преко тога ћутке – ради спасења нашег, и ради јачања вере наше, која не сме имати лакомислену радозналост.

12:3–4 «И знам за тог човека (да ли у телу не знам, Бог зна), да би однесен у рај, и чу неисказане речи, којих човеку није слободно говорити.»

Први доживљај првог човека, Алавма, његово прво виђење, прво сазнање, прво осећање био је рај. Рај? – Сав свет око човека испуњен Богом, од врха до дна, и слева и сдесна, и горе и доле; сав човек окружен Богом и споља и изнутра; сав човек у Богу, и споља и изнутра; речју: сав човек од Бога кроз Бога у Богу – од Оца кроз Сина у Духу Светом. Сав живот човеков у рају кретао се и бивао и збивао: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сва душа његова, и ум, и савест, и воља постојали су и кретали се и делали: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сво самоосећање његово и самосазнање збивало се: од Оца кроз Сина у Духу Светом; васцело његово осећање спољњег живота и света кретало се и бивало и збивало: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Такав је био први човек, рајски човвк. Али када је он у тај свој унутрашњи и спољашњи рај добровољно увео грех, грех га је својом богобежном силом одвојио и удаљио од Бога, који је све његове светове, и спољашње и унутрашње, чинио рајем. Умножавањем човекове греховности и грехољубивости, сви су се светови његови постепено претварали у нерај, у изгубљени рај, у пакао своје врсте. Јер где је грех, у њему је зло, а у злу ђаво; у ђаволу пак пакао. И први човек и прва жена доживели су по први пут судбоносну истину: где је Бог – ту је рај, где је ђаво – ту је пакао. Постепеним огреховљавањем свога живота, први људи су у истој сразмери ођавољавали своје сазнање и осећање и себе и света око себе: и осећање и сазнање били су све пунији ђавола, а празнији Бога, тако исто и светови око човека. И тако је ођавољење човека, а преко њега и све видљиве природе, расло у правој сразмери: док безбројни људски греси, и безбројна људска зла, и безбројне људске смрти, и безбројни људски ђаволи (= Мефистофели – у песничктом и философском издању Европе) нису овај свет претворили у неки привремени пакао, као предверје оног вечног и свесавршеног пакла у другом, невидљивом свету.

То ођавољење ишло је дотле да је човек у највећој могућој мери постао човекођаво, због чега је у Еванђељу Свеистине изречена ова истина: «који чини грех – од ђавола је» (1Ин.3:8)… Све то тако, док се човек није потпуно изгубио у том човекођаволству, те му је сав свет изгледао насељен ђаволима, – и стварно то био, – и кроза све своје делатности, он, свесно и несвесно, посредно и непосредно, величао ђаволизам: и кроз религију, и кроз уметност, и кроз философију, и кроз све своје делатности.

Доласком Својим у наш земаљски свет, и боравком Својим у њему, Богочовек Христос мења све: и човека и свет око човека, јер је у Њему човек поново дат као рајско биће, и свет поново дат као рај. Богочовек је савршен рај за човака, пошто је као васцели Бог сишао у човека, оваплотио се, сјединио се са природом човечијом, те тако оваплотио у њој васцелог Бога са свима Његовим свесавршеним божанским ствојствима, савршенствима и блаженствима, и дао роду човечијем свесавршени рај божански, који несравњено надмаша онај Адамов.

Тако од чудесног Богочовека Христа почиње нови рајски човек, тојест човек који сав живи Богом, дела Богом, мисли Богом, хоће Богом, осећа Богом, сазнаје Богом, и себе и све светове око себе. Сав Бог у човеку, то је Богочовек Исус Христос; а то значи: то је рај.

«Човек у Христу» Богочовеку доживљује и себе и свет око себе као рајску стварност. Јер човек без греха – и јесте рајска стварност, пошто је то човек без ђавола и без смрти; свет без греха – и јесте рајска стварност, јер је то свет без ђавола и без смрти. Победивши ради човека грех, смрт и ђавола, и спасавши па од тог троједног ужаса, Богочовек је у себи као савршеном и потпуном и свестварном човеку дао свима људама могућност и стварност раја, рај у овом свету: јер где је Богочовек, ту је већ рај, пошто Он изгони сваки грех, сваку смрт, сваног ђавоља. Отуда «човек у Христу» и осећа још ка земљи рај, или боље: предосећа га у почетним радостима и блаженствима његовим, доживљује га у почетцима његовим, да би га, изишавши из овог света и узневши се у омај свет, доживео као рај у његовим бесконачним небеским божанским стварностима и блаженствима и радостима и вечностима.

Када’свети апостол Павле изјављује да зна «човека у Христу» који «би однесен у рај», он открива основну истину и стварност благовести Богочовекове, За охристовљено сазнање и осећање «човека у Христу», то је природно и нормално. Али за ођавољено сазнање и осећање ванхристовског човека, то је: или немогуће, или бесмислено, или измишљено.

У сваком случају, то спада у богочовечанске стварности, које је Гоепод Христос као Богочовек донео човеку, роду људском. И те стварности су оно што «људи у Христу» непрестано доживљују у већој или у мањој мери, сваки сразмерно чистоти и обогочовечености своје душе, свога ума, свога срца, своје воље, свога васцелог бића. То је свети апостол Павле доживео на земљи у највећој мери, у којој природа људска може доживети. Целокупно Еванђеље његово о Богочовеку Христу изграђено је на његовим личним «виђењима и откривењима Господњим.» Он је и постао хришћанин кроз виђење Господа Христа на путу за Дамаск.

И од тог првог судбоносног виђења низала су се многобројна «виђења и откривења Господња», која су од њега начинила савршеног еванђелиста и апостола и исповедника и мученика Христавог. У Еванђељу светог апостола Павла све је лично и непосредно од Боточовека, ништа од човека, ништа ло човеку. Зато он одлучно ставља до знања Галатима: «Еванђеље које сам вам јавио није по човеку јер га ја ие примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Хриета» (Гал.1:11–12). Еванђеље Христовидца Павла – сво је од Боагочовека, по Богочовеку и у Богочовеку; у њему ништа није «по човеку»; зато он баца проклетство на свакога, и на све, који изврћу и друкчије објављују Еванђеље Христово: «Ако и ми, или анђео с неба јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!… Ако вам ко јави Еваиђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!» (Гал.1:8–9).

Уствари, свети аиостол Павле је пети еванђелист Христтов, поред прве чепворице светих еванђелиста: Матеја, Марка, Луке и Јована, јер своју благовест о чудесном Господу Христу он је добио непосренно од самог Господа Христа, И сва еванђеља ових пет еванђелиета сачињавају једно и недељиво Еванђеље, и то не њихово Еванђеље него Христово: јер је у њему све од Богочовека и по Богочовеку.

Али «виђења и откривења Господња» која је свети апостол Павле имао за живота на земљи он није сва пренео у речи људске, нити саопштио људима на земљи. Зашто? Зато што хришћани док су на земљи «не могу примити», сместити.

Главно је да је њима дато све што им је потребно за спасење од греха, смрти и ђавола. А то, шта је? «Све божанствене силе», помоћу којих они могу победити сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и осигурати себи побожност и живот вечни (2Пет.1:3), Али неисказана блаженства небескога раја, неизразиве красоте онога овета, остали су покривени непрозирним велом свете тајанствености божанске, као нешто што се има сазнати и уживати тек по одласку душе из овога у онај свет, и по свеопштем васкрсењу мртвих. Зато свети апостол Павле и изјављује да је у рају чуо речи «којих човеку није допуштено говорити» људима иа земљи. А да је тај човек, који «би, однесен у рај, и чу неисказаке речи», сам апостол Павле, види се из седмог стиха исте главе.

Колико ли је таквих «виђења и откривења Господњих» која је свети апостол имао, а којима «човеку није слободно говорити»! Нема сумње, само су та виђења и откривења могла давати апостолу Павлу ону херувимску ревност и серафимску пламеност у проповедању Господа Христа, и ону невиђену неустрашивост и усхићену радост у свима опасностима и страдањима и смртима за Христа. Душе препуне тих виђења и откривења Господњих, он је и извршио подвиге какве нико пре њега ии после њега. Ако у роду људском има човека који је анђео, и арханђео, м херувим, и серафим, који је ваистину «бог по благодати», онда је то несумњиво свети апостол Павле.

12:5 «Таквим ћу се човеком хвалити, а собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим.»

Човек, ничим својим не треба да се хвали; и не само ие треба, него и не осме, и не доликује му. Зашто? Зато што је човек увео у овај свет и грех и смрт и ђавола, и од овог света начинио пакао. Хвалити се човекои, па то је хвалити се самоубицом, јер проналазач и уводитељ греха, смрти и ђавола у овај наш земаљски свет, није ли самоубица, лакомислени и безумни самоубица? Нема сумње, у основи овојој безумно су лакомислени и лакомислено безумни сви хуманизми и хомиизми у роду људском, сви од првог до последњег: и они јелииски, и они азијски, и они европски, и сви, сви, ови, обојени ма каквом бојам; јер су засновани на погрешном схватању о човеку. Једина врста човека који се може, и сме, и треба хвалити, то је «човек у Христу», човек хришћанин, човек охристовљен, обогочовечен; речју; човек који је сав од Богочовева, у Богочовеку, по Богочовеку. Зашто?

Зато што је то једини, прави, савршени човек: човек без греха, без смрти, без ђавола, сав испуњен богочовечанским светим силама и светим врлинама. Због тога и свети апостол Павле, којм је до дна изживео и демонски трагизам човечјег бића и његов богочовечански реализам, изјављује одлучно: «таквим ћу се човеком хвалити», – човеком у Христу, јер он једини и заслужује похвалу. А човек без Христа? О! Па то је највећи срам и стид и злочин ове планете, и ужас и страхота и пакао. Човек, а у њему: грех, смрт и ђаво! Реците, није ли то најужасније биће на земљи: ужасније од сваког звера, од сваког страшила, од сваког створа? А када Христов човек гледа себе какав је био без Христа, и какав би био без Њега, он свом душом пристаје уз светог апостола Павла и заједно с њим изјављује: «собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим.»

Када разгледаш себе човека, а у теби нема Христа, шта онда видиш у себи? – Грехе, страсти, унакажену душу и савест и ум, унакажене безбројним демонизмима, због чега не могу да се отму ни од смрти, ни од зла, – онда, шта си ти, ако не језива поворка слабости и немоћи. Смрт до смрти, грех до греха, страст до страсти, – ето ко си ти, о човече без Христа!

А то? А то је ово: ужас до ужаса, ужас над свима ужасима!

12:6 «Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао. Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује што од мене.»

«Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао», – истину о чему? О доживљеном Христу, о доживљеном Богочовеку и свима његовим богочовечанским стварностима и радостима и савршенствима. Очи моје, преображене Христовом богочовечанском силом, виде богочовечанским видом: виде откривења и виђења, која човек, остајући при сваме људском виду, никада не може ни назрети, акамоли сагледати их м гледати их. Слух мој, преображен богочовечанском силом Христовом, чује што ухо људско никада чуло није: такве божанске истине и радости, какве ми, затворени у свој ограничени човечански слух, и не наслућујемо. Душа моја, ум мој, срце моје, савест моја, сједињени са Христовом душом, са Христовим умом, са Христовим срцем, са Христовом савешћу – осећају, схватају, доживљују таква божанска откривења, каква су занавек сакривена од људске душе и срца и савести и ума, покривених маглама греха, помрчинама страсти и тминама смрти и ђаволизма. Васцело биће моје, са свим знаним и незнаним што га сачињава, када га предам Богочовеку кроз своју веру и љубав и молитву и пост, оно се прошири и продуби и узвиси до свих богочовечанских граница и дубина и висина, у које никада не може крочити биће људско, које није преображено и обогочовечено чудесним Богочовеком Христом.

Обогочовечни човек види и сазнаје и осећа истину у њеним богочовечанским бескрајностима и стварностима; исто тако и живот, и правду, и добро, и лепоту, и време, и вечност. Јер «ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде» (2Кор.5:17): стари се човек распао у жељама преварљивим и мислима погрешним, и кроз Богочовека се јавио нови човек, сав саткан од богочовечанских светих врлина и особина, и у њему нема места ни смртном, ни греховном, ни ђаволском, већ «све и у свему Христос» (Кол.3:11). Да, такав је човек својим богочовечанским, светим животом, достигао «у човека савршена.» А такав је човек?

Онај који је достигао «у меру раста висине Христове», «пуноће Христове» (Еф.4:13). Сав испуњен Богочовеком, ето то је прави човек. И једини истински човек; све је друго качовек, подчовек, парчечовек, човечуљак, ванчовек, најзад – нечовек. Само је Христов човек прави човек. Имајући у себи «пуноћу Христову», пуноћу Богочовекову, он још на земљи живи свим стварностима богочовечамским, божанским, небесним, рајским.

Такав је човек, ако ико, несумњиво свети апостол Павле. Када би му било «слободно говорити», све оно што он доживљује, види и сазнаје у тој «пуноћи Христовој», свако би уво људско оглувело и сваки се ум људски обезнанио од величанствених страхота и неисказаних лепота тих стварности. Али он то неће да чини из разлога еванђелске целисходности: јер би саблазнио многе који мисле у категорији човечјег, сматрајући да је то неистина и басна, и јер би изгледао хвалиша, а њему је смиреност – темељ хришћанске личности и живота. Зато он и изјављује: «Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене, него што ме види или чује што од мене.» Јер када се Богочовекова истина и правда и љубав и живот и бесмртност и вечност додаду човечјем бићу, оно се толико узвелича, обесконачи, оистини, ољуботвори, овечни, да неизмерно премаша све што се човек зове, те би неки могли помислити да то и није стварни човек, премда је сав човечански реалан, само проширен, продубљен и узвеличан Богочовеком.

Био би грех приписивати човеку ако што припада Богочовеку, и сматрати да је то дело човека, његов изум и њетов производ. Човек, усвајајући блатодатним подвизима оно што је Богочовеково, постаје богочовек по благодати: доживљује ове Богочовеково као своје, увек свестан да то није његово већ Христово; никада не изједначује себе са Христом по природи, већ благодаћу живи Њиме, од Њега, у Њему, по Њему; и због тога непрекидно смирава себе пред Христом до црва, до ништавила, величајући Богочовека Христа као недосежног Бога и Господа, који божанском природом Својом толико надмаша све људске појмове, да су сви појмови људски о Њему као Богу неизмерно ситни, ситнији него зрно песка према васиони, првма васионама, па и још ситнији.

12:7 «И да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сатанин, да ме ћуша да се не поносим.»

Да не бих заборавио да сам ја ништавни човек, и да су премнога откривења, дарована ми Христом, Христова од почетка до краја, и од врха до дна, а не моја; да не бих заборавио да сам ја увек само човек, а Христос увек свесавршени Бог и Господ; да не бих заборавио да сам ја, као и сважи човек, роб греха, смрти и ђавола, а Господ Христос – Једини Спаситељ од тог свепогубног тројства; да не бих заборавио да сам ја – смрт а Он бесмртност, ја – грех а Он безгрешносг, ја – блато, а Он Бог, ја – створење а Он Творац, ја – ништавило а Он све и сва у свима световима, ја – мртвац а Он Васкрситељ ја – пакао а Он рај, ја ништа а Он Све – «мени се даде жалац у месо, анђео сатанин, да ме ћуша да се не поносим.»

Анђео сатанин, увек јагеи од човека, ако човек није са Хрмстом и у Христу. Шта је «анђео сатанин.» То је весник, гласник, служитељ сатане. сатана има своје анђеле, своје веснике, гласнике, који објављују, сеју и спроводе његове жеље, његове мисли, његове намере, његове силе. То су према нашем човечанаком свету: грех, смрт, болест. Први анђео сатанин који се увукао у наш земаљски свет и казао нам сатану, његову природу и циљ, јесте грех. А за њим и са њим смрт, и разноврсне претече смрти: болести. Греси, смрти, болести, ето то су гласници и гласноговорници сатане; то су његове мрачне, разорне, богоборне силе. Иза њих стоји он – њихов творац и произвођач: сатана, врховни дух зла и уништења, пали Светлоносац.

Нема сумње, свети апостол Пакле је васкреном силом Победитеља смрти уништио у себи све смрти и све смртно; божанским огњем Јединог Безгрешног спалио у себи све грехе и све грешно; зато је и имао смелости, као нико од људи, тврдити за себе: «Не живим више ја, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). Ако је ико од људи, у највећој могућој мери за природу људску, био безгрешан и бесмртан још на земљи, онда је то свакако апостол Павле. А какав је то «анђео сатанин» био дат у његово тело?

Сигурио нека болест, и то вероватно нека спољашња, ружна, упадљива болест, да је могла код многих недуховних људи изазивати према апостолу Хржггавом сажаљење, и жаљење, и одвратност, и рђаво мишљење о њему. Поиижавајући га тако у очима људи, та је болест чувала неисказаног тајновидца и небовидца и Христовидца да не падне у гордост због својих неизразивих многобројних «виђења и откривења Господњих», због својих «премногих откривења.» Болест, као «анђео сатанин», ушла је у наш човечански свет кроз првородни грех. Али у навођењу болести сатана нема потпуну власт, јер он наводи на људе болести само по попуштењу и допуштењу Божјем. Најочигледнији пример тога је многострадални Јов (Иов.1:11–12; 2:4–8). Па онда, згрчена жена у Еванђељу, за коју сам Спаситељ вели: «Ову кћер Авраамову коју свеза сатана ево осамнаест година (Лк.13:11–16). Болест је кроз првородни, прародитељски грех постала достојање целокупне природе људске, те људи болују због свеопште огреховљености људске природе.

Нема сумње, нема болести које Бог попушта на извесне људе због њихових личних грехова, са промислитељском жељом: да их кроз болест тргне од греха, заплаши од смрти, и приведе покајању. Но исто тако болести на људима које нису дошле на њих због неких личних грехова њихових, као што то показује сам Спаситељ, одговарајући на питање апостолиима односно слепог од рођења, да ли он сагреши или родитељи његови те се слеп роди: «Ни он оагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија ва њему» (Ин.9:2–3).

Сатана није могао наметнути светом и христоносном апостолу неки грех или неку страст, нити га саблазнити неком греховном слашћу, али је по допуштењу Божјем навео на њега неку болест, сигурно са подмуклом сатанском намером: да у светом апостолу изазове побуну против Бога, што на њега, тако ненадмашног христоносца, допушта такву болест. Али и тај «анђео сатанин» вршио је уствари посао Божји, посао спасоносни: спасавао је светог апостола од гордости – да се не понесе због премногих откривења.

Какав божански парадокс и антиномија спасења! «Анђео сатанин» служи апостолу Христовом на спасење! Таква је трагика сатане: он увек и жели и чини зло, које човекољубиви Господ окреће на добро, нарочито код христочежњивих људи. Богомудри апостол знао је јасно зашто му је дат у тело «анђео сатанин»: да га ћуша да се не понесе због премногих откривења Господњих. Јер понос, јер гордост је првог херувима претворила у сатану, а како да човека не претвори у ђавола, претварајући га најпре у ђавослужитеља? Та болест на светом апостолу морала је бити таква, да га је у очима многих гледалаца и слушалаца чинила бедним и јадним, па чак и одвратним. То потврђује сам свети апостол када у посланици Галатима пише: «Браћо, знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље; и напасти моје, која беше на телу моме, ви не презресте, нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божјета, као Христа Исуса» (Гал.4:13–14), Видећи на великом апостолу ту болест, ту «напаст», због које су неки сигурно пљували на њега, и гадили га се, многи су мислили ниско о њему. А светом богоносном апостолу је баш то и било потребно; да би смиреност била стална врлина душе његове, и тиме стални бранич од сваке гордости. Јер «смирење је скраћено спасење», по речи Светог Варсануфија Великог; у смирењу је почетак спасења, и крај, и све између почетка и краја. Јер као што је пад рода људског у грех и смрт и пакао дошао кроз гордост, тако и спасење човеку долази кроз смиреност, кроз вечну смиреност пред свесмиренмм Богом и Господом – Исусом Христом, и кроз непрекидно смиравање себе пред људима ради свог и њиховог спасења.

12:8 «За овога трипут молих Господа да одступи од мене.»

«За овога трипут молих Господа да одступи од мене», да га уклони од мене. јер «анђео сатанин» увек претставља опасност, па ма колико био немоћан према Христоносцу. сатана не може не заударати на зло, на смрт, на пакао, и кроз најудаљеније своје гласнике м веснике. А то може да саблазни слабе духом, нарочито слабе духовним видом, јер нису у стању да кроз телесну болест светог апостола сагледају у њему Христа Спаситеља који његово биће испуњује од врха до дна. Све то пак апостол само једно жели, само једно зна: да Спаситеља преда свима, и кроза Њ спасење од греха, од смрти, од сатане. Све што томе смета, он хоће да уклони. Но на апостолову троструку молбу Спаситељ одговара:

12:9 «Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује потпуно.»

Против свега сатане у свету довољна је Христова благодат, Христова божанска сила, коју Он доноси Својом Богочовечанском Личношћу и раздаје је кроз Цркву: кроз Свој Богочовечански домострој спасења, кроз Своје свете тајне и свете врлине. Никада и ничим сатана не може бити: јачи од благодати‘Спасове. Слабој и немоћној природи људској довољна је та благодат, па да победи сатану и све богоборне анђеле његове, и сва њихова зла, од најмањег до највећег. Благодат Христова и није друго до свемоћ Божја, дата роду људском због неисказаног човекољубља Христовог. То је оно истински ново, што Нови Завет чини заувек Новим. То је неостариво Ново у једином свесавршеном човеку: Богочовеку Христу.

Зато је и објављена благовест у Еванђељу: «благодат и истина постаде кроз Исуса Христа» (Ин.1:17): постаде као изузетна, сасвим нова, дотле непозната у човечанском свету свепобедна божанска сила. До те Богочовекове благодати човек је уопште, у васцелој својој људској природи, био беспомоћно слабији од смрти, од греха, од ђавола; а њоме, једино њоме он постаје јачи од смрти, јачи од греха, јачи од ђавола, јачи од свакога зла. Према њој, сваки човек без изузетка јесте сушта слабост и немоћ; једино са њоми у њој, сваки човек може постати не само силан и моћан иего и свесилан и свемоћан: «Све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје» (Флп.4:13).

Зато је Христов човек увек жеравично свестан да је он по оеби сав слабост и немоћ, а са Христом сила и моћ, па и свесила и свемоћ. Спаситељ је јасно и одлучно објавио свмма људима: «Без мене не можете чинити ништа» (Ин.15:5), ништа истински добро, ништа божанско, бесмртно, вечно, нрпролазно. То самоосећање и самосазнање хришћаниново о својој слабости стално разлива по његовскм бићу спигирена вера, амиреиа љубав, смирена молитва, смирени пост, смирена кротост, и све остале свете еианђелске врлине. Свака од ових светих сммренмх врлина увећава у њему и непрекидно појачава то самоосећање и самосазнање своје људске слабости и немоћи, и он тиме, као неким новим духовним чулом, и сазнаје и осећа и увиђа свемоћ благодати Христове.

Сваки хришћанин зна из свог властитог искуства да он ни један грех, а камоли омрт, а камоли ђавола, не може победити својом чисто човечанском силом, ако јој благодат Христова не притекне у псхмоћ. Тек оком смирене еванђелске вере човек потпуно сагледа сву слабост своје људске лрироде, и свим бићем осети да људска природа, откинута од Бога, није друго до леш, безживотни леш, који черупају и разносе људождерске звери: греси, страсти, смрти, ђаволи.

И само таком смиреном самоосећању н самосазнању даје се свеспасоносна и свепобедна и свемоћна благодат Христова. И сила Христова се остварује, извршује кроз такву смирену слабост човекову, кроз такву смирену веру. То је непсоредно и лично откривење светом апостолу Павлу од самог Господа Васкрслог и Вазнесеног. Јер свети апостол вели: «И Он ми рече.» Шта? Сву истину о мојој људској немоћи и слабости, и о Својој богочовечанској свемоћи и благодати. Сам Спас објављује чудесну благовест: «јер се сила моја у слабости показује потпуно.»

Имајући све то у виду, свети апостол одлучно и радосно изјављује и објављује: «Зато ћу се радије хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.» Ето, у томе је сва тајна овог свесавршеног хришћанина, и сваког правог хришћанина уопште. Не са, п осећати и сазнавати слабости своје људске природе него се и хвалити њима, – то је основни, то први и последњи услов, да се Христова сила усели у човека. Најмања хвалисавост човечијим и човеком, одгони, одбија од себе силу Христову. Јер хвалисавост увек заудара на грех, а кроз грех на сатану, првог Свегордељивца, и стога првог Свегрешника.

Само када човек својој природи дода Бога, или боље: када своју природу дода Богу, и постане благодатна богочовечанска јединка, он тек тада јасно и видовито сагледа своју природу у свима њеним тајанственостима, и угледа њену језиву немоћ при откинутости од Бога, и њену радосну свемоћ при сједињености са Богом. Отуда је свети апостол Павле, тај благодатни богочовек, и поставио најтачнију дијагнозу човекова бића поставивши своју: човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком – све се мења: човеку се даје сила ка силу, «благодат на благодат» (Ин.1:16), истина иа истину, правда на правду, доброта ка доброту, лепота на лепоту, љубав на љубав, бесмртност на бесмртност, блаженство на блаженство. Али: прво Бог, па човек; никада обратно: човек па Бог; јер само вођен и руковођен Богом, човек се постепено помоћу светих еванђелских тајни и врлина преображава у благодатног богочовека, и благодат свечовекољубивог Господа постулно предаје њему ове силе чудесног Бога и Господа: Богочовека Христа.

12:10 «Зато сам добре воље у слабостима, у ружењима, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа: јер када сам слаб, онда сам силан.»

Једино Богочовеком Христом човек постаје свемоћан, и свеблажен, и свебесамртан, и сверадостан, и свесавршен, и свеблагодатан, и свепобедан, и његове човечанске слабости вером у Богочовека и љубављу према Богочовеку постају примаоци и акумулатори и поседници и спроводници свих божанских сила Христових.

Имајући то у виду, свети апостол Павле објављује једну од најчудеснијих истина еванђелских, чудесну и за небеске светове: «Зато сам добре воље у слабостима, у ружењима, у невољама, у тескобама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан.» Добре сам воље у слабостима, јер су слабости моје – лелек за свесилним Господом Христом, лелек немоћне природе моје човечанске. О, слабости! све слабости природе људске, ходите к мени, уселите се у мене, испуните моје срце, моју душу, моју савест, моје тело, те нека лелек мој за сладчајшим Гоаподом Христом – Јединим Спааитељем од свих немоћи и слабости – одјекне широм свих светова! И ја не сумњам: Он, Свемилостив и Свежалостив, доћи ће на ваш лелек, прихватиће и пригрлиће мене бедног, недостојног, иловочног црва земљиног, и испуниће ме божанским силама Својим, које ће моје немоћи претворити у свемоћи, моје несиле у свесиле, и по васцелом бићу моме разлити бесмртну радост еванђелског умилења, благодаћу Својом победивши у мени сваки грех, сваку страст, сваку смрт, и то побевдивши их вером мојом, љубављу мојом, молитвом мојом, смиренсхшћу мојом, о! – лелеком, лелеком мојим за Њим: Најмилијим Чудом свих видљивих и невидљивих светова, и свих видљивих бића што се од Његових милих погледа роје по безбројним световима Божји.

О, Свесладчајши! опрости даноноћни лелек мој за Тобом! Али, Ти си се, Свемилостиви, зато и спустио у наш беопомоћни свет земаљани, да немоћи наше узмеш на себе и болеста понсоеш (Мф.8:17 = Ис.53:4). И ево, Ти сетан и тужан проходиш села и градове – «исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима» (Мф.4:23). О, ходи к мени, и исцели све болести и све немоћи моје, испунивши ме божанским силама Својим ради смирене вере моје у тебе, и ради безмерне љубави моје према Теби, и ради еванђелске смирености моје и кротости моје и молитве моје и поста мога и трпљења мога, који ничу и бујају у мени од свеблагоог погледа Твог што се неописаним миљем разлива по бићу мом. Ево слабости мојих, јер то једино имам: сеј по њима божанске силе Своје, да израсту у мени Истином Твојом, и Правдом Твојом, и Љубављу Твојом, и Бесмртношћу Твојом, и Веношћу Твојом, и тако будем силнији од свих смрти, од свих грехова, од свих страсти, јвр знам: «сеје се у слабости, а устаје у сили» (1Кор.15:43). И још знам, Свемилостиви Господе, Ти си сав жртва за жртва и ради нас: и Ти као ниједно биће у безбројним световима једини знаш, савршено знаш сву немоћ људске природе наше; и не само знаш него и свемилостиво саосећаш као Вечни Архијереј све слабости наше: свемилостиво саосети слабости моје, и божанском милошћу и љубављу Својом преобрази их у силе моје! (ср. Евр.4:15–16).

«Добре сам воље у ружењима... за Христа»: јер имам пред очима Тебе, Господа и Бога мог, наружена: Тебе Без-решног – руже грешнмци, Тебе Свеправедног – туже неправедници, Тебе Јединог Човекољупца – руже грехољубиви човекомрзци, Тебе Јединог Истинског Добротвора рода људског – руже неблагодарни синови људски, а Ти им, Свеблаги и Свекротки, на све то одговараш љубављу, Свељубављу: дарујеш им спасење од греха, смрти и ђавола; дарујеш им победу над грехом, смрћу и ђаволом; дарујеш им Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот; дарујеш им васкрсење, блаженство, рај; дарујеш им «све божанствене силе» потребне за побожиост и живот вечни; дарујеш им све оно што им нико други не 6и могао ни имао дати. Охрабрен тиме, ја сам добре воље у ружењима за Тебе: јер ћеш због тога и мени дати све божанске дарове Своје, које си свемилостиво снео на земљу, сишавши с неба и поставши човек ради нас људи. Знам, знам, да си Ти зато постао човвк, да бисмо из Твоје човечанске, нама блиске руке, примили то што си као Бог на небу држао далеко од иас. О, Господе наружени, умножи ружења људи на мени ради пресветог Имена Твог; и сва ће се та ружења блатодаћу Твојом претворити у бесмртне руже. О, Господе свеблаги и свечовекољубиви, удостоји ме да макар ружгњима, добијеним Тебе ради, личим ва Тебе поруганог.

«Добре сам воље у невољама... за Христа»: у невољама за Тебе, једини истинити Боже и Господе неба и земље! Јер шта раде греси? Они кроз грехољупце стално ударају на Христољупце; и сва зла овога света непрестано кроз злотворитеље кидишу на божанска добра у нама; и сви ђаволи, на челу са сатаном, непрекидно наваљују на Тебе – Бога у нама. Али у свима тим невољама ми побеђујемо Тобом, вером у тебе, љубављу према Теби, страдањем за Тебе. А у замену за то, Ти нам души дајеш такву радост спасења, какву око људско не виде, ни ухо чу, ни у срце човечје дође. Са свима невољама у свету ми се радосно и раздрагано боримо, јер се сећамо Тебе и Твога божанског обећања: «У свету ћете иамти невоље, али не бојте се, јер ја победих свет» (Ин.16:33). «Вера је наша победа која побеђује свет» (1Ин.5:4). А хришћанин је истински слуга Божји када радосно подноси невоље Христа ради, заслађујући горчину њихову чудесном слашћу вере, љубави, наде, молитве, трпљења, смерности, кротости, поста, праштања.

«Добре сам воље у гоњењима… за Христа», за веру Његову, за љубав Његову, за наду Његову, за Истину, за Светлост, за Правду, за Божанство Његово, за Еванђеље Његово: јњр ме гоне безбожници, многобошци и незнабошци у име својих лажних ботова; јер ме гоне насилници, човвкомрзци, богомрзци, сладострасници, грехољупци и ђавољупци у име својих лажних и несветих и разорних љубави; јер ме гоне љубитељи и поборници и проповедници лажних нада, лажних истина, лажних правди, лажних божанстава, лажних вредности, лажних еванђеља, лажних срећа, лажних благостања, лажних сласти и блаженстава.

«Добре сам, воље у гоњењима за Христа»: јер знам да је зло тиме зло што не трпи добро и гони га; и грех је тиме грех што не трпи светост и гони је; и лаж је тиме лаж што не трпи Исгину и гони је; и неправда је тиме неправда што не трпи Правду и гони је; и ђаво је тиме ђаво што не трпи Бога и гони Га.

И док пожари гоњења пламте свуда око Христољубаца, кроз њихове христочежњиве душе бруји заносна благовест Спасова: «Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско. Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима!» (Мф.5:10–12). Ми знамо, вера наша и љубав наша сведоче, да нас никакво гоњење, ни мач, ни глад, ни невоља, ии голотиња, ни страх, ни туга, не могу раставити од Сладчајшег Господа Исуса, јер у свему томе побеђујемо Њиме који нас љуби (ср. Рим.8:35–37).

«Насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњица ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар, не може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем» (Рим.8:38–39). Но знате ли шта је наше најјаче и непобедиво оружје против наших гонитеља? Наша молитва за њих. То оружје нам је дато свепобедшим Спаситељем; ево њега: «Молите се Богу за оне који вас гоне» (Мф.5:44). Нашу душу у време гоњења проходи блаженство оне дивне благовеети Спасове: «Ако мене гонише, и вас ће гонити» (Ин.15:20). И ево још једне блажене благовести Јединог Благовесника у «нашим горким световима земаљским: «Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните» (Рим.12:14). Наша је одбрана: у гоњењима – радосно трпети. Опомените се, писао сам вам у Првој Посланици како се ми апостоли држимо у гоњењима: «кад нас гоне, трпимо» (1Кор.4:12). Ево непобитне истине нашег хришћанског побожног искуства: «Сви који побожно хоће да живе у Христу, биће гоњени» (2Тим.3:12).

«Добре сам воље у тескобама за Христа»: јер је то еваеђелски удео хришћанинов у овоме свету: тако се једино може служити незаменљивом Богу и Господу Исусу Христу, који нас ради осиромаши, сиђе у наш тескобни свет, да нас преко Себе обогати сваким богатством божанским, и кроз васкрсење изведе на небеса у Своје божанске бескрајности и бесмртности. Али док смо на земљи: ми једнако умиремо у тескобама за Христа, па ипак увек остајемо живи, свеживи за Живот Вечни који нам Он свемилостиво дарује; ми смо у тугама, али смо стално весели у души оним вечним весељем које бићу људском даје само вера у Јединог Победитеља смрти и пакла – Господа Христа; ми смо у сиромаштву, као они који ништа немају, па ипак све имају – у Гостгоду Христу имају, јер је Он – Божанско све и сва у свима световима: Божаиско све и сва за Херувиме и Серафмме, и за све Небеске Силе; а како.да не буде Божанско све и сва за нас, сићушна земнородна бића која гамижу у црвљу сопствених слабости и немоћи.

Пошто сам ја човек, а то значи: безбројне слабости згуснуте у тесто тела и душе људске, а Господ Христос чудесни Богочовек: оличење свих Божанских савршенстава и стварности, то ја, свестан своје ништавности и Христове Свебожанствеиости, стално вапијем ка сладчајшем Господу Христу, да дође и испуни мене свеслабог Својиам Божанском пуноћом: вапијем својом вером и љубављу и надом и молитвом и трпљењем и бдењем и кротошћу и смиреношћу и страдањем и постом. И Он свемилостиво испуњује вапајне жеље моје: јер ја немам друге жеље до да – сав будем Његов и Он мој, да сав будем у Њему и Он у мени. И по бескрајном човекољубљу Свом Он то бива. Зато сам добре воље у свима страдањима за Њега: «јер кад сам слаб, онда сам силан», слаб у себи – силан у Христу, слаб по себи – силан по Христу, слаб као човек – силан Богочовеком.

«Када сам слаб», а слаб сам: када све моје људске силе изнемогну у борби са гресима, са искушењима, са смртима, са нечистим дусима, изнемогну под сваковрсним тешкоћама и тескобама свог овог земаљског живота, изнемогну у даноноћним подвизима за Христа, изнемогну у извршивању светих еванђелских врлина, изнемогну у невољама, у болестима, у тугама, «онда сам силан» – вером у Христа, надом у Хрлста, молитвом ка Христу, љубављу према Христу, трпљењњм за Христа, смиравањем пред Христом, кротошћу због Христа: јер ради те вере моје, и наде моје, и молитве моје, и љубави моје, и трпљења мог, и смирења мог, и кротости моје – у мене се свим божанским силама Својим усељује свесладчајши Господ мој и Бог мој. И ја стварно постајем силнији од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола, од сваког искушења, од сваке тешкоће и туге и муке и бола и патње, и мени нико и ништа не може наудити ни у једном од постојећих светова, и онда: «све могу у Христу Исусу који ми моћ даје» (Флп.4:13).

И на мени се испуњује реч Свеистинитога: «Све је могуће ономе који верује» (Мк.9:23). Оно што је људима по слабости природе њихове немогуће, није немогуће Богу, када се Он због вере и љубавм твоје усели у тебе: «Јер је све могуће Богу» (Мк.10:27). «Што је у људи немогуће, у Бога је могуће» (Лк.18:27). Човек је јак само Богом; без Њега – он је слаба трска, танка паучина, беспомоћни мољац. Богочовек је једини у правом смислу јак и силан човек: јер је само Он јачи од смрти, од ђавола, од греха, а таквима чини Он и Своје следбенике, у које се усељује кроз свете тајне и свете врлине. Он – Бог зато је и сишао у наш земаљски свет и постао човеж, да ми јачамо у Њему и у сили јачине Његове, те да бисмо тако Њиме и његовом силом постали силнији од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола. Да, само је Богочовек истински јак и свејак, моћан и свемоћан човек.

12:11 «Постадох безуман хвалећи се: ви ме натерасте. Јер је требало да ме ви хвалите: јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, иако сам ништа.»

Али ви осећате и увиђате да ја хвалим не себе већ Господа Христа и све оно што Он чини преко мене. А које дело Његово које Он чини преко мене, и реч Његова коју Он објављује преко мене, не заслужују похвалу земље и неба? Али, мене је стид, и сматрам себе безулним што морам да набрајам и виђења и откривења која Господ чини преко мене ради вашег спасења: јер све то, по светим законима еванђелске вере, треба да остане сакривено и покривено светим покровом еванђелске смирености.

Ви сте морали увидети да сам ја по себи нико и ништа, и да је Господ Христос у мени све и сва: и да је Он тај који благавести и дела и чудотвори кроз мене као и кроз друге Своје апостоле. «Зато је требало да ме ви хвалите: јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, иако сам, ништа.» Све што је велико и превелико у наиа апостолима, то није од нас, нити је наше, већ је то од свемоћног и свемилостивог Господа Исуса, и Његово је; а ми, сваки од нас, шта смо ми по себи?

Ништа, ништа, и опет ништа. Молим вас, ослободите се једном незнабожачког човекопоклонства: обожавања човека као човека, и хваљења човека као човека, и величања човека као човека; и научите се једном за свагда овој еванђелској истини, еванђелској свеистини неба и земље: једина вредност, једина свевредност за све људе свих врвмена, и за вас Коринћане, човекопоклонике, јесте Богочовек Христос. Свако човекопоклонство, било у науци, било у философији, било у уметности, било у религији, било ма у којој грани људске делатности, није друго до смрад и гадост, голи смрад и гола гадост. Јер разгрните човека у његвој голој датости, и раставите на на све састојке, шта ћете пронаћи у њему? Само иловачу, црвље, гној, смрад; ништа од њега не преостаје иза смрти, јер га смрт сатерује свег, са свима састојцима, у црве, у гној, у прашину.

12:12 «Знаци апостола несумњиво бише учињени међу вама у сваком трпљењу, у знамењима и чудесима и силама.»

Проверлте те ознаке, та обележја мога апостолства међу вама, са ознакама осталих апостола, па ћете видети да «ни у чему нисам мањи од превеликих апостола.» А то значи: пропаведао сам истинито Еванђеље, истинито спасење; дао сам вам истиниту благодат, и истиниту свеосвећујућу, свепросвећујућу, свепреображујућу, свеспасавајућу силу Богочовекову; и све то пропраћао и посведочавао својим животом, и благодатнмм знамењима и чудесима; и ви преко мене примисте од Господа све што вам је потребио за побожност и живот вечни и у овом и у оном свету: «те се у свему обогатисте кроза Њ – тако да немате недостатака ни у једноме дару» (1Кор.1:5:7).

12:13 «Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду.»

«Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава?» Шта је то што су остале цркве добиле, а ви нисте? који је то дар, која истина, која љубав, која правда, која добродетељ, која света тајна, која благодат?

Не заборавите: један је Господ Христос у свима црквама, увек иста са свима Својим непотрошивим богатствима божанским, силама божанским, савршенствима божанским. Увек исти, божански исти: у љубави Својој божанкој за вас, Коринћане, као и за Галаћане, као и за Римљане, као и за све следбенике Своје у свима временима до свршетка света (ср. Евр.13:8). Предајући вам тако свесавршеног Бога и Господа, једино истинитог у свима световима, ја сам се трудио да остане непримећен међу вама и моје гладовање и моје жеђовање и моје сиротовање, да вас не бих ни за тренутаж одвратио од вашег дивљења и обожавања Господа Христа. Имате све што и остале цркве: «осим што вам ја сам не бејах на терету? Опростите ми ову неправду.» Јер вам нисам дао могућности да на мени покажете своју еванђелску љубав и бригу и старање. Претпостављао сам, ради што сигурнијег спасења вашег, да себе издржавам радећи својим рукама, да не бих учинио неке сметње Еванђељу Христову (ср. 1Кор.9:12). «Или грех учиних понижавајући себе да се ви повисите? Јер вам забадава проповедих Божије Еванђеље. Од других цркава отех узевши плату за служење вама; и дошавши к вама, и бивши у сиротињи, никоме не падох на терет. Јер моју оскудицу потпунише браћа која дођоше из Македоније; и у свему се чувах и чуваћу се да вам не будем на терету» (2Кор.11:7–9).

12:14 «Ево сам готов по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити: јер не тражим што је ваше него вас. Јер деца нису дужна тећи родитељима имања него родитељи деци.»

«Ево сам готов по трећи пут да вам дођем, и нећу вам бити иа терету: јер не тражим што је ваше, него вас.» Вас у вашој богозданој личности, вас кажви сте изашли из творачке руке Божје, вас какви сте после препорода и преображаја Господом Христом; тражим ваше душе за Христа, ваша срца, ваше савести, ваше воље, ваша тела; све то тражим за вечни живот ваш у Христу, за живот без греха, без смрти, без ђаволства. Тражим све оно шгго сачињава ваше бесмртно чавечанско биће: оно од чега вас је Бог саздао, и чиме сте ви посебна врста бића у свету: бића људска, бића боголика и богоподобна. А то је најпре ваша душа, па ваше тело: обоје једна чудесна јединка и целина – боголика личност. И душу и тело ваше Бог је створио за бесмртност и живот вечни: као што је душа за Господа, тако је «и тело за Господа, и Господ за тело» (1Кор.6:6): јер се све кроза Њ и за Њ сазда (Кол.1:16). Бог Логос је циљ и душе и тела вашег: они су саздаии, да се Њиме испуне занавек (ср. Кол.2:9–11). «У тој логосности је ваш вечни живот и ваше вечио блаженство. Зато и тражим од вас: вас саме, а не ваше имање, ваше куће, њиве, злато, сребро.

Јер је све то поред вас, и око вас, али то нисте ви. Ви осећате себе као посебне личности: сваки од вас је оно што својим самоосећањем и самосазнањем осећа себе као себе и сазнаје себе као себе; а осећа као себе и сазнаје као себе једним недељивим самоосећањем и самосазнањем само душу своју и тело своје. То је оно од чега је Бог начинио човекову личност; по њој је на божански тајанствен начин разливено човеково лично боголико самоосећање и самосазнање као нешто изузетно еегово, што он изражава речју: «ја.» А ваша имања нису ни најмање потребна мени, вашм духовном оцу. Истина је: и духовни родитељм дужни су тећи имање духовној деци својој, као што је то случај и са телесним родитељима. «Јер деца нису дужна тећи родитељима имања него родитељи деци.»

12:15 «А ја ћу врло радо трошши, и самог себе потрошити за душе ваше; иако вас ја љубим одвише, а ви мене мање љубите.»

Трошићу себе у подвизима еванђелским, да бих вас спасао од смрти, од греха, од ђавола; трошићу себе у проповеди, у молитви, у љубави, у трпљењу, у страдању, у гладовању, у жеђовању, у голотињи, у сиротињи, у посту, у бдењу, само да бих осигурао спасење вама. Па не само то, него сам готов «и самог себе потрошити за душе ваше», само да бих осигурао спасење ваше, Јер ништа није страшније за мене и тужније од призора: боголику душу људску дави, гуши, мучи, кињи, разноси, убија грех, смрт, ђаво, и одвлачи је у пакао. О! ево све душе моје теби смрти, теби ђаволе, – рвем се с вама до крвавога зноја, до вапајне изнемоглости, до последње капи зноја и крви моје, само вам не дам душе људске, за које је чудесни Господ мој умро и васкрсао. Смрти, ево ти душе моје, прогутај је, али ћеш је морати повратити кроз васкрсење у живот вечни, јер је у њој – Васкрсли Господ мој – Победитељ смрти, кога Ти не можеш држати у оковима својим, ни ти ђаволе у паклу своме! Због љубави моје за вас, Гоопод љубави неће дати да смрт прогута мене, и преко мене вас, него ће нас спасти по неизмерној милости и беспримернсм човекољубљу Свом: «иако вас ја љубим одвише, а ви мене мање љубите.»

Знате ли шта је савршена љубав? Ево: потрошити душу своју у борби са смрћу и свима смртима, са ђаволом и свима ђаволима, само да би душу ближњега одбранио и спасао од омрти и ђавола; спасавати душу ближњега од смрти и ђавола, то је једина истинска љубав у овом свету; свака друга љубав, која то не жели и не ради на томе, јесте назови-љубав, лажна љубав; љубити ближњега, то је спасавти му душу од смрти и ђавола н греха, Ето то је љубав истинска, то љубав хришћанска, и друге љубави нема, нема, нема.

12:16–18 «Али нека буде; ја вам не досадих, него, лукав будући, добих вас преваром. Еда ли вас што закидох преко кога од оних које слах к вама? Умолих Тита и с њим послах брата. Еда ли вас Тит што закиде? Не ходисмо ли истим духом? Не истим ли стопама?»

Противници светот апостола у Кормнту ширили су неистину о њему како је он, тобож, на лукав начин искористио Коринћане преко својих изасланика; иако сам личио није ништа од њих узимао, ипак је то учинио преко својих учеиика. Одбацујући ту неистину, свети апостол мзјављује: «Али нека буде и тако; ја вам не досадих (= ја вам не бејах на терегу), него, лукав будући, добих вас преваром. Еда ли вас што закидох преко неког од оних које слах к вама? Умолих Тита, и с њим послах и једног брата. Еда ли, вас Тит што закиде? Не ходисмо ли истим духом? не истим ли стопама»

И Тит, и брат дође с њим к вама, и ја – нисмо ли истим духом делали, истим самопрегором и истом искреношћу и ревношћу проповедали Еванђеље међу вама? Који од нас узе ишта од ваше имовине? Који вас ма у чему закиде? Ми со тражили за Христа, и непрестано тражимо ваше душе, вас саме, не ваше имање, јер хоћемо да вас отмемо од свих смрти, од свих грехова, од свих страсти, од свих злодуха. Ми смо стално гладни једнога, и жедни једнога: вашег спасења и вашег бесмртног богоугодништва. То је у односу на вас наша једина жеља – свежеља, наша једина молитва – свемолитва. А ваша имања? Та шта ће нам она, кад се ради о ономе што има већу вредност него сва земља, него сав свет, него сви светови: када се ради о души вашој. Опомените се Спасове благовести над блатовестима: «Каква је корист човеку, ако сав свет добије а души својој науди?» (Мф.16:26). А ми, спасавајући Христом душе ваше, осигуравамо и своје спасење.

Загго ми са страхом и трепетом градимо и ваше и своје спасење. А неки мисле да ми имања течемо! Сетите се: дошавши и вама, и бивши у оскудици, ја никоме не досадих, никоме не бејах на терету; забадава вам Еванђеље Божје проповедих; у свему сам пазио да вам не будем на терету, и пазићу (2Кор.9:7–9).

12:19 «Мислите ли опет да се бранимо пред вама? Пред Богом у Христу гоаоримо, а све, љубљени, за ваш напредак.»

Све што чинимо – «пред Богом у Христу» чинимо; све што проповедамо – «пред Богом у Христу» проповедамо. Па не само то него и ово: све што мислимо, и осећамо, и желимо, све то ми «пред Богом у Христу» мислимо, осећамо, желимо. Наш је свепозив: да сваког дана и ноћи, сваког – часа и тренутка, у свему и свачему само Господу Христу угађамо, а не људима; јер кад бисмо људима угађали, онда не бисмо били слуге Христове (Гал.1:10). А како се Господу Христу утађа?

Држањем Његових светих заповести. А држање светих заповести Његових освећује и душе и тела наша, чини нас светима, и та светост нас спасава од свакога зла, од свакога греха, и испуњава свима божанским добрима, истинама, правдама, лепотама, блаженствима, савршенствима. Знате ли када нећете згрешити делом? Када га «пред Богом, у Христу» чините. Тако исто нећете згрешити ни мишљу, ни осећањем, ни речју, када «пред Богом у Христу» мислите, осећате, говорите.

Твоја мисао «у Христу» неосетно се благодаћу Божјом претвара у христомисао; тако и твоје осећање у – христоосећање; и сав твој живот у – христоживот. А зар христомисао, и христоосећање, и христоживот – могу бити погрешни, и рђави? Не, јер је све у њима божанско, бесмртно, свето; јер све у њима бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато су све такве мисли, сва таква дела, све такве речи – «за ваш напредак», за ваше изграђивање у Христу пред Богом, за ваше непрекидно узрастање ка небу, ка свему божансхам, светом и безгрешном. Ми једно желимо, и једно од свемоћног и свемилостивог Гоапода за вас молимо: да све што говорите, чините, мислите, осећате, желите, – све то «пред Богом у Христу» говорите, чините, мислите, осећате, желите. Онда ћете бити прави хришћаки.

12:20–21 «Јер се бојим да вас, када дођем, нећу наћи какове хоћу, и ја ћу се наћи вама какова ме нећете: да како не буду свађе, зависти, срдње, распре, опадања, шаптања, надимања, буне; да ме опет, кад дођем, не понизи Бог мој међу вама, и не усплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за учиињену нечистоту и блуд и срамоту.»

Ако говорите, ако творите, ако мислите, ако осећате не «пред Богом у Христу», онда сте у опасности да се кроз своје речи, и своја дела, и своје мисли, и своја осећања отиснете литицом у све што је нехристово, а то је већ – ђаволово. Јер човек је или у Богу или у ђаволу; ту међупростора нема. Чим је у греху, он је у ђаволу, јер је сваки грех од ђавола; а кад је у добру, он је у Богу, јер је свако добро од Бога. Сетите се Спасових речи: «Без мене не можете чинити ништа» – добро, ништа истински добро, пред Богом и за Бога истински добро.

А пред Богом и за Бога је истински добро само оно добро које надживљује сваку смрт посебно, и све смрти скупа. Чим људи не контролишу себе Једино Добрим – Господом Христом; чим се не владају по Њему; чим не држе орца своја и савести своје у Њему, међу њима лако настају свађе, зависти, срдње, и свако друго зло. Поготову, хришћани се на тај начин, вољио или невољно, свесно или несвесно, одричу Господа Христа, а тиме се одричу себе, свога спасења, свога блаженства, свога раја, свога неба, и потапају себе у пакао, у царство свих смрти и свега смртнога. Ако будете такви, шта мени апостолу Христовом, остаје да чиним? Да се понесем према вама онако како ви не бисте желели: јер ћу немилосрдно ударити на ваше грехе, отсецајући их од вас, чупајући их из ваших боголиких душа. А то ће вас балети до вапаја.

Знате ли кад ће тај бол престати? Кад се радосно покајете «пргд Богом у Христу»: и из срца својих и душа својих одлучно избаците све што је греховнао и грехољубиво. Љубав Христова побуђује ме да плачем за онима који се не кају за почињене грехе: јер се они добровољно предају на вечиту смрт, на вечити огањ, на живот без Христа и ван Христа. А такав живот и није друго до пакао и вечите муке.

Грехољубље – то је већ мали пакао у души људској; христољубље – то је већ мали рај у души људској; и то овде на земљи. А по излаоку душе из овог тела и овог свега: тај мали пакао се претвара у вечни пакао, и тај мали рај се претвара у вечни рај. Такве су моје стрепње односно вас, такве моје туге, такве моје муке: «Јер се бојим да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каква ме нећете: да како не буду свађе, зависти, срдње, распре, опадања, подметања, надимања, буне; да ме опет кад дођем, не понизи Бог мој међу вама, и не усплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за учињену нечистоту у блуд и срамоту.»

«Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубављу и духом кротости?» (1Кор.4:21).

13:1 «Ово трећи пут долазим к вама. У устима два или три сведока остаће свака реч.»

«Ово трећи пут долазим к вама» – никада сам већ увек са Господом и Богом мојим Исусом Христом, и први пут и други пут и трећи пут. Јер је Он не само у мени (ср. Гал.2:20), него и испред мене, и око мене, и иза мене. Сав сам испуњен Њиме, и опкољен Њиме. Уствари, у мени и нема мене, већ само Он – Једини Човекољубац, са свима богочовечанским силама и дарима и добрима Својим. И ја, долазећи к вама, не доносим ништа своје, ништа човечије, већ све Христово, све Богочовечије. Да, к вама Коринћанима, некадањим многоструким човекопоклоницима, човекопоклоницима кроз многобожачку науку, кроз многабажачку културу, кроз многобожачку науку, кроз многобожачку културу, кроз многобожачки живот, ја долазим не са човеком већ са Богочовеком.

Човек и Богочовек, човекопоклонство и богопоклонство, ето у томе је сва разлика између јелинског схватања живота и света и хришћанског схватања живота и света, између јелинског доживљавања живота и света и хришћанског доживљавања живога и света. Све је у овоме: човек и Богочовек. Све муке духа људског, ума људског, срца људског, савести људске, крећу се увек, свесно и несвесно, само између тога двога, и своде се на то двоје. Да бисте се спасли човека, и свих његових паклова и грехова и смрти и ђавола, ви сте пригрлили Богочовека: Његов рај, Његову Вечну Истину, Његову Вечну Правду, Његову Вечну Љубав, Његов Вечии Живот, Његове свете тајне, Његове свете врлине. О, да бисте све то усвојили и упили у себе свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свом мишљу својом!

Отворите широко све очи душе своје, све очи савести своје, те сагледајте и увидите једном за заувек: Богочовек је једини логичан и логосан и бесмртан и вечни смисао сваког људског бића у свима световима његова постојања, почевши од земаљског, па надаље ка небу и небесима изнад свих небеса, где чудесни Једини Човекољубац Христос у телу људском живи с десне стране Бога Оца, владајући милошћу и свељубављу над свима људским бићима.

«Трећи пут долазим к вама» – са новим Богом, јединим истинитим Богом у свима световима, а најпре у нашем земаљском свету, који је до Његове појаве био ружна изложба лажних и наказних богова, и најлажнијег и најнаказнијег бога међу свима – човека, човекобога, а то је – ђавола, ђавобога. Јер човек, чим је у греху и са грехом, у смрти и са смрћу, он је у ђаволу и са ђаволом. И тако увек: кад год човек прогласи себе за бога, он уствари проглашава ђавола за бога, смрт за бога, зло за бога. А како ђаво богује?

Богује грехом, богује злом, богује лажју, богује смрћу, богује неправдом, и сваком другом муком. Међутим, ја долазим к вама са Богочовеком, а то је: са новим животом – богочовечанским бесмртним животом, са новом истином – богочовечанском бесмртном истином, са новом правдом – богочовечанском бесмртном правдом, са новом љубављу – богочовечанском бесмртном љубављу.

А то је све супротно ђавочовечанском поретку живота којим сте досад живели: јер живећи грехом и у греху, човек живи оним што је ђаволово и ђаволско, пошто се у сваком греху таји невидљиви ђаво. И ви, волећи грех, посредно волите у њему наказног и смрдљивог ђавола; и још, волећи грех, ви волите смрт, своју смрт, јер из греха се рађа смрт, само из греха. Уствари, сваки грехољубив човек је добровољни самоубица, пошто сваки грех излучује из себе смрт и оно што осмрћује и усмрћује. А човека осмрћује и усмрћује све оно што га одваја од јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. А то је грех, сваки грех, био велики илм мали: увек одваја од Бога а сједињује са ђаволом.

Међутим, живот богочовечански у Христу, ето то је ваш нови живот, који никада не стари, не умире, јер је божански бесконачан, бескрајан, вечан, почиње овде на земљи, па се продужава у оном свету кроза све векове. У чему се састоји богочовечански жквот?

У живљењу Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечном Божанском Добротом, Вечним Божанским жИвотом. А све то донео је нама људмма чудесни Господ Исус, поставши човек и извршивши Својим Богочовечанским животом спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Живећи још овде иа земљи Вечним Божанским Животом, човек је јачи од свих смрти Вечним Животом јачи; јачи од свих лажи – Вечном Истином јачи; јачи од сваке неправде – Вечном Правдом јачи; јачи од сваке мржње – Вечном Љубављу јачи; јачи од свакога зла – Вечним Добром јачи; јачи од свакога греха – Вечном Врлином јачи; јачи од свакога ђавола – Вечним Богом јачи.

Хоћете сведоке за то? Има их безброј: сваки апостол, сваки мученик, сваки хришћанин је сведок васкрсења Христова, чудотворне силе Христове, Вечне Истине Христове, Вечне Правде Христове, Вечне Љубави Христове, Божанства Христова, свемоћи Христове, ообеде Христове над грехом, смрћу и ђаволом, Иза мене једног стоје многобројми сведоци такви: проповедајући вам Еванђеље Богочовека, ја сам вам показао свемоћну и свепреабражајну силу Његову на многим људмма у вашој средини. И међу вама је Господ Христос «силно посведочен за Сина Божјега» (Рим.1:4): посведочен безбројним чудесима, знамењима и силама. Колико је вас силом Његовом исцељено од телесних болести! а колико тек од духовних болести! Гле, та сви сте ви – васкрсли мртваци! Сваки од вас не беше ли духовно мртав за Вечну Божанску Истину, за Вечну Божанску Правду, за Вечни Божански Живот?

Но сила васкрслог Господа васкрсе вас из мртвих, васкрсе вас из свих духовних смрти. Сем неких од вас, који, добровољно укопани у своје грехе, у те страшне духовне гробнице и смрти, не хтедоше покајањем васкрснути у Христу – за Живот Вечни и Истину Вечну.

Погледајте око себе, ви бивши мртваци, и угледаћете многобројне сведоке свепасоносне силе Христове. «У устима два или три сведока остаће свака реч», свака моја реч, речена вама раније, сада, или кад вам по трећи пут дођем. Свештено је правило: «У устима два или три сведока остаће свака реч» (ср. Втор.17:6; 19:15; Мф.18:16; Ин.8:16–18; 5:32; Евр.10:28).

13:2 «Унапред казах, кад бејах други пут код вас, и сад, кад нисам код вас, унапред говорим онима који су сагрешили и свима осталима: Ако опет дођем, нећу штедети.»

Никакав се грех не може бранити као нешто природно, правдано или неопходно. Нема природног греха, јер је грех прва и основна неприродност у човечанском свету, у човечанској природи. И у свету и у човеку природно је само оно што је од Бога, а све друго је и неприродно и противприродно. Такав је на првом месту грех, па смрт, па ђаво. То су три једине неприродности у овом Божјем свету и у овом Божјем човеку. А оно што је неприродно и противприродно нема оправдања пред природном, нормалном, логосном логиком људском и акђелском. Међутим, грех се труди да оправда себе својом логиком, својом самозваном логиком, која је увек логика ђавола.

Јер само ђаволова логика, и ођавољена логика људи, труди се да покаже и докаже, како је грех и природан и неопходан и оправдан. Уствари, ђаво је логика греха; и обратно: грех је логика ђавола; јер само ђаволу и пред ђаволом грех је и природан и оправдан и неопхдан; и опет: само је греху ђаво и природан и оправдан и неопходан.

Међутим, по Богочовеку Христу, по Његовој Логици, и по Његовом Логосу: грех је и неприродан и неоправдан, и зато увек погубан и разоран за богоздани свет и боголику природу људску. Богоздана природа Богом створених светова и бића добила је своју природност од Бога Творца. У природи тих светова и бића природно је само оно што је Божје, а неприродно је све оно што је небожје, ванбожје, противбожје. А то је грех, и сва зла која се роје из њега.

Јер грех и јесте извор овмх зала, и нема зла мимо греха и без греха. Како грех улази у богоздане светове? Кроз слободу умних бића. Тако је ушао у анђелски свет, тако и у човечански, земаљски свет. У чему је суштина греха?

У злоупотреби богодане слободе: слобода воље се добровољно окреће од Бога, отступа од Њега, иступа против Њега, хоће оно што је небожје, ванбожје, противбожје. Ето, то је сав грех, и сви греси, како у свету демонском тако и у свету човечанском. Родоначелник греха је сатана: први је узажелео да живи ван Бога, без Бога, против Бога. А у томе је сав грех и у свету ђаволском и у свету човечанском. У наш земаљски свет грех је ушао кроз капију слободне воље човекове, ушао из сатанског света. Зато су у суштиии исти и грех сатане и грех човека: хтети живети без Бога, мимо Бога, против Бога. Истина, главни проналазач и творац греха је сатана, а човек је његов добровољни сарадник, сатворац. Зато је сва одговорност за грех у земаљском свету на чевеку, јер је допустио драговољно да његова боголика душа буде заведена лукавим предлогом сатане.

Бог је и постао човек, и јавио се као Богочовек, да божанском светлошћу обасја васцели богоздани свет и све дубиие и ширине и висине боголиког бића људског, и да покаже: да је и у свету и у човеку Бог оно што је природно, Бог и Божје и божанско, а да је грех и оно што је од греха – неприродно и противприродно. Исцељујући душу људску од греха и грехољубља, Богочовек јој даје богочовечански вид, богочовечански ум, богочавечанску савест, те Христов човек види и свет и човека у њиховој богозданој чистоти и красоти. И овај се свет појављује као савршена творевина Божја: сав је богојављење, јер свака твар посебно и све твари скупа јављају Бога; све је саздано Богом Логосом, зато све има своју божанску логосност и логичност; и још: све је саздано за Бога Логоса, зато је прави смисао и циљ сваке твари у њеном божански логосном и логичном постојању и животу (ср. Кол.1:16; Евр.2:10). Нема сумње, свака твар у свету јесте – мало Еванђеље Бога Логоса, Његов неућутни гласноговорник; а све твари скупа сачињавају првобитно Еванђеље Бога Логоса, Првоеванђеље, Праеванђеље; и зато је свака твар живи сведок Бога Логоса у свету и над светом (ср. Кол.1:17). Стога, нико од људи нема изговор за неверовање, или за криво веровање у Бога Творца, ако само хоће да правилно чита ову Божју књигу, исписану сунцима, звездама, биљкама, животињама, људима, и безбројним тварима, књигу коју ми називамо природом, васионом, мироздањем (ср. Рим.1:19–23).

Грех никако и ни у ком смислу нема оправдања, нарочито откако је безгрешни Бог постао човек, и као Богочовек живео, и непрестано живи, међу људима на земљи. Живећи као стварни човек потпуно без греха на наочиглед свих људи (ср. Ин.8:46; 1Ин.3:5; 1Пет.2:22), Богочовек Христос је показао и доказао: да је грех савршено непотребан људском бићу, неприродан, неоправдан и свепагубан у овом земаљском свету и у роду људском, Он је потпуно открио: да су све смрти, све болести, све несреће, све невоље у човечанском свету само од греха и због греха.

И то непобитно показао и доказао божанским учењем Својим и божанским делима Својим. После Њега људи немају изговора за грех, немају, немају, немају. Зато је Свеистинити и објавио: «Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали; а сад изговора неће имати за грех свој. Да нисам творио међу њима дела која нико други не твори, греха не би имали» (Ин.15:22:24).

Так помоћу Богачовека род људски је најсавршеније познао природу греха: сву његову пагубност и пустошност, сав његов пакао, све његове страхоте, све његове смрти, све његове наказности и гадости и одвратности. И после Њега хтети правдати грех, и бранити га као нешто природно и неопходно и нормално, спада у отворену ненормалност и свесни сатанизам.

Да, једино се сатана неуморно и упорно труди да оправда грех као нужност и као метод живота, и осатањени људи попут њега. Но, нема поштеде греху! смрт греху! њега треба немилосрдно уништавати у корену, у зачетној клици, јер се из њега коте све смрти, сви ужаси, све страхоте у свету човечанском.

Зато хришћани не смеју трпети грех, још мање – волети грех, а понајмање – бранити грех као нешто неопходно, природно, неминовно. А воле ли гррех, нека увек рачунају на казну за грех. Колико је грех страшан и неприродан за човека, види се нарочито из тога што је Бог љубави одредио Страшни суд да суди грехољубивим људима за грехе њихове.

Зато је и свети човекољубац Павле немилосрдан у борби са гресима које грехољубиви хришћани љубоморно негују у себи, «Унапред казах, пише он Коринћанима, кад бејах други пут код вас, и сад, кад нисам код вас, унапред говорим онима који су сагрешили и свима осталима: ако опет дођем, нећу штедети», – нећу штедети грех који је у вама, а и вас ако сте се изједначили са грехом, и ако сте вољни да му и даље робујете. Не знате ли, да робујући овоме греху, ви преко њега робујете свима смртима, свима пакловима, свима ужасима, свима страхотама, свима ђаволима, на челу којих стоји свегрешни и свезлосмрадни сатана.

13:3 «Јер ви тражите доказа о Христу који говори у мени, који није слаб према вама, него је силан у вама.»

Богочовек је несхватљива тајна, ако се на Њега примени оно јелинско, оно софистичко, оно хоминистичко мерило бића и ствари, које је кроз ватикански и ренесански и уопште европски хуманизам постало малтене свеопште европско мерило: «човек је мера свих бића и ствари.» Та мера никако не може да обухвати васцелог Богочовека; она може да обухвати од Њега само човека, а не и Бога у Њему, те тако по том мерилу и Богочовек испада ништа више него човек. А то је оно што је најтрагичније по човека у овоме свету.

Примењујући ово чисто људско, чисто антропистичко мерило, човек увек остаје у безизлазном положају: и мисао му је у безизлазном положају, и осећање, и ум, и душа, и савест, као у некој тамници, као у неком диогеновском бурету, само са свих страна потпуно затвореном, те не могу да пробију из њега на ваздух и слободу богочавечанских стварности, бесконачних Богом.

Неки од коринтских хришћана, робујући овоме мерилу јелинске антропоморфистичке вере и философије и гносеологије, не могу да схвате да из светог апостола Павла, човека, говори сам Богочовек Господ Христос, и да све истине које он проповеда. сва дела која он твори, нису од човека ни по човеку, већ од Богочовека и по Богочовеку.

Да би то схватио, људски ум се мора претходно преобразити богочовечанском силом, благодаћу, постати богоум, христоум, по оној речи свесветог апостола: «Ми ум Христов имамо» (1Кор.2:16), зато и разумемо оно што нам је Богочовек донео и подарио Својом Личношћу и животом на земљи (ср. 1Кор.2:10–20). Исто тако, да би људско срце осетило све «дубине Божје» (1Кор.2:10) које су у Богочовеку Христу, у Његовом Богочовечанском Телу – Цркви, и у свему што је од Њега и по Њему, мора се облагодатити, осветити, преобразити, продубити, проширити благодаћу Богочовековом кроз свете тајне и свете врлине еванђелске. Оно мора постати своје врсте богоорце, христосрце, саоваплотивши се светом, саборном, васељенском срцу Цркве Христове.

Коринћани, схватите једном: ми не проповедамо човека већ Богочовека, јер човек без Бога, то је нерешива загонетка, отровна тајна, неподношљива страхота, језиво привиђење, земљино страшило, козмичко чудовиште, смрдљива тама, ледени мрак.

У то ћете се уверити, ако озбиљно загледате у човека, у људе, у све људе, ма кога доба, ма које расе, ма кога континента. Само у Богочовеку човек је дат као блага вест, као радосна тајна, као мила затонетка, као светла бесмртност, као вечито блаженство. Зато нема под небом ни над небом другог имена и другог бића сем Богочовека, којим би се човак као појединац, и род људски као целина, могао спасти свога отрова, своје таме, своје чудовишности, своје језивости, своје смрти, свога пакла. Ми смо апостоли очевици тога и сведоци тога.

Зато ми и проповедамо Боогочовека, чисту истину о Њему, посведочену свеубедљиво и непобитно за сваки здрав ум људски и здраво срце и здраву савест, и увек «као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо» (2Кор.2:17). «Јер себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Господа ради» (2Кор.4:5). Зар не увиђате, – о незнабожачког слепила вашег! – да «Бог говори кроз нас»? (2Кор.5:20). Та за нас свака реч има вечни значај, вечити смисао, вечну вредност, зато ми са страхом и трепетом «пред Богом у Христу говоримо» (2Кор.12:19) све што вам из Еванђеља Спасовог говоримо, све што вам о истинама свих светова зборимо.

И ви још непрестано «тражите доказа о Христу који говори у мени!» Та зар бих ја могао живети како живим, да Господ Христос не живи у мени? Та зар бих ја могао радити кажо радим, да Господ Христос не ради у мени? Та зар бих ја могао чудеса еванђелска чинити међу вама, да Господ Христос; није у мени? Да није чудесног Гоопода Исуса у мени, ја бих онда међу вама био бесплодан као ваши философи: Платон, Сократ, Аристотел, Протагора, и сви осташи редом. А међу вашим боговима јелинским владао бих речју као Меркур, али бих и као Меркур био беспомоћан пред смрћу и осталим тајнама светова.

О, знајте и чујте сву истину о мени: када бих имао све речитости свих вашшх Демостена, и све мудрости свих ваших мудраца, и све славе свих ваших великаша, ја бих био само – многотгруки самоубица: јер све ваше мудрости људске, и све ваше речитости људске, и све ваше величине људске, само су омче, понекад свилене и златне, алим омче, које ме по стопут задављују и у самоубицу претварају.

Кроз све ваше мудрости, кроо све ваше речитости, кроз све ваше величине, зар не видите? – царује и влада смрт, и безброј смрти. А ја човек, и самим тим мученик и роб смрти, не могу то да подносим, и по стопут ћу извршити самоубиство, ако је смрт врховни господар бића људског и рода људског. Али од свих тих мора ваших, од свих тих наркоза ваших, од свих тих лажних божанстава ваших, који кроз све своје само смрти робују, само смрти служе, ја се спасавам Јединим Победитељем смрти: Богочовеком Господом Исусом, који је васкрсао и смрт победио за све људе, па и за мене, некадањег христоборца Савла, а сада – вашег апостола Павла. Зато ја међу људима, међу свима људама ових времена, ништа не знам, нити хоћу да знам, осим Христа распета и васкрсла. Да, распета и васкрсла!

Јер у томе је сва моја тајна, и сва моја сила, и сва моја бесмртност, и сва моја вечност. Чујте: ја нећу ништа своје, ништа од себе, ништа што није од чудесног Богочовека, па макар ме ви хтели исковати од хиљаде ваших Платона и Сократа и Демостена и Перикла и Ликурга, Нећу ја себе никаквог, сем Христовог, само Христовог, увек Христовог, у свима световима Христовог, а најпре у овом земаљском свету. И ви још проверавате, да ли Христос говори у мени, из мене!

Та чујте: ја ни душу своју нећу, ако у њој није Христос! ни савест своју нећу, ни срце, ни мисао, ни тело, ни вид, ни слух, ни ум, ни разум, ништа, ништа, ништа своје нећу, само Њега хоћу, само Њега ради живим, јер Њиме, једино Њиме побеђујем све смрти свих светова, све паклове, све нечисте духове. Само сам Њиме силан, и – свесилан! само сам Њиме моћан, и – свемоћан! само Њиме «све могу», јер ми једини Он даје моћи да побеђујем све смрти, све ђаволе, све грехе, сва искушења, сва зла свих светова.

А и ви сте ту силу Његову осетили, по мери ваше вере у Њега и преданости Њему. Сетите се како сте Његовом силом и благодаћу постали јачи од свега смртног, греховног и ђавољег. Он, незаменљиви Господ мој и ваш, «није слаб према вама него је силан међу вама», тако силан, да ви вером у Њега и љубављу гк Њему и молитвом побеђујете све смрти, све недаће, сва зла овога света.

13:4 «Јер иако би распет по слабости, ипак је жив по сили Божјој; а и ми смо слаби у њему, али ћемо бити живи с њим силом Божјом према вама.»

Хришћани су увек хришћани тиме што су животом својим на земљи неуморни сведоци Христова васкрсења, Христове победе над смрћу у овоме свету, и Христове бесмртности и вечнога живота иза побеђене смрти и смртности у ономе свету. Смрт, свака смрт јс знак слабости и немоћи, знак свеслабости и свенемоћи. Тако и смрт Христа као човека, али не и као Богочовека. Да је Он био само човек, и као такав распет и погребен, онда Он никада не би могао васкрснути и смрт победити; смрт би остала јача и од Њега, као што је остала јача од ваших Платона и Сократа и Демостена и свих људи свих нрвмена. Али је радосна тајна у овоме: Христос је Богочовек, и као човек «би распет по слабости», но као Бог – Он васкрсе из мртвих, јер смрт није имала силе и моћи да Га држи у својим оковима, у својој власти. Зато је Он «жив по сили Божијој», по сили која је у Њему као Богу: свебесмртна и свевечна. И као свемоћни и свесилни Бог Он подиже из мртвих човека, људску природу, победи смрт за њу и место ње, и даде јој живот вечни. У томе је јединственост Његове личности и Његове победе над смрћу; у томе незаменљивост Његова у свима људским световима; и то је оно што Га чини јединим истинитим Богом међу свима безбројним боговима у које су људи веровали на земљи и верују.

Гледајући Богочовека на крсту, многи се саблажњавају и тврде: умро је занавек! – Али, уразумите се, Он је умро за то, да би се кроз Своју смрт спустио у све наше људске смрти, и подигао нас из свих као Богочовек: извео са Собом и саваскрсао природу људску и род људски из свих смрти.

Ево тајне нас хришћана: ми смо хришћани тиме хришћани, што и у овом и у оном свету живимо васкрслим Господом Христом и ради вакрсрслог Господа Христа, непрестано доживљујући Њега као биће свога бића, и живот свога живота, и душу своје душе, и савест своје савести. Доживљујући Његову смрт, Његово преображеже, Његово васкрсење, Његово вазнесење, и уопште сав Његов богочовечански живот, ми се спасавамо од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, од свакога ђавола. Јер шта је спасење?

Спасење је живљење Спаситељем и у Спаситељу; јер живљење Њиме и Њега ради даје нам Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и осигурава нам победу над смрћу, грехом и ђаволом у овом свету, и вечно блеженство у оном свету. Нема сумње, ми се спасавамо само као живи, органски делови Спаситељевог Богочовечанског тела: Цркве свете, Цркве апостолске, Цркве саборне.

Јер Црква и није друго до сав Богочовечански живот Христов, продужен кроз све векове и кроз све вечности. Доживљујући Христов крст као нешто своје, ми чланови Цркве распињемо себе, своје слабости и своје страсти, по Духонаписаној речи Божјој: «који су Христови, распеше тело са страстима и жељама» (Гал.5:24). А то боли, и личи на слабост. Нарочито за спољни свет то значи слабост: мучити себе крсним подвизима, самораспињањем, еда би себе ослободио страсти и свих духовних смрти, и са Господом Христом васкрсао у живот вечни. Али, како Њега ради и Њиме доживљујемо крст, самораспеће, тако са Њим и помоћу Њега доживљујемо и васкрсење из свих смрти. Зато никада не одвајајте Христов крст од Христова васкрсења.

Ми знамо: крст је саблазан за Јевреје и безумље за Јелине, за њихов непреображени, необогочовечни ум, и стога – слабост и немоћ. Али за вас хришћане, крст је сила Божија на спасење ваше од свих смрти, од свих зала, од свих ђавола. Крст Господа Христа изгледа слабост, и јесте, ако се не споји са васкрсењем. Али слабост крста сједињује се са свесилом васкрсења. И док смо на крсту са Христом, ми смо слаби, бар за спољни свет слаби; али васкрсавајући са Христом, ми постајемо силни и свесилни: «и ми смо слаби у Њему, али ћемо бити живи с Њим силом Божијом међу вама.» Да, «међу вама» не без вас, јер ћете и ви бити живи с васкрслим Господом Христом, вером у Њега и љубављу и Њему: јер вера у Васкрслог и љубав према Васкрслом низводе у душу силу Божију, која савлађује све смрти у свима световима, и осигурава бесмртност и живот вечни у божанским блаженствима.

13:5 «Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе огледајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Осим ако у чему нисте ваљани.»

Зато: «Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе огледајте» у вери распетог и васкрслог Господа Исуса, Богочовека. Јер је то најважније за човека, за људско биће уопште: вера у распетог и васкрслог Господа. У томе, једино у томе је сва величина, сва вредност, сав смисао човекова бића. Вез те вере, хтео или не, човек пада у равноврсне поноре: лажи, заблуде, зла, смрти, греха, неправде, мржње, и у све пороке сатанизма и хуманизма.

«Вером стојимо» (ср. 2Кор.1:24) у вечној Истини Христовој, у вечној Правди Његовој, у вечној Љубави Његовој, у Вечном Животу Његовом – вером, а не знањем или знањима, а не науком или наукама, а не философијом или философијама, а не уметношћу или уметностима: јер нас та вера држи у Богочовеку и свему Његовом. А то су такве неизразиве радости и такве чудесне стварности, какве око људоко не виде, и срце лудско не наслути, и ум људски не замисли: јер су све бескрајне божанским бескрајностима, које никакав ум људски ни срце људско обухватити не могу. Шта говорим: обухватити! – Не, ни приближно наслутити. Зато нас ка томе и кроза све то води једино вера у Богочовека Христа, и она нас држи у томе, и заувек одржава.

Зато је вера најважнија делатност човекова бића у свима његовим световима и вечностима. Стога непрестано испитујте себе јесте ли у вери, огледајте себе сваки дан и сваки час. Испитујте све поноре срца свог и ума свог, да ли су у вери. Пронађете ли неки крај срца свог или кутак ума свог да није у вери Христовој, – загледајте добро, мора бити сав у трулежи, у тами, у пустоши, у смрти. Јер где Христа нема, ту је тама, и трулеж, и смрт, и свако зло. А где је Он, – ту је сав рај, сва Истина Божја, и Правда, и Вечност, и Светлост. Јер Христос тиме живи у људима, у њиховим срцима, умовима и савестима.

«Или не познајете да је Исус Хрпстос у вама? осим ако у чему нисте ваљани.» Христос се уселио у вас хришћане кроз свето крштење, и непрестано се усељује кроз свето Причешће, кроз свето покајање, кроз све свете тајне; а усељује се у вас и кроз свете врлине: веру, љубав, наду, молитву, пост, кротост, смиреност, трпљење, праштање, братољубље. А исељујемо Христа из себе, знате ли чиме? – Маловерјем, кривоверјем, неверјем, саможивошћу, себичношћу, злобом, мржњом, пакошћу, похотљивошћу, среброљубљем, и уопште сваким грехом, сваком страшћу, сваким неваљалством.

Вера у Господа Христа је огањ који спаљује сваку нечистоту у бићу људском, свако неваљалство и грех и зло и страст. Није ли вера јака у нама, у нама се неосетно накоте разни духовни црви, у почетку скоро невидљиви, неприметно мали, да затим порасту у црве неуспављиве, ако не будемо стражили над собом молитвом, постом, бдењем, љубављу, трпљењам, хрвањем са сваким грехом, са оваком страшћу, са сваком смрћу, са сваким демоном. Само јака вера даје силе и снаге човеку да води чист и свети живот, јер она црпе снаге за то из животворне благодати Господње, која се подвига наших ради излива и разлива по нашој души, и крепи је и јача и чини непобедивом у борби са гресима и страстима.

13:6–7 «А надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла, не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљани да будемо.»

Имајући све то у виду: «надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани», наш је живот – отворена књига пред вама. Читајте је и прочитавајте.

Није ли сва исписана Господом Христом: Његовим делима, Његовим истинама, Његовим мислима, осећањима, расположењима? Ми ништа своје не желимо у себи, већ само оно што је Христово; јер смо једино тако сигурни да ћемо бити ваљани, ако је Господ Христос у нама и са нама. Без Њега – ми смо плен разноврсних искушења и саблазни. Тешко нам је и борити се с њима, акамоли победити их. Знате ли како ћете проверити себе, да ли је Христос у вама? Ако сте орни за зло, и чините га, онда Христос није у вама. Јер грехољубље и злољубље сведоци су отсуства Христова у вама. Зато се ми и «молимо Богу да ви не чините никаква зла, не да се ми ваљани покажемо,

него да ви добро чините, а ми као неваљани да будемо.» На то нас нагони љубав Христова: која хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине, и порасту у човека савршена, у меру раста висине Христове.

13:8 «Јер ништа не можемо против истине, него за истину.»

Зашто? Зато што истина није нешто што људи могу уништити. Она није људски појам, да би је људи путем својих умовања могли одбацити као нешто нереално и погрешно; она није људски изум, да би је људи могли по своме нахођењу порицати или злоупотребити; она није људска творевина, да би јој људи могли нашкодити или ма шта учинити: усмртити, уништити, са земље протерати. Истина је сам Богочовек Христос, у свој пуноћи своје Богочовечанске личности, свесавршенства, надсмртности и вечности. Стога је Он једино људско биће на овој планети које је за себе смело рећи, и с правом рекло: «Ја сам Истина» (Ин.14:6).

А кад је Истина – Он: свемоћни, свезнајући, свебесмртни, свевечни Бог и Господ, шта онда могу људи учинити против Истине, не само ви Коринћаии, него сви људи свих времена? Богочовек = Истина увек је неизмерно јачи од свих непријатеља Истине, не само оних у људском облику, него и оних чисто духовних, нематеријалних – злих духова, на челу са сатаном. Јер Бог је Бог Истином, а сатана је сатана лажју, тојест тиме што у њему нема истине, што је потпуно отпао и испао из Истине, што не стоји у Истини, не обитава у Њој (ср. Ин.8:44). Људи пак који су против Богочовека = Истине, то своје истиноборство увек позајмљују од сатане посредно или непосредно, свесно или несвесно. У томе они су само мајмунски подражаваоци сатане, често врло смешни; увек су духа његовог, ума његовог, философије његове, но на крају свих крајева увек неизмерно трагични.

Додуше, Мефистофели се увек вешто маскирају истином, да би што успешније прокријумчарили своје лажи. Али људи који разликују духове, одмах распознају да је то фанфаронада прикривене лажи сатанине, само преведене иа језик заводљив за људе и њихове «чисте појмове», «чисте разуме», «чисте умове», разуме се чисте – од Бога, но никада чисте од духа сатане, од ума његова, од философије његове.

Овде је реч о Истини, или боље: о Свеистани. Само је Бог Свеистина. Од те Своје Свеистине Господ је највећу меру разлио по бићима Светих Небеских Духова: Арханђела и Анђела; мању меру по људима; још мању по видљивој пзрироди, Али све те расејане истиие и истинице извиру из Свеистине.

Хотећи да своју истину, дану му од Бога Свеистине при стварању, прогласи за Свеистину и узурпира за себе власт Свеистине, први Светлоносац – постао је Мраконосац, сатана. Тако и људи, када узурпирају истину за себе и проглашују је за свој изум и творевину у посед, они уствари оамо понављају мрачни богоборачки подвиг сатане у оквиру људскога живота. Но при томе такви људи неминовно отпадају од Истине = Бога и упадају у мрак лажи = сатане, који је не само Лаж него и Свелаж. И све лажи у човечанском свету, од прве до последње, тајанственом суштином својом воде порекло од сатане, његове су. Ту људи никада нису самостални проналазачи, већ увек свесни или несвесни трабанти сатане = Свелажи.

Бог = Свеистина постао је човек, да би човеку дао Истипу изнутра у самој прасуштини његовој: да би је учовечио и очовечио у роду људском; да би се човек родио, оприродио и оплодио Истином, и Истина постала органски део и суштина људске природе. Ето, зато је Бог и постао човек, и јавио се као Богочовек, и занавек остао Богочовек = Истиначовек, Свеистиначовек. Ову чудесну и сверадосну благовест открива нам Дух Свети преко светог Еванђелиста: «Истина постаде од Исуса Христа» (Ин.1:17), постаде у човечанском свету, ма да је у њему као Богу постојала увек и одувек.

У Њему је њено порекло, њена бесмсртност и њена вечност; у Њему је њена свепуноћа и свесила; зато је Спас = Свеистина и објавио Своју Свеистину као нераздељиво тројединство пута, истине и живота, обелоданивши благовест: «Ја сам Пут, и Истина, и Живот» (Ин.14:6).

Свеистина = Бог постао је човек, да из људске природе и човечанског света потисне и истера лаж, Свелаж. Не треба се варати: земаљски свет је бојсшште на коме се води даноноћна борба између Свелажи и Свеистине, сатане и Богочовека, и то води кроз људе. Јер су људи слободна бића, и могу се слободно отгредељивати или за Свеистину или за Свелаж. И најмања лаж у нашем човечанском свету је од Свелажи, зато се и од ње најмање чавек може ослободити једино Свеистином, Богочовеком, ако вером стане уз Њега и преко Њега води борбу са лажима, које се по нашем човечанском свету роје из Свелажи, роје кроз саблазни, кроз заводљиве идеје, мисли, осећања, жеље, увек огреховљене и осатањене грехом. Да грехом: јер смо робови греха и робови лажи, Свелажи; тако на целој скали бића, сатана и његови црни анђели су добровољни робови греха, и зато робови лажи, свих лажи, Свелажи.

Тако и људи: чим су робови греха, робови су лажи, Свелажи = сатане, и од тога их може ослободити једино Истина, Свеистина – Богочовек Христос. «Сваки који чини прех, роб је греху» (Ин.8:34), роб је лажи, Свелажи, и његов је отац ђаво (ср. Ин.8:44), јер се духовно рађа из његове Свелажи. Од тога ослобађа једино Истина, Свеистина, под условом: да вером, љубављу, молитвом, постом и осталим светим врлинама познате Истину и останете у њој. Познате ли Истину и останете у њој, «Истина ће вас ослободити» (Ин.8:31–32) од робовања лажи, Свелажи, којој се робује кроз грехе и грехољубље. Једино ако вас Богочовек = Свеистина ослободи од греха, од робовања греху – «заиста ћете бити ослобођени» (Ин.8:36).

Ми људи, створени као боголика бића Богом – Свеистином, «ништа не можемо против истине, него за истину» јер живећи за Истину и борећи се за Њу = Христа, ми се уствари боримо за себе, за свој живот, за своју бесмртност, за своју вечност.

«Ко истину твори», (Ин.3:21), укорењује се у Свеистини = Богочовеку, саоваплоћује се Њему, постаје «сутелесник» Његов (ср. Еф.3:6), органски део Свеистине = Богочовечанског тела Цркве, и тако заувек присаједињује Богочовеку Христу, и постаје прави, истински човек, обогочовечени, уистињени и оистињени човек, над којим никаква смрт нема власти, никаква страст, никакав злодух.

Живећи и борећи се за Свеистину = Христа, човек постепено «расте растом Божјим» (Кол.2:19), расте у све бескрајне висине божанске, ураста у неизмерне беоконачности Свеистине, где никакав земаљски мољац греха, лажи и смрти не допире, и где лупежи не поткопавају и не краду. Живећи Господом Христом и ради Господа Христа, човек свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом «истинује» кроз сваку своју мисао и дело и поступак и реч: јер живот у Господу Христу јесте непрекиино истиновање (ср. Еф.4:15); непрекидно «хођење у истини» (ср. 2Ин.1:4; 3Ин.1:4), хођење истином, непрекидно живљење Свеистином, а то је – бесмртовање Свеистином, вечитовање Свеистином.

13:9 «Јер се радујемо кад смо ми слаби а ви јаки: за то се и молимо Богу – за ваше савршенство.»

«Јер се радујемо кад смо ми слаби а ви јаки»: ми слаби по смирености еванђелској, а ви јаки Христом Богом. Гледајући себе из Христа, ми се апостоли увек осећамо бескрајно слаби ио својим човечанским моћима, зато се и непрекидно смиравамо пред чудесним Господом Исусом, који нам тога ради и даје своје божанске силе, те се дешава мило чудо с нама: када смо слаби, онда смо силни, силни Христом Богом; и тада све христоборне и богоборне силе свих светова постају неизмерно слабије од нас, и ми их весело и радосно потиремо као смрдљиве црве.

А ви Коринћани, некадањи многобожачки и незнабожачки човекопоклоници, осетили сте са Господом Христом нову силу, неизмерно јачу од свих људских сила, и од свих адских сила, и од соих демонских сила, и сазнали сте шта је то бити уистини јак човек. Јак човек? Уистини само онај који побеђује смрт и све амрти, пакао и све паклове, ђавола и све ђаволе. А такав је сваки од вас само Господом Христом, у Њему и помоћу Њега, пошто је Он једини под небом Победитељ свих смрти, свих паклова, свих ђавола. Само пазите да се јакост ваша не претвори у погибао вашу. А то ће се дотодити, ако ви узмаштате и уобразите да сте јаки – собом, по себи, као људи, као Коринћани, као философи и мудраци овога света.

Јер чим гордост зађе у душу хришћанинову, она отера из ње све божанске силе Христове које вас чине јакима. А те силе занавек ће остати у вама, и из дана у дан јачати сваком јачином Божјом, знате ли када? Када се иапуните смиреношћу еванђелском, која свако ваше добро приписује Господу Христу, јер је свако добро ваистину само од Њега – Једино Доброг (ср. Мф.19:16–17).

Будете ли напредовали из смирености у смиреност, увек и непрекидно, ви ћете напредоавти из силе у силу, из добродетељи у добродетељ, из победе над грехом у победу над смрћу, и из победе над смрћу у победу над ђаволом. Оно што се непрестано захтева од хришћана, то је смиреност, јер се њоме стичу и бесмртно одржавају у души све свете врлине скупа, и свака света врлина посебно: вера, љубав, нада, молитва, пост, кротост, трпљење, и остале редом. Једино те свете врлине воде у богоподобно савршенство, које је крајњи циљ свакоме хришћанину, циљ одређен саммм Господом Христом: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» (Мф.5:48).

А то се савршенство не стиче одједанпут него постепено, подвизима светих врлина, из дана у дан, из ноћи у ноћ; нигде краја томе савршенству, зато нигде краја и нашим еванђелеким подвизима. Хришћанин увек иде напред, никада не стаје, иде из врлине у врлину, борећи се до крвавог зноја са сваким искушењем, са сваким грехом, са сваким злом, са сваком смрћу, са сваким злодухом, најпре у себи, па онда у свету око себе, јер је за нас хришћане овај свет бојиште за живот вечни.

А греси, а зла, а смрти, а ђаволи, непрекидно наваљују на нас, да нам отму, или ослабе, или униште наше свете врлине и подвиге, који нас воде спасоносном савршенству; и ви сте стално у опасности од њих «за то се и молимо – за ваше савршенство»: молимо се Богу да будете јаки Господом Христом, да бисте побеђивали свако искушење, сваки грех, свако зло, сваку смрт, сваког ђавола, и тако достигли савршенство на које сте позвани.

13:10 «Због тога пишем ово не будући код вас да, кад дођем, не поступим без штеђења, по власти коју ми је Господ дао на зидање а не на рушење.»

Заборави ли хришћанин на главни циљ свога живта: постизање богоподобног савршенства, он се лако отисне најпре у неки мањи грех, па потом у све веће и веће грехе, и то по мери свога нехата, нерађења на себи и недограђивања себе светим врлинама. А мањи греси, када се удруже, лако доведу са собом и теже грехе, па и оне најтеже. А зађу ли у душу хришћанинову тешки греси, и одомаће ли се у њој, онда – има ли средства да их се ослободи? Има: покајање свесрдно и одлучно. Оно као мач оштар с обе стране врши операцију ваше душе: отсеца са кореном сваки грех. Разуме се, то боли, често пута страховито боли, јер је човеково грехољубље ваистину велико и страсно. Толико страсно, да оно просто оприроди грех у човеку, учини га саставним, органским делом његове душе, његовог бића.

И када такав грех отсецамо и чупамо из своје душе и ума и бића, онда често пута обамиремо од бола, као онај младић из кога Господ истера страшног ђавола, јер га ђаво, излазећи из њега, толико изломи и измучи «да миоги говораху: умрије» (Мк.9:26). Само је Господ Христос зиао да младић кроз то болно обамирање оживљује, улази у живот. Тако и покајање: оно је такав духовни потрес и земљотрес, толико раслаби човеха чупајући из њега омиљене грехе, да га претвара у болесника који се постепено опоравља и оздравља хранећи се јаком храном светих еванђелских врлина и светих еванђелских тајни.

Све што је Господ дао роду људском у Свом светом Еванђељу, дао је да човек зида себе у биће бесмртно и вечно. А то су свете тајне и свете врлине. Помоћу њих човек зида себе у човека савршена, у човека божански бесмртна, и то зида на темељу – Богочовеку Христу, јер је то једини темељ у нашем човечанском свету, на коме човек може сазидати себе у бесмртно и вечно биће, које никаква смрт срушити не може, а свеколико искуство рода људског сведочи да – «другога темеља нико не може поставити» (1Кор.3:11). Зашто? Зато што је Господ Исус Једини Победитељ смрти, свих смрти, у нашим човечанским световима. И то је оно што Га чини неразрушивим темељом за свако људско биће.

На том неразрушивом темељу човек зида себе у биће бесмртно и вечно: вером, надам, љубављу, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, и осталим светим врлинама, а истовремено зида себе и светим тајнама: најпре светим крштењем, па светим причешћем, па светим покајањем, па светим јелеосвећењем, и осталим светим тајнама Божјим, којих је пуна света Црква Христова. Зида ли пак човек себе на ма ком другом бићу сем Богочовека Христа, или на ма којој ствари ван Њега и без Њега, или на себи самом, или на некој идеји која није Христова, он уствари зида себе на песку, и никада не може да сазида, јер што он обдан сазида, то му обноћ поруше искушења, греси, страсти, злодуси, духовне смрти. Да, поруше и сруше, јер он никада не може бити јачи од њих без Христа. И тако се човеково биће расипа и распада у безброј грехова, и страсти, и сласти, и смрти. И збива се на таквоме човеку тужна реч Јединог Човекољубитеља: «Ко не сабира са мном, расипа» (Лк.11:23).

На путу еванђелског себезидања, себеизграђивања у човека савршена, у човека богочовечански бесмртна, хришћане воде и руководе свети апостоли и апостолски прејемници у светој Цркви. У њиховим је рукама та божанска уметност над уметностима, и сва власт богочовечанска. И они увек богомудро употребљавају ту уметност Духа Светога и ту божанску власт на спасење смирених хришћана. Та је власт божански узвишена, али и божански страшна: јер што разреши на земљи, разрешено је на небу; и што свеже на земљи, свезано је и на небу (ср. Мф.18:18; Ин.20:23). Имајући у виду недостатке и грехе неких коринтских хришћана, и желећи да их излечи од тога, свети христоносац Павле пише им: «Због тога пишем ово не будући код вас да, кад дођем, не поступим без штеђења, по власти коју ми је Господ дао на зидање а не на рушење.»

13:11 «А даље, браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама.»

«Радујте се», јер је тужан земаљски свет постао радионица бесмртних радости откако је Господ Христос сишао на земљу и постао човек, пошто је са Собом донео све радости неба. Сетите се, прва Арханђелова реч Свеблагодатној, којом је објављен Његов долазак у наш земаљски свет, била је: «Радуј се!» (Лк.1:28). Па онда и Његово рођење на земљи објављено је од светих анђела као «велика радост» свима људима, «јер се роди Спаситељ – Господ Христос» (Лк.2:10–11), да спасе свет од греха, смрти и ђавола.

Ето зашто се треба увек радовати: Спаситељ је доео спасење роду људском од свепагубног тројства – греха, смрти и ђавола. А шта је за људе страшније и убитачније од тога трога? Но радост наша није толико у томе, колико у ономе што нам је Спаситељ даровао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Правду, и све остале божанске дарове, који и јесу вечити извор бесмртних радости за људско биће. «Радујте се», кад вас нападају и хиљаде смрти, јер је у вама Једини Победитељ свих смрти – Господ Христос. «Радујте се», кад греси кидишу на вас, јер је са вама Јединта Безгрешни – Господ Исус. «Радујте се», кад на вас наваљују и са вама ратују ђаволове слуге, па и сами ђаволи, јер је са вама и у вама – Једини истинити Бог, Господ Христос, пред којим и ђаволи дрхћу као беспомоћни мољци.

«Усавршавајте се», јер су хришћани, док год су на земљи, недовршена бића. Уопште човек остаје недовршено биће, ако себе не доврши Богочовеком. А то значи: ако себе не усаврши Богочовеком. Јер у Богочовеку је дат једини истински савршен човек. И сваки човек уопште може постати истински савршен једино, ако духовно уједини себе са Богочовеком, ако постане сутелесник Његов, сутелесник Богочовечанског Тела Његовог – Цркве свете. Уради ли то, у човека се усељују све божанске силе и божански дарови, који човека испуњују Богом у свима бескрајностима његовог загонетног бића. Јер, шта је истинсни савршен човек? – Човек који је себе испунио Богом.

А то човек може постићи једино помоћу светих новозаветних тајни и светих новозаветних врлина. Свака од њих уноси у душу Бога; а све оне скула уносе васцелог Бога и Господа Христа. Света је заповест еванђелска: «да се испунимо сваком пуноћом Божијом» (Еф.3:19). А где је та пуноћа Божија на земљи? – У Богочовеку Христу. Јер је речено: «У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно» (Кол.2:9)

Са Богочовеком Христом први пут се уствари јавио на земљи сав Бог, сва пуноћа Божанства. И то се јавила, да би постала достојање сваког човека. Отуда, усавршавати се у ствари значи – све више и више испуњавати себе Богом и Господам Христом, све тако до оне чудесне мере, када хришћанин може рећи за себе: «Ја више не живим, него у мени живи Христос» (Гал.2:20). Усавршавање је веома дуг и сложен подвиг благодатног обожења себе помоћу светих тајни и светих врлина. Дужност је хришћанина да се усавршава док не постане, по речима светих отаца, «бог по благодати.»

«Утешавајте се», и то утехом Светог Духа Угепштеља, јер нема страдања за Христа, нема смрти за Христа, нема невоље, нема беде, нема подвига, нема тешкоће, у којима нас не може утешити Утешитељ Благи. Очајање, теби нема места у срцу хришћаниновом: јер ено у Цркви свих божанствених сила, помоћу којих може победити сваки грех, сваку смрт, сваког нечистог духа. А то троје и јесте једини праузрок очајања у души Христовог човека.

Да, ти осећаш и знаш: покајање је увек јача сила од сваког греха, од сваке духовне смрти, од сваког демона. Зато нека хришћанина никакав грех не заводи у очајање. Сврх свега чувајте се очајања, јер је очајање најопаснији грех, зато што не воли покајање и сматра да му ни оно не може помоћи. Очајање је убило Јуду; оно непрекидно убија све грехољупце који су упорни богоборци и христоборци.

«Исто мислите» – О Богочовеку Христу, о Спаситељу, о спасењу, о Вечној Истини, о Вечној Правди, о Вечној Љубави, о Вечном Животу, о свему оном што нам чудесни Господ Христос донесе Својим силаском с неба и учини нашим Својим боравком међу људима ка земљи. Разномислија у тим стварима врло су опасна и убитачна.

Ваш ум када умује о томе, нека умује помоћу светог, саборног, васељенског, апостолског, богочовечанског ума Цркве Христове, јер када смо свим бићем у Цркви Христовој, онда – «ми ум Христов имамо» (1Кор.2:16), и непогрешиво расуђујемо о Господу Христу и Његовом Богочовечанском подвигу. Чим се ум хришћанинов издвуји од саборног ума Цркве, он се лако отисне у заблуде, у јереси, у сањарења, у лакомислености.

«Мир имајте», најпре у себи. А имаћете мир у себи, ако избаците из себе сваки грех, јер је грех сила која ствара демонски немир у души. Пошто је пореклом од ђавола, грех уноси у боголику душу човекову демонске стихије, које и сеју по њој немир кроз непријатељсгво к Богу. Уствари, сви немири душа људских имају корен и пракорен у демоничности греха који увек непријатељује према Богу, увек ратује са Богом. И хришћани моту имати мир међу собом, ако уклоне грехе из себе и између себе.

«И Бог љубави и љира биће с вама»: јер Бог не воли грех, али воли човека. И кад ви омрзнете грех и потиснете га из себе и између себе покајањем и осталим еванђелским врлинама, онда ће Бог љубави и мира бити с вама, «Бог љубави и мира» очекује од вас да ви из љубави према Њему и према себи добровољно војујете са гресима и све их потиснете из себе помоћу благодатних светих тајни и светих врлина, и онда ће Он бити с вама. Јер Он – «Бог љубави» – не жели да никога на силу држи уза себе и влада њиме, и буде са њим.

Љубав божанска и јесте тиме божанска што слободна бића људска не спасава силом, него им предлаже сва средства спасења од греха, смрти и ђавола. Ко та средства добровољно и вером и љубављу прими, и помоћу светих тајни и светих врлина очисти себе од свакога греха и зла, Бог љубави се усељује у њега, испуњује га Собом, и такав човек постаје савршен човек Божји. У таквима и са таквима и борави «Бог љубави и мира.»

13:12 «Поздравите један другога светим целивом. Поздрављају вас сви свети.»

«Поздравите један другога целивом светим»: јер се у нас хришћана кроз свети целив разливају по нашим душама свете жеље за узајамно спасење. Ми хришћани знамо да је спасење наше у светости нашој: јер спасти се и није друго до светим божанским силама благодатнмм осветити сву душу своју и срце и савест и тело.

Спасење је подвиг самоосвећења: ту се помоћу добровољних подвига благодаћу Христовом потискују сви греси, све страсти, све нечистоте, и биће се човеково испуњује божанским силама које су потребне за побожност и живот вечни (ср. 2Пет.1:3). А живот вечни за нас хришћане почиње још овде на земљи кроз побожност; побожност пак и јесте свети живот по Богу, Богом и ради Бога. Том подвижничком благодатном светошћу се савршено уређују сви наши светови: и свет наше душе, и свет наше савести, и свет нашег ума, и свет наших односа са људима, са родом људским, са тварима, и са свима видљивим и невидљивим бићима.

Хришћани су дужни да непрекидно зраче светошћу као сунце светлошћу; у њих све треба да буде свето: и реч, и дело, и поздрав, и поглед, и мисао, и осећање, и жеља, и целив, и све и сва што се креће и бива и живи у њиховим човечанским бићима. Таквог светог целива од људи жељан је и сам чудесни човекољубац Господ Христос, зато са тугом кори Симона фарисеја а хвали грешницу: «Целива ми ниси дао, а она од како уђох не преста целивати ми ногу» (Лк.7:45).

Сишавши у наш несвети и грехољубиви свет, чудесни Господ је Собом осветио све што је људско, па и целив: и њему дао божанску светост и силу, да би хришћани и преко светог целива преливали један у другога своје свете жеље, и тако помагали један другоме у спасавању себе од греха, смрти и ђавола, и освећивали себе божанским боготворним силама, које поступно прерађују човека у благодатног богочовека.

«Поздрављају вас сви свети.» Питате ме: ко су ти «сви свети»? – Сви хришћани који су са мном. Јер хришћани су хришћани својом добровољном благодатном светошћу. Од почетка до краја хришћанство је: подвиг освећења себе блатодатним светим тајнама и светим врлинама. То је врло сложен, разгранат и дуг подвиг, али зато једино средство да човек биће своје ослободи од свега грешног, смртног, демонског, и преради себе у биће свето, богоподобно, бесмртно. Свака света тајна освећује хришћанина: освећује га свето крштење, свето причешће, свето покајање.

И свака света врлина освећује хришћанина; света вера, света љубав, света нада, света молитва, свети пост, света кротост, света смиреност, свето трпљење. Све те свете божанске силе постепено прерађују хришћанина у светог човека, у свето људско биће. А то значи: у једино правог, савршеног и потпуног човека.

Јер је само свети човек – изграђен, завршен и довршен човек. А остали људи су: или подљуди, или каљуди, или нељуди. Нема човека мимо светог човека. Ниси хришћанин ако непрестано не освећујеш себе светим врливама и светим тајнама. Јер светост наша – то је воља Божја у односу на нас (ср. 1Сол.4:3), како је та воља показаиа кроз Богочовека Христа. То је оно рада чега нас је Бог створио и што Он хоће од нас људи, само то. А то и јесте све, божанско све у односу према човеку нао јединки, и према роду људском као целини.

13:13 «Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.»

Јер у томе Пресветом Тројству је – све и сва за људско биће у свима световима, почевши са земаљским светом. Све бива и јесте и креће се: од Оца кроз Сина у Духу Светом, све сем греха и зла. Зато је друго Свето Лице Пресвете Тројице и сишло у наш земаљски овет и постало човек, да нас отројмчи, пошто смо кроз грех и зло главну одлику своје човечанске природе, боголику тројичност, пореметили, помрачили, унааказали, покварили.

Чудесни Господ Христос враћа нас тој првобитној светој тројичности наше природе: Њиме и кроз Њега дате су нам у Цркви све божанствене силе Пресвете Тројице, помоћу којих се сваки хришћанин отројичује, по мери своје вере и својих подвига. У сваком хришћанину делају својим божанским силама: и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети. Другим речима: Света Тројица дела у Цркви благодаћу Богочовека Христа. А шта је «благодат Господа нашега Исуса Христа»? То је све оно што је Господ Христос донео свету поставшм човек. А то је? – Сав Бог са свима божанским силама које изграђују спасење човеку, побеђујући све грехе, све смрти, све ђаволе, и отројичујући биће људско на сву вечност, која почиње још овде на земљи.

Та «благодат Господа нашега Исуса Христа, ц љубав Бога и Оца, и заједница Светога Дуза» увек делају у Богочовечанском Телу Цркве, преображавајући сваког хришћанина, који се подвизава смиреном вером, у биће, свето, бесмртно, боголико, тројицелико.

Бити прави хришћанин значи: непрестано живети Светом Тројицом – од Оца кроз Сина у Духу Светом; и душа и савест и ум хришћанинов стално се крећу и делају од Оца кроз Сина у Духу Светом, те се тако васпоставља тројична боголикост, и из хришћанина увек зрачи тројична светлост, коју никаква тама обузети не може. А то све значи: сијати, светлети, зрачити тројичном светлошћу.

Да, хришћанин обавезно сија и зрачи тројичном светлошћу. То је по преимућству дејство Духа Светога, који се даје хришћанима за њихову веру у Господа Исуса, Богочовека. Сва истина неба о човеку сабрана је и богонадахнуто изражена оним чудесним речима светог јутрењског антифона: «Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја, свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње (=Светим Духом свака душа живује и чистотом се узвишује, светли се тројичним јединством свештенотајанствено).» Да, свака душа светли се тројичним јединствсм свештенотајанствено. Ту је све свештено, свето и тајанствено.

Благодатним подвизима Духа Светога душа човекова постепено оживљује, васкрсава из свих духовних смрти, које нису друго до греси, и чистотом се узвишује све више и више из греховне разбијености и несабраности ка Пресветом Јединству Божанске Тројице, да би: вечито живела и блаженствовала у Њој и Њоме, обнављајући своје тројично јединство и боголикост. Обнови ли хришћанин душу своју непрекидним благодатним живљењем помоћу светих тајни и светих врлина од Оца кроз Сина у Духу Светом, душа се заиста и у свом и у оном свету светли боголиким тројичним јединством, и тако постиже савршену пуноћу свога боголиког бића и одговарајућу пуноћу блаженства у вечном царству јединог истинитог Бога и Господа у свима видљивим и невидљивим световима: Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Амин! Амин!

* * *

Из свега вам је јасно, Коринћани, да у хришћанству ништа није од човека и по човеку, већ све од Богочовека и по Богочовеку. Роду људском једино је Богочовек открио сву тајну бића људског и рода људског. И показао: да је Пресвета Божанска Тројица за биће људско и род људоки почетак и крај, и све што је између почетка и краја. По небеском и земаљском пореклу свом човек је сав од Оца кроз Сина у Духу Светом, сав од Јединог Истинитог Бога свих светова.

Да, истинити човек је сав од Јединог Истинитог Бога: Оца, Сина и Светога Духа. Сав – сем греха, који је туђински нанос, неприродан и непотребан и пагубан. Зато је хришћанство свецелим бићем својим од Свете Тројице и у Светој Тројици.

Све је ту и свештено и тајанствено; и само облагодаћеном, освећеном, обогочовеченом, отројиченом уму људском доступно. И то доступно до извесне мере, коју тројицелика природа људска сместити може, а даље, бескрајно даље кроз неизмерне божанске бесконачности Тројичног Божанства све је покривено милим велом свете слатке тајанствености. Ту су неизмерна пространства за вечне блажене доживљаје наше свете вере и свете љубави и свете смирености и свете кротости и свете молитве кроз бесконачне векове.

Амин! Амин! Амин!

На Св. Апостола Тадеја Света обитељ Ћелије

21. VIII (3. IX) 1952. год. Петровдан

Манастир Ћелије 1954