Књига о Товиту, Поглавље 5

Товија послушан оцу. Узима за сапутника у Раге анђела Рафаила. Туга мајке Ане. Товит је тјеши.
И одговоривши Товија рече му: Оче, све ћу учинити што си ми заповиједио.

Али како ћу моћи узети сребро од (онога) кога не познајем?

И даде му потврду и рече му: Тражи себи човјека који ће поћи с тобом, и даваћу му плату док сам жив; и иди да узмеш сребро.

И пође да тражи човјека и нађе Рафаила, који бјеше анђео, а (он) не знадијаше.

И рече му: Могу ли поћи с тобом у Раге Мидијске, и да ли познајеш та мјеста?

И рече му анђео: Поћи ћу с тобом, и пут ми је познат, а код Гаваила, брата нашег, живио сам.

И рече му Товија: Причекај ме и рећи ћу оцу моме.

И рече му: Иди и не касни.

И ушавши рече оцу: Ево, нађох ко ће поћи са мном. А он му рече: Позови га к мени да сазнам од којега је племена и да ли је повјерљив да би ишао с тобом.

И позва га, и уђе и цјеливаше један другога.

И рече му Товит: Брате, из ког племена и из ког отачаства си ти, кажи ми?

И рече му: Племе и отачаство тражиш ли ти, или најамника који ће поћи са сином твојим? И рече му Товит: Хоћу, брате, да знам род твој и име.

А он рече: Ја сам Азарије, Ананије великог, од браће твоје.

И рече му: Добро си дошао, брате; и не љути се на мене што сам тражио племе твоје и отачаство твоје да сазнам. А ти си брат мој од лијепа и добра рода. Знао сам Ананија и Јонатана, синове Семије великог, пошто смо путовали заједно у Јерусалим на поклоњење да принесемо првине и десетине плодова, и не заблудише у заблуду браће наше. Од доброг си коријена, брате.

Него, реци ми: Коју плату да ти дадем? Драхму на дан и остало потребно, као и сину моме?

И још ћу ти придодати плати ако се здраво вратите.

И договорише се тако. И рече Товији: Припреми се за пут и нек вам буде са срећом. И припреми син његов што је за пут. И рече му отац: Иди са човјеком; а на небу обитавајући Бог благословиће пут ваш, и нека анђео његов буде вам сапутник. И изађоше обојица да отпутују, и пас дјечаков са њима.

А заплака Ана, мати његова, и рече Товиту: Зашто одасла чедо наше? Зар он није жезло руке наше кад улази и кад излази пред нама?

Сребро сребру и да не стигне, само чедо наше кад би нам остало.

Јер што нам је дат да живи од Господа, то је нама довољно.

И рече њој Товит: Не тугуј, сестро, здрав ће се вратити и очи твоје видјеће га;

Јер анђео добри путоваће са њим, и благословиће се пут његов, и вратиће се здрав.

И преста плакати.