Пријатељица слуша глас пријатељев, тугује због растанка с њим и слави његову љепоту.
Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!

Ја спавам, а срце је моје будно; ето гласа драгога мојега који куца: Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја ноћнијех капи.

Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? Опрала сам ноге своје, како ћу их каљати?

Драги мој промоли руку своју кроз рупу, а што је у мени устрепта од њега.

Ја устах да отворим драгоме својему, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.

Отворих драгому своме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проговори. Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва.

Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима.

Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.

Што је твој драги бољи од других драгих, о најљепша међу женама? Што је твој драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?

Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа;

Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као гавран;

Очи су му као у голуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу;

Образи су му као лијехе мириснога биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;

На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима.

Гњати су му као ступови од мрамора, углављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.

Уста су му слатка и сав је љубак. Такав је мој драги, такав је мој мили, кћери Јерусалимске.

Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?