Милине пријатељичине.
Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;

Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.

Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;

Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, гдје висе тисућама штитови и свакојако оружје јуначко;

Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.

Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову.

Сва си лијепа, драга моја, и нема недостатака на теби.

Ходи са мном с Ливана, невјесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха Аманскога, с врха Сенирскога и Ермонскога, из пећина лавовских, с гора рисовских.

Отела си ми срце, сестро моја невјесто, отела си ми срце једнијем оком својим и једнијем ланчићем с грла својега.

Лијепа ли је љубав твоја, сестро моја невјесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свијех мириснијех ствари.

С усана твојих капље сат, невјесто, под језиком ти је мед и млијеко, и мирис је хаљина твојих као мирис Ливански.

Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен, студенац запечаћен.

Биље је твој воћњак од шипака с воћем краснијем, од кипра и нарда.

Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.

Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!

Устани, сјевере и ходи, јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.