Вуци ме, за тобом ћемо трчати; уведе ме цар у ложницу своју; радоваћемо се и веселићемо се тобом, спомињаћемо љубав твоју више него вино; прави љубе те.

Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске, као шатори Кидарски, као завјеси Соломонови.

Не гледајте ме што сам црна, јер ме је сунце опалило; синови матере моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах својега винограда, који ја имам.

Кажи ми ти којега љуби душа моја, гдје пасеш, гдје пландујеш? Јер зашто бих лутала међу стадима другова твојих?

Ако не знаш, најљепша између жена, пођи трагом за стадом, и паси јариће своје покрај станова пастирских.

Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем.

Образи су твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима.

Начинићемо ти златне гривне са шарама сребрнијем.

Док је цар за столом, нард мој пушта свој мирис.

Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива.

Драги ми је мој грозд кипров из винограда Енгадских.

Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! Очи су ти као у голубице.

Лијеп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се.

Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам јелове.