Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење.

Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности.

Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.

А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни.

Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.

Или не знате, браћо, јер говорим онима који знају закон, да закон влада над човјеком само докле он живи?

Јер је удата жена везана законом за живог мужа; ако ли муж умре, разријеши се од закона мужевљева.

Зато, дакле, док јој је муж жив биће прељубница ако пође за другога мужа; ако ли јој умре муж, слободна је од закона, да не буде прељубница ако пође за другога мужа.

Тако, браћо моја, и ви умријесте закону тијелом Христовим, да припаднете другоме, Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу.

Јер кад бијасмо у тијелу, страсти грјеховне кроз закон дјејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси.

А сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по староме слову.

(та ћемо, дакле, рећи? Да је закон гријех? Никако! Него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер ни за жељу не бих знао да закон не каза: Не пожели!

А гријех узевши повод кроз заповијест изазва у мени сваку жељу; јер је гријех без закона мртав.

А ја живљах некад без закона; а када дође заповијест, гријех оживље,

А ја умријех, и нађе се да ми заповијест дата за живот би на смрт.

Јер гријех узевши повод кроз заповијест превари ме и уби ме њоме.

Тако, дакле, закон је свет, и заповијест је света и праведна и добра.

Зар ми, дакле, добро донесе смрт? Никако! Него гријех, да се покаже као гријех, причини ми смрт кроз добро, да буде гријех до крајности грјешан кроз заповијест.

Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху.

Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним.

Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар.

Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени.

Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим.

Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним.

А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени.

Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.

Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку;

Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим.

Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?

Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха.

Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.

Јер им свједочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.

Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.

Јер је Христос завршетак јакона за оправдање сваком који вјерује.

Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човјек који то чини живјеће у томе.

А праведност која је од вјере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? то јест да сведе Христа;

Или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих.

Али шта говори (Писмо)? Близу ти је ријеч у устима твојима и у срцу твоме, то јест ријеч вјере коју проповиједамо.

Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.

Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.

Јер Писмо говори: Сваки који вјерује у Њега неће се постидјети.

Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају.

Јер сваки који призове Име Господње биће спасен.

Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?

А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро!

Али сви не послушаше Јеванђеље; јер Исаија говори: Господе, ко вјерова проповиједи нашој?

И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије.

Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове.

Него велим: Зар не разумје Израиљ? Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на суревњивост покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас.

А Исаија говори смјело: Нађоше ме који ме не траже, јавих се онима који не питају за мене.

А Израиљу говори: Ваздан пружах руке своје према народу непослушном и бунтовном.

Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати.

Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка.

Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних који руже тебе падоше на мене.

Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду.

А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу,

Да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.

Зато примајте један другога. као што је и Христос примио вас на славу Божију.

Али кажем, да је Исус Христос био слуга обрезања истине ради Божије, да утврди обећања оцима.

А незнабошци да прославе Бога због милости. као што је написано: Зато ћу те признати међу незнабошцима, Господе, и пјеваћу имену твојему.

И опет говори: Веселите се незнабошци, с народом његовим.

И опет: Хвалите Господа сви незнабошци, и славите га сви народи.

И опет Исаија говори: Биће коријен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци.

А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.

А ја сам, браћо моја, и сам увјерен у вас, да сте и сами пуни доброте, испуњени сваког знања, да можете и једни друге поучавати.

А писах вам, браћо, мало смјелије, као напомињући вам по благодати која ми је дата од Бога,

Да будем служитељ Исуса Христа међу незнабошцима свештенослужећи јеванђељу Божијему, да принос незнабожаца буде благоугодан, освећен Духом Светим.

Имам, дакле, хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу;

Јер се нећу усудити да говорим нешто што Христос није учинио кроза ме ријечју и дјелом за послушност незнабожаца,

У сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим;

И тако се старах да ширим јеванђеље, не тамо гдје име Христово бјеше познато, да не зидам на туђем темељу;

Него као што је писано: Којима се не јави за њега, видјеће: и који нијесу чули, разумјеће.

Зато и много пута бијах спријечен да дођем к вама;

А сад више немајући мјеста у овим крајевима, а имајући жељу од много година да дођем к вама,

Кад пођем у (панију, доћи ћу вам: јер се надам да ћу вас у пролазу видјети, и ви ћете ме отпратити онамо кад се најприје бар донекле наситим вас.

А сад идем у Јерусалим служећи светима.

Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилог за сиромахе међу светима у Јерусалиму.

Добровољно одлучише, али и дужни су им; јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима. дужни су и они њима у тјелесним потребама послужити.

Кад ово, дакле, свршим, и овај им плод предам, поћи ћу у (панију преко вас.

А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова јеванђеља Христова.

Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене;

Да се избавим од непокорних у Јудеји, и да служење моје за Јерусалим буде по вољи светима;

Да с радошћу дођем к вама, по вољи Божијој, и да се успокојим с вама.

А Бог мира нека је са свима вама. Амин.