Исаијино виђење славе Господње и позив у пророчку службу.
Године које умрије цар Озија видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву.

Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше.

И викаху један другоме говорећи: Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.

И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.

И рекох: Јаох мени! Погибох, јер сам човјек нечистијех усана, и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима.

А један од серафима долетје к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клијештима,

И дотаче се уста мојих и рече: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се.

Потом чух глас Господњи гдје рече: Кога ћу послати? И ко ће нам ићи? А ја рекох: Ево мене, пошљи мене.

А он рече: Иди, и реци томе народу: Слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати.

Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.

А ја рекох: Докле, Господе? А он рече: Докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти,

И докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи.

Али ће још бити у њој десетина, па ће се и она затрти; али као храст или бријест којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето сјеме бити њезино стабло.