Тужбалица због бракова с туђинкама. Покајничка молитва.
А кад се то сврши, приступише к мени кнезови говорећи: Народ Израиљев и свештеници и Левити нијесу се одвојили од народа земаљских због гадова њиховијех, од Хананеја, Хетеја, Ферезеја, Јевусеја, Амонаца, Моаваца, Мисираца и Амореја.

Јер узеше кћери њихове себи и синовима својим, те се помијеша свето сјеме с народима земаљским; и рука свештеничка и главарска бјеше прва у том пријеступу.

И кад чух то, раздријех хаљину своју и плашт свој, и скидох косу с главе своје и браду своју, и сједох тужан.

И скупише се к мени сви који се бојаху ријечи Бога Израиљева за пријеступ онијех који дођоше из ропства, а ја сјеђах тужан до вечерње жртве.

А о вечерњој жртви устах од јада својега у раздртој хаљини и плашту, и клекавши на кољена своја, раширих руке своје ка Господу Богу својему,

И рекох: Боже мој! Стидим се и срамим се подигнути очи своје к теби, Боже мој, † јер безакоња наша намножише се сврх главе и кривице наше нарастоше до неба.

Од времена отаца својих до данас под кривицом смо великом, и за безакоња своја бисмо предани ми и цареви наши и свештеници наши у руке царевима земаљским под мач, у ропство, у грабеж и у срамоту, као што се види данас.

А сада зачас дође нам милост од Господа Бога нашега, те нам остави остатак и даде нам клин у светом мјесту свом да би просвијетлио очи наше Бог наш и дао нам да мало одахнемо у ропству својем.

Јер робље смо, али у ропству нашем није нас оставио Бог наш, него нам даде те нађосмо милост пред царевима Персијским давши нам да одахнемо да подигнемо дом Бога својега и оправимо пустолине његове, и давши нам ограду у Јудеји у Јерусалиму.

Сада, дакле, шта да кажемо, Боже наш, послије тога? Јер остависмо заповијести твоје,

Које си заповједио преко слуга својих пророка говорећи: Земља у коју идете да је наслиједите, земља је нечиста од нечистоте народа земаљских, с гадова њиховијех којима је напунише од краја до краја у нечистоти својој.

И зато кћери својих не дајите за синове њихове, и кћери њиховијех не узимајте за синове своје, и не тражите мира њихова ни добра њихова довијека да бисте се окријепили и јели добра оне земље и оставили је у нашљедство синовима својим довијека.

И послије свега што дође на нас за зла дјела наша и за велику кривицу нашу, јер си нас, Боже наш, покарао мање него што гријеси наши заслужују, и дао си нам остатак оваки,

Еда ли ћемо опет преступати заповијести твоје и пријатељити се с овијем гаднијем народима? Не би ли се разгњевио на нас докле нас не би потро да ниједан не остане и не избави се?

Господе Боже Израиљев! Ти си праведан, јер остасмо остатак, као што се види данас. Ево, ми смо пред тобом с кривицом својом, премда се не може стајати пред тобом за то.