Препелице и мана.
Од Елима се подигоше, и сав збор синова Израиљевијех дође у пустињу Син, која је између Елима и Синаја, петнаестога дана другога мјесеца пошто изидоше из земље Мисирске.

И стаде викати сав збор синова Израиљевијех на Мојсија и на Арона у пустињи,

И рекоше им синови Израиљеви: Камо да смо помрли од руке Господње у земљи Мисирској кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба изобила! Јер нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу.

А Господ рече Мојсију: Ево, учинићу да вам дажди из неба хљеб, а народ нека излази и купи сваки дан колико треба на дан, да га окушам хоће ли ходити по моме закону или неће.

А шестога дана нека зготове што донесу, а нека буде двојином онолико колико накупе сваки дан.

И рече Мојсије и Арон свијем синовима Израиљевијем: Довече ћете познати да вас је Господ извео из земље Мисирске;

А сјутра ћете видјети славу Господњу; јер је чуо вику вашу на Господа. Јер шта смо ми да вичете на нас?

И рече Мојсије: Довече ће вам дати Господ меса да једете, а ујутру хљеба да се наситите; јер је чуо Господ вику вашу, којом вичете на њ. Јер што смо ми? Није на нас ваша вика него на Господа.

И рече Мојсије Арону: Кажи свему збору синова Израиљевих: Приступите пред Господа, јер је чуо вику вашу.

И кад рече Арон свему збору синова Израиљевих, погледаше у пустињу, и гле, слава Господња показа се у облаку.

И Господ рече Мојсију говорећи:

Чуо сам вику синова Израиљевих. Кажи им и реци: Довече ћете јести меса, а сјутра ћете се наситити хљеба, и познаћете да сам ја Господ Бог ваш.

И увече долетјеше препелице и прекрилише око, а ујутру паде роса око окола;

А кад се диже роса, а то по пустињи нешто ситно округло, ситно као слана по земљи.

И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: То је хљеб што вам даде Господ да једете.

То је за што заповједи Господ: Купите га сваки дан колико коме треба за јело, по гомор на главу, по броју душа ваших, сваки нека узме за оне који су му у шатору.

И учинише тако синови Израиљеви; и накупише који више, који мање.

Па мјерише на гомор, и не дође више оном који накупи много, нити мање оном који накупи мало, него сваки накупи колико му је требало да једе.

И рече им Мојсије: Нико да не оставља од тога за сјутра.

Али не послушаше Мојсија, него неки оставише од тога за сјутра, те се уцрва и усмрдје. И расрди се Мојсије на њих.

Тако га купљаху свако јутро, сваки колико му требаше за јело; а кад сунце огријеваше, тада се растапаше.

А у шести дан накупише хљеба двојином, по два гомора на свакога; и дођоше све старјешине од збора, и јавише Мојсију.

А он им рече: Ово каза Господ: Сјутра је субота, одмор свет Господу; што ћете пећи, пеците, и што ћете кухати, кухајте данас; а што претече, оставите и чувајте за сјутра.

И оставише за сјутра, као што заповједи Мојсије, и не усмрдје се, нити бјеше црва у њему.

И рече Мојсије: Једите то данас, јер је данас субота Господња, данас нећете наћи у пољу.

Шест ћете дана купити, а седми је дан субота, тада га неће бити.

И у седми дан изидоше неки од народа да купе, али не нађоше.

А Господ рече Мојсију: Докле ћете се противити заповјестима мојим и законима мојим?

Видите, Господ вам је дао суботу, зато вам даје шестога дана хљеба на два дана. Стојте сваки на свом мјесту, и нека не одлази нико са својега мјеста у седми дан.

И почину народ у седми дан.

И дом Израиљев прозва тај хљеб мана; а бијаше као сјеме коријандрово, бијела, и на језику као медени колачи.

И рече Мојсије: Ово је заповједио Господ: Напуни гомор тога, нека се чува од кољена до кољена вашега, да виде хљеб којим сам вас хранио у пустињи кад вас изведох из земље Мисирске.

И рече Мојсије Арону: Узми крчаг и наспи пун гомор мане, и метни пред Господа да се чува од кољена до кољена вашега.

И остави га Арон пред свједочанством да се чува, као што заповједи Господ Мојсију.

А синови Израиљеви једоше ману четрдесет година док не дођоше у земљу у којој ће живјети; једоше ману док не дођоше на међу земље Хананске.

А гомор је десетина ефе.