Азбука веры » Библија » Дела Светих апостола » гл.27

Дела Светих апостола, Поглавље 27

Толкования

Толкования главы

27:1

27:2

см.:Деян.20:4;2Кор.11:23;Кол.4:10;

27:3

см.:Деян.24:23;

27:4

27:5

27:6

27:7

27:8

27:9

27:10

27:11

27:12

27:13

27:14

27:15

27:16

27:17

27:18

27:19

27:20

27:21

27:22

27:23

27:24

см.:Быт.39:5;

27:25

27:26

см.:Деян.28:1;

27:27

27:28

27:29

27:30

27:31

27:32

27:33

27:34

см.:Мф.10:30;

27:35

27:36

27:37

27:38

27:39

27:40

27:41

см.:2Кор.11:25;

27:42

27:43

27:44

Сербский

Языки

И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.

А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.

И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.

И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.

И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.

И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.

И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.

И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.

А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле

Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.

Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.

А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.

И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.

Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.

А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.

А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,

Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.

А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.

И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.

А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.

И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.

И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;

Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,

Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.

Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

Али ваља нам доћи на једно острво.

А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.

И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.

Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.

А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,

Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.

Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.

А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.

Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.

И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.

Онда се сви развеселивши и они једоше.

А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.

И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.

И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.

А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.

А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.

Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;

А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.