Ја сам човек Јеврејин, који сам рођен у Тарсу киликијском, и одгајен у овом граду код ногу Гамалиилових, научен управо отачком закону, и бејах ревнитељ Божји као што сте ви сви данас.

Ја овај пут гоних до саме смрти, везујући и предајући у тамницу и људе и жене,

Као што ми сведочи и поглавар свештенички и све старешине; од којих и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што беху онамо свезане у Јерусалим да се муче.

А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика светлост с неба.

И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! Зашто ме гониш?

А ја одговорих: Ко си Ти, Господе? А Он ми рече: Ја сам Исус Назарећанин, ког ти гониш.

А који беху са мном видеше светлост и уплашише се; али не чуше глас који ми говораше.

А ја рекох: Шта ћу чинити, Господе? А Господ ми рече: Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш.

И кад обневидех од силне светлости оне, вођаху ме за руку они који беху са мном, и дођох у Дамаск.

А неки Ананија, човек побожан по закону, посведочен од свију Јевреја који живе у Дамаску,

Дошавши к мени стаде и рече ми: Савле брате! Прогледај. И ја у тај час погледах на њ.

А он ми рече: Бог отаца наших изабра те да познаш вољу Његову, и да видиш праведника, и да чујеш глас из уста Његових:

Да Му будеш сведок пред свим људима за ово што си видео и чуо.

И сад шта оклеваш? Устани и крсти се, и опери се од греха својих, призвавши име Господа Исуса.

А догоди се, кад се вратих у Јерусалим и мољах се у цркви Богу, да постадох изван себе,

И видех Га где ми говори: Похитај те изађи из Јерусалима, јер неће примити сведочанство твоје за мене.

И ја рекох: Господе! Сами знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне који Те верују.

И кад се проливаше крв Стефана сведока Твог, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијају.

И рече ми: Иди, јер ћу ја далеко да те пошаљем у незнабошце.

А они га слушаху до ове речи, па подигоше глас свој говорећи: Узми са земље таквог; јер не треба да живи.

А кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у небо,

Заповеди војвода да га одведу у логор, и рече да га бојем испитају да дозна за какву кривицу тако викаху на њ.

И кад га притегоше узицама, рече Павле капетану, који стајаше онде: Зар ви можете бити човека Римљанина, и још без суда?

А кад чу капетан, приступи к војводи и каза говорећи: Гледај шта ћеш чинити; јер је овај човек Римљанин.

А војвода приступивши рече му: Кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да.

А војвода одговори: Ја сам за велику цену име овог грађанства добио. А Павле рече: А ја сам се и родио с њиме.

Онда одступише одмах од њега они што хтеше да га испитују; а војвода се уплаши кад разуме да је Римљанин и што га беше свезао.

А сутрадан, желећи дознати истину зашто га туже Јевреји, пусти га из окова, и заповеди да дођу главари свештенички и сав сабор њихов; и сведавши Павла постави га пред њима.

А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.

А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.

Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.

А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?

А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.

А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.

А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.

Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.

И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.

А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.

А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.

А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.

А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.

Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;

Сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.

А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.

А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.

А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.

А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?

А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;

Али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.

А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.

И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.

И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.

И написа посланицу у којој овако говораше:

Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.

Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.

И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.

Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.

И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!

А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.

А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.

А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.

А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије

Рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.