Књига Макавејска 3, Поглавље 4

Ухваћени Јевреји из унутрашњости доведени на Хиподром у Александрију, а тако исто и они из града. Попис Јудејаца чудесно спријечен.
И свуда гдје је стигла ова наредба (цара Птоломеја), организоване су јавним трошком гозбе незнабошцима са вриском и весељем као да се, одавно у њима укоријењена мржња у срцу (према Јеврејима), сада (заједно) са слободом испољавала.

А међу Јудејцима бјеше неутјешна жалост и свеплачни вапај, са сузама, јер им срце бјеше одасвуд распаљено уздисајима, и ридаху због изненада против њих донијете неочекиване пресуде уништења.

Која област, или који град, или које уопште насељено мјесто, или који путеви не бјеху испуњени њиховом кукњавом и лелецима?

Јер су тако са грубошћу немилосрдне душе у поворкама одашиљани (цару) од мјесних војних заповиједника, да су, због необичних мучења, и неки од непријатеља, гледајући на опште људско сажаљење и помишљајући на неизвјесну привременост живота, оплакивали њихово злонесрећно одашиљање (у прогонство).

Јер одвођено би мноштво стараца украшених сједином, који због спорости ногу усљед старости и погрбљености, бише (од војника) без икаквог стида присиљавани да се брзо крећу, те падаху (по путу).

А и младе жене, које су недавно, ради заједнице брака, тек уведене у брачну одају, умјесто у радости узеше удјела у плачу, и коса им, мирисима намазана, би улијепљена прашином, и бише вођене гологлаве, те умјесто свадбених пјесама, све плакаху, растрзаване мукама од туђинаца.

И везане бјеху јавно и насилно вучене до укрцавања у лађу.

Њихови пак супрузи, у пуном младалачком узрасту, конопцима умјесто младеначким вијенцима везани око вратова, умјесто гозби и младалачке безбрижности, провођаху остале дане брака у плачу, гледајући пакао гдје им већ лежи крај ногу.

И бише одведени (у лађе) на начин звијерова, вучени у тешким гвозденим оковима, а (у лађама) неки бише везани вратовима за клупе лађа, а неки опет ногу везаних нераскидивим оковима.

И још (уз то), изнад њих би постављен густ ред дасака да би им одасвуд очи биле у мраку, имајући (тако) цијело вријеме пловљења (до Александрије) однос као према злочинацима.

А када бише доведени до мјеста званог Схедија и пловидба би окончана, као што је цар био одредио, заповиједи да их окупе у Хиподром испред града (Александрије), који имађаше високо оградно окружење – и бјеше веома погодан за примјер поруге свима који улазе у град и онима који из града одлажаху у унутрашњост земље – да не би (Јудејци) општили ни са његовим војницима, нити уопште били удостојени крова.

А када то би, чу (цар) да њихови сународници тајно одлазе из града да изблиза (виде и) оплакују несрећну судбину своје браће;

Па се разгњеви и нареди да и њима заједно на исти начин строго учине као онима, те да ни на који начин не избјегну њихову казну.

А да се све племе (Јудејско) попише по имену, да их, не као кроз некада раније познате ропске радове, него тјелесно да их унаказе кроз наређена мучења и на крају униште за један дан.

Тако биваше њихов попис са грубом журбом и ревносним утркивањем, од истока сунчевог до запада, у току четрдесет дана, имајући неуспјешан крај.

А цар навелико све вријеме испуњаван задовољством, чињаше скупове и гозбе код свих идолишта, хвалећи заблудјелим далеко од истине разумом и прљавим устима глуве идоле, који им не могу говорити ни помагати, а против Превеликога Бога говораше неприличне ствари.

А послије напријед реченога временског периода, извијестише писари цара да више не могу вршити попис Јудејаца усљед њиховог неизбројивог мноштва.

Јер их у унутрашњости земље има још врло много, од којих неки бјеху још окупљени по кућама, а други по мјестима (расијани), тако да је (пописивање) било немогуће свим војним заповједницима по Египту.

А када им (цар) строже запријети, као да су били подмићени да измисле избјегавање (пописа), деси се да се и он јасно убиједи у то.

Јер му са доказом говораху (писари); да им је нестало и хартије и писарских пера којима су се служили.

А ово бјеше дјело непобједивог промисла Онога Који с неба помагаше Јудејцима.