Књига Макавејска 3, Поглавље 3

Међусобни однос египатских незнабожаца и Јевреја. Цар Птоломеј оптужује Јудејце и издаје посланицу о хватању и привођењу свих Јудејаца у царству.
Дознавши за то, безбожни (цар) толико се наједио да се гњевио не само на (Јевреје) Александријце, него је већма непријатељевао према онима у унутрашњости земље, и заповиједио да брзо сакупе све њих на једно мјесто и да их најгором смрћу лише живота.

А када се то спровођаше, рђав се глас рашири против рода (Јудејског), међу људима готовима на злодјела, дајући им повода за расположење (на зло), као да су од тога (само) законима (досад) били спречавани.

Јудејци, пак, држаху према цару непромијењену наклоност и повјерење.

Но поштујући Бога и владајући се по Његовом Закону, издвајаху се (од других) због чега се некима чињаху мрски.

И украшавајући свој однос (према другима) добродјетељношћу праведних дјела, посташе пријатни{цијењени} свима људима.

Но ту добродјетељност у свему, о којој се причаше, иноплеменици нимало не уважаваху,

Него много причаху о њиховој различитости у клањању и у јелима, говорећи да ти људи нису послушни ни цару ни снагама (царевим), него су противни и јако се супротстављају стварима (државним); и тако им наношаху не малу клевету.

А Јелини у граду (Александрији) ничим неповређени (од Јудеја), видјећи неочекивани метеж око ових људи и неометане нападе (на њих), да помогну нису могли, јер стање бјеше тиранско, али их утјешаваху и негодоваху, и сматраху да ће се то (стање брзо) промијенити.

Јер (говораху) да неће тако бити презрен толико велики народ који није ништа скривио.

А већ и неки сусједи и пријатељи и сарадници у трговини, узимајући тајно насамо неке од Јудејаца, обећаваху да ће их помагати и пружати све могуће као помоћ.

Онај, пак (цар), надимајући се садашњим благостањем, и не сагледавајући моћ Превеликога Бога, и сматрајући да ће заувијек остати при истој одлуци, написа против њих (Јевреја) овакву посланицу:

„Цар Птоломеј Филопатор свима у Египту, и по мјестима војним заповиједницима и војницима – да се радују и буду здрави!

А здрав сам и ја и наше (државне)ствари.

Када бјеше наш војни поход у Азију, као што и ви знате, који неометаном помоћи богова (и нашом снагом) би доведен по жељи до (најбољег) свршетка,

Сматрали смо да не насиљем копља, него снисходљивошћу и многим човјекољубљем придобисмо народе који живе у Целесирији и Феникији, и добровољно им чинисмо добро.

И светилиштима по градовима давши многе дарове, дођосмо и у Јерусалим. и узиђосмо да одамо част Светилишту проклетника (Јудејаца), који никад не престају са безумљем.

А они ријечју прихватише наш долазак, а на дјелу лажно. Када ми зажељесмо да уђемо у Храм њихов и почаствујемо (га) лијепим и прекрасним даровима,

Надувени својом старом гордошћу, спријечише нам улазак лишавајући себе наше силе, због које имамо човјекољубље према свима људима.

И јавно пројавивши своје непријатељство према нама, као јединим између народа који над царевима и својим добротворима уздижу вратове, не хотећи ништа право чинити.

Ми, пак, односећи се сходно њиховом безумљу, и са побједом вративши се у Египат сусрећући човјекољубиво све народе, учинисмо како је требало.

И у томе, свима обзнанујући незлопамтивост према њиховим сународницима (у Египту), и због њихове (раније) сарадње у борби и због мноштва ствари које смо им одавно с простотом повјерили, осмјелили смо се да промијенимо (стање), те да их удостојимо грађанства Александринаца и учинимо удионицима доживотних свештеника.{жречева дионизијских мистерија}

Но они то супротно примише, и (својом) урођеном поквареношћу одбацивши добро, и непрестано нагињући злу,

Не само да одбише драгоцјено грађанство (александријско), него се и гласно и ћутке гнушају оних својих малобројних (сународника) који су према нама искрено расположени; и са својим срамним начином живљења сваки час очекујући да ћемо ми брзо уништити (државне) ствари.

Зато и ми, добро увјерени доказима да нам ови (Јудејци) у свему мисле зло, и промишљајући да се не деси да касније изненада наиђе на нас метеж, те да ове безбожнике и с леђа издајнике и варваре не будемо имали као непријатеље;

Заповиједисмо да одмах, чим (вам) стигне ова посланица, истога часа пошаљете нам са женама и дјецом ове напријед наведене са понижењима и мучењима, одасвуд везане гвозденим оковима, ради страшне и срамне смрти каква одговара непријатељима.

Јер када они буду скупа кажњени, закључујемо да ће нам у даљем времену ствари (државне) бити сасвим уређене и у најбољем стању.

Ако ли неко сакрије неког од Јудејаца, од старца до малог дјетета и одојчета, биће са цијелим домом најстрашније погубљен.

Онај пак који хтједне да дојави (некога од њих), тај ће за то добити имовину окривљенога и од царског новца двије хиљаде драхми и добиће слободу и почасни вијенац,

А свако мјесто гдје уопште буде ухваћен скривени Јудејац, нека буде пусто и огњем спаљено и свакој смртној природи у свему неупотребљиво на вјечна времена.“

Таква је, дакле, била садржина те посланице (цареве).