Молитва првосвештеника Симона да Бог спријечи оскврњење Храма. Казна над Птоломејем. Цар наредбом спрема освету Јудејцима у Египту. Неки одступише, већина оста вјерна Богу.
А првосвештеник Симон, павши на кољена наспрам Храма и руке испруживши смјерно, учини овакву молитву:

„Господе, Господе, Царе небеса и Владару све твари, Свети у светима, Јединовладајући, Сведржитељу, погледај на нас угњетаване од безбожнога и сквернога, дрскошћу и моћју надменога!

Јер Ти си Творац свега и све одржаваш, Господар си праведни, и оне који дрскошћу и гордошћу нешто чине Ти судиш.

Ти си оне који су раније неправду учинили, међу којима бјеху дивови што се уздаше у снагу и дрскост, погубио, навевши на њих неизмјерну воду (потопа).

Ти си Содомљане, који чињаху гордост и бише познати по пороцима, огњем и сумпором спржио, оставивши их за примјер сљедећим нараштајима.

Ти си дрскога Фараона, који је поробио народ твој свети Израиљ, казнио многим и разним казнама, обзнанивши твоју силу и тиме обзнанивши твоју велику власт;

И кад он гоњаше народ (твој) с колима и великим мноштвом, покрио си дубином морском, а оне који су се поуздали у Тебе, Господара свеколике творевине, читаве си провео;

Који када видјеше дјела руке Твоје, хвалу одадоше Теби Сведржитељу!

Ти, Царе, створивши бескрајну и неизмјерну Земљу, изабрао си Град овај и осветио Место ово у Име Твоје, Који немаш потребе ни у чему; и прославио си величанственим јављањем, учинивши састав његов на славу великог и пречасног Имена Твог.

И љубећи дом Израиљев, обећао си да ако буде нашег одступања и наиђе на нас стијешњеност, па дођемо у Место ово и помолимо се, услишићеш молитву нашу.

И заиста си Вјеран и Истинит!

Па пошто си више пута, кад оци наши бише у невољи, помогао им у понижењу, и избавио их из великих зала;

Ево и сада, Свети Царе, због многих и великих наших гријехова, мучени смо и поробљени непријатељима нашим, и паралисани у немоћима.

А у нашем паду овај дрзник и скврнитељ спрема се да сасвим посрами ово Свето Мјесто на Земљи посвећено Имену славе Твоје.

Јер обитавалиште твоје, Небо небеса, недостижно је људима!

Но, пошто си благоизволио да слава твоја буде у народу твоме Израиљу, осветио си Мјесто ово.

Немој нам се светити нечистотом њиховом, нити нас казни оскврњењем (њиховим), да се не хвале безаконици у гњеву своме, нити да се радују у гордости језика свога говорећи:

„Ми погазисмо Дом Освећења као што се газе домови гнусота (идолопоклоничких).“

Избриши гријехе наше и уништи пријеступе наше, и јави милост твоју у час овај!

Нека нас брзо предухитре милосрђа твоја! И дај да те хвале уста доље палих и сатрвених душом, учинивши нам мир.”

Тада Свевидећи Бог и Праотац, Свети у светима, услишавши законито мољење, казни онога који се увредом и дрскошћу бјеше врло погордио:

Потресе га с једне и друге стране као вјетар трску, тако да је пао непокретан на тле, а још и удовима одузет, па није могао ни проговорити, свезан праведним судом (Божијим).

Зато, његови пријатељи и тјелохранитељи, видјећи брзу и строгу казну која га погоди, бојећи се да и живот не испусти, хитно га извукоше напоље обузети превеликим страхом.

У времену пак нешто каснијем, повративши се себи (цар), нимало се не покаја, мада бјеше кажњен, него отиђе са страшним пријетњама (Јудејцима).

Вративши се у Египат, он повећа своју злобу, (подстакнут) од својих напријед поменутих другова у пићу и пријатеља, отуђених од свега што је праведно.

И не само да се не задовољи безбројним неморалним дјелима, него и до толике дрскости дође да је ширио по мјестима клевете (на Јудејце); а и многи од пријатеља (његових), видјећи цареву намјеру, и они се поведоше за његовом вољом.

И одлучи да јавно против народа (Јудејског) рашири срамоту, па на кулу двора (царског) постави стуб са уцртаним натписом:

„Нико од оних који не приносе жртве (идолима), не смије улазити у своја светилишта, а сви Јудејци (у Египту) да се попишу и подведу под стање слугу,{робова} а који се противе да их на силу доведу и лише живота.

А пописиванима да се утисне ватрени жиг на тијелу: знак Диониса – лист бршљана, који ће затим бити унијети у спискове умањене слободе и права.“

Да не би пак свима изгледао непријатељ, написао је испод: „А ако неки од њих (Јудејаца) буду хтјели да учествују са посвећенима у обредима (идолским), такви нека буду изједначени са грађанима Александрије.“

Тако, неки (Јудејци), због града (Александрије), презирући темеље Града побожности, олако себе потчињаваху (царевој наредби), као да ће добити неку велику част од будућег дружења с царем.

Но већина (Јудејаца) јуначком душом оснажи се и не одступише од побожности, и даваху новац у замјену за живот без страха настојећи да се избаве од пописа (у спискове).

И бјеху испуњени надом да ће добити заштиту (од Бога), и гнушаху се оних који од њих одступаху, и сматраху их као непријатеље народа, и одбијаху да са њима опште и да их помажу.