И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех венац царски који му беше на глави и гривну која му беше на руци, и ево донесох господару свом.

Тада Давид зграби хаљине на себи и раздре их; тако и сви људи који беху с њим.

И ридаше и плакаше, и постише до вечери за Саулом и за Јонатаном сином његовим и за народом Господњим и за домом Израиљевим што изгибоше од мача.

И рече Давид момку који му донесе глас: Одакле си? А он рече: Ја сам син једног дошљака Амалика.

Рече му Давид: Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег?

И дозва Давид једног између момака својих и рече: Ходи, погуби га. А он га удари, те умре.

И рече му Давид: Крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на те говорећи: Ја сам убио помазаника Господњег.

Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовим,

И изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи Истинитог:

Дико Израиљева! На твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским, да се не веселе кћери филистејске и да не играју кћери необрезаних.

Горе гелвујске! Не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит са јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

Без крви побијених и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни у смрти се не раставише; лакши од орлова беху.

Кћери Израиљеве! Плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лепо, и китио вас златним закладима по хаљинама вашим.

Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!