Књига Макавејска 2, Поглавље 9

Цар Антиох IV Епифан у Персији, болест и посљедњи дани, његово полупокајање, и писмо Јудејцима о сину му насљеднику. Смрт Епифанова.
А у оно вријеме деси се да се Антиох врати посрамљен из Персијских крајева.

Јер бјеше ушао у такозвани Персепољ и покушао да опљачка (тамошњи) храм и заузме град. Због тога мноштва (народа) скочише за оружје те (цареви војници) бише одбијени; и би тако да Антиох, побијеђени од мјештана, буде принуђен на срамни повратак.

А када бјеше код Екбатана, дознаде за догађаје с Никанором и оне око Тимотеја.

И надут гњевом, сматраше да против Јудејаца треба да окрене и оно зло које му учинише они који га најурише (из Персије), те зато нареди возачу својих борних кола да непрекидно јури напријед и убрзава путовање, мада га је суд (Божији) с неба пратио. Јер надмено рече овако: „Чим дођем тамо, учинићу Јерусалим гробљем Јудејаца.“

Но Свевидећи Господ Бог Израиљев порази га неизљечивом и невидљивом раном. Јер тек што изговори ту ријеч, захвати га неподносиви бол утробе и горке унутрашње муке;

(И) сасвим праведно (снађе то) онога који је многим и нечувеним несрећама мучио утробе других.

Но он не одступаше од надмености, па се још више испуњаваше гордошћу, дишући огњем гњева на Јудејце и заповиједајући да се путовање убрза. А деси се да и паде из кола која јурише пребрзо, а пао је тако несрећно да је ишчашио све удове тијела.

И (тако) онај који је до малоприје, због надљудске гордости, сматрао да може заповиједати морским валовима и кантаром измјерити висине гора, паднувши на земљу бјеше ношен на носилима, јавно свима (тако) показујући силу Божију.

Тако и из тијела безбожнога (цара) излажаху црви, и још живоме у боловима и мукама отпадаше месо, а од смрада његовог сав војни логор бјеше захваћен гађењем од трулежи.

И онога који до малоприје сматраше да ће дотаћи небеске звијезде, нико не могаше носити због неподносиве тежине смрада.

Тек тада, код скршеног и пониженог (цара) поче да опада велика гордост и он да долази у спознање, погађан божанском казном – боловима свакога часа,

И не могући да поднесе сопствени смрад, рече овако: „Право је Богу покоравати се, и будући смртан, не мислити да си раван Богу.“

А зарицаше се нечастивац Господару (свих), који га још није помиловао, говорећи овако:

Свети Град – у који журећи да стигне, хтједе да сравни са земљом и учини га гробљем – да буде слободан!

А Јудејце – које сматраше да нису достојни ни погреба, него да заједно са одојчадима буду бачени грабљивим лешинарима и звјеровима – да их све учини једнаким с Атињанима.

А Свети Храм – који је раније опљачкао – да ће га украсити најљепшим поклонима и да ће све свештене сасуде многоструко узвратити, а трошкове потребне за жртве да ће давати од својих прихода.

И уза (све) то: да ће и сам постати Јудејац, и да ће обићи свако насељено мјесто јављајући силу Божију.

Но пошто ниоткуда не престајаху болови, јер на њега дође праведни суд Божији, изгубивши наду за своје стање, написа Јудејцима ниже потписано писмо у виду молбе са овим садржајем:

„Добрим Јудејцима, грађанима (царским), цар и војсковођа Антиох – да се много радују и здрави буду и добро чине!

Ако сте ви здрави и дјеца ваша, и ако су вам ствари по вољи, (узносим Богу највећу захвалност), имајући наду у Небо.

(Ја, пак, болестан лежим), памтим с љубављу ваше поштовање и наклоност, враћајући се из Персијских крајева, и павши у болест која има невољу, сматрах за нужно да се побринем за општу безбједност свих.

Не очајавам за себе, него имам велику наду да ћу изаћи из ове болести.

А гледајући да и отац мој,{Антиох III Велики} у времена када креташе с војском у горње крајеве{преко Еуфрата} одређиваше будућег насљедника,

Да ако се нешто неочекивано деси, или пак ако буде јављено нешто лоше, грађани земље, знајући коме су остављене ствари (државне), да се не узнемиравају.

Уз то, познајући околне владаре и оне што су сусједи царству, који гледају на времена (погодна) и очекују шта ће се догодити, одредио сам сина мога Антиоха за цара, којега сам, више пута одлазећи у горње сатрапије,{државна област} многима од вас остављао и препоручивао, написах му ово што слиједи ниже.

Молим вас, дакле, и тражим, да памтећи доброчинства општа и појединачна, сваки очува наклоност коју имадосте према мени и према сину моме.

Јер сам увјерен да ће и он благонаклоно и човјекољубиво, сљедујући моју вољу, односити се према вама.“

Овај, дакле, убица људи и богохулник, доживјевши најгоре, заврши живот на најгори начин, као што је друге осудио – у горама стране земље.

А тијело му пренесе Филип, другар његов, који (опет), побојавши се Антиоховог сина, пребјеже (цару) Птоломеју Филомитору у Египат.