Азбука веры » Библија » Књига Макавејска 2 » гл.7

Књига Макавејска 2, Поглавље 7

Толкования

Толкования главы

7:1

7:2

7:3

7:4

7:5

7:6

см.:Втор.32:43;

7:7

7:8

7:9

7:10

7:11

7:12

7:13

7:14

7:15

7:16

7:17

7:18

7:19

7:20

7:21

7:22

7:23

7:24

7:25

7:26

7:27

7:28

7:29

7:30

7:31

7:32

7:33

7:34

7:35

7:36

7:37

7:38

7:39

7:40

7:41

7:42

Сербский (синод.)

Языки

Страдање првих шесторо правовјерне Браће и на крају најмлађег седмог и Мајке. Њихова вјера у васкрсење и живот вјечни.
А догоди се да бише ухваћени и Седморо Браће са Мајком и, приморавани од цара да једу недозвољено (Законом) свињско месо, бјеху ударани шибама и говеђим жилама.

А један од њих, узевши ријеч испред осталих, рече овако: „Шта желиш да питаш и дознаш од нас? Јер смо готови прије да умремо неголи да преступимо отачке Законе.“

А цар, разјаривши се, заповиједи да се ужаре тигањи и котлови.

А кад ови бише ужарени, одмах нареди да ономе што је први испред њих говорио одсијеку језик и да одеру кожу с главе, и одсијеку удове, наочиглед остале Браће и Мајке.

Када, пак, он постаде сасвим непокретан (због немоћи), заповиједи да га још дишућег приведу ватри и да га у великом тигању прже. Док се задуго дизаше дим из тигања, Браћа се са Мајком подстицаху да храбро скончају, говорећи овако:

„Господ Бог гледа одозго и истински се смиловао над нама, као што рече Мојсије у пјесми у којој свједочаше пред лицем народа, говорећи: И смиловаће се на слуге Своје.“

И пошто Први (Брат) премину животом на тај начин, вођаху Другога на изругивање, и одравши му с главе кожу са косом, питаху: „Хоћеш ли јести прије но што ти казнимо тијело по удовима?“

А он одговори отачким језиком и рече: „Не!“ Зато и он прими даље мучење, као и први (Брат).

Будући при издисају, рече: „Ти, проклетниче, одузимаш нам садашњи живот; а Цар свијета, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вјечно оживљење (васкрсење) живота.“

Послије њега Трећи (Брат) би изругиван, и кад му затражише језик, одмах га исплази, и руке смјело испружи,

И храбро рече: „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем.“

Чак се и сам цар и они са њиме задивише души овога младића како болове ни за шта не сматраше.

А кад и он премину животом, и Четвртога тако исто мучише мучитељи.

И дошавши до кончине, овако рече: „Боље је (човјеку) да се од људи престави очекујући од Бога наду да ће бити васкрснут од Њега. Али теби, (царе), васкрсења у живот неће бити.“

Затим надаље и Петог (брата) приведоше и мучише.

А он, погледавши у цара, рече: „Пошто имаш власт међу људима, будући смртан, чиниш што хоћеш. Но, немој сматрати да је род наш од Бога напуштен.

А ти чекај и гледај његову велику моћ како ће тебе и твоје сјеме (потомство) казнити.“

А послије њега доведоше Шестога, и имајући умријети, рече: „Немој се, (царе), залуд варати, јер ми за себе ово страдамо сагријешивши своме Богу, и то (страдање) постаде достојно чуђења.

А ти немој мислити да ћеш бити невин покушавши да се против Бога бориш.“

А Мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена, која гледаше да умиру седам синова у времену једнога дана, подношаше то храбро, ради наде на Господа.

И свакога од њих она охрабриваше отачким језиком, испуњена племенитим увјерењем и женску мисао крепећи мушком срчаношћу, говораше њима:

„Не знам како се појависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав.

Зато, Творац свијета, који је створио постање човјека и пронашао постанак свега, Он ће вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради његових Закона.“

А Антиох (Епифан), сматрајући да га презиру и подозријевајући да га језик (јеврејски) вријеђа, пошто остаде још најмлађи (брат), подстицаше (га) не само ријечима, него и заклетвом увјераваше да ће га учинити богатим и срећним ако напусти отачке Законе, и да ће га имати за пријатеља, и дати му важне службе (положаје).

Но пошто младић нимало не обраћаше пажњу, цар позва Мајку и наговараше је да она буде савјетник дјечаку ради спасења.

Пошто је он много подстицао, она прихвати да убиједи сина.

Сагнувши се над њим и исмијавши осионог тиранина, овако рече отачким језиком: „Сине, смилуј се на ме која сам те девет мјесеци носила у утроби и дојила те три године, и одгајила те и подигла до овог узраста и храном снабдијевала.

Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу, и видјећи све што је у њима, да познаш да је то све Бог створио из небића, и да род људски тако постаје.

Немој се уплашити овога џелата, него будући достојан Браће, прихвати смрт да те у милости (Божијој) са Браћом твојом добијемо.“

Док она још говораше, Младић рече (мучитељима): „Шта чекате? Нећу послушати наредбу цареву, него ћу послушати заповијест Закона датога оцима нашим преко Мојсија.

Ти, пак, поставши изумитељ сваког зла Јеврејима, нећеш избјећи из руку Божијих.

А ми због гријехова својих страдамо.

А ако се, ради укора и васпитног карања, Господ Живи закратко разгњевио на нас, Он ће се опет измирити са слугама својим.

А ти, о безбожниче и од свих људи најпокваренији, немој се узалуд надимати хватајући се несигурним надама, дижући руку на небеске слуге (Његове).

Јер још ниси суд Сведржитеља Свевидца Бога избјегао.

Јер наша Браћа сада, поднијевши краткотрајни бол, пострадаше за вјечни живот под Завјетом Божијим, а ти ћеш судом Божијим поднијети праведне казне гордости.

Ја, пак, као Браћа моја, и тијело и душу дајем за отачке Законе, призивајући Бога да брзо буде милостив (мојем) народу, а ти, кроз муке и казне, да признаш да је Он Једини Бог,

А на мени и Браћи мојој да се заустави гњев Сведржитеља, који је праведно наведен на сав род наш.“

А цар, разјаривши се, заповиједи да овога муче љуће од Браће, јер би огорчен због (његовог) подсмијевања.

И овај, дакле, чист премину животом потпуно се уздајући у Господа.

А посљедња послије Синова сконча Мајка.

Толико, дакле, изнијесмо о присиљавању на јеђење утроба (жртава) и о превеликим мукама (Седморице Браће).