Азбука веры » Библија » Књига Макавејска 2 » гл.6

Књига Макавејска 2, Поглавље 6

Толкования

Толкования главы

6:1

6:2

6:3

6:4

6:5

6:6

6:7

6:8

6:9

6:10

6:11

6:12

см.:3Езд.16:20;

6:13

см.:Евр.12:6-8;

6:14

6:15

6:16

6:17

6:18

см.:Лев.11:7;2Мак.7:1;

6:19

6:20

6:21

6:22

6:23

6:24

6:25

6:26

6:27

6:28

6:29

6:30

6:31

Сербский (синод.)

Языки

Оскврњење Храма Зевсовим идолом, прогон вјере и Закона; увођење јелинског паганског култа и разврата у Јерусалиму и Јудеји. Мученичко страдање старца Елеазара.
Послије не много времена посла цар{Антиох IV Епифан} неког старца Атињанина да принуђује Јудејце да прелазе са отачких Закона (на јелинске) и да не живе по Божијим Законима.

А и да оскврнави Храм у Јерусалиму и да га преименују у (храм) Зевса Олимпијског, а онај у Гаризину у (храм) Зевса Ксенија,{гостопримац} као што обичаваху житељи тога краја.{Самарија}

Свима бјеше страшно и неподносиво ово увећање зла.

Јер Храм се испуни оргијама и пијанкама од стране незнабожаца који се иживљаваху са блудницама, и у вртовима светим састајаху се са женама и, уз то, уношаху унутра недозвољено.

И сам Жртвеник би испуњен жртвама забрањеним и од Закона недозвољеним.

А не бјеше могуће ни празновати суботу, нити држати отачке празнике, нити уопште исповиједати да је неко Јудејац.

И вођаху их са горком принудом да свакога мјесеца у дан царевог рођења једу утробе од жртава, а кад биваше празник Дионисов,{дионизијаде или баханалије} принуђиваху Јудејце да с вијенцима од бршљана иду у процесијама у част Диониса.

А на подстицај Птоломеја, издата је и наредба да се и у сусједним Јелинским градовима против Јудејаца примијене исте мјере, те да једу утробе (идолских) жртава.

Оне пак који не хтједну прећи на јелинске обичаје, да их кољу. Тако се (свуда) могла видјети ова настала несрећа.

А ухваћене бише и двије жене (Јеврејке) које бјеху обрезале дјецу, и њима о дојке објесише дјецу, и јавно их проводећи кроз Град, бацише их са зидина (градских).

Други пак (Јудејци), који заједно отидоше у пећине (у збјег) да отпразнују седми дан, пријављени Филипу (намјеснику) бише заједно спаљени зато што не хтједоше да се бране из уважења према најпоштованијем дану.

Молим, зато, оне који ову књигу буду читали, да се не обесхрабре због несрећа, и да ове казне не сматрају да су ради истребљења, већ ради васпитног карања рода нашег.

Јер и то што безбожници нису (од Бога) за дуго времена допуштени, него брзо подлијежу казнама, то је велики знак доброчинства (Божијег).

Јер није као са другим народима – да дуготрпећи Господ чека да достигну до пунине гријехова, па да их казни – да је тако пресудио и са нама да буде,

Да не би, остављајући нас да дођемо до краја гријехова, онда нас кажњавао.

Јер, никада (Господ) не удаљује милост (Своју) од нас, већ кажњавајући невољама, не напушта народ Свој.

Но, ово вам је речено ради подсјећања, па се брзо враћамо на даље приповиједање.

Неки Елеазар, један од првих књижевника, муж већ зашао у дубоке године и по изгледу лица диван, би присиљаван да отвори уста и једе свињско месо.

Он, пак, изабирајући славну смрт већма него живот са мрскошћу, пошто испљува (месо), добровољно приђе мучилишту

На начин на који приличи да приступају они који су готови да (све) поднесу због одбијања да једу недозвољено, макар и по цијену љубави према животу.

А они који су били надлежни за безаконе гозбе (прављене) од утроба жртава, због од давних времена познавања овога мужа, узеше га насамо и мољаху га да, донијевши месо које му је дозвољено да једе и припремивши га сам, да се претвара као да једе од меса од жртава наређеног од цара,

Да би, учинивши то, избавио се од смрти, те да би, због старог пријатељства према њима, задобио човјекољубље.

А он донијевши диван закључак, достојан узраста и узвишене старости, стечен од славне сједине и врлинског од дјетињства владања, боље рећи, од светог и богоданог Законодавства, одговори сљедеће, говорећи да тако буде брзо послан у ад:

„Није достојно нашег узраста да се претварамо да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину;

Па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене, те стекнем омражену и прљаву старост.

Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но руку (Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избјећи.

Зато, јуначки сада промјенувши животом, показаћу се достојним старости.

А младићима ћу оставити племенити примјер да добровољно и храбро умиру за часне и свете Законе (Божије).“ И то рекавши, отиђе право на мучилиште.

Они, пак, који малоприје имађаху према њему наклоност, промијенише је у непријатељство, зато што, како они сматраху, напријед казане ријечи бјеху лудило.

А он, имајући у мукама да сконча, уздахну и рече: „Господу који има свето знање, јавно је да ја, могући се ослободити од смрти, мучен подносим тешке болове по тијелу, но душом радосно ово трпим, страха ради Његовога.“

И он, дакле, промјенувши животом на овај начин, не остави само младима, него и многима од народа своју смрт као примјер племенитости и спомен врлине.