Азбука веры » Библија » Књига Макавејска 2 » гл.4

Књига Макавејска 2, Поглавље 4

Толкования

Толкования главы

4:1

4:2

4:3

4:4

4:5

4:6

4:7

4:8

4:9

4:10

4:11

4:12

4:13

4:14

4:15

4:16

4:17

4:18

4:19

4:20

4:21

4:22

4:23

4:24

4:25

4:26

4:27

4:28

4:29

4:30

4:31

4:32

4:33

4:34

4:35

4:36

4:37

4:38

4:39

4:40

4:41

4:42

4:43

4:44

4:45

4:46

4:47

4:48

4:49

4:50

Сербский (синод.)

Языки

Зло издајника Симона; Онију куде цару. Антиох IV даје Онијином брату Јасону првосвештенство и он заводи јелински паганизам у Јерусалим. Менелај, Симонов брат, преотима првосвештенство, Јасон бјежи. Смрт праведног Оније. Нова злодјела Менелаја.
А напријед речени Симон, поставши издајник (свештених) новаца и отаџбине, зло говораше о Онији, да је он тај који је подстакнуо Илиодора и постао чинилац злодјела.

И (тако) се усудио да добротвора Града и заштитника сународника и ревнитеља Закона, назове непријатељем (општих) ствари.

И пошто је непријатељство дотле напредовало да су неки од Симонових повјерљивих људи извршили убиства,

Видећи Онија зло од те свађе, и да Аполоније, син Менестејев, војни заповиједник Целесирије и Феникије, повећава зло Симоново,

Отиђе код цара, не да би тужио суграђане, него гледајући на добро заједничко и појединачно свему мноштву (народа).

Јер је видио да је без царске помоћи немогуће да народне ствари добију мир, пошто Симон још није престао са својим безумљем.

А када Селевк{Селевк IV Филопатор} премину животом и царство преузе Антиох,{Антиох IV} назван Епифан, намисли Јасон, брат Онијин, да (незаконито) приграби првосвештенство,

Обећавши цару у разговору триста шездесет таланата сребра (од Храма) и још осамдесет од неког другог прихода.

Уз то још обећа да ће писмено дати и других сто педесет ако му се дозволи да својом влашћу оснује гимнасион и ефивион{ефавион = вјежбалиште и центар омладине} и да житеље Јерусалима упише за грађане Антиохије.

А када му то цар одобри и он освоји власт, одмах своје сународнике преведе на грчке обичаје.

И укину оно што су цареви из човјекољубља дали Јудејцима п преко Јована, оца Евполемовог, који је ишао као посланик Римљанима ради пријатељства и савезништва у рату. И укидао је начин живота по Закону новачећи (туђе) безаконе обичаје.

Јер намјерно установи гимнасион под самим врхом Града, и вођаше најистакнутије младиће покривене (паганским) шеширом.

Тако би неки велик пораст Јелинизма{врхунац јелинизације} и прилазак туђинштини због прекомјерне нечастивости безбожника, а не првосвештеника Јасона,

Тако да свештеници не бјеху више вољни да врше службе око Жртвеника, већ, презревши Храм и не марећи за жртве, хитаху чим се чујаше позивни звук диска, да учествују у приредбама на стадиону противним Закону.

И ни за шта не сматраху отачке часне обичаје, а јелинска схватања држаху за најбоља.

И због тога снађе их страшна невоља; јер оне чијим понашањима завиђаху и жељаху да их у свему подражавају, њих имађаху за непријатеље и казнитеље.

Јер, није лако преступати Божанске Законе! Но то ће сљедеће вријеме показати.

А када се одржаваху петогодишње (олимпијске) игре у Тиру и цар бјеше присутан,

Посла нечастиви Јасон гледаоце који бјеху као из Јерусалима, (грађани) Антиохијци, који донесоше триста сребрених драхми за жртву Ираклијеву, за које доносиоци затражише да се не употребе за жртву, јер не приличи, него да се дају за други трошак.

Тако је, дакле, то сребро, од пошиљаоца дато за жртву Ираклијеву, због доносиоца (дато цару) допало за прављење ратних лађа.

Кад пак Аполоније, син Менестејев, би послан у Египат за устоличење цара{Птоломеј VI Филомитор} Филомитора, дознаде Антиох{Антиох IV Епифан} да је овај (цар) противан његовим стварима (областима), па се побрину за своју безбједност. Тако, дошавши у Јопу, стиже у Јерусалим.

И велељепно примљен од Јасона и од Града, улажаше (у Јерусалим) са упаљеним бакљама и клицањима, и тако онда отиђе с војском у Феникију.

А послије три године{171. г. прије Христа.} посла Јасон Менелаја, брата напријед поменутог Симона, који донесе новце цару и изнесе му подсјетнике о неопходним стварима.

Овај се препоручи цару, и прослави га, (представивши се) као лице власти, и за себе задоби (од цара) првосвештенство, превазишавши Јасона са триста таланата сребра.

Добивши пак цареве наредбе, дође не доносећи ништа достојно првосвештенства, а имајући (само) гњев грубог тиранина и јарост варварске звијери.

И (тај) Јасон, који је сопственог брата поткопао, поткопан би од другога, и као бјегунац побјеже у земљу Аманитску.

А Менелај држаше власт, но од обећаног новца цару ништа уредно не даваше.

А чињаше потраживање Сострат, управитељ врхограда,{тврђава Јерусалима} јер њему припадаше наплата пореза, због чега обојица бише позвани од цара.

Менелај остави као замјеника првосвештенства Лисимаха, свога брата, а Сострат Кратита, управника Кипрана.

Док се ово догађаше, деси се побуна грађана Тарса и Малоте (у Киликији) зато што ти градови бјеху дати као дар Антиохиди, царевој наложници.

Цар, зато, брзо отиде да смири ствари, оставивши за замјеника Андроника, једнога од великаша.

А Менелај, мислећи да му дође погодно вријеме, присвојивши од златних сасуда Храма, даде неке Андронику, а друге продаде у Тир и околне градове.

Када то тачно дознаде Онија, изобличи га, удаљивши се (претходно) у мјесто азила у Дафну близу Антиохије.

Зато Менелај, узевши насамо Андроника, мољаше га да убије Онију. А овај дође код Оније и, лукаво га увјеривши, па поздрављен будући пружи десницу са заклетвом, мада бјеше под сумњом, убиједи Онију да изиђе из азила; па га одмах уби не постидјевши се правде (праведника).

С овога разлога, не само Јудејци (из Антиохије), него и многи из других народа негодоваху и протестоваху због неправедног убиства овога човјека.

А када се цар врати из Киликијских мјеста, пожалише му се Јудејци из града (Антиохије), и заједно (са њима) и Јелини који мржаху зло, због безразложног убиства Онијиног.

А Антиох се ожалости у души и смилова се и заплака за оним који имађаше цјеломудреност и врлину смирености.

И планувши гњевом, одмах са Андроника скиде порфиру и одијело му поцијепа, те га (тако) вођаху кроз цио град до мјеста на коме нечастиво поступи са Онијем; ту овог злочинца погубе, те му Господ узврати достојном казном.

А бјеше у Граду (Јерусалиму) учињена крађа многих свештених ствари, од стране Лисимаха, уз сагласност Менелаја; и кад се тај глас пронесе напољу, окупи се мноштво народа код Лисимаха, јер многи златни сасуди већ бјеху продани.

Пошто се мноштво народа подиже и испуни гњевом, Лисимах наоружа око три хиљаде људи и поче пружати прљаве руке,{вршити насиље} а предњачаше неки Авран, узнапредовао узрастом, а ништа мање лудошћу.

А када видјеше Лисимахов напад, неки (Јудејци) зграбише камење, а неки дебеле мотке, други пак зграбише ту просути пепео, све скупа бацише на Лисимахове људе,

Због чега многима нанијеше ране, а неке и убише, и све натјераше у бјекство, а самога оскврнитеља Светиње убише близу ризнице.

O овоме пак отпоче суд против Менелаја.

Када цар дође у Тир, пред њега изложише праведну ствар тројица људи посланих од герусије.

А Менелај већ ухваћен (у безизлазу), обећаваше много новаца Птоломеју, сину Дорименовом, да убиједи цара.

Зато Птоломеј, узевши цара (насамо) под неки свод као да га мало освјежи, преубиједи га,

И (тако) Менелаја, узрочника свега зла, ослободи од оптужби, а несрећнике, који да су и пред Ските изнијели ту ствар, били би пуштени невини, осуди на смрт.

Тако, одмах поднијеше неправедну казну људи који су прије тога бранили Град и народ и свештене ствари.

Због тога и грађани Тира, омрзнувши злодјело, дадоше да се њихова сахрана обави велељепно.

А Менелај, због грамзивости моћника, остаде на власти; напредујући у злу, постаде велики злобник грађана.