Азбука веры » Библија » Књига Макавејска 2 » гл.15

Књига Макавејска 2, Поглавље 15

Толкования

Толкования главы

15:1

15:2

15:3

15:4

15:5

15:6

15:7

15:8

15:9

15:10

15:11

15:12

15:13

15:14

15:15

15:16

15:17

15:18

15:19

15:20

15:21

15:22

см.:2Мак.8:19;

15:23

15:24

15:25

15:26

15:27

15:28

15:29

15:30

15:31

15:32

15:33

15:34

15:35

15:36

15:37

15:38

15:39

Сербский (синод.)

Языки

Никанор се горди и богохули; Јуда Макавеј се с војском моли Богу: појава с неба првосвештеника Оније и пророка Јеремије. Бој Јуде с Никанором, пораз и смрт Никанорова. Епилог књиге.
А Никанор, кад дозна да се Јудини људи налазе у мјестима Самарјанским, намјераваше да у дан одмора са сваком сигурношћу нападне на њих.

Они пак Јудејци који бјеху насилно одведен у рат са њим, говораху (му): „Нипошто немој да их тако дивље и варварски побијеш, него одај славу дану који је са светошћу изабрао Свевидећи.“

А триклетник запита: „Да ли постоји на небу Моћни који је наредио да се празнује дан суботњи?“

А кад они одговорише: „Постоји Господ Живи, Који је на небу Владар, Који је заповиједио да се поштује седмина.“

А он рече: „И ја сам, вели, владар на земљи који заповиједам да се узме оружје и извршавају службе царства.“ Ипак није успио да оствари своју грозну намјеру.

И Никанор са сваком надменошћу уздизаше врат и намисли да подигне општи споменик побједе над Јудом и његовима.

А Макавеј бјеше непрестано увјерен са сваком надом да ће добити заштиту од Господа,

И подстицаше оне с њиме да се не плаше наиласка непријатеља, имајући на уму раније им бивале помоћи с Неба, и да сада очекују са надом помоћ и побједу која ће им доћи од Сведржитеља.

И утјешавајући их речима Закона и Пророка, подсјетивши их и на подвиге које су извршили, учини их још расположенијима (за борбу).

И када их ревношћу подиже, даде им наредбе, показавши истовремено невјеродостојност многобожаца и (њихов) прекршај заклетве.

Свакога пак од њих наоружаваше, не толико безбједношћу штитова и копаља, колико храбрењем добрим ријечима. И уз то им исприча сан вјеродостојан, виђење неко које их све обрадова.

А бјеше његово виђење овакво: (Видје) Онију, бившег првосвештеника, човјека благог и доброг, достојног поштовања при сусрету, кротког у понашању, и у говору доличног, који је од младости научио све што је својствено врлини; њега (видје) како са испруженим (к небу) рукама моли за сву заједницу Јудејаца.

Потом се, такође, појави човјек, који се одликоваше сједином и славом, а око њега бјеше нека чудесна и величанствена отменост.

И говораше Онија и рече: „Овај братољубац који се много моли за народ и за Свети Град, јесте Јеремија, Божији пророк.“

Тада Јеремија испружи десницу да дадне Јуди златни двосјекли мач и дајући му, обрати му се овако:

„Узми свети мач, дар од Бога, којим ћеш разбити противнике!“

И охрабривши се Јудиним ријечима, врло добрим и моћним да покрену на врлину и да душе младих ободри, закључише да не остају у војном логору, него да храбро нападају, и са сваким јунаштвом баце се у борбу и пресуде ствар, зато што су и Град и Светиње и Храм у опасности.

Јер бјеше им у мањој мјери предстојећа (борба) за жене и дјецу и још за браћу и сроднике, а највећи и први страх бјеше им за освећени Храм.

А и онима остављенима у Граду бјеше не мала невоља, јер бјеху узнемирени нападом на отвореном простору.

И када сви већ очекиваху будући исход, и већ се бјеху окупили непријатељи и војска распоредила и борбени слонови размјештени на погодна мјеста и коњица распоређена на бокове,

Сагледавши Јуда присуство великог мноштва војске и разноврсну опрему оружја и дивљину звјерова,{слонова} испруживши руке према Небу, призва Чудотворца Господа (Свевидећега), знајући да побједа није помоћу оружја, него онако како Он пресуди, тако и доноси побједу достојнима.

И призивајући Га, говораше овако: „Ти, Владару, послао си анђела свога Јудејцима у вријеме цара Језекије, те поби из војске Сенахиримове сто осамдесет пет хиљада људи.

И сада, Господару Небеса, пошаљи анђела доброга пред нама ради бојазни и страха (непријатељима).

Величином мишице Твоје нека се устраше они који са хуљењем дођоше против светог народа Твога!“ И тако он тиме заврши молитву.

А они око Никанора с трубама и ратним пјесмама кренуше у напад.

Ови, пак, око Јуде призивом (Бога) и молитвама сударише се са непријатељима.

И рукама борећи се, а срцима молећи се Богу, оборише не мање од тридесет пет хиљада људи, обрадовани веома Божијом појавом.

А када завршише ту битку и враћаху се с радошћу, препознаше Никанора да је пао мртав са свеоружјем.

Тада наста вриска и метеж (од весеља), благосиљаху моћнога Господара језиком отаца.

И заповиједи (Јуда), онај који се свим тијелом и душом први борио за суграђане, који је цвијет младости своје сачувао (и дао) за своје сународнике, да Никанору одсијеку главу и руку заједно с раменом, и да донесу у Јерусалим.

Дошавши пак тамо и сазвавши сународнике и поставивши свештенике испред Жртвеника, посла те позваше оне (Сиријце) који бјеху у тврђави (Јерусалимској).

И показаше (им) главу проклетника Никанора и руку богохулника коју је био пружио на Свети Дом Сведржитељев високо се хвалећи.

И одсјекавши језик безбожнога Никанора, рече (Јуда) да га на парчиће дају птицама, а плату за безумље{одсјечену главу и руку} да објесе наспрам Храма.

И сви благословише на Небу Господа Епифана,{Јављенога и Славнога Господа
} говорећи: „Благословен Онај који је сачувао Мјесто Своје неупрљаним!“

Главу пак Никанорову објеси на тврђаву Града да буде свима јавни и видљиви знак помоћи Господње.

И сви одлучише заједничким гласањем да нипошто не оставе необиљежен овај дан, него да имају за празновање тринаести дан дванаестога мјесеца – који се сиријским језиком зове Адар – један дан прије Мардохејевог дана (празника Пурима).

То су, дакле, догађаји који су се збили око Никанора, и од оних времена кад су Јевреји заузели и држали Град. И ја ћу овдје завршити ријеч.

Ако је добро и тачно по саставу – то сам и сам хтио; а ако је сиромашно и скромно – толико ми је било могуће.

Јер као што је непријатно пити само вино, и тако исто опет само воду; него на који начин вино помијешано с водом бива пријатно и пружа угодно задовољство, тако и умјешни склоп писања прија ушима оних који читају овај састав.
А овдје је свршетак.