Стари завет:
1Мој.
2Мој.
3Мој.
4Мој.
5Мој.
ИсН.
Суд.
Рута.
1Сам.
2Сам.
1Цар.
2Цар.
1Дн.
2Дн.
1Језд.
Нем.
2Језд.
Тов.
Јдт.
Јест.
Јов.
Псал.
Приче.
Проп.
Пес.
ПремС.
Сирах.
Иса.
Јер.
Плач.
ПослЈ.
Вар.
Језек.
Дан.
Ос.
Јоило.
Амос
Авдија
Јона
Мих.
Наум.
Авак.
Соф.
Агеј
Зах.
Мал.
1 Мак.
2Мак.
3 Мак.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Скрыть
14:1
14:2
14:3
14:4
14:5
14:6
14:7
14:8
14:9
14:10
14:11
14:12
14:13
14:14
14:15
14:16
14:17
14:18
14:19
14:20
14:21
14:22
14:23
14:24
14:25
14:26
14:27
14:28
14:29
14:30
14:31
14:32
14:34
14:35
14:36
14:37
14:38
14:39
14:40
14:41
14:42
14:43
14:44
14:45
14:46
Сербский (синод.)
Нови цар Димитрије I и првосвештеник Алким, који тражи напад на Макавејца. Пред Никаноров поход на Јудеју народ и Јуда се моле. Никанор пријатељ с Јудом. Алким распаљује мржњу, Никанор прети Храму. Смрт праведног Разиса.
А послије три године{161. г. прије Христа.} дође вијест људима око Јуде да је Димитрије,{Димитрије I Сотир} син (цара) Селевка,{Селевк IV} упловио кроз луку Триполис са великим мноштвом војске и бродовима,
А послије три године{161. г. прије Христа.} дође вијест људима око Јуде да је Димитрије,{Димитрије I Сотир} син (цара) Селевка,{Селевк IV} упловио кроз луку Триполис са великим мноштвом војске и бродовима,
И да је заузео земљу и убио Антиоха{Антиох V Евпатор} и његовог намјесника Лисија.
Неки пак Алким, претходно првосвештеник, који бјеше добровољно оскврнављен у временима немијешања (с јелинским идолослужењем), схвативши да му ни на који начин нема спасења, нити већ приступа светом Жртвенику,
Дође цару Димитрију, сто педесет прве године,{161. г. прије Христа.} доносећи му златни вијенац и палмову грану, а уз то и неколико гранчица маслине што се носе{прилажу као првине} у Храм; и тиме се тога дана задовољи.
Но (други пут) нађе вријеме за сарадника своје подлости када га Димитрије позва на неко засиједање, и запитан: Каквога су расположења и намјера Јудејци? – на то рече:
„Они Јудејци који се зову Асидеји, којих је вођа Јуда Макавеј, ратни су хушкачи и бунџије, не остављајући царство на миру и спокоју.
Зато ја, лишен праотачке славе – мислим на чин првосвештеника – дошао сам сада овдје,
Најприје зато што искрено мислим оно што доликује цару; а као друго: мислећи и на моје грађане; јер безумљем напријед поменутих (људи) сав наш народ немало пати.
А када сваку од ових ствари дознаш,{проучиш} царе, постарај се и за земљу и за опсједнути род наш, сходно твоме добросрдачном човјекољубљу према свима.
Јер док Јуда остаје (у животу), немогуће је да (државне) ствари имају мира.“
Пошто он то изговори, одмах остали пријатељи (цареви), који бјеху непријатељски расположени према Јуди, распалише (цара) Димитрија.
А он, дозвавши одмах Никанора, који бјеше постао командант ратних слонова, и поставивши га за војног заповједника Јудеје, посла га (тамо);
Давши му заповијест да самог Јуду убије, а оне око њега да растјера, а Алкима да постави за првосвештеника највећега Храма.
А незнабошци који због Јуде бјеху побјегли из Јудеје, придружише се попут стада Никанору сматрајући да ће несреће и порази Јудејаца бити њима успјех и благостање.
(А они око Јуде) чувши за наилазак Никаноров и за напад незнабожаца, посуше се пепелом и усрдно мољаху Онога Који је довијека изабрао Свој народ (Израиљ) и увијек је с (чудесном) појавом прихватао се својега удјела.
А када њихов вођа (Јуда) заповиједи, кретоше оданде одмах и сукобише се са њима у селу Десау.
А Симеон, брат Јудин, бјеше се сукобио са Никанором, али усљед изненадног доласка (велике војске) непријатеља, замало се уплашио.
Међутим, када Никанор чу како велико јунаштво имађаху људи око Јуде и срчаност у борбама за Отаџбину, побоја се да исход битке учини крвљу.
Зато посла (Јудејцима) Посидонија и Теодота и Мататију да им пружи и да прихвати десницу (мира).
И пошто бјеше дуже разматрање о томе и вођа (Јуда) објави народу, те би исказано једногласно мишљење, пристадоше на договор.
Па одредише и дан у који ће саме (војсковође) доћи на једно исто мјесто. И дођоше (тога дана) са сваке стране ратна кола, и поставише сједишта (почасна).
Јуда (ипак) заповиједи да наоружани људи буду спремни на погодним мјестима да не би од непријатеља било изненадно злодјело. И (војсковође) учинише одговарајући заједнички договор.
И Никанор борављаше (од тада) у Јерусалиму и ништа неумјесно не учини; сакупљене, пак, попут стада множине (незнабожаца), распусти.
И имађаше Јуду свагда крај себе, и душевно бјеше томе мужу наклоњен.
Он га подстакну да се ожени и да има дјецу, те се овај ожени, устали се и уживаше заједно с другима живот.
А Алким, видјећи међу њима наклоност и узевши склопљени договор, отиђе код Димитрија и рече (му) за Никанора да непријатељски мисли о (државним) стварима, јер непријатеља царства његовог назначи Јуду за насљедника.
На то се цар веома разгњеви, и раздражен клеветама свелукавог Алкима, написа писмо Никанору говорећи да јако негодује због договора, и заповиједи му да Макавејца везаног пошаље брзо у Антиохију.
Када, пак, та вијест дође Никанору, он се смути и би му врло тешко ако би договорено прекршио, а да му овај човјек није никакву неправду учинио.
Но пошто се цару није могло супротставити, гледаше погодну прилику да то вјештом замком изврши.
А Макавејац, видјећи да се Никанор понаша према њему строже и да уобичајени сусрет би замијењен грубљим односом, схвати да та строгост није од боље стране, па сабра немали број људи око себе и скриваше се од Никанора.
Овај пак (Никанор), схвативши да га је онај муж витешки надмудрио, дође у највећи и свети Храм када свештеници приношаху уобичајене жртве, и заповиједи им да му предају тога човјека.
А кад се они заклињаху и говораху да не знају гдје се тражени налази,
(Никанор) пружи десну руку према Храму и овако се закле: „Ако ми не предате Јуду свезаног, овај ћу Божији Дом сравнити са земљом и Жртвеник ћу разрушити, и овдје ћу подићи сјајни олтар Дионису!“
И толико рекавши, отиђе. А свештеници, пруживши руке к небу, призиваху свагдашњег Поборника народа нашег овако говорећи:
„Ти, Господе, Који немаш потребе ни од кога, благоизволио си да међу нама буде Храм Твојег обитавања.
И сада, Свети, Господе сваког освећења, сачувај довијека неупрљаним овај недавно очишћени Дом.“
А неки Разис, од Јерусалимских старјешина, би оптужен Никанору, човјек миљеник суграђана (својих), који имађаше глас веома добар међу њима, и по наклоности (свију) називан оцем Јудејаца;
Он бјеше у претходним временима немијешања{неучешћа у јелинском идолослужењу} оптужен за вјерност Јудаизму и како је готов да и тијело и душу положи за Јудаизам са сваком искреношћу.
А Никанор, хотећи да јавно покаже непријатељство које имађаше према Јудејцима, посла преко пет стотина војника да га ухвате.
Јер сматраше да ће, ако ухвати (и смакне) њега, нанијети њима несрећу.
Но када мноштво војника хтједе да заузме кулу (у којој он бјеше), и наваљиваху на врата дворишта и заповиједише да се донесе ватра и запале врата, он, будући опкољен, баци се на мач,
Хотећи рађе да племенито умре, него да проклетницима допадне руку, и буде понижен на начин недостојан своје племенитости.
Но, раном (од мача) не бјеше смртно погођен због журбе у том подухвату, а мноштво (већ) бјеше продрло унутар вратница, он храбро истрчавши на зид, баци се смјело пред њих.
Но, пошто они нагло устукнуше и створи се простор, он паде насред празнине.
И још дишући, распаљен љутом ревношћу, устаде иако му крв липташе потоцима и имађаше тешке ране, па протрча путем кроз мноштво и ставши на неку стрму стијену,
Будући већ сасвим без крви, зграби објема рукама своју испалу утробу и тресаше њоме према мноштву; и призвавши Господара живота и Духа да му је опет поврати (о васкрсењу), на тај начин премину животом.
