Стари завет:
1Мој.
2Мој.
3Мој.
4Мој.
5Мој.
ИсН.
Суд.
Рута.
1Сам.
2Сам.
1Цар.
2Цар.
1Дн.
2Дн.
1Језд.
Нем.
2Језд.
Тов.
Јдт.
Јест.
Јов.
Псал.
Приче.
Проп.
Пес.
ПремС.
Сирах.
Иса.
Јер.
Плач.
ПослЈ.
Вар.
Језек.
Дан.
Ос.
Јоило.
Амос
Авдија
Јона
Мих.
Наум.
Авак.
Соф.
Агеј
Зах.
Мал.
1 Мак.
2Мак.
3 Мак.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Нови завет: Мат. Мар. Лука. Јован Дела Јаков 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Јов. 3Јов. Јуда Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Ефес. Филиб. Кол. 1Сол. 2Сол. 1Тим. 2Тим. Титу Филим. Јевр. Откр.
Скрыть
11:1
11:2
11:3
11:4
11:5
11:6
11:7
11:8
11:9
11:10
11:11
11:12
11:13
11:14
11:15
11:16
11:17
11:18
11:19
11:20
11:21
11:22
11:23
11:24
11:25
11:26
11:27
11:28
11:29
11:30
11:31
11:32
11:33
11:34
11:35
11:36
11:37
11:38
11:39
Сербский (синод.)
Први напад Лисијев, опсада Ветсуре и пораз; Лисије склапа мир са Јудејцима. Четири писма о томе.
А послије врло мало времена, Лисије, царев намјесник и сродник и замјеник над (државним) пословима, тешко подносећи то што се догодило,
А послије врло мало времена, Лисије, царев намјесник и сродник и замјеник над (државним) пословима, тешко подносећи то што се догодило,
Сабравши око осамдесет хиљада (пјешадије) и сву коњицу, дође против Јудејаца одлучивши да Град (Јерусалим) учини насеље Јелинима,
А Храм да опорезује сребром, као што су (опорезивани) други храмови незнабожаца, и да учини да се првосвештенство продаје сваке године,
Нимало не рачунајући на Божију моћ, гордећи се десетинама хиљада пјешадије и хиљадама коњице и с осамдесет слонова.
Ушавши, пак, у Јудеју, приближи се Ветсури, која је пустињско мјесто, а од Јерусалима удаљено око пет схинија, и њу је притискивао.
А када дознаше људи око Макавејца да (Лисије) опкољава утврђења, са плачем и сузама заједно са народом мољаху Господа да пошаље Доброга Анђела ради спасења Израиљу.
А сам Макавејац, узев први оружје, подстицаше друге да заједно с њиме уђу у опасност да помогну браћи својој, те заједно и с вољом јуришнуше.
Утом, кад још бјеху код Јерусалима, појави се испред њих као вођа коњаник у бијелој одори машући златним свеоружјем.
А они сви благословише милостивога Бога и охрабрише се душом, и бјеху готови да нападну не само људе, него и најдивљије звијери и гвоздене зидове.
И напредоваху у бојном поретку имајући Саборца с неба, јер им се Господ смилова.
Лавовски нападоше на непријатеље и побише их једанаест хиљада, а коњаника хиљаду и шесто, а све остале нагнаше у бјекство.
Већина пак од њих рањени, наги се спасоше; и сам Лисије срамно бјежећи, спасе се.
Међутим, не будући неразуман и расправљајући сам са собом о поразу који му се догодио, и схвативши да су Јудејци непобједиви, јер се на њиховој страни борио Свемогући Бог,
Посла изасланике и убиједи их на измирење у свему што је праведно, јер ће и цара убиједити на обавезу да им буде пријатељ.
А Макавејац се сагласи у свему што је Лисије тражио бринући о (општој) користи. Све пак што Макавејац писмено предаде Лисију, цар је одобрио.
А бјеху написане од стране Лисија посланице Јудејцима, које имађаху овај садржај: „Лисије народу Јудејском – да се радује!
Јован и Авесалом које ви посласте, пошто (нам) предадоше написану поруку, тражаху оно што је у њој написано.
Оно пак што требаше да се и цару поднесе, то сам (му) јасно изложио, и оно што је било прихватљиво, то је и одобрио.
Ако, дакле, одржите наклоност према стварима (државе), настојаћу и надаље да допринесем вашем добру.
А што се тиче овога и појединости, наредио сам вашима и мојима да с вама преговарају.
Будите здрави! Године сто четрдесет осме, двадесет четвртог Диоскоринтија (мјесеца).“{164. г. прије Христа.}
А царева посланица садржаваше ово: „Цар Антиох{Антиох V Евпатор} брату Лисију – да се радује!
Када је отац наш прешао међу богове,{умро} хотећи да поданици царства буду спокојни и да се баве својим пословима,
Чувши за Јудејце да нису пристали на очеву намјеру да пређу на јелинске обичаје, него више желе свој начин живљења и зато траже да им се дозволи оно што је по њиховом Закону;
Желећи, дакле, да и тај народ буде изван немира, одређујемо да им се Храм васпостави и да живе по обичајима својих предака.
Добро ћеш, дакле, учинити ако им пошаљеш изасланике и пружиш им десницу (мира), да они, видјећи нашу добру вољу, буду расположени и задовољно да живе по својим схватањима.“
А царева посланица народу (Јудејском) бјеше оваква: „Цар Антиох{Антиох IV Епифан} скупштини старјешина Јудејаца и осталим Јудејцима – да се радују!
Ако сте здрави, биће како желимо, јер и ми смо здрави.
Обавијестио нас је Менелај да хоћете да се вратите (својим кућама) и бавите се својим пословима.
Онима који се поврате до тридесетога Ксантика (мјесеца), даће се десница (одобрења) и слобода кретања;
Да Јудејци употребљавају своја јела и своје Законе, као што су и раније, и нико од њих неће ни на који начин бити узнемираван због онога што су не знајући учинили.
А послах и Менелаја који ће вас увјерити (у ово).
Будите здрави! Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога.“{15. априла, 164. г. прије Христа.}
А послаше и Римљани овима (Јудејцима) посланицу која гласи: „Коинт Мемиос (и) Тит Маниос, посланици Римљана, народу Јудејском – да се радује!
За оно што је Лисије, сродник царев, дозволио вама, за то смо и ми сагласни.
За оно пак што је одлучио да изнесе пред цара, пошаљите одмах некога да се о томе договоримо да бисмо изложили (цару) како вам приличи, јер ћемо ми доћи у Антиохију.
Зато пожурите и пошаљите неке да бисмо и ми дознали којег сте мишљења.
Будите здрави.
Године сто четрдесет осме, Ксантика петнаестога.“{164. г. прије Христа.}
