Царство Израиљево: Јелисеј умножава уље удовице, обећава Сунамци сина, васкрсава га из смрти, шкодљива јела чини здравим и храни многе са двадесет хљебова.
А једна између жена синова пророчких повика к Јелисеју говорећи: Слуга твој, муж мој, умрије, и ти знаш да се слуга твој бојао Господа; па сада дође рукодавалац да ми узме два сина у робље.

А Јелисеј јој рече: Што ћу ти? Кажи ми шта имаш у кући? А она рече: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља.

А он јој рече: Иди, ишти у наруч празнијех судова у свијех сусједа својих; немој мало да иштеш.

Па отиди и затвори се у кућу са синовима својим, па онда наљевај у све судове, и кад се који напуни, кажи нека уклоне.

И она отиде од њега и затвори се у кућу са синовима својим; они јој додаваху, а она наљеваше.

А кад се судови напунише, она рече сину својему: Дај још један суд. А он јој рече: Нема више. Тада стаде уље.

Потом она отиде и каза човјеку Божијему; а он јој рече: Иди, продај уље и одужи се; а што претече, онијем се храни са својим синовима.

Послије тога једном иђаше Јелисеј кроз Сунам, а ондје бијаше богата жена која га устави да једе хљеба; и отада кад год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хљеба.

И она рече мужу својему: Гле, видим да је свети човјек Божији овај што све пролази овуда.

Да начинимо малу клијет и да му намјестимо постељу и сто и столицу и свијетњак, па кад дође к нама, нека се ту склони.

Потом он дође једном онамо, и ушав у клијет почину ондје.

И рече момку својему Гијезију: Зови Сунамку. И он је дозва, и она стаде пред њим.

И он рече Гијезију: Кажи јој: Ето стараш се за нас свакојако; шта хоћеш да ти учиним? Имаш ли што да говорим цару или војводи? А она рече: Ја живим усред својега народа.

А он рече: Шта бих јој, дакле, учинио? А Гијезије рече: Ето, нема сина, а муж јој је стар.

А он рече: Зови је. И он је дозва, и она стаде на вратима.

А он рече: Догодине у ово доба грлићеш сина. А она рече: Немој господару мој, човјече Божји, немој варати слушкиње своје.

И затрудње жена и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Јелисеј.

И дијете одрасте. И једном изиде к оцу својему к жетеоцима;

И рече оцу својему: Јаох, глава, јаох, глава! А он рече момку: Носи га матери.

И он га узе и однесе матери његовој, и лежа на крилу њезину до подне, па умрије.

Тада отиде она горе и намјести га у постељу човјека Божијега, и затворивши га изиде.

Потом викну мужа својега и рече му: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човјека Божијега и да се вратим.

А он рече: Зашто данас хоћеш да идеш к њему? Нити је младина ни субота. А она рече: Не брини се.

И она, осамаривши магарицу, рече момку својему: Води и иди и немој застајати мене ради на путу докле ти не кажем.

Тако пошавши дође к човјеку Божијему на гору Кармилску. А кад је човјек Божји угледа гдје иде к њему, рече Гијезију, слузи својему: Ево Сунамке.

Трчи сад пред њу и реци јој: Јеси ли здраво? Је ли здраво муж твој? Је ли здраво син твој? А она рече: Здраво смо.

А кад дође к човјеку Божијему на гору, загрли му ноге, а Гијезије приступи да је отјера; али човјек Божји рече: Остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми.

А она рече: Јесам ли искала сина од господара својега? Нијесам ли казала: Немој ме варати?

А он рече Гијезију: Опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога, немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету.

А мати дјетиња рече: Тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. Тада он уста и пође за њом.

А Гијезије отиде напријед и метну штап на лице дјетету, али не би гласа ни осјећања. Тада се врати преда њ и јави му говорећи: Не пробуди се дијете.

И Јелисеј уђе у кућу и, гле, дијете мртво лежи на његовој постељи.

И ушав затвори се с дјететом и помоли се Господу.

Потом стаде на постељу и леже на дијете метнув уста своја на уста дјетету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загрија тијело дјетету.

Потом уста, и пријеђе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дјететом. И кихну дијете седам пута и отвори дијете очи своје.

Тада дозва Гијезија и рече му: Зови Сунамку. И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: Узми сина својега.

И она ушавши паде к ногама његовијем и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.

Потом врати се Јелисеј у Галгал. А бијаше глад у оној земљи, и синови пророчки сјеђаху пред њим; а он рече момку својему: Пристави велики лонац и скухај зеља синовима пророчким.

А један отиде у поље да набере зеља, и нађе дивљу лозу и набра с ње дивљих тиквица пун плашт, и дошавши сасијече их у лонац гдје бјеше зеље, јер их не познаваху.

И усуше људима да једу; а кад стадоше јести онога зеља, повикаше говорећи: Смрт је у лонцу, човјече Божји! И не могаху јести.

А он рече: Донесите брашна. И сасу брашно у лонац и рече: Успи људима нека једу. И не би више никаквога зла у лонцу.

А дође неко из Вал-Салисе и донесе човјеку Божијему хљеба од првина, двадесет хљебова јечменијех и новијех зрна у класу. А он рече: Постави народу, нека једу.

А слуга му рече: Како ћу то поставити пред сто људи? Опет рече: Постави народу, нека једу; јер је тако казао Господ: Јешће и претећи ће.

А он им постави, те једоше; и претече, по ријечи Господњој.