А сјутрадан кад усташе Азоћани рано, а то Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим; и они узеше Дагона и метнуше га опет на његово мјесто.

А кад сјутрадан рано усташе, гле, опет Дагон лежаше ничице на земљи пред ковчегом Господњим, а глава Дагону и обје руке одсјечене бијаху на прагу; само труп од Дагона бјеше остао.

Зато свештеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас.

Тада отежа рука Господња Азоћанима, и мораше их и удараше их шуљевима у Азоту и међама његовијем.

А кад Азоћани видјеше шта је, рекоше да не стоји код нас ковчег Бога Израиљева; јер је рука његова тешка над нама и над Дагоном, богом нашим.

И послаше, те сабраше к себи све кнезове Филистејске, и рекоше им: Што ћемо чинити с ковчегом Бога Израиљева? А они рекоше: Да се пренесе у Гат ковчег Бога Израиљева. И пренесоше ковчег Бога Израиљева.

А кад га пренесоше, би рука Господња на граду с муком врло великом, и стаде бити грађане од малога до великога, и дођоше на њих тајни шуљеви.

Зато послаше ковчег Божји у Акарон; а кад дође ковчег Божји у Акарон, повикаше Акароњани говорећи: Донесоше к нама ковчег Бога Израиљева да помори нас и наш народ.

Зато послаше, те сабраше све кнезове Филистејске и рекоше: Пошљите ковчег Бога Израиљева нека се врати на своје мјесто, да не помори нас и народа нашега. Јер бијаше смртан страх по цијелом граду, и врло тешка бијаше рука Господња ондје.

Јер људи који остајаху живи, боловаху од шуљева тако да се вика у граду подизаше до неба.