И рекоше кнезови Филистејски: Што ће ти Јевреји? А Ахис рече кнезовима Филистејским: Није ли ово Давид, слуга цара Израиљскога Саула, који је код мене толико времена, толико година, и не нађох на њему ништа откако је добјегао до овога дана?

Али се расрдише на њ кнезови Филистејски, и рекоше му кнезови Филистејски: Пошљи натраг тога човјека, нека се врати у своје мјесто гдје си га поставио, и нека не иде с нама у бој да се не окрене на нас у боју; јер чим би се опет умилио господару својему ако не главама овијех људи?

Није ли то Давид о којем се пјевало играјући и говорило: Згуби Саул своју тисућу, али Давид својих десет тисућа?

Тада Ахис дозва Давида и рече му: Тако био жив Господ, ти си поштен, и мило ми је да ходиш са мном у бој, јер не нађох никаквога зла на теби откако си дошао к мени до овога дана; али нијеси по вољи кнезовима.

Него врати се и иди с миром да не учиниш нешто што не би било мило кнезовима Филистејским.

А Давид рече Ахису: Али шта сам учинио? Шта ли си нашао на слузи својем откако сам код тебе до овога дана, да не идем да се бијем с непријатељима господара својега цара?

А Ахис одговарајући рече Давиду: Знам; доиста си ми мио као анђео Божји; али кнезови Филистејски рекоше: Нека не иде с нама у бој.

Него, устани сјутра рано са слугама господара својега које су дошле с тобом; устаните рано чим сване, па идите.

И урани Давид и људи његови, и отиде рано, и врати се у земљу Филистејску; а Филистеји отидоше у Језраел.