Давид се спријатељује с Јонатаном, народ га слави, Саул му завиди. Давид се жени Михалом.
И кад сврши разговор са Саулом, душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан га запази као своју душу.

И узе га Саул тај дан и не даде му да се врати кући оца својега.

И Јонатан учини вјеру с Давидом, јер га љубљаше као своју душу.

И скиде Јонатан са себе плашт који ношаше и даде га Давиду, и одијело своје и мач свој и лук свој и појас свој.

И иђаше Давид на што га год Саул пошиљаше, и бијаше срећан, и постави га Саул над војницима, и омиље свему народу, па и слугама Сауловијем.

А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући у сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама.

И отпијевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул згуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа.

И разгњеви се Саул врло, и не бише му по вољи те ријечи и рече: Давиду дадоше десет тисућа, а мени дадоше тисућу; још му само царство треба.

И од тога дана Саул гледаше попријеко Давида.

А сјутрадан нападе Саула зли дух послат од Бога, те пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у гусле као прије. А Саулу у руци бјеше копље.

И Саул баци копље говорећи: Да прикујем Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.

И Саула бјеше страх од Давида, јер Господ бјеше с њим, а од Саула бјеше одступио.

Зато га уклони Саул од себе, и постави га тисућником; и он одлажаше и долажаше пред народом.

И Давид бијаше срећан у свему што чињаше, јер Господ бијаше с њим.

А Саул, видећи да је веома срећан, бојаше га се.

А сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше пред њима.

И рече Саул Давиду: Ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми буди храбар и води ратове Господње. Јер Саул говораше: Нећу да се дигне моја рука на њ, него Филистејска рука нека се дигне на њ.

А Давид рече Саулу: Ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мојега у Израиљу да будем зет царев?

А кад дође вријеме да Мераву, кћер Саулову, даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.

Али Давида љубљаше Михала, кћи Саулова; а кад то јавише Саулу, би му по вољи.

И рече Саул: Даћу му је да му буде замка и да се диже на њ рука Филистејска. А Давиду рече Саул: Бићеш ми данас зет с другом.

И заповједи Саул слугама својим: Реците Давиду тајно и говорите: Гле, омилио си цару, и све слуге његове љубе те; буди сада зет царев.

И слуге Саулове рекоше те ријечи Давиду, а Давид рече: Мислите ли да је лако бити зет царев? Та ја сам сиромах и мали човјек.

И Саулу јавише ово слуге његове говорећи: Овако рече Давид.

А Саул рече: Овако реците Давиду: Не тражи цар уздарја, него сто окрајака Филистејских, да се цар освети својим непријатељима. А Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.

И слуге његове казаше Давиду те ријечи, и Давиду би по вољи да постане царев зет. И вријеме се још не наврши.

А Давид уста и отиде са својим људима, и поби двјеста Филистеја. И донесе Давид окрајке њихове, и дадоше их на број цару да би постао царев зет. И Саул му даде за жену Михалу, кћер своју.

И Саул видје и позна да је Господ с Давидом; и Михала, кћи Саулова, љубљаше га.

А Саул се још већма побоја Давида; и бијаше Саул једнако непријатељ Давиду.

А кнезови Филистејски удараху; и кад год удараху, Давид бијаше срећнији од свијех слуга Сауловијех, , и име се његово врло прослави.