Старечник

Доба сјајне Ромеје и Србије Немањића је било кратко, али довољно да се утврди темељ нашем народу, његовој Цркви и култури, да он узрасте до свог места у заједници народа. У оно време су Хиландар и светогорска пожртвованост хиландараца били непосредни источник и учесник те повести и узрастања.

Данас је на истом путу завештања светих Саве и Симеона изникла једна савремена и будућности посвећена хиландарска установа у отаџбини, „Задужбина Светог манастира Хиландара». Њен задатак је да настоји да у нашем времену и пред очима света оваплоти две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим... и Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37–39).

Књиге које се појављују пред нашим читаоцима један су од плодова делатности хиландарске Задужбине. Упознавајући савременог човека са богатим и спасоносним духовним наслеђем Цркве, Задужбина кроз своје библиотеке објављује дела православних аутора, од Светих Отаца до савремених богослова, духовника и писаца.

Тако Хиландар, кроз своју отаџбинску Задужбину наставља своје присуство у духовном и културном простору матице, непрекинутим писаним трагом, започетим делом и словом Светог Саве Српског.

Игуман манастира Хиландара Архимандрит Мојсије

„Упражњавајући еванђелске врлине поста, бдења и молитве, наши Свети Оци су били награђени благодатним даровима са Небеса. Посматрајући исход њиховог живљења ми смо, према апостолском савету, призвани да подражавамо њихову веру.

Светитељски живот, каквим су они живели, представља чин њихове вере и поверења у Бога, а као дела те вере посебно су се показале њихове духовне борбе.

Уз самоодрицање и поверење у Бога, светитељи су своје животе посвећивали Христу. Ослободили су се сваке егоистичне воље и оправдања и пригрлили божанствену вољу Божију и Његов суд.

Исцрпљивали су се и проливали зној и сузе. Подносили су искушења и клевете, умирали за свет и препорађали се у Христу. Бивали су удостојени божанских и натприродних дарова („харизми»). Благодаћу Христовом постајали су причасници вечног, божанског живота.

Од самих почетака живота Цркве, онима који су љубили Бога и следили трагове светитеља желећи да их подражавају, била су потребна „дела» апостола и светитеља. Због тога су наши Свети Оци оставили посвећено предање о житијима ових светитеља, који су еванђелску реч спровели у дело. Кад читамо ова сведочења, распламсава се наша ревност за Бога, тешимо се у нашим жалостима, крепимо се у искушењима, учимо се делатној философији и узносимо до созерцања.

Покренут тим истим духом, многопоштовани архимандрит Јоаникије уредио је и објавио Светогорски Старечник (Герондикон). Једноставним стилом, јасно и благодатно, он нам предочава житија ових мученика¹ духовног живота, наших преподобних атонских отаца. Имајући пред собом такав „облак» светитеља и одбацујући своје грешне путеве, са стрпљењем хитајмо у подиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев 12,1–2).

Сасвим је јасно да се предање духовне борбе и светости на Светој Гори наставља све до данашњег дана, уз благослов наше Владичице, Пресвете Богородице, која штити и руководи Своје наслеђе.

Надамо се и молимо да ће у својим побожним читаоцима овај Светогорски Старечник живо распламсати ревност и љубав према Богу.»

Архимандрит Георгије

Игуман Светог манастира Григоријата на Светој Гори

Онај ко буде изучавао узвишено монашко живљење на Светој Гори, достигнућа тих истинских бораца Цркве који су опстали као стражари и граничари истинске Вере, увериће се да су они по духу слични древним подвижницима Египта, Синајске Горе, Палестине и Сирије, који су жудели и чезнули за спасењем, светошћу и најсавршенијим подвижничким животом.

Узевши у обзир климатске услове на Атосу, који подразумевају оштре зиме и окруженост морем, светогорски монаси и подвижници су по свом уздржању једнаки оним древним оцима Истока. Јер за разлику од Свете Горе, земље Истока имају топлу и суву климу, због чега погодују строжијем и дужем посту. Причало се да су монаси из Тебе у Египту дошли у Катунакију на Светој Гори, али да нису били у стању да поднесу климу и да су напустили своју „катунију», по којој је читава ова област и названа Катунакија.

Дух православног источног монаштва, дух еванђелски, апостолски, исихастички (молчанички, безмолвнички) и подвижнички, какав је описан у Новом Завету, преносио се из Египта, Палестине и Сирије преко Константинопоља (Цариграда) и Витиније до Свете Горе. Православно монашко предање је подвижничко, као што је подвижничко и Свето Еванђеље, будући да су библијске врлине и подвижништво истоветни, о чему сведочи и подвижнички живот нашег Господа и Његових Светих Апостола. Међутим, православно монашко предање је истовремено и исихастичко, философско и добротољубиво. Оно трага за Царством Божијим у нама и тежи да путем човековог благодатног очишћења, просветљења и обожења васпостави његову првоначалну лепоту. Најзад, Православно монашко предање је евхаристијско, молитвено и есхатолошко. На Светој Гори живи Бог и Он је свакодневно присутан у Светој Тајни Евхаристије и у осталим Тајинствима, у умној молитви у виду нетварних, обожујућих и обоготворујућих енергија, а на божанственој Литургији онтолошки.

Зачетак дела које држите у рукама била је жеља и чежња мог многопоштованог и незаборавног духовника и старца, који ми је често говорио: „Сакупи материјал, посети пустиножитеље, киновите (монахе у општежићу), исихасте, келиоте, послушнике² и игумане, и прикупи белешке за Светогорски Старечник.» Истовремено смо он и ја за извор податка имали његов сопствени опит и сећања. И он сам био је светогорски монах, из скита Свете Ане. Иако је из неизбежних разлога морао да борави на разним местима, његови ум и срце су свакодневно били на Атосу, јер је увек говорио о његовим тајинствима, историји и византијској велелепности. Док је мој духовни отац приповедао, ја сам заједно с мојим љубљеним и једнодушним братом и саслужитељем, најпоштованијим архимандритом Данилом Гувалисом, правио белешке, тако да су припремљена два наслова: Савремени атонски подвижници и Радосне и сетне успомене из Градине Пресвете Богородице.

Остале уважене и поштоване личности с којима смо били у вези и које су нам помогле поводом овог дела су игуман Гаврило Дионисијатски („Деда»), игуман Весарије Григоријатски, архимандрит Андрија из манастира Светог Павла, старац Герондије из заједнице Данијелита, старац Михаило Кавсокаливијски, старац Теодосије из Светог Павла, отац Атанасије Ивиронски, старац Лазар Дионисијатски, старац Дамаскин из Светог Василија, старац Теофилакт Кавсокаливијски, старац Христодул Катунакијски, старац Модест Констамонитански, старац Дионисије Карцонит, старци Арсеније, Јоаким и Вартоломеј из скита Свете Ане, као и старац Хризант из истог скита, старац Павле, лекар из Велике Лавре.

Значајне податке добили смо и од следећих савремених отаца: Теоклита Дионисијатског, од Данијелита, Томазита, Герасимоваца и Карцонијанаца, од оца Јефрема из Катунакије, оца Пајсија из Панагуде, старца Герасима Химнографа, оца Порфирија Кавсокаливијског, оца Евдокима Ватопедског, оца Симеона из Симонопетре, старца Ахилија из скита Свете Ане, оца Максима Ивиронског, оца Антима из скита Свете Ане и стараца Мелетија и Макарија из Новог Скита.

У овом тешком подухвату, чија је намера да опише веродостојне и изворне догађаје, покушали смо да, с једне стране, податке које смо добили од живих савременика упоредимо са писаним сведочанствима а да, са друге, упоредимо један писани документ са другим. Кад год бисмо наишли на нешто неразјашњено или нејасно, обележили бисмо то речима „кажу» или „прича се».

Животна догађања и сведочења отаца представљена су на најједноставнији, најверодостојнији, најсажетији и најпоузданији могући начин. Желели смо да следимо стил подвижничких слова из старог Старечника (Герондикона) и Лавсаика, стил који је, било у речи било у слици, својствен нашем Православљу. И заиста, било да читате изреке неког подвижника („један старац је рекао...»), било да стојите пред византијском иконом, доживљавате исту дубину и исто осећање, које вам преноси дух и живот, благодат и унутрашњу снагу, без улепшавања и без световних боја и обриса, без украшавања и измишљених додатака. У изрекама стараца, као и на византијским иконама, нема ничег претераног. Оне су неизвештачене, непосредне, директне, дубоке и стварне. Оне су сама истина.

Да бисмо сабрали материјал који ћемо унети и представити у Светогорском Старечнику, узели смо у обзир све књиге и периодику посвећене подвижничкој борби, а до којих смо могли доћи на Светој Гори. То је употпунило недостатке у нашим сопственим белешкама, чему су допринела и усмена казивања упокојених и живих отаца и наше сабраће монаха.

Уношење сећања и одломака из житија светитеља који су се борили, подвизавали и заблистали на Светој Гори, сматрали смо сврсисходним ради указивања на непрекидност предања на Атосу, том подвижничком Акропољу (Тврђави) Православља.

Требало би да додамо да се Атос често назива и „Градином Пресвете Богородице». Као и све градине, и ова је преиспуње на разноликим цветовима различитих боја, облика и мириса. Нешто слично дешава се и овде. У тој великој шароликости постоји мноштво дарова, али сви потичу од једног Духа и од исте Благодати, са истог извора благодатних дарова. Што се тиче трња, нико не може сумњати у његово постојање. Оно је увек тамо, представљајући људске слабости. Међутим, ко ће обратити пажњу на трње а занемарити цвеће? Пчеле радилице увек дају предност цвећу.

Постоји нада да би, благодаћу Божијом и молитвама упокојених и живих преподобних атонских Отаца, ово дело могло бити кочница нарастајућој опасности посветовљавања, промена и искривљавања Православног монашког предања.

Увек постоји опасност од „углачавања» монашког пута, који би по својој природи и положају требало да буде „узан и обремењен тешкоћама». Другим речима, постоји опасност од затамњења блиставости и лепоте монашког живљења у тешкоћама, уз напоран рад и оскудицу. Његова лепота и достојанство могли би да буду поништени додавањем животних удобности, уместо њиховим одузимањем.

Напротив, истински монаси остају верни философији лишавања вештаствених (материјалних, пролазних) ствари. Свет пати од маније сабирања вештаствених добара. Нагомилава се ствар на ствар. То је лозинка савременог човека и он због тога нагомилава несрећу на несрећу. Намеравајући да приграби што више вештаствених ствари, ослепљени човек бива заплетен у зачарани круг брига, потиштености и очајања.

Сматрали смо да ће најбољи епилог Старечника бити похвала атонским оцима, сладак завршетак који ће наше невешто писање претворити у насладу за читаоца.

Верујемо да ће овај Светогорски Старечник бити подједнако прихватљив и за савремене монахе и за савремене хришћане који живе у свету, за оне који живе у двадесетом и за оне који ће живети у двадесет првом веку. Светогорски Старечник би могао да буде чврста, челична карика у ланцу нашег Предања, оног Предања и оног света чији би зраци могли да обасјају помрчину наше епохе. Хиљаду и више година постојања тог особитог света збијено је на 400 страна.

Тако је нама, недостојнима и недоличнима, пало у удео да извршимо овај озбиљан подухват који превазилази наше способности. У будућности би нас неко, надаренији и опитнији, како у писању тако и у врлини, могао представити бољим делом, са мање недостатака, а у славу Божију и за душевну корист. За то се молимо из дубине душе.

Када је Свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата Светом Атанасију за изградњу манастира.

Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!

„Знам, оче мој”, рекао је он, „да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебрегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји...”

Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињући милост Божију да му опрости његова прегрешења.

* * *

Преподобног Герондија, првог житеља скита Свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.

* * *

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш (тј. грчки) морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.

* * *

„Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили”, рекао је један старац.

* * *

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе-доле и говорио: „Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога” и „Свети Врачи Бесребреници, заступајте овог слугу пред Богом.” Због својих болесника одлазио је и на пецање, а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.

* * *

Незаборавни Симеон, исихаста из скита Свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији³ посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у шездесет деветој години.

* * *

Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: „Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци.”

Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:

„Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!”

* * *

Један старац је рекао:

„Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем.”

* * *

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из скита Свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.

* * *

Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију⁴ у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.

* * *

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона,⁵ у каливији „Ловиарика”. Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: „Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио” (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.

* * *

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.

У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу.”

* * *

Један старац је казивао:

„Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према томе, далеко сам од истинске љубави.”

* * *

Живео једном један подвижник, којег су познавале готово све пећине на Атонском полуострву. Имао је радосно и блиставо лице. Његово стрпљење и његова истрајност били су толики да је постављао посуду за сакупљање воде и требало је да прође двадесет четири часа да би се она напунила! Преклињао је да се упокоји на дан Воздвижења Часног Крста, који се празнује 14. септембра, јер Оци кажу да на тај дан не постоје митарства која од душа траже одговоре. Био је сасвим убог. Ништа није поседовао, али је зато његова душа била украшена христоликом љубављу. Ако би дознао да се негде неко разболео, радосно је одлазио тамо да пази на ту особу и да је служи. Увек је био спреман да помогне, да служи и да брине о старијима. Бринуо се о петнаесторици старих и болесних подвижника! О, човече Божији! Ти си уистину подражавао нашег Владику! Постао си ревнитељ и следио си пример Христа, Који је опрао ноге Својим ученицима.

* * *

Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је гледао како лети авион, почео је да се моли:

„Шта радиш тамо, оче Гедеоне”, упитали су га.

„Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују безбедно и неповређени стигну на своје одредиште”, одговарао је на свој уобичајени, простодушни начин.

* * *

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К. „Како си, оче”, упитао је старац Харалампије. „Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче.” „Имаш ли хране? Ја имам мало двопека”, рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба. „Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене.” „Тај чин ме је толико укрепио”, казивао је касније отац К., „да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се упокоји!”

* * *

Један старац је говорио: „Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!”

* * *

Старац Авакум био је ученик љубави.

Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.

Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

* * *

О старцу Авакуму с правом је речено: „Једно је сигурно у вези с тим човеком: он је ближње привлачио као лековити извор.”

* * *

Старац Н. је давао све што је имао. „Бог љуби ведрог даваоца”, често би говорио овај незаборавни монах.

* * *

У скиту Свете Ане живела су у заједници петорица милосрдних монаха. Они су лимуновима и наранџама из њихове баште пунили вреће свих отаца који би код њих дошли на бдење.

* * *

Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани, поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима: Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,35 и 40).

* * *

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

* * *

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског – слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве – одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:

„Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!”

* * *

„Господ ме из сфере (области) теорије (созерцања) спустио на план праксе (делања)”, рекао је један борбени послушник. Он се бринуо о свом остарелом, болесном старцу који је патио од губитка памћења, инфекције простате и неконтролисаног мокрења, због чега је послушник бдео током читаве ноћи.

* * *

Други подвижник је рекао: „Требало би да наша љубав буде подједнако братска и према рођацима и према странцима.”

* * *

У застрашујућој Каруљи живео је руски подвижник, старац Зосима, човек савршене љубави. Помагао је болеснима и хитао где год се указала потреба за његовом потпором. Током рата израђивао је и продавао корпе, што му је омогућило да храни многе подвижнике.

* * *

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:

„Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (1Кор 13,1).”

* * *

Прошло је сто педесет година од епохе Светог Герондија, градитеља скита Свете Ане, када се један див подвижништва, старац Дамаскин, настанио у једној безводној каливији на северној страни скита. Он је био један од најснажнијих стубова овог скита током 16. века. Никада није узимао ништа осим двопека и воде. Његове молитве поседовале су ретку топлину, љубав и састрадање са читавим светом. Услед обиља љубави пламтео је као запаљена светиљка.

Обично се молио на овај начин:

„Боже мој, учини да се сви идолопоклоници, неверници, безбожници, јеретици и кривоверци покају, да се поуче истини и да поверују у Тебе, да постану једно стадо са једним Пастиром, да прославе Тебе, Јединог истинитог Бога у Тројици – Бога Оца, Сина и Светога Духа. Слава Теби, Боже! Да нико не буде изгубљен, Господе!”

Често је бивао у иступљењу (екстази) и у тим приликама созерцавао је велика тајинства, након чега је бивао испуњен божанском радошћу и славословљем.

* * *

У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише Успомене из Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био у стању сам да пише. Међутим, кад би се нашло слободног времена, он ми је приповедао а ја, најнедостојнији од свих, с његовим благословом бележио сам оно о чему је говорио.

Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је преостао из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с њим и често сам гостовао у његовој каливији.

* * *

„У нашој каливији нисмо имали животиње за пренос товара”, причао је мој старац. „Без обзира на то, имали смо благословену «товарну животињу́ љубави, по имену Стефан. Готово за све време док је на леђима носио прекомерни товар и успињао се са пристаништа на брдо, гласно је изговарао Молитву Исусову. Оци у скиту знали су да долази о. Стефан, јер су могли да чују добро познати звук његовог гласа: »Господе Исусе Христе, помилуј ме́. Често се дешавало да, разговарајући са неким, простодушно и гласно понови исту молитву, не обраћајући пажњу да ли ће особу с којом разговара довести у незгодан положај.

Будући да је био родом из Спарте, имао је тврд карактер и његово опхођење било је грубо, оштро и озбиљно. «Строг монах», рекли бисте, уколико га добро не познајете. Он је, међутим, имао невероватно осетљиво срце, препуно љубави и благости према сиромашнима. Људи на Светој Гори постају непосреднији и једноставнији. Спадају маске световне учтивости и лицемерне љубазности. Људи бивају освештани у купељи искрене, нелицемерне љубави, каква се не може открити нигде у спољашњем свету.

Никад нећу заборавити љубав и самопожртвованост оца Стефана. Увек је носио најјефтинију одећу, радио најтеже послове и јео најслабију храну. Обично је сакупљао храну која је преостала од претходног дана, стављао је у једну зделицу, додавао мало воде а затим је мирно појео. Старац Пајсије му је често шаљиво говорио:

»Хеј, старче Стефане! Сећаш ли се оне изврсне хране којом смо се наслађивали у Америци кад смо јели као краљеви, а ти сад једеш те сплачине?«

Он би с одобравањем и готово незаинтересовано климнуо главом, задовољно празнећи ону зделу као да узима најобилнији обед. Своју каливију сматрао је за палату на Небесима која по удобности и радости превазилази америчке облакодере, а своју храну за најбољу на свету.”

Кад је оболео од цирозе јетре, посетили смо га у његовој каливији. Затекли смо га како спава за столом. Понудили смо да га одвеземо у Солун ради лечења, али је он то одлучно одбио. »Ако наша Пресвета Богородица жели да будем исцељен, онда је то добро. Шта год је Њој угодно, и како год Она жели, али нећу да напуштам Атос», одговорио је он. Овај незаборавни монах био је тако суров према себи, а тако благ према убогој браћи. Његово огромно бреме показује подвиге његовог милосрдног срца, док је пешице корачао по стенама, носећи храну и лекове убогим подвижницима. Често би их натоварио на мазгу и путовао ноћу, да његова врлина не би била јавна.”

* * *

Мој старац је говорио:

„У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3).”

* * *

Један сиромашни старац – подвижник рекао је свом суседу: „Дођи, брате мој, и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све устројила!”

* * *

„Молити се за свет исто је што и проливати крв”, рекао је Свети Силуан Светогорац, као и: „Наш брат је наш живот”.

* * *

Искрена, непосредна, светогорска и еванђелска љубав красила је и старца Авакума, који је служио као болничар у Великој Лаври.

Данима, ноћима, месецима и годинама, лети и зими, старац Авакум је време проводио погнут над коритом.

Радосно и без роптања прао је рубље болесне браће и сиромаха. Од корита је одлазио до кухиње, где је спремао храну, хранио болесне и снабдевао их опраним рубљем, како би увек могли да буду чисти.

* * *

Имао сам посебну част да сретнем и упознам старца Модеста из манастира Констамонита, неуморног ученика божанствене љубави. Све његове беседе биле су усредсређене на љубав као врхунац духовног живота. Старац је често говорио:

„Све док не осетимо да целокупно човечанство чине наша браћа и сестре, као и да смо ми њихова браћа и сестре, Дух Свети неће обитавати у нашим срцима. Господ свакога воли истом љубављу, највећег грешника воли као и највећег светитеља. Требало би да и ми на исти начин свакога пригрлимо у својим срцима. Љубав трпи, попушта и подноси јер је Бог – Љубав.”

* * *

Један старац је рекао: „Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу.”

* * *

Браћа из Новог Скита казивала су ми да је старац Неофит, од времена кад се замонашио па до времена кад се у миру упокојио, обитавао у Градини Пресвете Богородице шездесет пет година и да за све то време ниједном није излазио у свет. Овај незаборавни монах показивао је свеобухватну љубав као врлину узвишенију чак и од отшелништва и странствовања. Услед тога на себе би натоварио пртљаг поклоника и носио га од пристаништа до манастирског кириакона (саборне цркве).

Један старац – подвижник казивао је следеће:

„Сваки (монах) који изађе у свет треба да буде веома опрезан кад разговара с људима. То се посебно односи на монахиње, јер им је неопходан опитан духовни отац који ће их упутити како да сачувају чистоту чувстава.”

У Малом скиту Свете Ане живео је духовник по имену отац Неофит, који се подвизавао у каливији Светих Архангела, на месту где је и Свети Агапије живео и написао Спасење грешника.

У једном периоду, отац Неофит је отишао на острво Тинос, да би као парохијски свештеник служио у једном од тамошњих женских манастира. Све монахиње овог манастира живеле су чистим животом. Ту је живела и нека слепа монахиња, која је једног дана исповедила оцу Неофиту да је наш непријатељ ђаво у њен ум унео недоличну помисао везану за њега. Чим је то чуо, отац Неофит се толико преплашио да се одмах вратио у Мали скит Свете Ане.

Отац Неофит био је веома потиштен, јер није могао да расуди како је непријатељ душа, ђаво, засејао такве помисли у слепу особу. Једног дана је одлучио да одговор потражи тако што ће сазвати суседне духовнике. О том питању расправљао је са оцем Стефаном, оцем Кипријаном и оцем Козмом. Позвао је и оца Игњатија који је био најопитнији од њих. Међутим, како је овај у то време био болестан, послао је свог послушника, који се такође звао отац Игњатије. Он је потицао из Смирне и одмалена је чезнуо да се замонаши.

Сви духовници су започели да истражују ово питање: како је могуће да слепу монахињу искушавају недоличне помисли? Иако су били духовно зрели, нису могли да разреше ово питање. Тада је ред дошао и на младог оца Игњатија:

„Будући да сте разговарали са слепом монахињом, Ваш глас, оче Неофите, постао је узрок који је у њој створио такве помисли. Будући да је поседовала врлину, она је почела да им се супротставља и најзад је дошла да Вам их исповеди.” Сви су се задивили његовом расуђивању и рекли: „Нека се посвете уста твоја!”

* * *

Један старац је рекао:

„Пази, калуђеру, да своју руку не пружиш ниједној жени, макар то била и твоја мајка, да би достигао меру наших Отаца.

Када изађеш у свет, пази да се не смејеш, да се не шалиш и да се, док разговараш, не виде твоји зуби. Када све то очуваш, чистота твог живота поучиће те узвишенијим стварима...”

* * *

Један брат из Дионисијата осетио је 1955. године чудотворно дејство присуства Светог Јована Претече и Крститеља. О томе нам је казивао незаборавни старац Лазар. Он је о томе говорио као да се ради о трећој особи, али смо разумели да се то заправо догодило њему самом.

„Једног брата из манастира послали су у Солун. Остао је у гостионици, где је и противно својој вољи био уплетен у велико искушење. Приступила му је привлачна млада жена, познаница његове породице, и почела да поставља питања о оцима, о Светој Гори, итд. Разговор је дуго потрајао, а њена намера је постала јасна кад му је понудила гостопримство у својој соби, испруживши руку и говорећи: «Отићи ћемо само за тренутак и одмах ћемо се вратити.»

Његов пад би био и остварен да га у том тренутку није штитила његова молитва и уздање у Часног Претечу. Усрдно је преклињао светитеља да га заступа и спасе од замке у коју је упао. И заиста, у њеној соби изненада је заблистала заслепљујућа светлост, слична хиљадама електричних светиљки. Усред те светлости појавио се Часни Претеча, који је зграбио овог брата и пренео га у његову собу, која се налазила на супротном крају спрата!”

* * *

Један старац је рекао:

„Добар човек све жене посматра као своје рођене сестре. Чак и кад угледа посрнулу жену, рећи ће самоме себи: "Уколико би ова жена била моја рођена сестра, био бих веома постиђен.» На тај начин, неће је искористити (обешчастити).”

* * *

Просветљени отац Јоаким из скита Свете Ане, сабрат нашег старца, приповедао је следеће:

„Када неко жели да остане чист, нека буде опрезан и строг, и нека бди над собом. Нека чак ни његове сопствене руке не буду спојене. Нека приликом сусрета пази како разговара, шта чини и како гледа око себе. Нека избегава општење са наочитим људима, као и све остало што би могло штетно утицати на његову девственост и чистоту живота.”

* * *

Наш савременик, старац Јосиф Исихаста, водио је сурову телесну битку. Она је потрајала осам година, што представља дуг период за некога ко је још од свог детињства остао чист од телесног греха. Говорио је да би, кад год се потпуно исцрпљивао у борби, био укрепљен благодаћу Божијом и тада би све почињало испочетка. Како је време протицало, битка се све више појачавала. „Истовремено, нисам прекидао своју одбрамбену тактику, која се састојала у свеноћном бдењу и шибању самога себе. Јецао сам, уздисао и преклињао Пресвету Богородицу. Борба би за неко време утихнула како бих могао да повратим дах, а затим се опет настављала, још жешће него претходног пута. Моје тело се исцрпљивало и губио сам снагу. Починак сам налазио једино у молитви, која је представљала знак утехе.”

Да би победнички окончао битку, употребио је све практичне методе као што су свеноћно бдење, строго испосништво, гладовање, жеђ, шибање и сузе. Напустио је кревет и спавао је на великој дрвеној клупи, сличној наслоњачи, како би могао да наслони руке. Тако је поступао све дотле док је битка трајала.

У кавсокаливијској саборној цркви постоји зидна слика непознатог светитеља са следећим натписом: БЛАЖЕНИ ЕФРОСИНИЈЕ КОЈИ СЕ УПОКОЈИО У ИВИРОНУ. У СВОЈОЈ ДЕСНОЈ руци носи неразвијен свитак са натписом: ИМАЈУЋИ ПРОСТО СРЦЕ И ЖИВЕЋИ УСРЕД ГОМИЛЕ УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ. Одевен је у монашку одежду и приказан у молитвеном ставу, клечећи на коленима.

Писац житија преподобног Акакија, кавсокаливијски отац Јона, на крају овог житија пише о једном светом мученику, савременику преподобног Акакија: „Ти мученици су, као скупоцени бисери, отишли Господу. Такав је био и троструко блажени Евфросиније, који је у манастиру Ивирону блистао као друго сунце. Показивао је највећу простоту и био прозорљив, због чега је говорио у загонеткама и био у стању да открије човеково душевно стање. На дан који је одређен за њихово преношење, његове мошти нису нађене у гробу. На Светој Гори још увек живе монаси слични њему.”

* * *

Подвижник, старац Герман, који се подвизавао у Хаирију (околина Лавре), недалеко од Румуна Герондија, једне ноћи уснио је три поштовања достојна пустиножитеља који су му рекли: „Буди опрезан, нас тројица стојимо овде. Не узнемиравај нас, а реци и другима да нас ни они не узнемиравају.”

Отац Герман је о овом откровењу казивао свом славном духовном оцу, Неофиту Караманлијском, који се подвизавао на Кармелиону (врх који се налази западно од Керасије и изнад пустиње Светог Василија). Са великом ревношћу и жељом, у свим пећинама и усамљеним испосницама у тој области, отац Неофит је трагао за светим моштима ових пустиножитеља, али није могао да их пронађе. Убрзо након тога, ова тројица пустиножитеља открила су се и румунском старцу на следећи начин:

Једном приликом, овај старац кренуо је из своје испоснице у Хаирију и запутио се ка келији Светог Нила да би се причестио Пречистим Тајнама. Успут је осетио свети миомирис, као што се дешавало и многим оцима пре њега (укључујући и писца ових редова, који је најмањи и најнедостојнији од свих). Међутим, тог пута је побожни подвижник, отац Неофит, веома снажно осетио тај миомирис. Одлучио је да потражи његов извор и молио се светитељима да му покажу где се налазе њихове свете мошти. На том месту налази се један гребен. Кад је одгурнуо стене од којих се овај гребен састоји, иза гомиле камења угледао је отворену пећину. Миомирис мирте распростирао се управо са тог места. Покушао је да уђе у пећину, али га је пренеразио глас који је рекао:

„Не узнемиравај нас. Нас је тројица. Овде смо живели и не желимо да нас неко узнемирава.”

Добри и врлински старац затворио је камењем улаз у пећину, хвалећи Бога и оне неоткривене светитеље, непознате љиљане светогорске пустиње. О отварању пећине говорио је само свом ученику Илариону.

Румунски старац Герасим (који је казивао ову причу) живео је на Светој Гори четрдесет година.

* * *

Пре много година, у каливију смештену испод кавсокаливијског кириакона (главне цркве), дошао је искушеник из Бугарске по имену Јаков да би био послушник једног веома строгог грчког старца. Међутим, Јаков је желео да живи још строжијим подвижничким животом, због чега је током ноћи одлазио у нартекс (припрату) кириакона и молио се пред иконом Пресвете Тројице. Једне ноћи, у време пуног месеца, док се молио зачуо је људске кораке. Опрезно се сакрио и угледао како у нартекс улази један наг старац веома дуге, седе косе и врло дугачке браде. Човек је крсним знаком осенио црквене двери, које су се отвориле саме од себе. Ушао је у храм, поклонио се светим иконама а затим изашао. Поново је крсним знаком осенио двери, које су се божанским дејством затвориле. Изашао је и почео да се успиње стазом која од скита води ка Керасији.

Надвладан чуђењем и запрепашћењем, искушеник Јаков је, корак по корак, неприметно почео да следи овог непознатог пустиножитеља. Убрзо су дошли до места које се зове Крст, окренули удесно а затим се, идући један за другим, запутили према врху Атоса. Када је пустиножитељ дошао до цркве Пресвете Богородице, искушеник је убрзао кораке, изашао испред њега, начинио метанију и почео да га преклиње да га узме за свог ученика.

„Не можеш остати овде, чедо моје”, одговорио је непознати пустиножитељ. Међутим, Јаков је био толико упоран да је поквасио земљу својим сузама.

„Врати се свом старцу, буди послушан и спашћеш се”, рекао му је непознати. „Нико не може да поднесе ово место уколико не поседује благодат Божију. Осим тога, требало би да знаш и да ћеш се ускоро преселити из овог живота и отићи Господу.”

Јаков се вратио свом старцу и исприповедао му о свему што се догодило, а затим је отишао код свог исповедника и припремио се за упокојење. И заиста, након три седмице, Јаков је уснуо у Господу. Кажу да се након три године, приликом преноса његових моштију, од њих ширио миомирис.

* * *

Следећи догађај десио се пре пет година.

Један побожни поклоник, пореклом са Крита, кренуо је да посети Свету Гору и да се сретне са својим рођаком, о. Јефтимијем, исихастом који се подвизавао у каливији смештеној са јужне стране Малог скита Свете Ане. Из пристаништа Свете Ане запутио се непознатим стазама, стеновитим гребенима и клисурама, све док није стигао до места које називају Пена („Глад”). Био је то ћорсокак. Приморао је самога себе да настави док најзад, након велике одисеје, није стигао до исихастириона (молчанице) Светих Архангела, места где је Крићанин Агапије Ландос написао Спасење грешника. Са тог места стигао је до каливије свог рођака.

Након што је поново дошао до даха и после таквог лутања био гостољубиво примљен, обратио се оцу Јефтимију: „Рођаче, реци ми где ћете сахранити тело које сам видео у једној пећини? Желео бих да и ја видим како овде, на Светој Гори, сахрањујете покојнике.”

Кад је отац Јефтимије чуо за покојника у пећини, он је заједно са рођаком и старцем Кипријаном златаром почео да претражује, корак по корак, читаву ту област. Међутим, ништа нису пронашли. Једино су у време око заласка сунца осетили мирис тамјана који је допирао из правца гребена, а који је отац Кипријан осетио и раније.

У међувремену, поклоник је исприповедао своју причу:

„Тик уз то дрво налази се пећина. Ушао сам и видео да је на самртничкој постељи уснуо један поштовани старац. У почетку нисам ни схватио да је мртав. Тада сам се приближио и спазио да на челу има крст. Поред њега се налазила икона Пресвете Богородице и упаљено кандило. Прекрстио сам се, три пута начинио метанију и осетио мирис тамјана. Отишао сам с мишљу да немате времена да га тог дана сахраните.”

* * *

У периоду од 1977–1978. г. старешина скита Свете Ане био је монах Кирило. Током месеца септембра угостио је једног православног Либанца, који је због рата у својој отаџбини избегао у Грчку.

Овај побожни Либанац имао је силну жељу да се успне на врх Атоса. Тако је једном рано ујутро, пратећи упутства која му је дао старешина, кренуо на свој опасни и исцрпљујући успон. Истог дана, током вечери, врати се у скитски кириакон. Сутрадан је, након божанствене Литургије, био у стању да, користећи се својим оскудним познавањем грчког језика, исприповеда следећи чудесан догађај:

На месту које називају „Вавила”, подно планинског врха одакле почињу велике падине, зауставио се да на тренутак отпочине и да затим настави да се успиње. Док је трагао за местом где би се могао одморити, изненада је испред себе угледао кућу из које су изашла двојица поштовања достојних пустиножитеља. Чим су га угледали, указали су му гостопримство и понудили хладну воду и свеже смокве, које су имале сладост и мирис какав није могао да опише. Његов замор у потпуности беше ишчезао.

Осим тога, у каливији је видео још десеторицу уважених монаха, од којих се сваки ослањао на закривљени штап и молио на бројаници. На његово питање одговорили су му да они већ дуго живе тамо и да не раде ништа друго осим што се моле за цео свет.

Сва ова и остала дешавања испунила су либанског поклоника задивљеношћу и запрепашћењем. Рекао је да су сви они били истих година.

Када су то чули старешина и остали, били су задивљени и узнели су похвале Богу дивном у светима Својим.

* * *

У области између Велике Лавре и Кавсокаливије, пре много година живео је један стари монах по имену Панаретос. У једном тренутку дошао је на помисао да засади башту испред своје каливије, која ће му користити код телесних подвига и која ће му, истовремено, својим баштенским биљем бити утеха у неутешној пустињи.

Након што се много дана мучио и знојио копајући на том каменитом тлу, наишао је на раван камен. Подигао га је с великим напором, а затим угледао гроб у којем је лежало тело одевено у свету свештеничку одежду. Чинило се као да је јуче сахрањено. Од тог тела распростирао се чудесан миомирис.

Отац Панаретос се на том месту подвизавао преко пола столећа, али никада ништа није чуо о животу или смрти неког прослављеног пустиножитеља, какав је био онај у гробу.

Након првог изненађења, зајецао је и изговорио: „Светитељу Божији, откриј ми ко си ти и колико си година живео на овом пустом месту. Благодарим ти што си мени, недостојном, открио своју светост!”

Побожни старац је читаву ноћ пробдео у молитви и размишљању да о свом чудесном открићу извести Велику Лавру. Међутим, рано ујутро, када је најзад заспао, уснуо је непознатог светитеља који му је строго рекао:

„Шта намераваш да учиниш, авво?”

„Светитељу Божији, намеравам да известим манастир Велику Лавру како би дошао и пренео те, јер си овде заборављен и занемарен”, одговорио је авва дрхтећи од страха.

„Нисмо се заједно подвизавали, због чега би онда ти преносио моје мошти? Ја сам се овде подвизавао преко педесет година. Молим те, врати ме назад. Поставићеш надгробну плочу на гроб и док си жив никоме ништа нећеш откривати!”

Старац Панаретос се пробудио, поставио плочу на гроб и осетио се боље. Увек се молио том непознатом светитељу. Након што је сасвим остарио и дошао да живи у Кавсокаливији, непосредно пре свог упокојења испричао је оцима шта се догодило, али им није открио место нити остале појединости.

* * *

У нетакнутим светогорским шумама, седморица или, према некима, дванаесторица монаха живели су – не знамо да ли још увек живе – узвишеним животом и у потпуном нестјажанију. Били су потпуно неодевени и, као птице небеске, хранили су се биљкама, корењем, кестењем, шишаркама и сл.

Прича се да су се причешћивали у пећини Светог Петра, код славног исихасте, оца Данила.

Најученији монах манастира Велика Лавра, лекар Спиридон Кабанаос, писао је о тим земаљским ангелима и небеским људима:

„Шта да кажемо о онима који живе у области Криа Нера („Хладна вода”), где једино свевидеће очи Божије познају њихов начин живота?”

* * *

Велики пустиножитељ Дамаскин из скита Свете Ане је, копајући у својој безводној каливији, изнад каливије Пресвете Тројице, пронашао нетакнута три света тела, од којих се ширио неописив миомирис. Око првог часа према византијском рачунању времена, размишљао је да извести скит и манастир Велику Лавру о овом чудесном открићу. Док се молио за то, испред њега су се појавила три небеска човека строгог израза на лицу и рекла:

„Да смо ми, старче Дамаскине, желели да нас људи прослављају, не бисмо ни одлазили да живимо на оним гребенима, где смо, ради љубави Христове и Царства Небеског, били лишени чак и воде. Према томе, положи ове мошти на скривено место и нека тамо остану до часа свеопштег васкрсења мртвих!”

Побожни пустиножитељ је, са страхом и поштовањем учинио управо како су му и рекли. Положио их је на место које само он зна и које није познато осталим оцима овог скита.

Кад су преподобног Акакија, који се подвизавао у пустињском кавсокаливијском скиту, упитали о спавању и бдењу, он је одговорио:

„Истинском монаху довољно је пола сата спавања!”

Он сам је или стајао или клечао током читаве ноћи и одважно се молио и појао, упркос чињеници да је патио од херније (киле) и био у дубокој старости. Једино би ујутро мало одспавао, понекад тако што би се наслонио на сопствену руку, управо онолико колико је довољно да услед неумереног бдења не дође до помрачења разума. Спавање је сматрао погибељним и лукавим непријатељем душе. Говорио је да ништа у тој мери не подстиче грешне жеље колико неумерен сан и да их ништа толико не сузбија колико бдење.

Начинио је кревет од дебелих, чворноватих грана прикованих једна уз другу, без мадраца, тако да његово тело не буде у стању да се одмара колико би хтело и да би лако могао да се пробуди. Према његовом животописцу, није спавао више од четири сата дневно.

* * *

Чак је и Свети Григорије Палама водио велику битку против тела и сна. У својој испосници изнад Велике Лавре провео је читава три месеца у бдењу и молитви. Међутим, након тога прекинуо је овај подвиг како услед непрестаног неспавања не би дошло до оштећења ума.

* * *

Светогорац и новојављени светитељ Силуан Руски, чију је светост Црква Христова потврдила 1987, рођен је 1866. а упокојио се 1938. године. Био је монах у манастиру Светог Пантелејмона (тј. у Русику). Живео је преподобним, чистим животом, у целосној љубави, непрекидној молитви и најдубљем смиреноумљу. Скончао је у миру и за њим је остало сећање на преподобног човека. Његово житије написао је архимандрит Софроније, игуман Светог манастира Часног Претече у Енглеској.

Међу свим осталим врлинама, Свети Силуан се посебно подвизавао у бдењу, јер је на основу опита знао колико бдење помаже очишћењу ума, колико окриљује молитву и доприноси „радосној жалости” (жалости по Богу). Он није одлазио да отпочине у кревету него је, уместо тога, по читаву ноћ проводио у молитви, било да је стајао или седео на столици. Одспавао би само петнаест-двадесет минута, а затим устајао да би се поново молио. Касније би се, с прекидима, поново одмарао. За двадесет четири часа, укупно је спавао око два сата.

* * *

Упитали смо слепог старца Симеона Кавсокаливијског: „Како се душа може очистити од нечистих помисли, жеља и различитих страсти?” Он нам је одговорио:

„Ако не будете знали шта је сан!”

* * *

У ивиронском скиту живео је благочестиви јеромонах, Герасим Химнограф. Када је требало да сутрадан служи божанствену Литургију, читаву ноћ би провео у бдењу, читајући и молећи се.

Бог га је узео у младим годинама. Будући да је угодио Богу, током свог кратког живота испунио је оно за шта су потребне дуге године.

* * *

Један подвижник и пустиножитељ је рекао: „Уколико много спавамо, наш ум задебљава.”

* * *

Хаџи-Георгије је по читаву ноћ стајао усправно уз стасидију (столицу) и молио се. Своју келију готово да није ни познавао. Своје дане посвећивао је напаћеној браћи, а своје ноћи молитви.

* * *

Једнога дана неки млади монах упитао је оца Н., којем је тада било 86 година: „Оче, колико је сати сна потребно монаху?”

„Послушај, брате мој. Свети Теодор Студит и Свети Симеон Нови Богослов кажу да је довољно 4–5 сати сна. Међутим, авва Арсеније у Старечнику (Герондикону) каже да је за монаха који се подвизава довољан један сат сна. Свети Акакије Кавсокаливијски обично је говорио: „Сматрам да пола сата сна није довољно, али ако светитељ тако каже, требало би да покушамо!”

„Колико се Ви одмарате?”

„Брате мој, каква је потреба за таквим питањем?” „Ради моје користи и љубави Христове ради, реците ми!”

„Рећи ћу ти. У току двадесет четири часа, довољан је један сат сна.”

„Да ли спавате један сат непрекидно или с прекидима?”

„С прекидима, наравно! Четврт сата, ту и тамо.”

„Како проводите то време?”

„На жалост, сад кад имам двоструку хернију, више не стојим док читам Псалтир или Еванђеља или пак док изговарам Молитву Исусову.”

„Целокупан Псалтир и целокупна Еванђеља?”

„Целокупне, наравно.”

„Свакога дана?”

„Свакога дана. Једино што више не могу да стојим док их читам. Тако је кад се остари!”

* * *

У прво време свог боравка на Атосу отац Јосиф Спилеот није нашао духовника. Током једног краћег периода живео је поред пећине Светог Атанасија Атонског, која се налази недалеко од Велике Лавре. Тамо је водио строг живот, због чега му је успело да осам дана издржи без хране и сна. Он је стога рекао:

„Ниједан подвиг не доноси више благослова него лишавање сна. Уистину, бдење раствара тело.”

Старац Јосиф рекао је и следеће:

„Најстрашнији облик страсти спавања наступа када нас напусти благодат, јер нас тада обузимају немар и помрачење и не можемо да нађемо ни најмању утеху. Једног дана био сам снажно искушаван у том погледу. Борио сам се да наставим, али снага ме већ сасвим беше напустила. Прекинуо сам своју борбу да бих се са сузама помолио Господу: Господе, дошли су да би ослабили моју добру намеру!» Истог тренутка, у себи сам зачуо сладак глас: «Зар не би све то препатио љубави Моје ради?»

Мој умор је одмах ишчезао, као облак који заклања сунце. Са сузама у очима, од радости сам поскочио као дете: «Да, Господе, Тебе ради! Помози ми у мојој слабости!»”

* * *

Један старац је говорио: „Сан мора бити слуга, а не господар.”

* * *

Светогорска изрека: „Духовни живот не може постојати без бдења.”

* * *

Према сведочењу његових савременика, старац Артемије Григоријатски никада није седео током службе, укључујући и свеноћна бдења. Све до своје смрти, остао је усправни и непоколебиви стуб Цркве и молитве.

Упућени од стране римокатолика, византијски самодржац Михаило Палеолог и патријарх Јован Век дошли су на Свету Гору да би нашу Православну Цркву присилили на лажно јединство (лажну унију) са папом.

Светогорски монаси, граничари и војници Православља, узвратили су мирно и одважно на сва њихова настојања, која су се одликовала дивљаштвом, насиљем и злочинима, тим одликама историје папства и Римокатолицизма.

У Протату су људи римокатолика Века обесили протепистата свештене општине. На мермерној плочи сачуваној до данашњег дана набројани су новомученици и исповедници који су тамо остали. Било их је укупно тринаест и заузимали су различите келије у Кареји. Били су погубљени због непоколебиве одбране Православне вере и неприхватања уније са непокајаним папом.

Такви су били наши преподобни оци, „прекрасни изданци, тајинствена лоза, неуморни стражари и чувари Православне вере и освештаног Предања.”

Светих мученика ватопедских било је дванаест, колико и Светих Апостола. Током дивљачке најезде трупа цара – римокатолика Михаила Палеолога и патријарха Века, њихов игуман Јефтимије је због наше свете вере такође пострадао мученичком смрћу. Дванаесторица монаха били су обешени у Фурковунији, док је Јефтимије био окован ланцима и удављен у мору у Каламици.

Поред тога, достојни су помена и ивиронски мученици, које су војници цара Михаила Азимита и патријарха Јована Века утопили у мору.

Свих двадесет шест мученика манастира Зографа допуњавају освештани збор мученика за наше Православље. Они су унутар манастирских пиргова (кула) од стране римокатолика спаљени као чиста жртва.

* * *

Наш преподобни отац Никифор, који је најпре био паписта, пригрлио је догму (учење) наше Источне Православне Цркве и отишао да буде исихаста у светогорској пустињи. Тамо је написао мудри метод за упражњавање умне молитве, који је укључен у Филокалију (Добротољубље).

* * *

Ненадмашни богослов, Свети Григорије Палама, учествовао је на три велика сабора, где се борио против Варлаамове, Акиндинове и Грегорине латинске јереси, помоћу које су ови порицали постојање божанствених и нестворених енергија Божијих.

* * *

Монаси су војници Христови, херојски борци Цркве. Они увек бране истину Вере и до смрти се боре против јереси и прелести. Светогорски монаси, следећи вековно предање, могу да нам укажу на мученике за веру и Православље. Тај календар изгледа овако:

4. јануар – 12 Светих мученика ватопедских

14. фебруар – Свети мученик Дамјан

22. март – Свети мученик Јефтимије из ивиронског скита

22. март – Свети мученик Лука Ставроникитски

10. април – Свети мученик Хризант Ксенофонтски

16. април – Свети мученик Христофор Дионисијатски

19. април – Свети мученик Агатангел Есфигменски

1. мај – Свети мученици Јефтимије и Игњатије Ивиронски 7. мај – Свети мученик Пахомије из манастира Св. Павла 22. мај – Свети мученик Павле из скита Свете Ане

26. јун – Свети мученик Давид из скита Свете Ане

3. јул – Свети мученик Герасим Кутлумушки

6. јул – Свети мученик Кирил Хиландарски

10. јул – Свети мученик Никодим из скита Свете Ане

11. јул – Свети мученици Никодим Ватопедски и Нектарије из скита Свете

Ане

24. август – Свети равноапостолни свештеномученик Козма Етолски

14. септембар – Свети мученик Макарије Дионисијатски

20. септембар – Свети мученик Иларије из скита Свете Ане

22. септембар – Свети мученик Козма, један од 26 светих мученика

зографских

6. октобар – Свети мученик Макарије из скита Свете Ане

8. октобар – Свети мученик Игњатије из ивиронског скита

13. новембар – Свети мученик Дамаскин из Велике Лавре („Лавриот”)

3. децембар – Свети мученик Козма из скита Свете Ане

5. децембар – Свети мученици Нектарије филотејски и Козма, први монах

ватопедски, заједно са Светим мученицима карејским

26. децембар – Свети мученик Константин Руски из Велике Лавре

30. децембар – Свети мученик Гедеон Каракалски

* * *

Велики подвижник, испосник и философ мудрољубља по Христу, а такође и познавалац „спољашње” (световне) науке, Јеротеј Учитељ, рођен је 1686. године. Пореклом из Каламате, одлучно се борио да одбрани нашу свету веру од јеретика Молиноса. Ради веће преданости безмолвију, подвизавао се на пустом острву Јура, које се налази насупрот Светој Гори. Упокојио се 1745. године, а његове свете мошти творе разна чуда.

* * *

Догодило се да је отац В. ишао у неко село ради посла који се тицао његовог манастира. Чим је стигао, мештани су му пришли и упорно захтевали да им помогне у одбрани Истине пред евангелистичким (протестантским) проповедником који их је, користећи библијске цитате, збуњивао клеветањем поштовања светитеља и Пресвете Богородице. Овај монах је био прост и готово неписмен, због чега је био уплашен. Међутим, након што је мало размислио и подсетио се свега што је често читао у житијима светих, позвао је протестантског проповедника да се састану, предложивши му следеће:

„Запалимо ватру на сеоском тргу”, рекао је он. „Сваки од нас ће проћи кроз њу и Бог ће на тај начин показати који од нас двојице говори истину.”

Сутрадан, у рано јутро, сељаци су сакупили дрва и сложили их на велику гомилу насред трга. Отац В. је стигао, али се онај проповедник није појавио. Он беше побегао првом јутарњом лађом. Читаво село ускликнуло је од радости због блиставе победе над заблудним људским учењем. Када се отац В. вратио у манастир, остали монаси су га питали:

„Да ли си заиста био спреман да уђеш у ватру?”

„Био сам преплашен, али нисам сумњао у нашу веру, па сам помислио: на овом свету ниси заслужио ништа друго него да одеш у пакао. Биће боље ако изгориш овде, на земљи, него да гориш у векове векова. Према томе, хајдемо у ватру!”

Тако је овај дубоко смирен, прост монах одбранио нашу веру, као што су то чинили и првомученици и духовни оци пре њега.

* * *

Светогорски оци често кажу:

„Ако бисмо ћутали онда, кад наша вера захтева одбрану од јеретика, каквог би онда смисла имало то што толико година живимо на овим гребенима?”

„Догме се не могу појавити на Заједничком тржишту (ЕЕЗ) као што то могу материјална добра.”

* * *

На питање о томе да ли се чуда појављују и у другим религијама, један старац одговара:

„Постоји разлика! Чак и хоџа чини чуда различитим враџбинама. Покушава да изазове појаву светлости. Насупрот томе, ми одбацујемо сваку светлост која долази од ђавола. Неки се држе за нос, неки се вуку за уши, а неки трљају очи и на тај начин изазивају илузије. Ми чудо тражимо од Бога, а не од ђавола. Боримо се са злом и дању и ноћу.”

Један побожни и благодатни Светогорац, који је годинама живео у северној Америци, каже:

„Православна Црква подражава смирење нашег Владике, Господа Исуса Христа. Многи јеретици, увидевши исправност наше вере, бивају задивљени, и из јереси прелазе у Православље.”

* * *

Када су од мудрог, трезвеноумног оца Калиника затражили да изнесе своје мишљење о руској јереси именославаца, он је одговорио:

„Занемарили су главу да би поштовали скуфију (капу)!”

* * *

Један старац је на следећи начин говорио о љубави према чистој вери:

„Гнев је неопходан само онда када бранимо своју веру. Није нам потребан да бисмо одбранили сами себе. Уколико неко рђаво говори о нама, ми то морамо прихватити. Ми се, међутим, морамо разгневити када је нападнута наша вера: гнев који користимо за одбрану Православља је неопходан.”

* * *

Често се догађало да се наша младалачка срца оросе свежим источником учења који је извирао од многопоштованог јеромонаха Атанасија Ивиронског. Он би нам често говорио:

„Посредством професора са два наша грчка Универзитета, протестантски север је охладнео нашу топлу приврженост нашој најслађој Мајци, Пресветој Богородици. На тај начин смо је удаљили из наших молитава као нашу заступницу и посредницу пред Њеним Сином. Чак и неки свештеници, када расправљају о молитви, запостављају Богородицу, и учестало се позивају на Њу као прву после Јединога.⁶ Црквена химнографија Је у потпуности призива по Њеном светом Имену. Сасвим је неприхватљиво да наша Грчка православна црква буде под утицајем таквог, рационалистичког, германског, протестантског духа.

Питали су ме шта је исправније: да ли да се каже «Пресвета Богородице, спаси нас» или »Пресвета Богородице, заступи нас». Таква питања су под утицајем модерних, протестантски настројених православаца, које ја сматрам непријатељима Пресвете Богородице достојним највећег непоштовања, и зато сам говорио: «Прихваћени начин је да се увек каже: Спаси нас.»

Једном приликом посетио ме је лутерански свештеник из Осла. Изучавао је Православље и био према њему пријатељски наклоњен. Разговарали смо о многим стварима. Поставио ми је питање о Пресветој Богородици. Мој одговор је гласио: «Обожавање и поклоњење одајемо једино Богу, поштовање свим светитељима, а служење само и једино Мајци Божијој, са чистим синовским осећањем, јер је Она наша најслађа Мајка по благодати. О, колико сте ви осиромашени́, рекао сам му, »јер не служите Њој која је друга после Тројице и Домостројитељка дарова Божијих упућених свим логосним (словесним) бићима!

Према блаженом Августину, три ствари Свемогући Бог није могао да учини савршенијима: Оваплоћење, Приснодјеву и блажени живот праведника у будућем веку."”

Испод овештале, похабане одежде подвижника, испод дроњака и убоге појаве, крије се богатство врлина и открива презир према вештаственом, победа духа над вештаственим умовањем овога света. У добровољном лишавању и суровом животу подвижника крије се ризница смиреноумља и открива философија еванђелског живота у Христу.

Таквом спољашњем изгледу стреме сви истински подвижници, који се одричу нове одеће, одричу се примања новца, одричу се сваког задовољства. Њихово добровољно одрицање следи вечно учење Вечнога: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк 9,23).

Подвижници не придају значај спољашњој појави, љуштури, лепој одећи, обући, лицу, коси или телу. Сва њихова пажња и усрдност усмерена је на човекову суштину и на дубину, на унутрашњи свет, на украшавање ума и срца нествореном (нетварном) лепотом, небеским блистањем и божанственом красотом.

Таквој духовној лепоти био је наклоњен и подвижник Петар Осиопетријски, „сиромашан не само духом него и телесно”. О њему су нам казивали многопоштовани старац Герасим Химнограф, Данијелити, Томити, многопоштовани старац Пајсије, старац Јоаким и Други.

Петар је поседовао просту и једноставну душу, и био је висок духом а низак телом (због тога су га и звали Петракис, тј. мали Петар). Успињао се на врх Атоса да би сакупљао планинске чајеве, а затим их је, како би зарадио за хлеб насушни, продавао заједно са бројаницама које је сам начинио. Повремено се догађало да добије више новца, али је он одбијао да га прими.

Поседовао је такву племенитост и духовну „отменост”, такву љубав и простодушност да је једном приликом сатима корачао до каливије једног монаха који је тражио да буде његов послушник:

„Дошао сам да ти кажем да се не трудиш да долазиш до пећине Светог Петра где ја живим, јер ћу умрети.”

Кад су га једном приликом неки други монаси упитали шта могу да му понуде, затражио је само мало топле воде. Изнео је врећицу са својим планинским чајем, ставио једну прегршт у ту воду и додао мало шећера (који је чувао у другој кесици), а затим је попио. Килограм шећера био му је довољан за читаву годину и увек је остајало нешто и за следећу.

Други пут је посетио старца Јоакима у Кареји. Кад је почео да пада мрак, старац га је замолио да ту и преноћи.

„Идем у манастир Ксиропотам”, одговорио је он. „Ходаћу док се не смркне, а онда ћу до зоре отпочинути под кестеном.”

Тако је и учинио. Међутим, те ноћи се излила јака киша. Био је сасвим мокар и добио је јаку прехладу. Вратио се у своју каливију да би се опростио са свим својим суседима. Убрзо потом, уснуо је у Господу.

* * *

У Кареји је живео и један стари духовник, отац Герман. Становао је у каливији, односно одаји са кухињом у којој су одседали мирјани. На том месту отац Герман је примао госте и раднике из читавог света, поучавао их и исповедао. Нудио им је своје гостопримство, спремао им храну и укрепљивао у животу у Христу. Он је толико био сиромашан да приликом заласка сунца у његовој келији није могла да се нађе ни једна једина пара (пара је 40. део турског гроша).

* * *

Један старац, по имену Макарије, такође се одликовао савршеном нестјажатељношћу. Имао је једну косу којом је секао траву и продавао је за исхрану животиња. Није примао никакве „благослове”, односно поклоне. Био је довољан самоме себи. Његова кућица одликовала се чистоћом и уредношћу. Имао је обичај да каже: „Овде, на Светој Гори, потребно је да имате два ока. Међутим, напољу (у свету) су вам потребна четири ока...”

* * *

Старац Нифон, који је живео у Катунакији, волео је празнике. Имао је лепу навику да приликом прославе неког празника посети нечији дом и да упути благослове и честитке.

* * *

У једној безводној каливији живела су двојица подвижника, Орест и његов брат Константин, који се упокојио у месту Криа Нера. Константин је био отелотворење нестјажанија и сиромаштва. Ни лети ни зими није носио ципеле.

* * *

У исихастичкој келији Гинекопула живела су двојица прослављених подвижника, Софроније и Гаврило. У пећини Рождества Христовог један румунски подвижник водио је ангелоподобан начин живота. Није се бавио рукоделијем, јер се читавог живота молио на бројаници. Живео је од милосрђа других отаца.

* * *

У пећини Светог Петра Атонског, где чак и сама појава човека изазива неспокојство, живео је један пустиножитељ који се одликовао неисказаном нестјажатељношоћу. Током читаве године био је бос. Водио је сасвим безбрижан живот. Није поседовао ни секиру ни маказе. Био је послушник оца Данила, исихасте и созерцатеља. Имали су нешто за јело тек онда кад би им неко донео мало сочива, двопека, боба или комадић рибе.

* * *

Током извесног периода, у Керасији је живео један број врлинских отаца као што су: Отац Козма „Бели лук”, који је имао исихастичку келију у шуми; Румунски отац Неофит и старац Натанаило, као и отац Јован, који је био старац оца Данила.

Читав живот посветили су непрестаној молитви и осталим духовним дужностима. Када су преношене њихове мошти, видело се да су жућкасте и да подсећају на восак, што је знак врлинског живота и светости. Њихова борба се у целости састојала од молитве која је трајала читавог живота!

* * *

Преподобни Дионисије Олимпски (рођен крајем 15. века у Платини, у Трикали) најпре је изградио манастир Свете Тројице на Олимпу. Подвизавао се на Атосу, где је заволео и упражњавао исихастички начин живота. У каливији која је припадала скиту манастира Каракала живео је као ангео (у телу) на земљи. Ту је постио, бдео и молио се. Његова храна било је шумско кестење, које је сваког дана узимао након деветога часа.

Блажени беше стекао такву нестјажатељност да врата никад није закључавао. Није имао ништа осим расе коју је носио, а и она је била безвредна и овештала. Тамо је остао само три године, молећи се Богу. Никада није стекао никакву материјалну имовину, чак ни у време када га је Божји промисао призвао да пође на небеса.

* * *

„Погледај на моје смирење, на мој труд и на моју борбу, и опрости моје грехе.” говорио је духовник Јаков (постојао је и други Јаков) из каливије Рождества Христовог у Вигли. Водио је суров начин живота и подвига. Обично је по пет сати дневно пешице преносио песак са морске обале до места на којем је градио капелу.

* * *

Нико осим Бога не зна како је подвижник Дионисије, Христа ради јуродиви, живео, како се хранио и где је налазио уље да запали (прислужи) кандила у својој каливији. Главни разлог за то је чињеница да је одбијао да прими милостињу. Тек је пред крај живота почео понешто да прихвата. На Атос је стигао 1842. а упокојио се 1880. године.

Имао је толику чежњу за нестјажанијем, безбрижним животом и сиромаштвом да су га готово избацили из Лавре због његове небриге о келији Светих Апостола у Керасији. Његов виноград, плодоносна стабла и повртњак беху зарасли у коров. Целокупна усрдност и делање овог човека били су управљени према обрађивању друге врсте поља, оног на којем се узгаја и негује трезвеноумље.

* * *

Звао се Јаков и стигао је из Химаре у северном Епиру. Током рата 1912. године служио је отаџбини. Уз неизмерне напоре и самопожртвовање подигао је цркву у част Света Три Јерарха.

Био је потпуно сиромашан. Његова каливија имала је само једну келију. Бала сена служила му је као постеља. Постојала је још једна, за случај да у келији преноћи неки од ретких посетилаца. Покривао се једним огртачем, а ујутро би свој сламнати кревет сложио у угао. Обично је јео само двопек и сочиво.

* * *

Старац Хризостом, пустиножитељ, био је сиромашан, нестјажатељан и босоног. Подвизавао се у пећини Светог Петра Атонског. Хранио се кестењем, травама и двопеком. Познавао сам још једнога Хризостома, који је због своје слаткоречитости и христолике благости уистину био Хризостом (Златоуст). Живео је у једној безводној каливији кавсокаливијског скита. Сусрео сам га једном док сам био са мојим старцем, који је био његов савременик и који је у тој каливији изучио дрворезбарски занат. То се помиње у његовој књизи Успомене из Градине Пресвете Богородице.

Шта да кажемо о подвижнику, старцу Георгију, који је живео у скромној катизми⁷ Светог Константина, у оквиру Велике Лавре? Био је одевен у похабану одежду и босоног. Увек се молио у стојећем ставу, као неугасиво кандило. Поседовао је само дрвену столицу, на којој је и седео и спавао. Такав је био старац Георгије.

* * *

Као две пустињске птице, молчаљиве и братољубиве, били су двојица подвижника, Антоније и Симеон, пореклом Атињани. Један је водио бригу о домаћинству а други о башти, за коју је издалека морао да доноси воду. Живели су веома кратко. Никада ни о коме нису рђаво говорили. Живели су у малој, једноставној каливији у близини манастира Пантократора, која је подсећала на гнездо.

Најпре је умро Симеон, а након неколико година се упокојио и Антоније, који је имао око стотину година. Након што се Симеон упокојио, Антоније се борио са усамљеништвом. Одвели су га у манастир Кутлумуш како би се тамо бринули о њему, али је он на том месту боравио врло кратко и убрзо се вратио у своју возљубљену каливију. Иако је тешко померао ноге и био погрбљен, био је срећан и радостан. Најзад је отпочинуо од свог подвижничког труда и добровољног сиромаштва. Није се нашао нико ко би ископао његове мошти (након уобичајене три године) и због тога се јављао многима, молећи их и подстичући да то учине.

* * *

Неки монах из једног киновијског (општежитељног) манастира је шездесет година носио исту ону расу коју је носио и на дан свог пострига.

* * *

Као велики подвижник нестјажанија, уздржања и строгости истакао се старац монах Калиник са Кипра, који се са братом Григоријем подвизавао у скиту Свете Ане на Атосу. Подвижничку борбу наставио је у манастиру Ставровуни на Кипру. Након што се упокојио, његово наслеђе чинили су једино иструлели мадрац препун стеница, црвоточна дрвена кутија испуњена крпама која се могла само бацити у ватру, пар ципела закрпљених стотину пута и две-три заборављене паре у дрвеној кутији. Његов други брат по телу, игуман Варнава, са сузама је рекао окупљенима: „Погледајте, оци, Калиниково богатство које је током година стекао као монах и као старешина манастира. Уистину, "монах је онај који током свог земног живота не поседује ништа осим Самога Христа!”

* * *

Епископ Јеротеј Мелитупољски, који је дошао у скит Свете Ане (каливија Светог Елефтерија), такође је био савршено нестјажатељан. Поред осталих врлина, поседовао је уздржање, трпљење и кротост, при чему се истицао својим састрадањем са сиромашним подвижницима којима је делио читаву своју пензију. Упокојио се у 88. години.

* * *

У испосници старца Неофита није се могло пронаћи ништа осим вреће препуне двопека. Он би само током викенда посећивао Данијелите, који су били и још увек су утеха у пустињи, и том приликом је обедовао за њиховом трпезом. Затим би ишчезавао и није се појављивао током читаве седмице.

Причају да је, када се упокојио у Лаври, његово лице заблистало...

* * *

Старац А. из келије Светог Харалампија у Кареји поседовао је толику нестјажатељност да није имао чак ни другу расу осим оне која је припадала његовом старцу.

* * *

Румунски старац Нектарије живео је изнад скита Свете Ане, у каливији Светог Артемија, која припада манастиру Пантелејмону. Од времена свог пострига није више напуштао Свету Гору. Био је сасвим сиромашан и нестјажатељан. Резао је дрвеће и пруће за подупирање стабљика пасуља и продавао их оцима из других каливија. Пред крај живота, читаве дане проводио је у усамљеништву, молитви и безмолвију.

* * *

Старац Хризант из скита Свете Ане приповедао је да се, након упокојења врлинског монаха Харитона из овога скита, у његовој келији нашао само глинени врч за воду и ништа осим тога!

* * *

Од дана свог пострига па до дана свог упокојења, старац Авакум је ишао бос. Никада није обувао ципеле, осим на дан празника манастира Велика Лавра (тј. на помен Светог Атанасија Атонског, 5. јула).

* * *

Незаборавног старца Авксентија Григоријатског никада нису видели у новој одећи. Носио је похабану поткошуљу и имао пар ципела које је носио само кад би се налазио у манастиру. У другим приликама увек је ишао бос, по васцелом атонском тлу, по путевима, стазама и стенама. Његов кревет била је једна дрвена клупа; имао је дрвени сточић и неколико једноставних икона изнад кревета. На његовој полици било је неколико посуда, и то је био једини украс његове келије.

* * *

Сакати Михаило Лавриот у својој келији није имао ништа. Био је потпуно сиромашан, али је зато, кад се упокојио, био почаствован таквом службом као да је епископ. Његово лице је блистало и имало је жућкасту боју као ћилибар.

* * *

Један нестјажатељни старац је причао: „Био једном један времешни монах који је водио врло прост живот. Ништа није имао. Тако се човек ослобађа. Све ствари које данас називамо удобностима, чак и танка спужва, могу постати сметња.

Једина удобност састоји се у поједностављењу живота и у ограничавању на оно што је уистину потребно. Тек тада човек може бити слободан.”

* * *

Каливија незаборавног Методија, јеромонаха и исихасте из Керасије, била је сиромашна, убога, слична птичјем гнезду и за разлику од осталих каливија, без извора воде и без капеле у близини.

Старац је, поред свог младог послушника, водио сасвим безбрижан живот, без напетости и немира, без бриге око световне имовине или удобности. Обојица су били блажени, убоги путници на небо, сиромаси и просјаци љубави Христове ради. Старац је свог послушника обично слао у Лавру да затражи милостињу. Били су задовољни ма шта да су им дали.

Отац Методије је дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини, али је због непроцењиве душе напустио сваку световну славу и положај.

Храна која је обично служена у овој освештаној каливији била је топла вода са нешто мало брашна претвореног у кашу. Кад би имали мало грожђа, ставили би га у глинену посуду и додали воду.

Једном приликом посетио их је неки монах и они су му понудили ово подвижничко пиће.

„Какав је ово сок, свети духовниче”, упитао је он.

„Пети”, одговорио је отац Методије, што је значило да су у посуду са грожђем воду сипали већ пет пута.

Пред крај живота, отац Методије се преселио у пећину Светог Атанасија Атонског. Бавио се химнографијом и истовремено био изврстан композитор и музичар. Герасим Смирнакис је у својој књизи о оцу Методију написао следеће: „Водио је најсуровији живот и непрестано учио.”

Током 1903. године отац Методије је служио као секретар Свете општине. Упокојио се 1920. године.

* * *

Рукоделије убогог подвижника Анадолија, који је у миру уснуо 1938. године, састојало се у сакупљању горских чајева и неувелих дивљих цветова на атонском врху. Тако је зарађивао за насушни хлеб.

„Зар се не излажеш опасности док се пењеш по јаругама и стенама”, питали су га.

„Ни случајно, благословени! Везујем се ужем. На то сам навикао још док сам био мирјанин. Био сам морнар”, одговарао јеон.

Живео је у близини кириакона кавсокаливијског скита, на месту које се зове Часни Крст. Био је то један од најсиромашнијих, најубогијих и најпобожнијих монаха. Од скитског млинара обично је тражио брашно које није било за употребу, јер је садржало песак са млинског камена. Током оних дана у седмици када је било дозвољено јести уље, јео је храну помешану са уљем које је одмеравао шољицом за кафу. У ово уље убацивао је мало лука или комадић хлеба... Каква подвижничка ревност, какав живот, каква борба! Кувану храну јео је само у случају да негде буде позван као гост.

Много је волео икону Распећа. Њој је приносио своје непрекидне, сузне молитве. Често се догађало да и сама ова икона излива сузе... Исто тако, осећао је огромно страхопоштовање према Пресветој Богородици. Када би се смрачило и кад би легао на кревет, окренуо би се на бок и, све док не заспи, свом снагом певао „Достојно јест”. Врло је слабо познавао музику, и имао је само дубок, громки глас. Појао је у другом гласу, у оном у којем ју је првобитно и Архангео појао. Често се догађало да је током ноћи отпева и по десет пута. Његов послушник је у почетку био збуњен, али се касније навикао.

Сваки пут кад би отишао у Кареју да прода своје чајеве, одлазио је и да се поклони у келији која се зове „Достојно јест”, где се појавио Архангео и отпевао химну Мајци Божијој. Поклонио би се и са најдубљом побожношћу и умилењем отпојао „Достојно јест”. Док би он појао, кандила пред иконом Пресвете Богородице су се померала! Оци су говорили да се кандила померају због његовог громогласног појања. Он је затим изашао у нартекс и појао изван наоса, а кандила (у наосу) су се опет померала! Кад би други оци појали, кандила су остајала непокретна.

То су она помена достојна чуда која је сатворила та проста и детиња душа, у којој је обитавала и деловала благодат Господа, „великог у Својој вољи и чудесног у делима Својим”.

* * *

У ксенофонтском скиту живео је и један помена достојан послушник, старац Теофилакт. Чувао је Бога у себи, и Бог је чувао овог блаженог старца. Потицао је из богате породице, али је оставио испразне и лагодне ствари овога света. Био је послушник простог старца Козме.

Његова мајка желела је да му у то време из Дафнија пошаље 100 лира, али је он то одбио. Током читаве ноћи стајао је усправно и молио се. Његов лик био је подобан лику ангела.

* * *

У истом скиту живео је и старац Јефтимије, у обитељи Светих Архангела. На средини његове каливије обично је била обешена велика врећа препуна двопека, хране коју је јео током читавог живота.

* * *

Један пустиножитељ је рекао: „Пост, бдење и молитва. Онај ко у животу упражњава ове врлине, у свему ће напредовати. Требало би да живиш просто. Видиш да је моја каливија празна. Требало би да се у сваком домаћинству нађу само неопходне ствари. Вишак ствари је препрека за духовни живот.”

* * *

Незаборавни старац Теофилакт из Новог Скита уснуо је сном праведника 1986. године. Био је то прост, смирен и незлобив монах, преиспуњен трпљењем у искушењима и збивањима која су потицала и од демона и од људи. Пред крај живота је ослепео, али никада није роптао због тога што су његове (телесне) очи биле лишене светлости.

Посебно се издвајао по својој апостолској нестјажатељности и по свом немару у односу на вештаствене предмете који се сматрају неопходнима за живот. Није се бринуо ни за посао ни за новац. Непрестано се молио и благодарио Богу за све. Био је послушник блаженог Јоакима Специериса (о којем је често говорио мени, најнедостојнијем од свих). Касније је постао ученик старца Јосифа Спилеота.

Пре него што је ослепео, његово послушање је било да разноси пошту по читавом скиту и да пали по 4 кандила у свим проскинитаријумима које је, без обзира на временске прилике, посећивао два пута дневно.

Један старац је рекао:

„Молитва је поверење у Бога. Када у Бога имате апсолутно поверење, није потребно ни да се молите за нешто, јер ће то Сам Бог преузети на Себе. Мора се само стрпљиво чекати да плод сазри и да падне са дрвета. Према томе, родитељи, поверите своју децу Богу. Ви сте их створили само телесно, а Бог им је дао душу. Према томе, Бог је обавезан и да се стара о њима.”

* * *

Један старац је рекао: „Деци је потребно много руковођења и много љубави. Гледање телевизије је највећа несрећа.”

„Човек свом детету даје тело. Бог ствара детињу душу. Кад дете одрасте, родитељ више није одговоран за њега. Бог додељује ангела чувара сваком човеку који се роди, да би му помагао током читавог живота. Према томе, зар нећемо себе поверити Богу?”

„Помагаћете својој деци до одређеног тренутка. Од тада па надаље поверићете их Богу. Њихов ангео чувар је увек поред њих. Неко би могао да каже: "Ако човек уступи пред искушењем, његов ангео чувар се удаљује.» Међутим, ангео се не обесхрабрује. Он остаје у близини. Чак и кад неко застрани, Бог му посредством ангела чувара шаље добре помисли.”

„Не би требало да се удаљујемо од Бога, јер то изазива душевни бол. Помислимо да ангео чувар током читавог нашег живота настоји да нам унесе добру помисао, да страда и да чека, да уздише када човек греши и када на крају празних руку стане пред Бога. Размислимо о томе! То је довољно да нам изазове велики бол! То је довољан разлог да се човек не удаљује од присуства Божијег тиме што ће одбијати да изврши Његову вољу. Неки ангели уз мало напора, а неки без икаквог напора представљају Богу човекову душу. Међутим, неки ангели уз много напора, патње и бола празних руку долазе пред Бога. То је тако болно! Размислите! Покажимо мало усрдности. Вредно је да се боримо већ и само због тога да не бисмо ражалостили свог ангела чувара! Постоје многи људи који су видели свог ангела чувара. Када би само могао да види тог ангела, човек се више ништа не би питао. Кад приметимо да су мала деца насмејана док спавају, то је због тога што виде свог ангела чувара.

Дечицу морате учити како да се моле, јер ће Бог услишити њихове молитве. Дечија молитва мора да дође до њиховог срца. Од молитве неће бити никакве користи уколико не буде долазила из дубине човековог срца.

Покушајте да деци, док су мала, помогнете добротом, како би схватила дубље значење живота. Увек добротом.”

* * *

Један опитан подвижник упутио је посетиоцима следећу „добру реч” о одгајању деце:

„Још увек жалим због поступка свога оца, будући да на исповест код духовника нисам ишао до својих 18 година. Још увек жалим због тога. Потребно је да дете већ са 6 или 7 година добије духовног оца. Тако нека буде...

Дакле, чим се са Свете Горе вратите својим кућама, обратите пажњу на своју децу, учите их и чувајте, посебно својим молитвама. Молите се онако како се патријарх Јаков молио за своју децу. Молите се на следећи начин: "Пресвета Богородице, заштити, помажи и надгледај моју децу.» Док се молите, осените се крсним знаком и отпевајте химну Пресветој Богородици. Надгледајте их. Будите сигурни да знате куда одлазе током ноћи и с ким се друже, јер рђави разговори кваре добре обичаје. Могуће је да су ваша деца добра, али да неко лоше утиче на њих. То је мој савет свим мирјанима.”

Нека монахиња, која је била обузета духом очајања, учестало је понављала: „Страхујем да се нећу спасти!”

Један мудри старац јој је одговорио:

„Ако се монаси не спасу, ко ће се онда спасти? Због кога је Бог створио Рај? Ми ћемо се спасти. Морамо се радовати. Признаћемо да смо грешници, али ћемо прослављати Бога. Поверење у Бога је слично непрестаној молитви.

Ум мора престати да размишља о злу. Хулне помисли су сличне авионима: они лете и узнемиравају нас, али затим одлазе. На мени је да кажем да сам грешник онда када то ја хоћу, а не када то ђаво хоће.”

* * *

Старац је рекао и следеће:

„Разни људи могу се успокојити поред човека који је ослобођен напетости.”

* * *

Један подвижник је рекао:

„Сигурно путовање (у вечност) обезбеђују нам подвиг (борба), усрдност, осећање недостојности пред Богом, нада (духовни кисеоник), утеха и поуздање. То неће учинити ни несреће, ни изнуђена послушност, ни усиљена молитва, ни сузе, ни жалост, јер све то долази од ђавола. Да, морам плакати због својих грехова, али тако што ћу се уздати у љубав Божију. Међутим, нећу плакати зато што то жели ђаво, и нећу очајавати. Много пута се дешава да ђаво упропашћује човека очајањем и да бива победник. Живите као дете у очинском наручју. Наше поверење у Бога је непрестана молитва која доноси позитиван исход. Очајање долази од ђавола. Не говорите: "шта ми се то догодило́, него се у потпуности и с поверењем предајте Богу и уздајте се у Њега.”

„Наше послушање не би требало да потиче од несреће или зато што смо се неким случајем замонашили. Старац или старица није цар Диоклецијан који издаје наређења. Напротив, требало би да будемо благодарни свом старцу или старици, јер нас наше послушање штити. Не би требало да им се супротстављамо или да показујемо непослушност.”

* * *

Један старац је рекао:

„Није ме занимало мноштво ствари. Познајем нешто од светоотачких списа и трудим се... то је све. Оно што сам схватио јесте да за човека не постоји горчина. Уколико је сусретнете духовно, горчина постаје слатка.”

„Много пута смо сусрели човека који је грешио, зажалио због тога и искрено се покајао. Патио је и исповедио се, а затим добио божанску утеху. Када човек не осети ту утеху, то значи да би требало да разуме да нешто није у реду са његовим стањем. Требало би да опет пође на исповест, а за њом ће уследити и утеха. Тако ћемо напредовати. Човек саучествује у патњама свог ближњег, моли се за њега и преклиње Бога да му помогне.”

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, живео је један пустињак који је имао маче, ради утехе и заштите од змија и мишева. Једнога дана, нека грабљивица је, летећи пустињским небом, спазила свој плен, спустила се и канџама зграбила пустињаково маче. Подвижник је био веома ражалошћен и, не знајући шта да учини, истог часа је ушао у капелу да би се пожалио светитељу – заштитнику ове испоснице. Пришао је кандилу које је било обешено испред светитељеве иконе и угасио пламен, не би ли на тај начин нагласио своју забринутост, а затим је овај тужан догађај исприповедао светитељу којега је сматрао за свог заштитника и пријатеља. „Зашто га, Свети, ниси заштитио?”, изговорио је јадикујући.

Истог тренутка зачуо је како пред вратима мијауче оно маче, које је било ослобођено из нападачевих канџи!

* * *

Један старац казивао ми је сличну причу о монаху – келиоту, који је неким послом отишао у Кареју а врата своје келије оставио отворена, поверивши је бризи Светог Николаја, заштитника ове келије.

Кад се вратио, видео је да су лопови опљачкали целу келију. Отишао је у цркву и одважним и пријатељским гласом обратио се Светом Николају: „Зашто, Свети, ниси заштитио своју келију од лопова? Од данас, па све док не откријеш разбојнике, нећу ти палити кандило!” Тако је и било. Након неколико дана лопови су били ухваћени, што је представљало плод вере, простоте и поверења овог старца – монаха, као и доказ живог присуства Светог Николаја на оном месту. У ствари, лопови су се сажалили и покајали, тако да су вратили све што су однели из старчеве келије.

* * *

У манастиру Велика Лавра живео је један веома прост монах по имену Јермолај. Његово послушање састојало се у чувању манастирских коза. Увек је носио похабану одежду, док је у руци стално држао бројаницу. Био је то човек чисте, безазлене и једноставне душе у којој је обитавала благодат Божија.

Прича се да је једном видео Пресвету Богородицу како пролази Великом Лавром. Није схватио ко је Она, због чега је рекао: „Шта ова жена ради у Лаври?”

Један од радника вређао је Јермолаја, кудио га и избацивао напоље, на снег, али је монах с незлобивошћу и благошћу подносио тог неотесаног човека.

О овом Јермолају много ми је казивао старац пустиножитељ Дамаскин из пустиње Светог Василија.

* * *

Један прост монах, који је био као дете, говорио ми је следеће: „Древни монаси су били прости људи. Чисти, безазлени, незлобиви. Они су били овчице Божије.”

* * *

Иако је сада прикован за постељу, прости старац Методије још увек живи у келији Светог Нила. Овако гласи његова молитва:

„Господе, на дан када узмеш овог сиромаха, придружи га слугама Својим. Не очекујем да будем међу епископима и свештеницима, него да се сместим у неки ћошак.”

* * *

Један старац је казивао:

„Молитва не замара него одмара. Онако како се, на пример, осећа дете у мајчинском наручју. Шта оно осећа док је у мајчинском наручју? Ми то не можемо да схватимо. То се разуме само онда када неко осећа присуство Божије и када се осећа као неразумно детенце.

Ако би неко посматрао монахе док се моле, помислио би да су као неразумна деца. И заиста, гледајући њихове покрете, неко би могао помислити да су безумници. Неки од њих су слични дечици која трче за оцем, вуку га за капут и говоре: «Не знам како, али Ти то мораш учинити за мене...» Са извесне тачке гледишта, људи као што су ови о којима говорим могли би се сматрати »бескорисним». На који начин бескорисним? Они нису у стању да раде, јер су њихова тела као парализована, а њихове кости отврдле као свеће. Они нису у стању да се крећу. Када љубав Божија изобилно падне на човека, она га растапа.”

* * *

Један старац је говорио:

„Природна простота на природан начин постаје светост. Један прост али свет човек је преузео на себе бригу о неком болеснику. Сишао је на обалу, до Вазнесењске цркве, подигао руке према небу и помолио се:

"Свето моје Вазнесење, дај ми једну рибицу за болесника́. И гле чуда! Риба се појављује у његовим рукама! Он је спреми и заблагодари Богу и светом Вазнесењу.”⁸

Старац је још рекао: „Може се догодити да прост свети човек, који није стекао дар расуђивања, и прелешћеног човека види као свеца. Онај, међутим, ко је свеснији и оштроумнији, поседује расуђивање и зна да разликује светитеља од прелешћеног. Оштар ум је дар и благодат Божија, као и телесна снага. Због тога би требало да их користимо онако како то жели Бог, односно за спасење и посвећење.”

„Онима, за које људи сматрају да им је учињена неправда (сирочићи, осакаћени и сл.), Бог помаже и штити их својом благодаћу, јер Бог није неправедан.”

* * *

Племенити отац Кирило из Кареје имао је послушника, јеромонаха Павла, који је Свету Литургију служио са великим страхопоштовањем.

Никога није прекоревао због грешака које би тај учинио током службе. Уколико је било потребно да некога исправи, чинио је то тако што би га једва приметно опоменуо неким знаком.

* * *

Пустињак отац Филарет из Каруље био је одведен у Солун да би се појавио пред судом. Ту су га неправедно оптужили да је узео једну стару књигу коју је, међутим, украо неки туриста. Отац филарет није имао новаца да плати казну.

„Оче, или ћете платити или ћете ићи у затвор”, рекао му је судија.

„Немам новца и радије ћу да идем у затвор. Осим тога, на тај начин ћу се опоменути вечне тамнице.”

Најзад су неки верни хришћани платили да га ослободе. По повратку на Свету Гору, Филарет је рекао осталим оцима:

„Ослободили су ме из овоземаљске тамнице, али се питам да ли ћу бити ослобођен и од оне вечне!”

Неко га је затим упитао: „Како је било у Солуну, оче Филарете? Како изгледа свет?” Он тамо није био читавих педесет година и одговорио је:

„Шта да вам кажем, оци? Сви су хитали (јурили) за својим спасењем, и једино сам ја био лењ и немаран!”

* * *

Догодило се да је старац Артемије Григоријатски, веома просте душе и простог понашања, боравио у пирејској луци, где је завршавао неке манастирске послове. Ту му је приступила једна блудница која га је позвала у своју кућу. Будући веома наиван, он је то и прихватио:

„Слава Богу”, рекао је старац, „да се у овом мноштву људи појавио неко ко ће ми понудити своје гостопримство!”

Жена му је показала собу, дала му нешто хране и оставила га самог. Он је започео да се моли на бројаници. Убрзо потом, жена је закуцала на врата. Међутим, Артемије је очекивао да заједно са куцањем зачује и „Молитвама...”, као што говоре оци на Светој Гори.

Како је она наставила да куца, он је довикнуо: „Реци "Молитвама...» или ти нећу отворити!”

Будући да жена није то изговорила, он је био уверен да се пред вратима налази нечисти дух и наставио је да се моли.

* * *

Током две године живео сам у древној, светој келији преподобног Нила Мироточивог. У овом исихастичком дому живео је и још увек живи и старац Методије, брат оца Фотија из манастира Симонопетра. Споља посматрано, отац Методије је имао тако суров и груб изглед да су му старији, како ми је сам причао, дали надимак „Разбојник”. Он није намерно био Христа ради јуродив, али је целокупно његово стање и опхођење, као и код већине сличних монаха, показивало елементе јуродивости. Простодушан и непосредан, осуђивао је самога себе, био смирен до самопонижења и веома искрен...

Обично је говорио:

„Још од детињства био сам као ураган. У сваком случају, бринуо сам се о мојим времешним старцима. Називали су ме безумником, али ја нисам разочарао своју манастирску породицу. Нисам се бринуо о рођеном оцу и мајци, али сам се бринуо о мојим старцима, Нилу, Методију, Харитону и Антонију. Зар ме Пресвета Богородица неће спасти? Онај ко љуби Пресвету Богородицу остаје овде.”

Био је потпуно неписмен. Сваког поподнева, током вечерње службе, кад се чита Богородичан (Теотокарион), желео је да чита „Пресвета Богородице, спаси нас”. Изговарао је то неусиљено, громогласно, као да узвикује и са умилењем, као да се потреса читаво његово биће. Често је говорио:

„Лако је сагрешити, али је лако и спасти се – као што се можете спасти и једним замахом весла.”

У прошлости је био рибар. Рибарење је било његово рукоделање, као и рукоделање његовог старца. Старца Методија су познавали сви, и на копну и на мору, на васцелом Атосу, јер је, поред тога, био и страствен ловац.

Био је то човек дивљег изгледа и скрушених намера. Није био јуродиви него монах – гранит, сличан стенама које се уздижу изнад његове каливије, трпељив, склон усамљеништву, добре и прекрасне душе, гостољубив, простодушан као дете које се понекад јогуни а понекад смеши, са срцем које је било меко као памук.

Једног дана ми је рекао: „Требало би да уклоним грање са пута како се људи који туда пролазе не би поквасили. Можда ће неко од њих рећи: "Нека му Бог опрости!» Чак и ако то нико не каже, опет ће бити благословен онај који је то учинио.”

* * *

Упознао сам двојицу монаха на чијим је лицима била изображена жива икона простоте и трпељивости. Имали су блажене, једноставне душе у којима није било ни зла ни лицемерја. Била су то два јагњета Христова, која су у себи носила Његову кротост и смирење. Били су то старац А. из скита Свете Ане и старац П. из Новог Скита, који се сада налазе у Рају.

* * *

У недавној прошлости, у светогорској престоници Кареји живео је један прост мирјанин, стари Јанис. Звали су га „стари” јер је увек био одевен у старинску одећу, док је у десној руци носио пастирски штап. Једног дана отишао је до братства Јосифоваца и рекао оцу В.:

„Желео бих да ми начините иконицу Пресвете Богородице на облацима и одевене у белу одежду.” Тако му се, кажу, јавила Пресвета Богородица.

„Начинићемо ти једну иконицу, старче Јанисе, али то ће те много коштати”, одговорио је он.

„Ви ћете тражити много, а ја ћу вам дати нешто мало”, рекао је старац.

Други пут је спазио вука како завија поред дома оца Агатанаила. Јанис се прекрстио и рекао: „Пресвета моја Богородице, спаси ме и ја ћу ти донети посуду са уљем.”

И заиста, следећег јутра донео је посуду са уљем пред икону „Достојно јест” („Аксион Ести”).

* * *

У једној од келија манастира Ксиропотама живео је још један простодушан и „сиромашан духом” монах, по имену Антоније Цукас. Брат који је био у пролазу сусрео је овог монаха и упитао га: „Шта радиш, старче?”

„Шта бих могао да радим? Чекам Пасху (Васкрс)!”

„Пасху? То је прошло! Сад је Педесетница!”

„Педесетница? Кад је прошло? Ја још увек постим! Још увек нисам прекинуо пост”, зачуђено је и на необично простодушан начин рекао старац.

Већи део свог времена проводио је у Ђако-Фирфирину. Ни најмање му се није допадало уколико би неки од посетилаца пушили у дворишту Протата. Обично би промрмљао:

„Сви који пуше су неблагодарни. Цркви нису потребне цигарете. Њој су потребни тамјан, шибице и свеће!”

Ктитори светог манастира Ивирона, Јован и његов син Јефтимије који су потицали из царске породице, били су на врхунцу у периоду од 960–980. године. Обојица су били ученици преподобног Атанасија Атонског.

Још док је живео у свету, Свети Јефтимије се посвађао с једним Јеврејином којег је том приликом и убио, будући да је овај хулио на Име Христово. Јефтимије је после овог догађаја тешко оболео, али га је Пресвета Богородица исцелила. Отишао је на Свету Гору и постао послушник великог атонског општежитеља, Атанасија.

Ивиронски монаси су Јефтимија назвали новим Хризостомом (Златоустим), јер је целокупну Библију и остале књиге са грчког превео на грузијски језик.

* * *

Свети Сава Српски био је краљевски син. Пре него што се замонашио звао се Растко, а његов отац, Стефан Немања, био је велики жупан Србије. Читава његова породица била је веома побожна.

Светитељ је још од детињства заволео ангелско, монашко живљење. Када су у његову отаџбину дошли неки од атонских отаца, међу њима се нашао и један врлински руски старац. Након што је од њега чуо о побожном монашком живљењу на Светој Гори, срце младог принца било је погођено божанском љубављу. Плакао је од умилења и затражио од старца да га поведе са њима кад се буду враћали на Свету Гору.

„Видим, оче, да те Бог, Који познаје дубину мога срца и мој циљ, послао мени грешнику да ме руководиш на божанском путу. Преклињем те да ми покажеш како да избегнем испразност овога света и да се удостојим светог живота каквим живи твоја светост. Моји родитељи намеравају да ме ускоро ожене. Због тога сам одлучио да одем одавде што је могуће пре.”

Старац је прихватио да му принц буде сапутник и да руководи младог Растка. Док се принц спремао за бекство, старац је видео да његова душа пламти од богочежњивости и разумео да је то била воља Божија.

Као добар војник и борац, Растко се у руском манастиру подвизавао у сваком монашком труду. Међутим, његови родитељи су били неутешни. Његов отац је на све стране послао људе да га траже, јер Растко није био само његов префињени, најразборитији син, већ и наследник његовог престола.

Најзад су три српска племића чула да је Растко остао у руском манастиру и упутили су се тамо да би га вратили назад. Искушеник Растко је од свог старца затражио да одмах буде пострижен у монашку ангелску схиму, због чега се те ноћи попео и сакрио у манастирски пирг.

Родитељима је написао писмо у којем је говорио о Страшном Суду (свршетку света) и вечним мукама. Ово писмо их је толико потресло и изазвало у њима такво умилење да су одлучили да се и сами замонаше. Његова мајка отишла је у женски манастир где је примила ангелску схиму и где се подвизавала да би угодила Богу, а затим се упокојила. Његов отац је краљевство и престо предао свом другом сину, Стефану. Затим је отишао на Свету Гору где се сусрео са сином Савом. Радост и умилење које су осетили приликом сусрета не могу се описати. Некадашњи владар затражио је да буде пострижен и том приликом је добио име Симеон. Тако је природни отац постао духовни син свог природног сина, а духовног оца Саве! Отац и син су 1198. године подигли чувени српски манастир Хиландар, на земљишту које им је даровао свети манастир Ватопед, што је потврђено хрисовуљом Цара Алексија Трећег. И отац и син су касније проглашени за светитеље.

* * *

Својим подвижништвом уистину се истицао и Свети Дамјан, пријатељ преподобног Козме Зографа који се у светом манастиру Есфигмену подвизавао у чистом животу. Он се придржавао правила да никад не преноћи на другом месту осим у својој каливији. Једном се током ноћи обрео у близини Хиландара. Било је кишовито и магловито време, а он, због помрчине и обилне кише, није знао где се налази. Завапио је Господу: „Господе Исусе Христе, спаси ме јер ћу се изгубити!” Тада се појавио ангео Господњи и подигао га, тако да се он, сасвим неочекивано, безбедно нашао испред своје каливије. Након што се упокојио у Господу, манастирски оци су четрдесет дана осећали миомирис који је допирао из његовог гроба. Тај миомирис је досезао све до самог манастира, иако је гроб од њега био удаљен читаву миљу!

* * *

„Одакле долазиш, старче”, обично су питали духовника Венијамина из манастира Кутлумуша, који је доживео 95. годину и упокојио се у Господу 1941.

„Ја сам избеглица”, одговарао би он, мислећи при том да су сва људска бића изгнаници и да је овај живот пролазан и привремен.

Негде око 1835. године, отприлике пет година након окончања турске окупације, група сердара пролазила је кроз густо шумовиту област у околини Велике Лавре да би ловила дивокозе. Сасвим неочекивано, једног јутра сердари су угледали неког нагог старца који је стајао пред пећином и рекли: „Старче, благослови!” „Господ благословио”, одговорио је он и почео да се распитује о Светој Гори; како је тамо, шта чине монаси и сл. Обавестили су га да је свуда мирно и да се турска окупација окончала.

„Ко су Турци? Шта је то грчка револуција”, упитао је стари пустињак.

„Зар не знате, старче, да смо ми православни проливали крв да бисмо се ослободили од Турака?”

„Не знам, чеда моја. Ја ништа не знам. Овде нас је седморица, али не идемо никуда одавде. Не добијамо никакве вести”, одговорио је овај земаљски ангео и небески човек. Пошто их је старац благословио, запрепашћени ловци су пожурили да о овом сусрету обавесте оце из скита Свете Ане. Скитски оци су показали велико интересовање за оно о чему су говорили ловци. Заједно са овим ловцима, неки од отаца су прешли читаву Свету Гору у потрази за оном пећином и необични старцем, али нису могли да их пронађу.

* * *

У келији Пресвете Тројице у Кареји живео је отац Кирило, човек благог, пријатељског и племенитог лика. Био је веома стар и имао је седу браду и блистав лик. Због његове појаве неко је могао помислити да је декан универзитета. У ствари, током читавог живота ниједном није отишао са Атоса.

* * *

Јеромонах Јоаким Американац био је достојан поштовања због свог добровољног странствовања и презирања овоземаљске славе. Живео је у каливији Рождества Пресвете Богородице која припада скиту Свете Ане. Он је био духовни брат мог старца. Старац нам је често говорио о овом изузетном човеку и о његовом изванредном послушању.

Служио је у Јерусалимској патријаршији и у америчкој војсци. На тај начин је стекао неколико медаља које је, заједно са својим архимандритским крстом, приложио икони Свете Ане.

Дошавши на Свету Гору из Америке, где је био кандидат за врло високу црквену службу, показао је узорно послушање једном веома строгом старцу. Пре тога се добровољно одрекао свештеничког чина, како би могао да живи као прост монах. По узору на древне подвижнике, имао је дугу браду која је досезала до земље. Боловао је од туберкулозе и 1957. године упокојио се у Господу.

* * *

У потпуном странствовању живео је и исихаста Григорије, који је боравио у каливији Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Био је то Спартанац који је целокупан живот посветио непрестаном посту и молитви.

Обично је говорио да ће бити бачен у пакао заједно са сатаном, јер није довољно поштовао Крсну жртву Господњу. Сви су га волели.

* * *

Један стари подвижник је говорио: „Како можемо рећи да је монах био распет? Ево, овде живи отац С. На Светој Гори борави већ шездесет година и никада није изашао у свет.”

Затим би додао: „Похвала и ласкање су шкодљиви за монаха. Монах који тежи похвалама сличан је човеку који тежи да ухвати своју сенку.”

Поред тога, старац је говорио и следеће: „Послушник би могао да каже: "Кад ме прекорева, мој старац ме не воли.» О, кад би само знао да је он у старчевом срцу!”

* * *

Један монах из Хиландара (Србин) није напуштао своју келију четрдесет година.

* * *

Свети Леонтије из Дионисијата читавих 75 година није знао где је излаз из манастира, све док није уснуо вечним сном!

* * *

Пре стотинак година, у једној безводној каливији у скиту Свете Ане живео је и упокојио се један српски принц из породице Бранковића, по имену монах Теоклит. Подвизавао се мноштвом подвига, странствовањем и борбом. Због тога је од Дарежљивог и Свемилостивог био обдарен великом благодаћу.

* * *

Један старац је рекао: „Када монах напусти свет, он своју сопствену породицу предаје Богу. Он заборавља на њих. Од тада Бог брине о њима и помаже им. Монах напушта своју малобројну породицу и постаје члан много веће, Адамове породице. Он се не сећа посебно своје породице и не моли се посебно за њу, јер зна да је Бог обавезан да се брине о њима.”

„Своје родитеље, браћу, сестре и рођаке видим у сваком човеку. Престао сам и да општим са њима. Ако ја не будем бринуо о својима, побринуће се Господ.”

* * *

Јеромонах Јефтимије био је поштован као продуховљен руководитељ, исповедник обдарен даром расуђивања и као научник који је објавио многа светоотачка дела. Живео је у келији Распећа у манастиру Кутлумуш. Овај незаборавни монах обично је казивао о следећем догађају:

„Након ослобађања Крита 1912. године, Турци су почели да распродају острвску имовину коју су поседовали током окупације. У то време је један човек, који је имао брата на Светој Гори, отишао до његовог скита да би позајмио нешто новца како би и сам могао нешто да купи. Овај монах, његов брат, није желео да му уступи новац, јер је добро знао да новац који долази од монаха не доноси благослов њиховим рођацима. Монах је посвећен искључиво Богу. Међутим, његов природни брат најзад га је убедио да му уступи нешто од новца који је поседовао. Чим се брат вратио у Солун, монах је осетио да се овај налази у великој опасности. И заиста, разбојници су опљачкали сав новац који је имао, а њега убили!”

* * *

Старац Вартоломеј је рођен 1860. на Светој Гори, куда су његова мајка и многе жене са децом избегле током побуне Халкидике. Мајка га је посветила Пресветој Богородици. Његовим стопама кренуо је и јерођакон Василије (Давилас) који се упокојио 1979. године. Он је испољио тако целовито одрицање од света да своју келију и Свету Гору није напуштао читавих четрдесет година, чак ни да би отишао у Кареју.

* * *

Исто тако се ни природна браћа, Вартоломеј, Агатангел и Сава (сва тројица из келије Успења Пресвете Богородице), и њихов брат јеромонах Григорије из келије Светог Николаја у Кареји, од времена свог пострига нису више враћали у свет. Јеромонах Григорије је, у ствари, дошао на Свету Гору када му је било само девет година. Он беше заборавио чак и како изгледа женско лице, будући да је имао само магловиту успомену на лик своје мајке.

* * *

Отац Неофит из скита Свете Ане, времешни старац који је само једном накратко напустио Свету Гору због неког неодложног посла, често ми је понављао: „Молио сам се Пресветој Богородици да ми више никада не допусти да поново одем у свет.”

Наш преподобни и богоносни отац Петар Атонски, први исихаста на Светој Гори, живео је у пећини која се налази на јужном делу атонског полуострва. Тамо је водио уистину ангелски, небески живот. Неодевен и бос, борио се са многим и разноликим демонским искушењима и педесет три године хранио се искључиво хлебом небеским.

* * *

Преподобни Герондије, утемељитељ скита Свете Ане, служио је као проигуман манастира Вулевтириона. Најпре је живео у пећинама поред мора. Због опасности од гусарских напада, касније се преселио на високе, оштре атонске гребене, где се до дана данашњег налази капела посвећена Светом Пантелејмону. У близини су обитавали многобројни подвижници, који су боравили у безводним каливијама и живели у потпуном нестјажанију, молитви и безбрижности (тј. ослобођености од световних брига).

Да би утешио своју браћу, преподобни Герондије се молио (за воду), и на месту где се подвизавао појавило се мало свете воде.

Његови наследници сабрали су воду са овог светог извора, јер је он туговао због баштице којој је вода била неопходна. Према казивању отаца, то није било по вољи Пресветој Богородици и извор је пресушио, иако се нешто ниже од места овог првобитног извора појавио други. Пресвета Богородица је желела да подвижници буду ослобођени овоземаљских брига и да се у потпуности посвете молитви, а не узгајању баште.

* * *

Свети Герасим Новојављени, „који се подвизавао на Атосу”, читавих пет година живео је као подвижник у околини Капсале. Хранио се једино бареним тиквама, без уља, а затим се преселио у Омалу, на острву Кефалонија, где је боравио у једној испосници и саградио свети манастир.

Током периода свог боравка на Светој Гори, стекао је велико духовно искуство, упознао свете и врлинске људе, употпунио свој монашки и подвижнички опит и, посредством поста и непрестане молитве, постао сасуд благодати Божије. Због тога су га се плашили нечисти духови и он их је изгонио. Назвали су га „Капсалис”, према пустој околини Капсале, где се подвизавао. Због тога су демони запомагали: „Капсалис, ти си нас спалио!”

* * *

Током једне веома хладне зиме, када је падао густ снег, наш преподобни и богоносни отац Акакије Кавсокаливит запалио је ватру да би се загрејао. Међутим, како се приближавао ватри, осећао је све већу студен. Тада је схватио да превелика хладноћа коју осећа поред ватре није природна и да потиче од демонског утицаја. Одмах је угасио ватру, изашао из пећине у којој је обитавао и наг се бацио у снег. Истог часа осетио је задивљујућу силу, као да се налази под млазом топле воде а не у снегу!

Били смо задивљени и зачуђени сваки пут кад бисмо посетили пећину овог преподобног оца и угледали његову постељу која се сачувала све до данас. Начињена је од дебелих, необрађених грана прикованих тако да су између њих остали широки размаци. Било је немогуће да на њима неко отпочине.

* * *

Свети Сава Агиорит, који се подвизавао и посветио на острву Калимносу, био је привржен аскези и страдању. Храну припремљену на уљу јео је само суботом и недељом. Свакодневно се молио пуних девет часова. Када би спавао, лежао је на дасци, али би најчешће читаву ноћ провео у молитви. Исповедао је народ Божији као пастир добри који живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). Осим тога, поседовао је и дар прозорљивости.

Напустио је Свету Гору и отишао на Егину у намери да постане послушник Светог Нектарија Егинског, чудотворца. Свети Нектарије му је поклонио свештеничке одежде које је носио само у дане празника. Управо је Свети Сава служио опело Светом Нектарију.

* * *

Духовник и исповедник мог незаборавног старца био је јеромонах Христофор, пустињак из Каруље. Подвизавао се у једној каливији која је подсећала на орловско гнездо. Имала је лимени кров и била окружена стрмим, голим стенама које су ишчезавале у Егејском мору. Свуда унаоколо владала је бесконачна, непомућена тишина. Нарушавали су је једино слатки, радосно-тужни усклици дивљих птица. Место без икакве утехе. Кактуси и дивљи бадеми, разбацани ту и тамо, незнатно су озелењавали ово голо, безводно место. У овом пустом, херојском окружењу, не можемо да сакријемо чуђење кад помислимо да је на овим стеновитим, неприступачним клисурама живео хроми богаљ, духовни отац Христофор. Као борац и планинар, он се на једној нози верао уз уистину застрашујућу Каруљу!

* * *

Мој незаборавни старац често ми је приповедао да су древни оци, како из пустиња тако и из манастира, обично путовали морем веслајући читавим путем до Дафнија и назад. Будући да је ово одузимало много времена, са собом су носили књиге и тамјан како би могли да служе вечерњу. Тако би, док су веслали, појали или се молили на бројаницама.

* * *

У пустињи Светог Василија, недалеко од Керасије, живео је један тврди дијамант подвижништва по имену старац Теофилакт. Имао је и двојицу послушника. Често се повлачио у једну пећину ради свеноћног бдења. Једном се догодило да је пао велики снег (висине око једног метра) и прекрио све унаоколо. Када је свануло, послушници су почели свуда да га траже. Након што су више сати трагали за њим, у даљини су угледали неку црну сенку. Кад су се приближили, схватили су да је то њихов старац. Дошла им је помисао да се он можда смрзао и умро. Међутим, чим су га дотакли, он се покренуо. На своје чуђење, увидели су да је жив. Осим тога, његово тело било је топло као да је обузето пламеном. И заиста, сав снег који се налазио око њега био је отопљен.

Други пут се догодило да су овог истог светог подвижника шчепали демони и однели га у пустињу Светог Василија у Каруљи.

* * *

Један старац је казивао: „Данас покушавамо да уз мало труда постанемо светитељи... Данас се удаљујемо од Предања. Не гледамо на оне који су на врху нити како се догодило да буду први у трци. Напротив, гледамо само на оне који су стигли последњи.”

* * *

Чудесни исихаста Варнава није имао чак ни собу нити било какву личну имовину. Користио је један угао архондарика⁹ да би се одморио. О њему ми је казивао незаборавни пустињак, старац Дамаскин.

* * *

Манастир Дионисијат снажно нас је привлачио због своје подвижничке, монашке литургијске и оснивачке традиције на Атосу. Ту везаност нисмо осећали само због присуства многопоштованог, мудрог игумана и нашег саветника старца Гаврила, нити само због ученог писца, аутора бројних научних радова, старца Теоклита Дионисијатског, него превасходно због побожног старца Лазара.

Сваки пут кад бисмо у келији оца Лазара потражили душевну подршку, излазили смо отуда преиспуњени духовним плодовима, као да смо сакупљали духовну лозу монашког опита.

Свети игуман Гаврило дао нам је следеће, сажете биографске податке који одражавају живот и подвиге овог великог подвижника и киновите, Лазара:

„Старац Лазар Дионисијатски дошао је из Меливије у Агиа Лариси. Рођен 1892, на Атос је дошао 1916. а упокојио се 28. децембра 1974. године.

Читавих тридесет година служио је као манастирски болничар, затим 10 година као типикар (монах који мотри на тачност вршења службе) и, најзад, тридесет година као проистаменос (надзорник манастирских послова). Пре него што се замонашио завршио је средњу школу и радио као секретар у Мировном суду у Дотиону у Агиа Лариси. Кад му је било двадесет година иселио се у Америку, а одатле је, у двадесет четвртој години, дошао на Свету Гору и 1917. био пострижен за монаха.

Био је крајње побожан и частан и ватрено је ревновао на киновијском облику монаштва. Усрдно се подвизавајући у тајинственом животу, он се, уз манастирски благослов, причешћивао сваке недеље. У Нифоновој каливији, која се налази изнад манастира, обитавао је три године, придржавајући се најстрожег поста и уздржања. То доказује и податак да је у време Велике четрдесетнице (Великог Поста), током свих тих година, до 1965, потпуно постио понедељком, уторком и средом, док се не би причестио на Литургији пређеосвећених дарова. Након што би са оцима био на ручку који је следио после ове Литургије, до суботе не би ништа јео.

Док је служио у болници, није бринуо само о телу него и о души, тако да је са братском љубављу духовно припремао оне који су одлазили Господу.

На дан Рождества Христовог доживео је срчани удар и након тога је живео још три дана. Примио је последње помазање и сваког дана се причешћивао, док на крају није пао у кому. Убрзо након тога, у подне, упокојио се у Господу. Читаво братство га је ожалило, а живо сећање на њега сачувало се међу њима све до данашњег дана.

* * *

Свети Никодим Агиорит није само поучавао него је и у животу упражњавао пост, лишавање и блажено сиромаштво, који чине лепоту монашког живота. Тако је учио и тако је делао, због чега је велики у Царству Небеском. Ево шта о њему кажу биографи:

„Љубав према безмолвију одвела га је у пустињу, где је купио каливију на супротној страни од Светог Василија. Од нас је добијао хлеб, а затим настављао са безмолвијем. Што се тиче остале хране, некад је јео барен пиринач, некад воду и мед, а углавном маслине и наквашен боб.”

* * *

У скиту манастира Кутлумуш сада постоји једна полусрушена каливија, посвећена Светом Јоаникију. Овде је у старини живела заједница коју су чинили шесторица отаца и један веома строг старац. Каливија је имала само двоја врата и једну црквицу. Ниједан од отаца није имао своју келију. Сви су током ноћи одмарали „своја намучена тела” тако што би се наслонили на стасидије у цркви. Таква је била њихова прекаљеност и победа над сном! Такви су били ови чудесни борци!

* * *

Још увек је жив старац А. Кавсокаливијски, којег смо сусрели више пута. У прошлим временима, оци нису користили животиње да би преносили товаре. Све су носили на својим леђима, чак и ако су се успињали најстрмијим стазама које воде до скитова. Једне ноћи је старац А., уз помоћ Пресвете Богородице, од пристаништа до њихових станова на својим леђима пренео тону грожђа. Преносио га је све до јутра. Други пут је пренео пет стотина врећа песка за грађевинске радове.

Четрдесет два пута успео се на сам врх Атоса, било да би помогао у изградњи Преображењске цркве, било да би учествовао у свеноћном бдењу које се овде служи сваког 6. августа.

На његове руке често су долазиле птице које је хранио у свом врту, препуном цвећа и кринова.

* * *

Незаборавни старац А. из Велике Лавре је пуних седамнаест година свакодневно служио Литургију. Услед многих метанија, на његовим коленима створили су се жуљеви. Предвидео је своју смрт, иако никада није боловао. Последњи пут је благословио часну трпезу, опростио се са оцима и браћом и упокојио се у Господу.

* * *

Незаборавни старац X. из скита Свете Ане казивао нам је следеће:

„Наши оци носе дроњке и на ноге обувају опанке. Многи од тих свештеника на свету недељу служе Литургију стојећи босоноги на мермерном поду. Видиш човека који стоји усправно, чије су очи испуњене сузама радосницама. Будући да је узвишеног духа, он не осећа ту страшну хладноћу. Кад се заврши бдење, на стасидијама видиш сузе наших отаца...”

* * *

Ни старац Варлаам из манастира Ксенофонта, којем је било преко сто година, никада није загревао своју келију, чак ни током дугих зимских периода.

Свакога дана је током молитве по осамсто пута падао на колена.

Као постеља служио му је само један ћилим. Никада није видео свој лик у огледалу. Кад га је једном неко фотографисао са штапом у руци он је, видевши фотографију, упитао: „Ко је овај што држи мој штап?”

* * *

Шта да кажемо и исприповедамо о подвижнику Хрисогону, посебно у погледу његовог подвижништва и поста којима је умртвљивао страсти? Овај благословени човек, који је живео у келији за раднике при манастиру Кутлумуш, посвећеном Светим Апостолима, свакодневно се хранио искључиво хлебом или двопеком потопљеним у воду са нешто мало шећера. Одећа му је била похабана, а као постељу користио је вреће. Отворио би прорез на пет-шест таквих врећа и тако проводио читаву зиму, непосредно уз ватру. Био је то веома прост и тих монах.

* * *

Сличан по сиромаштву, подвижништву и безбрижности био је и један подвижник из Вигле којем не знамо име. Живео је као птице небеске које не сеју нити жању ни сабирају у житнице, па ипак Отац Небески храни их (в. Мт 6,26). Живео је у великој оскудици, у каливијици без капеле. Током вечерњих служби одлазио је код разних отаца, носећи упаљено кандило. Тек кад би му понестало уља, одлазио би до румунског скита који припада Великој Лаври. Чим би оци спазили да је његово кандило празно, одмах би разумели и он није морао ништа да каже. Напунили би га уљем и дали му милостињу. У својој каливији живео је као бестелесан. Након божанствене Литургије, стидљиво би узео малу количину хране, а затим се журно удаљио, тихујући и молећи се.

* * *

Само једном сам, заједно са мојим поштованим и незаборавним старцем, посетио оца Авимелеха, чији се кротки и молчаљиви лик живо урезао у моје сећање. Имао је преко стотину година: био је савременик Светог Нектарија и саподвижник старца Јосифа Спилеота. Његова испосница налазила се у пустињи Светог Василија, изнад Катунакије, у Малом скиту Свете Ане, у једној пећини која се сада користи као хладњак. Тражио је да ништа не носи име по њему јер није поштовао самога себе. Ради своје духовне користи посетио је неколико манастира у Константинопољу, на Понту, у Јерусалиму и на грчком копну. Ако би га неко упитао: „Шта радите, оче”, он би одговорио: „Стражимо”, мислећи при том на своје дуготрајно трезвеноумно делање.

* * *

Образац и узор православног монашког подвижништва и велики исихаста нашег доба, сличан о. Сави, старцу Калинику Затворнику, старцу Герасиму и старцу Данилу Смирнском, био је и отац Игњатије из катунакијске пустиње, духовник обдарен даром расуђивања. Неумивен, неочешљан, босоног, увек у једном хитону али кротак, молчаљив и смирен, представљао је сигурну луку за све оне који су дошли под његов епитрахиљ да би се исповедили. Био је чувени духовни отац, како Грцима тако и странцима.

Мала количина уља, коју је његова монашка заједница добијала из неколицине својих стабала, коришћена је искључиво за паљење кандила у њиховој капели. Храну су припремали без уља. Капци на прозорима оца Игњатија углавном су били затворени јер је желео да на тај начин продужи ноћ и часове посвећене молитви. Циљ његовог пастирског делања био је да у људским срцима увећа божанску чежњу према Христу Женику. Обично им је говорио: „Љубите Онога Који вас љуби!”

Пред крај живота је ослепео и још више се посветио молитви. Причало се да су многи могли да осете миомирис који је допирао из његових уста. Тај исти миомирис ширио се и од његових моштију након њиховог преношења. Била је то уистину библијска личност!

* * *

Било је много подвижника на Светој Гори којима су, као мирјанима, припадала истакнута места у друштву и у научном свету. Такав је био и руски кнез, јеромонах Партеније Каруљски, који је у почетку живео у келији „Свети Николај Буразери”. Био је келијни секретар. У време изградње цркве добио је писмо од једне руске сељанке које га је приморало да се још ревносније подвизава у застрашујућој Каруљи.

Ево шта је речено у том писму: „Молим вас, Свети Оци, да примите овај мали новчани прилог. Чула сам да градите цркву и да вам је потребна помоћ. Била сам несрећна што немам новаца да вам пошаљем, због чега сам одсекла своју бујну косу и продала је неким отменим госпођама чија је коса кратка, али које на пријемима носе туђу косу. Молим вас да примите ову моју скромну лепту.”

Овај догађај снажно је погодио кнеза, оца Партенија. Донео је херојску одлуку да на гребенима Каруље живи као да је бестелесан. Док је приповедао о овој одлуци, рекао је: „Кад сам прочитао ово писмо, дошле су ми следеће помисли: Неки одсецају косу а неки дају мало од онога што имају, док ја овде удобно седим у фотељи и пијем чај. Љубави Христове ради и ради спасења моје душе морам отићи у Каруљу.”

Прича се да је лице оца Партенија блистало и да је поседовао дар прозорљивости. Спавао је на тлу пећине у којој је живео. Од његове похабане одеће ширио се миомирис. Много је дао Господу – велику жртву, много љубави, много сиромаштва и нестјажанија. Међутим, овај руски кнез добио је и много награда, како у овом животу, тако и у оном вечном и бесконачном.

* * *

Живот који је био сличан животу древних бораца подвижништва водио је и монах Јован из цркве Светог Архангела у Едеси. Свој преподобни живот водио је уз велико присиљавање и строгост према самоме себи, носећи ланце испод одеће. Избегавао је контакте с људима и углавном остајао у својој келијици, живећи у миру и добровољном сиромаштву.

Својим гостима нудио је веома укусан ражани хлеб као да је најбољи колач. Давао им је да из обичне конзерве пију хладну кишницу коју је сакупљао у свом резервоару. Свеж парадајз, свеже смокве и остало поврће није јео више од три године, јер није желео да напусти свој дом и да оде до Велике Лавре или до скита Свете Ане. Никада ништа није тражио од својих суседа. Током читавих петнаест година, приликом одласка у Кареју ради куповине ражи и осталих неопходних намирница, није желео да се задржава и да неком од браће буде на терету, због чега би преноћио напољу!

* * *

„Прослављам Господа и благодарим Богу и Пресветој Богородици што ме никад нису напустили”, говорио је некадашњи разбојник Никита из Светог Василија, следећи оног благодарног разбојника који је био распет са Господом. За монаха га је постригао чувени духовни отац, Харитон Исихаста.

„Како можеш да живиш без новца, кад се не бавиш никаквим рукоделијем”, питао га је незаборавни старац Јоаким.

„Прослављам Бога и благодарим Му! Одем до неког манастира и затражим хлеб, а кад се вратим у своју каливију затекнем тамо два-три хлеба”, одговарао је са запањујућом простотом Никита, некадашњи разбојник, и зато га је благодат Божија чудотворно посећивала.

Кад се разболео и био прикован за постељу, о њему су се бринули његови суседи – пустињак Дамаскин и монаси из његове заједнице. Пред крај живота био је заражен вашкама. Чим би га оци очистили, оне би га поново прекриле од главе до пете.

„Док сам био у свету, био сам разбојник”, често је говорио. „Преклињао сам Бога да ми Он плати за све што сам учинио. Нека ме вашке живог поједу!”

* * *

Имали смо благослов да упознамо незаборавног пустињака Гаврила из Каруље, строгог и суровог подвижника, крунисаног борца уздржања. Често смо га сусретали у кириакону Свете Ане или на путу према њему. Увек је био ћутљив и погружен у молитву, тако да није много говорио. Људима који га нису добро познавали чинило се да је одбојан и недруштвен. Међутим, он је био недруштвен само у духовном смислу.

Пред крај његовог живота, посетили смо га последњи пут у његовој испосници у страшној Каруљи. Тада смо видели онога који је добио награду Христову. Иако је уздисао од болова, лежао је на дасци уместо на постељи; премда је патио од слабости и исцрпљености, није желео да узима храну припремљену на уљу. Он се на сваки начин и премудро трудио да и ту храну без уља, коју су му доносили оци – Данијелити, сматра безукусном, како у њој не би осетио никакву насладу грла.

Био је већ у поодмаклој доби када је дошао на Свету Гору. Претходно је био жандар. Двадесет година живео је уз свог старца и њих двојица никада, па чак ни за Васкрс, нису јели храну спремљену на уљу!

Често се са сузама и умилењем причешћивао Светим Тајнама.

Свој покров је, савијен и спреман, чувао на полици, са натписом „мој покров”.

Током двадесет два дана која су претходила његовој смрти, Данијелити су га неговали с истинском љубављу и братољубивом пожртвованошћу.

Преклињали су га да узме нешто хране скуване на уљу али он, упркос чињеници да је умирао и да је изгубио много од телесне снаге, није прекршио своје испосничко правило. Није окусио храну припремљену на уљу и у миру се упокојио.

Непосредно пред крај затражио је да се причести. Изгледао је блажено и блистао је од радости. Када је на неколико минута остао сам, подигао је главу према небу и ускликнуо: „Ево цвећа! Много цвећа! Како је диван Рај! Да ли је душа достојна да се наслађује тако прекрасним добрима?!”

* * *

Какву је трпељивост показивао чудесни Свети Симеон, који је ишао босоног и у једној мантији! Најпре се подвизавао у близини манастира Филотеја, а затим је отишао у Пилион, где је подигао манастир Фламуриу. Да ли је слуга Божији Симеон, сиромашан али пребогат благодаћу, био начињен од камена или од челика? Није. Био је начињен од подвижничког дијаманта трпљења и подвига. Због тога је и успевао да иде босоног и да и зими и лети носи исту мантију, све док се није мирно упокојио у Господу.

* * *

Ни пустињак Филарет из Каруље није носио ципеле. Због тога су његови табани отврдли, тако да су подсећали на корњачин оклоп. Где год би на гребенима пронашао мало земље, засадио би неку биљку. Узгајао је кромпире, маслачак, купус, салату. То поврће служило му је као храна, а нешто од тога давао је и осталој браћи као милостињу.

Његов дашчани кревет био је увек намештен, јер је он углавном спавао на поду. То је утврђено тек након његове смрти, јер је испод кревета пронађен комад дрвета који је током кратких периода сна користио уместо јастука.

Будући да је као мирјанин био поручник, каруљски подвижник Филарет напустио је световну славу, достојанство и испразност да би на Светој Гори двадесет година спавао на тлу. Није се разликовао само по љубазности и сладости својих речи него и по подвижништву и добровољном сиромаштву.

Упокојио се у оној истој мантији у којој је и примио монашки постриг. Та одежда је толико пута била закрпљена да првобитна тканина више није ни постојала.

* * *

Године 1948. упокојио се старац Евлогије из Фанероменоса, келије посвећене Светом Георгију Чудотворцу. Још док је био млад, старац Евлогије је седам година постио без уља, а када је остарио постио је на овај начин још шест година. Осећао је велику љубав према Пресветој Богородици. Још док је био дечак и живео у свом селу, Она му се јавила и рекла: „Иди, и Ја ћу увек бити с тобом!” Он је осамдесет година свог живота провео на Светој Гори.

* * *

Велики атонски подвижник, Хаџи-Георгије, још док је био искушеник подвизавао се четири године у пећини преподобног Нифона Кавсокаливита. Овде је живео у потпуном безмолвију (исихији), посту и молитви, а руководио га је духовни отац, старац Неофит који је живео у каливији Светог Георгија, али је често долазио да га причести Пречистим Тајнама.

Подвижништво Хаџи-Георгија, како у Кавсокаливији тако и касније у Керасији, где је био са својом монашком заједницом, постало је део историје. Због његових дуготрајних постова прозвали су га „Посник”. Ни он ни монаси из његове заједнице никада нису кували нити су узимали било какву другу храну осим посне. Најчешће су се хранили сувим плодовима и медом. На Васкрс су, уместо јаја, бојили барене кромпире.

Никада није користио никакве лекове. Кад би се неки од браће прехладио, благо би загрејао пећ начињену од опеке и блата, а затим у њу сместио брата који би на тај начин оздравио. Уколико би се неко разболео од неке друге болести, поставио би га пред икону Пресвете Богородице, а затим би се током читаве ноћи заједно молили пред њом. Пред крај божанствене Литургије, оболели би примио Свето Причешће и био исцељен. Био је окружен великом заједницом побожних и врлинских монаха.

Хаџи-Георгије је поседовао само једну мантију и ишао је босоног. Дебеле вунене чарапе носио је само онда кад је био у храму.

* * *

На Атосу је живео и један руски подвижник из чијих су стопала истицали гној и крв. Он, међутим, никад није узимао никакве лекове нити је предузимао било какав вид лечења. „Ја сам монах”, често је говорио, „ја морам да патим.”

* * *

Знаменити духовник, старац Иларије Ивиронски, петком никада није ни јео ни пио, одајући на тај начин поштовање дану Христовог Распећа.

Иларијев послушник Сава, који му је био једнак по подвижништву, јео је само једанпут дневно. Током последње две године живота хранио се једино оним што би на свакодневним Литургијама претекло после Светог Причешћа. Поред тога, поподне би попио једну шољицу кафе. Током ноћи, у својој келији молио се наслоњен на вешалицу.

* * *

Добро познавајући духовна добра која проистичу из строгости и подвижништва, незаборавни Јоаким Специерис никада није загревао ни цркву ни своју келију, чак ни по најјачем мразу. Његовог послушника, старца Теофилакта, често смо сусретали у Новом Скиту. Он нам је казивао о свом духовном оцу који је говорио следеће: „Оче Теофилакте, како то да су столпници и у тешким условима издржавали подвиг седења на стубу? Зар они нису осећали хладноћу? А ми, умотани у своју одећу, осећамо хладноћу чак и у својим домовима!”

* * *

У ова последња времена, ми не доносимо херојске одлуке нити прихватамо надљудске напоре у подвижничкој арени духовне борбе. Један од таквих бораца у трпљењу, подвижништву и строгости био је и савремени румунски подвижник Еродион, који је четрдесет година био затворен у својој келијици, потпуно наг и сиромашан, али срећан и блажен. Читав његов живот је, као свећа, пламтео молитвом, безмолвијем и созерцањем. С посетиоцима је контактирао посредством једног прозорчића на својој келији. Неки братољубиви и човекољубиви монаси снабдевали су ову духовну „птицу небеску” оним што је било неопходно за живот.

* * *

Неки од стараца обратио се једном монахињама: „Подвиг треба извршавати тако да сачувамо своје здравље, да останемо способни за своје задатке. Све што је претерано нашкодиће телу и човек неће бити у стању да учини оно што је неопходно. Нека ваша духовна мати зна колико метанија начини свака од вас. Бдење је узвишеније од поста, јер очишћује ум. Чини га истанчаним и наслађује срце. Спавање, међутим, чини да наш ум одебља.

У духовном животу је неопходно да присиљавамо саме себе. Често се догађа да оболимо од духовне анорексије. Када се присилимо да помало почнемо да једемо, поново нам се отвара апетит. То исто чинимо и са ишчашеном руком. Она неће оздравити док не почнемо да је вежбамо. Не смемо подсећати на корњачу која је пошла на венчање, а стигла на крштење.”

* * *

У Каруљи, најсуровијој светогорској пустињи, сусрео сам и двојицу најстрожијих пустињака, руске подвижнике Никодима и Серафима. Били су познати по свом строгом посту током Велике четрдесетнице, када су дневно узимали само по једну шољицу кафе и мало воде. Уистину надљудско достигнуће!

* * *

Постојали су и други, непознати и непројављени подвижници поста којим се умртвљују страсти. Они постоје и данас, и боре се на великом светогорском попришту очишћења од страсти, изазивајући дивљење људи и ангела.

Године 1969. добио сам писмо од пустињака Д., од којег сам затражио да ме обавести о ономе што зна у погледу подвижничког труда на Атосу, тако да моји читаоци виде да чак и данас на Светој Гори постоје хероји подвижништва, који се не разликују од оних из прошлих времена. Он у свом писму каже следеће:

„Сасвим је извесно да и у наше време постоје такве личности, о чему и сами можемо да посведочимо. То су људи који врше такав утицај да би, као лекови који спасавају и задржавају зло, могли да исцеле наш изопачени нараштај. На пример, један писац и богослов, мудри научник, писао је о неком атонском монаху који, као додатак свим осталим подвизима, педесет дана ништа није окусио. Писац се томе дивио и благодарио Богу што и у наше време постоје такви борци, људи слични онима о којима читамо у светоотачким списима. «Осим тога́, наставља овај мудри научник, »нека је слава Богу који нам чак и данас дарује овакве борце.» Док сам ово читао, нимало нисам у то сумњао, оче Јоаникије. Међутим, чудио сам се и питао: «Како је могуће да човек педесет дана преживи без хране?» На моју срећу, док сам размишљао о томе догодило се нешто што ме је уверило да је то ипак могуће. Један стари подвижник, сиромашан и прост, којем је било нешто преко шездесет година, дошао је у моју каливију током Сиропусне недеље и тамо заспао након што смо заједно вечерали. Ујутро, на први дан Великог поста, догодило се да је требало извршити један задатак, и како нисам могао сам то да учиним, послао сам њега. Радосно је пошао у Виглу, која се налази на пет сати хода одавде. Након што је извршио задатак, увече се вратио у каливију и ја сам га замолио да узме мало хране и пића, будући да је био стар и уморан. Међутим, он је то одбио. Трећег дана поста поново сам му понудио да једе, али је он и овог пута одбио. Тада сам се задивио и пожелео да сазнам како је могуће да он, иако стар и уморан од дугог пешачења, не осећа ни глад ни жеђ. Он ми је простодушно одговорио: »Прошле године, током Великог поста нисам ништа јео до Цветне недеље, а и тада сам се само причестио.» Не бих се толико запрепастио чак ни да је у том тренутку испред мене експлодирала бомба.

Међутим, нисам имао разлога да сумњам у његове речи, јер сам много пута разговарао с њим и знао да је истинољубив, скроман и безазлен. Није сумњао да ћу то некоме објавити, тако да није ни покушао да нешто сакрије од мене. Сматрам да ми је то открио Промисао Божији како би и други имали користи и како бих се смирио ја сам, који нисам у стању да постим ни један једини дан...”

* * *

Старац Авимелех је дошао из светог манастира Лонговарда на Паросу. Подвизавао се на разним местима на Светој Гори. Живео је на обали, недалеко од скита Свете Ане, у пећини у којој је подигао цркву у част деведесет девет преподобних Крићана.

Желећи да увећа своје подвиге, одатле је отишао у пустињу Светог Василија, да би се најзад настанио у каливији Успења Пресвете Богородице, која припада Малом скиту Свете Ане и налази се изнад Дионисијата и Митрофанове пећине. Ту се подвизавао све до дана свог уснућа, кад му је било сто седам година.

* * *

Старац Герман из Кавсокаливије уснуо је у Господу кад му је било сто пет година, односно 1875. На Свету Гору и у Кавсокаливију стигао је 1830. и постао послушник хромог старца Данила, који је живео у каливији Светих Архангела. Када је први пут дошао овамо био је уторак и није било ничега за јело.

„Чедо моје”, рекао је један од духовника, „пођи код старца Данила који је болестан и ништа нема.”

„Да, оче”, одговорио је старац Герман. „Он можда ништа нема, сиромашан је и хром, али ја не желим старца због хлеба. Старца желим зато да би руководио моју душу.”

Старац Герман остао је уз старца Данила, трпељиво и с љубављу подносећи све недаће њиховог живота. После две године, несреће старца Данила су се увећале и губитком вида. Као добар и послушан монах, старац Герман се бринуо о ослепелом старцу Данилу и на крају га је и сахранио. Након тридесет година проведених у Кавсокаливији отишао је у Хаири, испосницу у којој се подвизавао румунски аскета по имену Герасим.

* * *

Упркос свом кнежевском пореклу, руски пустињак Партеније водио је суров подвижнички живот у Каруљи. Никад није кувао и јео је само суву храну. Зими није користио никакво грејање, нити је имао кревет. Спавао је на неуштављеној кожи, а уместо јастука користио је дрвену кладу. Био је племенит, братољубив и изнад свега милосрдан.

* * *

Духовник В. је говорио да је пост мајка здравља. Тако је једном приликом рекао лекару:

„Ја постим а ти не постиш. Хајде да се такмичимо у пешачењу. Духовност мења човека и претвара га у челик!”

Овај подвижник је јео само једном дневно. Током ноћи узимао је само топле напитке. Постио је током читаве Велике четрдесетнице, пијући само сок од куваног поврћа и једну чашу вина. Двадесет година живео је на Егини, поред Светог Нектарија. Знао је да се упрегне у бунарски точак и да на тај начин одатле извуче воду.

* * *

Сећам се да побожни ивиронски јеромонах Атанасије никада, па чак ни током зиме, није носио чарапе. У идиоритмијским манастирима сваки монах сам припрема своје оброке. Он, међутим, никад није кувао и узимао је нешто хране од онога што је припремано гостима у архондарику.

Пре него што је задобио унутрашње просветљење и вратио се у своју постојбину, на Кипар, јеромонах Кипријан (1880–1955) је, почев од 1905, хиљаду дана живео на Атосу. То време провео је у великом подвигу, добровољним страдањима и оскудици, најпре у Симонопетри, а затим и у Катунакији. Спавао је само четири сата дневно. У његовој келији, окренутој према северу, није било грејања нити покривача. Током читавог живота имао је само један пар папуча. Педесет година се није купао. Болест га је посветила, а бол га је хранио. Након што је изгубио глас, молио се уздигнутих руку све док оне не би клонуле од исцрпљености.

* * *

Упамтили смо и простог, кротког и доброг пустињака, старца Авиуоија Румуна чија се испосница налазила у жбуновитој области названој Свети Теофило Мироточиви. Та област је настањена исихастима и налази се у близини манастира Пантократора.

У овој области још увек постоје многе порушене каливије у којима су многи оци живели, подвизавали се и борили против невидљивих сила зла, излазећи из тих битака као победници. Савремени монаси често откривају таква гнезда, обитавалишта, јаме и пећине, и људски ум се чуди како је уопште било могуће да у њима живе ови небески људи и земаљски ангели.

* * *

У усамљеној каливији која је део пећине Преподобног Петра Атонског живели су пустињак Хризостом и његов послушник, водећи на овом месту непревазиђен подвижнички живот. Носили су похабану одећу и ишли босоноги, а хранили су се једино двопеком, кестењем или нечим што би им послали из Велике Лавре. Упркос њиховој немарној и одбојној одећи, њихова лица зрачила су небеским сјајем и сладошћу. О њиховој натчовечанској борби сведочи и пише незаборавни Дионисије Лавриот, епископ Трике и Стагона који ме рукоположио за ђакона. Он је, заједно са својим старцем, често посећивао духовно поприште у пећини Преподобног Петра.

* * *

Старац Хризостом из Новог Скита трпељиво је подносио подвижништво и болест. Упркос лекарским саветима да узме мало месне супе, он је одговорио: „Радије ћу умрети! Скитска правила то не допуштају!” На крају се придигао и благодаћу Божијом оздравио.

* * *

Свети Силуан Атонски је казивао:

„Ево шта ми се догодило у метоху: јео сам док се не бих заситио и након два сата опет сам био гладан. Почео сам да се дебљам и, на своје чуђење, видео да сам за три дана добио три оке¹⁰ Тад сам схватио да је то искушење, јер ми монаси морамо да изгладњујемо своја тела. Постоје телесне страсти које спречавају молитву и Дух Божији није присутан када је стомак пун. Човек на основу искуства мора да упозна границе поста, јер тело не сме да ослаби у тој мери да буде неспособно да извршава своје послушање.”

* * *

Заједно са својим послушником, оцем Матејем, отац Јефтимије је провео шеснаест година у неприступачној пећини Светог Нила Мироточивог. Отац Јефтимије је дошао из Конице у Епиру. Био је ожењен, али је после жениног упокојења дошао на Атос да се замонаши. Најпре је као духовник служио у Лаври и подвизавао се у пећини Светог Атанасија Атонског. Одатле је прешао у пећину Светог Нила Мироточивог. Служио га је старац Методије, који је сада већ зашао у године. Он нам је рекао следеће: „Отац Јефтимије је носио поткошуљу натопљену воском.” Идући уз стрме гребене према освећеној келији Светог Нила, старац Методије га је носио на леђима.

* * *

Шта да кажемо о Филарету, који је био суров према самоме себи? Чак ни на празнични дан Васкрса (Пасхе) није пропуштао читање Деветог часа.¹¹

* * *

Његово преосвештенство епископ критски Тимотеј записао је следеће о старцу Авимелеху, пустињаку: „Овај усправни, сувоњави подвижник био је узвишен као пророк, а кротак као апостол. Својим присуством подсећао нас је на оне велике пустињске оце који су били преиспуњени благодаћу.”

Код њега највише запрепашћује то што никада није сео током било којег од тих дугих богослужења и бдења. Упркос чињеници да је боловао од двоструке херније, остао је непоколебиви и истинити стуб трпљења. Шта је узроковало његову дијамантски тврду одлучност? Данима је посматрао врапца на грани који је био осакаћен. Изгубио је једну ногу, али је стајао на другој и свакога дана слатко и мелодично појао Свестворитељу, увек стојећи на тој једној нози.

„Ако дакле осакаћена и немоћна птичица небеска може читавог свог живота да стоји само на једној нози”, говорио је незаборавни, „шта би онда требало ја да радим током божанствене Литургије, када се поју славословља нашем Богу и Господу?”

Његова пажња и будност над собом била је толика да се није пресвлачио када пође на починак него је спавао у својој монашкој раси.

* * *

Старац Јосиф Исихаста (Спилеот) се у односу на сваки вид самољубља понашао као катапулт. Није жалио самога себе нити је одустајао од подвига. Обично се догађало да се сваке године, непосредно након светлих празничних дана Пасхе (Васкрсења), након затворништва и дугог зимског периода проведеног у каливији, он и његов саподвижник, отац Арсеније, попну на врх Атоса. Док су тамо боравили, највише времена су проводили у возљубљеној капели Пресвете Богородице која се налази непосредно испод атонског врха. Имали су један мали бакарни суд који су носили у својим торбама. У њему су загревали снег и пили га уместо воде. Барили су траве и луковице и тиме су се хранили. Овде, на надморској висини од 2000 м, ветар је веома јак. Да би се заштитили, ноћ су проводили склонивши се у кланце или пећине где су, уколико је то било потребно, огртаче које су носили уместо раса користили као покриваче. Отац Арсеније нам је причао да су метаније често правили стојећи боси у снегу, како би на тај начин надвладали поспаност.

Током ових подвижничких лутања, једном се догодило да су се задржали у удаљеној капели изнад Велике Лавре, у којој се подвизавао велики учитељ умне молитве, проповедник благодати и бранитељ исихазма, Свети Григорије Палама. Једне ноћи, док су се молили, демони су почели да праве велику пометњу и да узвикују: „Ви нас спаљујете, ви нас спаљујете, одлазите одавде” и да проклињу ружним речима. Овог пута чуо их је и отац Арсеније:

„Шта то они вичу? Ко су они?”, упитао је на свој карактеристичан, простодушан начин, по којем се увек разликовао од других.

„То су искушења”, одговорио је старац Јосиф. „Ја их и видим и чујем. Смири се, побећи ће. Не допада им се оно што чинимо.”

* * *

Испод каливије Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, налази се каливија Светог Димитрија. Овде се настанио отац Венијамин из Григоријата, да би се посветио безмолвију и подвигу.

Био је тако снажне телесне грађе да је током ноћи и све до јутра носио влажну поткошуљу, како не би задремао током дугих периода бдења. Сви оци су се чудили томе и очекивали да се разболи од туберкулозе, али је он све то поднео као да је од челика. Осим тога, он је на свим богослужењима стајао, што је учинило да подсећа на свећњак постављен на улазу у цркву. Није прао ни лице ни ноге. Приликом свих заједничких послова журио је да преузме највећи терет. Много пута је остао без хлеба, иако је био сабрат манастира Григоријата. Преиспуњен радошћу, прихватао је натчовечанске подвиге.

* * *

Многи из овог скита гајили су велико поштовање према блаженом оцу Мини и долазили су код њега да се исповеде. Међу њима је био и монах Антимос, који је носио ангелску схиму.¹² Док је био у свету, често је путовао по оним областима које су биле под турском окупацијом и где су га тројица хоџа три пута обрезала. Отац Мина је био у недоумици какво правило да му наложи, и само је рекао: „Сад кад си овде, буди стрпљив. Света Ана ће ти помоћи да се спасеш.” Био је послушан старцу, али је ђаво услед зависти започео сурову телесну битку против њега, искушавајући га сећањима на световне насладе. Са сузама је преклињао оца Мину да се помоли Светој Ани да га избави од овог напада. Отац Мина му је тада дао правило да од пристаништа до скита на леђима носи бурад, од којих је свако било тешко стотину ока. Успут није могао да се зауставља да би предахнуо и накратко се одмарао само поред Крста преподобног Атанасија. Овде се са сузама и јецајући молио светитељу да га избави од пламених стрела лукавога, а затим настављао путем према скиту. Кад год би га видео, блажени старац је хитао да му својим очинским саветом помогне у овој духовној борби. Видевши његов труд, искрено обраћање Православљу и чисто исповедање, свемилостиви Бог га је удостојио да достигне истинско покајање тако да се ускоро, будући препорођен, удостојио Царства Небеског. Сваки пут кад би га се сетио, отац Мина је рекао: „Слава Теби, Боже, што је свој пут окончао у покајању и што се исповедио.”

* * *

Имали смо благослов да у Керасији упознамо најпоштованијег духовника Јеротеја, наследника Хаџи-Георгија Посника. Он нам је приповедао о Хаџи-Георгијевом писму епископу Хиоса, у којем се говори о уздржању и подвижништву његовог монашког братства. Осим тога, велики подвижник у овом писму непопустљиво објашњава епископу да не нарушава свете каноне тиме што пости суботом, недељом и на празник Васкрсења (Пасхе).

Из свог дневника преузео сам следеће:

5. октобар 1968.

Јутрос сам из скита Свете Ане пошао у посету каруљском пустињаку, старцу Гаврилу, који је већ два месеца прикован за постељу. Његова каливија лебди у Каруљи као вечно кандило у олтару светогорске пустиње.

Опрезно сам прошао кроз прва врата. Испод малог одморишта налази се понор, провалија. Отворио сам друга врата, говорећи: „Молитвама Светих Отаца наших” и ушао. Овога пута нисам угледао оног оца Гаврила којег сам познавао, који је увек био у покрету, делатан и као од челика да је начињен, који је током читаве ноћи носио шљунак да би прекрио пустињску стазу. Непрестано је стењао. Од струка надоле био је потпуно парализован.

Покушавао је да нешто каже, али је тешко успевао да изговори реч. Трпео је јаке и неподношљиве болове.

„Имам болове. Шта сад да ти кажем, оче мој”, био је одговор на мој захтев да ми каже нешто душекорисно.

„Немојте се напрезати, старче. Разумем. Дошао сам због Вашег благослова и једног обећања. Ако се нађете у присуству Божијем, немојте ме заборавити.”

„Ја да се нађем у присуству Божијем? Недостојни Гаврило? Такво нешто није могуће”, рекао је и наставио да стење од болова.

Подсећао је на костур. Одбијао је да једе храну припремљену на уљу која га је могла мало укрепити. Видео сам да је тањир са бареним кромпирима који су му донели оци – Данијелити стављен на посуду испуњену... нечистоћом!

Покушао сам да га склоним одатле.

„Остави га тамо”, строго је наредио.

Чинило се да је овај философ пустиње увек тако поступао да би се супротставио страсти стомакоугађања.

Он једноставно није јео да не би прекидао пост. Његова храна је годинама припремана без уља, како би три или четири пута седмично могао да се причести.

Усудио сам се да му кажем:

„Старче, ако бисте примили инјекцију, то би Вам ублажило болове.”

„Инјекцију”, рекао је и широко отворио очи, строго ме погледавши. Никада није узимао никакве лекове. У потпуности се предао у руке возљубеног Бога и у великим мукама очекивао је да се сусретне с Њим.

„Ја из часа у час очекујем смрт.”

„Нека Пресвета Богородица награди Ваше трпљење, старче”, одговорио сам.

Био сам дубоко дирнут његовим благословом и у повратку сам се читавим путем молио за јуначког старца Гаврила.

* * *

Врлински монах, старац Никандрос из манастира Констамонита одбио је да постане надзорник (проистаменос), будући да је био веома смирен и да се клонио власти. Кад је дошао на Свету Гору, са собом је донео много новца, што је за њега представљало истинско искушење. Смирио се чим га је разделио. Ослободио се. Био је суров према себи. Служио је као болничар и као помоћник у кухињи, чему су се сви чудили.: иако је био стар и болестан, све је извршавао ревносно и марљиво.

У катизми Светог Атанасија, будући већ времешан и болестан, вечерњу је читао испод „черге” (тј. дебелог покривача). Током ноћи могао је да осети да је његов ангео чувар поред њега, да га крепи и подстиче: „Изврши своје правило!”

* * *

Наш савременик, старац Методије, пустињак из Капсале и ученик великог, незаборавног подвижника старца Тихона, обично ми је говорио:

„Отац Тихон нам није дозвољавао да бацамо рибље кости. Он их је поново користио, барио и од тога правио супу.”

Старац Пајсије, уважени пустињак наших дана, у једној беседи монахињама рекао је следеће:

„Када се човек уздржи од испразности, тада се његов ум нужно усредсређује на Бога. Ви, жене, можете лакше да се предате Богу, јер имате милосрдније срце. Мушкарцима је то теже, јер их у томе спречава разум. Вођене својим осећањима, жене су продужиле пут Голготе и ишле све до Гроба, док су се мушкарци сакрили. Међутим, вама прети опасност да вас срце одвуче ка испразним стварима. Вама је лако да се предате малим, сујетним стварима тако да вам ништа не преостане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, предметима и стварима, него тежите да поред неопходног имате и оно што је лепо, украшено и префињено. Сматрате да је чаша лепша ако је на њој нацртан неки цветић, а прекривач за сто ако је украшен везом, столице ако су резбарене, итд. Срце се на тај начин расипа. Немојте узалудно расипати своје срце...

Као што и у свакодневном животу жене воле префињене послове, тако и у духовном животу воле истанчан труд и баве се ситницама, остављајући простор ђаволу да им тим ситницама причини штету. Не посвећујте своја срца испразности него Богу. Не заплићите се у ситнице него почните од грубог, како не бисте очајавале. Кад се одсеку грубе страсти, лако ће нестати и оне истанчане. Не мислите на прошли живот и на своја детиња сагрешења, јер су се отворили нови путеви и књиге.

Живите у атмосфери непрестаног славословља и благодарења, јер је највећи грех незахвалност, а највећи грешник незахвалан човек.”

Овај старац рекао је и следеће:

„Жене поседују обиље љубави, али ђаво може да затрује и да је претвори у завист. Жене су у стању да много воле саме себе; таква љубав изазива патњу и претвара се у мучење. Ако лишимо себе такве љубави, онда нам сва та љубав остаје за Христа и ближње.”

„Љубоморан човек избегава особу којој завиди. Љубоморна жена не може да се смири док њен супарник потпуно не изчезне.”

Старац Пајсије је рекао и ово:

„Унутар људског несклада скрива се хармонија Божија. На пример, брак различитих личности може да створи хармонију. На тај начин ће жене богатством свога срца приближити мушкарце Богу.”

У Малом скиту Свете Ане живео је један прослављени духовник и исихаста, старији од оца Саве, по имену старац Григорије. Он је у свако време и на сваком месту тиховао (безмолвствовао) и молио се, а говорио је само онда кад је то било неопходно. Кад би беседио, сви би се дивили његовом благодатном дару течног говора и божанског просветљења. Свима је био потпора и „моћна подршка”, како монасима, киновитима и пустињацима, тако и мирјанима – поклоницима.

Овај премудри духовник, обдарен даром расуђивања, успео је да својом дивљења достојном вештином доведе до покајања и преобраћања капетана Јоргакија, вође разбојничке банде. Наиме, духовник се претварао да је и он крив за многе злочине који су наводно били чак и већи од оних које је овај бандит починио. Овим лукавством је постепено успео да задобије поверење свирепог Јоргакија, да га укроти и да потпуно измени његово срце. Чак му је обећао и да ће га, уколико буду заједно постили четрдесет дана, свакодневно причешћивати Пречистим Тајнама. Капетан Јоргаки се сагласио и почео да пости. Духовник му није давао истинску Пречисту Крв и Пречисто Тело него обичан хлеб и обично вино док није окончано четрдесетодневно покајање, а затим га је уистину причестио Пречистим Тајнама.

* * *

Мудри старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, казивао нам је следеће:

„Пре више од 50 година, недалеко од Кареје (у скиту манастира Кутлумуша) живео је један духовник, простодушан старац оскудног образовања, али чистог ума и ревностан у изучавању речи Божије. Његово рукоделије било је плетење подвезица за дуге чарапе које носе евзони и које се у планинској области Румелије и у Епиру носе уз фустанеле. Сваке суботе, као пазарног дана, долазио је на карејски трг да би продао своје рукоделије. Стајао је усправно испод гробљанске надстрешнице, недалеко од главног пута. У десној руци држао је бројаницу, а у левој своје рукоделије. Његове очи биле су оборене и непрестано је изговарао умну молитву: „Господе Исусе Христе...”. Када би га неко узнемирио и рекао: „Оче, погледај унаоколо на своје муштерије”, он би одговорио: „Све док они виде мене, није неопходно да и ја видим њих!” За овог човека, обдареног даром расуђивања, кажу да је поседовао такву дубину проницања да је јасно сагледавао основни недостатак онога који се исповеда, а затим га тачно и лаконски руководио ка исправљању. За њега беше чуо и васељенски патријарх Јоаким Трећи. У време свог боравка на Светој Гори отишао је у Кареју да га потражи. Пришао је старцу и затражио да га тог поподнева одведе у своју каливију да се исповеди.

„Ваша светости, моја каливија је исувише мала да би примила патријарха”, одговорио је старац.

„Ништа не мари што је мала”, додао је патријарх.

„Врата су исувише ниска да би Ваша светост могла да прође.”

„Погнућу се да бих ушао”, наставио је овај велики архијереј.

„На жалост, ви нећете да се погнете”, рекао је старац. „Ако приклоните главу, могли бисте још дуго бити патријарх”, мислећи при том на патријархову надменост и непопустљив став. Патријарх је много пута говорио да ће сусрет са овим човеком, простим али обдареним великим даром расуђивања, „памтити до краја живота”.”

Код овог истог духовника дошао је и један старац. Он се жалио да његовог младог послушника обузимају немирне помисли и неспокојство, због чега прети опасност да ова потиштеност изазове пометњу, иако послушник није имао тешке задатке: није био обремењен напорним пословима и требало је само да изврши своје молитвено правило. Овај старац је, дакле, дошао код духовника, оца Гаврила, да би му овај пружио савет и помоћ у том питању.

„Ожени га”, рекао је духовник.

Када је ово чуо, старац је био запрепашћен и зачуђено га је погледао, као да ништа није ни чуо.

„Натерај га да ради”, додао је старац. „Млади људи могу да се смире и успокоје једино јармом непрестаног рада. Ако се монах моли а да при том не ради, онда је то исто као да ради а да се при том не моли. Венчај га са радом!”

* * *

„Као што постоје искушења и недаће, тако постоје и круне (венци)”, говорио би врлински старац Григорије незаборавном јеромонаху Јоакиму Специерису, а затим додао: „Уколико би се могао наћи манастир испуњен ангелима и ако би те они довели у њега као једног од сабраће, то те ипак не би могло спасти, јер те у том случају нико не би узнемиравао и живео би лаким животом, тако да би се на тебе могла применити следећа изрека: Примио си добра своја у животу своме (Лк 16,25).”

„Оче мој, губим битку у страшном телесном рату”, рекао је једном јеромонах Јоаким Специерис старцу Григорију. „Ни дању ни ноћу не могу да се смирим.”

„Не очајавај”, одговорио је старац. „То је знак да је награда близу. Не плаши се. Наш Христос неће допустити да будемо искушавани више него што можемо да издржимо.”

Чим га је благословио, искушење је истог часа ишчезло.

* * *

Један старац је казивао: „Будући да је био послушник самоме себи, Хаџи-Георгије је имао разумевања за послушнике. Он је с расуђивањем поткресивао гране и није их орезивао без расуђивања.”

* * *

Један пустињак је говорио: „Кад платиш све дугове у овом животу, можеш да се спасеш. Међутим, уколико си више ударан, добијаш и већу награду. За човека који је неправедно изударан постоји чиста плата. Често се догађа да човек који води врло добар живот буде тешко погођен. Ако Бог то допушта, зашто то допушта?

Дозволите ми да то објасним једним примером.

Постоји једна добра породица. Добар муж, добра жена, добра деца. Сви иду у цркву, причешћују се, итд. Изненада, пијанац или безумник без икаквог разлога убија главу породице. Због тога многи, који су далеко од Бога, кажу: «Погледајте га! Видите ли? Ишао је у цркву, а ево шта му се догодило!»

То је дрскост. Бог допушта да страдају и они који уопште нису криви како би непокајанима дао и другу прилику да се покају када виде страдање недужних, чиме би се уподобили покајаном разбојнику који је на крсту био поред Господа.

Шта примећујемо код ова два разбојника између којих је био распет Господ? Један хули на Христа и каже: Ако си Ти Христос спаси Себе и нас! Међутим, онај други га прекорева и каже: Ми смо праведно осуђени. Јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини... Зар се ти не бојиш Бога? (Лк 23,39–41).

Управо због тога Бог допушта да недужни људи пате – да би и они дрски имали користи, иако су они који страдају уистину љубљена чеда Божија. Верујем да ће им Бог у Рају рећи следеће: «Дођите, ово место је за вас, или изаберите оно које се вама допада!»

Да ли разумете? То се дешава управо због тога. Тражећи да будемо оправдани, можемо све да изгубимо. Губимо и свој мир и своју награду.”

* * *

Један од најпросветљенијих светогорских отаца и један од оних који су у највећој мери поседовали дар расуђивања био је и старац Данило. Он је у катунакијској пустињи изградио свету каливију за светогорске оце. Овде су групу његових послушника назвали Данијелити, по изузетној и харизматичној (облагодаћеној) личности њиховог старца.

Захваљујући свом врлинском животу и образовању које је потицало од опита, прославио се као мудар духовни саветник многих киновијских монаха, пустињака и мирјана.

Просветљен Светим Духом, посебно је могао да расуђује о томе да ли су замке и заседе, које су поставили нечисти духови, такозвани демонски напади с десна. Та искушења, која долазе „с десна”, укључују све човекове поступке у којима се испољавају лажне врлине, заблуде и претеривања, као и поступке без благослова и све оно што води надмености, славољубљу и луциферској гордости.

Један од те прелешћене браће био је и Дамаскин из манастира Констамонита. Он се сматрао способним за затворнички живот какав су водили подвижници и хероји, а да при том није затражио игуманов благослов. Одлучио је да уопште не излази из манастира. Из своје келије излазио је само у цркву и трпезарију, извршавајући при том задатке свог послушања. Тако је у том гордом, привидно затворничком животу, провео читавих десет година.

У међувремену, због те његове привидне врлине увећао се његов егоизам, а самим тим увећали су се и презир према другима, осуђивање, свађе и размирице са осталим оцима и браћом.

Како се ово зло није могло поправити, игуман је послао по многопоштованог старца Данила који се, као и увек, ревносно одазвао позиву светог манастира.

Поседујући дар расуђивања, старац је позвао прелешћеног Дамаскина и, са карактеристичном слаткоречивошћу, успео да га уразуми и да га, мало-помало, освести и доведе до покајања. Отац Данило је наводио примере из Старог и Новог Завета, примере о Мојсију и Израиљцима, као и примере из дела Светих Отаца, и најзад закључио:

„Брате, пази да убудуће не будеш самопоуздан и да не верујеш сопственим помислима, него понављај мудру изреку аве Доротеја: Анатема теби, помисли, и знању које ти ствараш!”

* * *

Светогорски старци кажу: „Не спасава место него начин.”

* * *

Један старац је рекао: „Када према нама неправедно поступају, требало би да будемо радосни уместо што тугујемо. Не смемо настојати да нас људи оправдају чак ни кад смо у праву. Будући да је Бог праведан и да смо усредсређени на будући живот, нема смисла покушавати да нас други разумеју или да лепо поступају према нама, да схвате нашу вредност, да не буду према нама неправедни, итд.”

„Ако у овом животу следимо такав ток, морамо знати да нас пут којим идемо неће одвести у Рај.”

* * *

Један неписмени, прости пустињак ми је рекао: „Они који су исувише «будни́ (тј. мудри), лако падају у ђаволску мрежу јер имају много »гогизма́ (тј. егоизма), благословени оче. Они су као ракови ухваћени у мрежу.”

* * *

Пре извесног времена срео сам једног киновијског монаха који је говорио на задивљујуће изражајан начин. Говорио је о страху Божијем, о побожности и о људској логици. Први пут у животу видео сам тако живу беседу, која је извирала као источник, снажну, течну, целомудрену, ватрену, сједињену са грациозним покретима руку и спонтаним гестовима. Говорио је о следећем:

„Онај ко има поштовања, има и страха Божијег. Онај ко има страха Божијег, поседује и смиреноумље. Бог гледа на смиреноумне.”

„Само је смиреноуман човек разуман. Горд и саможив човек није разуман.”

„Онај ко не мари за своју душу или се претвара у животињу, у звер, или бива прелешћен.”

* * *

Шта је монаштво? „Напор”, одговорио је један авва.

„Уистину, чедо моје”, рекао је један савремени подвижник новопридруженом војнику Христовом, „ако желиш да напредујеш у свом монашком призиву морам ти нешто рећи: најпре буди сигуран да волиш телесни напор.”

* * *

Сваки пут кад би примио неког госта, којем се обраћао љубазно и са много љубави, велики подвижник Харитон Духовник би рекао:

„У то време Христос је почео да дела и да проповеда.” Избегавао је празнословље и ћаскање као узрочнике великог зла.

* * *

Један поштовани монах из Новог Скита ми је рекао: „На сваку Пасху, када кажемо Христос Васкрсе, опомињемо се онога што је ангео објавио испред празног Гроба Христовог. Они који напусте цркву непосредно након што се отпева Христос Васкрсе нису хришћани. Хришћани су они који остану на Божанственој Литургији.”

* * *

Старац Григорије из ксенофонтског скита, стар преко сто година, рекао нам је следеће: „Када смо ми били монаси – почетници, тражили смо од нашег духовника да нам у цркви прочита молитву против страсти празнословља.”

Он је рекао и следеће: „Монах без молитвеног правила није монах.”

„Монаси који живе као идиоритмици не могу се поправити”, обично је говорио врлински монах Теофило из Велике Лавре. Желео је да нам на овај начин предочи све рђаве стране оваквих манастира.¹³

* * *

Чудесни послушник, монах Теофилакт Кавсокаливијски, рекао је једном младом искушенику: „Ако желиш да будеш добар монах, запамти ово за цео живот: благодари Богу зато што си лишен свих својих права. Спавај на дрвеном кревету. На дан Пасхе поједи једну сарделу и мало зелениша са кашичицом уља. Монах у овом животу нема никаква права. Због тога и може да буде слободан. Колико је оних које је ђаво уништио нападајући их страшћу тражења личних права?”

* * *

Један старац је рекао: „Уколико је човек продуховљенији, утолико мање права тражи у овом животу.”

* * *

Другог старца смо упитали колико година живи на Светој Гори, а он нам је одговорио: „Имам много година, али нимало нисам напредовао. И шакали живе у пустињи, али ипак остају шакали!”

* * *

Један стари подвижник је рекао: „Када неко има страха Божијег, онда поштује сваког човека. Мој старац се с поштовањем клањао чак и најнезнатнијим и најништавнијим особама.”

* * *

Један старац је казао: „Људи су се удаљили од својих духовних очева, изгубивши се у помислима, различитим страстима, итд. Зато завршавају тако што се исповедају код психијатара, а ови им дају пилуле помоћу којих ће заборавити на своје проблеме. Убрзо потом, исти проблеми поново излазе на површину и све се понавља испочетка. То се претвара у ропство. Међутим, ако човек устроји своје унутрашње стање, може да спава као јагње и да при том не узима никакве пилуле или било шта слично.

Живот у пустињи не значи ништа све дотле док ја, живећи у пустињи, не напустим своје страсти. И опет, то место није пустиња ако га прилагођавам себи уместо да себе прилагодим пустињи.”

* * *

Један старац је рекао: „Бог не предвиђа него провиђа.”

* * *

Старац је рекао: „Кад изражавате своје мишљење пред другима, учините то тако да они од тога имају користи. Нека се ваше ћаскање окрене у разговор са Богом. Душа се не замара кад разговара са Богом, јер молитва значи спокој. Много пута се молимо за некога ко је болестан, а за њега се моле и други. Међутим, догоди се да та особа умре и онда се они, који су се за њу молили, питају зашто Бог није чуо њихове молитве. Не схватају да је Бог чуо њихове молитве, али да Он зна шта ће бити најбоље. Ми не знамо какав би био исход да је та особа наставила да живи. Прослављаћемо Бога због свега.”

* * *

Један стари монах је говорио: „Гребени за монахе постају палате, а небо постаје кров који их покрива. Земља је њихова постеља, а њихова храна лешници и дивље траве. Неукротиве звери су њихови суседи, а пећине постају њихове царске одаје.”

* * *

„Старче, да ли је тешко бити калуђер”, упитали смо једног мудрог монаха.

„Није тешко ако у потпуности заборавите на себе. Онда схватите да је то најлакше бреме које се може понети”, одговорио је он.

* * *

Један старац је казивао: „Да би неко добио помоћ, пријемник његовог срца мора бити окренут тако да ухвати нечији сигнал. Ако нечије срце није пријемчиво, он се најпре мора молити Богу да пријемник његовог срца окрене тако да буде у стању да прими божанску реч.”

„Онима који су далеко од Бога приступите простодушно, смирено и с истинском љубављу. Претварајте се да не видите већину њихових грешака и исправљајте их само онда када је то уистину неопходно, јер људи су заморени и обремењени животом и не допада им се кад их неко исправља, ма колико да је добронамеран.”

* * *

„Свештенство је пројава љубави Божије према човечанству”, рекао је јеромонах Атанасије Ивиронски. „Бог нас је заволео и учинио нас је Својим свештеницима. Свештеник позајмљује Господу своје руке и глас да би се извршиле Свете Тајне.”

„Када обуче своје одежде, свештеник је очишћен Божијом благодаћу, али само уколико не постоји: 1) морална нечистота, 2) злопамћење и 3) похлепно среброљубље.”

„Посленици Еванђеља морају се најпре подвижнички припремити за то.”

* * *

Босоноги старац Авакум обично је говорио свим духовним оцима:

„Давање савета је света ствар, јер је то јединство мишљења, плод љубави и доказ смиреноумља.” Посебно је наглашавао да се сваки савет мора дати уз обиље љубави, простодушности, трпељивости и духовног мира, без обзира на време у које неко дође да би затражио помоћ. Тврдио је да монаси свакога треба да дочекају с осмехом, тако да посетилац оде благодаран и прослављајући Бога.

* * *

Један старац је говорио: „Не би требало да доводимо Бога у тешку ситуацију. Он је сав – Љубав. Бог не жели да нас види несрећне. Шта Бог тада чини? Сваки пут кад нам изобилно подари благодат, постајемо надмени. Ако нам се пак не да та благодат, ми бивамо несрећни па чак и очајни.

Чим почнемо да покушавамо (да живимо духовним животом), ми се заморимо. Чак и ако застранимо, то може да нам помогне, јер Бог удаљује Своју благодат од нас само зато да би нас смирио. Човек се смирује управо на тај начин. Онда, кад му се благодат Божија поново да, схвата да је узрастао у самопознању и да се не може ослонити на самога себе. Тада разумева помоћ Божију.

То подсећа на новорођенче: чим је у стању да држи мајчину руку, оно покушава да хода. Прави крупне кораке и мисли да то добро чини, замишљајући да је способно да само корача. Ако се то настави, дете ће постати зависно; уколико све време држимо његову руку, оно ће стећи илузију сигурности, а затим и пасти када уистину покуша да самостално корача.

Понекад кушач због нас искушава нашег брата. Кад се молимо Богу да нам подари љубав, Бог би могао да допусти да се брат разболи како би нама подарио прилику да покажемо љубав онда када болесни брат затражи нашу помоћ. Болесник би од тебе могао да затражи: "Донеси ми чај, донеси ми ово, донеси ми оно...» Бог ће на овај начин искушати и твоју љубав и твоје трпљење.

Понекад Бог удаљује Своју благодат и од наших старешина, и они нам се тада грубо обраћају. Он нас тада куша, да види хоћемо ли ми, који смо претходно тражили од Њега да нам подари врлину неосуђивања, осуђивати или не.”

* * *

Један савремени, просветљени старац је рекао: „Није слобода када људима кажемо да је све допуштено. То је ропство. Да би се напредовало, неопходне су тешкоће. Ево једног примера: имамо младо стабло. Бринемо се за њега и привезујемо га за колац, али не користимо жицу јер би га то могло оштетити. Тим поступцима ми не спутавамо стабло и то је једини начин да се бринемо о њему. Ево и другог примера, примера детенцета. Ми његову слободу ограничавамо од самог његовог рођења, јер девет месеци живи затворено у мајчиној утроби. Кад се роди, обавијамо га повојима. Кад поодрасте, око њега постављамо ограду, итд. Та ограничења су нужна док дете не буде довољно зрело. Споља посматрано, ми га лишавамо слободе, али би се могло догодити да дете без те заштите никад не одрасте.”

* * *

Облагодаћени старац Авакум из Велике Лавре обично је говорио:

„Радост потиче од повезаности са Богом и од јединства са Њим. Човечанство је створено да би било радосно а не тужно. Зашто своју радост узимате од идола (тј. од рђавих ствари)? Верујте да ћете морати да платите ту радост. Међутим, радост која потиче од Бога не тражи да буде плаћена. Ја, на пример, који не поседујем ништа у овом свету, не могу да платим за срећу коју поседујем. Ја нисам једини који то каже, јер то кажу и моја браћа која такође не поседују ништа осим Бога. Сви они су преиспуњени радошћу. Ја сам се, Христа ради, свега ослободио. Немам ништа осим мог Господа и радости! Сиромаштво је прекрасно јер вас олакшава и ослобађа. Човек мора свега да се ослободи како би начинио простор да Христос ступи у његово срце. Кад је Господ са мном, онда у мени постоји и радост. Требало би да у свакој пећини постоји радост.”

* * *

Други подвижник рекао је групи свештеника која га је посетила:

„Да бисте имали времена за молитву, није потребно да се бавите стварима које може да уради и неко други. На пример, лекар се не бави газама и завојима, јер то може да учини и сестра. Лекар се бави озбиљнијим стварима као што су прегледање пацијената или припреме за операцију. Ако би своје време расипао на безначајне ствари, не би имао времена за оне озбиљније и нико од оних којима је потребан не би имао користи. Примените то и на себе: молите се за своје парохијане и посебно забележите имена оних којима је то потребније него осталима. То помаже да се упозна проблем сваког појединца, како бисте се у том случају више молили за њега.”

* * *

Један стари подвижник саветовао је свештеника: „Потруди се свим силама да постанеш бољи свештеник. Тада ћеш видети да ће твоји парохијани почети да те следе и да постају бољи људи, при чему ти ништа не мораш да им кажеш. Тако ћеш видети да делање на усавршавању самога себе постаје неми пример за остале.”

Исти подвижник је рекао и следеће: „Човека ћемо постепено довести до бољих помисли, а тада ће се устројити и све остало. Ако не постоје добре помисли, ђаво преузима команду и човек се налази под демонским утицајем. Потребно је да окренемо прави прекидач. Кад се све нађе на истој таласној дужини, онда ћемо имати користи од слушања све дотле док је прави прекидач укључен.”

„Нека млади, који су започели духовни живот, обрате пажњу на узрочнике греха и нека имају позитивне помисли. Нека се сете како је једном неки старац, подвижник, дошао у град ради неког посла. Кад се вратио, остали подвижници су упитали шта је тамо видео. Он им је одговорио да људе уопште није ни видео и да је видео само дивље дрвеће!”

„Данас људи желе да постану светитељи а да при том не уложе никакав напор. Неки од њих кажу: "Требало би да сва богословска гледишта просејете кроз светоотачко сито.» Дужни сте да им приступите на основу Отаца и да одбаците смеће и љуску. Истражујте на основу Отаца. Ево вам примера. Постоји бакар, бронза и злато. Бакар је и добар и лош, бронза је и добра и лоша, док злато може бити од 12 али и од 24 карата. Изабраћете злато од 24 карата. Остало може да послужи, али сви дају предност злату.”

* * *

У каливији Пресвете Тројице, у скиту Свете Ане, живео је један послушник којега је демон немара искушавао до потпуне разочараности у живот. Једног дана, кад се налазио под утицајем искушења и напада, монах је рекао:

„Попећу се и сести на ивицу гребена, и ту ћу махати ногама.”

Било је то уочи празника Светог Јована Крститеља, који се прославља у манастиру Дионисијату.

Дакле, монах се попео, сео на ивицу гребена и започео да маше ногама, промрмљавши тек повремено умну молитву Исусову, будући да је био у власти демона немара.

У том тренутку се један легион нечистих духова из света упутио ка манастиру Дионисијату да би тамо искушавао браћу. Један демон рекао је осталима: „Мало ћу се наругати овом труплу у црном које седи на гребену!”

„Не иди тамо, јер ће те тај црни пањ спалити”, говорили су му други.

Међутим, демон је отишао и појавио се пред искушеником у лику монаха, упитавши: „Шта ти радиш овде?”

„Ништа не радим”, смирено је одговорио овај. „Борим се са демоном немара и ништа не могу да принесем мом Господу, осим да машем ногама.”

Чим је зачуо ове скрушене речи, демон се без оклевања удаљио и придружио свом легиону.

Овај догађај предају старци, саветујући искушенике који имају тешкоћа у извршавању својих духовних задатака.

* * *

Један стари исихаста је говорио: „Човеков ум и срце не могу се очистити уколико су усмерени на свет и световне ствари.”

* * *

Катунакијски пустињак, старац Рафаило, често је понављао самоме себи:

„Све на земљи је пролазно, а оно изнад ње је вечно.”

* * *

Неки старац је рекао: „Свет је за монах угљенар.”¹⁴

* * *

Други старац је рекао: „Чињеница да монаштво у наше време доживљава процват говори да Бог припрема нешто велико за свет. Цео свет је у кризи. У људима постоји жеђ за духовним стварима.”

* * *

Један старац је искушеницима обично говорио следеће: „Када дођемо у манастир, требало би да иза себе оставимо свет са његовим навикама, удобностима и раскоши.”

* * *

Неки старац је казивао: „Духовни живот једног монаха почиње његовим удаљавањем од свих видљивих и невидљивих ствари и усредсређивањем искључиво на Бога.”

Тај исти старац је рекао: „Док сам био у свету, сви су ме ословљавали са: «калуђеру́. Тада сам рекао самоме себи: »Будући да си калуђер, шта онда радиш у свету?”

* * *

Старац Михаило Лавриот, болничар, био је пример марљивости и предусретљивости. Литургију је служио са свим појединостима. У свако време и на сваком месту био је спреман за било какав посао. Његово лице било је бледо и блистало је подвижничким сјајем.

* * *

Старац Дамаскин, пустињак из Светог Василија, приповедао нам је о једном послушнику из Кавсокаливије, који је живео пре много година. Он беше пао у немар, због чега је запоставио своје правило (канон)¹⁵ и остале духовне дужности.

Пред крај свог лењивог и немарног живота монах се разболео. Дуго је лежао на самртничкој постељи, али његова душа дуго није хтела да напусти тело. То се дешавало 1935–1936. год.

Лекар је био један врлински монах, обдарен даром расуђивања. Он је просудио да се то дешава стога што је монах читавог живота био немаран.

Тада је отац Григорије, самртников старац и духовни отац, клекнуо пред све присутне оце и скрушено, али с љубављу и болом, почео да се моли за свог послушника, обећавши пред Богом и људима да ће он у потпуности испунити монахово правило.

Чим је то рекао, болесник је предао свој дух и упокојио се.

* * *

Један старац је говорио: „Данас покушавамо да са мало напора постанемо светитељи.”

Он је рекао и ово: „Уколико се више мучите, утолико већу благодат и радост задобијате.”

На то је додао и следеће: „Бог би могао да испуни наша срца таквим блаженством, љубављу и богочежњивошћу („еросом Божијим”) да не бисмо били у стању то да поднесемо. Тада бисмо напустили манастире и затворили бисмо се у пећине. Мирјани би напустили своје послове и бригу о породици и деци. Управо због тога нас Бог, Који је сав Љубав, не испуњава толиком љубављу и божанским блаженством.”

* * *

Један старац је рекао: „Људи данас живе под оптерећењем. Гозбе и забаве не доносе истинску радост.”

На то је додао: „Данас се удаљујемо од Предања. Не би требало да се поредимо са последњима него са светитељима...”

* * *

Други старац је рекао: „Ако твој духовни отац даје доказ о самоодрицању, послушај све његове савете. Ако му не будеш о свему говорио, неће моћи...¹⁶

* * *

Један старац је говорио: „Не могу, чедо моје, да ти опишем радост коју осећа моје срце кад су људи неправедни према мени. Осећам да и ја трпим ону неправду која је причињена Христу.”

У једној киновији живео је старац којег су сматрали немарним. И поред тога, игуман га је трпео желећи његово спасење и говорећи да ће га Пресвета Богородица спасти јер никад није напустио Њену Градину (тј. Свету Гору). Чини се да је игуманова нада била заснована на првобитној ревности и побожности овог монаха.

* * *

Благодарећи свом напорном раду, незаборавни отац Игњатије Дионисијатски успео је да дивљу планинску област претвори у плодан маслињак. За појасом је увек носио секиру, а у торби нека оруђа. Ревносно је очистио шуму у брдовитој области насупрот манастиру. Накалемио је и припитомио сва стабла дивље маслине. Његова ревност и заинтересованост за напредак манастира учинили су да остави овакво наслеђе. Требало би поменути да је ово његово делање увек било сједињено с блаженим смиреноумљем и милосрдним делима.

* * *

„Немар може да уништи и светитеља. То је застрашујуће зло”, рекао је један старац, веома опитан у духовној борби.

* * *

У манастиру Светог Павла видели смо и изабраног румунског јеромонаха и духовника Макарија: „Предуслове за чисту молитву има онај ко се бори (подвизава) и ко се причешћује Пречистим Тајнама!”

* * *

Један просветљени монах је саветовао: „Имајте љубави за све, али ни за кога не будите посебно везани.”

* * *

Познавао сам једног монаха који никада није испуштао своју бројаницу. Молио се непрестано, ма где да је ишао и ма где да се налазио. Бог му је дао неугасиву чежњу за молитвом.

* * *

Ово ми је обично говорио седобради киновијски монах С: „Некад је на Светој Гори живело 8.000 монаха и упркос свим недаћама које смо тада имали, напорном раду и бесконачном подвигу, ништа нам није недостајало. Погледај данас ове младе монахе. Имају чак и аутомобиле. Њихова стрепња и брига око вештаствених добара подсећа на епидемију. Што више поседују, то су забринутији. То је зачарани круг...”

„Узрок томе”, наставио је он, „јесте грех, који уништава и душу и тело.”

* * *

Један старац је рекао: „Монаси се данас спасавају искушењима, јер врлина не постоји.¹⁷ Они који издрже сва искушења лукавога уподобиће се древним Оцима, доказујући да могу да трпе до краја живота. То значи да је трпљење без роптања једнако молитвеном правилу.”

* * *

Други старац – подвижник је рекао: „Зло се свуда распростире и свуда је тама, као што је тамна и тек узорана земља. Ако је сада засејемо, семе ће убрзо проклијати и у време жетве добићемо плодове.”

* * *

Старац Јосиф Исихаста је рекао: „Главни ђаволов циљ је да нападне нашу веру, и ако учини да се човек одрекне вере, он га претвара у издајника и отпадника.”

* * *

У скиту Свете Ане, отац Данило и ја имали смо истог духовног оца. Звао се Аверкије и био други Павле Прости. Дошао је из каливије Светог Јована Претече. Свету Гору није напустио још од времена кад је био сасвим мало дете и кад су га овамо донели у једној великој корпи покривеној луком, будући да је Грчка у то време још увек била под турском окупацијом.

Са наивношћу која је била карактеристична за њега, затражио је од нас двојице да будемо његови послушници.

„Ускоро ћу умрети”, рекао нам је. „Ко ће онда палити кандило Часном Претечи?”

„Пресвета Богородица ће ти послати некога”, рекао сам и затим шаљиво додао: „Ми смо тврдоглави, а ти си веома строг” (у суштини, био је кротак као незлобиво јагњешце).

Он је на то одговорио: „На једном листу папира написаћу вам шта су врлине, а на другом шта су греси и затим ћу вам то предати, а да вам при том ништа нећу говорити!”

Био је двоструко благословен, најпре својом простотом, а затим и поштовањем према слободној вољи...

* * *

Пре неколико година, старац Герасим Химнограф, којег сам много поштовао, рекао ми је следеће: „Свети Григорије Палама је говорио да једино што Свемогући Бог не може да учини јесте да се сједини с нечистим човеком. Ту је немоћан.”

* * *

Рукоделије једног грчког подвижника била је израда метли које је затим носио у руски манастир Пантелејмон и давао их у замену за двопек. Хтео је да трудом својих руку и у зноју лица свог заради насушни хлеб.

* * *

Облагодаћеног старца Симеона, послушника прослављеног духовника, оца Саве, упознали смо током последњих дана његовог живота. Много нам је говорио о врлинама и расуђивању овог великог човека. На крају нам је дао и један богонадахнут савет: „Плашите се сагрешења. Немојте се плашити кушача (ђавола). Он не поседује силу.”

* * *

Један старац – исихаста је рекао: „У почетку, послушник извршава послушање побожно и беспоговорно. Временом почиње да преиспитује разумом, што уништава послушање. Почиње да посматра очима разума.”

* * *

Сваки пут кад бисмо га посетили у његовој гостољубивој каливији, старац Христодулос, пустињак и некадашњи послушник великог трезвеноумног старца Калиника, говорио нам је следеће:

„У наше време, потребно је да се што више подвизавамо у подвигу трпљења. Древни светитељи су извршавали велике подвиге које ми више нисмо у стању да прихватимо. Међутим, дужни смо да задобијемо трпљење и смирење у послушању.”

* * *

„Кад сам дошао на Свету Гору, мислио сам да сам се приближио Богу. Међутим, када сам упознао старца Данила, схватио сам колико сам заправо далеко од Бога”, говорио је писац А. Мораитидис који је касније постао монах Андроник и послушник овог великог старца, обдареног даром расуђивања.

* * *

Године 1968. мој сабрат отац Данило и ја посетили смо Каруљу, најудаљенију светогорску пустињу. Ту је тада живео чудесни руски пустињак, старац Зосима, који се бавио израдом корпи. Уз њега је био и његов послушник, отац Серафим, који је помало знао грчки. Одвели су нас у пустињску капелу, посвећену Светом Георгију. Понудили су нам три духовна, пустињска дара, односно три одломка из Еванђеља:

Објавих име Твоје људима које си ми дао од свијета; Твоји бијаху па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали (Јн 17,6).

Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (Јн 1,12).

Држите све што сам вам заповиједио; и, ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт 28,20).

Отац Серафим је рекао и следеће: „Пролазимо кроз критична времена. Ускоро ће доћи Антихрист, и биће јеврејског порекла...”

* * *

Посетили смо и старца – пустињака Андреја. Сиромашан, болестан, трпељив. Патио је од вртоглавице. Ево неких од његових савета:

„Еванђеље захтева примену а не само читање. Требало би да своје молитве изговарамо у сједињењу речи, ума и срца. Да би молитва била чиста, нужно је уздржање и очишћење. Ни због чега не осуђујте своје ближње. Будите послушни чак и онима који су млађи од вас. Ако вам је деведесет година, будите послушни осамнаестогодишњаку.”

* * *

Сувоњави и радосни старац Вартоломеј дочекао нас је са срдачним пустињачким гостољубљем и благоречивошћу:

„Сваки пут кад током молитве осетимо умилење, ми целивамо Бога”, рекао је он. „Ми се својим врлинама уподобљујемо Богу. Умном молитвом сједињујемо се са Богом. Тако стоје ствари, браћо моја. Авај мени, јер сам изгубио благослов киновијског живота! Послушање води смирењу, плачу, сузама, очишћењу и просветљењу.”

Када нас је почастио пустињачким угошћењем (једном сушеном смоквом и кишницом из свог резервоара), казивао нам је о врлинском старцу Исааку Дионисијатском и његовим подвизима.

* * *

Недавно сам у једном светогорском скиту са неким побожним монахом разговарао о трпљењу и послушности мазги (мула), које оци користе за преношење тешких товара по стеновитим и стрмим светогорским стазама.

„Те животиње су наши учитељи, брате мој и оче”, рекао је он. „Никада не јадикују и увек стрпљиво и слепо чекају да буду послушне.”

* * *

Један стари монах по имену Лазар, чије је послушање било да се стара о свим товарним животињама у манастиру, рекао је следеће: „Мазге без роптања извршавају све своје дужности. По снегу, киши и хладноћи, тешко обремењене, преносе дрво из планина. Ако им дате храну једу, ако им не дате не негодују, не жале се”, наставио је он. „Мене су много научила ова племенита створења. Док сам их хранио, често сам јецао јер сам поредио њихову благородност (племенитост) и своју неблагородност (не-племенитост), њихову послушност и своју непослушност...”

* * *

Велики катунакијски пустињак по имену Данило саветовао је и смиривао једног искушеника који је очајавао због саблазни и пометње у киновији: „Мораш се носити са саблазнима, чедо моје. Нико није светац.”

* * *

Један побожни монах казивао ми је следеће: „Да ли смо упитали Пресвету Богородицу, Која је Чуварка, Господарица и Владичица ових брда, жели ли Она да се на Светој Гори појаве путеви, аутомобили, машине и бука, и да у овој монашкој држави постоји бирократска власт? Да ли је могуће да овим стварима запостављамо Пресвету Богородицу и сва она обећања која је Она дала Светој Гори?”

* * *

Један савремени подвижник је рекао: „Данас постоји много брашна, али нема довољно квасца...”

* * *

Једна атонска изрека каже: „Мачку – луталицу и калуђера – странца не прихватај у своју заједницу.” („Буди опрезан када у своју заједницу прихваташ странца као кад припитомљаваш мачку – луталицу.”)

* * *

„Сад кад ћу бити пострижен, реци ми на шта морам посебно да пазим”, упитао је један млади искушеник слепог, облагодаћеног старца Авксентија Григоријатског. Његов живот је у потпуности био посвећен молитви и у њему се „Господе Исусе Христе... помилуј ме”, непрестано смењивало са Поздравом Пресветој Богородици. „Мораш задобити дубоко смирење и клонити се саблазни”, одговорио је старац.

* * *

„Ако већ свакодневно читамо житија светих и врлинских монаха и ако извршавамо своје последовање и молитве, због чега се онда не уподобљујемо преподобним оцима”, запитао се једном монах Никандар Констамонитски, а затим додао: „Кад металац жели да стави калај на бакар, он бакар мора најпре да оструже и да га загреје у ватри. Док се рђа не уклони, калај се неће привезати за бакар. Исто се може применити и на нас. У манастире ступамо да бисмо се замонашили, али са нама долази и рђа коју смо сакупили у свету. Док је не уклонимо, благодат Божија неће нам се приближити да би нас просветлила и посветила.”

* * *

Старац Модест Констамонитски нам је рекао: „Прихватите добровољно слепило. Немојте гледати грешке других људи.”

* * *

„Оче Гаврило, желим да дођем на Свету Гору и да тамо и останем”, рекао је каруљском подвижнику отац Кирило, уважени старац из келије Светог Николаја Буразерија.

„Обрати пажњу на оно што ћу ти рећи”, одговорио је овај. „Ти, заиста, можеш да дођеш. Сада пак, док си још у свету, пођи кући, затвори врата, навуци завесе, пости, читај и моли се на бројаници, и бићеш на Светој Гори!”

* * *

„Док је говорио, његове речи биле су сличне огњу, а његово лице било је воштано-бледо и озарено.” Тако је један савременик говорио о слепом оцу Никифору који је током много година живео у киновијском манастиру Симонопетра. Старац Никифор се подвизавао непрестаном, умном молитвом. Прихватио је рукоположење, али само зато да би био послушан и увек се са сузама молио да буде ослобођен одговорности због страшне свештеничке дужности. Његова молитва била је услишена, тако да је ове дужности био разрешен чим је ослепео.

* * *

Отац Г., духовник из Скита Свете Ане, био је оштар као секира у погледу оних који су избегавали рад и, уопште, били лењи. Саветовао је оцима да раде и да у томе подражавају древне светитеље, који су се бавили напорним пословима. Неки од њих су плели корпе, неки су сакупљали плодове на пољима, а неки цедили уље из семена. Било је и оних који су се успињали на врх Свете Горе и тамо сакупљали планинске чајеве да би их продали и тако зарадили за живот.

* * *

Један старац је рекао: „Наше спасење не зависи од срећног случаја него од напорног рада и начина живота. Они који себе присиљавају приграбиће Царство Божије.”¹⁸

Колико је био строг према самоме себи (шамарао је сопствено лице да не би заспао током бдења), каруљски духовник отац Христофор је толико био милосрдан према сиромашнима. Сваки пут кад би срео неког монаха или мирјанина, начинио би дубоку метанију пред њим тако да би додирнуо земљу. Он се једнако дубоко клањао и просјацима, и монасима, и мирјанима.

„Они су, чеда моја, браћа Христова. Они су сам Христос”, говорио је он.

* * *

Један старац је рекао: „Када умре немилосрдна особа, тада треба посебно чинити помене и давати милостињу. Сиромаха је много. Њима дајте милостињу...”

„На поменима користите кољиво, али га немојте сладити како то често чине у последње време.”

* * *

Незаборавни старац Хризант из скита Свете Ане обично нам је говорио:

„Старац Нектарије из скита Свете Ане био је толико милосрдан да би, кад би то било могуће, чак и зидове каливије Светог Претече дао као милостињу пустињацима и поробљеним хришћанима. Ова његова врлина била је позната само старцу Азарију, који ми је једног дана, копајући у врту, рекао следеће:

„́Знаш ли шта он ради? Сваке вечери, после вечерње, одлази код пустињака и даје им све што има!”

Чини се да је старац Нектарије имао предосећај да ће његов животни пут имати мученички завршетак. Његов сународник, старац Кирило, желео је да следи његов пример и да умре на исти начин. Ево приче о њиховом мучеништву:

„У време покоља у Смирни, Турци су све свештенике и монахе бацили у један кланац и тамо их затворили. Пошто су читале пророчанство о овом покољу, монахиње су отишле раније и прешле на острва Хиос и Митилену.

Сви заробљеници, и монаси и свештеници, плашили су се смрти, изузев оца Нектарија који их је тешио следећим речима:

«Још од детињства напустили смо свет Христа ради, а сада, кад нам се према домостроју Његове доброте даје прилика да умремо као мученици, ми се ипак плашимо? Покајмо се и исповедимо, и ослободићемо се страха од смрти.»

Тим речима убедио их је да се исповеде. Поново су задобили одважност, а животе су окончали као мученици које су побили Кемалови Турци. Само се један монах чудом спасао. Он ми је, током бдења у Светој фотини на Илисосу, испричао све појединости овог покоља, а затим додао:

«Видите ли шта човеку чини милосрђе, које је круна свих хришћанских врлина? Будући да га је отац Нектарије поседовао у највећој мери, имао је храбрости да Христа ради постане мученик.»”

* * *

Незаборавни старац X. је казивао: „Прослављени отац Мина из Мавровуније био је веома милосрдан. Сви монаси из његове заједнице јели су из једне велике зделе (чанка). На почетку оброка он се претварао да једе, а затим би, видевши да су остали јели довољно, појео оно што је преостало.

«Да ли сте довољно јели́, питали су га.

»Да́, био је његов одговор. Нису ни примећивали да је он појео само једну кашику хране!”

* * *

Само је неколицина оних који су били толико милосрдни као монах Харалампије из каливије Успења Пресвете Богородице у скиту Свете Ане. Његово милосрђе је превазилазило све остале врлине – непрестану молитву, похађање цркве и сећање на смрт. Упокојио се 1945. године.

* * *

Монах Евлогије, којег смо претходно већ поменули, задобио је посредством подвига и врлине преобиље Божије благодати и силе. Био је толико познат по свом дару расуђивања и по својој духовности да су многи долазили код њега за савет и руковођење у монашком животу, а такође и да би добили утеху и његов благослов. Посебно се бринуо о сиромасима који су у њему налазили очинску љубав и подршку. Да би имали стално уточиште, он је за њих саградио посебну одају, а они су, колико је то било могуће, добровољно обављали различите послове, како би му на тај начин изразили своју захвалност.

* * *

Упознао сам и старца Христодула, послушника великог трезвеноумног подвижника, Калиника. Он ме је угостио у својој испосници у Катунакији, посвећеној Светом Герасиму. Овај незаборавни старац се побринуо за многе сиромахе, нахранио их, обукао и утешио! Говорио је следеће:

„Морате се побринути за странце, тако да од вас оду с благодарношћу. И мирјани могу да благослове нас, говорећи: "Нека Вас Бог благослови, оче, и нека Вам опрости!» Велика је врлина милосрђа и Бог благосиља оне који на њој ревнују. Не оклевајте да дате оно што имате. Немојте се колебати. Ја сам то много пута искусио. Благочестиви хришћани слали су ми слаткише, храну, конзерве и слично, а ја сам то одмах, благослова ради, делио са другима. Зар сте звери да све поједете сами?”

* * *

Следећи догађај показује ову његову велику врлину: На дан његовог погреба, дошао је један просјак с торбом на плећима.

„Желим да видим оца Христодула и да узмем његов благослов”, рекао је он.

„Зар у овим убогим каливијама тражите милосрђе”, одговорили су му.

„Не! Отац Христодул ми је увек давао новац, конзерве, па чак и одећу. Годинама сам долазио овамо и он ме познаје.”

„Тај старац је сада мртав”, рекли су му.

„Шта кажете?! Нека му се Бог смилује због свих добара која ми је учинио.” Отишао је веома растужен.

* * *

Старац Христодул је био пример простоте, делатне љубави и милосрђа.

* * *

Румунски подвижник Е., сиромашан и у ритама, није имао где да склони главу своју. Помагао је у трпезарији руског манастира и шта год би му дали да једе давао је као милостињу подвижницима који су настањивали удаљене области.

„То ми је једина прилика да се спасем”, говорио је он. „Да просим да бих се смирио, да радим и да дајем.”

* * *

Док је служио у једном григоријатском метоху у Арти, старац Артемије се из куповине у манастир обично враћао празних руку, јер би успут све разделио сиромашнима и старима.

* * *

Све „благослове” (тј. дарове) које су му давали многобројни болесници исцељени његовим молитвама, Хаџи-Георгије је давао као милостињу сиромасима, монасима и мирјанима. Он је био толико великодушан да су људи, желећи да опишу некога ко је милосрдан, обично говорили: „Даје као Хаџи-Георгије!”

* * *

Један монах је упитао своје посетиоце: „Чиме се бавите?”

„Старче, наш посао није добар. Ми смо трговци”, с оклевањем су одговорили.

„Данас су нам, браћо моја, веома потребни добри трговци. Сад ми искрено реците шта чините кад роба поскупи? Да ли стару робу коју сте имали у својим магацинима продајете по новим ценама?”

„Да, старче. Како бисмо иначе успели да унесемо нову робу у магацине?”

„То је тачно! Ви, међутим, на тај начин двоструко зарађујете. Разуме се да не можете да продајете по старим ценама, јер би се због тога остали трговци побунили против вас. Међутим, могли бисте да ту ванредну зараду, од робе која вам је у магацинима, разделите као милостињу.”

* * *

Отац Андонакис, јеромонах који је служио као свештеник у метоху Свете Ане у Атини (Таксиархос, Неа Елветиа), био је низак растом али узвишен врлином. Кад год би му говорили о неком сиромаху у његовој парохији, он би отишао да у тајности остави милостињу пред вратима те особе. Чинио је исто што и његов савременик, старац Јероним из манастира Симонопетра или Свети Николај, епископ мирликијски.

Многопоштовани, стари и гостољубиви старац Јоасаф, истакнути живописац нашег византијског иконописа из заједнице Јосифита у Кареји, приповедао нам је следеће:

„Познавао сам многе оце који су се напорно трудили да очисте свој унутрашњи свет ради вечног спасења својих душа. Међу њима сам познавао и следеће:

– старца Харалампија из келије Живоносног Источника, који је био познат по великом уздржању;

– старца Методија, подвижника из келије Светог Николаја, познатог по свом добровољном странствовању;

– старца Симеона, најбољег појца;

– благог старца Дионисија, из келије Ваведења Пресвете Богородице;

– старца Харалампија, најпростијег и најсиромашнијег од свих;

– старца филарета Констамонитског, који је израђивао кандила и никада није напуштао Свету Гору;

– старца Арсенија, дрворезбара, који се истицао својим безмолвијем и побожношћу;

– старца Лаврентија, Руса, уздржаног и умереног;

– старца Дометија, познатог по строгом посту;

– старца Неофита, који је био свемилосрдан и непрестано се молио током читаве ноћи;

– оца Никодима, кротког духовника и доброг пастира;

– румунског подвижника, из чијих су руку јеле дивље птичице;

– старца Пахомија, који је припадао иконописачкој заједници Пахомијеваца, подржавао кољиваре и строго поштовање Предања;

– најмилосрдније старце Аверкија и Харалампија;

– незаборавног монаха, старца Јоакима, који ми је, кад год бих га сусрео, приповедао о древним и врлинским атонским оцима;

– старца Козму, нестјажатеља и безмолвника.”

* * *

У руском манастиру Пантелејмону живели су многи монаси, борци и подвижници, као што су:

– старац Серапион, који се хранио само хлебом и водом;

– старац Савинос, који читавих седам година није спавао у кревету;

– старац Доситеј, који је био узор и образац монаха;

– старац Анадолије, који је имао благодатни дар покајања;

– старци Савинос и Серафим, који су познавали преподобног Серафима Саровског;

* * *

У скиту манастира Ксенофонта живели су врлински оци, као што је отац Акакије, који је такав био „и именом и делом.”¹⁹ Био је врло скромног световног образовања. Како би избегли ћаска-ње и празнословље, својим посетиоцима је читао душекорисна поглавља из Добротољубља. Упокојио се 1927. године.

* * *

Подједнако строг био је и старац Хрисогон, који се упокојио 1943. године.

* * *

У једној неприступачној скитској каливији или пећинској испосници подвизавао се старац по имену Јефтимије. На средини његове испоснице била је обешена врећа с двопеком, који је био његова једина свакодневна храна.

* * *

Простодушни старац Григорије, који је био стогодишњак, живео је на Светој Гори преко осамдесет година. Недавно се мирно упокојио. Рођен је 1890. године, а у скит је дошао кад му је било осамнаест година. Имао је прилике да сретне Мораитидиса, а познавао је и пустињака, старца Авимелеха, и прозорљивог старца Данила Катунакијског. Био је духовно чедо оца Акакија. Често смо уживали у друштву овог неизвештаченог, детињастог и кротког монаха. Једном је донео књигу Илије Минијатиса и прочитао ми похвално слово на празник Воздвижења Часног Крста. Док је читао, очи овог стогодишњег старца испуниле су се сузама. Био је то задивљујући и незабораван призор. Осећао се као да стоји у подножју Крста Господњег...

* * *

У светом кавсокаливијском скиту живели су многи истакнути монаси који су се разликовали или по свом врлинском животу, или по свом образовању задобијеном у свету, или пак и по једном и по другом, сјединивши у својој подвижничкој, православној души, врлину и знање.

Међу њима је био и Јона, ученик преподобног Акакија Кавсокаливијског, који се упокојио 1665. године; Пелагије, Јонин послушник, упокојио се 1754. године; Рафаил, неофит јеврејског порекла и мудри учитељ; Евгеније Вулгарис, управник Атонске школе на Светој Гори; Теоклит Карацас Византинац, који се упокојио 1777. године; дугобради Методије Византинац, упокојио се 1811. године; Филотеј из Смирне, који је преминуо 1789. године; Петар, монах који се подвизавао у каливији Рождества Пресвете Богородице и преминуо 1865. године; прослављени Никодим Исповедник, послушник великог дрворезбара Арсенија који је оставио два велика дела, Распеће Христово и Други долазак – на овим делима радио је петнаест година; духовници Павле и Пантелејмон, обојица обдарени расуђивањем и облагодаћени, озбиљни, молчаљиви и благи кад је требало некога да посаветују.

Отац Герман Хаир исприповедао нам је следеће о оцима кавсокаливијског скита: „Постојали су поштовања достојни старци који у нама изазивају дивљење и страхопоштовање.

Као непоколебиви стубови, од вечери до јутра стајали су на бдењу, очију оборених и прикованих за црквени под. Црква познаје многе такве старце. Сви су били ћутљиви. Празнословље за њих није постојало. Строго су се придржавали свог духовног живота. Међу њима је, просветљеношћу свог живота, посебно заблистао старац Авксентије. Био је као звезда.

Живео је у келији Светог великомученика Георгија. Користио је једну глинену посуду у којој је барио дивље биљке, и то је била његова једина храна. Понекад је јео и хлеб, али ништа осим тога. У скиту је живео отприлике шездесет година.”

* * *

У најудаљенијем скиту Светог Василија живели су велики подвижници, који су задобили многе подвижничке победе и водили дубок духовни живот. Такви су, на пример били Варнава, трезвеноумни учитељ умне молитве, и Румуни Мартинијан, Јона и Теофилакт. Многи од њих били су дрворезбари. Израђивали су чешљеве, кашике и ножеве за сечење хартије. Старац Мартинијанос је у потпуности живео од милостиње остале браће. Када би му дали неки „благослов”, односно мало хране, увек је био спреман да изрази своју благодарност:

„Бог благословио! Како се зовеш? Како ти се зову отац и мајка”, питао је с намером да се за њих моли и да их помиње.

* * *

Старац Јона је много писао. Дипломирао је на Политехничком институту, и у безмолвничкој, трезвеноумној атмосфери пустиње Светог Василија превео је многа значајна дела. Тако је, на пример, на румунски превео књиге Светог Никодима Светогорца и многа друга светоотачка дела.

Упитали смо једног старца: „Како да човек задобије благодат Божију?”

„Човек је не може задобити док не издржи сва искушења која му дођу”, одговорио је он а затим додао:

„Највећа препрека која спречава благодат Божију јесте човекоугађање. Када Бог открије да је срце очишћено од свих хтења, тада долази и благодат Божија. Благодат Божија је неизрецива. Она се једино срцем може осетити. Међутим, и један погрешан поглед може човеку да ускрати благодат Божију.”

* * *

Када би велики подвижник, пустињак Петар из пећине Преподобног Петра Атонског, осетио да у његовом срцу дејствује благодат Божија, узвикнуо би:

„Удари ме, Христе мој, копљем милосрђа Свога!”

* * *

Један старац је говорио: „У савременим људима нема благодати Божије, јер одбацују и оно мало што поседују. А када се благодат удаљи, човека нападају сви демони.”

„Рђаве помисли ометају благодат Божију. Ниједан подвиг нема такву силу какву има добра помисао. Добре помисли ћемо задобити онда када све будемо видели као чисто.”

* * *

Савремени, поштовања достојни исихаста ми је рекао: „Данас нема много облагодаћених људи. Често бивамо лишени благодати Божије. Тада се посредством патње и жалости благодат Божија враћа човеку.”

* * *

Један старац је рекао: „Много пута наше молитве не бивају услишене због нас. Понекад се то дешава због других, а понекад из различитих разлога. На пример, неко ми каже: «Помоли се за болесника!»

Дакле, ја се молим, имам довољно вере и нисам егоистичан. Међутим, Бог не одговара на моју молитву, јер друга особа није довољно смирена. Она можда и верује да ће Бог помоћи, али њен "его́ ствара препреке. Морамо имати поверења у Бога. Морамо Му допустити да учини шта год Он жели. Уколико се правилно молим, могу да осетим како се искушење удаљује и све ће поћи на добро. Међутим, сваки пут кад Бог допусти да прођемо кроз искушење, Он то чини ради наше користи и ми вероватно нећемо молити Бога да нас избави из те тешкоће. Уколико је то тешкоћа коју је изазвао лукави, Бог ће нам одмах помоћи.” „Често се догађа да нам је воља Божија непозната.”

* * *

Неки подвижник се једном запитао: „Како се догађа да ништа не осећамо, ни када се молимо у цркви, ни када упућујемо своје личне молитве?”, а затим и одговорио:

„Постоји мноштво могућих разлога. Понекад можеш да осетиш дубоко умилење или ти може доћи помисао да ти је Христос дао слатку утеху, иако то није резултат твог сопственог напора. Будући да ти то не разумеш, Он ће ти је одузети и вратити тек кад будеш разумео. Такве ствари увек имају своју сврху.”

„У сваком случају, немој се молити да задобијеш дар суза или неки други благодатни дар. Тиха унутрашња патња због неког греха почињеног у прошлости је најбољи дар. Изнуђене сузе могу да буду веома опасне јер стварају илузије.”

„Сузе успокојавају. Често се дешава да један уздах – не знам, то ми каже моја помисао, можда и грешим – вреди више од прегршти суза.”

„Нећемо тражити ни милост Божију, ни сузе, ни благодатне дарове. Тражићемо покајање, покајање и само покајање. Нама је неопходно покајање.”

* * *

Незаборавни старац Лазар Дионисијатски приповедао нам је о следећем догађају који је био у вези с њим самим.

Управо је био пострижен за монаха, и једног дана читао је Акатист Часном и Славном Претечи и Пророку стојећи пред његовом величанственом и страшном иконом, када је осетио присуство такве натприродне благодати да му се чинило да лебди изнад земље и да се читаво његово тело испуњава неизрецивим озарењем.

Други пут, кад се пред том истом иконом молио за једну веома озбиљну ствар, поново је зачуо глас Часног Претече који му је рекао:

„Иди у капелу Светих Бесребреника и буди исихаста.” Било је то управо оно за шта се о. Лазар молио, јер је осећао дубоку чежњу да постане исихаста и да се подвизава изван манастира, у малој катизми поред шуме.

Када је преподобни Атанасије започео са изградњом велике манастирске цркве која се сачувала све до данас, ђаво је објавио страшан рат. Искушавао је раднике неизмерним тешкоћама.

Протомајстори и радници били су усредсређени на планове (нацрте) за изградњу храма. Изненада, свима су се одузеле руке и постале сасвим непокретне, тако да их ни до уста нису могли принети.

Преподобни је тада прочитао Трисвету песму и њихове руке биле су слободне. Светитељ је сам први почео да копа земљу, а затим и осталима наредио да то учине. Непосредно потом почели су да раде без икаквих тешкоћа.

Били су запрепашћени овим чудом. Нису оклевали да падну на колена пред Светим Атанасијем, преклињући га да остану поред њега и да се замонаше.

На тај начин ђаво је био посрамљен и морао је да се удаљи, јер није успео да спречи изградњу овог светог манастира, који је постао прва тврђава Православља и подвижништва на Атонској Гори, Градини Пресвете Богородице.

* * *

Две недеље након што се Свети Петар Атонски настанио у својој пећини, нечисти духови започели су са страшним и неподношљивим искушењима. Ђаво је узбунио и покренуо све демоне да би започели рат са овим херојским зачетником подвижништва.

Постојала су три главна напада из којих је светитељ изашао као победник и због тога био крунисан.

Током првог напада, отац зависти и лажи узбунио је читаву своју војску. Једни су почели да нападају пећину копљима и стрелама, док су други одваљивали камене громаде и бацали их доле вичући:

„Изађи из нашег дома или ћемо те убити!” Будући да је своје срце укрепио молитвом, светитељу нису нашкодила њихова злодела и напади. Изашавши накратко из пећине, угледао је небројено мноштво демона. Подигао је поглед према небу и завапио из дубине срца:

„Свесвета Богородице, помози слуги Своме!” Тек што су зачули име Мајке Божије, плашљиви демони су ишчезли. Прошло је педесет дана пре него што су се опет појавили преображени у обличја звери, змија и гмизаваца, и нападали су светитеља исто онако као што су некада нападали пустињског учитеља, Светог Антонија Великог. Уз помоћ знамења Часног Крста и спасоносног призивања Имена Христа Спаситеља, светитељ је из те битке поново изашао као победник.

За наредни напад, домишљати и сналажљиви непријатељ изумео је следеће: узео је обличје младог рођака преподобног Петра Атонског и претварао се да је радостан и ганут што га поново види након толико времена. Причао му је о туговању и забринутости рођака због његовог бродолома, говорећи чак да им је то открио Свети Николај и да им је, осим тога, рекао да се њихово изгубљено, жељено и скривено благо налази у светогорским шумама.

„Хајдемо, дакле”, рекао је, „пођимо заједно и вратимо се твојим рођацима и пријатељима који те очекују. Безмолвије ћеш наћи и тамо. Постоје многе испоснице (молчанице) и манастири. Реци ми, како ћеш боље служити Богу? Да ли удаљавањем од света или тако што ћеш бити од користи многим људским душама? Да ли тако што ћеш остати овде, на овим безводним стенама, или тако што ћеш поучавати многе који те очекују? Зар се не сећаш шта каже пророк: Онај ко достојно узме од недостојног тај је као уста моја?”*²⁰

Преподобни је био пометен. Та пометња била је знак да речи које младић изговара не потичу од Бога. Преподобни је погнуо главу, заплакао, и храбро и одважно одговорио: „Знај добро да ме на ово место нико није довео, ни ангео ни човек, него Сам Бог и Пресвета Богородица, и све док то не буде Њихова воља не могу да напустим ово место.”

Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон у обличју младића одмах је ишчезао.

Седам година касније, догодио се и трећи демонски напад на храброг војсковођу атонских подвижника. Овога пута, демон се појавио пред њим у обличју ангела. Дакле, пред преподобним Петром Атонским појавио се један тобожњи ангео Господњи са мачем, стао пред улаз у његову пећину и узвикнуо:

„Изађи, истински слуго Христов, дођи да чујеш о тајинствима Божијим и да ти кажем душекорисне речи!”

„Ко си ти, који желиш да ми кажеш лепе и душекорисне речи”, упитао је светитељ.

„Ја сам архистратиг (арханђео) Божији и Он ме шаље да ти пренесем добре вести. Буди храбар, укрепи се и радуј, јер ти је припремљен престо и непропадљиви венац. Време је да напустиш ово место и да одеш у свет, где ћеш бити од користи многим људским душама. Господ је због тога и допустио да пресуши извор воде са којег си пио, јер жели да одеш одавде.”

„Ко сам ја, најпонизнији и најнедостојнији од свих људи, да би ми дошао ангео Господњи”, рекао је светитељ.

„Немој се чудити”, уверавао га је лажни ангео. „Ти си у овом времену превазишао све древне светитеље и пророке: Мојсија, Илију, Данила, Јова, и тако даље, и зато пођи. Бог ти заповеда да проповедаш у свету, на душевну корист многих људи.”

„Све док то жели Пресвета Богородица, моја Помоћница која ме је и довела овде, и све док то жели Св. Николај, нећу напустити ово место.”

Чим је зачуо име Пресвете Богородице, демон је и овога пута одмах ишчезао.

Те ноћи, након снажног искушења, преподобни је био удостојен два божанствена посетиоца. Пред њим се појавила Пресвета Богородица, Владичица, Заштитница и Настојатељица Свете Горе, а са Њом је био и Свети Николај.

„Петре, не плаши се непријатељског лукавства. Знај да је Господ с тобом. Од сутра ујутро, један ангео ће ти доносити храну небеску”, рекла му је Она.

* * *

„Кад се човеку приближи лукави дух обмане, он изазива пометњу у његовом уму и чини га неукротивим. Чини да срце отврдне и да се помрачи. Он узрокује тромост, страх, очајање и гордост. Осим тога, узрокује да човекове очи буду необуздане, уноси пометњу у његов ум и чини да читаво тело подрхтава. Његовим очима привиђа се светлост, али не блистава него црвенкаста, и васцели ум постаје демонски. Он га подстиче да говори недоличне речи и да хули”, рекао је Свети Максим Кавсокаливит Светом Григорију Синајском.

* * *

„Онај кога обузме дух обмане гневи се и разјарује и не зна за смирење, истинско покајање и истинске сузе. Горди се због свих својих достигнућа и тражи да га прослављају и да му указују почасти. Препушта се својим страстима, избезумљује се и долази до потпуне пропасти.”

* * *

Свети Никодим Агиорит претрпео је многе и разнолике нападе нечистих духова, како од самих демона, тако и од људи. Ево како његов животописац, монах Јефтимије, пише о једном демонском дејству, чији је циљ било застрашивање и пометња светитеља:

„Немојте мислити да је он све ово постигао без зависти и искушавања како невидљивих тако и видљивих непријатеља... Што се тиче оних видљивих, њих је најбоље заборавити и препустити милости Божијој, као што је то учинио и овај блажени. Након свог доласка овамо (на Свету Гору), благословени Никодим је најпре био толико преплашен да је пре одласка на починак врата своје келије остављао отворена, будући да је осећао извесну утеху знајући да су други људи у близини, или је бар он тако мислио. Међутим, кад је отишао у пустињу, постао је веома одважан. Сваке ноћи, кад је остајао будан и писао а демони се налазили изван келије и шапутали, он је неустрашиво настављао да ради. Понекад се чак и смејао њиховим лукавствима. У време док је сам боравио на острву Скиропуласу, демони су једне ноћи направили тако снажну буку да је светитељ у једном тренутку помислио да ће се зид келије срушити. Међутим, ујутру је све било на свом месту. Исто се догодило и док је био у каливијама. Тамо је покушавао да чује шта демони говоре, али у томе није успео. Једино је разабрао да кажу: "онај што пише́. Други пут су закуцали на врата његове келије. Сваки пут би закуцали два пута. Једанпут су, док је преводио 34. псалам и стих у којем се каже анђео Господњи нека их сатре и нека буде пут њихов тама и склизнуће (ст. 5), направили тако велику буку да се чинило да кроз његову каливију маршира читава армија у пуној снази. И заиста, камени зид у близини његове келије уистину се срушио током овог напада.”

* * *

Током 1925. године у манастир Дионисијат дошао је један ђавоимани човек. Након вечерње, отишао је у своју собу. Ту је почео гласно да пева и да помамно игра, лупајући ногама о под док се није онесвестио. Оци и браћа морали су да му свежу руке и ноге како би га натерали да се смири. Међутим, чим би га везали конопцем, он је успевао да се ослободи. Једног дана, неки опитан монах свезао га је новом бројаницом. Истовремено је демон, који је био у том човеку, почео да урла: „Свежи ме, калуђеру, па ћу ти показати куда ће да оде ова бројаница!” И заиста, након два сата ђавоимани се ослободио, а бројаница је пронађена у башти.

Једног дана, након исцрпљујућег плеса овог човека, старац Висарион је потрчао за њим носећи ведрицу воде, желећи да му је понуди да пије. Старац је у ову воду насуо и освештану водицу.

„Дођи, Јоване, чедо моје, да се напијеш хладне воде”, рекао је старац.

Будући да је остао без даха и да је био веома жедан, ђавоимани је почео да пије. Међутим, након само неколико тренутака осетио је да му грло гори.

„Калуђеру, ти ме спаљујеш”, повикао је он и испљунуо.

Какво задивљујуће чудо! Сви су се дивили благодатној сили коју је поседовала ова вода. Након тога дата му је обична вода, без оне освештане, коју је похлепно испио.

Током читавих месец дана читали су му молитве заклињања (егзорцизма) и након што се ослободио нечистог духа отишао је из манастира.

Једном приликом упитали су нечистога: „Чега се највише плашиш? Освештане водице, антидора (нафоре) или Светог Причешћа?”

„Уколико бисте само успели да сачувате Свето Причешће које добијате у цркви, ниједан од нас не би могао да вам нашкоди”, одговорио је он.

„Јоване, да ли се плашиш Светог Причешћа?”

„Пустите Јована, немојте њега питати. Само слушајте мене шта ћу вам рећи. Са вама не разговара Јован. Одрешите ме да бих могао да скочим у море и одмах ћу бити у Атини!”

* * *

Иако се често причешћивао, један искушеник у ивиронском скиту Светог Јована Претече и у каливији Светог Јоасафа виђао је демоне. На прозору своје келије видео је дивљу мачку спремну да га нападне. Схватио је да то потиче од демона. Старци су га упитали постоји ли можда неки грех који није исповедио. Тада је признао да је оклевао да им каже да је ненамерно убио некога још док је живео у свом селу. Није желео да им говори о томе, јер се плашио да ће бити оптужен за убиство и упућен на суд. Чим је то исповедио, демонске приказе су ишчезле.

* * *

Једне ноћи, на почетку његове подвижничке борбе, келија Светог Силуана Атонског испунила се необичном светлошћу. Та светлост је у потпуности прожимала његово тело и учинила га прозирним, тако да је био у стању да види унутрашњост свог грудног коша. Дошла му је помисао која је говорила: "Прихвати то, ово је Божија благодат.» Међутим, у души је осећао пометњу и налазио се у недоумици због одсуства духа покајања. Догодило се чак да је у време молитве почео да се смеје. Ударио се песницом по челу. Престао је да се смеје, али се није вратило нити умилење, нити дух покајања. Тада је схватио да ово виђење није од Бога. Убрзо потом, испред себе је угледао нечисте духове и разговарао је са њима као да су људска бића. Говорили су му: „Ти си сада светитељ” или „Ти се никад нећеш спасти”.

Када их је упитао зашто му говоре тако противуречне ствари, они су му одговорили: „Ми никад не говоримо истину.”

* * *

Један старац је рекао: „Чак и на Светој Гори ђаво налази начин да нас зграби... Он такође успева да преотме младе људе. Чак и хришћанске породице могу заборавити значење породице. Постоји свеопште зло. Манастири покушавају да ствари доведу у ред, али...”

* * *

Један старац је говорио монаху – почетнику: „Ђаво има један циљ: да те удаљи од твог гнезда (односно од твог братства). Кад успе у томе, остало је лако.”

„Не дозволи да се охладе твоја љубав и поверење према твом старцу. Ако то учиниш, то ће те спречити да се и даље бориш и бићеш на коленима. Заувек запамти ове две лозинке: «благослови́, односно »опрости́, када те прекоревају и "нека је благословено́ кад ти нешто наређују. Онај ко наређује такође је одговоран. На тај начин ћеш остати безбрижан, спокојан и разборит послушник.”

* * *

Подвижник Никодим Кавсокаливијски (1807–1867) био је велики борац. Јео је само хлеб и никад није користио поврће. Завидљиви ђаво, непријатељ сваког добра, постављао му је многе замке. Показивао му се у виду илузија и блиставих појава, али је Никодим увек излазио као победник, јер га је руководио опитан духовни отац.

Једном је био тако дуго завејан у својој келији да је појео сав двопек и више није имао хране. Тада се нечисти дух појавио пред њим у виду блиставе светлости и у обличју Пресвете Тројице, рекавши: „Ја сам Пресвета Тројица, поклони ми се и ја ћу те преиспунити благодаћу и нахранити!” У истом тренутку, пред Никодимом се појавила трпеза препуна разнолике и укусне хране, чији је мирис мамио подвижника.

Борац Христов је на то пао на колена и преклињао Господа да га избави од овог искушења.

* * *

У светом кавсокаливијском скиту живео је један врлински подвижник. Једном је зачуо куцање на врата и пред њим се појавио неко у обличју монаха. На леђима је носио врећу препуну двопека којим се хране подвижници.

„Ко си ти”, упитао је побожни старац.

„Ја сам исповедник из Свете Ане.”

„Ако си монах, а посебно духовник, начини метанију.”

Чим је незнанац (који је био нечисти дух) зачуо ове речи, одмах је ишчезао. Иза њега је остао неугодан смрад који се осећао три дана. Овде би требало напоменути да нечисти духови не праве метаније нити се поклањају Богу.

* * *

Један старац је обично говорио: „Монах подсећа на малу, лукаву рибу. Он зна како да избегне свет, као што рибица избегава мамац у коме је сакривена смртоносна удица.”

* * *

Незаборавни старац Гаврило, „деда”, игуман манастира Дионисијата, исприповедао је следеће:

„Када је 1910. године благодат Божија и мене, најништавнијег, удостојила да ступим на ово освештано место, у ангелску установу Монашке Републике, пред мој долазак догодило се следеће. Будући да је то био оригиналан и несвакидашњи догађај, сви које сам упитао испричали су ми једно те исто. Ево шта су ми казивали. Четири или пет година пре него што сам овамо дошао, из Солуна је стигао један младић племенитог изгледа, по занимању посластичар и, како се причало, јединац својих родитеља. Звао се Атанасије и дошао је овамо да би се замонашио.

Након што је постао искушеник, према обичају нашег манастира послали су га у наш метох „Моноксилит”, који се налази на самом улазу у Свету Гору. Требало је да тамо ради и да се истовремено извежба у посту и последовањима, како би могао да се прилагоди строгом начину живота у нашој киновији.

Једног дана, након његовог доласка у метох, сва браћа беху дошла из цркве и спремала су се да пођу на своја послушања. Још увек су стајали на балкону метоха кад је према њима почело да лети камење које је долазило из оближње шуме. Нико није био повређен, нити је било која грађевина или дрвенарија била оштећена.

Најпре су мислили да људи, шале ради, бацају камење на њих. Међутим, кад су пошли на посао схватили су да се напад наставља. Тада су сви потрчали назад у метох, заплашени и обузети сумњом у злобни напад људи или демона. Ушли су у цркву, преклињући Бога и Пресвету Богородицу за своје спасење.

Док су били у цркви, напад се зауставио. Међутим, чим су изашли, камење је поново полетело према њима. Као додатак овој демонској пометњи, нека невидљива сила збацила је њиховог пса са балкона високог три метра. Поред тога, унаоколо су летели и многи чврсти предмети, као што су столице, монашке капе (скуфије) и сл. Изгледало је да се предмети крећу сами од себе и да падају са висине.

Уплашени монаси сабрали су се око побожног оца Марка, некадашњег игумана. Највећи део времена проводили су у цркви, знајући да је све то изазвано демонским дејством. Да би се и последњи пут уверили да се ради управо о томе, метохијски економ је послао једног од монаха пешице у Кареју како би затражио помоћ од локалних чувара, а по наређењу Свете управе. Кад су чувари стигли у ову „караулу”, из правца шуме још увек је летело камење. Чувари су претражили читаву област, па су чак и испалили неколико пуцњева, али није било никаквог резултата. Сагласили су се да је реч о демонском нападу и отишли.

Најзад је искушеник Атанасије, којег смо претходно већ поменули, рекао оцима да је напад управљен на њега, јер су се он и његови родитељи у његовом световном, грешном животу, бавили магијом. Рекао је да већ два дана осећа мучну тескобу. Уверивши оце да је оно што говори истинито, затражио је од њих да му дозволе да пође у капелу Светог Артемија, која се налази недалеко од метоха. Чим је кренуо у том правцу, камење је почело да пада на њега и око њега, а да га при том уопште није повредило.

Након тога, остали монаси оставили су Атанасија самог у капели, а они су се вратили уобичајеним пословима. Економ је тада послао писмо манастиру у којем је објаснио шта се догодило. Затражио је да пошаљу чамац који ће вратити искушеника, како би у метоху поново завладао мир. Тако је и било. Међутим, чим је Атанасије кренуо према обали где се налазио чамац који су послали по њега, камење је поново полетело. Да би морално укрепио чамџије, економ је морао да заједно с њима пошаље и оца Марка и преподобног оца Исаака. Упркос томе, камење је наставило да пада све док нису испловили на пучину. Срећом, падало је око чамца, тако да никога није повредило.

У таквим околностима стигли су у свети манастир. Будући да је током њиховог пута од пристаништа до манастирске порте напад сасвим престао, неки монаси почели су да их исмевају, говорећи им да су били жртве илузије и сл. Изненада, са оближње куле пало је пет-шест камених громада, након чега су се сви уверили да је реч о озбиљној, а не о шаљивој ствари.

Савет стараца одмах је одлучио да искушеника пошаље код духоносног оца Саве, некадашњег члана њиховог братства, који се сада подвизавао у скиту Свете Ане. Надали су се да ће он бити у стању да се побрине за њега. Већ сутрадан су га одвели тамо. Иако већ беше зашао у дубоку старост, велики подвижник је осетио дубоку самилост према овом створењу Божијем. Читавих недељу дана ништа није јео и непрестано се молио. Међутим, и он и његова заједница доживљавали су велике недаће, јер нису били нападани само каменим громадама које су, даноноћно и уз страшну грмљавину, од њихове каливије летеле према отвореном мору, него је и привидно мирни Атанасије подивљао и почео да хули. Било је неопходно да га вежу како се не би бацио са стена. Погрдним речима нападао је остале монахе, а посебно старца, духовника Саву. Најзад је надјачала молитва праведника. Док се најблагочестивији духовник молио са сузама у очима, заклињући демона да напусти искушеника, видео је како демон у обличју лисице излази из искушеникових уста. Лисица је застала на улазу у каливију, разјарено гледајући у духовника и шкрипећи зубима, а затим ишчезла. Истог тренутка, искушеник је пао на колена пред уваженим старцем, са сузама целивајући његову руку и благодарећи што га је ослободио и спасао од неподношљивог бремена.

Старац је задржао искушеника поред себе још неколико дана, а затим га је упутио код другог духовника, у скит манастира Кутлумуша. Атанасије је тамо пострижен за монаха и добио је име Авакум. Авакума сам срео у Кареји, где је зарађивао за живот радећи као посластичар. Његови саподвижници су казивали да води најстрожији живот и да испод одеће носи ланце, следећи пример древних Отаца. Доживео је дубоку старост, и када више није био у стању да се брине о самоме себи, вратио се у свој главни манастир, тј. у Кутлумуш. Овде је, у једној келијици поред манастирске штале, пре неколико година отпочинуо у Господу.”

* * *

Отац Симеон је живео у оној истој пећини у којој су некада живели старац Јосиф Исихаста и његови послушници, а која се налази у близини Малог скита Свете Ане. Једнога дана, у посету му је дошао неки млади монах који је тек недавно стигао на Свету Гору. Старац је изразио своју радост што у последње време многи млади монаси следе начин живота древних Отаца и рекао:

„Брате мој, ма о чему да се ради, немој скривати своје помисли од свог духовног оца. Имај потпуно поверење у њега, иначе ћеш доћи у опасност, као што се и мени самом догодило.”

„O чему се ради”, упитао је млади монах.

„Кад сам напустио свет и постао расофор²¹, одмах сам хтео да постанем исихаста, да живим у потпуном безмолвију и да се непрестано молим, као што су чинили и велики Оци. Тако сам, упркос саветима многих стараца, а посебно мог духовног оца М., дошао на ово безводно и тескобно место. Видевши моју упорност, духовник ми је напослетку рекао:

„Иди, будући да си тако упоран. Међутим, мораш редовно долазити овамо да ме видиш и да ми исприповедаш о својим помислима.”

Растојање међу нашим келијама било је само двадесетак минута хода. Једног дана завршио сам своје молитвено правило и сео на дрвени кревет. Тада сам зачуо женске гласове и смех. Убрзо потом, у свом прозору спазио сам четири младе жене које су ме посматрале. Мој ум се обеспокојио.

„Где се налазим? У Пиреју или на Светој Гори?” Оне су почеле још изазовније да се смеју.

Прва од њих је рекла: „Он је веома леп.”

„Он је безумник. Дошао је овде да буде монах. Хоћу да се удам за њега”, надовезала се друга.

Трећа ју је прекинула: „Не, ти си ружна. Ја ћу се удати за њега.”

„Узалуд губите време”, рекла је четврта. „Он ће умрети четрдесет дана пре него што добије велику схиму!”

Након што је то рекла, све четири су ишчезле. Због ових привидно пророчких речи почео сам да јадикујем и да плачем над својом блиском смрћу. Међутим, још нисам помишљао да о овом догађају испричам свом духовнику. Дошао је четрдесети дан. Потиштено сам чекао поноћ и с болом почео да јадикујем: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Опрости ми, Господе! Немам времена да постанем великосхимник!” Откуцала је поноћ, и ја сам мислио да ми се приближава смртни час. Међутим, ништа се није догодило. Уштинуо сам се, да бих се уверио да сам жив. Схватио сам да сам пао у прелест. Брзо сам устао и отрчао код мог духовника.”

* * *

Један старац је рекао: „Ђаво никога не поштује: ни свештеника, ни владику, ни патријарха.”

* * *

Један подвижник ми је приповедао о следећем примеру дејствовања нечистих духова. Једном је, док се молио у својој испосници, испред њега изненада, као рефлектор, засијала јака светлост. Он није обратио пажњу на то и наставио је још усрдније да се моли. Тада су се пред њим појавила два демона у обличју Цигана који играју и ударају један другога, чинећи различите глупости. Све се догодило тако изненада да подвижник није могао да се суздржи и праснуо је у смех.

* * *

Веома су разнолика и варљива дејства нечистих духова, који понекад стварају бесрамне слике и призоре, а понекад узимају обличје светлости и блиставих ангела. Ево како су се појавили пред једним савременим подвижником у време док се молио.

Била је ноћ. Док се молио у непомућеној тишини, зачуо је како изван келије допиру громки гласови, звуци бубњева, игра и сл. Устао је да види шта се догађа. Ничега није било! Све је то потицало од ђавола.

Није стигао ни да седне на клупицу како би наставио молитву када се, сасвим изненада, његова келија испунила јаком светлошћу. Кров његове келије био је подигнут са свог места. Мислио је да та светлост досеже до неба. Када је светлост била најсјајнија, појавио се један блистави лик, који је подсећао на лик Христов. Могао је да види само половину тог лика, али чим га је погледао зачуо је унутрашњи глас који му је говорио: „Удостојио си се да видиш Христа!”

Његов аутоматски одговор је био: „Ко сам ја, недостојни, да бих видео Христа?” Начинио је знамење Часног Крста. Привидни Христос и она светлост су истог часа ишчезли, а кров се вратио на своје место.²²

* * *

„Када благодат Духа Светога обитава у човеку, његов ум се сабира”, рекао је Свети Максим Кавсокаливит Светом Григорију Синаиту. „Он постаје опрезан и смирен. Он призива сећање на смрт и на своје грехе, на Страшни Суд и на вечне муке. Често бива обузет умилењем. Његове очи испуњавају се сузама и кротошћу. Уколико се више испуњава благодаћу, утолико омекшава његова душа, утолико се теши светим страдањима нашега Христа и Његовим безграничним човекољубљем. Као прво, кроз непојмиву силу Божију која једном речју неизрециво ствара универзум и призива га из небића у биће; као друго, кроз бесконачну силу Његову која недокучиво промишља и управља свим постојећим и, као треће, кроз несхватљивост Пресвете Тројице и надсуштаственог преобиља божанствене жртве, у уму се појављују узвишена и истинита созерцања.

Када, дакле, ум човеков бива однесен и кад се нађе високо изнад вештаственог, он се просветљује и, унутар те божанске и надблиставе светлости, испуњава божанственим знањем. Његово срце постаје спокојно и кротко, тако да доноси плодове Духа Светога: радост, мир, дуготрпљење, доброту, састрадање, љубав, смирење и све остале. Тада душа тог човека задобија неизмерну радост.”

* * *

Многопоштовани пустињак којег смо познавали, и који је наш савременик, приповедао нам је следеће: „Када на човека сиђе преизобиље благодати Божије, човек то не може да издржи. Он се у потпуности потреса, као да његово тело потреса струјни ток. Он не може да поднесе толико блаженство. Тада се појављују сузе, блаженство, неизрецива радост, промена, богочежњивост (божански ерос).

* * *

Током читаве ноћи, мошти Св. Арсенија биле су на мом кревету, а ја сам бдео и молио се. Изненада се појавио ђаво. Зграбио ме и бацио на земљу узвикујући: «Чија је ово лобања?» С великом снагом бацио ме је на под. Тада сам завапио: »Светитељу Божији, помози ми!» Истог тренутка ђаво је ишчезао, а моја душа се испунила неисказаним блаженством.

Ујутру је један мој познаник дошао да ме посети. Био је запрепашћен променом коју је присуство благодати изазвало на мом лицу...”

Пророштво које се приписује Светом Нилу. Он се на Светој Гори Атонској подвизавао пре шест стотина година и овде говори о доласку Антихриста и о људима који ће живети на свршетку векова:

„Око 1900. године, идући ка средини 8. еона, свет ће почети да бива непрепознатљив. Како се време буде приближавало доласку Антихриста, људски разум помрачиће се од телесних страсти и силно ће се умножити непоштовање и безакоње. Свет ће тада почети да бива непрепознатљив. Измениће се људски ликови и мушкарци се неће разликовати од жена услед њихове срамне одеће и косе на глави. Антихрист ће обманути људе и они ће бити гори од дивљих звери. Неће постојати поштовање према родитељима и старијима. Љубав ће ишчезнути, а пастири хришћански, архијереји и јереји, постаће славољубиви (уз неколицину изузетака) и уопште неће разликовати десни пут од левог, и измениће се обичаји и предање хришћана и Цркве. Међу људима неће бити целомудрености и зацариће се разврат. Лаж и среброљубље умножиће се у највећем степену и авај онима који буду сабирали сребро (новац). Разврат, прељуба, мужелоштво, крађе и убиства биће свуда присутни у она времена, и посредством дејства највећих грехова и разузданости биће лишени благодати Духа Светога коју су примили на Светом Крштењу, као што ће бити лишени и гриже савести.

Цркве Божије биће лишене побожних и богобојажљивих пастира, и авај хришћанима који се тада нађу у свету, јер ће на крају изгубити веру, будући да неће бити никога код кога би видели светлост познања. Они ће тада напустити свет и поћи на света места да потраже духовну утеху. Свуда ће владати тешкоће и тескоба. Све ће се ово дешавати због тога што ће Антихрист управљати читавим светом и што ће постати господар читаве васељене, и чиниће лажна чуда и знамења. Људима ће дати рђаву мудрост да би изумели начин да причају с једног краја земље на други, да лете по небу као птице и да се као рибе пробијају кроз морске дубине.

Све ће ово чинити несрећни људи, јер ће спокојно живети и неће схватити, несрећници, да је све то Антихристова обмана. Учиниће да мисле како њима, будући да поседују сва научна знања, није ни потребно да верују у Триипостасног Бога.

Тада ће свемогући Бог, посматрајући пропадање људског рода, прекратити ове дане, да би се спасла неколицина верујућих који преостану, јер Антихрист жели да, уколико је то могуће, обмане и изабране. Тада ће се изненада појавити двосекли мач и погубиће обмањивача и његове следбенике.”

* * *

Један старац – подвижник рекао је следеће о есхатону (последњим временима) и о Антихристу: „Антихрист је започео своје дело. Стигао је његов број, 666. Све ће учинити како би сви добили тај број. Све ће се то постепено догађати.”

Један старац, обдарен расуђивањем и руководитељ душа, рекао нам је следеће: „Један мој познаник доспео је у тежак положај. Имао је кућу у мирном крају града у којем је и радио. Након извесног времена, поред куће су подигли гаражу, а одмах затим отворили су и булевар, тако да је та четврт постала веома прометна. Због непрестане буке несрећник више није могао да спава.

Дошао је код мене и рекао: «Старче, шта да радим? Да саградимо нову кућу? Како да је подигнемо кад имамо петоро деце? Шта да радимо? Не можемо да се смиримо!»

Дакле, створила се таква ситуација да је цела породица морала да узима таблете за умирење.

«Слушај, благословени́, рекао сам му. Ти ову ситуацију ниси прихватио на духован начин. Ако би, не дај Боже, дошло до рата, а ја ти рекао да гарантујем да ти се ништа неће догодити уколико останеш у тој кући, како би онда гледао на ту кућу? Ако пожелиш да изађеш напоље, нико те неће спречавати и ниједна бомба неће пасти на твоју кућу. Разуме се, ти би то посматрао као велики благослов Божији за тебе и твоју породицу. Напољу би гинули, а теби се гарантује да ти је живот ван опасности!

Наравно да би требало да то посматраш као велики благослов. Сада прихвати и другу позитивну помисао, која се овога пута односи на твој садашњи положај, и реци: »Слава Теби, Боже! У крајњем случају, овуда не пролазе тешки оклопни тенкови. Видимо само аутомобиле, а не наоружане конвоје. Људи журе на посао. Нема рата! Како велики благослов! Слава Теби, Боже!«”

„Због свега треба прослављати Бога. Ако немамо позитивне помисли и унутрашње молчаније, не смемо се заваравати да ћемо пронаћи мир уколико одемо на неко тихо место. Кушач чак и у пустињи током ноћи сакупља шакале и они завијају. У ствари, могли би да се сакупе прави шакали, јер ћемо увек имати искушења. Током дана, на пример, ако на неком мирном месту имамо дрво, на њему ће се сакупити зрикавци. Тада ће нас ова искушења завести да дању штапом растерујемо зрикавце, а да ноћу камењем гађамо шакале.

Према томе, требало би да сваку ситуацију дочекамо с позитивним помислима.”

Овај старац казивао је и следеће: „Једном сам путовао аутобусом. Каква ситуација! Неко је од возача затражио да утиша магнетофон. »Међу нама је један свештеник», рекао је он (видео је да сам монах). Међутим, возач је још више појачао магнетофон. Изговарао сам Молитву Исусову. Човек који је говорио желео је да ми помогне, али ја сам му рекао: «Не смета ми.» За то време сам размишљао: »Ако би се, не дај Боже, догодила несрећа и ако би ове људе извели из аутобуса, једном би била поломљена нога, другом би била разбијена глава, једно дете би вриштало, а друго би било осакаћено. Како бих ја поднео такав призор? Слава Богу́, мислио сам, «овде је све добро. Људи слушају музику.»

Према томе, ова музика је постала основа за моје сопствено псалмопојање. Они имају своје, а ја своје.”

„Нема другог начина осим да се све ситуације дочекају с позитивним помислима. Другачије не може. Требало би да се свако од нас постави у положај другога. На жалост, дух који данас влада захтева од нас да преотмемо место другога. Због тога се све ово и дешава, а свет се претвара у лудницу.

Кад се неко стави у положај другога, ствари одмах долазе на своје место. Наведимо пример младе жене и њене свекрве – старице. Требало би да млада жена покуша да се постави у положај старије и да каже: «Како бих желела да се понашају према мени? Да ли бих желела да моји унуци збијају шале са мном кад остарим? Да ли бих желела да моја снаха буде груба према мени? Дакле, како да се понашам према својој свекрви?»

Уколико се човек не буде понашао на духован начин, знајте да ће почети да дејствују духовни закони и ево шта ће се догодити: Бог ће одвратити Своју љубав од тог човека да би му још у овом животу наплатио оно што Му дугује.”

На другом месту, овај старац каже: „Имајте поверења у Бога и у своје старце. Будите послушни кад од вас захтевају да учините ово или оно, и бићете спокојни. Шта сте задобили за све ово време док сте имали самопоуздање?

Самопоуздање је велика препрека за Божију благодат. Не верујте свом разуму. Размишљајте просто и Бог ће вам се приближити због тог вашег смирења, и задобићете Његову радост и мир. Наш духовни напредак зависи само од нас. Уколико не будете имали духовно устројство, не могу вас спасти ни Антоније ни Варсануфије Велики. Бог је дужан да вам помогне кад имате потпуно поверење у Њега. Онај ко поседује позитивне помисли, поседује и духовно здравље.

Током година немачке окупације, сеоска дечица живела су од кукурузног брашна а образи су им ипак били румени јер се оно што су јели претварало у крв. Насупрот томе, иако су јела хлеб и бутер с мармеладом, богаташка деца су била бледа и болесна. Исто се дешава и са духовним стварима. Ако мислимо просто, чисто и незлобиво, поседоваћемо духовно здравље.”

Изградимо фабрику добрих помисли. Ако нека машина производи метке и ако у њу сипамо гвожђе, добићемо гвоздене метке. Ако производи пехаре и у њу улијемо злато, добићемо златне пехаре. Ако пак сипамо гвожђе, добићемо гвоздене пехаре. Какве помисли улијемо у ум, такав ћемо ум и добити.”

„Патња очишћује и озарује човека. Не постоји ништа веће од тога. Важна је молитва. Блажени отац Тихон је говорио: Господе Исусе Христе... вреди сто, а Слава теби, Боже – хиљаду драхми.» Имао је у виду да прослављање Бога има већу вредност. Ако је ово прво нужност коју човек осећа и хтео – не хтео мора да тражи, онда је ово друго подвиг, јер човек пати и благодари Богу.”

Овај светогорски подвижник, који је непрестано прослављао Бога, рекао је и следеће: „Сви смо ми грешници. Размислимо о томе шта је Бог учинио за нас, а шта ми чинимо за Бога. Након таквих размишљања срце ће омекшати чак и да је од гранита. Ево како се може одбацити логика. Бог је могао да ме створи као мазгу и да ме преда у равнодушне руке које би ми на леђа натовариле сто педесет килограма дрва и ударале ме. На крају бих упао у јаму и пси би растргли моју утробу. Пролазници би затварали нос, јер би мој задах допирао до пута. Зар не би требало да заблагодарим Богу што се то није догодило? А ја му нисам заблагодарио.

Бог је могао да ме створи као змију или као шкорпиона. Међутим, Његова љубав створила ме је као човека. Бог је због мене Самога Себе принео на жртву. Само једна кап божанствене крви опрала је све грехове света...”

„Један учитељ је имао седморо или осморо деце. Кад му је било око педесет година, једном његовом детету се нешто догодило са оком. Испитали су га, открили тумор и извадили око. Несрећнику су се смејала сва деца у школи. Како се могло утешити ово несрећно дете? Помислио сам да му могу помоћи. Детету је било дванаест година и већ је понешто разумело. Оно, несрећно, није ни знало шта је утеха.

Учитељу сам испричао да ће душе, које се са несрећом боре тако што прослављају Бога, у будућем животу бити уз Пафнутија Исповедника, којем су због његове вере у Христа извадили око. Несрећни учитељ је то разумео и поскочио од радости. То није била лажна утеха, то је била стварност. Увидео је да то није била неправда, јер Бог не чини неправду. Онај ко то не прихвати могао би да каже: «Шта је то дете учинило да заслужи тумор на оку? Они су га оперисали и дете је одрастало као инвалид...»

Верујем, и немогуће ми је да не верујем у то, да ће у Дан Суда Бог наградити ово дете које је толико препатило.”

Један опитни, времешни подвижник рекао ми је следеће: „Древни оци били су благочестиви, брижљиви и строги. Нису мислили на спољашњи изглед свога лица нити на то да ли су им лик и коса допадљиви. Њихове расе су биле кратке. Главе су им с поштовањем и побожношћу биле оборене и избегавали су да било ког човека гледају право у лице. Били су стидљиви. Нису разговарали нити су се смејали. У цркви су носили једну врсту папуча. Једном је монах Модест обуо пар нових ципела, које су правиле буку док је корачао. Остали монаси су га позвали и рекли да нове ципеле носи у својој келији, а да за цркву обује старе.”

* * *

„Ми смо се плашили да погледамо старије оце (старце)”, рекао је један подвижник, мислећи на то да су некад постојали страх, благочестивост и поштовање према старијима. „Тако је било. А како је сада? О, каква су ово времена?!”

* * *

Старац Антоније Кавсокаливијски био је узор и образац поштовања светогорског поретка и правилности. Био је то веома побожан монах, простодушан и смирен. Из његових уста стално је допирало „Бог благословио”, „нека је благословено” и „молитвама Светих Отаца наших”. Када је ходао по скиту, носио је своју расу. Сви старци сећају га се са носталгијом.

* * *

Затражили смо од једног старог подвижника, којем је било преко осамдесет година, да нам каже нешто душекорисно о древним оцима.

Одговорио нам је штуро и кратко: „Шта да ти кажем? Древни оци били су другачији људи. Они су били благочестиви.”

У чему се састојала благочестивост древних отаца?

„У недостатку отворености и претеране одважности, у поштовању, у смирењу, у нелицемерности у изгледу, у речима, у корачању, у седењу, у одевању. Њихово понашање било је узорно било да су сами, било да су међу многима, било да су у цркви, да поју или да служе Литургију, било да се баве својим рукоделијем. Нису много говорили, нису се гласно смејали, нису били иронични, нити су очекивали да ће бити запажени. Били су кротки, ћутљиви и расуђивали су исправно, били су искрени, простодушни, нелицемерни, благодарни, преиспуњени љубављу. Њихова реч била је "со земљи́, а њихов живот свет, који је пројављивао плодове Духа Светога. Избегавали су присност, која је почетак одважности. Њихово понашање било је благодатно, уравнотежено и одмерено.

Сећамо се ових киновијских отаца: ћутљиви, повучени, дубоко погружени у молитву и созерцање. Њихове главе су најчешће биле погнуте, не само у цркви него и за трпезом (у време обеда), док су ходали или док су се бавили својим рукоделијем.”

* * *

Постојала је једна благословена монашка заједница у Вигли, у Каливији подигнутој у част Света три младића. О тој заједници казивао ми је благочестиви старац М. из Керасије: „Њихов старац био је веома строг. Звао се Доситеј.

Најстарији послушник био је о. Агатодорос. Отац Акакије се по својим врлинама разликовао од осталих. Имао је браду која му је досезала до чланака. Предвидео је своју смрт и често је плакао од радости. Кад би их посетио неки странац, он је седео прекрштених руку. Сви су ћутали, само је старац говорио. Поштовање и ћутање у знању. "Мртав човек ништа не чини́, говорили су. Свом госту ништа нису нудили све док им старац не би рекао да то учине. Ништа нису знали о гневу. Ништа нису знали о осуђивању. Били су обузети молитвом, радошћу и ликовањем. Чак су и у сну видели Христа.”

* * *

Уочи пострига једног монаха, незаборавни старац Гаврило јео је маслине. Из тог разлога, како нам је он рекао, постриг је био одложен. Требало је да једе само сув хлеб, као што је сутрадан и учинио, иако је био празник Благовести!

* * *

Иако је био на самрти, седамдесетдеветогодишњи старац Никифор из манастира Дионисијата, који је патио од астме и миокардитиса, није хтео да прекине Велики Пост тиме што ће узети мало млека или рибе.

„Старче”, рекао је он, „зар нећу умрети ако будем јео? Благодарим Вам за Вашу очинску љубав, али ја већ шездесет година нисам нарушио Четрдесетницу. Зар да је прекинем сада, кад ћу се упокојити? Биће добра и супа спремљена на уљу. Дајте ми Свето Миропомазање и ја ћу за пет до шест дана отићи.”

* * *

Часни старац Јаков из манастира Дионисијата био је познат по својим врлинама. О његовом задивљујућем животу казивали су нам незаборавни игуман Гаврило и о. Лазар:

„Било је то оне године кад је старац Јаков служио као типикар. Једног празничног дана, током поста, његова сабраћа су му након оброка понудила да у винском подруму трпезарије попије чашу вина које на Светој Гори зову "сполоканис», али је он то одбио. Они су били упорни, али он је говорио да ће му то нашкодити. Оптужили су га за гордост. Најзад је простодушни старац, непоколебив у исправном извршавању монашког правила, желећи да им покаже да њихова упорност потиче од лукавога, узео пехар левом руком а десном начинио знак Часног Крста. Истог тренутка, стакло се распрснуло на четири дела и, наочиглед свима, вино се просуло!

Старац Јаков је објаснио да је, док су га приморавали да прекрши правило и да попије вино, видео како се лукави демон у чаши радује. Схватио је да се иза привидног братољубља његове сабраће крије лукавство овог ненавидника сваког добра.”

* * *

Постоје монаси који се хране житијима светих и који живе у нераскидивој заједници са светитељима. Разговарају са њима и осећају живо присуство и дејствовање свих светитеља Једне, Свете, Саборне, Апостолске и Победоносне Цркве. Постоје истински познаваоци светитељских житија, последовања у појању, типика, празника, бдења, чудесног дејствовања свих светитеља. Један од таквих био је и припрости старац Теоктист Дионисијатски, који је огрбавио од великих подвижничких напора.

Не постоји поклоник који је долазио у свети манастир Дионисијат којега није освојило старчево обиље љубави и детиња побожност, и којега он, вољно или невољно, није одвео да се поклони келији Светог Никона и Христовој икони на тамошњем зиду. Та икона се светитељу открила у једном виђењу. Осим тога, није пропуштао ни да га одведе у оближњу келију Светог Никодима.

Будући да је и сам потицао из Епира, старац Теоктист је посебно поштовао све епирске светитеље. Свакодневно је читао синаксаре свим светитељима, будно мотрећи да некога не изостави, укључујући ту и новомученике! Био је ревностан и кротак и никад се није гневио кад би требало да изврши неки задатак. Сећам се да је за живота о. Лазара, поклоника Имена Божијег и Молитве Исусове, један од његових штићеника био тада млади монах Теоктист, којег су многи монаси искушавали и прекоревали, сматрајући га глупим или лудим. Међутим, овај простодушни монах издржао је сва та искушења са ретким трпљењем, радујући се свим својим патњама. Отац Лазар ми је једном у поверењу рекао да познаје монаха, који је још увек жив, а из чијих руку једу дивље птице и све птице небеске. Мислим да сам схватио на кога је мислио.

* * *

Постојали су, и још увек постоје, светогорски подвижници и монаси који се строго придржавају типика, поста, бдења и предања. Један од њих, који се од осталих издвајао по оданости предању, био је и отац Неофит. Служио је Литургије у свим каливијама Новог Скита. Служење Литургије представљало је његову незаситу чежњу. Догодило се да је отац Серафим, један од отаца – Авраамита, заспао током бдења. Отац Неофит му није допустио да саслужује током Литургије. Рекао му је оно што би рекао и сваком другом свештенику: Причешће!”

У великим киновијама свакодневно се приноси бескрвна жртва Божанствене Евхаристије. На најдинамичнији и, истовремено, најтајинственији начин, монаштво живи евхаристијским животом Цркве, тајинством заједнице у Христу и есхатолошким смислом Другог доласка Христовог.

Поред свакодневног служења Божанствене Литургије у великим киновијама, на Светој Гори се Она служи и у скитовима, келијама и испосницама, и то што је редовније могуће.

Отац Данило, велики исихаста из пећине Светог Петра Атонског, био је један од оних „литургијских духова” и „огањ пламени”, како је речено у 103. Псалму: Чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (ст. 4). Он је свакодневно служио Божанствену Литургију. Његова Литургија била је истинско тајноводство (мистагогија), истински силазак Неба на земљу и истинско узношење земље на Небо.

Многи кажу да је током читаве године служио Литургију Светог Василија Великог, јер је желео да његово служење што дуже траје. Молитве је читао полако и са потпуним разумевањем. Ако би осетио умилење, а то се врло често догађало, прекидао је молитве и прозбе и плакао радосним сузама. Током читавих шездесет година свакодневно и непрекидно служио је Литургију. Његова Литургија трајала је сатима.

Нека су блажени тренуци и часови који су уздигли и узнели душе и учинили да буду ангелоподобне!

* * *

Постоје преподобни јеромонаси, слични огњу, који су жудели да, уколико је то било могуће, свакодневно служе Литургију. Један од таквих био је и отац Гедеон Кавсокаливит, који је често служио четрдесет Литургија у низу, не прекидајући служење ни на један дан. У време кад је на Светој Гори радио као најамник, дао је обећање да ће се замонашити. Када се вратио у своје село не испунивши обећање, осетио је да га неко шамара по лицу, мада никога није видео. Тада је схватио шта је учинио. Напустио је свет и његове испразности, а затим дошао на Свету Гору, где се подвизавао у каливији Светог Акакија.

* * *

Румунски монах Нектарије, који се мирно упокојио 1890. године, био је велики подвижник и појао је слатко као ангео. Био је ученик великог учитеља музике, старца Теофила.

* * *

Прослављени духовник из Кареје, отац Герман, знао је целокупну Литургију напамет. Служио је погружено и узнесено, а током већег дела Литургије очи су му биле затворене.

* * *

Док је боравио у својој келији, славни отац Сава, духовник, „светогорски Златоуст”, подсећао је, како кажу, на смотано клупко. Сиромашан, сићушан калуђерчић. Међутим, док је служио Божанствену Литургију, изазивао је дивљење. Кад год је служио, његово лице би се озарило и он би се уподобљавао ангелу.

* * *

Духовник Иларије Ивиронски и његов послушник Сава, о којем се говорило као о светом човеку, свакодневно су служили Литургију у испосници – катизми Светог Јакова, која припада манастиру Дионисијату. Литургију су служили наизменично, једног дана један, а другог дана други.

* * *

Како нам је пренео послушник о. Теофилакта, а како су нам посведочили и други оци, архимандрит Јоаким Специерис је, служећи Литургију, доживљавао унутрашњу промену. Она се могла видети и на његовом лицу, које је постајало озарено и облагодаћено.

* * *

Отац Дионисије из скита Свете Ане никада није пропуштао да служи Свету Литургију. Чак и кад је био болестан, позивао би некога да заузме његово место. Када би сазнао да је неки од свештеника болестан, није се ни распитивао о природи болести, него је одмах журио у гробљанску капелу и тамо са великом богочежњивошћу и умилењем служио Свету Литургију.

Отац Дионисије се никада није гневио, нити је запостављао Молитву Исусову (умно-срдачну молитву). Његово рукоделије био је иконопис. Док је живописао, његов ум је непрестано био погружен у размишљање о житију светитеља чији је лик изображавао. Уколико је светитељ био мученик, његове мисли биле су усредсређене на светитељеву смрт, а уколико је био преподобни, усредсређивао се на његове подвиге.

Кад год је требало извршити неки тежак задатак, отац Дионисије је хитао као „жедни јелен” и на тај начин био добар пример осталима у скиту.

* * *

Иза келије Светог Нила пролази се кроз такозвани „Саран” а затим, идући даље од Хаирија стазом која води у правцу југоистока, стижемо до испоснице „Јанакопула”. Овде је живео један чудесни духовник по имену Гаврило. Све док није зашао у дубоку старост, Литургију је служио готово свакодневно. Пре и после Свете Литургије није одлазио у постељу, него би се одмарао седећи.

Обично је говорио: „Непријатељ стално бди да би нас искушавао. Зато не би требало да спавамо после Литургије, како се не бисмо оскрнавили и на тај начин били лишени благодати коју смо добили Светим Причешћем.”

Током читаве Четрдесетнице није јео кувану храну. Његови подвижнички оброци састојали су се од двопека, маслина, лука и салате.

* * *

Отац П. приповедао нам је о незаборавном подвижнику, оцу Тихону, који се читавих петнаест година подвизавао у најудаљенијој светогорској пустињи, Каруљи, где се хранио искључиво двопеком, а упокојио се у катизми светог манастира Ставроникита:

„Када би отац Тихон служио Литургију, често се догађало да буде обузет созерцањем, које би потрајало читавих пола сата па и дуже. Ми бисмо опет и изнова појали Херувимску песму, све док он не би дошао к себи и почео да одговара. Једном сам га преклињао да ми каже шта му се догодило и он ми је рекао следеће: „Да, чедо моје, један ангео ме је узнео високо, тамо где херувими и серафими славослове Бога! Кад су ме спустили, дошао сам к себи и схватио да се налазим у цркви и да служим Литургију!”

Док је служио Литургију, никоме није допуштао да буде у олтару.”

* * *

Упознао сам и незаборавног старца Матеја из манастира Каракала. Овог простодушног човека рукоположио је 1940. године митрополит Мелитуполиса Јеротеј, у време свог боравка на Светој Гори. Од дана свог рукоположења, па све до краја свог овоземаљског живота, односно пуних четрдесет и пет година, свакодневно је служио Литургију! Било му је непојмиво да пропусти и један једини дан. Ако би се повремено догађало да не саслужује у манастирској саборној цркви, служио би у неком параклису. Током проскомидије помињао је безбројна имена „да би душе имале користи”, како је сам говорио.

Када му је један од браће рекао да након толико година служења Литургије треба да отпочине, он је одговорио: „До последњег даха служићу Литургију, до последњег даха...”

Посебно задивљује чињеница да отац Матеј никада, па ни на последњој Литургији коју је служио, није изгубио своју првобитну побожност и ревност.

Посетио сам га у време кад сам прикупљао материјал за књигу Савремени атонски подвижници, и том приликом ми је с великим поштовањем казивао о свом старцу, оцу Кодрату.

* * *

Био је празник Благовести 1984. године, у Кавсокаливији: Након завршетка Св. Литургије, отац Исаија замолио ме је да пођем с њим у његову каливију да бисмо причестили старца Симеона, деведесетогодишњака који је био болестан и слеп у телесним очима, али који је срцем гледао и видео Бога. Познавали смо оца Симеона и често смо га посећивали да бисмо слушали његове као мед слатке речи. Он је био најстарији живи стуб овог светог скита. И он и његов послушник, монах Исаија, били су сиромашни. Сиромашна и подвижничка била је и њихова каливијица, без баште у којој би узгајали поврће, без утехе или удобности. Старчево подвизавање искључивало је купање, а његова коса била је тако дуга да је допирала до чланака, као код древних подвижника, чија је коса током безбројних година постала дуга и замршена.

Прихватио сам овај позив с великом радошћу. Ставио сам епитрахиљ и узео свети Путир, а затим смо кренули. Успут смо непрестано изговарали: „Молитвама Светих Отаца наших...”. Испред је ишао отац Исаија, држећи лампицу да би нам осветлио пут кроз густу помрчину и тесне, опасне стазе. Падала је киша и били смо мокри, али нам то није било важно. Никад нећу заборавити ту кишу, то корачање с Пречистим Тајнама у рукама, уз молитву и посред таме, на путу ка освећеном скиту. Никад нећу заборавити ни лик оца Симеона када смо најзад стигли у каливијску црквицу посвећену Светом Симеону Новом Богослову, који је у умилењу прослављао богочежњивост („божански ерос”). Остао сам пред царским дверима и сачекао да послушник доведе свог старца. „Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје...” У заслепљујућој светлости кандила и свећа које су гореле пред светим Путиром, појавио се слепи старац, пуштене косе, босоног, тешко дишући и ослањајући се на зид и на свог послушника, оца Исаију.

Пришао је и прекрстио се. Његове слепе очи биле су влажне од умилења, богочежњивости и суза.

„С трепетом, човече, приступи Божанској Крви...” Причестио се.

Поново је начинио метанију, прекрстио се и, уздишући, кренуо ка својој келији.

Свете слике и призори „пред којима би и ангели желели да се поклоне...”

Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешних не стаде, и на седалиште безбожника не седе. Него је у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ (Пс.1,1–2).

* * *

Један седобради светогорски старац написао је следеће: „Ми, који смо на Светој Гори, на свакој Литургији кажемо: "Молимо вас да поменете имена људи који су сиромашни, несрећни и убоги.» Многи јеромонаси на Светој Гори то чују и моле се за сиромахе. Они за које су се молили често долазе у њихове снове да им заблагодаре. Видели смо многа и велика чуда у случајевима кад су свештеници вршили помене (за усопше). Неки болесници, које су лекари обесхрабрили, слали су своја имена да буду поменута на Литургији и одмах су били исцељени. Њихови рођаци чудили су се исцелењу од понекад безнадежно неизлечиве болести!”

Свети Теофило Мироточиви живео је у време Светог патријарха Нифона (око 1556. године). Патријарх и Свети Синод послали су га у Египат да потврди задивљујуће чудо које се тамо догодило, односно премештање планине Дур Таг. Иако је у свету задобио високе црквене положаје укључујући и службу нотаријуса, он је све то напустио и дошао на Свету Гору. Након боравка у манастирима Ватопеду и Ивирону, подвизавао се у келији Светог Василија, која припада манастиру Пантократора. Пре него што се упокојио, блажене успомене Теофило затражио је од свог ученика да не буде сахрањен, већ да његово тело баци у шуму. Тако је и учињено. Током наредних четрдесет дана, ни звери ни птице – лешинарке нису напале његово свето тело.

Из његовог гроба почело је да истиче миомирисно миро, чији мирис све до данас могу да осете побожни поклоници који дођу да се поклоне његовим светим моштима. Такав је био преподобни Теофило, истински пријатељ Божији, мирисна ружа врлине и подвига.

* * *

Године 1948. упокојио се новојављени преподобни отац Сава из скита Свете Ане. Након што је напустио Свету Земљу отишао је у Калимнос, где је основао женски манастир Свих Светих. Био је ученик нашег светог и богоносног оца Нектарија Чудотворца. Десет година после његовог упокојења, када су преношене његове мошти, показало се да су нетрулежне, миомирисне и чудотворне. Уистину, „тако Бог прославља оне који Га прослављају!”

* * *

У пустињској области између Кавсокаливије и Вигле, у најстрмијој атонској пећини, подвизавао се и посветио преподобни и богоносни отац наш Нил Мироточиви. Из његовог гроба истицало је тако обилно миро да се са пода пећине изливало и спуштало у оближњи кланац.

* * *

Након што је преминуо Св. Симеон, отац Св. Саве Српског, у знак помена његовог упокојења у српском манастиру Хиландару служено је бдење. Током славословља (доксологије), из светитељевог гроба почео се ширити неизрецив миомирис, који је испунио читаву околину манастира. На основу овог миомириса, Св. Сава се уверио у светост свог родитеља и прославио Свемилосрдног Бога Који прославља оне који Њега прослављају.

* * *

Ктитор светог манастира Симонопетра, Свети Симон, подвизавао се у једној пећини недалеко од овог манастира, која се и до данас сачувала. У ноћи Рождества Христовог зачуо је глас Мајке Божије. Борио се са демонима и изашао као победник. Спасао је свог ученика, који је са велике висине пао у кланац. Исцелио је ђавоиману кћерку српског краља Јована Угљеше.

Након његовог представљења, из његових моштију почело је истицати миро као сведочанство о његовој светости.

* * *

Велики у врлини, делима и вери био је и Св. Атанасије Есфигменски, племенити киновит и послушник у трпезарији. Због свог великог смирења, био је изабран за Pатријарха Kонстантинопољског (Цариградског). Како каже Св. Григорије Палама, његов гроб и свете мошти постали су извор чуда и неизрецивог миомириса, у славу Бога и у славу монаштва.

* * *

Монаси светог манастира Ватопеда одлучили су 1840. године да кости усопших отаца пренесу у другу костурницу. Након што су срушили један од зидова старе костурнице и дошли до темеља, осетили су неописиво благоухање и надземаљски миомирис. Како су напредовали даље, видели су да миомирис потиче од моштију неког светитеља, чији су скелет и кожа били недирнути. Свештеници су побожно и с умилењем обукли своје одежде (одејанија), положили свете мошти у кивот и, носећи кандила, пренели их у манастирски католикон. Иако нису знали чије су то свете мошти, сагласили су се да му дају име „Евдоким”. Његов спомен се прославља петог октобра.

На основу непропадљивих моштију показало се да је непознати светитељ, којег сада зову Евдоким, осетио да му се приближио крај и сишао у костурницу. Нашавши се тамо међу костима преминулих монаха, и сам се припремио за упокојење, прекрстио руке и уснуо сном праведника. Тако је остао неоткривен и свима непознат, желећи да се уклони од похвала људских и од погубне овоземаљске славе.

* * *

Монах Сава из келије Светог Николаја, припојене капелици Равдухос која сада припада Пантократору, разликовао се по ревносном посећивању служби, великој побожности и подношењу телесних напора. У једном периоду живео је у киновијском манастиру Есфигмену. Кад је предвидео своју смрт, отишао је у „манастир свог покајања”.²⁴

Три године након његовог упокојења, кад су преношене његове мошти, од његове лобање ширио се миомирис. То је постало свима познато. Један манастирски искушеник, маловеран и сумњичав, помислио је да су на лобању ставили мирис и бацио ју је у резервоар воде. Старци су с великом тугом тражили ову лобању. После дванаест дана, искушеник им је открио где ју је бацио. Од ње се још увек ширио миомирис. Тада се и онај искушеник уверио да је монах Сава уистину био свети човек.

* * *

Један старац ми је казивао: „Кад сам дошао на Свету Гору, сећам се да сам пролазио поред скитског гробља и костурнице у којој су се чувале кости почивших монаха. Безброј пута сам осетио миомирис који је одатле допирао. Застајао сам да бих се наслађивао тим неописивим благоухањем”, говорио је овај поштовани старац од осамдесет и девет лета, а његова осећања видела су се и на лицу. „Прошле су две године и ја сам изгубио овај дар Божији. Не осећа много младих монаха тај небески мирис. Господ ме лишио тог осећања. Шта је томе био разлог?

Можда су то били моји греси, а можда ми је Господ овај дар дао на почетку мог монашког живота да би ме укрепио.”

* * *

У каливији Сретења Господњег, која се налази у горњем делу скита Свете Ане, живео је побожни монах, старац Дионисије. Овај старац је покушавао да поправи темеље и да ископа неки стари темељ, а догодило се да је ископао потпуно очуване мошти неког подвижника или пустињака.

Запрепашћен и дубоко ганут својим открићем, од којег се ширио неописив миомирис, старац је почео да се моли и да преклиње непознатог светитеља да му открије своје име. Помишљао је да оде у католикон, да позвони и да о томе обавести остале оце, како би с почастима и тамјаном пренели ове мошти у главну скитску цркву. Ту би сви оци могли да им се поклоне и да се помоле светитељу да им открије коме ове благословене свете мошти припадају.

Док је размишљао о томе, пред њим се у виђењу појавио овај благословени и свети подвижник. Строгим гласом наредио му је да покрије мошти и да никоме, док је жив, не открива да га је Бог удостојио да их види. Непосредно пре свог упокојења, старац Дионисије је о овом догађају укратко испричао својој сабраћи. Међутим, није хтео да им прецизно каже на ком месту се налазе мошти. У томе га је спречила заповест непознатог светитеља, који је и после смрти избегавао славу од људи, будући да се удостојио да у Царству Небеском задобије славу од Бога.

* * *

Незаборавни старац Павле Лавриот, лекар, у писму које ми је написао 6.7.1971. године, каже следеће:

„Разговарајући са старцем Герондијем Данијелитом, између осталог сам поменуо и оца Леонтија, духовника из Муталакија у Кесарији (Цезареји). Упознао сам га и прочитао његово дело, Православни катихизис, написано на турском. То је било веома важно дело за Караманлиде и имамо га у својој библиотеци. Старац Герондије ми је рекао да се отац Леонтије упокојио у Солуну, и да су приликом преноса моштију пронашли да су нетрулежне и миомирисне.”

* * *

Неки хришћанин прочитао је у житију Св. Акакија Кавсокаливијског да је овај, пролазећи поред гробља скита Свете Ане, осетио да се од моштију наших Отаца шири неизрециви миомирис.

Хришћанин који се тога сетио седео је на скитском гробљу и том приликом се запитао: „Да ли и данас постоје мошти какве су постојале у време Светог Акакија?”

Чим је то помислио, осетио је миомирис који се ширио од гробља!

Устао је, потражио и открио лобању од које се ширио неисказан миомирис! На њој је писало: „Јеромонах Филимон из Каливије Успења Пресвете Богородице”, која се налази у близини вулетириона Светог Елефтерија.

Помислио је да позове и остале. Међутим, чим му је дошла таква помисао, почео је снажно да дрхти. Разумео је да божанствени отац не жели да он прича о миомирису који се ширио од његове лобање.

* * *

Не сећам се тачно године (могло је то бити пре неких двадесетак година). Био је празник Светог Јована, Крститеља и Претече. Налазио сам се у манастиру Дионисијату и требало је да почне вечерња служба. Прошао сам кроз мале олтарске двери и осетио неописив миомирис, познат као Претечин, који је допирао из олтара.

Други пут, док сам корачао стазицом која од келије Светог Нила Мироточивог води ка Великој Лаври, на месту названом Хаири осетио сам таласе миомирисног поветарца. На том истом месту, многи оци, путници и поклоници су осетили тај исти, неописиви миомирис. Предање каже да су се у тој области подвизавали многи пустињаци, којима се не зна тачно место где су сахрањени. Живели су у највећем подвигу и у најузвишенијем духовном стању светости и благодати.

* * *

Године 1927., на празник Рождества Светог Јована Претече (24. јуна), служен је молебан на којем је целивана света десница Часног Претече. У тим тренуцима, монах који је био манастирски кувар осетио је неисказан миомирис.

Он је о том догађају посведочио незаборавном оцу Лазару.

Поред многих и разноликих казивања о оцима и браћи манастира Дионисијата, незаборавни отац Лазар говорио нам је и о блаженом упокојењу јеромонаха Марка, који је у периоду од 1926. до 1931. године био игуман овог манастира. Током читавог живота он је, радосно и смирено, извршавао три или четири послушања. Јео је само једанпут дневно.

У време упокојења оца Марка, отац Лазар је извршавао послушање манастирског болничара. У самом тренутку упокојења оца Марка, читава болничка одаја испунила се миомирисом, који се задржао пуних двадесет минута. Тај миомирис осетио је и блажени игуман, старац Гаврило, који је дошао да чита молитву за самртника.

* * *

Одавно су нам познати одређени мироточиви светитељи, од којих су неки сахрањени у освештаној земљи Светоимене Горе, и својим миомирисом испуњавају ваздух у Градини Пресвете Богородице. Било је то 1989. године. У манастиру Ксенофонту прослављао се празник Светог великомученика Георгија Победоносца који, поред осталих благодатних дарова, има и дар мироточивости.

Започело је величанствено и побожно бдење. Служена је половина вечерње када је многопоштовани игуман овог манастира, Алексије, очигледно дубоко потресен, прекинуо службу да би свима објавио чудесно и први пут јављено изливање мира из освећене руке Светог Георгија. Био је то знак светитељевог благодатног присуства. Одмах се започело са служењем молебана Светом Георгију, како би сви имали прилику да целивају свете мошти.

Непосредно пре овог чудесног догађаја, игуман Алексије је у свети олтар саборног храма (католикона) позвао високопреосвећеног Амвросија, митрополита Полијаниса и Килкисија, архијереја познатог по свом подржавању монаштва, чије је присуство увеличало овај празник. Осим њега, у олтару су били присутни архимандрит Христодул, игуман манастира Кутлумуша, као и игуман скита Свете Ане, духовник Антимос, који већ беше зашао у осамдесете. Сви они су, као очевици, могли да посведоче о благодати мироточивости.

Сви ми који смо присуствовали овој празничној прослави, представници манастира, пустињаци, киновити и мирјани, поклонили смо се светим моштима узнесене душе, са осећањем дубоког унутрашњег славословља, у умилењу и скрушености срца каква је одговарала тим тренуцима, као и онда када је страшни и верни чувар Светоимене Горе, Свети Победоносац, био међу нама, жив и славећи заједно са нама, руководећи прославом, прослављајући Бога и заузврат прослављен од Бога.

Чинило се да наша срца, обузета умилењем, немо и са радошћу певају: „Велики си, Господе, и чудна су дела твоја, и никаква реч људска није у стању да опева чудеса твоја.” Изгледало је да се на оном месту, где се на моштима појавило миро, налази рана. Миомирис који се одатле ширио био је исти онај који се шири од свих светих моштију.

Животодавна благодат ових светих моштију била је сагласна с пасхалном атмосфером свеноћног бдења на којем је објављено: „Ми проповедамо Христа распетога и васкрслога. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Христос васкрсе и ви сте побеђени!”

Цветови ружа и лимуновог дрвета у манастирском дворишту потврдили су наступање пролећа, а изливање мира из руке „ослободиоца поробљених” посведочило је да Христос „ваистину васкрсе!” Славословље је било заогрнуто миомирисном одеждом и тајинственом силом:

Пролеће је грануло. Радујмо се!

Васкрсење Христово је заблистало!

Приђимо и ликујмо сећајући се Победника

који вернима дарује радост!

Осведочени пријатељ пустиње био је и благословени руски јеромонах, отац Серапион, који је у периоду од 1912–1913. године посетио великог исихасту и затворника Калиника. Тражио је његов благослов за ступање у пустињску арену.

Као опитни духовник и учитељ умне молитве и исихазма, старац Калиник му је описао опасности и замке које поставља страшни непријатељ. Осим тога, упозорио је и на прелести у које он заводи отшелнике, удаљене од остале браће, посебно уколико немају духовног руководитеља. Међутим, када је видео да срце оца Серапиона пламти и да је рањено божанственом чежњом, одобрио му је одлазак у пустињу, поставивши услов да он буде његов руководитељ.

Отац Серапион је служио у капелици Светог Герасима, а затим се, уз молитве и благослов свог учитеља, старца Калиника, запутио према врху Атоса.

Од тог сусрета прошло је дванаест година. Једне ноћи, око поноћи, отац Серапион, ученик великог затворника и исихасте, дошао је до пустињске каливије свог учитеља и закуцао на врата. Плашећи се демонске прелести, отац Калиник је, пре него што ће отворити, затражио да му изговори „Символ вере”. Отац Серапион је послушао. Додао је и „Оче наш” и „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца...”

Отац Калиник је тада отворио, загрлио га и упитао: „Где си био за све ове године, брате? Веруј ми да сам мислио да си изгубљен, иако никад нисам престао да се молим за тебе! Где боравиш? Чиме се храниш?”

„Свети оче”, одговорио је отац Серапион слабим гласом, „пошто си ми дао свој благослов, отишао сам на врх Атоса. Остао сам три дана и три ноћи, али нисам могао да поднесем хладноћу. Сишао сам до Панагије.²⁵ Покушао сам да ту останем, али нисам могао да нађем безмолвије за којим сам толико чезнуо, јер су тамо долазили многи поклоници. Спустио сам се нешто ниже и пронашао једну пећину. Ту ме нису могли видети чак ни пастири из Лавре када би ту напасали овце, јер сам изнад уласка у пећину обесио једну стару мантију. Јео сам оно што сам налазио у шуми: кестење, траве, жиреве, корење и гомољ. Воду сам узимао из бунара који се налази поред Панагијине каливије. Душа ми је даноноћно била испуњена неизрецивим сјајем који је потицао од умне молитве и созерцања. Живео сам у непрестаном размишљању о тајинствима нашег Бога. Опрости ми, старче мој, ти боље од мене знаш каква је та светлост у мени, која загрева и озарује „васцелу моју унутрашњост”. Нисам желео ништа друго. Рај је већ био тамо и само ми је једно недостајало – Свето Причешће. Због тога сам и дошао. Да узмем твој благослов, јер се приближио мој крај, а не бих желео да одем без Пречистих Тајни.”

Истог дана служили су божанствену Литургију и причестили се. Након тога, ученик је заједно са својим учитељем и руководитељем узео мало двопека и зелениша. Будући преиспуњен блаженством, отац Серапион се вратио у возљубљену пустињу.

* * *

Након свакодневног служења божанствене Литургије, велики исихаста Данило Осиопетријски повлачио се у своју келију, где је један сат проводио у безмолвију. Био је то сат посвећен сузама и умилењу. Он је обично говорио: „Светиљка обасјава свет око себе, али спаљује сопствена уста.”

* * *

На Светој Гори живели су многи оци и подвижници који су се у потпуности посветили молитви, созерцању и упражњавању осталих врлина. Због тога су са неба добили божанску утеху и надземаљско просветљење.

Такав је био и румунски пустињак Теофилакт, који се из Ватопеда преселио у пустињу Светог Василија. Ту су му се придружила и тројица послушника. Старац је често остајао у пећинама, где је могао да постигне дубље безмолвије и бистрије трезвеноумље, где се душа могла узнети на веће висине. Он је говорио да су идолопоклоници, пређашњи становници овог полуострва, у једној од атонских пећина сакрили статуу која се некад налазила на врху Свете Горе. Унутар главе ове статуе налазио се огроман дијамант, јер је служила као нека врста светионика за путнике и морепловце.

Једном се догодило да Теофилакт, који се непрестано молио, није отишао у пећину како је то обично чинио. Остао је сам у својој каливији. Док се молио, појавио се ангео Господњи и беседио с њим. Враћајући се након завршеног посла у каливију, један од послушника зачуо је разговор. Запитао се ко би могао бити тај посетилац који разговара с његовим старцем. Радознало је ушао и упитао:

„Старче, јеси ли ту?”

Ангео је ишчезао у истом тренутку.

„О, чедо моје”, тужно је одговорио овај велики путник ка Небесима. „Боље би било да ниси улазио... Изгубио сам један велики благослов.”

Затим му је објаснио с ким је беседио.

То је онај исти отац који се бринуо о рањеној кошути. Непосредно пред његово упокојење, лице овог пустињака озарило се светлошћу.

* * *

Упознао сам и послушника великог катунакијског трезвеноумног оца, Калиника Затворника. Био је то старац Христодул који је мени, ништавном, током једнодневног гостопримства у његовој пустињској каливији много казивао о незаборавном старцу. Мој незаборавни старац и ја укључили смо нека од тих казивања у треће издање Савремених атонских подвижника.

Старац Калиник је био учитељ умне молитве и созерцања. Био је затворен унутар граница своје каливије (укупно је обухватала око 20 метара). Због тога су га сматрали затворником. Рођен је 1853. године, а упокојио се 1930. године.

* * *

Поштовалац и поклоник безмолвија, трезвеноумља и умне молитве био је и Дионисије Кипранин. Подвизавао се у Кавсо-Каливијском скиту, а затим се 1875. године вратио у манастир Ставровуни на Кипру, где је постао духовни отац многих духовних чеда.

* * *

У троструко благословеној Катунакији дува пустињски поветарац молитве. Пре много година познавао сам тамо једног исихасту, старца Антимона. Подвизавао се у једној каливији која се налази испод заједнице Данијелита. Био је веома ћутљив. Његове речи су се готово увек односиле на непрестану умно-срдачну молитву:

„Молитва Исусова обожује човека, док га молитва упућена Пресветој Богородици припрема за то обожење”, говорио је он.

„Пресвета Богородице, помози ми. Благословена моја Богородице, моја Богородице...”, говорио је један монах. Његов глас је слатко одјекивао из дубине срца док је корачао стазом према скиту Свете Ане. „У Њу полажемо сва своја надања. Она је наша утеха, наша Мати и спасење нашег срца. Ако није тако, онда идемо путем за који не знамо куда ће нас одвести.”

Током његовог подвизавања у Градини Пресвете Богородице, једина наслада, духовно уживање и брига преподобног Дионисија Олимпског био је Бог. Нимало није бринуо о телу и о исхрани, тако да је јео само дивље кестење.

Да би пројавио Своје бесконачно промишљање и бригу о Својим верним слугама и пријатељима, свемилостиви и свемилосрдни Бог је устројио да се у суботу, уочи Месопусне недеље, догоди следеће.

Оца Дионисија посетио је један монах из манастира Зографа и рекао:

„Преподобни оче, Велика Четрдесетница је пред вратима. Узми нешто од ове хране да мало утешиш своје болесно тело и заблагодари Великом Дароватељу Богу Који све изобилно снабдева и све храни Својом љубављу”, рекао је и постао невидљив, упркос свим светитељевим молбама да остане и да заједно обедују.

Овај догађај је оставио дубок утисак на светитеља, јер је риба коју је донео непознати монах још увек била жива, док се из сира цедила сурутка. Преподобни је прославио Бога Који о свему промишља.

* * *

Први ктитор манастира Дохијара био је преподобни Јефтимије, пријатељ и познаник нашег преподобног оца Атанасија Атонског. Он је изградио цркву посвећену Светом Николају, борећи се са много зноја и труда у подвижничкој арени.

Други ктитор светог манастира о којем је реч био је преподобни Неофит, синовац преподобног Јефтимија. Био је син једног дукса (дуке) на двору цара Никифора Фоке и главни секретар и писар цара Јована Цимискија. Његово отуђивање и одрицање од овоземаљских почасти, славе и богатства били су уистину достојни дивљења.

Својим савршенством и обиљем благодати преподобни Теофан Дохијарски такође се показао као чудотворац. Када се он помолио, слана морска вода претворила се у слатку, а бура се стишала. У околини Верије подигао је манастир посвећен Светим бесплотним силама, а након смрти извршио је бројна чуда.

* * *

Наша Преблагословена и Свепрослављена Мајка и Заштитница, Пресвета Богородица, често је показивала старање и материнску бригу за Своја многовољена чеда, светогорске монахе. Безбројне су пројаве те благонаклоности Пресвете Богородице.

У светом манастиру Ватопеду, у епохи гусарских напада, живео је један свети игуман. Он је зачуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и говорио да не отвара капију него да позвони и да се сви монаси попну на зидине како би одбили непријатеља.

У овом истом манастиру живео је и један благословени јерођакон, виматарис,²⁶ који је икону Пресвете Богородице, названу „Виматариса”, сакрио у манастирски бунар. Нађена је после његовог заробљавања од стране варвара, након много година, стојећи усправно на води и са упаљеним кандилом испред себе.

У светом манастиру Ватопеду живео је и преподобни и свеврлински Генадије Дохијар,²⁷ који се удостојио да види чудо Пресвете Богородице. Видео је како се пуни празна посуда са уљем, које је затим почело да тече и испод врата и да излази изван оставе.

* * *

Прича се да је у скиту манастира Ивирона живео један монах по имену Антимос, који је био слеп од рођења. Чуо је за чуда која је учинила наша Господарица, Пресвета Богородица Портаитиса и која су се дешавала у читавом свету, и преклињао Ју је да га исцели. Због великог страхопоштовања које је осећао пред иконом Портаитисом, затражио је од једног иконописца да му изобрази икону која ће бити њена копија. Иконописац је почео да се припрема за рад. Међутим, сваки пут кад би покушао да начини скицу, његове руке би се скамениле!

Након неколико дана, отац Антимос је помислио да би икона већ морала бити спремна и пошао је код иконописца да је узме. Овај му је рекао да су се, сваки пут кад би почео да ради скицу, његове руке укочиле и да је било немогуће да ради. Када је то чуо, отац Антимос је пао на колена и, лијући сузе, ватрено почео да преклиње нашу Господарицу, Пресвету Богородицу, да допусти иконописцу да изобрази ову свету икону, Портаитису, заштитницу Свете Горе.

Пресвета Богородица није превидела ову његову жељу. Најпре му је отворила очи, а затим устројила да њена икона буде нерукотворено живописана на дасци, тако да је отац Антимос могао да види Њен пречисти лик и лик Њеног Сина. Овај догађај прочуо се по читавом свету! Отац Антимос ју је видео исцељеним очима и незасито се наслађивао овим виђењем. Међутим, његове очи су након тога опет биле лишене светлости и он је доспео у исто стање у којем је био и раније!

* * *

У пустињи Керасији живела су два старца – подвижника, Јован и Теодосије. Њихово рукоделије било је резбарење дрвених кашика. Начинили су их толико много да су њима испунили две вреће, а тада се, према провиђењу Пресвете Богородице, појавио један румунски трговац и све их откупио.

* * *

Био је празник Светог Георгија Победоносца који слави истоимена каруљска испосница, једне од година у периоду од 1930–1935. године. На бдењу се окупило око двадесет и пет руских и грчких подвижника. За тај празник нису припремили рибу.

Старац Зосима, прост и облагодаћен монах, братољубив и најмилосрднији од свих руских подвижника, захтевао је да пецају са узвишења на којем су се налазили. Каливија се налази на рубу стена, које се надвијају над бесконачном провалијом морске дубине.

„Да, али како да пецамо? Немамо ни удицу ни мамац”, говорили су остали.

„Ево ексера, мало жице и комадића хлеба или двопека”, рекао је старац Зосима.

Осенили су се крсним знаком, бацили ове примитивне штапове и – гле чуда! – уловили велику рибу од које су скували супу. Био је то светитељев дар овој каливији.

* * *

Током периода немачке окупације од 1940–1945. године, из амбара манастира Григоријата потрошене су залихе жита. Оном месту, где су оци чистили последње залихе жита спремајући се да га пошаљу у млин, приближио се један старчић који је изгледао као мирјански свештеник.

„Шта радите тамо, браћо”, упитао је он. „Да ли је то ваше жито? Да ли је то све што имате?”

Оци су одговорили да је то уистину последње жито које имају и да због окупације нигде не могу да купе ново. Овде би требало напоменути да је манастиру за монахе и поклонике сваке године било потребно око десет хиљада ока жита, а да се током окупације није могла купити ни једна једина ока.

Непознати свештеник узео је у руку неколико зрна жита, благословио их и бацио на преостало жито. Затим је благословио четири стране хоризонта, манастир и море и спремио се да крене.

„Одакле си, оче”, упитали су га монаси. „Остани да ти дамо мало хлеба и маслина.”

„Дошао сам издалека, из Мире Ликијске”, одговорио је он и отишао.

У међувремену је један од отаца отишао да донесе нешто хране коју ће понудити посетиоцу, али старац, који је био истински заштитник манастира, већ беше ишчезао. Преосталих сто педесет ока благословеног жита потрајало је до краја године, односно од децембра, када им се јавио Свети Николај, до следећег јула, када је стигло ново жито.

* * *

Протекло је већ тридесет година од времена када се у манастиру Светог Павла десио следећи чудесни догађај, који потврђује животворно присуство Пресвете Богородице у свим нашим делима и потребама. У овом светом манастиру живео је и отац Тома, прост и добродушан монах. Његово послушање била је служба помоћника у пекари. Због своје изузетне простоте и доброте био је удостојен виђења чудесних и задивљујућих ствари.

Једног дана догодило се да су обојица монаха, који су били задужени за мешење и печење хлеба, били одсутни. Терет и одговорност пали су на њиховог помоћника, оца Тому. Требало је умесити и испећи хлеб за два дана, што је подразумевало велику количину, потребну за све монахе и поклонике.

Отац Тома нашао се у безизлазном положају. Није знао одакле да почне и где да заврши. Са сузама у очима помолио се Пресветој Богородици да му помогне. Затим је узео мало квасца и почео да додаје воду и брашно. У том тренутку појавила се једна величанствена жена одевена у црно. Помешала је квасац и брашно, умесила векне и испекла их. За све време ових припрема и рада отац Тома осећао се као да уопште није присутан. Убрзо потом, када је осталим оцима саопштио шта се догодило, разумели су да је та жена била Пресвета Богородица.

По први пут се догодило да је хлеб био необично сладак и укусан. „Оче Томо, мора да сте нешто ставили у хлеб кад се тако брзо испекао и кад је тако сладак”, говорили су му остали.

* * *

Наша Мајка, Пресвета Богородица, слично покровитељство пројавила је више пута и током немачке окупације.

Непосредно након што је почео да гради Велику Лавру, Свети Атанасије Атонски суочио се са великим економским тешкоћама. Није имао новаца да исплати раднике нити је имао хране. Због тога је једног дана узео штап и запутио се у Кареју, светогорску престоницу, да би видео шта треба да учини.

Након што је два сата корачао стазицом, пред њим се појавила једна величанствена жена која га је упитала: „Куда идеш, авво Атанасије? Зашто си напустио богоугодно дело које си започео? Врати се и настави га!”

Светитељ је био запрепашћен овом појавом. Са страхом ју је посматрао и запитао: „Ко си ти, Господарице моја? Одакле ме познајеш и како то да ми заповедаш да се вратим? Како да наставим изградњу манастира кад више немам средстава?”

Жена му је тада открила да је Она Мајка Господња, Пресвета Богородица. Заповедила му је да се врати и обећала да ће се побринути за новац, потребан за залихе хране.

Светитељ је тада затражио да му пружи неки знак који ће то потврдити.

„Ево, удари штапом у стену”, рекла му је Она. Истог часа, из стене је потекао извор свеже воде, која и данас истиче!

Свети Атанасије се вратио у манастир и видео да је ризница пуна, као што су била пуна и складишта за храну, како му је Пресвета Богородица и обећала.

Са новом ревношћу и богочежњивошћу наставио је изградњу манастира, прослављајући и величајући Њено свеблагословено Име.

* * *

Света икона Пресвете Богородице Портаитисе (Вратарке) сматра се за најчудотворнију светогорску икону.

Након виђења пламеног стуба у мору који је указивао на место где се налазила икона, и откровења датог ивиронском пустињаку, преподобном Гаврилу, преподобни је сишао с планине и ходао по мору као по копну. Узео је у руке велику икону, а монаси су је уз велике почасти и благодарности поставили у олтар.

Међутим, Пресвета Богородица је рекла игуману: „Нисам дошла да бисте ме чували него да бих Ја вас чувала.” Због тога су је монаси, када су је поново поставили у олтар, опет пронашли код манастирске капије. Од тог доба, икона је названа Портаитиса или Вратарка. Величанственог је и узвишеног изгледа, као истинска Мајка нашег Бога, страшна заштитница, покровитељка, помоћница и избавитељка.

На свечасном лицу Портаитисе налази се ожиљак који је начињен ножем једног гусара. Кад је посекао икону, гусар је видео да је из ране потекла крв. Ово чудо дубоко га је потресло па поверовао је, крстио се и остао у манастиру. Није желео да га називају ниједним другим именом осим именом „Варварин”. Међутим живео је тако богоугодним животом у подвигу и покајању да се посветио. Његов лик је изображен у виду фреске на зиду Портаитисине²⁸ капеле. Одевен је као гусар и изнад њега се налази натпис „Свети Варварин”.

* * *

Кад се наш преподобни отац Акакије Кавсокаливијски подвизавао у пећини, у непрестаном и неподношљивом усамљеништву – о чему у његовом житију сведочи очевидац, његов животописац, јеромонах Јона Кавсокаливијски – свако јутро је на дрво, које се налазило изван пећине, слетала птица и умилно појала чудесну мелодију. Док ју је преподобни слушао, испуњавао се неизрецивом радошћу. То га је избављало од чамотиње и туговања који понекад нападају подвижнике. Вероватно је та слатка птичица била ангео којег је Господ послао да би га утешио у тој неутешној пустињи.

Овај преподобни Акакије поседовао је благодатни дар миротворства. Кад би некога почеле да муче унутрашње помисли, било је довољно да погледа светитељево радосно лице па да се умири и избави од пометње.

* * *

Свети кавсокаливијски скит добио је свој назив по Светом Максиму, али га је први пут тако назвао Свети Акакије из Аграфе, који је овде, у пећини, живео у једном периоду између 17. и 18. века. Видевши да оци и браћа – подвижници живе у безводној каливији, на сувим и бесплодним гребенима, он се најпре помолио, а затим, као Мојсије, три пута (у славу Пресвете Тројице), ударио штапом у једно место у близини кириакона (саборне цркве). Ту је избио извор свеже, чисте воде, који је сурови и каменити скит преобразио у истинску градину.

* * *

Преподобни Григорије подвизавао се средином 13. века у околини Велике Лавре. Био је духовник великог оца и учитеља православне вере, Светог Григорија Паламе. Благословени старац Св. Григорија Паламе био је у тој мери обдарен врлинама нестјажатељства, безбрижности и непрестане молитве да се удостојио да га храни ангео Господњи.

* * *

Прошло је много година откад се у манастиру Григоријату на дан празника Светог Николаја догодило задивљујуће чудо. Прослављени монах Хаџи-Георгије Посник у то време још увек је био искушеник Гаврило. Оци су били потиштени због рђавог времена, јер нису имали рибе коју би понудили за празнични обед. Међутим, искушеник Гаврило није губио наду. У потпуности се уздао и веровао у Светог Николаја. Погрузио се у молитву и преклињање. И гле, убрзо након тога, у предвечерје празника, снажни таласи чудесно су избацили крупне и лепе рибе на манастирску обалу. Чим су их спазили, оци су похитали да их сакупе и да припреме трпезу, прослављајући и величајући Господа Хранитеља и свог заступника, Светог Николаја.

* * *

У изузетном, изврсном и изванредном житију преподобног оца нашег Максима Кавсокаливита читамо:

„Једне године, током зиме, болничар Велике Лавре, Григорије, и још један брат узели су торбу са хлебом, вином и осталим намирницама и запутили се код Светог Максима. Нападао је висок снег и стазе су биле сакривене. Нигде се нису могли видети људски трагови. Преподобни се налазио у својој каливији, начињеној од прућа и трске, потпуно усамљен и ко зна колико дана без хране.

Када су, након великих тешкоћа, стигли до његове каливије, ушли су и са чуђењем се суочили с неочекиваним призором: угледали су векну свежег хлеба, који је још био топао и чинило се да је тек извађен из пећи. Зачуђено су погледали унаоколо не би ли негде спазили ватру. Ничега није било. Тај хлеб је сишао с небеса, као небеска утеха птици небеској, Максиму Кавсокаливиту.

С великом побожношћу сабрали су се око тог тајинственог хлеба који је био мана у неутешној пустињи, намењена нестјажатељном подвижнику. Пали су на колена пред преподобним и преклињали га да им, као благослов, поклони један комадић.

„Даћу вам”, скрушено је рекао, „али под једним условом. Док не умрем, не желим да било коме кажете шта сте овде видели.”

* * *

Старац Јосиф имао је преко сто година. Двадесетак година живео је у малој каливији Светог Јоаникија Великог, која је личила на гнездо. Каливија се иначе налази при скиту Светог Пантелејмона који, опет, припада манастиру Кутлумушу. Једном се догодило да је ветар у потпуности скинуо кров ове каливије. Старац је због тога много туговао. Толико је туговао да се разболео. Патио је од неке болести нервног система. Тада је затражио да га одведу у скитски кириакон, посвећен Светом Пантелејмону, чудотворном исцелитељу. Старац је тамо провео три дана у потпуном посту и био исцељен.

Када је требало да се причести Божанственим и Пречистим Тајнама, бдео је у самоћи и, као додатак молитвама пред Св. Причешће, током ноћи до јутра прочитао је целокупан Псалтир.

* * *

Током прошлог столећа, у келији Светог Николаја (у манастиру Дионисијату) у Кареји десио се један значајан и задивљујући догађај, о којем су приповедали стари монаси.

Један монах се упокојио и, док су се припремали да га сахране, он се усправио на свом одру, нешто у тајности прошаптао свом старцу, а затим поново легао и био сахрањен. Никад се није сазнало шта му је рекао. Онај старац није желео да то обнародује.

* * *

Истакнути духовник, отац Јован из келије „Достојно јест” („Аксион ести”), приповедао је о томе да је једном у Серај, односно у скит Светог Андреје, дошао неки млади радник да се исповеди. Тај радник је, дакле, казивао како је, као мали дечак, био мртав. Пре него што су га сахранили, његова мајка отишла је у цркву, где се више часова на коленима и у сузама молила. Затим се вратила кући, узела празничну одећу, приступила свом сину и рекла: „Устани, чедо моје. Ја ћу лећи на твоје место.” Дете је васкрсло, а мати је истог часа умрла. Касније је тај дечак дошао на Свету Гору и постао радник у Кареји.

* * *

Једном приликом разболео се незаборавни монах Аглај из манастира Констамонита. Његов игуман послао га је у катизму Светог Антонија, која је имала и свој виноград. Лекар је прописао да монах Аглај једе месо, јер беше оболео од туберкулозе и често је пљувао крв.

Оболели старац се ражалостио, јер више није био у стању да у свом манастиру служи као црквењак. Непрестано се молио и усрдно преклињао Господа да му подари здравље. Једног дана, док се молио, пред собом је угледао огромног јелена који је погнуо главу, а затим пао и почео да дрхти. Старац Аглај се уплашио да би јелен могао умрети. Због тога је пожурио да о томе обавести осталу браћу и вртлара, који је био мирјанин. Када је вртлар видео јелена у том стању, он га је заклао и очистио. Оци су одлучили да отац Аглај сваког дана скува помало меса. Веровали су да је наш Господ и Бог, Који исцељује душе и тела, послао ову животињу као дар, благослов и лек за болесника.

* * *

Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6,33). Ова заповест Господња изражава целовито и апсолутно поверење у Божански Промисао. Она је лозинка и опит монаха.

Старац Херувим из Светог Василија био је безбрижан подвижник, преиспуњен вером и надом. Био је наглув и једном се догодило да је због дубоког снега био затворен у својој убогој испосници, тако да је читавих недељу дана био без хране. Једнога дана, на његова врата закуцао је странац који је водио натоварену мазгу. Већ се смркавало и он је питао да ли има времена да пре мрака стигне у келију Светог Петра и да се затим врати у манастир Светог Павла.

Подвижник Херувим му је рекао:

„Брате мој, има толико снега да до испоснице Светог Петра не би могао да стигнеш чак ни кад би читав дан имао пред собом. Остани ноћас овде, а сутра можеш да пођеш рано ујутро.”

Непознати странац је тада рекао: „Старче, ја носим нешто хране коју желим да распродам и да се вратим свом послу. Ако желиш, задржи је и дај ми неки благослов.”²⁹

„Пошто журиш, остави је у овом ћошку, а ја ћу ти заузврат дати новац ("благослов») који ми је овде оставио један поклоник.”

Док је странац распакивао товар са храном, старац је отишао у своју келију. Међутим, кад се вратио, странца више није било. Постао је невидљив. Отац Херувим га је звао и изашао напоље, али тамо није било нити трагова нити животињских отисака у снегу. Тада је схватио да су то биле видљиве енергије (дејства) невидљивог Промисла Божијег који о свему провиђа. Ушао је у своју капелицу и заблагодарио Господу. Успремио је храну у оставу и потрајала му је током читаве зиме.

* * *

О следећем догађају је мени, недостојном да чујем о таквим чудима, казивао незаборавни игуман манастира Светог Павла, архимандрит Андреј. Он се тиче пустињака Јефрема „Убогог”, који је живео у сиромашној пустињској каливији између Катунакије и Светог Василија. Та каливија је помоћу лименог крова била присаједињена једној пећини која се налази испод огромне стене. Живео је у неизрецивим недаћама и лишавањима.

Једне године нападао је висок снег и старац Јефрем „Убоги” био је завејан. Залихе двопека биле су потрошене тако да је неколико дана гладовао и постио. Једнога дана, пред вратима пећине угледао је непознатог човека у световној одећи, који је носио велику врећу.

„С Вашим благословом, оче, хтео бих да пођем у Керасију, али пошто је пао велики снег и већ се смркава, за мене би био благослов да врећу оставим овде и да се вратим сутра, по дневној светлости.”

Пустињак Јефрем је изненађено упитао непознатог странца:

„Како си доспео овамо, брате? Као што видиш, нема пута. Уђи унутра, да се загрејеш поред ватре. Остави свој товар и дођи по њега кад год желиш.”

И поред тога, странац се изговарао да је у журби и да би требало да се врати у манастир Светог Павла. Ишчезао је пред пустињаковим очима и чим је овај дошао к себи није видео ништа осим оне вреће. Изашао је из пећине и осврнуо се лево-десно, али у снегу није видео никакве трагове. Отворио је врећу која је била препуна двопека и осталих намирница, које су му потрајале док није прошло тешко зимско доба. Очи пустињака Јефрема испуниле су се сузама радости и благодарности пред овим живим делом Промисла Божијег, и прославио је „Бога, чудесног у делима Својим.”

* * *

Сваке године, на дан 9. јула, заједница старца Герасима Химнографа и многопоштованог монаха Дионисија у својој пећини, преображеној у прекрасан храм, свечано и у бдењу прославља празник наших преподобних отаца Дионисија Беседника и Митрофана. Тако је и 1958. године прослављан овај празник у част двојице светитеља, али је због чудесног умножавања рибе коју су свечари послужили на трпези празник тога пута био свечанији него обично.

И док су они проценили да би количина рибе коју имају била довољна да угосте тридесет или четрдесет људи, на обеду их се окупило око стотину. Отац Дамаскин, кувар, почео је да страхује, због чега је притекао молитви: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози ми у овом часу!” Почео је да дели порције намењене онима који су били за трпезом, а тигањ се никако није празнио! Четрдесет, педесет, осамдесет, стотину порција! Сви су обедовали у подне и увече, а остало је рибе и за сутрадан!

* * *

Незаборавни монах Мелетије из Кареје уверио се једном приликом у заштиту и помоћ наше Пресвете Богородице, о Чијој се светој икони „Достојно јест” („Аксион ести”) у храму Протата бринуо током много година. Заједно са двојицом житеља Тасоса пловио је у чамцу, путујући са Свете Горе на Тасос. Док су пловили, море је постало веома узбуркано и он је испао из чамца. Она двојица су покушавали да помогну старцу да се попне у барку, али су били сасвим немоћни. Тада су му рекли: „Старче, и сам видиш да ништа не можемо да учинимо!”

И заиста, чим би покушали да га ухвате, изгледало је да ће се барка преврнути. Покушавао је и он сам, али све је било узалудно. Био је исцрпљен и почео је да губи снагу. Тада је завапио из дубине срца: „Пресвета Богородице, Твој грешни слуга служио Ти је много година. Чуј ме у овом тренутку, јер видиш да пропадам...”

Истог тренутка, старац се обрео у чамцу. Мало-помало, море се умирило и они су безбедно стигли на своје одредиште.

* * *

Иако је имао тридесет година, старац Евстратије није имао браду. Након што се његов старац упокојио у катизми Пресвете Тројице, у манастиру Светог Павла, тј. у месту где се налазе многе пећине, он је прешао у Кавсокаливију. Овдашњи старац је одбио да га задржи, јер оци нису желели да међу њима буде неко ко је без браде. Евстратије је упорно преклињао. Те ноћи служили су бдење у част Пресвете Богородице. Ујутро се – гле чуда! – на Евстратијевом лицу појавила брада, јер је благодарио и прослављао Пресвету Богородицу. Међутим, оно што највише чуди јесте чињеница да је, како је време пролазило, његова брада све више расла и на крају досегла до земље!

* * *

Године 1864., Свету Гору посетио је Хусни-паша, управитељ Солуна. Будући образован човек, желео је да посети Протат. Тамо је, између осталог, видео и фреске на којима су изображени преподобни Онуфрије и Петар Атонски. Међутим, паша није веровао да су њихове браде биле толико дуге да су досезале до земље, какве су биле приказане на фресци. Оци су га уверавали да је то могуће и, као доказ, довели су дугобрадог старца Евстратија. Зачуђени паша рекао је на турском: „Афендерисин ефендилер”, што значи „Опростите, господо!”

* * *

Била је Месопусна недеља 1750. г. Калуђер Макарије из скита Свете Ане тешко се разболео и био је на самрти. Он је имао изврсног и чудесног послушника, оца Теоктиста који је, између осталог, те године вршио и службу скитског парадикеоса.³⁰

Након Божанствене Литургије, о. Теоктист осетио је велику забринутост. Требало је да пронађе једну рибу за свог многопоштованог старца и да му скува супу од које би мало ојачао. Отишао је до скитског пристаништа, али оно је било потпуно пусто: није било ниједне барке, ниједног рибара. Море је било узбуркано. Истог тренутка притекао је молитви. Пао је на колена и почео да преклиње божанску прародитељку, Свету Ану, заштитницу скита.

Не беше још ни окончао молитву када је спазио да се у таласима праћака једна велика риба! Начинио је знак крста у том правцу и – чудесна су дела Твоја, Христе Царе наш – таласи су избацили ту рибу на обалу!

Његова радост и благодарност биле су неописиве. Истог тренутка зграбио је рибу и пожурио у кириакон,³¹ где је његов старац био прикован за постељу. Скувао је супу и нахранио свог старца, који је од тог тренутка био исцељен. Оним што је преостало угостио је монахе и мирјане који су тога дана били у манастиру. Они су признали и казивали како никада у свом животу нису јели укуснију рибу него што је била та, коју је Бог послао.

* * *

Већ три године узастопно, у каливији у којој је живео отац Сава Духовник (каливија Васкрсења Христовог у Малом скиту Свете Ане) свакога петка појављује се светлост. Духовник је овамо пренео лобању свог старца, Илариона Ивиронског. Оци ову појаву објашњавају чињеницом да је незаборавни старац Иларион поштовао петак и да на тај дан ништа није јео.

* * *

У каливији Светог Николаја, у Ивиронском Скиту, живео је врлински и простодушни старац Никифор, који је био и духовник патријарха Григорија Петог. Његов послушник био је и свети мученик Јефтимије. Након мученичке смрти Светог Јефтимија, његове мошти су из Константинопоља пренете у ка Јефтимију, да устане да би га целивао, што се и догодило! Покојник је васкрсао и целивали су један другога, а затим је поново отпочинуо!

Проговоримо сада о још једном догађају који се збио у овој истој каливији Светог Николаја. Старац Никифор беше одлучио да испод каливије ископа бунар. Радници су ископали неких пет-шест метара и наишли на гранитну стену. Нигде се није појавио ниједан знак влаге. Тада је простодушни старац, преиспуњен вером, донео икону светих мученика и својих послушника – Јефтимија, Игњатија, Акакија и Прокопија. Спустио ју је у бунар и рекао: „Ако не избаците воду, нећу вас изнети одавде!”

Исход је био следећи: сутрадан је – гле чуда! – бунар био препун воде, а на њеној површини плутала је икона оних светитеља! Све до данас може се видети да је стена у бунару сломљена, док је његова вода изванредног укуса, као истинска освећена водица.

* * *

У Новом Скиту живео је један сиромашан монах, старац Доротеј, који још од детињства није напуштао Свету Гору. Није се бавио никаквим рукоделијем и пецао је у једном чамчићу. Једном приликом, кад је уље које је имао било потрошено, свемилосрдни Бог је учинио да из мора, између Новог Скита и пристаништа Светог Павла, до њега доплови посуда са уљем.

* * *

На дан Васкрса 1935. године, игуман манастира Светог Павла, архимандрит Серафим, као и братство овог манастира које је бројало шездесет монаха, изашли су у порту да би служили васкршње последовање. У свечаном и радосном расположењу, након „Христос васкрсе”, игуман се обратио једном од најпростијих и најпобожнијих старчића, старцу Томи:

„Старче Томо, иди у костурницу у којој се чувају кости наших отаца, па реци и њима да је Христос васкрсао!”

„Нека је благословено, старче”, одговорио је старац Тома и, нимало се не предомишљајући, у два-три корака обрео се у костурници.

„Игуман ме послао да вам кажем да је Христос васкрсао, оци и браћо. „Христос васкрсе”, огласио је громким гласом.

Тада се догодило нешто запрепашћујуће. Кости су се затресле и поскочиле. Једна лобања се уздигла на висину од једног метра и у знак поздрава одговорила оцу Томи:

„Ваистину Господ васкрсе!”

Након тога, уследила је гробна тишина. Старчић се вратио да би испричао шта је видео и чуо.

Овога пута манастирски оци прослављали су јединствену Пасху, удвостручивши славословља Васкрслом Господу и Животоначалнику. Дубоко дирнути, оци су појали:

Васкрсење Твоје Христе Спасе

прослављају ангели на Небесима,

учини да Те и ми који смо на земљи

прослављамо чистога срца.

О овом догађају казивао нам је незаборавни старац Теодосије, који је касније био манастирски библиотекар.

* * *

Као авва по имену и као истински авва по свом монашком живљењу показао се старац Исаак Дионисијатски, који је постио и молио се, био смирен и трудољубив, који је свакога волео и од свих био вољен, послушан у свему и свакоме.

Једном, кад је незаборавни старац служио у карејском метоху, његов старешина, отац Геласије, који је у то време био представник њиховог манастира у Кареји, упозорио га је да је већ подне и да би, будући да очекују снежну олују, могао да залута уколико се у то доба дана буде враћао у манастир. Међутим, он је одговорио да је неопходно да се врати у Дионисијат, који је од Кареје удаљен пет сати хода. Након што је начинио метанију, блажени се удаљио. Кад је стигао до врха горе манастира Ивирона, почео је да пада густ снег. Било му је тешко да хода. Када је дошао до горе манастира Симонопетра, која се зове „Босдум” и налази се насупрот Атосу, снег му је већ допирао до колена. Почело је све више да се смркава. Страховао је од мрака, снега и шумских дивљих звери.

Блажени је тада све своје наде управио ка нашем Господу и Спаситељу и из дубине срца рекао: „Господе Исусе Христе, Боже мој, молитвама мог светог старца спаси ме у овом часу!” У том тренутку га је – каквог ли чуда! – зграбила божанствена и невидљива сила и он се обрео у манастирској порти, испред самог улаза.

Било је време за вечерњу и вратар се спремао да затвори манастирске двери. Кад је спазио авву Исаака, с поштовањем га је поздравио и упитао како је дошао по таквој олуји. Будући у иступљењу, авва Исаак му је одговорио да су га послали из Кареје.

„Како сте уопште дошли овамо по оваквом снегу”, питао је вратар.

Авва Исаак је ћутао, и само је подигао поглед према икони Часног Претече.

Осим тога, вратар је приметио да из правца Кареје нема трагова у снегу. На вратарева упорна испитивања о времену кад је напустио атонску престоницу и о томе како је стигао у Дионисијат, авва Исаак је најзад био приморан да њему и осталим оцима исприча шта се догодило. Казао им је да се сећа свега што се тиче првог дела путовања, али да се након тога сећа само тога да се молио за помоћ Божију и за молитве свог старца, те да се након тога нашао испред манастирске порте.

* * *

Старац Лазар Дионисијатски, преиспуњен умилењем, казивао нам је многе повести, међу којима је и следећа:

„У периоду од 1943. до 1945. године, патио сам од страшне вртоглавице и несвестице, посебно у јутарњим часовима. Ниједан лек ми није помогао. Током бдења, које је у част Светих Бесребреника (Козме и Дамјана) служено на дан 1. новембра 1945. године, отишао сам у нашу капелу посвећену овим светитељима и од свег срца им се помолио да ме исцеле од бича вртоглавице. Од тог дана, вртоглавица се смирила, несвестица је ишчезла, и поново сам био здрав.”

* * *

Старац Лазар приповедао нам је и о следећем чудесном догађају:

„Након маларије, од које сам се опоравио, оболео сам од артритиса у цеваници десне ноге. Неподношљив бол и проширене, упаљене вене. На дан празника Светих Бесребреника 1954. године, поново сам био у страшном положају и поново сам се обратио мојим светим врачима за исцелење. Вечерња је била скоро готова а болови нису престајали. Међутим, у време божанствене Литургије осећање упаљености је нестало, болови су се умирили, а вене су опет постале здраве. Заблагодарио сам и прославио наше усрдне заступнике и исцелитеље!”

Старац Лазар саставио је следећу химну, коју је увек појао палећи кандило пред иконом ове двојице светитеља:

Убоги поклоник усрдно вам благодари

из дубине душе, Свети Бесребреници, Козмо и Дамјане,

за исцелење које сте му даровали.

Кад би неко дошао да му се исповеди а при том стално говорио о другима и осуђивао друге, један духовник и исповедник, по имену Венијамин, удаљавао би таквог човека све док овај не поправи своје понашање.

* * *

Припрости монах, старац Давид из манастира Дионисијата, говорио је својим посетиоцима о томе колико зло представља осуђивање других:

„Пазите да не говорите да један ради ово а други оно. Тако ћете бити лишени благодати Христове. Чак и ако видите да се неко понаша као магарац, немојте га осуђивати. Љубите ближњег свог као самога себе. Тако је говорио Христос.”

* * *

Један старац говорио је тврдоглавом послушнику: „Кад немаш добре помисли, шта тиме чиниш свом старцу? Уколико старац, по људској слабости, учини нешто лоше, твоје помисли ће га осуђивати због тога што је учинио. Уколико пак, уз помоћ Божију, учини нешто чудесно, помисли ће ти рећи да је чаробњак и да је због тога у стању то да учини. Тако размишља човек који има рђаве помисли.”

* * *

Један млади посетилац саблазнио се видевши како прослављени духовник, отац Григорије, руком милује мачку и осудио је старца. Касније се догодило да се овај младић обрео у Турској и да је покушавао да нађе посао код амбасадора.

„Не могу ти понудити никакву другу службу осим да чуваш мог пса и да се бринеш о њему. Ако прихватиш тај посао, можеш се хранити оним што преостане када пас једе.”

Будући да у то време није имао ни комадић хлеба, младић је прихватио овај посао, нахранио пса и почео да брине о њему. Када је дошао себи, увидео је у каквом се страшном положају налази. Схватио је да је то казна за осуђивање духовника, оца Григорија. Чим му се указала повољна прилика, једном руском лађицом отишао је на Свету Гору и запутио се у Мали скит Свете Ане, где је начинио метанију пред духовником и замолио за његов опроштај.

Тада му је отац Григорије рекао: „Знао сам, чедо моје, да си ме осудио, због чега те прогонио непријатељ наших душа. Ја сам се молио Светој Ани да се вратиш и ти си то учинио. Сад буди опрезан! Не осуђуј монахе, јер они желе да сакрију своје врлине и да се претварају да су јуродиви како их људи не би хвалили.”

* * *

Ово нам је приповедао многопоштовани јеромонах Е., пустињак из Катунакије:

„Неки брат ми је о осуђивању говорио следеће: «Много осуђујем! Шта да учиним да избегнем осуђивање?» Ја сам му на то одговорио: »Кад се нађеш у ситуацији да говориш о некоме, реци самоме себи: тај и тај је сада присутан. На пример, кад си негде присутан, нико те не осуђује. Кад си одсутан, имај на уму да и тебе осуђују.«

Док је мој старац био жив, сећам се да сам га због нечега осуђивао. Те вечери, кад је требало да се помолим, испред себе сам видео зид због којег нисам могао да приступим молитви. Господе Исусе... Господе Исусе... никако нисам успевао да се помолим. Помислих да сам начинио неку грешку, да сам у нечему сагрешио... Шта сам учинио претходног дана? Где сам ишао? Шта сам радио? Шта сам говорио? Шта сам учинио? Сетио сам се да сам осуђивао свог старца.

Сутрадан је била недеља и требало је да служим Литургију. Свештеник мора да служи Литургију уколико га нешто не спречава у томе. Шта сад да учиним? Да се молим: »Боже мој, опрости ми, сагрешио сам. Опрости ми. Преклињем за опроштај.» Ништа. Добро, зар за мене нема опроштаја, зар немам благослов да служим? Будући да сам Те ражалостио, благослови ме. Морам добити опроштај Божији.

Ништа.

Петар Те се одрекао три пута и Ти си му опростио! Ја Те се нисам одрекао! Осуђивао сам свог старца. Ево, сад се кајем. Покајао сам се и тражим опроштај.

Ништа.

Док сам то говорио, поново сам узео бројаницу. Почео сам да плачем. Потекла је бујица суза. Није исто када осуђујете неког странца и када осуђујете свог старца. «Несрећниче! Осудио си Самога Бога!» Плакао сам пуна три сата. Моје последовање недељом такође је трајало три сата. Плакао сам и плакао.

Боже мој, Боже мој, зар немам благослов да служим? Ти си милосрдни и милостиви Бог. Зар мени нећеш опростити? Кажем Ти »благослови.» Ти си опростио и преподобној Марији Египћанки кад се покајала. Многи светитељи су најпре били грешници, а Ти си им опет опростио. Опростио си и новомученицима који су се потурчили, и њих си помиловао.

Плакао сам пуна три сата, колико траје и целокупно недељно последовање. На крају сам у себи осетио мир и радост. Почео сам да се молим: Господе Исусе Христе, помилуј ме!» Успокојио сам се, а затим служио Литургију. Да се другачије догодило, не бих био у стању да је служим.

Осуђивање је велики грех. Благодат се удаљује и пре него што тога постанеш свестан. То је страшан грех! Ти судиш уместо Христа и на тај начин постајеш антихрист!”

* * *

Богоносни духовник, отац Сава, никада није осуђивао друге људе. Кад би га неко упитао: „Оче, какав је то човек”, он би одговарао: „Тај човек је свети човек!”

Један старац је говорио: „Кад год сте у искушењу да осуђујете, ставите знак питања. Ми не знамо шта би заправо могло да се дешава!”

* * *

Прослављени отац Дионисије Катунакијски једном приликом саветовао је монаха Данила говорећи:

„Чедо моје, ако чујеш да о другоме говоре нешто лоше, немој у то поверовати, а ономе што видиш поверуј само упола, па чак ни упола јер се многи претварају да су јуродиви. Никога не осуђуј.”

Незаборавни игуман манастира Дионисијата, архимандрит Гаврило, казивао нам је о монаху Герондију, облагодаћеном великим даром умилења. Овај монах подвизавао се у манастиру Светог Пантелејмона у којем је служио као типикар.³² И дан и ноћ проводио је у храму, а умилење је било његов стални животни сапутник. У слободно време, седео је у храмовној припрати. Левом руком окретао је бројаницу и тако се молио, док је десном брисао сузе које су текле у потоцима. Брисао их је једним убрусом који је прао у мору.

Пореклом је био из Кидоније у Малој Азији. Једном је одбранио младу хришћанку од неморалног насртаја неког Турчина, којег је том приликом убио. Остало је непознато да ли је то учинио вољно или невољно, док се рвао са њим. Након овог догађаја, провео је педесет година у овом руском манастиру, ћутљив и миран као незлобиво јагње.

Следећи догађај десио се 1911. године. Био је петак, пета седмица Великог Поста. У руском манастиру нашао се искушеник који ће касније постати игуман манастира Дионисијата, Гаврило. Служено је јутарње последовање Великог Канона, које је овде добило вид бдења. У срце тадашњег искушеника неизбрисиво се утиснуло ово тајноводствено збивање. „Гледао сам, као у неком виђењу”, говорио је он, „како старац Герондије брише сузе док поје: «Одакле да почнем да оплакујем дела мог несрећног живота?» Док је појао последњи Богородичан,³³ његово срце је у тој мери било обузето умилењем да је руке испружио према икони Свецарице, с највећом побожношћу посматрајући Њен пречисти лик. Старац је појао уз обиље суза и са истинским синовским осећањем: »Пресвета Богородице, надо оних који Те усрдно преклињу, уклони тешки јарам мојих грехова!«”

* * *

Тренутак кад је незаборавни старац почео да чита житије преподобне Марије Египћанке, „представљао је јединствен и незабораван призор. Педесет и више старијих монаха који су говорили страним, руским језиком, сабрало се око типикаревог налоња. Неки од њих су клечали а неки, они старији, седели су на поду прекрштених ногу и нетремице слушали, док су им очи биле уперене ка типикаревим уснама. Мислим да нису много тога разумели, али су били обузети типикаревим умилењем и његовим изванредним читањем. И док је настављао своје неисказано дирљиво читање, топлина у старчевом гласу постајала је све изразитија а његово унутрашње, духовно расположење све више се пројављивало... Кад је дошао до оног потресног места на којем је описан разговор старца Зосиме и преподобне Марије, где он каже »реци ми, светитељко Божија...» а она одговара "мој авво Зосима...», овај слатки старац није био у стању да савлада умилење које му је обузело срце. Није више суздржавао јецаје и сузе, и то осећање пренело се на читаву заједницу...”

* * *

„Изливањем својих суза наводнио си бесплодну пустињу (Светог Василија и Кармилски врх) и постао луча... оче наш Герасиме...” И заиста, исихаста Герасим истакао се као луча умне молитве и као опитан подвижник суза. Пуних седамнаест година подвизавао се на Кармилском врху Светог Илије, западно од Керасије, испод Атонског врха. Био је то херојски живот, проведен у непрекидној бици са природним стихијама, са ветровима и са муњама, са кишом и снегом, са хладноћом и са лукавим демонима. Упокојио се кад му је било деведесет година.

* * *

Један старац је говорио: „Срце се очишћује уздасима и усрдношћу. Требало би да своју душу погрузимо у сузе. Међутим, један дубок и болан уздах вреди исто колико и две ведрице суза.”

* * *

Постојали су монаси који су у скиту Свете Ане и у киновији сипали уље у кандила. Док су вршили своју свету службу, плакали су кад год би се нашли пред светим иконама.

На Свету Гору дошао је са Кипра. Издвајао се чистотом ума и простотом срца. Био је обдарен сузним молитвама и исихастичким начином живота. Прекидао је обед да би се повукао у своју келију и плакао. Такав је био старац Дионисије из скита Свете Ане.

* * *

Очи руског пустињака, оца Тихона, биле су увек препуне суза. Брисао их је једном марамицом, која је стално била мокра и коју је увек држао у руци. Његов епитрахиљ био је готово увек натопљен сузама, а мокар је био и дрвени крст којим је благосиљао. Говорио је да би требало да свакога дана у свом животу перемо Христове ноге својим сузама и да их бришемо својом косом док пред Њим правимо метаније. У својој келији, изливао је потоке суза пред крстом, који је због тога увек био влажан.

Подвизавајући се у пећини Светог Петра, отац Данило Исихаста је током читавих шездесет година свакодневно служио Литургију. Да би што дубље доживео Св. Литургију, обично је служио Литургију Светог Василија Великог. Осећао је такво умилење да није успевао да изговори ни „Молитвама...”, а земља би постала влажна од суза. Непосредно након тога повлачио се у самоћу да не би изгубио осећање умилења.

* * *

Подвижник Андреј Посник из скита Свете Ане био је веома снажне грађе. Пореклом је био из Епира. Био је чврст и стамен. Преиспуњен љубављу и ревношћу, хитао је да помогне путницима који су се, ознојени и обремењени тешким товаром, успињали од морске обале ка кириакону (манастирској цркви). У световном погледу био је неписмен, али је поседовао мудрост по Богу, јер је имао божански дар чисте и непрестане молитве. Будући призван од Пресвете Богородице, изливао је непрекидне потоке суза умилења и небеске љубави.

* * *

Један брат упитао је седокосог старца који је многе године провео у подвизима: „Колико Вам је година, старче?”

Старац је на то одговорио: „Човекова старост се не рачуна по протеклим годинама него по чистим помислима и по чистом животу.”

Будући дубоко ганут, старац је заплакао, а затим рекао: „Чедо моје, колико су се увећале моје године, толико се умножило моје духовно сиромаштво.”

* * *

Слепи старац Леонтије живео је неко време у пећини Светог Симона. Поседовао је дар умне молитве и радосне жалости (жалости по Богу). Одлазио је у једну каливију и тамо непрестано јецао. Што се дуже молио, утолико је више јецао.

* * *

„Чедо моје”, саветовао је руски подвижник Тихон, „опери својим сузама ноге Христове, а Христос ће заузврат опрати твоје грехе.”

* * *

Кад год би побожним поклоницима показивао свете мошти, а посебно шлем Светог Меркурија уз казивање о његовом мучеништву, очи оца Кодрата пуниле су се сузама. Током божанствене Литургије готово да је сваки пут плакао, особито током Великог входа, кад се говори: „Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме...”

* * *

Један старац је говорио: „Прве сузе представљају божанску утеху. Пати и плаче онај ко изговара молитву. Други степен је славословље. Оно је по својој природи другачије. Прве сузе надвладавају тело, док друге и души и телу дају све што им је потребно. Тад се појављују радост и славословље. У томе се види разлика.”

* * *

„Зашто плачете док ми певамо, оче Филарете? Посматрали смо вас већ неко време. Реците нам шта је томе узрок” упитали су каруљског пустињака отац Данило из братства Данијелита и отац Тома из братства Томита.

„Оче Данило, кад чујем да певате, моја душа се понекад радује. Тада се осећам као да слушам ангеле и мој ум се узноси на небо а моје очи пуне се сузама. Понекад пак плачем јер не могу да певам са вама, јер нисам у стању да и ја прослављам Име Господње. Тад размишљам о својој грешности и кажем: "Питам се хоћу ли бити међу овим ангелима на Небесима или ћу бити вечно разлучен од њих?» Такве помисли не удаљују се од мог срца и ја прослављам нашег Господа, благодарим Му и преклињем Га.”

* * *

Познавали смо незаборавног старца Нифона Констамонитског, који се упокојио кад му је било осамдесет година. У киновији је био одговоран за четири или пет послушања. У том човеку није постојало ни гунђање, ни јадиковање, ни раздражљивост, ни гнев, ни јарост. Увек је био ревностан, благе нарави, радостан, озбиљан, ћутљив, неуморан, преиспуњен љубављу и благонаклоношћу према свима. „Никада никога није разочарао.” Свакога је волео и сви су га волели. Поред свих осталих благодатних дарова, поседовао је и дарове умилења и суза. Увек је био уплакан.

* * *

У Каруљи је живео један подвижник који је сваке ноћи јецао у својој испосници.

* * *

Догодило се да је Свети Силуан једном приликом упознао неког подвижника који је поседовао дар умилења и свакодневно изливао потоке суза, размишљајући о страдањима и распећу Господњем.

„Да ли је добро да се молимо за мртве”, упитао га је светитељ.

Подвижник је уздахнуо и одговорио: „Кад бих само био у могућности да сваку душу изведем из ада! Тада бих се успокојио и радовала би се душа моја”, рекао је и начинио покрет руком као да сакупља класје, а затим почео да јеца.

* * *

Мој незаборавни старац казивао ми је следеће: „У то време чинио сам прве кораке у свом монашком животу. Била ми је неопходна свакодневна подршка. Моја келија била је непосредно уз келију мог старца. Често се догађало да након вечерње службе старац нешто чита. Позивао ме сваки пут кад би наишао на неки одломак који би ми могао користити. Сећам се једног таквог случаја. Кад ме позвао, затекао сам га како чита. Мало сам стајао, а онда ми је рекао да седнем.

«Сад ћемо, дакле, читати један прекрасан одломак из житија Светог Андреја, Христа ради јуродивог. Светитељ овде описује како је видео Рај. Једне зимске ноћи, кад је био прекривен снегом, био је духовно узнесен из овог света и однет у област Светлости. У овом одломку светитељ настоји да људским речима опише оно што је неописиво, користећи овоземаљски живот да би нам створио слику оног будућег.»

Старац је толико био дирнут овим описом да је сваког тренутка прекидао читање, затварао књигу, накратко заћутао и истовремено обрисао сузе говорећи:

«Помисли, чедо моје, какве нас ствари очекују! Оно што око не виде и што ухо не чу и што у људско срце не дође...»”

* * *

Свети Силуан често се молио на следећи начин: „Господе, подари ми сузе да би моја душа даноноћно плакала због љубави према браћи!”

* * *

Једном приликом, мој незаборавни старац посетио је оца Теодора, брата Јеротеја Кавсокаливијског. Познавао сам оца Теодора, проигумана манастира Григоријата. Био је то приступачан, слаткоречив и благонаклон киновит.

„У вашим келијама, старче, осећа се дух подвижништва и умилења”, рекао је мој старац.

„У тим келијама су, чедо моје, некада живели одважни и свети монаси. Ту се сада настанио један грешник и нехајник. Чиме ћу се оправдати на будућем Суду”, одговорио је и бризнуо у плач и јецаје.

* * *

Један старац је рекао: „Кад се помешају са знојем, сузе монаха значе очишћење за душу.”

Кад је душа распламсана љубављу, вером и покајањем, онда се након молитве на бројаници и речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме” појављују сузе умилења. То сам видео и на делу. Кад сам се са једним младим монахом молио на бројаници, његова душа се испунила таквим умилењем да више није био у стању да настави молитву.

* * *

На Светој Гори живео је и старац Евгеније, облагодаћен посебним даром умилења. Најпре се подвизавао у ватопедском скиту, а затим је прешао у сам манастир Ватопед.

„Слично блудном сину, и ја вапим: Оче, сагреших Ти. Ударам се у груди да би ми се Господ смиловао и да бих се опет обукао у првобитне одежде”, говорио је он, а затим почео да плаче.

* * *

Пре неколико година упознао сам простодушног монаха Козму из манастира Григоријата. Шездесет година живео је као киновит, преиспуњен вером, подвигом и умилењем. Он нам је говорио:

„Еванђеље је Сам Христос... Сила. Ђаво га се много плаши. (Овај старац је непрестано изучавао Еванђеље и стално га је носио са собом, у једној врећици која му је висила око врата). У последње време ђаво ме много обеспокојава. Говори ми да скочим са стене, да одбацим Еванђеље, прави буку, итд. Зар сатана није безуман? Према Апокалипси, наш Христос ће нам показати још више мученика докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк 6, и). У Новом Завету највише сам изучавао Еванђеље Светог Јована Богослова. Једном сам током вечерње службе накратко заспао. Нашао сам се на неком пространству које је подсећало на море. Жбунови препуни цвећа прекрасног мириса. Тај мирис ме оборио! Притрчала су нека дечица (ангели Божији) да би ме усправила. "Пођимо сад да прославимо Бога!» Повели су ме у велелепан храм, преиспуњен страшном славом и заслепљујућом светлошћу коју нисам могао да поднесем, и пао сам доле...”

Како је ово приповедање одмицало, често је бивало прекидано радосним јецајима и умилењем...

* * *

Заједно са мојим незаборавним старцем и још једним братом, године 1970. посетио сам манастир Светог Павла. Болничар у том манастиру био је један старчић.

„Прочитао сам многе књиге из наше библиотеке”, рекао је он.

„Шта сад очекујеш, оче? О чему размишљаш”, упитали смо га ми.

„Размишљам о љубави Божијој. О томе како је Он сишао с Небеса и ради нашег спасења постао Човек”, простодушно је одговорио и бризнуо у плач...

* * *

Један старац је рекао: „Прве сузе покајања замарају. Друге сузе су сузе созерцања. Богочежњиве сузе (сузе љубави Божије) ни најмање не замарају него, напротив, радују срце.”

Јефтимије, животописац Светог Никодима Агиорита, пише: „Мојсије је постао велики, напустио Египат и прешао у земљу Мадијамску, где се на гори Хориву удостојио јављања Божијег у купини и беседе с невидљивим Богом. Тако је и Никодим напустио Египат овога света, помраченог острашћеним животом, уздигао се на гору созерцања и удостојио се да види Бога онолико колико је Њега могуће видети, претходно се очистивши божанственим и обоготворујућим тиховањем (исихијом), најстрожим постом и сабраном молитвом. Ума просветљеног озарујућим созерцањем изучавао је богонадахнуто Писмо и на тај начин постао велики, односно велики учитељ хришћанског света, велика светиљка на своду Цркве, и велики противник свих лажних (јеретичких) учења. То доказују сви његови списи, плодови великог труда, зноја и бдења који су обогатили Цркву Христову.”

* * *

Један подвижник је рекао: „У циљу самосабрања ума, што је веома тешко због његовог лутања, много ће помоћи изучавање светоотачких списа, посебно ако оно претходи молитви. Нарочито ће помоћи изучавање Герондикона (Старечника). Читање само пар редова из Герондикона пренеће вас у свету земљу Тебе и Нитрије, и уз помоћ Светих Отаца узнеће се ум оног који се моли и удвостручиће се његово разумевање.”

* * *

Говорећи несигурним грчким језиком, руски подвижник Тихон саветовао је једног монаха – почетника:

„Ти, чедо моје, треба много да изучаваш Светог Симеона Новог Богослова. Много изучавања обогаћује ум, а језик упућује слатку реч свету. Спасаваћеш грешнике, а Христос ће ти подарити златне венце. Свети Дух просветљује сваког хришћанина свећицом од једне драхме. Међутим, оног који се подвизава Он просветљује светиљком од стотину драхми.”

* * *

Један старац каже: „Расејаност ума на овоземаљско и испразно расејава и душу. Окренимо се унутрашњем, ка обрађивању душевног винограда, да бисмо одатле почупали све трње зла и на његово место засадили врлине. Тај посао није нимало лак. Он захтева истрајност и много стрпљења. Сусрешће се многе тешкоће. Од велике ће користи бити читање светоотачких књига којих у наше време има на хиљаде. У њима ће се пронаћи и оно што се жели и оно што је потребно. Оне ће те водити поузданим духовним путем, али само уколико се буду читале уз стрпљење и молитву.”

* * *

Један старац је рекао: „Бог хоће да нам помогне, јер је епоха у којој живимо веома тешка. На неки начин Бог је, да тако кажемо, обавезан да нам помогне. Уколико је човек духовно узвишенији, утолико ће Бог пре чути његову молитву. Изучавање потпомаже молитву. Кад прочиташ нешто из Еванђеља, макар то био и један једини ред, то ће ти загрејати душу и пренеће те у духовну сферу. Кад постоји молитва, изучавање није потребно. Ја, на пример, ништа не читам. Књигу прочитам онда кад треба некоме да помогнем.”

* * *

Други старац, подвижник, рекао је следеће:

„Било да се молите за саме себе или за друге, требало би да ваша молитва долази из срца. Проблеми других људи требало би да постану наши сопствени. Потребно је да се претходно припремите за молитву. Да најпре прочитате неколико редова из Еванђеља или из Герондикона (Старечника), а након тога да се молите. Неопходан је извесни напор да би се ум пренео у божанствену област. Благовремено изучавање је слично посластици – оно нам је дато да би нас одвело у духовнију област. Изучавањем се загрева душа.”

У каливији Пресвете Тројице у скиту Свете Ане, током много година живела су петорица браће по телу. Услед ђаволске зависти, они су почели да се свађају, тако да су постали познати као кавгаџије. Међутим, сваке вечери би се због тога покајали и било им је опроштено.

Такво стање трајало је годинама. Једног дана, из каливије ових кавгаџија није више допирао „никакав глас и никакав шум”. Те ноћи пробудили су скитског дикеоса и обавестили га да су сва петорица браће уснула у Господу. Уз помоћ осталих отаца отишао је у њихову каливију и уверио се у то.

Сва петорица браће беху се упокојила. Након вечерње су се покајали и затражили један од другога опроштај. У том стању милостиви и милосрдни Бог узео их је Себи.

Бог је на тај начин дао знак оправдања и спасења, доказ њиховог поправљања и незлобивости, знак да никад не би требало да судимо ближњем.

Говоре да се нешто слично догодило и у пећини – келији Пресвете Тројице која припада манастиру Ивирону и смештена је између Ивирона и Милопотамоса, где су живела деветорица браће и њихов старац. Ови људи беху толико смирени и украшени врлинама да су преклињали Господа да их удостоји да се сви заједно упокоје и да њихов крај буде „хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дају на Страшном Суду Христовом”.

И заиста, једног дана, након вечерње службе, у часу док су се кајали и један од другог тражили опроштај, сва десеторица блажених упокојили су се у Господу и преселили из овог привременог живота. Сви су носили своје расе, камилавке, монашке схиме и бројанице, дакле, васцело монашко оружје. Монаси из суседних келија пронашли су их након десет дана. Њихова тела била су као жива и без трагова распадања. Ни најмање нису заударала него се, напротив, од њих ширио неизрецив миомирис.

* * *

Једном приликом упитали су неког од светогорских стараца: „Старче, шта је заправо Света Гора?”

Он је на то одговорио: „Велика радост бива на Небу због једног грешника који се каје. Овде живе многи који се кају или, боље речено, сви који овде живе јесу покајници.”

* * *

Један старац је говорио: „Монах је одевен у покајање. Он је потпуно распламсан љубављу Божијом и живи у покајању.”

* * *

Живео једном на Криту неки грешни разбојник и хајдук који је наносио велике штете Турцима, али је зато и отворено и скривено помагао хришћанима. Био је толико ужасан и страшан за Турке да му је тамошњи паша обећао потпуну амнестију за све преступе и недела која је починио Турцима, али само под условом да напусти Крит и да се на тај начин ослободи његовог разбојништва.

Разбојник је толико мрзео Турке да није хтео ни да чује за пашин предлог. Међутим, касније му се у једном страшном виђењу јавила Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице. Заповедила му је да прихвати понуду турског бега и да што је могуће пре оде у њен скит, који се налази на Светој Гори. Под притиском овог божанског виђења, критски разбојник је прихватио да оде са овог острва. Оци приповедају да је турски бег, желећи да се увери да је разбојник заувек отишао са Крита, заједно с њим пошао на Атос.

Кад је разбојник стигао у дафнијско пристаниште, затражио је да га одмах одведу у скит Свете Ане. Кад је стигао у скит, није пристао да се потчини неком од стараца него је захтевао да буде пострижен за монаха по имену Ана и да остане у близини цркве Свете Ане.

Скитски оци су се окупили и објаснили разбојнику да је Ана женско име, те да се стога не даје мушкарцима. Он је то прихватио и пристао да после пострига носи име Јоаким. Настанио се у једној одаји у близини кириакона, непосредно уз скитско гробље. Ту се подвизавао у самоћи, прихватајући савете свих отаца, према којима је показао велику послушност и смирење.

У тој одаји провео је преко пет година. Жудећи за што потпунијим тиховањем, отишао је одатле и настанио се у једној пећини смештеној иза скита. Оци су му доносили хлеб и воду. Овде се одважно борио с искушењима и саблазнима које су потицале од видљивих и невидљивих демона. Показао је велико трпљење и издржљивост, као да је био опитан и искушан монах.

Посебно је велику издржљивост показао током хладних зимских и врелих летњих месеци. Једном је, кажу оци, пао дубок снег, виши од једног метра, који је прекрио читаву околину. Старци из каливије Сретења управо беху испекли свеж хлеб, па су кренули до пећине да га однесу и оцу Јоакиму. Међутим, нису га тамо затекли. Свуда су га тражили, а затим почели и да га дозивају. Најзад су зачули како испод снега једва чујно допире његов глас. Почели су да копају и видели га где прекривен снегом седи на једном камену и спокојно се моли. Он је тада почео да се жали како су му нарушили прекрасно тиховање и топлину коју је осећао док је био прекривен снегом!

У скиту Свете Ане живео је од 1890. до 1915. године, истински се кајући и трпећи многа лишавања и недаће. Често се причешћивао Светим Даровима, Пречистим Телом и Крвљу нашег Господа, молећи се и никада не пропуштајући дневна последовања и заједничке молитве.

Господ га је заузврат обдарио многим духовним даровима, међу којима су били и дарови прозорљивости и пророштва. Када су га једном приликом у каливији Сретења посетила тројица Руса, желећи да га упознају и добију његов благослов, он је свакоме од њих дао по један дар: првом је дао три зрна боба, другом мало тамјана, а трећем цвет.

Кад су Руси отишли, оци су га упитали за значење ових дарова. Он им је објаснио: „Првом сам дао боб јер ће он постати монах. Другом сам дао тамјан јер ће по повратку кући сазнати да му се отац упокојио. Трећем сам дао цвет јер ће остати у свету да би се оженио и тај цвет ће дати својој невести.” И заиста, догодило се управо онако како је предсказао и пророковао старац Јоаким!

Није прошло много времена од тог догађаја, а старац је осетио малу слабост и предсказао да ће за три дана умрети. Разболео се и услед тога блаженом смрћу отпочинуо у Господу, да би из овоземаљског прешао у небеско и вечно, божанствено обитавалиште.

* * *

Зар ћемо допустити да тама заборава прекрије казивање о блаженој души монаха Макарија Григоријатског, уместо да га објавимо и изнесемо на светлост, како би се, као прво, открила чудесна дела Промисла Божијег, а као друго, његово дубоко покајање?

Блаженог старца Макарија упознао сам током мојих честих посета његовом манастиру, где је служио као гостопримац (архондар) у архондарику. Како је драматична његова животна прича! Каквим је заплетима обиловала, да би најзад имала блажен и спасоносан крај!

Старац Макарије стигао је на Свету Гору 1922. године, а замонашио се у време када је игуман Григоријата био отац Георгије. Због болести је добио благослов да оде у Солун ради лечења. Будући млад и неопитан у погледу сплетки лукавога, потчинио се нездравој љубави своје мајке. Затим је отишао у Атину где је, несвестан своје духовне немоћи и неопитности као и погибељи која прети монаху у свету, почео помало да одступа, да би затим дошао и до потпуног напуштања и порицања монашке схиме. Убрзо се оженио и добио дете.

Међутим, тих девет година током којих је монах Макарије живео као мирјанин, биле су испуњене великом горчином, жаљењем и узнемиреношћу. Без обзира на богатство и срећан живот, због гриже савести нигде није могао да се смири. Једног дана, кад је био сам са својим детенцетом старим четири године, пресвлачио је поткошуљу и зачуо како дете, које га је задивљено посматрало, гласно каже: „Тата, желим да имам иста таква црвена слова каква имаш и ти!” Шта се догодило? Дете је својим чистим очима на очевим грудима видело неизбрисива слова монашке схиме, која носе монаси. Монашка схима и монашки постриг су неизбрисиви печати. Старац Макарије био је дубоко потресен. С великим болом донео је одлуку да се врати у манастир свог покајања. У јуну 1934. године отишао је на Свету Гору. Тадашњи игуман, отац Атанасије, узвишени храст врлине, послао га је у Кареју код духовника, оца Доротеја, где је остао три и по године. Потом се вратио у свој манастир, и готово да је немогуће описати његове напоре и покајање, као и његову усрдност на разноликим послушањима. Напорно је радио. Направио је десет тераса са степеницама; одсекао је стену из једне исушене јаме а њено место попунио плодним земљиштем, на којем је засадио маслине, наранџе и винову лозу. Говорио је мало, али веома мудро. Увек је уздисао и никад се није смејао. Често је обарао главу и могло се чути како каже: „Авај мени!” Након свог повратка на Свету Гору проживео је овде још четрдесет година. Биле су то године најдубљег покајања и жаљења. Његов крај био је хришћански, без бола, миран и са добрим одговором. Разболео се и у часу кад су га повели у Солун упокојио се у аутомобилу. Возач каже да је у том тренутку осетио неописив миомирис.

* * *

Лично сам био сведок недавног великог пожара који је уништио једну трећину пошумљене територије на Атонском полуострву. Пожар тих размера није избио у читавој историји Свете Горе. Прича се, иако никад није потврђено, да је овај пожар предсказао Свети Нил Мироточиви који је, како кажу, рекао и да ће потрајати четрнаест дана.

Због јачине овог пожара, широке области коју је захватио и његове упорности упркос свим напорима монаха, ватрогасаца, војске и механичких справа, старији оци сматрају овај пожар „знаком”. И поред многих молитава и литија, киша је падала свуда унаоколо а да ниједна кап није пала на област захваћену пожаром!

Старији оци кажу и да се пожар, који се појавио у некој ограниченој области, гасио чим би биле изговорене молитве на литији и донете свете мошти. То се обично дешавало тако што би, благодарећи покровитељству и заштити Пресвете Богородице, пала киша или што би ветар дунуо у супротном правцу. Међутим, овако велики пожар подстакао је питање због чега је Пресвета Богородица, Старатељка Свете Горе, напустила Своју Градину, препустивши је упорној махнитости пожара.

То питање би за нас остало без одговора да нисмо посетили времешне, седобраде старце који су, без обзира на своје оскудно световно образовање, имали умове просветљене дугогодишњим подвижништвом. Они су нам рекли:

„Неки кажу да је то искушење, а ми кажемо да је то лекција коју треба научити. Сагрешили смо, прекршили смо закон и учинили неправду монаштву. Због тога су нам потребни покајање, сузе и скрушеност.”

Неки су рекли и да је овај пожар „предсказање страшних ствари које ће доћи”. У време велике суше један монах је рекао: „Док на Велики Петак са сузама не паднемо на колена и не покајемо се, неће се зауставити гнев Божији.”

Током осамнаестог века, након упокојења пустињака Дамаскина, Свети Харалампије се подвизавао у једној безводној каливији са северне стране скита Свете Ане. Свети је био истински борац Христов и недремани ученик сећања на смрт. Свакога дана, након вечерње молитве и вечерње службе, легао би у мртвачки ковчег и положио главу на један камен. Прекрстио би руке као да је умро и, између осталог, самоме себи рекао:

„Отишао је стари Харалампије. Умро је и сад нам више неће досађивати својим брбљањем – тако ће говорити остали оци. Нека Бог упокоји његову душу. А шта ћеш ти, несрећниче, сад учинити? Како ћеш се појавити пред Судијом? Ако се и праведан тешко спасава, шта ће бити с безбожником и грешником?”

Свакодневно је изговарао овакве и сличне ствари и непрекидно плакао, готово до јутра остајући будан и говорећи: „Приђите, поклонимо се и клекнимо пред нашег цара, Бога...”

Другим речима, он је и своје руке, и своје стопе, и свој слух и свој ум, и све силе своје душе посветио поклоњењу, славословљу и благодарењу.

* * *

Пред крај свог живота, каруљски подвижник старац Филарет позвао је свог суседа и саподвижника Гаврила да дође и да донесе пијук и лопату.

„Брате, мој крај се приближио. Требало би да се припремим за путовање. Љубави твоје ради, пођимо мало даље од моје каливије.”

Придигао се с великим напором. Кад су стигли до једног места међу стенама на којем се налазило мапо земље, старац Филарет је легао: „Овде ће бити мој гроб. Измери га и ископај да би био спреман.

Отац Гаврило је простодушно одмерио земљу и почео да копа. Након отприлике једне седмице, пустињак и ревнитељ врлине, Филарет, утекао је из овог привременог света.

* * *

Монах Хризостом Дионисијатски написао је на сточићу своје келије:

„Ускоро ћу умрети. Шта би требало да учиним?

1) Да позовем игумана да ме исповеди.

2) Да од свакога затражим опроштај.

3) А након тога? Након тога би требало да се предам милости Божијој.”

* * *

На Светој Гори живео је и један руски монах, старац Тимотеј. Упокојио се 1848. године. Његов живот био је непрестана молитва. Није поседовао ни сопствену келију. Његова келија била је црква. Свакодневно би начинио три стотине метанија падајући на колена и хиљаду и двеста стојећи усправно. Свакодневно је читао Апостол, Еванђеља, акатист светоме којем је дан посвећен и Добротољубље. Ћутао је пуних 14 година и за то време није прозборио ни једну једину реч. Своје молчаније прекинуо је искључиво ради послушања.

Један трезвеноумни отац, наш савременик, рекао је следеће: „Ако бисмо детенце затворили у посластичарницу смештену на некој клисури и при том отворили сва врата, опет не би претила опасност да детенце настрада јер би његова пажња била усредсређена на слаткише. Исто се може рећи и за ум. Он остаје уз оно што представља његову посластицу. Због тога ћемо му понудити непрестано духовно делање.”

* * *

Један старац је рекао: „Видим да данашња омладина чини многе погрешне ствари да би се наслађивала уживањима, док би у духовном животу могли да пронађу далеко дубље, божанствене насладе. Неко од њих би могао да каже: "Причаш нам о Рају и томе сличном, а ми не знамо ни да ли то постоји или не постоји! Још у овом животу може да се доживи велика радост и наслада, и то не само на минут или на десет минута, на десет дана или на читаву годину. Могу да живим у радости и да се питам да ли у Рају постоји већа наслада од оне коју осећам овде.» Данашња омладина сматра да јој је све од користи. Много ме подсећају на децу која су живела током немачке окупације и узимала све што би војници бацили. Док су јели ту храну мислили су да је одличног укуса, чак и онда кад је била трула!”

* * *

На Светој Гори живео је један руски ђакон по имену Макарије. Био је иконописац и човек савршеног послушања. Достигао је такву меру врлине да је главу завлачио у једну црну кутију како се његов ум не би удаљио од јединства са Богом.

* * *

Један стари монах из скита Св. Ане казивао нам је следеће:

„Тај најслађи укус узвишеног созерцања и умне молитве осетили су наши оци који су се подвизавали у пећинама изнад скитске области, тамо где је живео старац Дамаскин. Посетио сам их кад сам био млад. Кад сам се попео уз стрме гребене, угледао сам троношце на којима су држали књиге за читање. Овде се могао видети и научити уистину монашки начин живота. Сви ови оци будно су мотрили на послушање, одсецали су сопствену вољу и овоземаљске бриге и учили да буду опрезни у погледу прелести лукавога. У тренуцима молитве бивали су духовно уздигнути и наслађивали су се најслађим Именом Господа нашег Исуса Христа. Неки од њих хранили су се жировима и, достигавши највећу висину бестрашћа, скривали су се од осталих скитских отаца. Свеблаги Бог подарио је светост овим оцима јер су Му добро служили и творили су вољу Његову. Због тога су то место прозвали Свето Место!

Долазили су овамо и многи мирјани, који су се жалили да им током богослужења ум лута тамо-амо. Ови људи би требало да буду поучени следећим примером: кад човек данима плови у чамцу, а посебно по узбурканом мору, да ли мисли о било чему другом осим о ликовима драгих људи? Сад, кад су у цркви, требало би да упореде ништавност тих ликова са страшним тајноводством које се збива у светом храму, где се жртвује Син и Логос Божији, само и једино зато да би хришћани научили да треба да се потпуно погрузе у то Тајинство.

Хришћани, а превасходно монаси, треба да су сједињени са Свесветим Богом. Приликом разлучења душе од тела, човек ће угледати светог ангела како носи сасуд преиспуњен миомирисним цвећем духовног Раја, којим ће се наслађивати само они који су читавог живота били сједињени с Триипостасним Богом. Овај сасуд с миомирисним цветовима угледаће и они чији је ум у часу Литургије био испуњен испразним и световним помислима, али ће их лукави и завидљиви демони спречити да се њиме наслађују и рећи ће ангелима:

„Ови су у часу Свете Литургије били расејани и бринули су о световним стварима и насладама. Будући да се нису трудили да задрже Бога у својим мислима, да нису окусили духовне насладе док су још били у телима и да се ни на крају свог овоземаљског живота нису покајали, немају право да се наслађују миомирисом најслађег, вечног созерцања.”

Те несрећне душе ће издалека посматрати оно што су изгубиле због своје непокорности Еванђељу и Закону Божијем и вечно ће говорити: „Тешко нама, због малог немара изгубили смо вечну радост и наслађивање!”

„Ми смо изгубљени”, рећи ће, према казивању Светог Теодора Студита, они монаси који су пропустили да испуне завете дате приликом примања ангелске схиме, због чега их је победила испразност овог света.”

* * *

Догодило се да је у манастиру Ивирону један парохијски свештеник током службе кадио испред манастирских старешина, који су били уз своје стасидије. Свештеник је прошао поред проистаменоса а да га није окадио. Након отпуста на божанственој Литургији, позвали су свештеника да објасни свој поступак. Одговорио је да он, пролазећи поред те стасидије, никога није видео и да је она била празна.

Оци су затим позвали проистаменоса, рекли му шта се догодило и додали: „Оче, буди опрезан, јер је овај свештеник, који је прост човек, посведочио о ономе што је видео.”

Проистаменос је скрушено одговорио: „Овај свештеник је у праву. Поред стасидије сам био присутан само телесно. Међутим, мој ум је лутао тамо-амо, размишљајући о нашем манастирском метоху који се налази у свету.”

* * *

Један пустињак је рекао: „Подвижниче, кад безмолвствујеш, буди опрезан да се твој ум не улењи. Помисли на пчелу: то је срце које стално чезне за разним врстама цвећа, односно за разним врлинама. Ослони се на љубав Божију и на ближњег (а ближњи је ум) и чувај оно што је у срцу, чији је символ кошница. Свети Никодим каже да је срце свакога од преподобних отаца било слично кошници, а да се њихов ум незасито насићивао медом непрестане молитве. Молитва подсећа на матицу која се буни против трутова и убија их, а трутови су подмукле страсти.” Ове речи записао је ученик једног старца, опитног светогорског подвижника.

* * *

Пре много година, у једној келијици у близини костурнице скита Свете Ане, подвизавао се јеромонах Матеј, који је поседовао дар непрестане молитве. Једног дана, отац Матеј зачуо је неки шум у костурници. Отворио је врата и угледао мноштво прекрасних младића, од којих су неки узимали кости и односили их док су неки уносили кости у костурницу.

Старац је био запрепашћен. Његово чуђење разрешио је један од тих блиставих младића: „Зашто се чудиш, оче Матеју”, рекао је он. „Ми смо ангели Божији и Пресвета Богородица заповедила нам је да урадимо ово што видиш. Ми овамо преносимо кости оних људи чији је ум непрестано био привезан за Атос и који су желели да овде окончају свој пут, али нису у томе успели. Зато овамо преносимо њихове кости, да би ту почивале до Другог Доласка. Остале кости, које видиш да одавде односимо у свет, припадају оним монасима чије је тело било овде али им је ум обитавао у свету, јер су желели да остану у вези с рођацима и мирјанима. Због тога у Дан Суда неће васкрснути на Светој Гори него у свету.”

* * *

Старац Јосиф Исихаста резао је крстове. То је било његово рукоделије. Он, међутим, није урезивао мноштво детаља. Кад су га једном упитали због чега је његово рукоделије тако једноставно, он је одговорио:

„Једино што желим да обезбедим овим простим рукоделијем јесу основне животне потребе. Ако бих желео да се бавим истанчанијим послом, то би ми задало много више брига. Осим тога, људи би се више заинтересовали за истанчанији рад и то би била додатна препрека мом безмолвију. То би за последицу имало расејаност ума, који би се удаљио од сећања на Бога. Кад је монах спречен да задржи ум у сећању на Бога, не би требало да наставља посао којим се бави, јер то значи да он шкоди његовом монашком животу.

Христос је ове "сувишне бриге́ изједначио са развратом и пијанством. Помислите сад: ми се, да тако кажемо, исцрпљујемо глађу (постом) а доживљавамо исти неуспех као да смо развратници! Те три ствари (пијанство, разврат и стална обузетост размишљањем о световном) изазивају отежалост и скамењеност срца, а самим тим и наш пад.”

* * *

Његове речи подсећају на речи древних подвижника, који су се бавили једноставним и маловредним рукоделијем, које самим тим не задаје много бриге.

Један велики, савремени подвижник, који је из здравствених разлога морао накратко да оде у свет, рекао ми је следеће:

„Кад сам се вратио на Свету Гору, требало ми је месец дана да поново саберем свој ум и да се ослободим његовог лутања и лебдења током молитве.”

Током протеклих векова, било је и људи највишег државног и друштвеног ранга, као што су цареви, царице, краљице, принчеви, кнежеви и кнегиње, који су у доброј нади ступили на пут ангелског живота.

Један од таквих био је и преподобни Павле Ксиропотамски, чији је отац био цар Михаило Куропалат. Будући да није могао да поднесе неправду и безакоње људи своје епохе, одрекао се престола и постао монах. Његова мајка, узвишена Прокопија, пре него што је родила светитеља, имала је једно откровењско виђење.

У том виђењу, она је на снопу жита родила јагње. Убрзо након његовог рођења, ово јагњешце напала су два лава чију је снагу оно надвладало силом Часног Крста. Ова два лава представљала су символе ђавола и света, које је победио овај светитељ, најкроткије и најодважније јагње Христово. Оно је својим медоточивим речима нахранило многе душе, као да им је дало снопове духовног жита и благодатног хлеба.

* * *

У време кад је Свети Григорије Синајски напуштао Свету Гору, Марко Прости био је спреман да га прати. Он беше већ скоро напустио Свету Гору кад је зачуо неки глас и осврнуо се да види ко га то дозива. Тада је угледао чудне и задивљујуће ствари. Света Гора је, као неки високи замак, са свих страна била опкољена огромним пирговима (кулама) који су се протезали од једног до другог краја. Међу тим зидовима уздизала се величанствена и велелепна златна палата, у којој је седела Царица Небеска, Пресвета Богородица, окружена небројеним мноштвом ангела, архангела и монаха који су Је непрестано славословили.

* * *

Наш преподобни отац Антоније Есфигменски, пореклом Рус, достигао је највећи духовни успон 1012. године. У време свог боравка у Константинопољу сусрео је светогорске монахе. Њихова побожност и врлине оставили су дубок утисак на њега. Упознавши најузвишеније подвижништво и сам је отишао на Свету Гору и постао послушник игумана светог манастира Есфигмена. Пре него што се замонашио, три године је био искушеник.

Игуман је имао једно небеско виђење и одлучио је да свог ученика пошаље натраг у Русију, ради душевне користи тамошњих хришћана и организовања монаштва, тада још непознатог у овој непрегледној земљи која тек недавно беше примила хришћанство. И заиста, молитвама преподобних атонских отаца и браће Свети Антоније је, заједно са игуманом, преподобним Теодосијем, основао манастир у околини Кијева.

* * *

У нартексу католикона кавсокаливијског скита постоји једна фреска на којој су живописани ликови преподобних отаца. Они су се подвизавали у околној области и приказани су како клече пред престолом Пресвете Тројице, молећи се за све светогорске монахе.

Живописац који је насликао ову фреску био је надахнутједним виђењем Светог Акакија. Наиме, Свети Акакије је током једне Литургије имао виђење преподобног Максима Кавсокаливијског како кади одевен у свештеничку одежду и у пратњи четрдесеторице светих монаха.

* * *

Кад се Свети Дионисије Олимпијски подвизавао на Светој Гори и настојао да сагради црквицу, посетио га је један његов познаник, такође монах. Тај монах је видео двојицу људи који помажу преподобном, носећи камење до места на којем се градила црква. Кад је пришао да их поздрави, ова двојица људи су ишчезли и преподобни је остао сам.

Зачуђени и задивљени посетилац упитао је преподобног ко су ова двојица и где су отишли. Преподобни је одговорио да ту нема никога осим њега самог и Бога. Међутим, монах је разумео да је Бог послао два ангела у људском обличју да би помогли преподобном Дионисију у овом делу и прославио је Божији Промисао и Његов домострој.

* * *

Благочестиви живот нашег преподобног оца Козме Зографског, пореклом Бугарина, био је преиспуњен светим откровењима. На Свету Гору стигао је 1280. године и током једног краћег периода подвизавао се у киновијском манастиру Зографу, да би затим безмолвствовао у оближњој испосници. Удостојио се да добије дарове прозорљивости и пророштва. Видео је како демони муче душу хиландарског игумана. Видео је да на празник Благовести Пресвета Богородица служи у цркви и у олтару манастира Ватопеда.

Кад је једном приликом отац Козма пожелео да поједе мало рибе, орао ју је уграбио од рибара Хризостома и бацио пред светитеља. Осим тога, Свети Козма је много пострадао због демонских напада.

Док су оци појали током његовог погреба, сабрале су се све животиње које су живеле у околини, како на копну тако и у ваздуху. Свака од њих огласила се својим сопственим гласом, као да су желеле да се на тај начин последњи пут опросте од овог облагодаћеног подвижника. Вредно је помена и то да приликом отварања светитељевог гроба његове мошти нису пронађене.

* * *

У Великој Лаври подвизавао се и побожни Григорије Доместик. Током једног бдења (уочи Богојављења) на богослужењу је отпојао „О Тебје радујетсја...”. На крају бдења накратко је заспао и видео Пресвету Богородицу како стоји и говори му: „Прихватила сам твоје појање, Доместику, и много ти благодарим.” Истог тренутка дала му је један дукат, који све до данас стоји на Њеној икони.

* * *

Једном приликом, кад је преподобни Јефтимије, ктитор манастира Ивирона, на празник Преображења служио на самом врху Атонске горе, небеска светлост озарила је све који су тамо били присутни и сви су пали на земљу, не могавши да поднесу ово блистање.

* * *

„Не јадикуј. Твоје име записано је у Књигу Живота”, рекао је Господ простодушном и прозорљивом старцу Аверкију из Новог Скита, кад му се током једног бдења јавио у скитском католикону.

* * *

Знаменити духовник, отац М. из скита Свете Ане, послао је једном приликом свог послушника да изврши неки задатак. Пролазећи кроз скитски кириакон, послушник је видео једну старицу која је чистила цркву и двориште. Та старица није била нико други до Света Богородитељка Ана, мајка Пресвете Богородице.

* * *

Многопоштовани научник и монах, старац Теоклит Дионисијатски, казивао ми је како је једном отишао у посету чудесној души и библијској фигури, руском пустињаку оцу Тихону. Приближавајући се испосници, зачуо је божанствено појање. Помислио је да се служи божанствена Литургија и одлучио да остане напољу док се не заврши. Кад је најзад ушао, у цркви је затекао само оца Тихона, и то у тренутку док се причешћивао Светим Хлебом. (Старац је све време чувао Свети Хлеб и њиме често причешћивао самога себе.) Отац Теоклит је био задивљен и питао се шта ли је значило оно чудесно појање које је претходно чуо.

* * *

Непосредно пре блаженог упокојења овог пустињака, старца Тихона његов послушник и ученик био је сада већ славни отац Пајсије. Следећи догађај десио се осмог септембра, уочи празника Рождества Пресвете Богородице. Старац Пајсије посетио га је у његовој келији.

„Јеси ли ти Свети Серафим”, упитао је отац Тихон који је био на самрти.

„Шта си рекао, старче? Нисам те разумео!”

„Да”, одговорио је он, „малопре је овде био Свети Серафим Саровски заједно са Пресветом Богородицом, и ми смо беседили.”

„Шта ти је рекла Пресвета Богородица”, упитао је отац Пајсије.

„Рекла ми је да ће ме узети након Њеног празника.”

И заиста, десетог септембра, после празника Рождества Пресвете Богородице (осмог септембра), отац Тихон је у миру уснуо у Господу, држећи крст у рукама. Непосредно пре упокојења отац Пајсије му је дао да помирише босиљак.

„Зар не мирише дивно, старче”, упитао је он.

„Да, чедо моје, али Рај мирише много лепше...!”

* * *

Када је новојављени руски светитељ Силуан Атонски био неискусан почетник, услед демонских напада пролазио је кроз период страдања. Једнога дана пао је у крајње очајање и рекао: „Бог је неумољив!”

Чим је то помислио, осетио је потпуну усамљеност. Његова душа потонула је у таму страшног неспокојства. Међутим, убрзо потом пошао је на вечерњу у цркву Светог пророка Илије, која се налази недалеко од млина манастира Светог Пантелејмона. Ту је видео како са десне стране царских двери, где се налази икона Спаситеља, силази Христос Чија је лепота била неописива. Читаво његово биће, и душа и тело, преиспунило се огњем благодати Светог Духа (Лк 12,49).

Будући да су његове снаге биле сасвим исцрпљене, није могао да поднесе ово виђење и пао је на земљу. Господ је постао невидљив. Како је сам касније записао, стање у којем се тада нашао овај светитељ било је неописиво: би однесен до трећег неба... да ли у тијелу, да ли изван тијела... и чу неисказане ријечи (в. 2Кор 12,2–4) које су долазиле одозго. У оном тренутку, спокојни лик Христа Који све опрашта, Који безгранично љуби, Који је преиспуњен смирењем и радошћу привукао је васцелог човека. Услед созерцавања Божанства и испуњавања најслађом љубављу, душа је иступила из обличја овога света.

Након овог богојављења, којим је његова душа спознала васкрсење у светлости истинског и вечног живота, Свети Силуан је живео у атмосфери пасхалног славља. Све је било дивно. Свет је био величанствен, људи благодарни, природа прекрасна, душа лагана, реч Божија слатка а свеноћна бдења радосна, док је душа осећала самилост према целом свету.

* * *

Једном је неки добар и врлински монах видео Пресвету Богородицу како чисти манастир Велика Лавра. Није прошло много времена, а турски султан је издао „ферман” према којем турски војници треба да напусте Свету Гору. То се десило 1828. године.

* * *

Старац Евлогије Фанероменски био је пример блаженог подвижника. Док је према другима био снисходљив, према самоме себи био је немилосрдан и суров. Следећи правило Хаџи-Георгија, тринаест година није јео уље.

Током једног празника у келији Пресвете Тројице, док је служио у кухињи, спазио је два демона како седе на судовима и једу остатке хране која је послужена за празник. Њихов старац, велики испосник Хаџи-Георгије, дао је својим ученицима другачије усмерење.

Да би и остале убедио у истинитост свог виђења, заповедио је лукавим духовима да остану и позвао остале да их виде. Видели су их и запрепастили се. Дрхтећи од страха, затражили су опроштај од истинског ученика Христовог, великог Хаџи-Георгија.

* * *

Године 1894. у манастиру Дионисијату живео је један изванредан монах, старац Јаков. Био је то човек врлине, подвига и поузданости. Једном приликом, док је био будан, у паузи између јутрења и Литургије, изгледало му је да се обрео у дворишту које се налази иза светог храмовног олтара. Видео је целокупно манастирско братство (око стотину монаха) у обличју хрпе омлаћеног жита, и видео је Часног Претечу, њиховог заштитника и покровитеља, који је изашао из храма носећи у рукама дрвену вијалицу.

И гле, видео је божанственог Крститеља како монахе овог манастира вије по ваздуху као да су хрпа жита. Неки од њих су као плодови пали на земљу, док је друге (ту је добри старац заплакао) ветар развејао као плеву и однео према мору. Кад је вијање завршено, плодоносни монаси су се поклонили Часном Претечи, који се вратио у цркву.

* * *

Један пустињак причао је свом брату: „Оче мој и брате, не знам како, али ја, недостојни, удостојио сам се да ме причести ангео Господњи. Најпре сам видео неку светлост, а затим се појавио ангео носећи Пречисте Дарове. Не могу да схватим како се то догодило...”

* * *

Манастир Дионисијат има на Халкидику један метох који се зове Возина. У периоду од 1919–1920. године економ овог метоха био је старац Нифон, а његов помоћник био је отац Лазар. Једног дана овамо је дошао неки сељак, носећи на магарцу две козје мешине са уљем, од којих је свака тежила осамдесет ока. Сељак их је предао оцима:

„Мој отац је”, рекао је он, „умро пре месец дана. Три пута узастопно видео сам га у сну и увек ми је говорио: "Јанисе, чедо моје, напуни две мешине уљем и однеси их дионисијатском економу. Дај му и оно велико маслиново стабло које се налази на међи нашег имања. Ја сам га узео од тог манастира којем и припада. Учини то без оклевања да би моја душа нашла мир, јер се много мучим...”

* * *

Старац Јосиф Исихаста мирно се упокојио 1959. године и сам нам је приповедао о виђењу које је имао на почетку свог подвижничког живота, у време док је творио најслађу, умну молитву:

„Био сам дубоко погружен у самога себе и изговарао сам молитвене речи, а онда сам се изненада преиспунио светлошћу. Читаво то место преобразило се у светлост. Ту се одједном појавило троје деце, старих од шест до осам година, која су била слична и по лику и по узрасту. Задивљеност њиховом појавом обузела је сва моја осећања... Прилазили су ми у истом ритму, једноликим кораком, као да су једно а не троје. Мелодично су појали: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27), алилуја. Кад су ми се толико приближили да сам, ако бих то покушао, могао да их додирнем, почели су да се повлаче не гледајући иза себе и настављајући да певају ону исту химну и "алилуја́. Благосиљали су ме крсним знаком онако како благосиљају свештеници...”

Након многих молитава и мноштва суза, многопоштовани катунакијски исихаста, отац Јефрем, говорио нам је да може бити сигуран да су његов покојни духовник, старац Никифор, и његов први старац, Јефрем, задобили спасење.

* * *

Један старац каже: „Монаси су неповерљиви према виђењима.”

Наш преподобни отац Павле Ксиропотамски био је чудотворац. У Константинопољу је остарелог цара Романа исцелио од смртоносне болести, а овај му је у знак благодарности поклонио делић Часног Крста и платио све трошкове изградње манастира Ксиропотама.

Кад се светитељ приближио свом концу, његово лице заблистало је као сунце а присутни су од тог блеска попадали на земљу.

Преподобни Павле је уистину био звезда врлине, пожртвовања и странствовања. Осим тога, био је ктитор два царска манастира.

У светом манастиру Ватопеду живео је и његов преподобни гостопримац (просмонариос). Он је чуо глас који је допирао од иконе Пресвете Богородице и рекао му да ће живети још само годину дана, те да се припреми за одлазак из овог привременог живота. Годину дана касније поново је чуо тај исти глас, који му је рекао: „Сад је час да пођеш Господу.”

* * *

Постојале су многобројне исихастичке поуке старца Дамаскина из скита Свете Ане. На жалост, ништа од тога није сачувано јер се није нашао човек који би их записао. Старац је свој овоземаљски живот окончао на следећи начин:

Био је Велики Пост, шести дан месеца марта. Старац, према древном обичају, није излазио из своје каливије. Будући од Бога поучен да је дошао последњи дан његовог земног живота, старац Дамаскин је послао једног свог посетиоца, оца Онуфрија, да позове његовог послушника, оца Мину. Док је то говорио, старац Онуфрије је приметио да плаче и упитао га:

„Шта се догодило, старче Дамаскине? Зашто плачеш?”

„Старче Онуфрије, молим те да узмеш ову књигу преподобног Јефрема и да је чуваш, јер ћу умрети непокајан.”

Старац Онуфрије му је зачуђено рекао: „Старче Дамаскине, толико си времена провео у безмолвију, толико си људи спасао својим учењем да су чак и светост достигли, па опет кажеш да се ниси покајао!”

Он је одговорио, док су му сузе текле низ лице: „Да, старче Онуфрије, нисам се покајао јер је требало да умрем као послушник старца Мине, да останем скривен у својој каливији и да будем непознат људима, јер похвале шкоде спасењу истинског монаха.”

Старац Онуфрије је отишао код старца Мине и обавестио га о ономе што се догодило. Истог часа су се вратили у каливију, где су затекли старца Дамаскина који се већ беше упокојио блаженом смрћу. Сахранили су га и одмах се вратили у своју каливију.

Чим су ушли, старац Мина је рекао: „Имам дрхтавицу и грозницу.”

Деветога марта, на празник Четрдесет мученика, и старац Мина је напустио привремено да би се преселио у вечно. И он се упокојио блаженом смрћу.

* * *

Животописац Светог Никодима Агиоритског, монах Јефтимије, о блаженом упокојењу овог светитеља пише следеће:

„Тих дана извршио је све припреме за одлазак, односно, искрено се исповедио, био миропомазан и свакодневно се причешћивао Пречистим Тајнама. Тринаестог дана, његово стање се погоршало. Било му је веома лоше и више није био у стању да, према свом обичају, умно изговара молитву, због чега ју је изговарао наглас. «Опростите ми, оци моји́, рекао је браћи. »Мој ум је уморан и не може више да се задржи на молитви, па је зато изговарам наглас. Мој живот се приближио крају, али ће вам Свети Бог платити за труд ваше љубави око мене, грешника. Сад вас молим да ми донесете мошти мојих Светих Отаца, Светог Макарија Коринтског и Партенија, нашег светог духовног оца.» Обгрливши и целивајући свете мошти, плачући је говорио: «Зашто сте ме, Свети Оци, оставили да будем сироче? Ви сте мирно отпочинули због врлина које сте задобили овде на земљи и сад се наслађујете славом Господњом, док ја страдам због својих грехова. Преклињем вас, Свети Оци, да умолите Господа да ме помилује и да ме удостоји да будем тамо где сте и ви.» Јадиковао је читавог дана, а током вечери му је позлило. Очекујући његово упокојење, браћа су читаву ту ноћ провела у бдењу. Често су му прилазили и питали: »Како ти је, учитељу́, а затим мало разговарали с њим. У осмом часу ноћи, кад су га поново то упитали, он им је одговорио: «Умирем, умирем, умирем. Молим вас да ме причестите.» Пошто се припремио, примио је Пречисте Тајне. Убрзо потом затекли су га скрштених руку и испружених ногу. Кад су га упитали: »Учитељу, како ти је́, он им је одговорио: "Примио сам Христа у себе и како да не будем спокојан? Након што су мало пробеседили, он је заћутао.”

Нешто мало пре свог упокојења, велики пустињак, затворник, учитељ умне молитве и саветодавац многих душа, Калиник Исихаста из Катунакије имао је виђење у којем су му се јавили атонски светитељи носећи свеће у рукама. Његово лице заблистало је од радости. Позвао је своје послушнике и рекао:

„Молим вас да одете и да припремите цркву, јер ће атонски светитељи доћи да ме одведу. Читавог живота сам их преклињао за такав дар и ишчекивао га.”

О блаженом упокојењу овог блаженог човека казивао нам је, поред многих других, и његов послушник, простодушни Христодул. Овај монах је и животом и речима био незлобив као јагње Божије. Сада се и он преселио из овог живота.

* * *

Један монах се упокојио тако што је до последњег тренутка призивао Светог Духа говорећи: „Душе Свети, Душе Свети, Душе Свети”, рекао је три пута и издахнуо.

* * *

Блажен је био живот а блажено је било и упокојење пустињака Филарета, истинског пријатеља врлине и пустиње.

Непосредно пре свог упокојења позвао је двојицу браће – Данијелита, Данила и Акакија, и том приликом им рекао много тога о умној молитви и о равноангелском монашком живљењу. Тад је устао и захтевао од њих да му отпевају атонску химну, односно „Аксион Ести” („Достојно јест”). Пажљиво је стајао, радосно слушао и, као обично, плакао. Затим их је обгрлио и целивао Христовим целивањем, рекавши:

„Браћо моја, анђелчићи Пресвете Богородице, више вас нећу гледати земним очима, јер ме заступањем Пресвете Богородице и светих атонских отаца Господ призива у небеска обитавалишта.”

Кад су сутрадан дошли да га посете и да узму његов благослов, затекли су га како лежи на дрвеном кревету, прекрстивши руке и склопивши очи, као да спава природним сном.

* * *

Старац Јаков из Кавсокаливије дошао је напокон у Лавру да би се ту бринули о њему. Кад је осетио да му се приближио крај, одлучио је да се потајно врати и да умре у својој испосници, у којој је живео толико година. Једног поподнева, док су оци служили вечерњу, запалио је уљану лампицу и отишао.

Читавим путем до каливије призивао је Света Три Јерарха: „Светитељи, удостојте ме да стигнем и да тамо умрем!”

Корачао је веома споро, тако да је читаву ноћ провео на путу. Тек што је стигао пред своју каливију, угасила се лампица. Срећом, његови суседи су га видели и изашли су да га сусретну. Прекорачио је праг каливије, још једном поновио: „Света Три Јерарха, удостојте ме да овде умрем” и у миру издахнуо.

* * *

Кад је врлински подвижник Петар, који је готово читав живот провео под ведрим небом, предосетио да му се ближи крај, отишао је да се опрости с оцима и браћом у пустињи. „Више се нећемо видети”, рекао је старцу Герасиму Химнографу.

Уочи празника преподобног Петра Атонског вратио се у пећину у којој се налази и храм подигнут у част овог светитеља. Овде се због прославе беху окупили и остали пустињаци. Причестио се Пречистим Тајнама. Оци и браћа благословили су га уобичајеним пустињачким поздравом: „Добар Рај, старче Петре”, он је рекао „амин” и у миру се упокојио.

Неколико дана пре тога отишао је у Кареју где се са свима поздравио и поделио своја рукоделија да би осигурао новац за трошкове свог погреба и служење четрдесет Литургија.

* * *

Блажено, али и васкрсно радосно, било је упокојење старца Дамјана, киновита из манастира Симонопетра. Кад је предосетио крај, ушао је у храм и отпојао „Христос васкрсе”. Умро је 1927. године, након четвородневне грознице. Овај понос киновијског монаштва је педесет година носио исту расу. Уместо келије, користио је једно дрвено склониште у дну ходника, где је могао да се моли и да отпочине.

* * *

Монах Харитон Кавсокаливијски био је духовни унук незаборавног исихасте Харитона. Он је следио благословену стазу свог деде, тако да се још у младим годинама предао борбама и искушењима подвижништва. Често му се дешавало да током јела падне у иступљење (екстазу). Његов живот био је непрекидно бдење и непрестана молитва. И он се упокојио блаженом смрћу.

Био је везан за кревет и непосредно пред смрт имао је једно виђење.

„Оче Атанасије”, рекао је свом сабрату, „погледајте ову прекрасну дечицу одевену у бело. О, како је то дивно! Носе цвеће у својим ручицама. Благодарим ти, Боже мој, што си ме удостојио да видим Твоје ангеле!”

* * *

Приликом једне Пасхе у кириакону скита Свете Ане десио се чудесан догађај.

У часу док се појао „Дан Васкрсења”, један послушник из каливије Светих Бесребреника стајао је усред храма и правио метаније до земље, као кад хоћемо да се причестимо. Нико га није питао зашто то чини. Био је са осталима у заједничкој трпезарији, а затим је отишао у своју каливију.

Пре него што су зазвонила звона за вечерњу у недељу Васкрсења, раширио се глас да се онај монах, који је правио метаније, преселио из овог живота! Светогорски оци верују да они који из овог живота оду на дан Васкрсења не пролазе митарства лукавих демона. Услед тога, оци су благосиљали оног блаженог послушника који је предвидео свој крај или је бар дубоко чезнуо да се упокоји на блистави дан Васкрсења, због чега је правио метаније и тражио опроштај од браће.

* * *

И други пут се на дан Васкрсења један брат упокојио док су оци појали „Дан Васкрсења”. Овај троструко блажени монах стајао је у својој стасидији и држао пасхалну свећицу, а његова душа се, радосно и ликујући због Васкрсења, вазнела на небо! Кад су се оци приближили, видели су да се упокојио. Сахранили су га на скитском гробљу. Његово тело је и даље било савитљиво. Не „скамени” се тело сваког монаха!

Ревносне душе, које сте се удостојиле радости и благослова блаженог и васкрсног упокојења, заступајте и нас, грешнике!

* * *

Епископ Мелитуполиса, Јеротеј, присуствовао је блаженом упокојењу преподобног старца Артемија Григоријатског.

Непосредно пре него што је уснуо сном праведника, старац Артемије је био дубоко спокојан и седео је на свом кревету. У десној руци држао је бројаницу.

„Одлазим, владико мој, одлазим”, рекао је старац. „Хоћу да ме благословиш како бих нашао милост пред Господом.”

„Биће ти добро и поново ћемо се срести”, одговорио му је владика.

„Надам се да ћемо се поново срести ако је таква воља Божија, али данас ми учини љубав и остани, па ујутро иди. Хоћу да добијем и твој последњи благослов.”

Два сата касније, након што се причестио Пречистим Тајнама, предао је дух изговарајући: „Слава Теби, мој Господе, слава Теби!”

* * *

Јеромонах Методије живео је у пустињској келији Светог Нила. Био је крајње милосрдан и нико од њега није отишао празних руку. Изгледало је да би и самог себе дао као милостињу.

Упокојио се као птичица. Лагано. Блажено. Остали оци из његове заједнице читали су вечерњу и управо беху прочитали речи „Ангеле Христов, заступниче моје убоге душе...”, кад је побожни старац замолио:

„Оче Ниле, прочитајте поново «Ангеле Христов, чувару и покровитељу моје убоге душе... заступи ме пред Господом и одржи ме у страху Његовом и покажи ме као достојног слугу Његове доброте...»”

Након тога старац је сео, три пута немо уздахнуо и предао свој дух. Блажено упокојење.

* * *

Неки монах је упитао једног старца, којем је било више од сто година: „Шта осећаш сад, кад треба да одеш из овог привременог света?”

„Осећам толику радост и спокојство као да одлазим на венчање”, одговорио је старац.

* * *

Један добар и врлински јеромонах из манастира Светог Павла упокојио се док је био изван манастира, седећи на једној стени и благосиљајући десном руком!

* * *

Један старац – подвижник по имену Хризостом, који је још увек жив и који се преко четрдесет година подвизавао у катунакијској пустињи, казивао ми је следеће:

„Имао сам духовног брата по имену В. У свему се подвизавао, а посебно у блаженом подвигу послушања. У часу кад је издахнуо, његово лице је заблистало. Касније су ме обавестили да је, тачно у часу кад се овај монах упокојио, ђавоимана жена у једном манастиру изван Атине рекла: «У овом тренутку видим једног послушника из Катунакије који пролази митарства. Крунисан је црвеном траком на којој пише: »Ангео осмог еона."”

* * *

На дан 13. новембра 1985. године, посетио сам каливију Светог Јована Хризостома у скиту манастира Кутлумуша, где се подвизавао мој љубљени брат, старац Мојсије. Посетио сам га да бисмо заједно прославили празник.

Догодило се да је на тај свети дан благословеног помена златословесног светитеља вршен и помен незаборавном старцу Јовану о којем се, кад је остарио, бринуло братство манастира Кутлумуша. Блажени старац, који се упокојио кад му је било деведесет и пет година, данима пре своје смрти предсказивао је следеће: „Желим да умрем на празник Св. Јована Хризостома (Златоустог), као што је умро и мој старац.” Тако се уистину и догодило.

* * *

Хаџи-Георгије се приближио крају свог овоземаљског живота у Константинопољу. Међутим, крај се истовремено приближавао и његовом духовном брату, оцу Неофиту, у Кавсокаливији. Отац Неофит је био благословен и врлински старчић. Једног дана био је обузет иступљењем. Кад је дошао себи, старац је рекао:

„Сад сам био у Константинопољу, са Хаџи-Георгијем.”

„Шта нам доносиш одатле”, упитали су га остали.

„Ево, доносим вам кољиво.”

„А шта ти је рекао Хаџи-Георгије?”

„Рекао ми је: «За три дана доћи ћу по тебе.»”

И заиста, три дана након упокојења Хаџи-Георгија (17. децембра 1886. године), односно 20. децембра, отац Неофит је мирно предао душу а да уопште није боловао.

* * *

Старац Теофил из Велике Лавре бринуо се за своје сопствене помене и у том циљу обезбедио је новац за парастосе које ће му служити. Непосредно пре своје смрти, сву своју личну имовину поделио је браћи и оцима.

„Велика је милост Твоја, Христе мој!” Биле су то последње речи босоногог старца Авакума и с тим речима у миру се упокојио.

Постоје многи и бројни примери горких плодова које су пожњели они што су прекршили заповести својих духовних руководитеља и били им непослушни. То се види и из светогорске изреке која каже да је „послушање – живот, а непослушање – смрт.”

Један такав пример је и казивање које управо следи:

Отац Мелетије Духовник, наследник Хаџи-Георгија Посника, живео је у келији Светог Николаја, која припада манастиру Пантократору. Поседовао је велику библиотеку и био веома образован. Својим калуђерима никад није допуштао да раде недељом и осталим празничним данима. Тако се догодило да су једног празничног дана послушници дошли с питањем хоће ли отићи да погледају пчеле које су се налазиле у Капсали. Они се нису запутили тамо него су, напротив, продужили до скита манастира Кутлумуша, да би пецали у тамошњем рибњаку. На том месту вода се повлачи и због тога је оно названо „убица”, будући да су се у старини људи овде често утапали.

Тога дана, дакле, овде је због непослушања пао један од браће из ове заједнице и утопио се! Остали се нису усуђивали да се врате у келију и да обавесте старца о овом тужном догађају. Отишли су код других отаца и преклињали их да му то опрезно саопште. Сви су жалили утопљеника и непослушног монаха. Сам старац Мелетије умро је услед неподношљивог бола.

* * *

Један монах је снажно чезнуо да оде са Свете Горе да би видео своју мајку. Иза његове привидно безазлене жеље крило се велико искушење. Будући обдарен расуђивањем, његов старац га је упозорио на то и није му дао свој благослов. Остали монаси из ове заједнице упорно су захтевали да му допусти да оде. Потајно су уредили с његовом мајком да из Кесарије допутује у Константинопољ, где ће доћи и њен син у пратњи једног од сабраће. Постојао је један бродић који је два пута недељно из Русије пловио за Свету Гору и пристајао у Константинопољу. Намеравали су да путују тим бродићем. Пре поласка, отишли су по старчев благослов за путовање. Старац је био прикован за постељу. Чим је чуо о чему је реч, почео је да плаче као да више никад неће видети овог монаха. Остали су покушавали да га утеше говорећи да ће се кроз неколико дана вратити. Међутим, вратио се само његов сапутник, док је онај монах заувек остао у свету.

* * *

Руски игуман Мисаило слао је једном приликом свог послушника на пут манастирским чамцем. Међутим, овај је одбио да га послуша.

Нећу да идем”, рекао је.

„А куда хоћеш да идеш”, упитао је игуман.

„У шуму да цепам дрва.”

Монах је, дакле, отишао у шуму. Међутим, није прошло много времена, а једно стабло пало је на њега. Морао је да оде у болницу и да се покаје за своје непослушање.

Заштита духовног оца обезбеђује послушнику велику и непроцењиву сигурност пред сваком опасношћу, телесном или духовном, пред људима или демонима, у овом животу као у и часу кад послушник предаје душу и прелази у будући живот.

Један послушник живео је у каливији Светог Јована Хризостома, у скиту Светог Пантелејмона при манастиру Кутлумушу. Био је игуманов нећак и из тог разлога често је изазивао свађе и размирице у скиту. Једном приликом тешко се разболео. Док је умирао, никако није могао да се смири. Био је узнемирен и налазио се у неописивој пометњи и растројству. Духовници су читали молитве за разлучење душе од тела, али ништа није помогло. Пометња и агонија само су се увећавале. Позвали су његовог старца Хризостома, који је ставио руку на послушникову главу и рекао:

„Чедо моје Јоване, упокоји се и ја ћу твоје бреме преузети на себе.” Осим тога, обећао је да ће сиромашним подвижницима поделити милостињу за бдења и молитве на бројаницама, као и да ће у његово име затражити опроштај од свих које је увредио.

Тек што је старац ставио руку на његову главу и изговорио ове речи, послушник се потпуно умирио и спокојно предао душу.

* * *

У керасијској келији Светог Јована Богослова живео је и грчко-руски јеромонах Акакије, који је имао двојицу послушника, Аверкија и Прохора.

Једном приликом отишли су на врх Свете Горе и провели ноћ у катизми Пресвете Богородице, месту где се Пресвета Богородица јавила преподобном Максиму Кавсокаливиту. Иако му је његов старац заповедио да не иде, отац Аверкије је отишао да преноћи у усамљеној келији и за собом закључао врата. Током ноћи, напали су га демони. Појавио се демонски дух и почео бесомучно да га удара. Монах је почео да запомаже. Дотрчао је његов старац, узео крст и сатворио молитву, али демон није отишао. Отац Аверкије није могао да устане и да отвори врата. Тад је отац Акакије ушао кроз прозор и рекао нечистом духу:

„С којим правом нападаш мог послушника?” Чим је то изговорио, демон је ишчезао. Отац Аверкије је био слободан и умирио се. Овај догађај, с једне стране, открива духовно превасходство старца, а са друге, опасност која прети кад послушник извршава своју вољу и кад је непокоран.

* * *

Незаборавног оца Саву Духовника називали су „Новим Хризостомом (Златоустим)”. Читавих двадесет година живео је поред свог старца, Илариона Ивиронског, а после његове смрти подвизавао се у каливији Васкрсења Господњег у Малом скиту Свете Ане.

Упокојио се 1908. године, након што је поживео осамдесет година. Одликовао се даром утехе, мудрим руковођењем душа, умећем расуђивања, приступачношћу, умилношћу, кротошћу и љубављу. Непрестано је исповедао. Исцељивао је ђавоимане.

Свакога је примао и у било које доба дана. Спавао је свега три или четири часа дневно. Увече би се сат или два бавио кореспонденцијом. Требало је да прочита безбројна писма која је добијао и да на свако од њих одговори.

Сматра се последњим од духоносних људи прошлог поколења.

Његова врлина расуђивања постала је пословична. Причестио је једног лекара који је пре исповести водио грешан живот. Том приликом је рекао:

„У овом стању може те исцелити једино Божанствено Причешће.”

Користио је вештину да и самога себе представи као истог онаквог грешника какав је онај што се исповеда, да би га на тај начин охрабрио и да би успео да свакоме приступи на посебан начин, односно да би покајника ослободио стида и оклевања.

Током турске окупације појавили су се извесни проблеми између Турака и манастира Кутлумуша. Турци су постали толико срдити да су помишљали да поруше манастир.

Оци су запитали оца Саву шта да раде.

„Ставите на манастирске двери енглески грб, а на сваки пирг (кулу) енглеску заставу”, одговорио им је он.

Турци су шкргутали зубима, али нису желели да зарате с Енглезима.

* * *

Оца Григорија Духовника, строгог поштоваоца светих канона, називали су „другим Василијем Великим”.

Незаборавни епископ арголидски Јеротеј написао је о њему следеће: „Видео сам новог Василија Великог, којега красе исте оне душевне врлине какве су красиле и оног претходног, и који страда од исте болести.” Упокојио се 1899. године, кад му је било седамдесет пет лета. Код њега се исповедао онај велики и смирени патријарх, као и многи други архијереји који су долазили да посете светоимену Гору. Патријарха је његов духовни отац угостио са три смокве на глиненом тањиру и чашом кишнице.

* * *

Отац Серафим, духовник из скита Свете Ане био је несреброљубив, незлобив, дуготрпељив, милостив и увек спреман да опрости. Утешио је многе душе, како на Светој Гори тако и изван ње, у Солунској, Касандријској и Јерисоској митрополији.

* * *

У Кавсокаливији, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, живео је и старац по имену Григорије (Каротос). Имао је једног послушника који је, пре него што ће испустити душу, рекао свом поштованом старцу:

„Старче, дошли су демони и траже моју душу јер тих и тих дана нисам извршио своје правило.”

Нека оду”, рекао је старац, „јер ћу ја исправити твоје пропусте.”

Послушник се задовољно насмешио и у миру предао душу.

* * *

Један старац каже: Током божанствене и свете исповести не суди се само оном који се исповеда него се суди и исповеднику. Стари исповедници (духовници) су били делатни. Нису судили на основу тежине преступа него на основу намере. Нису били у тој мери усредсређени на оно што слушају него на то како ће се опходити према души покајника.”

* * *

Један мудри духовник је рекао: „Даћемо епитимију, али ћемо исто тако и утешити душу.”

* * *

Духовни отац великог посника Хаџи-Георгија био је чудесни јеромонах Неофит (Караманлис) (1756–1860). У Кареју је прешао 1848. године, након што се током дужег периода подвизавао у кавсокаливијској и керасијској пустињи. Његова келија, названа „Свети Николај” (Капрули), припадала је манастиру Симонопетра. Био је духовник пет манастира и свих архијереја који су у то време боравили на Светој Гори.

Своју смрт је предвидео четрдесет дана унапред. Сам је ископао свој гроб и прочитао Еванђеље и Псалтир.

Причестио се Светим Тајнама, дао благослов својим послушницима, прекрстио се и у миру предао душу Господу.

* * *

Између осталог што је сабрано у животопису незаборавног оца Кодрата Каракалског, помиње се и да је знаменити духовни пастир поседовао благодатни дар састрадања са покајницима који су се исповедали, да је плакао због њих и да је заједно са њима извршавао правило (епитимију) које би им наложио.

* * *

Оци односе преминулог брата на скитско гробље, где овај, посредством свог духовника, тражи опроштај од браће уколико је некога од њих ражалостио. Кад је отац Мина отишао из овог привременог живота, није се нашао ниједан брат који би рекао да га је (отац Мина) некад ражалостио. Напротив, сви су потврдили да отац Мина, иако често веома исцрпљен, никада није одбио да, материјално или духовно, помогне ономе коме је то било потребно!

Живела су овде и два брата међу којима је често долазило до свађе, јер је један од њих, по имену Зосима, често тражио нешто новца од оног другог говорећи да му овај то дугује. Други брат је говорио да му ништа не дугује, тако да су се стално препирали. Кад је отац Мина чуо за то, рекао је свом послушнику:

„О, блажени Онуфрије, они се свађају! Морам наћи нешто новца и дати га ономе што га тражи како би та препирка већ једном престала!”

Старац је, дакле, узео нешто новца који је имао и отишао код о. Зосиме говорећи: „Оче Зосима, ево ти новца који ми је дао отац..., јер га дугује теби. Међутим, то мора остати тајна, јер знаш да сам ја духовник.”

Тако се окончала препирка између ова два брата!

Кад се отац Мина преселио из овог света, остали су хвалили његове врлине а отац Зосима је рекао да му је старац потајно вратио дуг у име брата с којим се свађао. Кад је то чуо онај брат, узвикнуо је:

„Не, оче Зосима, ја му никад нисам дао тај новац!” Сви оци који су то чули, и млађи и старији, једнодушно су се сложили да се отац Мина, будући уистину украшен великим врлинама, из привременог преселио у вечно, и прославили су Бога.

* * *

У својој епохи, највољенији од свих био је духовник Гаврило из скита Свете Ане, из каливије Ваведења Пресвете Богородице. Позивали су га у Константинопољску патријаршију, али је он већ био толико стар да није могао да се креће. Био је то старац над старцима. Упокојио се 1959. године, кад му је било осамдесет лета.

* * *

Уважени јеромонах Акакије, један од Пахомијеваца, казивао ми је о благословеном духовнику и исповеднику, оцу Доротеју, обдареном расуђивањем. Духовни отац Доротеј живео је у скиту манастира Кутлумуша. Уз њега су била и двојица послушника. Свети манастир Есфигмен позивао га је да буде њихов игуман али је он то скрушено одбио, јер није желео да напусти духовну борбу.

Током десет година служио је као свештеник у Протату, да би затим служио као типикар, најбољи којег је Протат икад имао. Код њега се исповедао архиепископ кипарски Леонтије. Из разлога које само Господ зна, последње године живота провео је у испосници (исихастириону, молчаници) Светог Јована Богослова у атинском округу Папагос. Он је у тој мери био обдарен духовним очинством и утешитељским дејствовањем на душе које су му долазиле да је постао њихов најбољи пастир, најопитнији лекар и исцелитељ, њихова истинска духовна оаза како у атинској области, тако и у пустињи. Људи који су се код њега исповедали и који су долазили по духовни савет сатима су чекали у реду да би се с њим сусрели. Пред крај живота је ослепео, али је у његовом случају губитак спољашње светлости увећао унутрашња, духовна и умна виђења.

* * *

Ово нам је приповедао незаборавни старац X. из скита Свете Ане:

„Огласила су се црквена звона. Изашао сам напоље и видео старца Онуфрија како плаче:

«Шта се десило, старче? Зашто звоне звона́, са зебњом сам упитао.

»Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут», био је његов одговор. Кад сам то чуо, готово да сам се онесвестио од превеликог бола.

Старац Онуфрије је одмах пошао у каливију Пресвете Тројице и казао ми следеће:

«Од сада ће нам, блажени, бити изузетно тешко да нађемо духовника који истовремено познаје и делање и созерцање. Како ми је рекао блажени старац, отац Мина, доћи ће време кад ће монаси говорити: Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова (Пс 117,1). А шта да кажемо за оно, о чему говори Свето Писмо: Питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти (Понз 32,7).

»Шта да чинимо сад, кад се упокојио наш духовник», поново сам га упитао.

"Зашто мене питаш, блажени? Да ли још увек постоје духовници који би, као отац Игњатије, следили предање овог светог места? Отац Игњатије је у младалачком узрасту дошао из Сереса. Све што је имао у својој отаџбини оставио је сиромашнима и овамо дошао босоног, носећи само штап у руци. Отишао је у Катунакију, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни зато да би видео где је хлеб, со или нешто слично. Видео је само стару бројаницу од три стотине чворова, Подвижничка слова авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.

Кад би видео ове ствари, узимао их је и целивао. Без оклевања се потчинио старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран једино Пресветој Богородици што га је предала у руке тако великог подвижника. У потпуном ћутању, непрестаној молитви и сузама које су непрекидно текле. У Катунакији није постојала црква. Кад је требало да се причесте, одлазили су или у Мали скит Свете Ане или у Велики скит. За монаха је пострижен уз манастирско допуштење. Кад су остали оци видели његове врлине, позвали су га у Велику Лавру да га рукоположе за свештеника, и то не само да служи него да буде и духовник. У то време имао је само двадесет и шест година. Сви катунакијски оци – исихасти могли су да виде да он није обичан човек него натчовек! Био је толико послушан да је пред својим старцем чинио метаније чак и кад су у питању биле телесне потребе. Старац га је, са своје стране, често босоногог и по снегу слао у Кареју а он то никад није одбио. Код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и Румуни, јер је живео уистину преподобним животом.”"

* * *

Слепи Михаило из цркве Светих Архангела (метох каливије Ваведења Пресвете Богородице, у скиту Свете Ане) био је изврстан духовни руководитељ и исповедник. Метох се налазио у предграђу Атине које се зове Неа Хелвеција (Нова Швајцарска). Безбројне душе су долазиле да бреме својих грехова положе пред опитног саветника и оца, обдареног расуђивањем, и да утоле своју жеђ на бистром, свежем источнику православног предања, учења и богослужења које су могли пронаћи у духовној луци овог слепог исповедника. Келија оца Михаила, слепог Светогорца, постала је оаза православног поветарца и росе, особито у време кад је под туђинским утицајем баварског краља Отоа и његових наследника у грчкој престоници преовлађивао рационалистички протестантски дух.

Свети мученик Јаков, који се подвизавао у манастиру Дохијару и у Ивиронском скиту, био је обдарен пророштвом и другим благодатним даровима. Хришћанима који су били потчињени турској власти проповедао је еванђеље покајања. Пошао је из Солуна, а стигао до Нафпактоса. Био је заробљен и доведен пред султана Селима, где је Христа исповедио као јединог истинитог Бога. Због тога је био обешен заједно са двојицом својих ученика, ђаконом Јаковом и монахом Дионисијем.

* * *

Свети Мученик Гедеон Каракалски живео је у време туркократије (турске окупације). У детињем узрасту био је присиљен да се одрекне своје вере. Утекао је на Свету Гору и замонашио се. Будући да је чезнуо за мученичком смрћу, отишао је у Велестинон и Трново, где је ватрено и одважно исповедио хришћанску веру. Пострадао је тако што су му секиром одсецали један по један део тела, најпре руке а затим и ноге, све док није, изговарајући молитву, предао дух.

* * *

Један живахан младић рекао је неком старом монаху: „Бог не постоји. Ја у то не верујем.”

„Приђи ближе. Зар не знаш да цврчак који сада пева говори о Богу? Зар не видиш какво крзно има ова мачка? Ни краљица фредерика није имала такву бунду!”

Младића су дубоко гануле ове старчеве речи. Његово тврдоглаво безверје беше ишчезло.

* * *

Велики трезвеноумни исихаста и затворник, Калиник Катунакијски, провео је живот у подвижничким напорима и зноју. Кад је дошло време да преда душу, он је рекао: „Благодарим ти Боже мој што, чак и да ништа друго нисам учинио у животу, умирем као православац!”

* * *

Једном је одређена група монаха објавила саопштење у којем се тврдило да је краљ Ђорђе Други масон. Међу њима је био и подвижник Петар Осиопетријски, о чијим врлинама и подвизима пишемо на другом месту. Полиција га је ухапсила и протерала у Спиналогу, где су његов врлински живот, подвижништво и једноставне проповеди били од користи многим душама.

* * *

Један подвижник је казивао следеће: „Овамо долазе многи студенти. Једном их је овде било десеторица и затражили су од мене да учиним неко чудо. Били су веома упорни. Размишљао сам на који начин да уразумим ову децу. Тада сам им рекао: «Ево, станите у ред да вам одсечем главе. После тога ћу да учиним чудо и да вам их поново прилепим! Само, удаљите се један од другога, јер постоји опасност да помешам главе и тела! Јесте ли спремни? Хоћете ли да видите чудо?»

Младићи су се одмах успротивили: "Не, не, оче, није потребно́, једногласно су повикали.”

* * *

У скиту Свете прародитељке Ане живео је духовник по имену Никандар. Редовно је посећивао сва богослужења, а према онима које је исповедао био је кротак и пријатан. Посебно се издвајао по томе што се строго придржавао древног скитског и православног предања.

* * *

На тему радиоактивности један остарели монах је рекао: „И ми знамо за радиоактивност. Шта да кажем? Уколико се отров налази у једној ствари, ми ћемо рећи да је не треба дирати. Сад се налази у свему и ништа не чинимо. Ми на Светој Гори најпре све осенимо крсним знаком, па тек онда једемо. Чега онда да се плашимо? Зар Христос није негде рекао да верујућима, ако и поједу нешто смртоносно, то неће нашкодити? Не брините.”

* * *

„Свет је изгубио смисао живота. Дакле, требало би да га нађе. Безверје прави велику штету. Одатле све потиче.”

* * *

Један старац је рекао: „Многи светитељи су чезнули да живе у наше време и да воде нашу битку.”

* * *

Румунски подвижник по имену Енох живео је у Кареји, у једној полусрушеној кућици. Атонске власти су га упозориле да би требало да се пресели на неко друго место, јер прети опасност да се кућица сруши на њега. У једном тренутку замишљено је стајао пред службеником који му је издао наређење, а онда простодушно рекао: „Ја сам слуга Божији. Уколико то Бог жели, кућа ће пасти а ако не жели, ништа се неће догодити.” Није отишао. Кућица се није срушила.

На исти начин је једне вечери одговорио и ђакону Атанасију у Солуну. Тада је због лечења боравио у овом граду и четири дана био гост у његовој кући.

„Старче, изађимо из куће”, рекао је ђакон. „Зашто”, упитао је он.

„Постоји опасност да се вишеспратница сруши и да нас убије. Ово је земљотрес.”

„О, Енох је слуга Божији. Ако Бог то жели, кућа ће пасти. Ако не жели, неће пасти.” И није изашао из куће.

Према казивању овог ђакона, старац је по Солуну ишао у крпама. Његова одећа висила је у ритама и са леве и са десне стране и он их је причвршћивао чиодама. Било је занимљиво посматрати га како се креће прометним улицама. „Хајде, старче, пожури”, довикивали су му. „Зашто”, рекао би он, „Нека мало сачекају. Ја сам стар и не могу да трчим”, а затим би руком дао знак аутомобилима да стану.

„Лекари у Солуну су ми рекли да треба да будем оперисан”, причао је касније. „Ја сам одбио, јер ниједан монах који је старији од шездесет пет година не може да преживи операцију, а ја желим да умрем на Светој Гори, на месту мог покајања. Ако ми дате неке лекове, ја ћу их узети. Сад, кад сам у осамдесетим годинама, не желим да будем оперисан изван Свете Горе. Желим да умрем у Градини Пресвете Богородице.”

Пре отприлике стотину година, у скиту Свете Ане живео је један искушеник који је на дан пострига добио име Сава. Међутим, лукави човекоубица ђаво прелестио га је услед непослушања и претераног поверења у сопствене помисли.

Сава је од многих слушао о врху Свете Горе, о прекрасним утисцима везаним за успоне на то место и поклоњење на дан Преображења Господњег. У њему се родила чежња да и сам оде тамо и да се поклони „старцу Атосу”, мислећи да се тај назив заиста односи на неког уваженог старца који тамо живи.

Упркос забрани свог старца, Сава се запутио ка врху Свете Горе. Кад је стигао до места које зову „Хаири” уистину је срео неког уваженог, седобрадог и исцрпљеног старца који се сажалио на њега и рекао:

„Куда си пошао, чедо моје? Изгледаш тужно и уморно. О чему се ради?”

„Желим да се поклоним старцу Атосу”, успео је да прозбори преморени Сава.

„Ја сам старац Атос, чедо моје. Где живиш? Одакле долазиш?”

„Из Керасије. Из скита Свете Ане.”

„Из скита Свете Ане? Познајем све који тамо живе. Како то да тебе не познајем? Чудим се, али ти немој да бринеш”, рекао је тобожњи стари монах. „Ја сам духовник и сви послушници који су одважни и желе да изврше своју вољу долазе овамо да ми се поклоне. Сад више нема потребе да се и даље замараш. Ја сам сам дошао и нашао те. Видим твоју намеру. Није потребно да се пењеш на врх. Поклони ми се и врати се кући. Извршавај своју вољу и ја ћу се бринути о теби.”

Монах Сава је био заслепљен својим непослушањем и речима сатане, који је изгледао онако како је он замишљао да би требало да изгледа старац Атос. Поклонио му се, али је ужаснуто приметио да рука коју је целивао има застрашујуће дуге нокте. Схватио је своју заблуду.

„Сад си мој”, рекао му је ђаво у лику старца Атоса. „Доћи ћу једног дана да те поведем са собом.”

У истом тренутку, Сава је пао у несвест. Након више часова, нашли су га неки путници и вратили на „место покајања”, односно у скит Свете Ане. После три дана прибрао се и са сузама испричао шта се догодило, тражећи опроштај од старца и скитске сабраће.

Осам година провео је у скиту, а нигде није могао да се смири. Петнаест година је у светом манастиру Ивирону преклињао за помоћ чудотворну икону Богородице Портаитисе.

Када се једном приликом са двојицом браће нашао на мору и пецао, у истом оном часу у којем се некад поклонио сатани, налет олујног ветра га је наочиглед осталих уграбио из барке. Сажаљења достојни монах Сава заувек је ишчезао.

* * *

У Каруљи је живео подвижник по имену Пахомије, који је пао у страшну прелест. Био је уверен да не постоји свештеник који би био достојан да га причести. Очекивао је да се појави ангео с небеса који ће му донети Свете Тајне. Његов крај је био трагичан. Пао је низ стену и утопио се у мору. Нашли су га у Сикији, на супротној обали, пошто су га допола појеле велике рибе.

* * *

Пре много година, на јужном врху Катунакије, живео је један побожни старац који је имао послушника по имену Спиридон. У почетку, Спиридон је у свему био послушан и тачан. Међутим, како је време пролазило, црв славољубља (таштине) неприметно је почео да нагриза његову монашку душу. Постао је неумерен у својим подвизима: увећао је коленоприклоњења и молитве на бројаници, док су његова бдења постала много дужа, али без знања и благослова његовог духовног оца. Себе је сматрао узвишенијим од осталих монаха и, мало по мало, извршавајући сопствену вољу, стигао је дотле да је њиме овладао дух гордости.

Једне ноћи зачуо је како неко куца на врата његове келије и рекао: „Молитвама...”. Отворио је врата и шта је угледао? Пред њим је стајао један ангео. Ангео који је тако само изгледао, а који то уистину није био.

„Послао ме Сам Бог Сведржитељ да те известим да је задовољан твојим подвизима и врлинама”, рекао је. „Господ жели да те награди и стога те позива да заједно са мном пођеш на врх Атоса, где ће се и Он појавити са војскама ангела и зборовима светитеља, тако да ћеш моћи да Му се поклониш.”

То је изговорио привидни ангео, а Спиридон, помрачен тамом гордости, није се ни помолио. Напуштен од божанствене благодати, кренуо је за њим. Било је зимско доба. Време је било лоше и све је било прекривено снегом. Након вишечасовног путовања стигли су на сам врх Атоса. Привидни ангео је задовољно рекао Спиридону:

„Погледај тамо! Видиш ли да долази Христос?” Спиридон је видео неки црвени диск и учинило му се да у његовој средини седи Христос, одевен у архијерејску одежду. Истовремено су се појавили редови ангела, светих апостола, преподобних, јереја, праведних људи и жена. Збор јереја предводио је Свети Спиридон, а поглед несрећног монаха Спиридона особито се зауставио на његовом лику.

У међувремену га је привидни ангео пожуривао:

„Шта гледаш, будало? Зар не видиш да долази Христос? Пођи одмах да му се поклониш!”

Спиридон је оклевајући кренуо напред. Мора бити да се у том тренутку неко молио за њега, јер је са чуђењем запазио да тобожњи Свети Спиридон носи веома велику скуфију, метар високу. Наиме, монах Спиридон је знао да се овај светитељ на иконама увек изображава са малом скуфијом. Прекрстио се и рекао: „Господе, помилуј... никад у свом животу нисам видео тако велику скуфију.”

У истом тренутку сва ова илузија је ишчезла и Спиридон је остао сам, на самом рубу дубоке, стрме провалије. Једна нога била му је у снегу, а другом се спремао да закорачи напред, у бездан провалије.

Требало му је дванаест часова да се врати у своју келију, где је затекао свог старца како плаче и моли се. Исповедио се и покајао, испричавши о свему што се догодило.

Старац му је дао правило према којем три године није смео да се причести. Осим тога, упутио га је у најстрожу, дионисијатску киновију, да тамо током те три године пере судове. На тај начин се уистину смирио и свим оцима, а посебно почетницима, приповедао о великој опасности и страшној смрти која му је претила, а од које га је спасла молитва његовог старца.

* * *

Некадашњи игуман Дохијара по имену Неофит боравио је 1880. године у молчаници (исихастириону) Светих Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Изгледало је да му се у сну јавио Василије Велики и да се тада поклонио светитељу и целивао прст на његовој нози.

Тај сан је био довољан да у души некадашњег игумана изазове надменост и егоистичну гордост, јер је сматрао да види светитеље и да им се клања. Његове помисли биле су трајно и непрестано везане за тај сан, тако да се све теже молио и извршавао своје правило.

Време је пролазило и свеблаги Бог га је просветлио да посети знаменитог духовника, оца Григорија, који се подвизавао у крајњој оскудици и сиромаштву и живео у нешто удаљенијој испосници, у истом овом скиту.

„Брате мој игумане, великом ђаволу си се поклонио а не Василију Великом”, недвосмислено му је рекао. Молим те да убудуће не придајеш никакав значај сновима које ђаво користи да би обмануо људе.”

* * *

Мудри старац Данило Катунакијски, обдарен расуђивањем, поседовао је и дар препознавања прелести, тако да је својим усменим и писаним поукама многим душама помогао да се ослободе замки које потичу од ђаволове „десне” битке. О следећем догађају сам је казивао и писао следеће:

„Пре неколико година, у једној од киновија ове светоимене Горе живео је монах Алипије. Трудио се на свом спасењу и упражњавао умну молитву. Једне ноћи нашао се у оближњем манастирском винограду. Изговарајући молитву, осетио је дрхтавицу у телу и велики страх у срцу. Иако се најпре уплашио, касније је рекао самом себи: "Без оклевања треба да изговорим молитву и шта онда ђаво може да учини?» Наставио је да се моли, али је његово тело и даље подрхтавало.

За ово демонско дејство дознали су сви оци у манастиру и дошло је до велике саблазни. Наиме, није се тресло само његово тело него су се истовремено тресли и они који би се током богослужења и заједничке молитве нашли у његовој близини или, пак, они који су у стасидијама стајали поред њега. Сви они би се заједно кретали, а са њима су се покретале и стасидије, као да су спојени у један низ и као да заједно играју.

Осим тога, кад би ушао у своју келију, и она и оближње келије потресале су се као Везув. Нико није чуо да се нешто такво раније догодило.

Видевши ову тужну ситуацију, игуман и проистаменос манастира затворили су га у једну капелицу. Сваке вечери су му давали педесет грама хлеба и наредили свештеницима да му наизменично и без престанка читају молитве егзорцизма (заклињања). Међутим, и то је било узалудно: напротив, демонско дејство се појачало! Најзад, не знам како се то догодило, али довели су га код мене недостојног, да бих изнео своје мишљење или савет о томе шта да чине.

Код мене је дошао у пратњи једног манастирског сабрата. Након што сам их срдачно и благонаклоно примио, удаљио сам се са болесним Алипијем. Брижљиво сам га испитао, а он ми је исповедио све што се дешавало током његовог живота, почев од детињства. После тога, упитао сам га за његово мишљење о томе што се догађа, а он ми је одговорио: «Што се тиче тог дејства и подрхтавања тела, оно не потиче нити од благодати Божије нити од зависти ненависника; мислим да сам дужан да до последњег даха изговарам молитву, а ђаво нека се мучи због тога! Ја изговарам молитву,» каже он, »призивам Име Христово и немогуће је да се одрекнем тог спасоносног Имена!«

Ја сам му на то одговорио: »Што се тиче ове молитве, чак и ако имаш благослов и ако ти се чини да си исповедник, боље је да брижљиво испитамо и могућност да се узалудно боримо и да, мислећи да творимо вољу Божију, заправо чинимо сасвим супротно.

Прати ме, дакле, јер ћу ти рећи да си на три места погрешио.

Као прво, возљубљени, упражњавању Молитве Исусове морају претходити одређене припреме. Зар не видиш да си начинио велике пропусте? Недостаје ти послушање, а одликују те гнев и свадљивост. Осим тога, своју вољу и умовање носиш као божанско знамење.

Као друго, док твориш Молитву Исусову, сматраш је за своју велику врлину и мислиш да ти непријатељ на томе завиди, што се пројављује у том саблажњивом дрхтању.

Као треће, настављајући да изговараш молитву и превиђајући то сатанско дејство, ти мислиш да удовољаваш свесветој вољи Божијој која јесте блага, али ти гневиш Његову доброту јер уместо истине следиш прелест.

Осим тога, како се усуђујеш да тако великом делу приступиш без опитног руководитеља?«

Након што сам му помоћу многих светоотачких списа показао да је у заблуди, благодаћу Божијом дошао је себи и схватио да је прелешћен. Упитао ме како да се поправи. Рекао сам шта је неопходно да учини и да, уколико жели да се потпуно ослободи, треба да учини следеће:

Као прво, неопходно је да у свему буде савршено послушан свом игуману, да не буде љубопитљив и да не осуђује своју сабраћу. Као друго, кад изговора молитву, односно »Господе Исусе Христе...», нека не обраћа пажњу на сатанско дејство које га је до сада обмањивало. У ствари, за његов ум и за његову моћ расуђивања добро је и корисно да га уопште не прихвата. Када по навици осети такво кретање, нека не обраћа пажњу на њега и нека се помоли нашем Господу Исусу Христу да му помогне да се ослободи тог болесног стања.

Прихватио је моја скромна упутства и савете с непоколебивом вером. Неколико дана након његовог повратка у манастир, уз помоћ човекољубивог Бога потпуно се ослободио, а због свог благословеног повратка и савршене покорности свима постао је предмет поштовања и љубави васцелог братства.

Као доказ његовог истинског и Богом облагодаћеног повратка, наводим пример чудесног послушања због којега су му се сви дивили.

Један од најпоштованијих монаха у манастиру, Евдоким из Тиниоса, на начин који је само Богу познат постао је ђавоиман. Он није само неодмерено викао, проклињао и кидао ланце него се, што је било најжалосније, прљао сопственом нечистоћом. Будући да нико од браће није могао да му помогне нити да се брине о њему, они су тај задатак доделили Алипију. Он се читаве три године без роптања старао о овом болеснику и одважно подносио све његове клетве. Својим савршеним послушањем и стрпљењем, Алипије је успео да болесник, који је према другима показивао јарост и нетрпељивост, с њим буде послушан и миран. Алипијево присуство било је као узда за његову махнитост.

Поред настојања да његов болесник добије чисту храну и да буде чист, Алипије је уместо њега читао јутрење и вечерњу. Након три године, Евдоким се ослободио ових патњи. Недељу дана пред смрт био је сасвим миран и тако је предао душу.

После његовог упокојења, благословеном Алипију је поверена дужност болничара, где се посебно истакао бригом за браћу. На крају, који је уследио три године касније, добио је туберкулозу и отишао Господу. Задивљује чињеница да је предвидео своју смрт. Била је субота. Заједно са осталом браћом причестио се Пречистим Тајнама и чинило се да је здрав. Међутим, он је једном од најближе браће у Христу рекао: "Отићи ћу данас, пре него што падне вече.» И заиста, у време вечерње службе, предао је дух.

Нећу пропустити да кажем оно најважније, што разоткрива његово потпуно покајање, послушност и смирење. Од времена кад је дознао за моју болест и схватио да је Бог учинио да ме упозна ради свог спасења, писао ми је о свим својим помислима. Све о чему сам му писао спроводио је у дело. Ради његове користи два пута сам ишао у манастир и био сасвим задовољан овом чудесном променом.”

* * *

У Каруљи је живео један подвижник по имену Стефан. Био је прелешћен помишљу да сам служи Божанствену Литургију (што је противно канонима Православне Цркве). Цркву није схватио као кивот Истине, нити је прихватио Њеног новојављеног светитеља, Нектарија.

* * *

На најузвишенијем делу скита Свете Ане, у једној безводној каливији, живео је неки прелешћени монах. Није општио са осталим оцима и у својој прелешћености сматрао је да на земљи не постоји свештеник који би био достојан да служи Литургију, због чега се није ни причешћивао Пречистим Тајнама. Сећам се да сам га ноћу виђао како хода носећи малу светиљку. О њему су ми казивали оци из скита Свете Ане.

* * *

Изнад пећине Светог Акакија Кавсокаливита налази се каливија Успења Пресвете Богородице, у којој данас бораве отац Серафим и његова заједница.

Пре неколико година, овде је живео један монах, старац Харалампије. Желео је да изврши неумерене подвиге, не очистивши се претходно од страсти надмености и славољубља. У том циљу затворио се у каливију и јео искључиво двопек.

Прошла је једна седмица и понестало му је хране. Отворио је врата каливије и пред собом угледао врећу двопека. Тада је уистину био сигуран да су његов подвиг и пост угодни Богу, тако да се још више испунио гордошћу.

Прошло је месец дана. Једном приликом, око поноћи, читао је Молитве Пресветој Богородици. У тренутку док је читао стих „Ти си потпора девственицима, Богородице Дјево...”, зачуо је како неко куца на врата. Отворио је врата и шта је угледао? Седобрадог и хромог старца дивљег изгледа.

„Ја сам духовник”, рекао је он. „Дошао сам, чедо моје, да се уверим у твоје подвиге, јер ја много волим оне који се подвизавају у тајности и по сопственој вољи. Иако сам хром, донео сам ти двопек и једну корпу пуну дуката за које ћеш моћи да купиш пуно двопека, тако да уопште нећеш морати да излазиш из каливије.”

То је изговорио и испружио руку да му дода корпу. У том часу старац Харалампије је видео да су његови нокти необично дугачки и црвени.

„Ако хоћеш да ти верујем”, рекао је седобрадом, „прекрсти се и уђи да наставимо молитве Пресветој Богородици.”

Странац се разгневио и заурлао: „Дошао сам да ти помогнем, а ти ми не верујеш него ме позиваш да прочитам такве речи Оној... Која нас спаљује! Никад!”

Зачуо се страшан шум и затресла се читава каливија, испунивши се истовремено и ужасним смрадом и неподношљивим мирисом, док је демон у лику седобрадог старца истог трена ишчезао.

Старац Харалампије се од страха онесвестио. Кад је дошао к себи, сео је у један угао каливије, умотавши се у покривач. Дрхтао је и био ошамућен. На том истом месту затекао га је његов сусед, старац Дионисије, којем је и описао овај догађај.

* * *

Следећи текст је преузет из руком писане библиотеке светогорског монаха Јефтимија Крићанина:

„Пре педесет година, монах Пахомије, пореклом из Редеста у Тракији, издвојио се са својом заједницом у каливију Светих Апостола, у скиту Свете Ане. Он нам је често казивао како је у киновији живео поред монаха Захарија, учитеља који је превео Катихизис Светог Теодора Студита. После извесног времена, Захарије је прешао у Мали скит Свете Ане, у такозвану Авакумову каливију, где се до краја живота подвизавао у потпуној самоћи. У то време на Светој Гори живео је и многопоштовани Нил, епископ карпатски. Пошто би у Великој Лаври прославили празник Светог Атанасија Атонског, епископ је имао обичај да крене у пустиње и скитове и да посети оце које је познавао. Тако је сваке године посећивао и преподобног учитеља Захарија. Те године није посетио ниједног од браће коју је познавао него се након празника одмах вратио у своју резиденцију. Ђаво је намеравао да искористи ту прилику и да прелести Захарија, како би му се овај поклонио. Било је летње доба, 7. јул, тако да је у један сат ноћу Захарије још увек седео у дворишту своје каливије. Зачуо је људске кораке и помислио је да се приближава владика Нил.

«Зашто се толико трудиш, владико, да посетиш једног безвредног познаника, посебно у ово доба ноћи?»

Чим је то рекао, Захарије се погнуо и до ногу му се поклонио, као да ће целивати његову руку. Тобожњи владика му је пружио десну руку да је целива и он је то и учинио. Међутим, уместо да га благослови, бацио га је на земљу и Захарије је изгледао као да је мртав јер то, наравно, није био владика Нил него сам ђаво. Због овог целивања, благодат је напустила монаха. Ђаво је истог тренутка ишчезао, остављајући несрећног Захарија да без гласа лежи на земљи. Кад је ујутро један од скитске браће из личних разлога дошао да га посети, затекао га је у том истом стању. Одмах је отрчао и позвао скитске свештенике и оце, који су извршили Свето Миропомазање и прочитали молитве заклињања (егзорцизма) Светог Василија Великог. Осим тога, благословили су га светим моштима и он је постепено почео да се опоравља и да узима храну.

До краја живота често се исповедао: «Много сам написао, и био сам на многим местима овог света, али ме ђаво ипак прелестио да се поклоним пред њим. Пре него што сам целивао његову гнусну руку требало је да, безумник, начиним знак Часног Крста. У том случају не би могао да остане. Победило би га непобедиво оружје и истог часа би утекао, а ја не бих претрпео никакво зло.»”

* * *

Кад се једном приликом неки богослов приближио старцу Јосифу Спилеоту, старац је осетио неугодан мирис. Скренуо му је пажњу на то и подстицао га да се исповеди. Касније се испоставило да је узрок неугодног мириса било веровање овог богослова у Дарвинову теорију човекове еволуције.

Румунски јеромонах Леонтије из места Негрец у области Неамц дошао је на Свету Гору 1852. године, а упокојио се 1901. године. Предвидео је своју смрт. Истицао се кротошћу и незлобивошћу. Није га могло разгневити нити саблазнити ништа што би видео или чуо. Био је то човек мира. Сваке вечери је стављао епитрахиљ и с једном свећицом у руци одлазио на гробље, где се молио за преминуле оце и браћу.

* * *

Старац С. из Новог Скита био је незлобиво јагње Божије. Посетио сам га пред сам крај његовог живота, кад је био прикован за кревет. Једном приликом украдено му је сто педесет литара уља. Његов послушник је гунђао, а старац је био веома тужан због таквог његовог става.

„Зашто не прославиш Бога, благословени? Сад си слободнији и бестраснији. Имамо само једно буре уља уместо да имамо три.”

Међутим, послушник је наставио да гунђа, осуђује и сумњичи.

„Види, чедо моје”, рекао је старац С. „Посматрај само добру страну свих ствари. Не веруј свему што чујеш својим ушима и веруј само половично ономе што видиш својим очима.”

* * *

Један добар и безазлен старац је рекао: „Сви оци су добри. Сви се подвизавају сагласно својим снагама и само због тога што остају овде, у Градини Пресвете Богородице, имају наду у спасење.”

* * *

Старац Стахис, пустињак достојан сваког поштовања, увек је био погружен у благодати умне молитве. Само једном сам се удостојио да га видим, и то на пристаништу скита Свете Ане. Будући истински исихаста, све време живео је у тајинственом свету тиховања.

Његова каливија налазила се у најсевернијем делу Катунакије. Пре тога је био монах на Синајској гори.

Старчево негневљење и неупоредива кротост могу се видети и из начина на који се суочио с искушењем у које су га довела тројица мирјана. Ова тројица људи беху начинили кречану непосредно изнад његове келије. Један од њих је псовао и вређао старца Стахиса, али је овај ћутао. Преостала двојица су га саветовала да прекине то грешно и безбожно понашање како му се не би догодило неко зло, а што се уистину и догодило. Три дана након што је запаљена, кречана је експлодирала и тако је сав труд ових људи био узалудан.

Старац Стахис имао је још једну врлину. Наиме, кад је његов старац због болести био прикован за постељу, Стахис није имао довољно времена да се бави рукоделијем којим би обојицу издржавао. Међутим, он се није стидео да проси, што је чинио с тихим, племенитим и ћутљивим смирењем.

* * *

У странствовању, безмолвију и кротости подвизавали су се и многи оци из идиоритмијских манастира. Један од њих био је и незаборавни Теофил, којег се с поштовањем сећају сви монаси Велике Лавре. Подржавао је киновијски облик монаштва и до пожртвовања, па чак и до смрти, био веран свом служењу (послушању). Свему је приступао драговољно, према свима је био благонаклон и од свих је био вољен. Био је потпуно одвојен од рођака и од света, према свима благ и слаткоречив, привржен и посвећен безмолвију и молитви. Често је одлазио у најудаљеније капеле Велике Лавре да би се тамо молио. Теофил, чија је природа истовремено била и строга и живахна, уистину је био „пријатељ Божији”.

* * *

Током читавог свог живота, монах Јоасаф из скита Свете Ане никад није изазвао саблазан. Био је образац покорности, кротости и дуготрпељивости.

Упокојио се 1947. године.

* * *

Учени монах Софроније Византинац из скита Свете Ане издвајао се својом кротошћу и незлобивошћу. Био је скитски секретар и главни уредник часописа „Нова реч” („Неос Логос”). Подвизавао се у безводној каливији Певкос. Упокојио се у дубокој старости.

* * *

Постојао је један монах који читавих тридесет година није ражалостио ниједног човека!

* * *

У исихастичкој области старог Русика живео је смирени монах, старац Онисифор. Био је толико смирен да је људе привлачио самим својим присуством.

* * *

Монах – лекар Спиридон Камбанос из Велике Лавре, био је помоћ и потпора страдајућих и болесних отаца, подвижник и киновит, кротки бесребреник. Издвајао се својом незлопамтивошћу и праштањем. Кад су га неки људи кудили и каменовали речима, он им је опростио и изрекао речи Господње: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш (Јн 18, 23).

Ово нам је приповедао његов ученик, монах Павле Лавриот, који је такође лекар.

* * *

Поштовани старац Атанасије, библиотекар скита Свете Ане, био је 1935. године оклеветан за крађу једног рукописа, због чега је три године провео у затвору. Невини и недужни старац поднео је ово искушење са савршеним миром, трпељиво и незлопамтиво. Одбио је да оптужи своје клеветнике и препустио је то суду Праведног Судије. Кад му је куцнуо последњи час и кад се растајао с душом, истински кривац је исповедио да је књигу сакрио у скитску костурницу.

* * *

Калуђер Нил био је питомац и понос светог манастира Симонопетра. Служио је као главни секретар свештене општине Свете Горе. Колико год да је био учен, толико је био и смирен. Патријарх Јоаким Трећи писао је својим пријатељима да „Патријаршија деценијама није добијала таква писма из Свете општине”. Било је случајева кад су о њему причали недолично и непристојно, али је он, смирен и кротак, говорио: „Оце на саборима посматрам као ангеле Божије и у њиховим чистим ликовима видим блажене ктиторе светих манастира...”

Био је средовечан, једва да је имао четрдесетак година кад се разболео од туберкулозе и преселио у скиније Господње. „Био је уграбљен да зло не би покварило његову разборитост.”

* * *

Као посленик и старешина цркве Јерусалимске патријаршије, архимандрит Јоаким Специерис (1860–1934) показао се као ревнитељ врлине и монашког подвига. Своје подвиге започео је у Новом Скиту, у који се жудно вратио након окончања студија да би служио Цркви.

За њега су били карактеристични непоколебива дуготрпељивост и кротост. Кад би му рекли: „Оче, они људи ружно говоре о Вама”, он би одговорио:

„Молим вас, браћо и пријатељи моји, да никога не клеветате и да не причате лоше о мојим доброчинитељима!”

* * *

Игуман манастира Светог Павла, Софроније, био је такође један веома кротак Светогорац. Упокојио се 1881. године, кад му је било осамдесет лета. Често су га осуђивали због његове велике снисходљивости и незлопамћења. Нико га никад није видео љутитог.

Прича се да су његове мошти мирисале. O врлинама овог човека казивао је отац Јоаким Специерис.

* * *

У умове и срца младих монаха које је сусрео на заласку свог живота, стогодишњи Варлаам из манастира Ксенофонта утиснуо је трагове доброте, кротости и незлобивости.

Он није био само трудољубив (и као стогодишњак подрезивао је дрвеће) и трпељив у болести (имао је хернију и није носио појас). Био је то незлобив и дуготрпељив старац, што се показало у многим случајевима.

Једном се догодило да је са старијим оцима отишао у манастирски метох Светог Николаја на Халкидику. Међу људима који су живели у околини беху избиле неке несугласице. Отац Варлаам им се обратио са својом уобичајеном благошћу. Међутим, будући дивљи по природи, ови људи су га вређали, да би га на крају гађали конзервом уљане боје! Старац се без роптања вратио осталим оцима, уверавајући их кротко и незлобиво да је већ опростио својим непријатељима.

* * *

Душа незаборавног григоријатског игумана Атанасија била је као спокојна лука. „Атанасије је подсећао на оне подвижничке ликове Тиваиде и Египта”, говорио нам је познији игуман Висарион. Био је веома привржен духу негневљења и кротости. Улагао је велики напор да тај дух пренесе и на своје послушнике. Поред тога, он је био и песник и давао им је да читају стихове посвећене светој кротости. Један григоријатски монах у метоху Вултиста примио је од њега следећу поему:

Слатко је, од свега најслађе бити кротак. Кад ме неко угњетава, зашто да га кудим? Хоћу ли умирити јарост ако почнем препирку? Он се разјарује и ако му одговорим, уподобићу се њему, варварину.

У часу јарости ја ћу ћутати, и махнитост ћу сталоженошћу зауставити. Затим ћу тихо, слатко неправду напасти и боље ћу се чути него да је ударим.

* * *

Отац Јефрем, исихаста из Катунакијске пустиње и изврсни учитељ светог, равноангелског живота, који је још увек жив и незаблудно руководи борце Христове, казивао нам је следеће:

„Ово што ћу вам испричати догодило се у манастиру Ивирону. Био је ту неки човек који је превозио дрва. Један свештеник му је рекао:

«Газда-Никола, довези и мени мало дрва.»

«Хоћу, оче! Колико дрва желиш?»

«Десет стабала.»

Човек их је и довезао.

«Довези их ближе́, рекао је онај свештеник.

»Животиња не може да прође, плаши се. То је узана стаза и за њу је исувише стрмо́, одговорио је човек.

«Кажем ти да ближе довезеш дрва.»

Тако је дошло до свађе.

«Неће ти бити опроштено́, рекао је свештеник.

»Ни теби неће бити опроштено́, рекао је превозник свештенику и отишао.

«Шта сад да радим», питао се свештеник. »Не могу да служим Литургију. Не могу! Шта сад да учиним», размишљао је он. «Ево, кад превозник сутра буде пролазио, поклонићу се пред њим да би ми опростио. Међутим, шта ће се догодити ако се његов син пре тога разболи и ако он изненада буде морао да оде у своје село? Како да нађем овог превозника?»

У међувремену се смрачило и, као што знате, закључали су манастирску капију.

«Шта сад да чиним», размишљао је свештеник. »Не могу ни да одем ни да останем. Сад кад смо се посвађали постоји истинска ризница. Пресвета моја Богородице, просветли ме шта да учиним. Каква је та ризница? То је молитва. Због тога ми, монаси, када имамо неки проблем, кажемо: Пресвета Богородице, помози ми, просветли ме.«

Свештеник је, дакле, почео да се моли: »Пресвета Богородице, шта да учиним?«

Убрзо је добио одговор. Упалио је лампу и изашао кроз манастирска враташца, а затим почео да се успиње уз планину, иако је била ноћ а он имао само ту једну светиљку.

»Добро вече.«

»Добро дошли, оче.«

»Благословени, посвађали смо се због неких дрва. Опрости ми́, рекао је свештеник.

«Бог Вам опрашта, оче́, одговорио је онај човек. »Опростите и Ви мени.«

»Нека Бог опрости́, одговорио је свештеник и отишао да служи Литургију.

Кад се с неким посвађаш, немој ићи да се причестиш пре него што се помирите.

И мени се пре неколико година догодило нешто слично. Пролазила је једна лађица и ја сам у њој спазио оца Демоклита, лекара из Новог Скита. Будући да је мој старац био болестан, отишао сам до чамца да бих га упитао нешто у вези са старцем. Међутим, ништа нисам рекао капетану и он је помислио да и ја идем за Дафни. Кад су се сви оци укрцали, лађица је испловила из пристаништа.

«Коста, ја не путујем», рекао сам капетану.

»Зашто ми то ниси рекао?«

»Желео сам само нешто да кажем лекару док се остали оци не укрцају́, одговорио сам.

Коста је вратио лађицу до пристаништа и ја сам искочио.

«Иди дођавола́, довикнуо је.

Отишао сам и све испричао старцу.

»Старче, тако и тако се догодило на Костиној лађи. Не могу да служим Литургију.

Одлучио сам да у подне, кад се Коста врати, одем до њега и затражим опроштај.«

У подне сам отишао до пристаништа.

»Како је, Коста́, упитао сам.

«Добро је, оче.»

«Благословени, јутрос сам погрешио и ражалостио сам те. Опрости.»

«Нека Бог опрости, оче́, рекао је Коста. »Опростите и Ви мени.«

»Нека Бог опрости."

Будући да смо опростили један другом, могао сам да служим Литургију.

То исто би требало да учините и ви кад су у питању ваши пријатељи или сарадници (ово је старац рекао мирјанима). Ако им кажете неку ружну реч, немојте ићи да се причестите, јер нећете моћи ни да се помолите. Ваша молитва неће моћи да се узнесе. Најпре вам мора бити опроштено, а онда можете наставити са молитвом и причешћивањем.”

„Ни на шта се не жалим. Сви ме воле. Сви су добри. Толико сам благодаран да прослављам Бога и често пожелим да плачем од радости”, рекао ми је кротки старац из једног киновијског манастира.

Незаборавни духовник Јероним, некадашњи игуман манастира Симонопетра, био је толико незлобив да је познавао човека који је нешто украо али га није одао. Кад су га питали о томе, одговорио је: „Питајте Светог Симона, он зна...”

Кад је Свети Акакије Кавсокаливит стајао на молитви, подсећао је на усправни, непоколебиви стуб, а кад је седео није осећао тело јер је био у узвишеном стању, преиспуњен благодаћу и божанском светлошћу.

* * *

У каливији Светог Преображења која припада скиту Свете Ане, живео је побожни монах Мина из Мавровуније.

Током дана и ноћи чинио је од хиљаду до три хиљаде коленоприклоњења и од педесет до сто молитава на бројаницама. Због великог броја молитава није могао много да разговара с другима. Молитва за њега није значила само сједињење душе с Богом него је имала и практичну корист, јер га је спречавала да празнослови и да осуђује.

У истом скиту, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, подвизавао се монах по имену Прокопије. У срцу је осећао силну чежњу за изучавањем музике. Поред тога, годинама се усрдно бавио умном молитвом. Међутим, није био у стању да мелодично пева.

Једног дана, кад је био меланхоличан и тужан, пред њим се појавио један седобради старац који му је рекао: „Шта се догађа, зашто си тако тужан?”

„Шта се догађа? Желео бих да изучавам музику, а нико неће да ме поучава јер не могу правилно да певам.”

„Ја ћу те поучавати. Поред мене ћеш постати најбољи појац. Међутим, хоћу да ми најпре учиниш једну услугу”, рекао је незнанац.

„Шта? Све што желиш”, додао је Прокопије.

„Уместо било какве плате, желим да бациш то што имаш у рукама и да престанеш да се молиш.”

Прокопије је схватио да је овај непознати човек заправо демон, разгневио се и рекао: „Иди од мене сатано!” Демон је истог тренутка постао невидљив.

* * *

Старац Артемије, сабрат манастира Григоријата, старац простог срца, једноставних речи и понашања, простодушан у својим списима и у свом свакодневном животу, упокојио се 1941. године, кад му је било деведесет и три лета. Никада никога није осуђивао нити критиковао. Носио је најјефтинију одећу.

Овај блажени човек ретко је користио сопствени кревет. Обично је седео на једној клупици, одевен у расу и камилавку и, док се молио, очекивао да зачује звук звона које позива на богослужење. Често је одлазио у капелу Свете Анастасије, где се на коленима молио.

Чим би отворили цркву за јутрење или вечерњу, први је у њу улазио, целивао је све свете иконе, као што су чинили и многи други побожни оци. Оне фреске које није могао да додирне уснама дотицао је прстима... Никад није седео на стасидији. Стајао је усправно, као непоколебиви стуб, на сваком богослужењу, бдењу или божанственој Литургији.

* * *

Монах са Крита, који је живео у келији Часног Крста, између Керасије и Кавсокаливије, након једне несреће изгубио је вид. Од тада се још више посветио молитви. Будући да је био слеп, није се бавио никаквим другим занимањем. Молио се непрестано и непрекидно, наглас и стојећи усправно, тражећи посредством умне молитве духовну (умну) светлост са Неба.

Једном су двојица новинара – поклоника пролазила поред његове келије. Зачули су слепог монаха како се моли и застали испред келије, јер нису желели да прекидају црквено богослужење. Мислили су да се то дешава на читавој Светој Гори, због чега су записали: „Бесконачне су молитве атонских монаха...”

* * *

Један подвижник послао је свог послушника у Кареју да тамо прода његово рукоделије. Послушник је у Протату зачуо најлепше псалмопојање и музику. Једног дана рекао је свом старцу: „Старче, имам једну помисао. Ми овде у пустињи ништа не радимо. Требало би да видиш како они прослављају Бога псалмопојањем, хоровима и многим другим стварима. Ми овде имамо само бројанице и само Господе Исусе Христе..."”

Старац му је сутрадан рекао: „Пођимо, чедо моје, да видимо шта чине ти оци. Могли бисмо и ми да се придржавамо њиховог типика.”

Кад су ушли у цркву, нагнуо се према њему и шапнуо му на ухо: „Уистину, чедо моје, овде прослављају Бога.”

Не беше још ни завршио реченицу кад се све потресло од снажног земљотреса. Појци су истог тренутка одбацили музичке књиге и прекинули „терирем”. Узели су бројанице и почели да се моле: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!”

„Хајдемо, старче, вратимо се нашем служењу и безмолвију у нашој каливији. Оно што ми чинимо узвишеније је од овог појања.”

Схватили су да је уистину најбоља молитва – молитва на бројаницама.

* * *

Двојица подвижника, Агатангел и Ананија, живели су у једној светогорској пустињи равноангелским животом. Волели су скривеност и ненавидели таштину. Осим тога, пред другима су се претварали да су помало јуродиви. Желели су да сакрију своју врлину. У њима је била дубоко укорењена умна молитва.

„Калуђерчићу мој, овде је био Христос. Да ли ти је рекао или те уверио кад ће поново доћи”, говорили су младим монасима. „Извршавај своје правило, али немој мислити да чиниш нешто посебно!”

* * *

„Многи оци су «трезвеноумни́, а да то и не знају”, рекао је један стари пустињак.

* * *

Знаменити Сава Духовник није спавао у кревету. У келији је имао два ужета која су била прикачена за таван. Ужад су му придржавала руке, тако да је читаве ноћи стајао усправно и молио се.

* * *

Један стари монах је говорио: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.” То је темељ.

Осим тога, рекао је и следеће: „Једно »Господе помилуј́ потреса небо и земљу.”

* * *

Често чујемо да светогорски оци кажу: „Ни због чега другог не постајемо монаси него да бисмо се молили.”

* * *

Говорио нам је отац Хризостом, пустињак: „У Кавсокаливији је живео један стари монах по имену Анатолије. Имао је ангелски глас. Кажу да би сваки пут кад би певао «Достојно јест» од превелике радости у срцу уздигао и раширио руке, и да су се тада, како причају, кандила померала. Једном сам силазио из скита Свете Ане и зачуо сам га како пева. »Какав глас», рекао сам у себи. «Да ли то ангели певају?»”

* * *

Један монах – подвижник причао нам је следеће: „Ђаво превасходно хоће да нас спречи да се молимо. Чим неко почне да се моли, непријатељ покушава да помислима и разним маштаријама развеје његов ум. Уколико на тај начин ништа не постигне, појављује се он сам, само и једино зато да би нас узнемирио и приморао да прекинемо молитву. Једног дана, кад сам клекнуо на колена да бих се молио, иза мене се појавила јака светлост. Разумео сам да је то ђаво. Нисам обраћао пажњу и наставио сам непомућено да се молим. Са моје леве стране, на растојању од једног метра, појавила су се два ђаволчића. Почели су да плешу и да играју покушавајући да ме засмеју...”

* * *

Поред свог великог подвижништва, сједињеног с најдубљим смирењем, подвижник Тихон поседовао је и дар непрестане молитве, која се настављала чак и кад спава.

„Кад се молиш”, говорио је он, „молитва треба да се сједини са срцем, као када лепком залепиш две ствари.”

Он је рекао и следеће: „Пре него што започнеш неко дело, треба да се помолиш Богу говорећи: «Боже мој, дај ми снагу и просветли ме.» Кад завршиш, треба да кажеш: »Слава Богу!"”

* * *

Један старац је рекао: „Истинско знање умне молитве за човека почиње познањем сопствене слабости и немоћи. Бог никоме не допушта да падне. Човек тражи исцелење, познање, учење. Онај који је чист тражи руководитеља, има страха Божијег и смирен је. Страх Божији не допушта да човек буде прелешћен. Тим страхом почиње поука. Човек који се присиљава помаже самоме себи и увећава свој труд. Он достиже созерцање. Долази до поимања Суда, пакла и Царства Небеског.

Кад човек хода у истини, он се не прелешћује. Он све разуме, док прелешћен човек корача по ваздуху.”

* * *

Знаменити игуман манастира Каракала, јеромонах Кодрат, постигао је стање постојане унутрашње молитве. Дању и ноћу, било да ради или да разговара, његова унутрашња молитва није се прекидала.

* * *

У бугарском манастиру Зографу живео је један духовник, отац Јован. Био је то човек молитве и умилења, обдарен расуђивањем. Чак и у трпезарији, у време док је обедовао, није прекидао унутрашње изговарање умне молитве.

„Током четрдесет година у пустињи, све службе сам служио молећи се на бројаници”, рекао је старац Хризостом, пустињак. „Током Великог Поста, требало би да се потрудимо да наш ум непрестано буде привезан уз Распетога. Молитва се брзо изгуби. Човек мора присиљавати самог себе.”

* * *

Поштовани старац Герасим Химнограф причао ми је да је 1935. године дао две стотине драхми убогом каруљском подвижнику Филарету, који је тада био у великој немаштини. „Видео сам да је веома потиштен и рекао: «Не жалости се, авво. Узми овај новац. Није потребно да ми га вратиш. Помоли се једном свесветом Богу да ме помилује.»”

Подвижник је узео новац, заблагодарио на братској љубави и запутио се у скит Свете Ане да врати дуг. И као што је било уобичајено за њега, идући путем непрестано је изговарао молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Док је тако ходао, испред себе је угледао четири папира, у низу поређана један иза другог. Ти папири су оставили утисак на њега, јер су изгледали другачије од осталих. Он их је сакупио и, с простотом која је била карактеристична за њега, вратио се код оца Герасима.

„Какви су ово папири, оче? Нашао сам их доле на путу, док сам ишао према Светој Ани.”

Старац Герасим се задивио промислу Божијем и сили његове молитве. Биле су то четири неупотребљене новчанице од педесет драхми!

„Старче Филарете”, рекао је он, „ови папири су четири новчанице од педесет драхми. То Вам је Бог послао. Реци те ми, молим Вас, о чему сте размишљали док сте ишли према скиту?”

„О чему другом, оче, него о молитви "Господе Исусе Христе...?» Повремено ми је долазила и одлазила помисао о мом дугу од две стотине драхми и размишљао сам како да вратим новац који дугујем теби! Узми га, моли те, да би се мој ум ослободио те помисли и тог дуга!”

* * *

Један подвижник је казивао: „Док сам се молио, сусрео сам мог покојног старца. Та молитва се уздизала до неба као пламени стуб. Да ли схватате какво се дубоко тајинство овде скрива?”

* * *

Други подвижник је рекао: „Монах подсећа на Мојсија, који је од Бога тражио да види Његову славу (в. Изл 33). Бог му је одговорио да нико не може да види лице Божије, односно Божију суштину. Да би ти показао своју наклоност, рекао је да очуваш своју веру и да се усамиш у својој келији као пророк у стеновитој пећини. Да останеш скривен, да стрпљиво поднесеш напоре, ниподаштавање, жалост и одсуство благодати током молитве, јер све то долази од Бога.

Понекад Бог испружи руку и рашири прсте да би монаха просветлио светлошћу Свог присуства, односно безначалне (беспочетне) енергије Духа Светога.”

Исти старац је рекао и ово: „Како се усуђујемо да од Бога тражимо да га видимо? Више би нам доликовало да огољени станемо пред Њега, да свучемо са себе сваку бригу, сваку љубав према свету и према самима себи, сваку своју помисао, па чак и сваки свој подвиг, и да од Њега затражимо да баци само један поглед на нас. Тај поглед Божији за нас би био исто као да смо видели Бога.”

Тај старац каже и следеће: „Монах не изучава догме, он догмама живи. Кад изучава Свето Писмо или списе Светих Отаца, он не покушава да задобије знање него да изучи граматику неизрецивог језика којим Бог говори у молитви.”

* * *

Један стари монах, подвижник умно-срдачне молитве, говорио је следеће:

„Нипошто не смемо пропуштати молитву и морамо је изговарати кад год се за то укаже прилика. Наш ум не сме блудети по испразности. Посредством молитве, ум ће се успокојити, укрепити и обрадовати. Слично као дечица која читавог дана трче, вичу, играју се и ударају једно друго. Међутим, оно што их крепи и што их радује јесте вече, кад се нађу уз своју мајчицу. Такав је и људски ум. Нека не јури за испразношћу. Нека се посвети молитви.”

* * *

Један старац је рекао: „Слушај, благословена душо. Слово о молитви никад се не може исцрпети, као што се не може исцрпети ни молитва. Она је беседа са Богом. Не могу да ти искажем шта осећа човек који се моли. Једна ствар се мора знати: душа хришћанина жели непрестано да се моли. Завршава се славословље а почиње прозба. Завршава се прозба а почиње мољење, па све испочетка. Човек који се моли, сети се свакога од заблуделе браће и свакодневно преклиње Бога да их просветли и помилује, како би пронашли пут спасења.”

* * *

Отац Мина, духовник из Мавровуније који се подвизавао у скиту Свете Ане, свакодневно је одлазио у каливијску капелу и читао све каноне који се налазе у Часослову. Почев од молебног канона па до икоса Часном Крсту и до шестог византијског часа (односно до поноћи по световном рачунању). Никад га нису видели уморног. Његова душа подсећала је на дрво засађено крај извора воде (Пс 1, 3).

* * *

„Трезвеноумље је дар Божији”, говорио је велики трезвеноумни отац, Калиник Исихаста. „И као што је Свеблаги створио првог човека и у њега удахнуо живу душу, тако и монах посредством делатних врлина најпре треба да се телесно очисти, а затим да од Бога добије дар умне молитве и трезвеноумља, напредујући од делања ка созерцању.”

* * *

Отац П. нам је приповедао: „Једном сам нешто тражио од Бога, мислећи да ће ми то помоћи у мом духовном животу. Истрајао сам у томе пуне три године. Прошло је још седам месеци и видео сам да је управо оно што сам тражио нашкодило мом духовном животу. Опет сам почео да истрајавам:

«Боже мој, одузми ми то, одузми ми то, одузми ми то...»

Прошле су још три године, и Бог ми је то одузео. Неко би се могао питати зашто ме Бог није одмах лишио тога, будући да сам то тражио од Њега. Вероватно због тога што бих убрзо заборавио и поново тражио то исто. Према томе, Бог је допустио да мало сачекам пре него што ми је дао оно што сам тражио.”

* * *

Катунакијски исихаста Е. каже: „Сад кад сте дошли овде, на Свету Гору, узмите сви по једну бројаницу. Бројаница ће вас руководити ка стварима које до сада нисте знали. Одвешће вас на виши степен. «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Имаш неки проблем? »Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Имаш неко искушење везано за друге, за твог рођака, пријатеља или послодавца? «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» То ће решити твој проблем и извешће те из безизлаза у којем се налазиш.

Пре годину дана имао сам једно искушење. Шта да радим? Шта да радим? Пресвета Богородице, помози ми. Укрепи ме, Брзопомоћнице, да Ти служим молебан. Пресвета Богородице, помози ми. Нисам дуго чекао да моја молитва буде услишена. Након три дана, искушење је нестало. Радост је заменила искушење. Тако брзо је дошла помоћ од Богородице, тако брзо!

Према томе, узмите бројанице. »Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Ако се сједините с бројаницом, знајте да ћете наћи просветљење и да ћете се узнети до вишег степена за који сад и не знате. Бројанице носе сви калуђери, сви пустињаци, сви подвижници, сви монаси у манастирима. Сви имају бројанице у рукама.”

* * *

Један подвижник је говорио: „Нема веће радости од оне која постоји кад молитва сама дејствује. Тада човек заборавља и на храну и на сан и само се наслађује молитвом, док га његов старац не прекине у томе да би испробао његово смирење. Једна монахиња беше достигла ову меру. Након што би током дана напорно радила, ноћу је изговарала Молитву Исусову. То је потрајало пет дана. Кад ју је старица прекинула у томе, рекла је: «Мора да сам учинила нешто лоше.» Покајала се због тога, иако заправо ништа није учинила.”

* * *

Један од древних отаца говорио је следеће: „Кад сам био млад, своје рукоделије износио сам ван Свете Горе, да бих га продао побожним хришћанима. Ма где да сам се нашао, на чамцу или на друму, око мене су се окупљали безбожници и говорили недоличне речи против постојања Божијег. Плакао сам и преклињао Свеблагог Бога да не напушта наш народ и да га не потчињава варварским народима, јер су ти људи безбожници.

Запитао сам мог блаженог старца шта да чиним када ме они, желећи да отрују моју душу, окруже као змије. Он ми је на то рекао: »Кад ти се приближе, остани усправан, прекрсти руке и моли се. Напади ће престати, а ти ћеш бити миран.» Тако сам учинио и био сам миран. Као што сунце растерује облаке, тако и молитва прогони оне који желе да оскрнаве душу богохулним речима и да је баце у срамне страсти.”

* * *

Једног дана Свети Никодим пошао је на прославу празника у Великој Лаври. На путу је наишао на једну келију (исихастичку пећину), у којој је преноћио. У поноћ је приметио да старац из те келије и његова заједница одлазе у храм. И он је потајно пошао за њима. Тамо је видео да старац и његови послушници, понекад клечећи а понекад стојећи, призивају најслађе Име Исуса Христа. Кад је дошло време за божанствено Причешће, запазио је да светлост на њиховим лицима тек нешто мало заостаје за светлошћу сунца.

* * *

Током читавог дана, о. Јоаким из скита Свете Ане непрестано се молио. Било да ради, седи или разговара, успевао је да стално беседи са Богом. Он је са умилењем рекао: „Уколико монаха лишите молитве, одузећете му његово право да се осећа као истинско чедо Божије.”

Често је долазио док смо извршавали своја послушања и очински нас питао да ли изговарамо Молитву Исусову или молитве Пресветој Богородици.

Мало је говорио, и то само онда кад је било неопходно. Међутим, увек су га могли видети како се моли. Ради потпуног безмолвија повлачио се у малу шуму иза каливије. Овде је подизао руке према небу и сатима се наслађивао тајинственим општењем са Исусом Христом. Кад би га упитали где је био тако дуго, он би одговорио: „У Гетсиманском врту, тамо сам био.”

Био је толико обузет молитвом да је изгледало да су му и храна и починак сувишни. Током читаве једне године имао је старчев благослов да ноћу уопште не улази у своју келију. Остајао је у стасидији, у каливијској капели. Сви оци кажу да је током те године отац Јоаким у свом срцу осетио многе Божије благослове и небеске дарове. Више пута се дешавало да зачују или његове вапаје или, пак, торжествено псалмопојање. Кад би га видели на јутарњем богослужењу, отац Јоаким је изгледао тако свеже и радосно као да је читаве ноћи спокојно спавао.

Његова душа је желела много тога... међутим, његово тело није било у стању да је прати. Стално је слабио. Током године свеноћног бдења и стајања, на његовим ногама појавиле су се ране изазване слабом циркулацијом. Његов старац био је принуђен да му забрани свеноћно бдење у храму.

Одважни ратник је тада „подигао нову тврђаву”. У један угао своје келије поставио је покривач од грубе длаке. Тако би читаву ноћ преседео умотан у груби покривач. Његова глава није почивала на јастуку и једино су му ноге биле испружене да би ублажио болове изазване ранама. И у овој новој арени проводио је читаве ноћи у молитви. Кад би понекад склопио очи ради починка, његове усне су и даље шапутале молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.”

Кад би изговарао „Пресвета Тројице” или „Пресвета Тројице, Боже, помилуј нас и спаси”, био је потпуно потресен. Могло се помислити да за њега не постоји моћнија молитва. Његово страхопоштовање пред Пресветом Тројицом не може се описати. Кад би на богослужењу зачуо Тројични тропар, одмах би заузео став изоштрене пажње. За њега је Име Господње било најслађа реч.

* * *

Подвижник отац Тихон је говорио да монах треба један сат да извршава своје послушање, а један сат да се моли. Он је казивао о догађају који се десио у руском манастиру у време док су читали Ангелски поздрав Пресветој Богородици, који је он особито волео.

„Живео је овде један монах који је Ангелски поздрав свакодневно изговарао двадесет четири пута и то на следећи начин: сваки пут кад би часовник откуцао колико је сати, он би почињао да се моли. Сати су били његова мера. Осим тога, сваки пут је ову молитву изговарао са истом побожношћу с каквом ју је изговарао и први пут.

Једног дана зачуо је глас који је долазио од иконе: «Радуј се и ти, слуго, радуј се.»”

Отац Тихон је и сам више пута у току дана са сузама читао Ангелски поздрав. Свакога дана читао је и Еванђеље по Матеју.

Особито је волео одломак који говори о Страшном Суду. Желео је да му овај Суд стално буде на уму. Стално се сећајући смрти, сам је ископао свој гроб како би непрестано могао да га гледа и да плаче, с радошћу очекујући да легне у њега.

Говорио је да не би требало да радимо недељом. У древна времена, кад се Израиљ хранио маном, Бог им ју је свакодневно слао, изузев седмог дана. Бог није благословио похлепне, тако да се онима, који су тога дана сакупљали ману, она кварила и пунила црвима. Израиљци услед тога на тај дан нису чинили ништа, осим што су остајали у својим скинијама (шаторима) и славословили Бога.

И сам старац Тикон је седми дан (недељу) посвећивао Богу. Кад је служио, није желео да брзо оконча Литургију. Често се догађало да Литургију служи до почетка вечерње. Уколико за време Херувимске песме не би заплакао, остајао би на коленима до краја Литургије.

* * *

Старац Данило из Новог Скита живео је сто петнаест година. Имао је јасна виђења. Док се молио на бројаници, долазио је ђаво у обличју шакала и покушавао да му истргне бројаницу, али је он настављао да се моли.

* * *

Један старац је рекао: „Као што лађа којој прети опасност шаље сигнал за спасавање, тако би требало да човек непрестано изговара молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме."”

* * *

У једној каливији старог манастира Русика живео је престарели монах, старац Израиљ, који је познавао Светог Серафима Саровског. Висок, мршав и ћутљив, прави духовни чемпрес духовног живота.

Свети Силуан му је једном рекао: „Старче, сад кад сте сами имате повољну прилику да творите умну молитву.”

„Не постоји, чедо моје, безумна молитва, него смо ми безумни”, одговорио је он.

* * *

Старац Дионисије из скита Свете Ане ни са ким није разговарао. Његово лице нико није видео: стално је било покривено да не би прекидао умну молитву! Сакупљао је оригано у Криа Нера и правио мешавину од оригана, уља и трава. То је продавао да би издржавао себе и своје послушнике, поштујући правило да нико не треба да живи од туђег рада.

* * *

Старац Арсеније из манастира Светог Павла осећао је толику жудњу за молитвом и страхопоштовање пред Пресветом Богородицом да је у џепу увек носио текст акатиста икони Портаитиси, како би могао да се моли док извршава своје послушање у манастирској башти.

* * *

Казивао нам је један врлински монах: „Молитва, која је превасходно дело нашег живота, постала је споредна, док је делање, које је споредно, постало превасходно.”

* * *

Један подвижник нам је приповедао о монаху посвећеном молитви и о његовом уму који се налази у стању созерцања:

„Он остаје у иступљењу и све ствари посматра у њиховој правој природи, док ум ушима душе слуша песме које се певају у цркви. Душа поскакује и радује се, а ум се наслађује созерцањем и посматрањем свега, тако да уопште не жели да се врати на земљу и чује само појце који славослове: "Ми који херувиме тајинствено изображавамо...».

То је први дар за савршеног послушника. Гледа га његов старац, гледају га његова браћа, његови саподвижници и оци, задивљени што се његов ум удостојио таквог „отимања” ка Богу! Кад дође до таквог „отимања” ума, онај који га се удостојио жели само да пронађе такво безмолвије (исихију, непомућеност, безметежност) коју неће нарушити ни лишће оближњег лимуна.

* * *

Погледај шта је учинио Свети Григорије Солунски – Палама: он се удаљавао сваке недеље, након што би у манастиру Велика Лавра били одслужени божанствена Литургија и бдење. Са собом није носио ништа – ни хлеб, ни воду. Настанио се у Каливији Пресвете Богородице, која је касније названа каливија Светог Григорија Паламе. Тамо је безмолвствовао недељу дана, а његов ум био је обузет созерцањем (Боговиђењем). Његов унутрашњи човек није се наслађивао ничим другим осим лепотом Божијом!

Кад би се светитељ вратио у манастир, његово лице је блистало!

Монах је дужан да достигне најузвишеније созерцање, које се назива надземаљским (надкосмичким) и које потиче од љубави Божије. Онај који је достигао такву љубав Божију (такав „ерос Божији”) не може се утешити ничим што је од овога света и жели да општи са наднебеским Умом, благодарећи и славословећи Триипостасног Бога Који обитава у његовом срцу. Догађа се да умови неких монаха остају данима у таквом созерцању, док код других то созерцање траје колико и трен ока.”

* * *

Једном приликом на Свету Гору дошла су двојица-тројица поклоника, који су желели да посете авву П. Од њега су очекивали реч утехе и укрепљења. Авва П. је утолио њихову жеђ пружајући им слово о лучезарним откровењима и „живој води” созерцавања и зрења Бога.

„Шта да вам кажем? Да ли да вам причам о човеку чија је келија пре неколико дана била испуњена божанском светлошћу и који није осећао да се налази у телу? Био је однесен духом... Кад се вратио и кад је нестала та нестворена и небеска светлост, кад је поново угледао природну, створену сунчеву светлост, приметио је огромну разлику. Помислио је да је дошло до помрачења сунца, толика је била та разлика. Осим тога, кад се поново нашао у телу (након узношења духом), приметио је да је оно толико тешко и неподношљиво, као животињско... Горко је зајецао, трагајући за сладошћу и блиставошћу оне светлости...”

* * *

Један старац је рекао: „Ревнитељ молитве сусреће се са спорним питањима.”

* * *

Сећам се да је старац Авксентије Слепи, из манастира Григоријата, ишао од своје келије до цркве додирујући зидове манастирског дворишта и непрестано изговарајући „молитву” и Ангелски поздрав. Након што би с поштовањем целивао све свете иконе, стајао би усправно, као огњени стуб, у својој стасидији.

* * *

Следећи догађај веома је познат: кад је једном приликом на Свету Гору дошао новојављени светитељ, Нектарије Пентапољски, у скиту Свете Ане посетио је једног прослављеног духовника, који га је созерцатељно и делатно поучавао умној молитви. Сусрели су се у старчевој каливији, где су три дана и три ноћи провели у непрекидној молитви и беседи.

Христа ради јуродиви, мудри по Богу и безумни у очима света, изнутра су били свети а споља су деловали као неуравнотежени. Користећи свету притворност и освећену глуму, успевали су да понизе „мрске” маске и да презру људски „его”, одакле потиче свако зло. Овим светим методом поразили су самољубље и задали тежак ударац славољубљу и свакој световној извештачености и разметљивости.

Било је много таквих на Светој Гори. Непознатих нама, али познатих Богу. Невидљивих за људе, али видљивих за ангеле.

Преподобни Максим Кавсокаливит дошао је у светогорску пустињу 1320. године. Било је то уистину пусто место.

Будући да Свети Максим није желео да покаже своју врлину – сагласно речима помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 6) – користио је свети метод безумности који, посредством добровољног самопонижења, води највећем смирењу, бестрашћу и светости.

Док се Свети Максим подвизавао у умној молитви и узносио до најузвишенијег созерцања, спаљивао је своју каливију од прућа, а затим градио другу да би и њу спалио. Због тога су га и прозвали „Кавсокаливит”,³⁴ а ову област Кавсокаливија. Многи су, не познавајући овог човека, говорили да је умоболан и прелешћен.

Поред тога што се подвизавао у јуродивости Христа ради, одликовао се и потпуном нестјажатељношћу. Он апсолутно ништа није поседовао: ни оруђе, ни одећу, па чак ни једну једину иглу. Живео је као птица небеска, у апсолутној безбрижности и преданости Господу Богу.

* * *

Кесарије Дапонте приповеда нам о Христа ради јуродивом монаху Фотију, који се упокојио 1768. године:

„Фотије је био убог, бескућник и босоног. Имао је само једну мантију. Претварао се да је љутит, чинио је безумне ствари. Одсецао је косу и браду, носио венце од лишћа и цвећа, опасивао се рогозом. Имао је дрвени мач и дрвени чекић. Међутим, говорио је разборито и пророчки. Израђивао је дрвене кашике и продавао их веома јефтино. Ако би неко давао више новца, није прихватао. Често је живео од милостиње других. Живео је у стаблу једног великог платана.

Непрестано се молио и изговарао „Богородице Дјево”.

Упитали су га да ли је некад видео Пресвету Богородицу и он је без оклевања одговорио: „Често... видео сам Портаитису...”, иако никада није био у манастиру у којем се налази Портаитиса.”

* * *

Преподобни Сава, Христа ради јуродиви, поистовећује се с подвижником, Светим Евдокимом, из манастира Ватопеда. Живео је равноангелским и бестелесним животом.

У пустињи се хранио травама, а у градовима и селима оним што би му дали као милостињу. Није имао чак ни каливију, ни постељу, ни одећу, ни пријатеље, ни познанике... Ишао је потпуно наг, изузев што је једном крпом покривао срамне делове тела. Живео је сагласно апостолским речима: Ми луди Христа ради... до овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се... постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1Кор 4,10, 11, 13).

Једном приликом отишао је у неки град на Кипру. Наг, безуман, залутао. Једна жена је узвикнула: „Како лепо тело има овај човек!” Да би, с једне стране, уклонио жељу за насладом, а са друге, уразумио жену да се не диви испразним и телесним стварима, светитељ је скочио у резервоар препун нечистоће, црва и блата. Кад је изашао одатле, био је сасвим црн и прекривен прљавштином.

Овај догађај је потресао многе, а највише ону жену која се искрено и са сузама покајала.

* * *

Дионисије, Христа ради јуродиви (1814–1880) из Кавсокаливијског скита, једном приликом, на Велики Петак, тајно се молио у тами, недалеко од црквеног портала. Мислио је да га ту нико не види. У потпуности се предао молитви у иступљењу ума. Чинило се да је невештаствен.

Кад су неки од отаца то видели и схватили, међусобно су говорили: „Видите ли јуродивог?” „Видимо! Гледајте где се он сад налази!”

Само они који су били побожни могли су да разумеју на какву се висину узнело његово срце, усходећи лествицом најслађе, умне молитве.

Кад је дошао себи и схватио да су га други видели, поново је почео да се претвара као да је безуман, како би други помислили да је нервно растројен.

Таква је уистину била намера Дионисија, Христа ради јуродивог. Хтео је да пред свима сакрије своју врлину. Само је неколицини отварао своје срце и говорио о разним духовним питањима. Већина монаха и мирјана сматрала га је заосталим и безумним.

* * *

Духовник, отац Симеон, био је наследник великог подвижника Хаџи-Георгија. Пореклом је био из области која се налази у близини Спарте. Након што се расула Хаџи-Георгијева заједница, отац Симеон је одлучио да се настани у келији Пресвете Тројице при манастиру Ивирону, изнад Кареје. Једно време је радио као учитељ грчког језика код монаха из руске келије Светог Стефана.

Убрзо потом вратио се у постојбину, где је служио као духовник и парохијски свештеник. Међутим, чежња за безмолвијем и јуродивошћу Христа ради прогонила је његово срце. Повукао се у једну пећину изван свог села и читаве те зиме хранио се искључиво биљем које је сакупио и осушио током претходног лета. Није јео хлеб. Поврх свега, претварао се да је нем и ни са ким није разговарао. Неки су знали да је врлински човек и да се непрестано моли, док су други сматрали да је безумник. Он је, међутим, добро знао шта чини. Умро је сам и непознат. За њега је знао само Отац Небески који види тајно а узвраћа јавно (в. Мт 6,6), тако да је овом врлинском подвижнику молчанија и јуродивости узвратио венцима славе.

* * *

Један од таквих, Христа ради јуродивих, био је и Теофилакт Кавсокаливијски. О њему ми је казивао незаборавни старац Михаило. Он га је познавао и одлазио је код њега у пећину Светог Нифона. Једино је тамо старац Теофилакт скидао копрену јуродивости и они би говорили о умној молитви, очишћењу од страсти, итд. Кад је одлазио у скит, старац Т. се претварао да је глувонем. Премазао би лице угљем и лутао тамо-амо као неки безумник и душевни болесник.

У монашки чин пострижен је 1896. године. У пећину Светог Нифона отишао је 1924. године и ту се подвизавао четири лета, хранећи се једино двопеком и водом. Бавио се дрворезбарством као својим рукоделијем. Резбарио је кашике, чешљеве, привеске и сл. Оно што би зарадио продајући ове предмете давао је као милостињу. Био је савршено нестјажатељан. Старцу Михаилу из Кавсокаливије казивао је о многим виђењима, а старац Михаило је о томе с умилењем и дивљењем казивао нама.

* * *

Монахиње манастира Пресвете Богородице у Дамасти, као и њихова игуманија, уважена монахиња Касијана, казивале су нам о уистину чудесном животу старца Илариона из скита Свете Ане. Старац је у овом скиту тридесет година живео као послушник. Након тога био је игуман манастира Светог Стефана на Метеорима и свештеник манастира Светог Георгија у Малесини. Упокојио се 1962. године у манастиру у Дамасти, где је седам година служио као свештеник. Овај блажени подвижник, чији узвишени, светогорски и подвижнички начин живота није претрпео никакву промену, живео је у свету а опет се подвизавао у свим врлинама, укључујући потпуно сиромаштво (његова једина имовина биле су једна торба, кашика, виљушка, нож, чаша, џезва и глинени лонац), бескрајно милосрђе (није задржавао ни једну једину драхму, јер је стално и у тајности давао милостињу сиромасима) и највећу врлину јуродивости Христа ради.

Да би оптеретио тело, на плећима је увек носио своју врећу напуњену камењем, сагласно апостолским речима: Изнуравам тијело своје и савлађујем. (1Кор 9,27).

Издржавао је самога себе и никоме није допуштао да се брине о њему. Кувао је једном недељно, а храну је узимао тек пошто би прошла два дана.

Једном је нека монахиња из најбољих намера и желећи да служи старцу, опрала и испеглала његову одећу. Кад је видео да је одећа чиста и уредна, бацио ју је на земљу и изгазио, смејући се и говорећи самоме себи: „Иларије, мазго, обуци је сад кад је чиста и испеглана!” Видевши га једном како иде путем, неки генерал га је примио у своја кола. Међутим, старац уопште није разговарао с њим нити је испољио било какву љубазност.

Кад је остарио и разболео се, није посетио лекара. У миру се упокојио, непрестано изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Имао је многа и различита виђења.

Ретки су људи који су показали толико велико смирење и самоодрицање као Свети Атанасије, духовни отац свих атонских монаха.

Када је први пут дошао на Свету Гору, променио је име и назвао се „Варнава”, јер је страховао да би га могли пронаћи цар Никифор Фока и византијске војсковође. Желео је да остане неоткривен и непознат.

Међутим, то није било све. Отишао је у манастир Зигос и пронашао најпростијег старца, како по начину живота тако и по знању. „Варнава” је постао његов послушник.

„Ко си ти, брате? Одакле си дошао и због чега си дошао овамо?”, упитао га је старац.

„Некад сам био морнар, старче. Једном сам се нашао у великој опасности и обећао сам Богу да ћу напустити свет и оплакивати своје грехе... Бог ме је просветлио да дођем овамо, код твоје светости, јер желим да живим као твој послушник.”

Старац је незлобиво поверовао овој побожној довитљивости и прихватио светитеља. Поставио му је све оне задатке који одсецају сопствену вољу и ставио јарам послушања. Кад је светитељ извршио и оне задатке који највише понижавају, пожелео је да достигне и сам врх смирења, а што представља духовно савршенство. Знао је да ће, сагласно речима Господњим, само онај ко постане смирен као дете, бити највећи у Царству Небеском.

Након што је извесно време провео поред свог простодушног старца, једног дана му је приступио и рекао: „Научи ме, оче, основна слова, како бих могао да читам Псалтир. У свету, где сам живео, нисам научио ништа осим да пловим морем.”

Старац уистину није могао ни да замисли ко се налази испред њега. Узео је једну дашчицу и на њу урезао алфабет. Свети ју је узео у руке, начинио метанију и од тада се понашао као да је истински ученик!

Претварао се да не успева да научи одређена слова и речи, као да је приглуп, и чак је постигао да старац изгуби стрпљење и да га строго укори.

Међутим, овај чудесни послушник, који се претварао да је неписмен, а у ствари је био један од најмудријих међу мудрима, храбрио је свог старца: „Оче, нека те не обесхрабри ово искушење. Ја сам попут неотесаног дрвета. Буди стрпљив и помози ми својим молитвама.”

Старац је био упоран и наставио је да га поучава. Међутим, светитељ се и даље претварао да је неписмен.

Током једног од сабора који су се три пута годишње одржавали у Кареји, Протат је одредио да светитељ чита Псалтир у храму. Тамо већ беху стигла обавештења из Константинопоља о „скривеном благу”. Светитељ је најпре одбио да чита, али се затим потчинио. Стајао је на свом месту и почео да чита сричући, као дете. Често се дешавало да прекине реч и да спусти глас на сваком слогу.

Чим би неко из Протата зачуо такво читање, устајао би са свог седишта и наређивао светитељу да правилно прочита.

Језик Светог Атанасија, који је услед свог великог смиреноумља до тог тренутка био свезан, тада се развезао и показала се сва његова умешност и мудрост.

Кад су старци зачули Светог Атанасија који је читао тако надахнуто и лако, задивили су се тој нечувеној појави. Шта тек рећи о његовом старцу, који је занемео од чуђења и задивљености? Његове очи су се испуниле сузама и рекао је: „Нека буде благословено Име Твоје, Господе, јер ми је овај мудри брат показао пут смиреноумља.”

Тако су открили Светог Атанасија, који се толико трудио да остане непримећен. Сад су могли да буду задовољни и цар Никифор Фока и управитељ Солуна, који је претресао читав свет да би га нашао.

Светитељ је чак и тада избегавао људске почасти и показивао бесконачно смирење. Пришао је проту и топло га замолио: „Оче, немојте ништа рећи онима који ме траже, јер се бојим да ћу тад морати да напустим ово место, а то би ме много ражалостило.”

Прот му је тада обећао да ће сачувати његову тајну, јер је схватио да би одлазак таквог човека било велика штета за Свету Гору. Показао му је једну пустињску келију, у којој је Свети Атанасије живео скривено, издржавајући се сопственим рукоделијем.

* * *

Непознат и у тајности, у похабаној и старој одећи, Свети Павле Ксиропотамски, некадашњи принц, дошао је из Константинопоља на Свету Гору као странац. Једном се догодило да га је у Протату, у Кареји, позвао прот и упитао одакле долази. Светитељ му је одговорио: „Као што видиш, ја сам убоги монах и долазим из једног старог села, које се зове Ксиропотам.”

Кад се зацарио стари Роман, Павлов рођак, овај је све учинио да га пронађе. У међувремену, светогорски прот је убедио Светог Павла да посети свог рођака у Константинопољу. Светитељ је отишао, али је био одевен у стару расу, док је у руци носио Часни Крст. Божанском благодаћу Часног Крста успео је да исцели рођака, који је боловао од смртоносне болести.

* * *

Пре него што је дошао на васељенски престо, Свети Нифон, патријарх константинопољски, био је искушеник у манастиру Дионисијату. Након што је много година напасао Цркву Христову, одрекао се патријаршијског трона и одлучио да се врати на „место свог покајања”, односно у свој манастир, не откривајући при том свој идентитет.

Када је стигао у Дионисијат, рекао је да се зове Николај и да жели да се замонаши. Игуман га је упозорио на манастирски обичај да се почетницима даје задатак да чувају манастирске животиње. Светитељ је то радосно прихватио и остао изван манастира, у штали, где се бринуо за мазге. Хранио их је, појио и чистио. Поседовао је недостижно стрпљење и издржљивост.

Манастирски монаси су запазили да сваке ноћи из штале излази пламени стуб и да се уздиже према небу. О томе су известили игумана, који је преклињао Бога да му открије каква је то натприродна појава. И заиста, Бог је одмах открио игуману да је онај којег је одредио да брине о животињама и да доноси дрва из шуме, васељенски патријарх Нифон, некадашњи сабрат овог манастира.

Оне ноћи, кад је доживео ово откровење, игуман се задивио великом светитељевом смирењу. Позвао је свештенике и ђаконе да обуку своја одејанија, а монахе да узму рипиде, кандила и тамјан. Ова свечана литија очекивала је да се светитељ врати из шуме, одакле су животиње вукле дрва. Светитељ је, као истински подвижник, био одевен у стару расу, неочешљан и прашњав.

Кад су га угледали, сви су пали на колена, тражећи његов благослов и говорећи: „Доста је било твог понижења, патријарху наш! Уђи у свој манастир и узми пастирски штап који ти припада, како би све нас напасао на пашњацима спасења!”

Преподобни отац наш Нифон, патријарх константинопољски, каже:

„Онај ко стекне смирење, гради кућу на чврстој стени, а то је Христос. Онај ко је егоистичан и верује да је задобио врлине, лишен је сваке врлине и преиспуњен је заблудама, и он васцело своје здање подиже на песку гордости. Смирење ће укрепити сваку врлину и човек који га поседује биће просветљен. У супротном, луциферски егоизам избрисаће сваки траг доброте и довести до скамењености ума. Егоистичан човек је у целини обузет тамом, сагласно Светом Писму које каже: Бог се Гордима противи а смиренима даје благодат (Пр з, 34 и 1 Пт.5,5).”

* * *

Свети Јован Кукузељ био је хоровођа ангелског гласа, учитељ музике и први појац на двору византијског самодршца Комнина (12. век). У тајности је напустио овај привремени свет с његовом испразном славом и уживањима, и стигао у манастир Велику Лавру. Скривао је свој идентитет и говорио да је у свету чувао овце. Игуман му је одредио да у шуми чува манастирске козе. У међувремену, цар Комнин га је свуда тражио.

Јован је радосно извршавао своје послушање, освештавајући се у великом смирењу и безмолвију, док једног дана није пожелео да отпоје прекрасне црквене химне које је појао и у Константинопољу (Византиону). Његов глас је био толико сладак и мелодичан да су и бесловесне животиње (козе) које је напасао изненада престале да једу, умириле се, усправиле и с пажњом и благодарношћу, као да су словесна бића, почеле да слушају ово ангелско појање.

Тај призор и ти звуци били су уистину задивљујући. Пустињаци из околних каливија који су то видели, нису препознали Кукузеља, али су већ сутрадан пожурили да обавесте игумана о оном што се догодило.

На тај начин Кукузељ је био откривен. Био је пострижен у монашки чин и почео је да поје у десној манастирској певници. На једном бдењу, док су читали Акатист, накратко је заспао у својој стасидији. Пред њим се појавила Пресвета Богородица као Царица славе и рекла:

„Радуј се, Јоване, чедо моје, певај ми и Ја те никад нећу напустити.” Затим је у његову десну руку положила златан новчић! Тај новчић је касније прикачен на Њену свету икону.

Другом приликом му је исцелила ногу и рекла: „Од сада ћеш бити здрав.”

Светитељ је саградио једну катизму у част Светих Архангела. У њој је боравио током шест дана у седмици, а недељом и празником одлазио је да поје у манастиру.

* * *

Један старац каже: „Неко може усрдно да се подвизава а да упркос томе не постигне велики напредак, јер не поседује смирење. Други, међутим, могу мање да се труде (у подвижништву, посту, итд) а да ипак много више напредују, јер поседују смирење, које надокнађује све остало.”

Овај старац је рекао и следеће: „У једној души видео сам љубав према Богу, јер су према тој души били неправедни. Она је видела љубав и милост Божију, јер је поседовала нужну претпоставку за то. Њено срце је било чисто и испуњено смирењем и љубављу. То представља темељ. Кад неко поседује смирење, он поседује божански магнет који привлачи благодат Божију. Видите да се смиренима даје благодат. Тако је установљено.”

* * *

Беху прошле три године откако је преподобни Нифон Кавсокаливит открио свом старцу Теогносту да је био свештеник. Видевши велику врлину преподобног Нифона, старац Теогност није желео да му он и даље буде послушник него брат који ће му у свему бити једнак. Међутим, преподобни га је молио да све буде као и пре јер монах, говорио је он, не може да се преда исихастичком (безмолвничком) животу пре него што потчини сопствену вољу. Теогност је то одбио и свети се удаљио. Будући обдарен даром суза, горко је плакао за својом вољеном пећином. Пуних четрнаест година живео је истинским исихастичким животом, хранећи се само сувим хлебом, и то једном недељно.

* * *

Преподобни Акакије Кавсокаливијски сматрао је смиреноумље врлином над врлинама. Није желео да учини ниједно дело које би испољило гордост нити да изговори такву реч, као што није желео ни да чује нешто слично.

Једног празничног дана скитски оци окупили су се у кириакону, захтевајући од дикеоса да неког од браће именује за свог заменика, како њега не би непрестано узнемиравали. Проигуман је тада предао штап преподобном Акакију. Преподобни је целивао проигуманову руку и задржао штап у својој руци само тога пута, јер је желео да из ума одстрани сваку помисао која би могла изазвати гордост.

* * *

Један подвижник је говорио: „Најпре човек све даје Богу, а затим Бог очишћује човека и даје га људима. Кад човек поверује да је гори од свих осталих, тада једно «Господе, помилуј́ које он изговори за свет вреди више него хиљаду »Господе, помилуј́ које изговарају други људи.”

* * *

Због његовог јединственог и чудесног гласа, старца Јосифа из Новог Скита називали су „славујем Пресвете Богородице”. Кад је он појао, чинило се да с њим пева још десет појаца. Бавио се дрворезбарством. Живео је само педесет седам година, служећи и појући у скитском кириакону. Никада се није гордио због свог прекрасног гласа. Тај дар је приписивао Богу, Дародавцу свакога добра, од Којега је сваки поклон савршени (в. Јак 1,17).

* * *

Превасходна дела узвишеног смирења воде човека до Богом дане висине почасти и благодати. Услед свог смирења, као сасуд благодати, истакао се и скривени монах из скита Свете Ане, некадашњи водећи појац Патријаршије, који подсећа на Светог Јована Кукузеља. Овај монах отишао је код једног духовника из скита Свете Ане, да би се исповедио и посаветовао с њим.

„Чиме се бавиш”, запитао га је духовник.

„Био сам први појац Патријаршије, свети оче”, одговорио је монах.

„Ако желиш да се спасеш”, наставио је духовник, „немој никоме говорити да си појац, јер овде, на Светој Гори, постоји много празника и позиваће те да идеш тамо и да певаш, а ти нећеш имати прилике да будеш калуђер. Послаћу те код једног доброг старца. Од тебе очекујем само да добро читаш, али не и да добро певаш. Певаћеш погрешно, претварајући се да ниси у стању да пратиш свог старца.”

„Нека је благословено, свети оче”, рекао је узвишени монах и запутио се код уваженог старца.

Прошло је отада доста времена и духовник је запитао старца:

„Како се понаша твој послушник?”

„Добро”, одговорио је овај. „Послушан је, али не пева добро, иако добро чита.”

Прошло је још неколико година. Онај духовник, који је поседовао дар прозорљивости, провидео је да се послушник, односно скривени први појац, приближио крају свог овоземаљског живота. Био је празник у кириакону скита Свете Ане. Духовник је у то време вршио службу скитског типикара. Заповедио је скривеном појцу да се припреми да током Литургије отпоје Херувимску песму. Монах се ражалостио, јер није желео да буде откривен. За њега је представљало велику благодат да буде непознат, да „живи у скривености”. Претварао се да је, након толико времена, заборавио музику. И поред тога, потчинио се свом упорном духовнику и пристао да пева.

Кад је дошло време за Херувимску песму, духовник – типикар је одвукао овог монаха до места за појце. Сви су се растужили, јер су мислили да је типикар погрешио. Међутим, кад су зачули мелодичан глас и музичко умеће некадашњег првог појца, говорили су једни другима:

„Благословени нас је све време слушао и никоме ништа није говорио!”

Кад се Литургија завршила, духовник је повео појца у своју каливију.

Појац се након два дана разболео и уснуо у Господу! Да га духовник није открио, нико никада не би сазнао за велики подвиг његовог смирења.

* * *

Један старац је казивао: „Требало би да од Бога тражимо смирење које се задобија након борбе. Мислим да се смирење задобија разумом, простим разумом и познањем самога себе. Кад човек позна самога себе, смирење за њега постаје природно стање. У супротном, уколико човек не позна самога себе, могао би у једном тренутку да се смири али би, исто тако, помисао могла да му каже да је нешто иако он није ништа, и да се тако бори до саме смрти! Уколико га смрт затекне с помишљу да је ништа, беседиће с Богом. Међутим, уколико га смрт затекне с помишљу која му говори да је нешто а он то не схвати, тад ће сви његови напори бити узалудни.

Човек мора да победи разум. Рецимо овако: ја сам монах, али сам могао да будем и животиња. Међутим, Бог ме није створио као животињу него као човека и призвао ме личним призивом у ангелски чин, а шта сам ја учинио? Бог је толико тога учинио за мене! Иако је могао да ме створи као жабу, као шкорпиона или као корњачу, Он ме је створио као човека.

Овакве мисли смирују. Требало би да узвратимо за оно што је Бог учинио за нас.”

* * *

„Онај ко се уздигне до смиреноумља унижава представу (идеју) коју има о себи, јер онај ко себе велича није задобио смиреноумље. Такав неће да се упореди с нишчима, он не снисходи до њих и због тога жали кад му не доделе "почасно место́”, каже преподобни Илија Екдик (Филокалија, т. 3, стр. 36. у грчком издању).

* * *

Незаборавни јеромонах Сава Српски поседовао је ону врсту смиреноумља због којег је „почасна места” и световна звања сматрао ништавним. Због тога их се и одрекао. Иако је годинама служио као надзорник и прот, тихо се повукао у одаје за старце кад су у његов манастир пристигли млади монаси. Напустио је своје просторије, као и сву своју личну имовину. Оставио ју је млађима, а задржао је само одећу коју је носио.

* * *

Један старац је рекао: „Смирење је најнижа степеница сваке врлине. Љубав је њихова највиша степеница. Због чега се данас не посвећујемо? Зато што немамо смирења.”

* * *

Други старац каже: „Човек може да се подвизава с великом усрдношћу а да опет не напредује, јер нема смирења. Други пак могу мање да се подвизавају а да ипак више узнапредују јер имају више смирења, које надокнађује све остало.

Будност је једнака светости. Ђаво не прогони изгубљене. Он прогони будне; оне који би уз Бога могли да чине чуда. Мучи их њиховом самоувереношћу, разумом и расуђивањем. Према томе, занемаримо своја размишљања док нам се не врате освештана.”

* * *

У каливији Света Три Јерарха, у скиту Свете Ане, живео је један млади послушник по имену Нектарије. Његов старац био је румунског порекла. Он је готово увек ћутао.

Неки скитски оци, обдарени расуђивањем, говорили су међу собом: „Требало би да кушамо вино из ове бачве – да видимо да ли је слатко, горко или кисело.”

Једног дана, старац Теодосије је, са још неким оцима, сишао на пристаниште. С њима је био и Нектарије. Чим су га други угледали, одлучили су да га искушају.

„Оче Нектарије, ти си млад, можеш да носиш своју врећу и да пешице одеш у Кареју. Ми смо већ стари и има нас много, а барка је мала и нећемо моћи сви да се сместимо (у то време оци су путовали морем у малим баркама на весла).”

Кад је то чуо, до тада ћутљиви Нектарије почео је да негодује. Отворио је уста и почео непрестано да прича, приговарајући и протестујући. Оци су тада погнули главе и гласно рекли: „Вино у овој бачви је веома горко” (односно, његово ћутање није било од Бога).

Кад је схватио, отац Нектарије је начинио метанију до земље, преклињући оце да му опросте. „Мислили смо да се присиљаваш да ћутиш. Сад си и сам схватио да је твој језик отрован и да би требало да га засладиш”, рекли су му оци.

Отац Нектарије се захвалио овим оцима. Од тада се присиљавао да се очисти и од најмање страсти. Читао је „Спасење грешника” и дела Светог Дамаскина. Спавао је на једној дасци, а током бдења преклињао је Пресвету Богородицу да га из овог привременог живота узнесе на Небеса на празник Светогорских Отаца. И заиста, тако се и догодило. На тај дан отишао је на Небеса, украшен даром ћутања који га је сачувао чистим од саблазни.

* * *

Један старац је рекао: „Не ослањај се на сопствено знање. Да би у теби нарасло божанско знање, потребно је да се поништи знање световно. Постани једноставан као дете. Немој се гордити због свог знања. Према апостоловим речима, „знање надима”. Буди нижи од свих осталих. Обезвреди самога себе. Колико се Господ смирио (понизио) на Крсту? Каква срамота! Наг, напуштен, извргнут руглу, а затим прослављен! Нека тако буде и са тобом. Потребно је да се потпуно унизиш да би достигао то стање (духовности).”

Он је рекао и ово: „Светитељи осећају да су уистину недостојни и грешни.”

* * *

Мој незаборавни духовни отац и старац казивао нам је следеће о старцу X. из скита Свете Ане. Тај старац је био обдарен расуђивањем и обучавао је послушнике.

„Једном приликом посетио сам старца X. у његовој молчаници (испосници, исихастириону). Био је дан и он је служио божанствену Литургију. Босоног, у старој, изношеној одежди и са ручно израђеним, зарђалим крстом. Прост, али веома благог понашања, што је било у супротности са дивљим изгледом и разбарушеном косом јуродивог Христа ради, каквим се представљао.

Тог дана је пуно људи дошло да присуствује Литургији у капелици његове молчанице. Затражио је од једног јеромонаха да поје на Литургији.

Овај јеромонах је имао тако умилан глас да човек, који би га чуо, није више знао да ли то пева ангео или човек.

Услед величанствене Литургије, сви су тога дана осећали духовну радост. Међутим, један догађај учинио је тај дан још изузетнијим. Непосредно пред крај божанствене Литургије, старац X. се појавио пред царским дверима. Желео је да смири свог послушника – јеромонаха, али и да буде од користи посетиоцима. Као што је често чинио, почео је да грди свог послушника оваквим и сличним речима:

«Хеј, ти, гнусни човече, ти, бестидниче, ти, што се не плашиш Бога и што се не стидиш пред људима! Ти си лицемер. Мислиш да си светац и желиш да ти укажу почасти, да те људи похвале. Напоље! Напоље из цркве...».

»Благослови, старче, сасвим си у праву́, рекао је јеромонах, оставши непомућен и миран. Пао је на колена и поклонио се, а затим мирно изашао из цркве.

Ми смо занемели. Нико се није ни померио и стајали смо као кипови. Након пар тренутака тишине, старац који се претварао да је љутит стао је испред царских двери и са сузама у очима радосно нам објаснио:

«Браћо моја, хтео сам да вам кажем нешто душекорисно. Међутим, како сам неписмен и неук, желео сам да вас помоћу овог светог послушника делатно поучим смирењу. Знајте да је он истински и савршени монах из скита Свете Ане.»”

* * *

Упитали су једном неког пустињака: „Како би требало да се супротставимо када нас хвале и величају?”

Он је одговорио: „Будите смирени и добро упознајте саме себе. Даћу вам један пример. Кад сам у дрвету резбарио лик светитеља, завршио сам и мислио да је добро урађен. Након извесног времена, поново бих га погледао и видео да није све потпуно дорађено. Уколико бих узео лупу, видео бих да то није нимало вредно дело. То се исто може применити и на људске руке. Ми видимо да су чисте. Међутим уколико их погледамо под лупом, запазићемо на њима нечистоћу и пуно микроба. Према томе, треба брижљиво да испитамо саме себе и видећемо да нисмо ништа од оног (похвалног) што о нама свет говори.”

* * *

Отац Вартоломеј имао је сто шест година. Кад смо га посетили, носио је капут на којем је било хиљаду закрпа. Он нам је рекао следеће: „У великом знању крије се самоувереност. Где год се приближи самоувереност, Бог се удаљи и човек остаје сам са самоувереношћу.”

* * *

Други старац је рекао: „Гордост чини да нас Бог не чује.”

* * *

Упитали смо једног старог монаха шта чини и како проводи време, а он нам је одговорио: „Уништавам ово место!”

* * *

Након што је посетио три стотине манастира у Русији, руски подвижник, отац Тихон, живео је шездесет година на Светој Гори. Он је рекао следеће:

„Бог ујутро једном руком благосиља читав свет, док смиреног човека благосиља обема рукама, јер је смирен човек узвишенији од целог света.”

Он се молио овако: „Господе Исусе Христе, подари ми смирење.”

* * *

„Једно је девственост, а друго смирење”, често је говорио отац Тихон. „Многи горди девственици отишли су у пакао.”

* * *

Један смиреноумни и нестјажатељни монах, Неофит из Велике Лавре, увек се с великим умилењем причешћивао Пречистим Тајнама. Његово смирење било је толико узвишено да би пре причешћивања свакоме целивао руку, чак и искушеницима, и од свакога би затражио опроштај.

* * *

„Ми немамо смирења и зато се мучимо, а зато мучимо и друге. Патићемо све дотле док се не смиримо”, рекао је један старац.

* * *

Заједно са једним духовним братом посетио сам старца Зосиму, руског подвижника из Каруље. Затекли смо га како седи на земљи и цепа дрва. Пошто смо затражили његов благослов и целивали иконе у капелици, замолили смо га да нам каже неку душекорисну реч.

Тек тад је према нама подигао своје блиставо и кротко лице и рекао нам једну реч на руском језику, реч која обухвата васцело пространство човековог духовног живота:

„Смиреније, смиреније” (смирење, скрушеност).

То је било све што нам је рекао. Оборио је главу и наставио да цепа дрва за зиму.

* * *

Старац Арсеније, благодатни саподвижник старца Јосифа Спилеота рекао нам је следеће:

„Иако сам по годинама старији од њега, желео сам да старац Јосиф буде мој духовник и руководитељ. Он се уздигао до созерцања и поседује знање, док сам ја делатан (практичар). Једном приликом, два човека су хтела да пређу реку. Један је био слеп, а други без ногу. Док су прелазили реку, слепи је на леђима носио богаља који је могао да види. Ти си се, оче Јосифе́, рекао сам мом саподвижнику, "уздигао до созерцања, односно, твоје духовне (умне) очи су отворене; ти си трезвеноуман, али ниси делатан (практичар). Ја имам ноге, али немам духовне (умне) очи и нисам трезвеноуман. Према томе, ја ћу те носити на плећима и тако ћемо ходати. Ти ћеш ме руководити и заједно ћемо прећи реку овоземаљског живота.”

* * *

Услед свог великог смирења, новопрослављени светитељ Нектарије Пентапољски (Егински), новојављени мед и нектар Православља, тражио је помоћ и поуку од старца Данила Катунакијског, и у једном од писама које му је послао каже: „Били бисмо Вам веома захвални уколико бисте нам учинили то задовољство и написали неку духовну реч којом бисте укрепили овдашње монахиње. Ваше писмо, које изражава и Ваше делање и Ваше созерцање, представљало би духовну насладу и истинску духовну подршку за њих, које су лишене живе поуке.”

* * *

Патријарх Кирило био је оснивач Светогорске црквене академије, која је постала најзначајнија колевка мудрих учитеља грчког народа, као и колевка светитеља и мученика.

Морао је много да се бори како са својеглавим архијерејима тако и са Турцима, који су га два пута удаљавали с патријаршког престола. Напустио је сјај и славу патријаршког достојанства и дошао да живи као прост послушник у заједници скитске каливије Светих Апостола, смештене испод кириакона скита Св. Ане.

Стрпљиво је обрађивао башту овог малог братства које је имало маслињак, иако су га у томе спречавале поодмакле године. Његова ревност у служењу браћи, подвижнички карактер, неупоредива издржљивост и крепкост приликом великих напора изазивали су дивљење осталих. Услед поштовања према његовим годинама и претходном положају, скитски оци доделили су му једног магарца за преношење терета и за остале потребе. Међутим, једног летњег дана десио се чудесан догађај. Док се са својим магарцем успињао стрмим путељком који од баште води ка каливији, видео је два лучезарна, млада монаха како свом магарцу бришу зној. Кад је почео да приговара и да негодује, они су му одговорили: „Ти се ниси удостојио починка и брисања зноја јер не преносиш терет, док ова животиња подноси сав напор.”

Тог момента, некадашњи патријарх је растеретио претоварену животињу и, као и остали оци, без гунђања носио терет стрмом скитском голготом, од морске обале до кириакона. Касније је из темеља обновио своју каливију. Показао се као узор послушања, трпљења и самоодрицања. Упокојио се 1775. године, у врло дубокој старости, претходно предвидевши своју смрт. Током последња двадесет и четири часа свога живота видео је богоносне оце и ангеле, што га је чинило веома срећним. Његова светла лобања – што представља видљиви знак врлине – чува се и данас у каливији његовог покајања.

* * *

Пример Теофана, епископа Еубеје, сличан је примеру Нифона, патријарха Константинопољског. Не поседујемо хронолошке податке о њему, али оно што нас чуди и задивљује јесте смирење овог епископа.

Потресен једним чудом, везаним за нераспаднуто тело неког богаташа из његове епархије, епископ Теофан је напустио световне почасти и дошао на Свету Гору. Посетивши многе манастире, зауставио се у Новом Скиту, брижљиво скривајући свој идентитет и звање. Изабрао је да се придружи једном неписменом и строгом старцу по имену Кирило.

Како бисмо описали стрпљење и трпељивост скривеног епископа? Он се претварао да је прост послушник који извршава све службе и задатке које би му наложио његов строги старац Кирило. Од времена кад је постао његов послушник протекле су већ две године. Током друге године, пред крај Великог Поста, на скитску обалу пристала је једна лађа која је допловила из Еубеје, натоварена разним намирницама. Оци су сишли у пристаниште да купе храну за Пасху (Васкрс) – сир, јаја и сл. Међу њима је био и искушеник (односно владика) Теофан, да би купио храну за своју каливију. Међутим, капетан лађе га је препознао и пред свима упитао:

„Зар ти ниси наш владика који је нестао пре две године?” Кад је то рекао, пао је на земљу да би му се поклонио.

Владика је то порицао: „Погрешио си, возљубљени. Ја нисам онај за кога ме сматраш. Можда само личим на њега.”

Истог тренутка вратио се у скит и одлучио да одмах оде одатле, јер је био откривен и сви су подозревали ко је он у ствари. Његов старац му се дивио као човеку великог смирења и послушности. Пао је пред његове ноге и затражио опроштај за своје сурово понашање.

Владика Теофан се повукао у једну испосницу, садашњу каливију „Живоносни Источник”, где је живео као прост монах.

* * *

Шта бисмо могли да кажемо и исприповедамо о катунакијском духовнику, оцу Игњатију?

Сваки пут кад би се завршила божанствена Литургија, његов старац би га прекоревао, али он на то ништа није одговарао. Напротив, изрекао би следеће похвалне речи: „Послушајте, оци и браћо, кад нас млађе прекоревају и ударају наши старци. Ми не смемо да тугујемо, него би требало да се радујемо и да им помогнемо, јер они брину о томе како да се наша срца избаве од ђавољег трозупца, односно од гордости, егоизма и самоуверености. Ако би неки дан прошао а да ме мој старац Неофит не укори или не удари, ја бих се много ражалостио и у души рекао: «Ништавни оче Игњатије, данас ниси био прекорен и требало би да обратиш пажњу на ђавољи трозубац, јер ће се још дубље зарити у твоје срце!»”

* * *

Један прост старац је рекао: „Ти учени људи много страдају покушавајући да испитају божанствено. Ако је конопац исувише кратак, ко ће се усудити да сиђе на дно кланца?”

* * *

Румунски подвижник, отац Енох, је рекао:

„Монах мора да буде смирен. Да не тежи високом него ниском. Ако поседује смирење, лако ће се спасти. Међутим, то је за свештеника двоструко теже бреме. Одвише тешко! А добрих свештеника је мало. Зашто желиш достојанство? Зар не желиш да спасеш душу? Дођи на Свету Гору да спасеш душу и не тражи људску славу. Буди прост и смирен. Ја желим да спасем душу. На свету нема ничег бољег од спасења душе.”

Иако је овај старац имао више од седамдесет пет година, ни од кога није тражио да га поштује. Самог себе сматрао је за пса. Тражио је да му као милостињу дају мало хлеба, за њега самог и за остале старце поодмаклих година, болесне и слабе попут њега самог. Правио је метаније и од свакога тражио благослов – од монаха, искушеника и мирјана – поклоника. Једном је хтео да купи торбу. Међутим, била је много скупа а он није имао новца. Изненада је у углу продавнице угледао обичан џак. „Колико кошта овај џак”, упитао је продавца. „То ништа не кошта. Зашто ти он треба?” „Носићу га на плећима, уместо торбе”, одговорио је. „Зар се не стидиш да такву ствар носиш на плећима?” „Због чега бих се стидео? Ја сам гори од тог џака”, простодушно је одговорио отац Енох.

* * *

Патријаршија је позвала надареног богослова и јеромонаха Хризостома из Велике Лавре да би га рукоположила за епископа. Претпостављајући смирење високом црквеном звању, он је одговорио: „Не желим да напустим монашку скуфију!”

* * *

Пре извесног времена, један угледан странац, иначе православац, посетио је Свету Гору и затражио да се састане са старцем Силуаном. Јеромонах Н. из манастира, члан игуманског савета, рекао је странцу:

„Не разумем зашто Ви, као многоучени богослов, желите да посетите старца Силуана, неписменог сељака. Зар не постоји неко оштроумнији од њега?”

„Да би човек разумео старца Силуана, мора да буде «многоучен»”, тужно је одговорио странац.

Тај исти јеромонах Н., несрећник који није био причастан божанском опиту какав је поседовао старац Силуан, рекао је оном посетиоцу:

„Питам се зашто одлазе код њега. Претпостављам да он ништа не чита.”

„Ништа не чита али зато све ради, док други много читају а при том ништа не раде”, одговорио је посетилац.

* * *

Упитали су једног простодушног старца – подвижника: „Старче, због чега твоји лимунови дају тако много плодова?” „Зато што смирујем њихове гране, чедо моје”, одговорио је он.

* * *

Познавао сам једног младог послушника који је „имао уста али није испуштао глас”, сагласно мишљењу његовог духовног руководитеља.

* * *

Старац Силуан Атонски је говорио:

„Ово је моја омиљена песма: Ускоро ћу умрети и моја несрећна душа сићи ће у ад. Ја ћу патити, и бићу сам у мрачној тамници, где ћу горко плакати. Моја душа ће жудети за Господом и са сузама ћу Га тражити. Како да Га не тражим? Најпре је Он потражио мене и јавио се мени, грешнику... Тај исти Господ учио ме је да треба да будем смирен. "Држи свој ум у аду, али немој очајавати.» Тако се побеђују непријатељи. Међутим, кад свој ум изведем на светлост, помисли добијају велику снагу.”

* * *

Један стари подвижник казивао нам је следеће: „Многи савремени оци схватају да су понижења и прекори, које су им упућивали њихови старци, имали за циљ да њихова срца очисте од страсти самоуверености и гордости, како би окусили сладост спасења душе. Иако су многи од њих били неписмени, уздигли су се дотле да су могли да тумаче дела Светог Григорија Богослова. Неки су се, опет, завршивши дневно служење, враћали у своје келије да би се молили и читали. Задобијали су тако дубоко смирење да су себе сматрали најгорима од свих људских бића.”

* * *

Кад би оци и браћа пожелели „Добар Рај” старцу Теофилакту из Новог Скита, он би одговорио: „Рај није штала да би примио животињу каква сам ја!” Толико је било велико самопрекоревање Светих Отаца!

Монах Герман из светог Кавсокаливијског скита био је послушник славног дрворезбара, врлинског старца Арсенија, и подвизавао се на овом месту од 1910. године.

Кад се разболео и пао у постељу, отац Герман је рекао свом сабрату, оцу Епифанију: „Брате, мислим да ћу убрзо напустити овај свет. Преклињем те да од скитских отаца и браће тражиш да се моле за мене како бих нашао милост Господњу.”

Убрзо потом, отац Герман је започео један потресан разговор о томе да лукави демони, који присуствују разлучењу душе од тела, полажу права на њу, прете, праве пометњу и замењују истинито за лажно.

У том предсмртном стању, отац Герман је понекад одговарао са „да”, а понекад са „не”. Повремено би рекао: „Не, то нисам учинио, лажете! Због овог другог сам се покајао и учинио добро дело!”

Затим би опет казао: „То сам учинио, али сам дао милостињу”, а потом, „Не, то нисам учинио!”

Пре него што је предао душу, протекло је доста времена у овом монологу – дијалогу. Они који су били присутни, сетили су се сличних догађаја описаних у Лествици Светог Јована Синајског.

* * *

Познавао сам блаженог духовника, оца Гаврила из Велике Лавре, који је поседовао бројне врлине и дар расуђивања. Живео је у Новом Скиту. Вредно је и корисно навести следећи догађај, који показује пастирско умеће овог великог духовника и потврђује истинитост митарстава.

Један монах, по имену Кирило, у последњим тренуцима живота налазио се у агонији. Видео је неку хартију причвршћену уз своје лево раме, али није знао шта на њој пише. Са десне стране налазила су се два бљештаво бела ангела, а са леве су били демони. Отац Гаврило, духовник, рекао је оцу Кирилу да упита ангеле шта је написано на папиру. Овај је тако и учинио. Рекли су му да су то два греха на које је заборавио. Духовник му је затим прочитао молитву разрешења и монах је у миру предао дух, што се догодило благодарећи објашњењу два света ангела.

Оне исте ноћи кад је пострижен за монаха, преподобни Акакије Кавсокаливијски сањао је да држи једну свећу која је ширила изузетно блиставу светлост и обасјавала читаво место. Овај светитељ особито се подвизавао у арени смиреноумља, које се рађа из беспоговорног послушања.

Он се драговољно и радосно потчињавао свима, не само настојатељу манастира него и сваком од браће, извршавајући подједнако и најлакше и најтеже задатке.

* * *

Старац Дамаскин, пустињак, приповедао ми је да је у светом кавсокаливијском скиту, у каливији Ваведења Пресвете Богородице, живео један старац по имену Григорије (Каротос). Имао је једног послушника који се тешко разболео и био на самом измаку живота.

„Старче”, рекао је он пре него што ће се раставити с душом, „овамо су дошли неки људи који ме питају због чега нисам извршио своје правило.”

„Реци им, чедо моје, да ћу га ја прихватити”, одговорио му је старац. Послушник се насмешио и издахнуо.

* * *

Један стари подвижник је говорио: „Што се тиче монашких врлина, на почетку је послушање, у средини је послушање и на крају је опет послушање и «Господе, помилуј́.”

Други пут је рекао: „Јеси ли нашао старца? Ако јеси, онда си нашао Рај. Послушање је најкраћи и најоштроумнији пут да нађеш Бога. Покушај да се од самог почетка њиме (послушањем) наслађујеш и да га следиш. Након тога храбро настави и успут ћеш у своју врећу сабирати дарове Божије.”

* * *

Када је лекар, отац Спиридон Камбанас из Велике Лавре, нашао послушника, оца Павла Павлидиса, такође лекара, он му је рекао: „Узми лист папира и оловку, па запиши: »Монашки живот је: нека је благословено и благословите."”

* * *

Отац Дамаскин из пустиње Светог Василија казивао ми је о Герасиму Исихасти. Овај блажени човек подвизавао се пуне три године на врху који зову Кармилска Гора. Врх се налази изнад пустиње Светог Василија, у близини Керасије. Подвизавао се у капелици посвећеној Светом Пророку Илији. С њим су били његов саподвижник Калиник и послушник Исаак.

Исаак је испрва био непослушан. Одговарао је и противуречио. Једног дана старац га је позвао и рекао: „Чедо моје, иди и нађи друго место. До сада ниси ништа радио осим што си противуречио.”

Исаак је силно зажалио због тога, покајао се и бризнуо у плач. Отишао је у један шумарак, где је цео дан плакао. Од тог дана потпуно се променио. Постао је свети послушник. Прича се да је, након упокојења, његово тело било миомирисно.

* * *

„Благословено општежиће, благословено општежиће”, говорио је читавог живота, а особито пре свог преподобног упокојења, блажени калуђер Јаков, светиљка манастира Дионисијата, подвижник умне молитве и одважни борац за блажено послушање, понос Атоса, узор и образац општежића.

Дипломирао је на Политехничком институту у Атини, али је тек овде, на политехници врлина, како је називао општежиће, добио највише оцене и благодат Божију.

* * *

Игуман бугарског манастира Зографа био је свети човек. Био је румунског порекла и уистину ангелска појава. Пуних четрдесет година његов старац га није ословио по имену. Да би написао једну књигу, требало му је дванаест година и кад ју је најзад завршио и показао свом старцу, овај му је, да би га још више искушао, рекао: „Добра је за ватру!”

Старац је узео књигу, али је није бацио у ватру. Након што се старац упокојио, нађена је међу његовим личним стварима.

* * *

Међу списима незаборавног игумана Гаврила Дионисијатског налазило се и следеће:

„Године 1810., кад је игуман нашег светог манастира Дионисијата био побожни јеромонах Кирило, брат по имену Евдоким пламтео је од жеље за мученичким исповедањем. Желећи да испуни свој циљ, наговарао је свог старца да га пошаље у Константинопољ.

Познавајући његов површан карактер, горепоменути игуман није му дао свој благослов.

Међутим, Евдоким је нашао истомишљеника, манастирског сабрата Вонифатија, и њих двојица су се својевољно запутили у Константинопољ. Тамо су отворено проповедали Христа и називали Мухамеда лажним пророком. Због тога су их извели пред отомански суд, након чега су их мучили на начине какви су уобичајени за Турке. Будући да нису били у стању да издрже мучења, престрашили су се и, авај, одрекли се вере у Христа и постали муслимани да би спасили свој тужни и привремени живот.

Након пар година, Евдоким се освестио и вратио у манастир, где му је допуштено да се покаје. Дато му је одређено духовно правило којим ће искупити своју кривицу.

Међутим, после извесног времена, учинило му се да је стекао потребну душевну снагу, због чега је опет пожелео да пролије крв којом ће испрати пређашњи грех одрицања. Преклињао је игумана Стефана да му допусти да оде у Константинопољ, где се некад одрекао Христа, да би Га сада исповедио и пролио крв за Њега.

Игуман га је убеђивао да ће, уколико остане, кајући се са сузама, то бити довољно да искупи његову кривицу пред божанском правдом. Међутим, Евдоким је био упоран и игуман је најзад одлучио да га у пратњи једног младог брата пошаље у Константинопољ. Тај млади брат звао се Јосиф и био је живописац. Осим тога, био је то праведан монах чији је ум био зрео попут ума неког старца. „Љубави Христове ради”, рекао је игуман, „придружи се брату на путу у Константинопољ и подржи га у добром исповедању и мучеништву за којим толико чезне.” Као добар послушник, блажени Јосиф је начинио метанију пред игуманом и рекао: „Нека је благословено, оче, и нека твојим молитвама благодат Господња укрепи мене, недостојног.”

Чим су стигли у Константинопољ, Евдоким се појавио у суду и свима почео да говори како је лоше поступио. При том је кудио агарјанску веру и проповедао да је вера у Христа једина истинита. Из тог разлога, судија је заповедио да загреју угаљ и да га Евдоким држи у рукама, како би тиме потврдио оно што је рекао.

Несрећнику је опет понестало храбрости и одбио је да то учини. На судијине претње да ће га обесити уколико остане при ономе што је рекао, поново се одрекао своје вере и оптужио Јосифа, који се налазио у судници, да га је он подстицао на такве тврдње. Судија се тада окренуо према Јосифу и рекао му да ће га убити уколико се не одрекне своје вере и не постане Турчин, јер је покушао да преобрати муслимана.

Јосиф је на то рекао да је Евдоким својевољно пожелео да пострада мученичком смрћу за Христа и да је он само из братске љубави пошао са њим. Међутим, он сам, додао је, никад не би могао да се одрекне Христа, јединог истинитог Бога и да прихвати неосновану турску религију, чак и кад би хиљаду пута требало да умре.

Након тога, Турци су ослободили и похвалили Евдокима, док је Јосиф бачен у тамницу. После неколико дана поново су га извели пред судију и он је поново исповедио Христа. Саслушао је судијину одлуку да ће га на разне начине мучити и да ће му, уколико остане при свом мишљењу, на крају одрубити главу. Судија је додао да ће, уколико се предомисли и постане Турчин, бити награђен многим почастима и богатством.

Кад је све то чуо, блажени Јосиф се ни најмање није узнемирио него је одлучно изјавио да се никад неће одрећи Христа. Непоколебиво је поднео разна мучења у тамници, а на крају су му одрубили главу, због чега је од Христа добио мученички венац.

Жаљења достојни Евдоким није дуго био у заблуди. Није могао да поднесе грижу савести, како због самога себе, тако и због издаје брата. Плачући и јецајући вратио се у манастир, преклињући за њихову милост ради свог спасења.

Кад су сазнали за све ове догађаје, игуман и братство му нису допустили да уђе у манастир. Ипак, сажалили су се на њега и дали му одређено правило, према којем ће читавог живота остати на извесној удаљености од манастира, покрај једног извора, у малој каливији, где ће плакати због својих великих грехова и где ће му тек пред крај живота допустити да се причести Пречистим Тајнама. Несрећник је пуних тридесет година живео придржавајући се овог правила, постећи, радећи и плачући због свог жалосног пада. Најстарији оци који су живели у том веку сећали су се како је пролазио путем који води према морској обали, где је узимао преостали хлеб и остале намирнице. Уложио је велики напор да би сопственим рукама подигао ниске зидове дуж стрмог и стеновитог кланца. Унутар тих зидова засадио је мали маслињак који носи његово име, Евдоким.

Манастирски духовници који су га посећивали, уверили су се не само у његове телесне напоре већ и у његову велику духовну борбу и непрестано ридање.

Свеблаги Бог, Који не жели смрт грешника, видео је његово искрено покајање и због тога је прихватио Своју творевину и опростио јој. Благодарећи једном виђењу, Евдоким је дознао да треба да оде на јутрење у манастир и да затражи да га причесте Пречистим Тајнама, чиме ће се припремити за последњи час свог овоземаљског живота.

Кад је стигао пред капију манастира, још увек је било мрачно. Покуцао је и затражио да види игумана Евлогија. Испричао му је о свом виђењу и са сузама затражио да му опросте и да га причесте. Након причешћа, одбио је да уђе у манастир, иако му је игуман дао благослов да то учини. Уместо тога, окренуо се према истоку и прекрстио руке на грудима и тамо, на манастирској капији, пре свитања предао дух. Свима нам је дао пример, како бисмо избегли страшно славољубље и непослушање које је, након пада првоствореног (Адама) донело пад нашем, људском роду. Због непослушања су чак и неки бестелесни ангели били збачени са Небеса у бездан. С друге стране, смирење и послушање удостојили су монаха Јосифа присаједињења зборовима светих мученика на Небесима.

Одрицање је највећи грех. Међутим, чудесно је било покајање овог брата. Тридесет година живота Евдоким је провео на извесном растојању од „места свог покајања”, тј. од манастира, одакле је могао чути звона и вечерње појање; с тог места могао је да види цркву, осветљену приликом јутрења и свеноћних бдења, и да мисли о својој браћи која присуствују службама и причешћују се током Литургије Телом и Крвљу нашег Господа. Као други Адам који је изгнан из Раја и остављен на рубу забрањене провалије, пред собом је имао само своје грехове. „Смилуј нам се, Господе, и дај починак творевини Својих руку. Сагрешили смо пред Тобом, али Ти си наш Отац, и надамо се да ћемо се спасти Твојим милосрђем.””

* * *

Старац Јефрем Катунакијски, исихаста који је поседовао велико знање и опит о божанском, често је давао савете везано за своју омиљену тему, блажено послушање:

„Само ђаво зна шта значи старац и колику силу поседује. Ако ти старац каже да пођеш на Месец, не плаши се. Старац може да буде какав год хоће, то не би требало да нас се тиче. Нама је једино важно послушање. Јеси ли послушан? Ако си послушан, отићи ћеш у Рај.

Није довољно да се причешћујеш и десет пута дневно; није довољно да твориш умну молитву; није довољно ни бдење; није довољно ни да постиш; све то није довољно. Неопходно је послушање. Ако си послушан, отићи ћеш у Рај. Ако си непослушан, отићи ћеш у пакао. Средина не постоји. Адам је био непослушан и због тога је изгнан из Раја. Средина не постоји. Тако је.

Пророк Илија беше задобио Бога. Пророк Илија је био старац пророку Јелисеју. Пре него што је напустио земљу, пророк Илија је учинио пророка Јелисеја својим наследником и пророком. Послушник пророка Јелисеја био је Гијезије. Међутим, Гијезије није био послушан, због чега је на њега прешла Нееманова губа. Због тога ми, монаси, имамо кратку изреку: непослушање – смрт, послушање – живот. Послушањем се све задобија. Ми не кажемо да остало ничему не користи. Оно користи, али је од другоразредног значаја.

Једини човек којег сам волео и којег сам се истовремено плашио био је старац Јосиф. Може ти се учинити да је оно што је старац рекао погрешно. Ти, међутим, буди послушан, савршено послушан. Код старца сам окусио плод савршеног послушања и нисам се плашио ни Бога. Шта кажу старчева уста? Опроштено ти је. Нека је благословено.

У нашем суседству живела су два старца. Имали су једног ученика, који је некад био ожењен. Међутим, кад је постао ђавоиман, жена га је напустила. Дошао је на Свету Гору и запутио се код ова два старчића (демон је још био у њему). Старци су му рекли:

«Ако будеш бринуо о нама, оставићемо ти кућицу и све што имамо у њој́ (имали су и једну капелицу, посвећену Светим Архангелима).

»Прихватам», рекао је он.

И заиста, био је послушан. У ноћима обасјаним месечином пролазио је поред наше кућице и одлазио да сакупља со. Кад би је сакупио, вратио би се кући а затим је размењивао за кромпир, лук и пасуљ. Бавио се и рукоделијем. Током ноћи је одлазио, током ноћи се и враћао. Ми смо се љутили на старце и говорили: «Не знамо ко ће бринути о вама ако се разболи овај млади човек који ради и дању и ноћу!»

Упркос свему, овом младом човеку ништа се није догодило, јер је био послушан и служио је своје старце. Међутим, кад му је неко из Америке (не знам да ли брат или рођак) послао сто долара, ставио их је у џеп и старце више ништа није питао. Почео је својевољно да се понаша. Онако како демон поступа. Знаш ли шта значи самовоља? Непослушност. То се често дешава...

Велика је радост за послушника уколико старца воли онолико колико старац воли њега. Ако тако буде, обојица ће бити свети. То је као када је један старац свом послушнику рекао: «Како ме видиш?» »Као ангела́, одговорио је овај. "Доћи ће време кад ћеш ме видети као ђавола́, додао је старац.

То не значи да је старац уистину такав. Међутим, наилази искушење и помисао која каже да је старац овакав или онакав, итд. Једном ми се то догодило и нисам могао да служим Литургију, јер сам осуђивао старца. Никога немој осуђивати – ни суседа, нити било кога. Знаш колико се благодат брзо удаљује кад осуђујеш другог.”

* * *

Отац Ахилије из скита Свете Ане, једна блага и проста душа, казивао нам је, између осталог, и о следећем што се њему лично догодило.

Кад је отац старца Ахилија зашао у дубоку старост, дошао је код сина да га негује док не умре. Старац Ахилије је замонашио свог оца, односно, син је замонашио оца. Кад се приближило време да се његов отац растави с душом, старац Ахилије је ушао у његову собу и видео да је веома узнемирен.

„Оче, зашто си толико узнемирен”, упитао га је.

„Зато што су долазили ђаволи и претили да ће ми узети душу.”

„Ако поново дођу, ти им реци: "Шта желите од мене? Ја имам старца. Ја сам послушник и имам старца”, саветовао је Ахилије свог оца.

Демони су сутрадан поново дошли.

Он им је тада рекао: „Шта хоћете од мене? Ја сам послушник и имам старца.”

Демони су истог тренутка постали невидљиви.

* * *

Један старац, подвижник обдарен расуђивањем, чедо послушања, будући да се сам бринуо о тројици стараца, је рекао: „Послушање ће те наградити свим осталим. Послушање побеђује и Самог Бога!”

* * *

„Послушање – живот, непослушање – смрт”, кажу атонски оци.

* * *

У каливији „Ваведење Пресвете Богородице”, у ксенофонтском скиту, живео је током много година један простодушан, благ и облагодаћен послушник по имену Теофилакт. Кад је приликом прославе Богојављења зачуо речи „Данас се освештава природа воде...”, запитао је свог старца, који се звао Григорије:

„Старче, како се то дешава? Зар се сва вода освештава? Чак и морска вода?”

„Сигурно, чедо моје. Невидљива и свестваралачка благодат Пресветог Духа дејствује и на живо и на неживо, на видљиво, невидљиво и вештаствено и она све освештава с циљем да се и људи освештају, као и да се освештавањем воде освештају и верна чеда Цркве. Тако се и морска вода освештава и просвећује. Уосталом, ако желиш да својим очима видиш ово тајинствено чудо Божије, сиђи данас доле до мора и уверићеш се да је вода слатка и питка”, рекао је старац свом побожном послушнику, а овај је с беспоговорном послушношћу узео једну посуду и из скита кренуо ка мору.

Окусио је воду. Била је слатка! Радосно и ликујући напунио је ону посуду и пошао код свог старца. Он и његов духовник држали су овај чудесни догађај у тајности пуних тридесет и пет година. Сваке године, на празник Богојављења, о. Теофилакт силазио је до мора и узимао слатку и свежу воду „као благослов”. То се наставило и три године након старчеве смрти када су га, због његове простоте и послушности, остали скитски оци приморали да им открије ово благодатно чудо. Они су му противуречили маловерјем, рационализмом и безверјем, а онда га убедили да оде и донесе воду да би је и они пили.

Отац Теофилакт је ревносно отишао и донео воду у посуди. Међутим, она је овог пута била испуњена само сланом морском водом.

* * *

Једном приликом неки поклоник упитао је пустињака: „Да ли је могуће да мирјанин буде послушан? Монах има старца, а шта је с мирјанином?”

„Да кажемо овако: сви ми имамо духовника и њему ћемо бити послушни. Уколико негде радиш и имаш некога ко ти је надређен, директора или његовог помоћника, неопходно је да будеш послушан. Што се тиче духовника, њему си духовно послушан. Свом старешини мораш бити послушан и немогуће је да не будеш такав. Уколико си војник, ти чиниш оно што каже наредник. Не можеш да кажеш: «Одбијам наређење!» Ти си послушан по неопходности, и таква је свака послушност.

Кад духовника упиташ: »Шта да учиним», и он ти каже: «Чедо моје, учини то и то́, тако треба и да поступиш. Сви имају духовника, а овдашњи оци имају старца или игумана. Ти имаш духовника, и то је исто. Духовник ће те саветовати и њему ћеш бити послушан.

Духовник се не може олако схватити. Он није обичан човек. Ако духовник каже »не́, то је рекао Бог. Да ли ти духовник опрашта? Онда ти опрашта Бог.

Ево једног примера. Нешто си учинио и духовник ти је рекао да се месец дана не причешћујеш. Можеш ли да се причестиш пре него што истекне тај месец? Не можеш. Ти си свезан. Не можеш да преступиш заповест свог духовника и не можеш да се причестиш пре него што истекне тај месец. Духовник има силу. Што свежеш на земљи биће свезано на небесима (Мт 16,19). Ако духовник каже: «Опроштено ти је́, и Бог ти је опростио. С друге стране, ако ти духовник не опрости ни Бог ти неће опростити. Бог има свог представника.

У Малом скиту Свете Ане живео је један старац са својим послушником. Освануо је један важан дан – празник Пресвете Богородице.

»Старче́, рекао је послушник, «могу ли да одем да упецам неку рибу? Данас је празник Пресвете Богородице. Шта ћемо јести?»

«Чедо моје́, рекао је духовник, »наши суседи су рибари. Уколико Пресвета Богородица жели да једемо рибу, они ће нам је донети. Уколико је не донесу, то значи да Пресвета Богородица не жели да једемо рибу.«

»Не, старче, требало би да једемо рибу.«

»Не, ја је не желим», одговорио је старац.

«Отићи ћу да пецам» рекао је послушник и удаљио се.

Старац је одмах помислио да би се његов послушник могао наћи у великом искушењу и да би због непослушности могао да падне у море... Због тога је отишао у келију и одмах почео да се моли на бројаници за свог послушника.

Послушник је отишао до мора и бацио штап. Осетио је како нешто вуче удицу. Снажно је тргнуо и повукао, а из воде се појавила црна, мрачна фигура дивљих очију, спремна да нападне овог монаха. Међутим, чинило се да је нека невидљива сила повлачи уназад (старац се у то време молио на бројаници за своје духовно чедо). Монах се престрашио и почео да бежи. Ђаво га је пратио читавим путем од мора до скита Свете Ане, преко скитског дворишта, док није отворио врата и ушао унутра. Ђаво му је у том тренутку рекао:

»Калуђеру, шта могу да ти учиним кад се твој старац на бројаници моли за тебе? Да је било другачије, ја бих те одвукао у море и удавио.«

Видиш ли шта чини непослушност!”

* * *

Казивао нам је старац X. из скита Свете Ане: „Управо се беху огласила звона. Ушао сам унутра и видео старца Онуфрија како плаче.

»Шта се догодило, старче? Зашто звоне звона?«

»Наш духовник, отац Игњатије, окончао је свој пут», одговорио је он. Кад сам то чуо, готово да сам се онесвестио због велике жалости.

Старац Онуфрије се у међувремену попео до каливије Пресвете Тројице и упутио ми следеће речи:

«Сад ће нам, блажени, бити веома тешко да нађемо духовника који би истовремено био опитан и у делању и у созерцању. »³⁵

Будући да сам горд и егоистичан, нисам тражио тумачење јер сам знао да ће ми разјаснити шта је тиме мислио. И заиста, ускоро је наставио:

«Пази, блажени, шта ћу ти рећи. Кад духовни отац види да је његов послушник потиштен, разјарен или гневан, неће му ништа рећи док не види да се његово разјарено лице поново умирило. Пошто би се смирио, слао би га код неког духовника изван манастира и тај духовник би му наводио сведочења из Светог Писма или из дела отаца подвижника, који би га умирили посредством духовникових уста.»

«Шта ће бити с нама сад, кад се упокојио наш духовник», поново сам га запитао. Он ми је одговорио:

»Што мене питаш, блажени? Да ли постоје духовници какав је био отац Игњатије, верни предању овог светог места? Отац Игњатије је био врло млад када је овамо дошао из Сера. Сву своју имовину оставио је у постојбини, где ју је разделио сиромасима, тако да је овамо дошао босоног и носећи штап у рукама. Настанио се у Катунакији, код старца Неофита, и није подизао очи чак ни да види где се налази хлеб, со или нешто друго. Подизао је поглед само зато да би видео где је стара бројаница од три стотине чворова, књига авве Исаака Сиријског, плесниви двопек, Четворојеванђеље, Псалтир и Помјаник.

Кад би видео те ствари, пригрлио би их и целивао. Одмах се потчинио старцу Неофиту. Није размишљао има ли хлеба или воде. Био је благодаран само Пресветој Богородици, јер га је удостојила да га преда у руке тако великог подвижника. Потпуно ћутање, бесконачна молитва и изливање суза. У Катунакији није било цркве. Кад би хтели да се причесте, одлазили су у Мали скит Свете Ане или у Велики скит. По одобрењу манастира пострижен је за монаха. Његову врлину видели су сви монаси и позвали га у манастир Велика Лавра да га рукоположе за свештеника, и не само за свештеника него и за духовника, иако му је било само двадесет и шест година!

Сви оци који су безмолвствовали у Катунакији видели су да он није човек него натчовек! Толико је био послушан старцу Неофиту да је правио метаније пред њим чак и кад су у питању телесне потребе. Старац Неофит га је, са своје стране, слао да по снегу босоног оде у Кареју, а он то никад није одбио. Видевши његов преподобни живот, код њега су долазили и исповедали се и Срби, и Руси, и Бугари, и Румуни."”

* * *

Један старац је рекао: „Нама недостаје смирење. Због тога се мучимо и због тога мучимо друге. Патићемо све дотле док се не смиримо.”

* * *

Троструко блажени старац X. из скита Свете Ане био је толико послушан свом старцу да је осамнаест година служио као црквењак у кириакону! Хришћани су тада били толико побожни да су служили три или четири бдења седмично! Овај незаборавни старац је увек био босоног и ревносно је извршавао своју службу. Због великог напора и непрестаног стајања отишао је са овог света као мученик, радосно и ликујући.

* * *

Отац Серафим из Димитријаде одликовао се уистину беспоговорном послушношћу према свом старцу Онуфрију Кипранину из скита Свете Ане. Отац Серафим је достигао ону исту узвишену врлину какву је поседовао и његов старац. Ма шта да му је рекао неки од скитских отаца, он би рекао: „Нека је благословено!” Био је савршено послушан.

Једног дана, отац Мина му је рекао: „Брате мој, учини ми љубав и сиђи до пристаништа да донесеш мало рибе, јер нам је неопходна.”

Отац Серафим је одмах послушао и сишао до мора. Међутим, рибари нису имали рибе и преварили су га ставивши у врећу морске облутке уместо рибе. Отац Серафим је узео врећу и запутио се у своју каливију. Позвао је оца Мину да донесе велику посуду у коју ће изручити рибу, јер је торба била веома тешка. Изручио је садржај вреће у посуду и, сасвим запрепашћени, угледали су облутке. Отац Мина му је тада рекао: „Гледај, непослушни човече! Твоја непослушност претворила је рибу у велике облутке и ти си их донео овамо!”

Он је поверовао у то и почео да плаче, тражећи опроштај за своју непослушност.

Отац Серафим је био неписмен, али је благодарећи стрпљењу савладао калиграфију. И до дан данас се сачувала једна прекрасна поема коју је он исписао. Упокојио се смрћу праведника.

* * *

Пођимо сада у другу каливију освећеног скита Свете Ане, у каливију Часног Претече. Овде је живео отац Григорије, који никада није одбио послушност. Да би достигао савршено бестрашће, његов старац га је у кириакону прекоревао пред другима и говорио: „Бежи одавде.”

Он би радосно пао на земљу, испред остале браће, посетилаца и отаца целивао ноге свог старца и рекао: „Ово су ноге које ће ме одвести у Рај!”

Кад је његов старац напустио овај испразни свет, отац Григорије се удаљио у каливију Успења Пресвете Богородице у Малом скиту Св. Ане, где га је одвела дубока чежња за безмолвијем.

* * *

Кад би видео непослушног монаха, старац Азарије би плакао и ридао. Упитали су га зашто јадикује, а он је одговорио:

„Послушника штити молитва његовог старца. Чак и кад је овај одсутан, она га чува од зла јер је под очинском заштитом, док непослушан монах подсећа на барку која је обремењена великим теретом, коју ударају велики таласи и коју ће најзад ти исти таласи потопити.”

* * *

Чезнући за молчанијем (исихијом), отац Григорије из скита Свете Ане прешао је у Мали скит Свете Ане, док је своју каливију Часног Претече препустио свом послушнику, оцу Аверкију, пореклом Бугарину, који је ревносно учио грчки језик и беспрекорно га говорио.

Отац Аверкије је у свему подражавао свог старца и старца Мину из Мавровуније. Из његових уста никад није изашла непажљива реч. Продавао је лимунове и поморанџе из своје каливије и од тог новца куповао годишњу залиху жита.

Од оца Аверкија није отишао ниједан путник а да га он није угостио. Кад год би неко закуцао код оца Аверкија, он би отворио врата и, кад би видео да је то странац, понудио би му четири-пет смокава на дрвеном послужавнику и воду у дрвеном врчу. Затим би се без оклевања поклонио и удаљио, да не би разговарао и на тај начин прекинуо своју сједињеност са Богом.

Кад би у скиту требало нешто заједнички урадити, он би најпре узео бројаницу у руке, а затим с љубављу прихватио послушност. Остали оци су му говорили: „Духовниче наш, ти си стар. Сваког дана служиш Литургију, свакога дана једеш само хлеб и воду. Шта ће бити с тобом? Требало би да се сажалиш на своје тело, како би доживотно могло да ти служи.”

Он би им одговарао озбиљно и са сузама у очима:

„Оци моји, сад кад сам стар морам да сачувам послушност, како се не би догодило да при исходу душе будем непослушан и да одем у пакао.”

Ретко је одлазио у Кареју, а и другима је саветовао да не одлазе често из скита. Тако је обично говорио:

„Не би требало да се монах из скита Свете Ане удаљује одатле, како не би прекинуо пут делатне врлине која монаха узноси на висину унутрашњег делања и води ка бестрашћу.”

Многи су долазили да се исповеде код оца Аверкија, јер су знали да је беспоговорно послушан, да се потпуно одрекао сопствене воље и да у његовим саветима нема злих помисли које уносе демони.

Отац Аверкије је и лети и зими служио босоног, подсећајући на оца Иларија Исихасту који се подвизавао изнад манастира Дионисијата, на убогом месту названом по Светом Претечи.

У древна времена, у скиту Свете Ане није било мртвачких ковчега. Због тога је неки брат, иначе дрвосеча, начинио један ковчег у којем ће сваког преминулог брата преносити до гробља да би, чим погреб буде завршен, ковчег вратили у католикон. То су знали и млади и стари и долазили су да виде ковчег. Тада је дикеос рекао: „Питам се ко ће бити први којег ће из цркве однети на гробље.”

Кад су то чули, преплашили су се и млади и стари. Тада је један млади искушеник рекао свом старцу: „Старче, да ли имам благослов да ја будем први?”

Знајући да је младић далеко узнапредовао у врлини, старац је одговорио: „Да!”

Сви оци су помислили да се младић шали.

Међутим, овај послушник је истог тренутка и уз знање свог старца, сузама покајања почео да се припрема за смрт. И заиста, након четрдесет дана огласила су се црквена звона. Чим су их зачули, житељи скита почели су да запиткују један другога ко се упокојио. Кад су чули да се упокојио онај младић, рекли су:

„О, какав лопов! Да би био послушан оном што је рекао његов старац, благословивши га да први оде, напустио је привремени живот и сад је на Небу! Тако је послушањем «украо́ Рај!”

Сви скитски оци радосно су га испратили до гробља, дивећи се савршеном послушању које се не плаши смрти и што они, који га поседују, бивају удостојени да безболно напусте овоземаљско и да оду на Небо. Сви су прославили младића и његовог старца, који су постали блистав пример свим монасима.

Један од отаца из скита Свете Ане довео је 1922. године у манастир свог природног оца, који се звао Јован. Након извесног времена, старац је примио ангелску схиму и добио име Јоаким. Његов син, монах Антоније, тад је рекао:

„Иако не знаш слова, помоћу прстију своје руке научићеш Молитву Исусову. Испружићеш прсте своје руке и рећи: уз први прст – Господе́, уз други »Исусе́, уз трећи «Христе́, уз четврти »Сине́ и уз пети «Божији́. Затим ћеш показати своју шаку и рећи:

»Овом руком грешимо и требало би да помоћу прстију изговоримо ову молитвицу да бисмо се спасли.«”

Старац Јоаким је био потпуно послушан речима свог сина и молио се управо онако како је научен. Задобио је дар суза и стекао такво смирење да је, видевши младе монахе, целивао њихове ноге!

Желећи да виде да ли његове сузе проистичу из смирења или су резултат његове сопствене воље, скитски оци одлучили су да га искушају. Тако су му једног дана рекли: „Старче Јоакиме, кад пролазиш поред гробља требало би да кажеш: »Оци, благословите!"”

И заиста, старац Јоаким је, као истинско чедо смирења, пролазећи испред гробља застао пред улазом и рекао: „Оци, благословите!”

Истог тренутка, затресле су се кости покојних отаца и зачуо се глас: „Бог благословио, старче Јоакиме!”

Тад су оци, који су га пратили, рекли: „Тешко нама који смо дошли овамо као дечица, а нисмо се удостојили таквих благодатних дарова!”

* * *

Отац Никанор, духовник српског манастира Хиландара, приповедао нам је да отац Мирон пуних педесет и шест година није излазио из манастирске градине и уопште из манастира.

Кад га је његов старац замонашио, дао му је дрвени крст и рекао: „Од сада и убудуће овај крст биће све што имаш. С тим крстом нека те и сахране. Моли се да га не изгубиш.”

После двадесет година, отац Мирон се озбиљно разболео. Болничар који се бринуо о њему зачуђено се питао због чега отац Мирон упорно одбија да откопча кошуљу, како би му груди намазали алкохолом. Након што га је то више пута упитао, он се коначно сагласио и допустио да га лече. Кад му је откопчао кошуљу, болничар је са запрепашћењем видео да је онај дрвени крст пришивен за његову кожу и да је срастао са месом. Болничар се без оклевања запутио код духовника, који му је рекао: „Погледајмо да ли то потиче од прелести. Узми скалпел и полако почни да сечеш кожу како би уклонио крст.”

Болничар је његове речи пренео оцу Мирону. Овај се истог часа покорио и беспоговорно препустио своје тело резању. Због његовог послушања, болничар није секао кожу, јер је сад био сигуран да је отац Мирон превазишао самога себе овим подвигом, извршеним у духу послушања и ради чисте љубави Христове.

* * *

„Кад си постао монах и шта те је навело на такву одлуку?” Ја сам, чедо моје, још од детињства желео да постанем монах, али ми родитељи нису то допустили. Оженили су ме и добио сам двоје деце. Затим сам 1955. године, кад ми је било шездесет и шест лета, одлучио да се замонашим и најпре сам дошао у манастир Григоријат”, причао је један дионисијатски монах. „Како си имао срца да напустиш своју породицу?” „О, чедо моје, био сам обузет богочежњивошћу! Чежњом за Христом и за монашким животом. Тако сам напустио жену, децу, имовину, снахе и унуке, и дошао да Господу принесем своју старост, кад већ нисам могао да му принесем младост.” „Да ли си дуго боравио у Григоријату?” „Остао сам тамо осам месеци, а затим сам из неких разлога отишао и дошао у Дионисијат. Међутим, григоријатски игуман је био добар. Звао се Висарион. Он ме је научио како да извршавам своје правило. Три бројанице за Христа, једна за Пресвету Богородицу, а затим опет то исто: три за Христа, једна за Богородицу, док то не учиним дванаест пута. Затим следи једна за Часног Претечу, једна за Светог Нифона, а онда онолико бројаница колико желим. Он ми је дао и задужење да служим као зидар, и био сам добар у том послу. Прихватио сам послушање. Кад год би ме негде послао, ја бих рекао: «Нека је благословено.» Кад сам дошао, научили су ме да треба да изговарам само две реченице: »Благословите́ и "Нека је благословено́. Радовао сам се и благодарио кад сам другима могао да учиним неко добро дело.”

* * *

„Како ми, киновијски монаси, можемо да узнапредујемо у врлини?”

„Зар ти то још не знаш, зар то још увек ниси научио? Послушај ме! Послушање и љубав. Послушање ће ти подарити мир, радост, чежњу за Христом и милосрђе, које је такође велика ствар. На тај начин ћеш отићи право у Рај. Биће ти опроштени сви греси. Бог ти опрашта. Да ли разумеш? Гордост је велико зло. Колико је она мрска Богу! Немој бити као фарисеј који је рекао:» Ја дајем и дајем...», јер је на крају награду добио онај који се ударао у груди.”

* * *

„Старче, шта да чиним да бих се спасао?”

„Буди послушан свом старцу и стекни смирење. Човек обично пати због сопственог мозга”, додао је старац, мислећи да одатле потиче надменост.

* * *

Један просветљени подвижник је рекао: „Није добро мењати духовног руководитеља. Замислите шта ће бити с грађевином ако стално буду мењали градитеље и архитекте. То не може бити добро. Духовник треба да је слободан и да сагласно томе и дела. Не слушај речи које ти упућују други.”

* * *

„Никад нисам давао рецепт из даљине. Издалека нико не може да буде добар лекар.”

* * *

Један старац је рекао: „Да ли желиш да будеш савршен послушник? Прихвати беспоговорно послушање (дословно: послушање без расуђивања). Након десет до петнаест година таквог послушања долази послушање с расуђивањем. Погледај шта каже Свети Јован Лествичник. Он говори о старцу који је одлазио код једног почетника, али је одлазио и код једног који је био монах већ 10–15 година. Почетнику је рекао: «Певај!», а овај је одговорио: »Нека је благословено, певаћу́. Затим је рекао оном другом (који је петнаест година био монах): «Певај!» Међутим, овај други је одговорио: »Благослови, не желим да певам.» Обојица су добро поступили. Оно што је други калуђер рекао старцу немој сматрати непослушањем. То не треба сматрати за непослушање. Међутим, да је онај први одбио да то учини, то би требало сматрати непослушањем, јер је он још увек био искушеник. Треба да прођеш читав круг, читав пут беспоговорног послушања (тј. послушања без расуђивања). Ништа осим: "Нека је благословено.» Кад прође 10–15 година, наступа послушање с расуђивањем. То је последица беспоговорног послушања.

Немој мислити да старац не воли своја духовна чеда. Прекрасно је кад чеда воле старца онолико, колико старац воли њих.”

* * *

„Кад хоће да буде послушан, монах мора да умре више пута у току дана”, рекао је један подвижник духа и врлине.

* * *

Живео је овде и један старац који је желео да свог послушника ослободи везаности за вештаствене ствари. Због тога му је заповедио да у авану разбије свој златан сат, иако је то био поклон његовог природног оца (монах је стога тај сат поштовао као идола).

Након велике унутрашње борбе, послушник је успео да надвлада свој его и неразумну љубав према идолу. Радосно је извршио ово послушање и најзад био ослобођен.

* * *

Неки врлински монах из једног скита преклињао је Пресвету Богородицу да из овоземаљског живота оде као послушник. Он није желео да постане старац, јер се плашио власти. „Ја сам грешник”, говорио је он. Био је човекољубив и милосрдан као ретко који монах, трудољубив и неуморан у служењу, обавезама и заједничким пословима. Иако телесно слаб, радио је за десеторицу људи. Био је послушан свом старцу као да је светитељ.

* * *

Старац Јосиф Спилеот је рекао: „Уколико монах од самог почетка не схвати значај послушања и непрестане молитве, требало би да плачеш за њим. Уколико то не разуме, то је исто као да је рођен слеп и да ће слеп и умрети! Његова одлука да дође на Свету Гору не вреди ни колико карта коју је платио да би дошао овамо... Непослушан монах постаје син ђаволски. Онај који своју вољу уплиће у вољу свог старца постаје прељубник. Због тога мора да подноси огорченост, патњу и срамоту.”

* * *

Свети Силуан је казивао:

„Током 1932. године посетио ме је један монах из старог Русика (тј. манастира Светог Пантелејмона). Запитао сам га како је и он ми је озареног лица одговорио:

„Осећам велику радост.”

„Због чега си тако срећан?”

„Сва браћа ме воле.”

„А због чега те воле?”

„Због тога што сам свима послушан. Кад ме негде пошаљу, ја кажем само: «Нека је благословено!»””

* * *

Живео је овде и један послушник који је истовремено извршавао своје послушање у киновији (општежићу) и творио умно-срдачну молитву. Због тога му је Господ дао дар суза, којима ће оплакивати цео свет. Игуман му је рекао: „Тај дар си добио због свог послушања.”

* * *

Један просветљени подвижник је рекао:

„Послушање се не може извршавати уз јадиковање и присилу. Старац или старица није Диоклецијан који увек каже "не́. Дужни смо да им будемо благодарни јер нас штите, уместо да им се супротстављамо и да будемо непослушни.”

Један ђакон дивио се лепој коси преподобног Симеона Филотејског, који је ишао босоног и у простом хитону. Сазнавши за то, преподобни је одсекао косу и поклонио му је, због чега су га прозвали „Пострижени”.

* * *

Била је прошла приближно половина месеца од оног времена кад се Бог јавио Светом Силуану Атонском. Од тог дана, свакодневно је морао да се бори с махнитим нападима нечистих духова. Били су то исцрпљујући дани и мученичке ноћи.

Једне ноћи светитељ је устао са клупице да би начинио неколико коленоприклоњења. У том тренутку угледао је једну џиновску демонску фигуру. Стао је испред иконе нашег Господа и наставио да се клања. Његова келија била је препуна демона. Тад је поново сео на клупицу, погнуо главу и скрушеног срца почео да се моли:

„Господе, видиш да желим да се молим чистог ума, али ми демони то не допуштају. Научи ме шта треба да чиним да ме не би узнемиравали.”

Тада је у својој души зачуо одговор: „Демони увек на тај начин нападају горде.” „Господе”, рекао је светитељ, „научи ме шта треба да учиним да бих задобио смирење.”

„Држи свој ум у аду, али немој очајавати”, рекао је Бог његовој души.

* * *

Псалмопојац прекрасног гласа по имену монах Синесије био је пореклом са Халкидика. Замонашио се пре много година (1860) у манастиру Дохијару. Осећао је изузетно страхопоштовање према Светој Параскеви, којој се свакодневно молио.

Посебно ју је преклињао да му помогне да спасе душу и да му, уколико постоји нека препрека његовом спасењу, како год зна помогне да је уклони.

И заиста, на дан 28. јула, кад се прославља помен ове светитељке, осетио је да његов глас постаје храпав. Како је време пролазило, његово здравље се, уместо да се побољша, све више погоршавало. Сви су се молили да се његов глас опорави, али је све било узалуд. Тад се Света Параскева у сну јавила игуману и рекла: „Због чега свакодневно досађујете Господу молећи се за Синесија? Он сам ме је годинама преклињао да уклоним оно што је препрека његовом спасењу.”

Након тога, игуман је позвао псалмопојца Синесија да му потврди ове речи Свете Параскеве. И заиста, док је појао, Синесије је због свог мелодичног гласа осећао снажно славољубље и надменост. Није се потрудио да заблагодари Дародавцу сваког добра. Од времена кад је његов глас охрапавио, Синесије се молио на бројаници изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Постао је веран и достојан посленик умне молитве и троструко благословеног и блаженог смирења.

* * *

Један пустињак је казивао:

„Што се тиче помисли да се сви баве тобом, то је искушење и буди равнодушан према њој. Наш непријатељ ђаво покушава да у теби створи манију славољубља. Видиш да је ђаво зао и да користи све начине да се домогне почетника. Стога ни најмање немој веровати тој помисли, чак и ако имаш одређене разлоге за то: знај да их припрема тај исти непријатељ да би тебе убедио.”

* * *

Мој љубљени брат, јеромонах Никодим, пре много година посетио је једног исихасту у пустињи Вигла:

„Старче, благословите.”

„Бог благословио!”

„Желео бих да ми кажете неко душекорисно слово.”

„Не бих ти рекао”, казао је он, „али како видим да си духовник ипак ћу ти рећи. Дакле, слушај! Годинама сам се мучио поред страшне жене коју сам узео и која ми није давала ни тренутка мира. То је тиранија, чедо моје, велика тиранија.”

„Ко је та жена, старче?”

„Која би друга била ако не гордост?! Нисам знао како да се спасем и како да се разведем од ње”, рекао је с уздахом и наставио рукоделије у својој пустињској каливији.

* * *

Учени монах Герасим Менагиас,³⁶ који је дипломирао на Универзитету у Цириху, водио је дуготрајну битку против славољубља, које потиче од световног знања и образовања. Због тога се увек обраћао простим и неписменим пустињским старцима. Носио је стару расу, подвизавао се у једној штали и био послушан трезвеноумном старцу Калинику и старцу Јосифу Спилеоту, користећи свако време и свако место да одсече сопствену вољу.

* * *

Један стари монах, обдарен расуђивањем, казивао је следеће:

„Ово ћу вам испричати као исповест. Пронашао сам монаха чије је усне непрестано покретала Молитва Исусова, и то сте могли да видите. Догодило се да су наишли неки посетиоци и један од њих обратио се другима рекавши: «Какав свети човек!»

Тај монах ми је у једном тренутку рекао да је писао том-и-том епископу и том-и-том митрополиту; да је једног прекорео а да је другом рекао да ће стати на његову страну уколико се одрекне тих идеја... «За Име Божије́, рекао сам ја, »хајде да то логички размотримо. Чини се да си ти мање писмен од мене, будући да ја приликом писања не стављам циркумфлекс на слово омикрон, као што би то ти учинио! Одбаци те идеје́, додао сам. Он ми је на то одговорио: «Кад би постојао још само један као што сам ја, васцела Црква би се поправила!»

Размислите о томе и изведите закључак. Да је био луд, могао бих да га оправдам. Међутим, он није био луд. Молитву Исусову изговарао је само по навици. То је веома погибељно. Молитва не замара. Међутим, у овом случају, она је њега замарала.”

Ово нам је казивао побожни монах Симеон из манастира Симонопетра:

„Познавао сам старце као што су били Антим и Дамјан који, кад би се разболели, нису одлазили код лекара.”

* * *

Игуман манастира Симонопетра, јеромонах Харалампије, увек је спавао у једној столици. Био је непоколебиви стуб светих манастирских богослужења.

* * *

Старци су говорили: „Монах – почетник треба да поседује ревност и одушевљење велике као сам Атос да би на крају (ревност и одушевљење) били велики као јаје или као зрно грашка.”

* * *

Неки млади монах отишао је код авве Зосима у Каруљу и рекао:

„Оче, имам искушења.”

„Чедо моје”, одговорио му је он, „искушења су свуда око нас. Искушење је присутно кад једеш, а присутно је и кад спаваш. Сети се шта је речено у Старечнику (Герондикону): «Уклоните искушења и нико се неће спасти.»” Младог подвижника утешиле су ове речи.

Један подвижник живео је седамнаест година на планинском врху, изложен сунцу и громовима.

Други подвижник пуних четрдесет година није легао у постељу. Спавао је врло мало, и то за столом или на столици. Док је читао, потрошио је више петролеја за лампу него што је попио воде. Имао је способност да види људско срце као да је отворена књига.

* * *

Српски подвижник Георгије, који се упокојио услед тровања печуркама, био је један од поштовања достојних исихаста који су се последњих година појавили на Светој Гори.

Нестјажатељан, затворен, дубоко трезвеноуман отац, чији је подвижнички, монашки живот био укрепљен созерцањима. Познавао је мог старца, тако да смо га често посећивали. Живео је на древни монашки начин, на једном исихастичком месту изнад Русика (манастира Светог Пантелејмона). Истицао се неупоредивом љубављу према Богу и умном молитвом.

* * *

„Трпљење се задобија, оно се не купује”, рекао је један подвижник.

* * *

Један старац је рекао: „Духовни живот захтева трпљење, постојано трпљење, јер човек из дана у дан страда због преображаја и промена.”

* * *

У пустињи Светог Василија живео је један отшелник, простодушни подвижник по имену Херувим. Проигуман манастира Светог Павла сусрео се с њим и он нам је испричао следеће:

„Дао сам му оку и по двопека, јер није желео ништа друго.

«Колико си корака начинио, толико ангела нека те чува. Нека Бог опрости́, обично ми је говорио.

Једном приликом снажан јужни ветар одувао је танак кров с његове каливије и одбацио га чак до кириакона. Седео је у једном углу и трпељиво и са дечјом простодушношћу ми рекао: »Ветар је однео мој кров и не знам где се он налази."

Најзад га је поново приковао, јер је познавао столарски занат. Био је висок, али је увек корачао погрбљено и изговарајући молитву.”

* * *

У пећини Светог Петра Атонског живели су старац Хризостом и монах Сергије.

Сергије се борио са сатаном, који је желео да он напусти подвижничку арену и да се одрекне борбе. Једном приликом је овај монах посетио неког старца у Кареји, који се с неупоредивим самопожртвовањем и трпљењем бринуо о четири престарела монаха.

„Како можеш сам да останеш на овом месту?”, упитао га је Сергије.

„И мене је ђаво наговарао да одем. Знаш ли шта ме задржало”, упитао је храбри старац. „Дођи, показаћу ти моје благо.”

„Где је твоје благо? Ја ништа не видим!”

Одвео га је у једну одају у којој су се налазиле старе ципеле са пуно рупа, стара мантија, старчева и његова скуфија – символи неизмерних борби и жртава...

„Ово је моје благо! Реци ми како бих могао да га напустим?”

Од ових немих драгоцености и учитеља отац Сергије је научио више него од свих других поука...

* * *

Духовни отац и старац великог посника Хаџи-Георгија одговорио је следеће једном владики, који је тражио да му се овај придружи у његовој митрополији:

„Три стотине демона покушавало је да ме одведе са Свете Горе и нису у томе успели. Зар мислиш да ћеш ти то моћи да учиниш, господару?”

* * *

Један старац је говорио: „Данашњи монаси спасавају се једино благодарећи искушењима, јер врлина више не постоји. Они који издрже пробу искушења наћи ће се покрај древних отаца који су се много трудили. Довољно је ако издрже искушење, јер је трпљење без гунђања једнако молитви. Ђаво нас не искушава онолико колико би он то хтео него онолико колико му то Бог допушта. Непријатељ покушава да постављањем замки отупи човекову свест, да у њега удахне безнађе и очајање или да узрокује разметање и хвалисање непостојећом светошћу. Постоји читаво мноштво његових лукавстава и превара. Оне који желе да се спасу напада као бесан пас. Ја сам му рекао: «Ђаволе, чини ми шта год хоћеш! Ни у чему нећеш успети. Имам духовног руководитеља и причешћујем се Светим Тајнама. Шта ту могу да учине твоја лукавства?”»

Старац је на то додао: „Колико ми је искушења послао непријатељ и колико је било његових замки! Стекао сам опит и био на многим местима, да бих најзад одлучио да останем овде, знајући да се од искушења нигде не може побећи. Уколико желиш да те непријатељ не напада, довољно је да једеш, пијеш, спаваш и чиниш све што хоћеш. Ђаво те тада неће узнемиравати ни искушењима ни недаћама. Он је сличан псу. Не узнемиравај демона и он ће бити миран. Међутим, уколико га узнемираваш, он се баца на тебе и уједа те. Требало би да имаш опитног духовног саветника којег ћеш поштовати, јер се у поштовању садржи и смирење.”

* * *

Један старац је рекао: „Кад год пловиш, мораш бити спреман. Чак и ако око себе видиш спокој, мораш бити спреман да се суочиш с буром проба и искушења. Искушења често имају за циљ да нас доведу до бољег (духовног) стања. Поред тога, тајинствени су путеви Божији.”

* * *

Отац Г., духовник, рекао је следеће: „Трпељиви монаси у киновијама који не гунђају бивају удостојени веће благодати него подвижници.”

„Старче, провео сам већ толико година на Светој Гори, па опет нисам имао никакво виђење, јављање или духовно откровење” рекао је свом старцу, оцу Јоакиму, руски јеромонах Софроније који сад борави у Енглеској, где је основао манастир и написао житије Светог Силуана.

Старац Јоаким му је на то одговорио:

„Ко ти је, ако не Бог, подарио стрпљење да останеш на Светој Гори, а посебно у страшној Каруљи? Зар би без благодати Божије могао да останеш? Не тражи веће чудо од овога нити прижељкуј узвишенији благодатни дар него што је тај!”

* * *

Старац Н. је читаве две године лежао непокретан у болници манастира Велике Лавре. Током читавог тог периода нико од отаца или браће није га чуо да каже „ах” или „ох”. Из његових подвижничких уста излазиле су само речи благодарења и прослављања Свемилосрдног Бога. Увек је био блажен и радостан.

* * *

Један стари монах је рекао: „Болест је посета Божија. Болест је највећи дар Божији. Једино што човек може да понуди Богу јесте бол.”

* * *

Отац Ј. је стално патио од разних болести. Стрпљиво је подносио такво стање и радосно говорио: „Патим, али не тражим исцелење. Често се обраћам Господу: «Не тражим да ме исцелиш него да ми подариш трпљење. Ако једног дана будем од Тебе тражио да ме исцелиш, то ће значити да нисам при чистој свести.»” Овај духовни човек је чак и на самртној постељи говорио да ће издржати. Мирјани, међутим, имају другачију логику.

* * *

Један пустињак је говорио: „Монах је онај ко пред невидљивим Богом стално стоји као да је (Бог) видљив.”

Други пут је рекао: „Господ ће доћи да нас посети само онда кад немамо људску утеху или кад се по слободној вољи подвизавамо, или кад и противно својој вољи подносимо искушења и болести.”

* * *

Старац Максим Керасиот (живео је најпре у Керасији, а затим у скиту Свете Ане) о којем неки нису имали добро мишљење јер је причао шале и задиркивао остале, разболео се од карцинома. На крају је трпељиво подносио болове, дубоко се покајао и упокојио се смрћу мученика.

* * *

„Како је могуће да онај праведни Јов, који није сагрешио онолико колико сам ја, буде трпељив толико година”, упитао је монах Николај из Новог Скита који је боловао од неизлечиве болести. Његова утроба, абдомен и бедра били су препуни црва. Никоме није говорио о томе. Патио је у самоћи, желећи да види колико ће издржати. Тек кад је болест постала неподношљива и кад су покушали да га очисте, црве су видели и остали. Пуне три године мучио се и молио и, пре него што ће окончати овај привремени живот, позвао је све скитске оце и рекао им: „Оци и браћо, опростите ми да би нам и Бог опростио и да би помиловао цео свет.”

* * *

Артемије Григоријатски био је велики подвижник трпљења. Никада није седео у својој стасидији. Кад је зашао у дубоку старост, његове ноге почеле су да отичу. На њима су се појављивале ране из којих је истицао гној, али он није тражио исцелење. Само је трпео, опомињући на апостолске речи: Јер нам је трпљење потребно... (в. Јев 10,36).

* * *

Кад су оболелог старца Николаја упитали за здравље, трпељиви старац је одговорио: „Слава Богу, заслужио сам и веће патње!” Кад се упокојио, његово лице је заблистало!

* * *

Чудесан у свом трпљењу био је и отац Димитрије, киновит из манастира Григоријата. Читавих двадесет година свакодневно је служио Литургију, што значи да је морао да стоји. То је за њега представљало велики напор, јер је боловао од тешког облика херније.

* * *

Један старац је рекао: „Сви ми, и велики и мали, морамо поседовати трпљење. Сви морамо бити трпељиви јер су свима нама нерви помало напети. Сви смо ми мање-више егоисти. У том случају, кад нама овлада егоизам, мала ствар прераста у велику свађу. Тада искушење почиње да залази у породицу. Ма шта да је у питању, не обраћајте пажњу на то. А ви, чак и ако сте уочили тај тренутак, не обраћате пажњу. Ништа не помаже. Будите макар мало трпељиви и мало се помолите. Након тога, кад се други умири, може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли да улове кад не би било затишја (бонанце)? Имајте трпљење и имаћете велико поверење у Бога. Ми још нисмо свесни колико Бог мотри на нас и колико нам помаже. Ми то још нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће сигурни и предаће своје душе и васцеле себе Богу.”

* * *

Отац Јероним из манастира Симонопетра показао је велику трпељивост у патњама и искушењима, а његова врлина остала је чврста као дијамант кад су га неправедно прогнали из манастира. Кад се то догодило, отишао је у манастир Кутлумуш, где се бринуо о манастирским животињама. Одатле је отишао у Кавсокаливију, и ту се настанио у једној каливији у којој су претходно чували угаљ. И одавде су га протерали, тако да је побегао у метох Светог Харалампија у Солуну. Упркос свим тим патњама, никад није престао да се моли за оне који су га оклеветали и оптужили.

* * *

Никад нисмо упознали овог дива трпељивости, оца Јеронима из Симонопетре. О томе су нам казивали многопоштовани оци на Светој Гори и у Атини, међу којима је и мој уважени, незаборавни сабрат, архимандрит Игњатије Пулупатис.

* * *

Неки младић упитао је једног старца зашто Бог не устроји тако да брачни парови буду једномислени, како би могли да воде духовни живот.

„Било би много боље кад ђаво не би постојао. Тад бисмо лако живели духовним животом. Међутим, ђаво постоји, а љубав Божија уистину све устројава. Да би се спасао рђав човек, Бог му даје добру жену и супротно. Трпљењем се, браћо моја, све превазилази.”

* * *

Један старац, свештеник, упитао је болесног монаха: „Како је Ваше здравље, оче?”

„Добро је. Сад су се појавиле и друге болести. Све је то потребно. Како да код Онога Који је на висини, код мог Оца, одем празних руку?”

* * *

Један монах казивао ми је следеће о свом старцу: „На образу му се појавила рана, слична оној какву је имала Света Синклитика. Била је неизлечива. Црви су почели да излазе и ширио се смрад! Он, међутим, ниједном није уздахнуо нити је гунђао.

«Слава Теби, Боже́, рекао је. »Тако ми и треба. Ја сам неотесан камен. Потребно је да ме Господ исклеше."”

* * *

У једном манастиру живела су тројица подвижника. Двојица духовника, отац Матеј и отац Леонтије и монах Данило. Иако су њихове келије биле на северној страни, одбили су да ставе стакло на своје прозоре. Због тога их је мучила оштра хладноћа, али они су трпељиво подносили своје мучеништво. Отац Леонтије је био слеп. Током двадесет четири часа чинио је од три хиљаде до три и по хиљаде коленоприклоњења. Често се шамарао по лицу.

Једном приликом, неки млади монах замолио је оца Леонтија за духовни савет: „О, чедо моје! Као ни Адам, ни ја због свог непослушања нисам достигао дубину смиреноумља да бих ти давао савете... Научи да у својој келији претрпиш и глад, и жеђ, и хладноћу и све остало што свет сматра за патњу, а што би тебе требало да радује, јер ће узвисити твој ум...”

Други пут је тај исти млади монах видео ову тројицу отаца како босоноги, по страшном невремену и у вечерњим сатима, пале светиљку да би читали Свето Писмо. У почетку створи Бог небо и земљу... Созерцавали су тајинство Стварања и плакали...

* * *

Старац X. описао нам је шта му је првог дана кад је дошао на Свету Гору рекао вратар у манастиру његовог покајања:

„Добро дошао. Јеси ли дошао да се замонашиш? Онда ме саслушај. Манастир је усијана пећ. Не од ватре, него од људи. Да ли разумеш? Од људи чија је душа блиставија од дијаманта. Дошли су овде и очишћују се... Како? Одсецањем сопствене воље. Киновија (општежиће) прихвата различите људе са различитим мишљењима. Сва та мишљења постају једно благодарећи одсецању воље. А ти, чедо моје, ако хоћеш да останеш у киновији (општежићу), мораш подсећати на змију. Као што она пузи кроз тесне пролазе и у мукама збацује своју кошуљицу, тако се и твоје мишљење, кроз тескобу и искушења, мора уподобити мишљењу других.”

* * *

„Господе мој, зашто толико трпим”, пожалио се једном врлински монах Артемије Григоријатски. Тада је угледао Владику Христа Који му је показао ране на Својим рукама и ребрима, рекавши: „Видиш ли колико сам Ја трпео? Зар ти нећеш истрпети љубави Моје ради?”

Преподобни Акакије Кавсокаливијски био је апсолутно слободан од било какве везаности за среброљубље и користољубље. Он није био у стању да задржи ни три гроша која би му неко дао. Тај новац би један тренутак држао у руци, а затим би се узнемирио и вратио га говорећи: „Узми тај новац, човече, јер ми прети опасност да због њега изгубим свој ум!”

* * *

Свети Сава из Калимноса био је светогорски монах. Његова духовна постојбина био је скит Свете Ане. Био је савршено несреброљубив. Није желео чак ни да држи новац у руци.

* * *

Неки поклоник на Свету Гору сусрео се с монахом Дионисијем Кавсокаливијским, који се претварао да је јуродив. Био је потпуно убог и одевен у крпе и рите, љубави Христове ради. Услед тога је био и сасвим несреброљубив. Поклоник се сажалио на сиромашног старца и дао му једну турску номизму. Међутим, та номизма је толико обеспокојила Дионисија да он уопште није могао да се смири. Потражио је милосрдног поклоника и рекао му: „Зашто си ми ово дао? Носим рите, хлеба имам. Шта да чиним с овим новцем?”

Остали оци убеђивали су га да задржи новац и да купи уље за цркву. У једном тренутку га је с устручавањем прихватио, а затим се дубоко замислио и донео одлуку да се ослободи терета. Бацио је новчић на земљу и „утекао што га ноге даље носе”.

* * *

Приповедао нам је стари подвижник, старац А.: „Једном су у манастиру Дионисијату делили новац. Обавестили су све оце, али се ниједан од њих није појавио. "Шта ми да радимо с тим новцем», рекли су.” Такво је било понашање убогих, несреброљубивих и нестјажатељних отаца...

* * *

У Кареји је живео један стари радник, иначе мирјанин, који је појао с великом ревношћу и дубоким смирењем. Био је сасвим сиромашан и живео је у једној кућици испод зграде Светогорске управе. Звали су га деда-Мина и доживео је сто другу годину. Био је дрвосеча. Никада није тражио новац за свој рад. Своје муштерије сусретао је с устручавањем и скрушеношћу. Кад би га упитали: „Желиш ли да ти дамо новаца”, он би одговорио: „Ако вам одговара. Ја сам дошао да вас видим и да вас поздравим!”

Док је скрушено радио свој посао дрвосече, на његовом рамену је често лежала мачка и одмарала се!

Једном смо с монахом Пантелејмоном Карцонитом и групом побожних поклоника који су пролазили кроз скит Свете Ане посетили убогу испосницу пустињака Филарета у страшној Каруљи. Пустињак нас је дочекао изузетно љубазно, срдачно и радосно. Понудио нам је да пијемо кишницу из његовог резервоара, јер је било летње доба и било је врело као у пећи.

„Старче, зашто не набавиш глинену посуду, онда би вода увек била хладна”, упитали смо га.

„Чеда моја, кад бих хтео да пијем хладну воду, остао бих у скиту Свете Ане, где има много такве воде.”

Тражио је од нас да останемо како би могао да нам укаже гостопримство.

„Где да останемо? Ти немаш келије у којима би нас могао угостити и у којима бисмо могли да преспавамо!”

„Имам, имам”, озбиљно је одговорио. „Ја имам архондарик (гостопримницу)! Дођите и видите!”

Архондарик у Каруљи? То је звучало као шала. Он је, међутим, говорио језиком своје гостољубиве душе. Отворио је врата на другој келији коју је називао архондариком и ми смо ушли у њу. „То је архондарик”, рекао је он.

Бацили смо поглед на кров. Био је препун рупа. Чинило се да ће малтер на зидовима сваког тренутка отпасти. У једном углу било је разбацано неколико кромпира.

„Останите овде. Спремићу и обед да вас угостим.”

„Шта ћемо јести, старче?”

„Ево, имам дивне маслачке!”

На крају смо му топло заблагодарили и узели његов благослов, дивећи се његовој светој простоти, благословеној гостољубивости, сиромаштву, христоликој љубави, дечјем срцу и свему ономе што је чинило свеукупност његове философије по Христу и његове блажене личности.

„Чедо моје, никад не бих мењао своју каливију”, рекао је једном поклонику којег је убеђивао да остане у скиту. „Моја каливија је за мене блистава палата.”

* * *

У Градини Пресвете Богородице, гостољубље и братољубље спадају међу темељне врлине јер за своју основу имају љубав. Светогорски монаси су људи искрене, еванђелске, нелицемерне љубави.

Такав је био и Никодим Кипранин из каливије Вазнесења у скиту Свете Ане. Његово гостољубље је уистину подсећало на гостољубље патријарха Авраама. У његовој каливији је сваки намерник нашао кров над главом, сваки гладан човек хлеб, а сваки сиромах милосрђе и доброчинство. Док је био на Кипру, служио је као кувар код британског гувернера. Удостојио се дара прозорљивости.

Упокојио се у стотој години.

* * *

Мој незаборавни старац казивао ми је следеће: „Кад сам први пут ишао на исповест у Каруљу, у испосницу Светог Георгија, сусрео сам пустињака Никона. Некада је имао висок чин у руској војсци. Овај преподобни, седокоси човек примио ме је с небеским осмехом, с добротом која није од овог света.

* * *

У другој каливији открили смо још једно скривено благо, подвижника који се усрдно бавио својим послом и ћутао. Отворио нам је врата а да ништа није рекао. Начинио је један дубок поклон као знак поздрава и благодарности за мало хране коју смо му донели. Нисмо разменили ни једну једину реч. Био је дубоко погружен у молитву, у безмолвије (исихију), у „ћутање у знању”, у тајинства Божија. Колико Пресвети Дух почива у таквом тајинству тишине!”

* * *

Некад, у давна времена, један игуман забранио је гостољубље у манастиру.

Прича се да су читаве те ноћи мрави преносили жито из манастирских амбара и бацали га у море!

* * *

Приповедао ми је старац С:

„Једном приликом водио сам двојицу поклоника из Немачке у пустињу Светог Василија. Дошли смо до једне убоге каливије. Старац који је ту живео срдачно нас је поздравио. Убрзо је пришао с једним дрвеним послужавником на којем је била конзерва са кишницом и три смокве. Послужили смо се. Након тога понудио нам је да обедујемо. Гостољубивог срца пожурио је да нам донесе оно што је имао. Мало подвижничког двопека и маслине.

Немци су појели пустињску храну и као у заносу посматрали клисуре и ово пусто место између неба и земље. Гледали су крајње сиромаштво, нестјажатељност и оскудицу. Немо су посматрали радосни лик овог подвижника и слушали његову поруку наде:

«Наша Пресвета Богородица све устројава, благословени...»”

* * *

Неколико седмица пре свог упокојења, добри и облагодаћени старац Авакум примио је у својој каливији двојицу поклоника – мирјана. Странце је увек дочекивао с осмехом. У њима је видео Самог Владику Христа, сагласно Његовом еванђелском слову: Странац бијах, и примисте ме (Мт 25,35).

* * *

„Древни монаси били су другачији људи”, рекао ми је један мирјанин, који је тридесет година радио на Светој Гори. „Од свег срца су отварали врата, љубазно прихватали намернике и беседили с њима.” Другим речима, хтео је да каже да су поседовали простодушност и према свима били гостољубиви, пријатни и приступачни, да су свакога посматрали као непоновљиву личност, уважавали и поштовали. Прекидали су свој починак али и своју молитву да би услужили ближњег.

Непосредно пре свог упокојења у Палестини, Свети Сава Освећени рекао је свом послушнику:

„Проћи ће много година и овамо ће на поклоњење доћи српски принц који ће носити моје име, Сава. Даћете му икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофузе). Кад се поклони мом гробу, на њега ће пасти мој штап („патерица”), који ћете му дати као благослов за напасање народа Божијег.”

Кад је ово зачуо Свети Јован Дамаскин, ученик Светог Саве Освећеног, затражио је да се истој личности, српском светитељу Сави Хиландарском, дарује и икона Пресвете Богородице Тројеручице, која је исцелила његову одсечену руку.

И заиста, догодило се онако како је и предсказао Свети Сава Освећени. Кад је након шест векова у Свету Земљу дошао српски светитељ Сава и тамо се поклонио, добио је ове две иконе и штап. Однео их је келију Преображења у којој је живео у Кареји. Од тог доба, ова келија се понекад назива „Патерица” (штап) а понекад „Типикарион”, јер се тамо, уместо других богослужења, свакодневно чита цео Псалтир.

* * *

Свети Павле Ксиропотамски, ктитор (задужбинар) два манастира, Ксиропотама и Светог Павла, био је, како се то некад називало у Византији, „ипат философије”. Чудесна је била његова беседа на Ваведење Пресвете Богородице, као и канони по гласовима посвећени Четрдесеторици мученика и јамбски канон Часном Крсту.

* * *

Преподобни и богоносни отац наш Максим Кавсокаливит пливао је у мору дарова који извиру из непрестаног источника благодати и којима се украшавају сви светитељи.

* * *

Имао је један сасвим особит дар који се даје само изузетнима. Преподобни Максим Кавсокаливит летео је ваздухом и тако прелазио с једног места на друго. Он је и символично и дословно био птица Небеска. Очевидац његовог благодатног летења био је и сам његов животописац, Теофан Перитеориу. Ево како он описује тај догађај:

„Не желим да сакријем оно што о њему знам. Познавали смо се и често смо се сусретали. Догодило се да сам са једним братом пошао из манастира Ватопеда и запутио се у његову каливију у Кавсокаливији. На жалост, он није био тамо. Био сам тужан и лутао сам унаоколо жудећи да га негде сретнем. Попео сам се иза каливије и погледао према путу кир-Исаије. Спазио сам га код увале Архелаон, на даљини од око две миље. Ту раздаљину је чинио тешко проходан и каменит пут. Проходан пролаз уопште није постојао. Тада сам – о, чуда! – угледао светитеља уздигнутог високо изнад земље, у ваздуху! Идући према мени, летео је (!) изнад шума и гребена као крилати орао.

У том тренутку сам се престрашио. Почео сам да вичем: «Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!» Будући да сам био преплашен повукао сам се уназад, а он се у трен ока створио испред мене и појао...

Пао сам пред његове ноге да бих му се поклонио. Он ме је непрестано запиткивао: »Колико сте већ овде?» Тада ме је присно и очински ухватио за руку и увео у каливију. Након што ме је извесно време поучавао, рекао је следеће: «Пази да никоме не говориш о ономе што си видео, све док сам ја жив. Знај да ћеш једног дана бити игуман, а затим и митрополит Ахриде. Чекају те многа искушења. Буди трпељив и подражавај Христа, Који је био распет на Крсном дрвету. Он ће ти помоћи у искушењима, патњама и у твојој мученичкој борби.»

И заиста, у мом животу се остварило све оно што је предсказао и изобразио својим пророчким речима.”

* * *

У области манастира Есфигмена подвизавао се и преподобни Теоклит, који је постао филаделфијски архијереј. Заједно с преподобним Никифором, поучавао је умној молитви Светог Григорија Паламу.

* * *

Преподобни Митрофан и Дионисије (16. век) подвизавали су се у Малом скиту Свете Ане. Ту постоји једна пећина коју је марљиво братство монаха Герасима Химнографа и јеромонаха Дионисија преобразило у капелицу. Светитељи, међутим, нису дозволили пренос својих светих моштију. Многи су осетили миомирис који се ширио по области у којој су се светитељи подвизавали.

Божанствени Дионисије био је посвећен изучавању светих списа и световне науке, због чега су га прозвали „Ретор” („Беседник”). Поједноставио је бројне беседе разних Отаца, сачуване у библиотекама многих светогорских манастира, а написао је и књигу названу „Клупко”.

* * *

Преподобни Акакије Кавсокаливијски поседовао је дарове предвиђања и прозорљивости. Имао је моћ да божанским просветљењем сагледа унутрашње стање сваког човека. Уколико би неко покушао да нешто сакрије, макар то била и најпростија помисао, он би то разоткрио давањем савета који би се најнепосредније односио на оно што се настоји сакрити.

* * *

Свети Сава Ватопедски, Христа ради јуродиви, подвизавао се током дужег периода у јорданској пустињи, у једној пећини, где је био послушник у манастиру Часног Претече. Он је благодаћу Божијом задобио дар споразумевања са животињама, успостављајући особиту везу и пријатељство, какви су постојали пре човековог грехопада, са лавовима који су живели у околини. Ево како је о томе казивао својим ученицима:

„Пријатељи моји, често ми се дешавало да, благодаћу Божијом, имам велике користи од мог пријатељства са зверима. У пустињи се често дешавало да сусретнем лавове који су корачали поред мене као да смо пријатељи. Обично сам се слободно кретао међу њима онда кад их је било по два или три у групи. Брижљиво сам их испитивао. Посматрао сам положај њихових очију, телесну величину, природну узвишеност, величанствено окретање врата у леву и десну страну, њихове краљевске и одважне скокове. Сигуран сам да сте већ слушали о њиховим оштрим канџама и о осталим појединостима... Лавови су ми без икакве сметње допуштали да боравим међу њима. Желели су моје друштво и стајали су у мојој близини кротко и дружељубиво као да смо стари пријатељи.

Испитујући све то о чему сам вам већ говорио, стекао сам чудесно познање о стварању Божијем, какво никад раније нисам имао. Снажна жаока славе и љубави Божије продирала је у моју душу. Због тога сам се често опомињао великог Давида, који је позивао звери и васцелу твар да прослављају Бога. И ја сам заједно с њим с неизрецивом радошћу и дивљењем појао онај блажени стих: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио... (Пс 103,24).”

* * *

Беспрекорни исихаста Иларион Ивиронски био је увек погружен у молитву и поседовао је дар прозорљивости. Руска лађа, коју је цар послао у манастир Дионисијат, чекала је три дана да би од овог просветљеног слуге Божијег добила одговор о исходу Кримског рата (1854). Коначно су добили одговор и пророштво овог старца се остварило. Он им је рекао: „Русија ће патити и на крају бити побеђена, али неће имати територијалне губитке”, како се заправо и догодило.

* * *

Врлински дионисијатски монах Јаков био је један од оних који су се својим очима и ушима уверили у прозорљивост старца Илариона. Посетио га је једном, још док је био искушеник, и он га је издалека ословио по имену:

„Изволи, Јоване, чедо моје!” Тад га је први пут видео.

Старац га је том приликом посаветовао и, између осталог, рекао му да буде послушан и да не жали што је његов брат Георгије отишао из Дионисијата, јер је тога дана стигао у манастир Ксенофонт. Након тога одвео га је у капелицу Светог Јакова. Положио је своју руку на главу искушеника и рекао:

„Воли и поштуј апостола чије име носиш. Он ће ти бити најбољи заштитник.”

„Оче, ја се не зовем Јаков, моје име је Јован”, рекао је искушеник.

„Знам, чедо моје. Ти ћеш бити Јаков”, одговорио је старац. „Међутим, док се не замонашиш, само ти ћеш знати оно што си данас чуо од једног будаластог испосника.” Предосетио је своју смрт, што му је омогућило да у вези с тим искаже своје последње заповести и жеље.

* * *

Године 1880., из манастира у Наксосу стигао је старац Аверкије, пламтећи од чежње за подвижничким животом. За своје обитавалиште одабрао је једну пећину која се налази у Новом Скиту. Водио је немилосрдну битку са телесним и душевним страстима и са ђаволом, тлачитељем људског рода. Живео је у посту, бдењу, вишечасовним молитвама, достигавши високу меру врлине и задобивши дарове прозорљивости и прорицања.

Током једног свеноћног бдења непозван је ушао у олтар и пришао Часној Трпези, где је угледао Самог Господа, Који га је позвао да му покаже да је његово име уписано у Књигу живота. Осим тога, Господ му је рекао да би требало да умножи своје подвижничке напоре.

Двадесет дана пре него што се то догодило, предвидео је пожар у манастиру Светог Павла, као што је предвидео и да ће у време Елефтерија Венизелоса на престо доћи нови краљ, Александар.

Често се дешавало да проникне дубоко у срца оних који су ради причешћа приступали тајинству божанске Евхаристије. Био је у стању да расуђује о духовном стању тих особа и у зависности од тога био је радостан или тужан.

* * *

Следећу повест казивао нам је испосник Дамаскин из пустиње Светог Василија: „Једном сам се толико разболео да сам био на самрти. Након извесног времена посетио ме је врлински монах Софроније, из заједнице „Јанакопула” у околини Велике Лавре, који се у једном периоду бринуо о винограду.

«Шта се догодило те вечери́, упитао је он, »кад си тражио моју помоћ, тако да сам морао да устанем и да се молим за тебе? Помислио сам да се нешто морало десити."

Зачудио сам се, јер никад не бих очекивао да бивши радник покаже толику врлину и такав дар.”

* * *

Отац Дамаскин је ово исприповедао да би нам показао да постоје трезвеноумни оци богати различитим благодатним даровима. Међутим, они то показују само у ретким приликама. Често ни сами нису свесни тих дарова, како би их смирење спречило да изгубе то што поседују.

„Кад током ноћи изађем напоље да бих извршио своје правило и да бих се помолио, видим и чујем небеске ствари”, рекао је старац Петар Осиопетритис.

* * *

„Немој мислити да сам ја овде сам, јер имам ову животињицу”, рекао је отац П. неком поклонику и показао му једну жабицу. „Сипам мало воде у корење парадајза испод овог дрвета, тако да жаба ни у чему не оскудева. Она ће такође постати монахиња...

Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и звери потчињавају човеку Божијем. Једном сам у каливији имао мноштво мишева. Чим бих узео тестеру да пресечем неко дрво, око мене би се окупило петнаестак мишева који су се играли у пиљевини. То је дуго потрајало. Јадници су били гладни, али ја нисам имао чиме да их нахраним. Због тога су једног дана побегли и више се нису појављивали.”

* * *

У Ивиронском скиту живео је блажени монах Христофор пореклом из Арте. Рођен је 1730. године, а касније је постао ученик Евгенија Вулгариса. Постао је један од најученијих светогорских монаха осамнаестог века. Саставио је многе службе и написао велики број вредних књига. Није се истицао само својом мудрошћу него и врлинским животом уопште, као и љубављу према безмолвију које очишћује душу. Придружио се групи преподобних отаца „кољивара”.

* * *

Незаборавни старац Гаврило, ”деда”, из манастира Дионисијата, приповедао нам је о некадашњем архимандриту Хризостому Хаџиданилу, који је живео отприлике пре једног века. Био је дипломац Богословске школе на Халки (поред Константинопоља), али и Универзитета у Хајделбергу, професор којег је француска влада одликовала орденом. Упркос томе, био је смирен и простодушан, тако да је свакога питао за дозволу, чак и кад је требало да учини најмање ствари. Ни од кога није тражио почасти.

Пред крај живота, кад је служио као манастирски вратар, на његов длан чудесно су слетале дивље голубице, које је хранио мрвицама хлеба. Биле су толико питоме да кад би једну прекорео и отерао да би и друге могле да једу, ова остајала и слетала на његово раме, не приближавајући се при том осталима!

* * *

У околини манастира Ставроникита живео је један руски подвижник око којег су се окупљале птичице да би јеле из његове руке.

Виђао сам и друге пустињаке који су бивали окружени мноштвом птичица разних врста. Оне су лако и без страха слетале на главу, руке и рамена, радовале се и цвркутале.

* * *

О благодатном дару поучавања, беседништву и мудрости у Духу Светоме, којима се одликовао новојављени светитељ Никодим Агиорит (Светогорац), „убоги исцелитељ” наших душа, писао је његов савременик и животописац, монах Јефтимије:

„Ох, оци моји, како да о том тужном сећању пишем без суза? Кад је наш несрећни род почео да велича и прославља Бога, тад му је и дарована непоколебива светиљка. У тешким временима кад се безверје и безбожност распростиру по читавој земљи, дарован је руководитељ заблуделима и утешитељ ожалошћенима. Да, ја то не исповедам само због његових књига, које су просветлиле и које ће до краја просветљивати васцелу Христову Православну Цркву, него то говорим и због онога што сам свакодневно виђао, јер су готово сви, који су били рањени грехом, напустили архијереје и духовнике и похитали убогом Никодиму да би нашли исцелење и утеху у својој жалости. Нису долазили само монаси из манастира, скитова и келија него и хришћани из разних земаља, не би ли га видели и не би ли их Никодим утешио у њиховим жалостима. Много пута нам се на неки начин жалио; није се жалио због обремењене браће, јер је читавог живота писао и тумачио духовне ствари које ће бити од душевне користи браћи хришћанима; није се, кажем, жалио због њих, него зато што је на тај начин био спречен да се бави божанственим делањем и зато што је чезнуо да ноћи и дане посвети божанственој и умној молитви, на којој је стално ревновао. Све дневне и ноћне часове посвећивао је или тумачењу Светог Писма или молитви, при чему би главу приклонио ка левој страни груди, погрузио ум у срце и умно призивао: «Господе Исусе, помилуј ме́. Због тога нам је често говорио: »Хајдемо, оци, на неко пусто острво, да бисмо се избавили од света!"”

* * *

Живео је овде један милосрдни и добронамерни руски монах по имену Августин, који је у свом дворишту сабрао све болесне мазге из околине и бринуо се о њима, као да је животињски болничар и старатељ. У његовом срцу постојао је пламен милосрђа за васцелу творевину, за свако створење Божије. Његова келија била је припојена манастиру филотеју.

У време док је био искушеник, манастир његовог покајања (Свети Пантелејмон) послао га је у свој метох. Тамо је патио због великог телесног искушења, јер је била присутна и кћер метохијског радника. Да би надвладао искушење, скакао је у реку. Након тога, тражио је да се подвизава изван манастира, да га не би поново послали у тај метох.

* * *

Био је овде и један подвижник по имену Пахомије. Био је неписмен и знао је само „Христос васкрсе...”. У својој келији бавио се рукоделијем, а неко од монаха би му каткад донео храну. Место на којем је радио било је окружено мноштвом змија које су га ометале у послу. Морао је да их узима у руку и да их избацује напоље. Једном се догодило да му је нека велика змија толико сметала да ју је везао око струка као појас, а затим наставио своје рукоделије. У том часу у његову келију ушао је монах који му је доносио храну. Чим је спазио змију, много се престрашио и рекао Пахомију да је избаци напоље како му не би нанела неко зло. Старац му је одговорио Христовим речима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк 10,19) и Знаци онима који вјерују биће ови... узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк 16,17–18).

* * *

Румунски монах, отац Иринарх, живео је у Претечином скиту. Рођен је у општини Милест, у округу Долц у Румунији. Иако веома учен и полиглота, био је ћутљив, смирен и трпељив. Двадесет великих томова с насловом ”Историја Свете Горе” представља његово животно дело, дело великог надахнућа и јединствено у својој врсти, које се протеже на десет хиљада страна.

* * *

Монах Исаија из Претечиног скита такође је био Румун. Рођен је у месту Аниноаса у Румунији.

Упркос томе што није био много образован, постао је мудар учитељ и духовни руководитељ ка делатној врлини. Многе душе монаха и мирјана доживеле су у његовој близини дубоко покајање и унутрашњи препород. Био је подвижник и поседовао је говорнички дар да прелешћене душе приведе Христу.

* * *

Хаџи-Георгије је још као искушеник пројавио разнолике благодатне дарове. Благодат Божија посетила га је док је био још веома млад.

Једном приликом, у зимско праскозорје, док су се сви молили у каливији и извршавали своје правило, зачуо је глас њиховог старца: ”Монаси моји, спасите ме!” Пожурио је и одмах то саопштио најстаријем сабрату али му се овај несрећник наругао:

”Одлази одавде, прелешћени, и следи своје правило. Не обраћај пажњу на то...”

Искушеник Гаврило (како се тада звао Хаџи-Георгије) послушао је његов савет. Међутим, и по други пут је зачуо вапијући глас њиховог старца, који је овог пута рекао: ”Монаси моји, спасите ме. Налазим се поред Крста у близини Зигоса, испред Керасије, и у великој сам опасности. Помозите ми!”

Отишао је код остале сабраће и рекао им: ”Наш старац је у опасности и налази се изнад Крста!”

Онај брат му се поново наругао: ”Толико си прелешћен! Чуо си глас старца код Крста, који се налази на два сата хода одавде!”

Тад је Гаврило почео да га преклиње: ”Брате мој, прекрсти се и помоли на бројаници, и видећеш!”

И заиста, чим се брат пар пута прекрстио и почео да се моли изговарајући Молитву Исусову, зачуо је очајнички глас њиховог старца.

Истог тренутка су конопцима везали штапове за стопала како би могли да корачају по снегу и пошли су у том правцу. Требало им је готово пола дана да од Кавсокаливије дођу до Крста. На многим местима снег је досезао висину од једног метра.

Њихов старац, отац Неофит, ходао је од скита Свете Ане према Керасији и заморио се од напора. Утонуо је у снег и није био у стању да се креће. Кад су пристигли његови монаси, био је толико утонуо у снег да је једва дисао. Најпре су га пренели у Керасију, где му је указана прва помоћ, а затим су отишли у Кавсокаливију. Остаје чињеница да је Гаврилова молитва (тј. молитва Хаџи-Георгија) спасла оца Неофита.

Хаџи-Георгије, велики у врлинама и подвизима, имао је и благодатни дар споразумевања са животињама. Ово се догодило у време кад је као искушеник Гаврило живео у кавсокаливијској каливији Светог Георгија. Један дивљи вепар упао је у башту и начинио велику штету. Отац Неофит је тад заповедио искушенику Гаврилу да веже вепра својим појасом и да га доведе пред њега. Осим тога, заповедио му је да га затворе у шталу и да начине јасле из којих ће га хранити. На крају се искушеник Гаврило обратио вепру:

„Кад си гладан, дођи овамо и монаси ће те нахранити, али немој уништавати башту ових отаца.”

Тако се дивљи вепар настанио на овом месту. Кад би огладнео, ушао би у шталу и јео.

Исприповедаћемо и о једном сличном догађају:

Једном приликом неки дивљи вепар појавио се и у башти керасијске заједнице, где је уништио поврће. Хаџи-Георгије је заповедио својим послушницима да га обавесте уколико поново буду угледали вепра. Једне вечери животиња је поломила ограду и ушла у башту. Чим је спазио вепра, старац га је осенио крсним знаком и заповедио да остане непомичан. Потом га је ухватио за ухо, а вепар је, кротак као јагње, кренуо за њим у шталу. Тада му је наредио да ту три сата остане без хране. Кад је то време истекло, ослободио га је и рекао:

„Благословена животињо, зар ти цео Атос није довољан? Зашто си дошао овамо и уништио оно мало поврћа којим се хране ове душе? Сад иди и не враћај се више, иначе ћу ти удвостручити "правило́.”

И заиста, вепар се од тог доба више није појављивао.

Многи Руси и Грци долазили су да би упознали просветљеног човека Божијег, Хаџи-Георгија. Једном је овај подвижник послао писмо цару у којем му саветује да одређеног дана не прелази кочијама преко моста. Цар је пренебрегао овај савет. Међутим, када се након тачно шест месеци догодила несрећа коју је прорекао Хаџи-Георгије, цар се тога сетио и од тада је према њему осећао велико страхопоштовање.

Кад се Хаџи-Георгије као изгнаник обрео у Константинопољу, његово благодатно присуство значило је божанску утеху за хришћане, иновернике, па чак и за Турке. Посредством овог очишћеног сасуда подвижништва, Божија благодат је творила чуда. Чудотворан је био чак и његов појас, јер су болесници који су га носили били исцељени. Жене које су се током порођаја нашле у опасности, порађале су се безбедно и срећно, а ђавоимани су се ослобађали нечистих духова.

Овај заштитник и исцелитељ учинио је многа доброчинства и Турцима. Многи од њих исцељени су од различитих болести. Сви су га поштовали, па су га чак и прозвали „бизим-баба”, што значи „наш отац”.

* * *

Поштовани старац Герасим из Малог скита Свете Ане казивао нам је о једној простој и облагодаћеној души, о подвижнику Петру или Петракију („Малом Петру”), једном од најстаријих и најмудријих отаца нашег доба, који је био члан заједница Данијелита и Томита. Подвижник отац П. донео је одлуку да се потчини пустињаку Петру. Међутим, у време кад се припремао да крене, из Каруље је дошао сам пустињак. Он је више часова пешачио од Каруље до манастира Филотеја, где је нашао оца П. Ту му је рекао да га не може прихватити као послушника, јер је обавештен да ће умрети.

И заиста, на дан Светог Петра Атонског, 11. јуна, у његову келију дошло је мноштво отаца, јер је он прослављао тај дан. Након што их је послужио ратлуком и водом, сео је на једну клупицу и мирно предао душу, какав је био и читав његов мирни и свети живот, док су за то време његови саподвижници још увек јели ратлук и пили воду којима их је он послужио.

* * *

Старац Теофилакт био је један од светих ликова у збору небожитеља из скита Светог Василија. У вези с њим проповедају да је једна срна рањене ноге изашла из његове каливијице и легла испред ње. Старац јој се приближио и самилосним гласом почео да разговара с њом, као да је човек:

„Седи да ти превијем ножицу и онда ће ти бити добро.”

Срна је послушала и мирно села. Старац је „љубављу за васцелу творевину и милосрдног срца” узео два штапића и комад завоја и, као прави ортопед, превио сломљену ногу несрећном створењу. Након тога ју је сажаљиво помиловао и рекао:

„Иди сада, лепотице моја, уз благослов Пресвете Богородице, и дођи након тридесет до четрдесет дана да бих ти скинуо завој.”

И заиста, кад је прошло означено време, срна је дошла у старчеву каливију! Скинуо јој је ортопедски повез и срна је била потпуно исцељена.

Упокојење овог светог човека било је блажено. У последњим тренуцима овоземаљског живота, његово лице заблистало је као лице ангела и било озарено као пун месец.

* * *

Монаха X. узнемиравала је дивља битка коју је ђаво водио против њега, због чега је једном приликом посетио добро познатог и облагодаћеног духовника, оца Игњатија Катунакијског.

„Благословите, свети духовниче.”

Старац му је детаљно исприповедао о његовој борби, као да говори о неком трећем лицу. Уместо сваког другог одговора, он му је с очинском нежношћу рекао:

„Драги мој Хрисантићу (како га је звао због обиља љубави), немој страховати и немој се плашити оних који убијају тело, али душу не могу убити.”

Слепи духовник, који више није видео привремену светлост, посматрао је унутрашњим очима. Пријемници његове душе могли су да приме многе ствари. Свети Дух га је о свему обавештавао.

* * *

Приповедао нам је један савремени подвижник:

„Размислите о змији која је током читаве зиме лежала испод камена, а кад се спремала да измили на сунце ми смо је убили. Замисли да те Бог створио као магарца, јер је он Господар и чини шта хоће. На тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао. Зар то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тад ћеш прославити Бога, јер те је Он створио као човека који може да задобије Рај, јер за човека постоји и Рај и пакао, а за животиње не постоји.”

„Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у Рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости – духовног зрења, тако да је видео потребе свих животиња и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада.”

* * *

Босоноги старац Авакум имао је невероватно памћење. Осим тога, био је живи благодатни пример дарова Духа Светога. Упркос томе што је био готово неписмен, задивљујуће је познавао Свето Писмо. Изговарао је стихове напамет, разговетно и сигурно, ред за редом из Старог и Новог завета, и давао тумачење сваког стиха. Понекад седећи на земљи, понекад сатима стојећи усправно, држећи у рукама бројаницу или мало кандило, добри старац је очију блиставих од радости и ликовања непрестано изговарао и тумачио реч Божију.

* * *

Старац Герондије, који је због послушања отишао у метох Каламицион, био је истински чувар и нежни заштитник животиња. Сваког поподнева, животиње су долазиле у Каламицион, који има слатку воду, да утоле жеђ. Чим би зачуле глас старца Герондија који је говорио „дођите, дођите”, оне би му се приближиле, наслониле главу на његове груди, а затим се удаљиле.

Кад би се изгубила нека од тих животиња, о. Герондије би се помолио Светом Модесту, а затим покушао да је пронађе. Кад би се нека од њих разболела, молио би се истом светитељу и животињи је одмах било боље.

У то време из Солуна су долазили месари који су куповали манастирске животиње. Сав тај новац манастир је давао школама у поробљеним земљама. Старац Герондије је био веома кротак и будно је мотрио да не наруши послушање свом старцу. Због тога му се дивило васцело манастирско братство. Једног дана браћа су га запитала како је постао тако кротак а он им је одговорио следеће:

„Док сам био у свету, повређивао сам свако живо биће – и козе, и овце, и стоку. Узнемиравао сам их, викао на њих и безразложно их ударао. Кад сам стигао овде, током једног читања чуо сам да је Варлааму, који је ударао своју магарицу, Бог говорио устима те животиње и да је она рекла: "Шта сам ти учинила да ме удараш?» Од тог доба, у мени се десила велика промена. Одлучио сам да бринем о животињама и то сам са задовољством и учинио. Оне су ми се радосно потчињавале и приближавале кад их позовем. После те моје унутрашње промене, у моју душу ступили су мир и спокојство.

Током зиме много тугујем, јер не постоје штале него само одаје од сламе у којима бораве. Ујутро излазе по хладноћи да би нашле храну, а увече су радосне што ће отпочинути у ти сламнатим одајама.”

* * *

Оци манастира Дионисијата приповедали су нам о старцу Исааку. Његовом смирењу и простодушности су се чак и звери покоравале. Као манастирски пекар, о. Исаак је у пекари држао једну змију дугачку метар и по, којој је дао име „Елафиатис”. Припремао је кашу од брашна којом ју је хранио. Кад би то појела, змија би заспала на старчевом душеку. Змија је заузврат извршавала своју службу, односно протеривала је мишеве из пекаре. Све док је старац Исаак био у пекари, ту је била и змија. Међутим, чим је други брат преузео службу, змија је ишчезла.

* * *

Једном приликом је старац Теофилакт из Новог Скита видео нечисте духове како глачају ципеле неког монаха. Тај монах се касније одрекао монашке схиме и вратио у свет.

Другом приликом, старац је рекао да је видео нечисте духове како исмевају монахе који су запоставили своје духовне дужности и окренули се вештаственом и вештаственим добрима. Један подвижник, који је још увек жив, рекао је да многи монаси падају у искушење трговине и да заборављају своје душе.

* * *

Старица Тимотеја, игуманија манастира Макрималис Псахнон на Еубеји, казивала нам је о старцу Авимелеху, подвижнику:

„Овај старац ми је рекао: «Имај на уму да ће те у будућности свештеник предложити за игуманију једног манастира. Међутим, не би требало да то прихватиш. То ти неће бити од користи.» И заиста, његово пророчанство се остварило. Други пут је рекао: »Једној од твојих монахиња долази помисао да утекне из манастира. Пази да не побегне, јер ће пропасти.» Та иста монахиња је касније исповедила помисао о бекству.”

* * *

Многопоштовани идиоритмик, јеромонах Атанасије из манастира Ивирона, живео је у манастиру свог покајања као најпростији подвижник. Увек је носио најјефтинију одећу и никад није имао чарапе. Био је уздржан и мало је јео (хранио се најпростијом храном коју је добијао у манастирском архондарику). Живео је у две собе прекривене паучином, чији су зидови били чађави и исписани разним цитатима из Светог Писма и философским изрекама. Овај истински философ узвишеног ума познавао је многе језике и био образован у иностранству. Био је мудар и облагодаћен и у говорној и у писаној речи, али је превасходно био дубок и опитан човек, одан Православљу, преиспуњен умилењем, тајинствено погружен у тајинство живота у Христу и монашко живљење. За монаха је пострижен кад му је било шеснаест година и од тог доба почиње да служи Цркви. Боравио је у Русији, Константинопољу и околини Солуна, где је радио као учитељ. У једном периоду служио је као парохијски свештенику Напуљу, у Италији, а затим у Триполитиди, при Александријској патријаршији, где су намеравали да га рукоположе за епископа. Након што је 1938. године ходочастио у Свету Земљу, следеће године обрео се на Светој Гори, у манастиру Ивирону, где се одрекао свештенства и живео као прост монах, као што су у прошлости многи чинили након доласка на Свету Гору. Његово смирење и покајање били су постојани и непрекидни. Говорио је самом себи: „Нико други, нико као ти није грешан, и за тебе нема друге наде осим оне која долази од расечених Ребара...”

У његовој близини, на хиљаде душа пронашло је духовно руковођење, просветљење, утеху и помоћ од његових облагодаћених и оживљујућих речи преиспуњених умилењем, које су текле као непресушни извор, каквог сам га и ја запамтио тамо, у архондарику идиоритмијског манастира Ивирона.

Овај незаборавни монах упорно је тврдио и подвлачио да само подвиг и делатна борба стварају зрелог хришћанина и истински духовну личност. Стално је указивао и на опасности с каквима се суочавају монаси који живе и раде у свету.

* * *

Отац П. је веома често говорио: „Слава теби, Боже!” Изговарао је то саосећајно, свесно и радосно, јер му је Бог подарио још једну прилику да помогне неком брату...

Отац. П. је поседовао дар „утехе”. Посећивали су га растужени, огорчени, очајни и они који се боре с искушењима, како монаси тако и мирјани, и након што би беседили с њим одлазили су укрепљени, утешени, растерећени и окриљени надом. Уистину, велики је благодатни дар утехе, који прогони духа пометње и бојажљивости.

* * *

Познавао сам и њему сличног човека, „утешитеља”, који је силу и просветљење примио одозго, од Свеблагог и Свесветог Утешитеља, Духа Истине – свима добро познатог јеромонаха, оца Порфирија, који је потекао из Кавсокаливије. Безбројне су душе које су поред њега пронашле духовно руковођење, светлост, трпљење и исцелење. Док је био на Светој Гори, где се подвизавао и очистио од страсти, боравио је код стараца из заједнице Светог Георгија у Кавсокаливијском скиту, у атмосфери најстрожег послушања и непрестане молитве. Будући да се још као младић озбиљно разболео, био је приморан да оде у свет, где је од тог доба живео као савремени старац нашег светог Православља. „Не осећам да говорим нешто важно”, рекао ми је. „Једноставно, говорим оно што ме Бог просветли да кажем.” Осим тога, поседовао је дар мудрости, знања, прозорљивости и пророштва, што потврђују и сведоче безбројни случајеви наших савременика – монаха, свештеника и мирјана.

* * *

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.

Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.

Рекао нам је следеће: „Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)”. „Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху – тј. морамо да освојимо прелаз.³⁷ NULLA CUPIDO IGNOTI – не чезнем ни за чим непознатим.

Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи «Христос васкрсе́ значи за наше биће... Најбоља молитва је »Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме́.”

* * *

Када желе да окарактеришу успех неког монаха и његов исправан ход по путу спасења и савршенства, Светогорци често кажу: „Овај човек је видео зеца!”

* * *

Облагодаћени старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, оставио је за собом успомену благог и способног човека. У себи је сјединио и духовни и управљачки таленат. Више пута смо се уверили у његово расуђивање и очинску бригу. У односима с цивилним властима био је беспрекоран. Светогорско предање поставио је изнад свега. Током богослужења и свеноћних бдења подсећао је на непоколебиви стуб. Стајао је у својој стасидији, први улазио у цркву, а последњи излазио из ње. Да ли се уопште могу описати умилење, радосна жалост и непоновљива изражајност с којима је читао Шестопсалмије или уводне химне? Његово читање било је живи израз радосне жалости³⁸ наше Православне Цркве, којом је наше богослужење прожето до саме сржи. Још увек осећам како у мени одјекује његов глас, потресајући дубину мога бића.

Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се налазе чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског (Лествичника). Тада ми је рекао: „Њега се мораш опомињати, чедо моје, и следити његов свети пример.”

* * *

Знаменити учитељ музике, нови Кукузељ и светогорски славуј, румунски монах Нектарије певао је као оваплоћени ангео.

Ученици овог појца казивали су о његовом преподобном животу: „Никада га нисмо видели да се смеје или шали. Очи су му увек биле оборене ка земљи. Током дана више пута би плакао и дубоко уздисао. Био је погружен у умну молитву.”

Он није био само човек ангелског гласа него и човек ангелских врлина. Превео је текстове свих мелодија са грчког на румунски језик.

У којем се сажето говори о свим преподобним и Светим Оцима што су заблистали на овој Светој Гори Атонској

Данас је празник преподобних и нека се саберу сви светитељи. Освиће дан празника свих монаха и мирјана у Цркви Христовој: данас је нови и заједнички помен свих светих атонских отаца. Сви ви, оци, који сте на Гори, запевајте нове и заједничке песме. Зашто заједничке? Зато што су ови божанствени оци заједнички заштитници и доброчинитељи свих нас који смо на Светој Гори. Зашто нове? Зато што је њихов помен нов и новојављен: будући да тај помен у древна времена није служен, сада га ми, у наше време, праведно и оправдано прослављамо.

Према томе, не би било праведно да славимо помен оних преподобних отаца који су пострадали на Синају и Раиту, а који нису толико учинили за нас колико преподобни оци са ове Свете Горе, пострадали од иноверних Арапа и кривоверних Латина, а да при том превиђамо помен наших светогорских отаца и да не прослављамо њихов заједнички празник, будући да им дугујемо за безбројно мноштво добара. Како је могуће да на Сиропусну суботу прослављамо све преподобне оце – оне који су се подвизавали у Либији, Египту и Теби – који нам нису учинили толико доброчинстава, а да, поред њих, не прослављамо и оне који су живели на Светој Гори Атонској, који су били наши доброчинитељи, заштитници и хранитељи, не само речју него и делом, не само душевно него и телесно, и не само док су били живи него и након смрти?

Они су троструко блажени оци и преподобни који су ову, првобитно дивљу, Гору преобразили у чудесну и кротку. Они су Атонску Гору, ненасељено и пусто место, преобразили у земљу светих лаври, блиставих манастира, скитова и келија, који се налазе на различитим деловима Горе. Сва та здања су снабдели разним добрима, покретним и непокретним стварима, да би тако олакшали браћи која ће се тиме користити. И нису их само снабдели, него су и манастире испунили мноштвом монаха. Тако су се у земљи, у којој су некад обитавале само бесловесне животиње, звери и змајеви, сада свуда настанили словесни људи, и не само словесни, него и људи који су се, будући у вештаственом телу, подвизавали да подражавају бестелесне и невештаствене ангеле. Они су се уистину уподобљавали војскама ангелским, које је видео патријарх Јаков и рекао: Ово је војска Божија (или: логор Божији) (в. Пост. 32,2), а што потврђује и Свети Јефрем Сиријски који каже: „Као што постоје ангелски чинови (редови), тако су и монаси онај чин међу људима, чији ум непрестано обитава у Богу.”

Као миомирисни љиљани, као прекрасни цветови или као дрвеће које даје добре плодове, ови божанствени оци показали су да је ово место други духовни Рај. Подвизавали су се као ангели у пештерама, јазбинама, долинама, заравнима, на брежуљцима и у приморским местима Свете Горе, и ту устројили друго Небо. И док су се раније могли чути само крици дивљих животиња, сада се свуда чују и изговарају ангелске и небеске химне, које се приносе Светој, Животворној и Надсуштаственој Тројици. Рећи ћу и то да су нам ови преподобни и чедољубиви оци своја учења, своје обрасце и своје устројство предали као очинско и неотуђиво наслеђе, руководећи за живота многе монахе правим путем спасења. Све нас, своја духовна чеда, и након своје смрти руководе ка животу вечном. Као истински пастири, они настављају да надзиру своје стадо и, својим вечним заступањем пред Богом, штите га у свакој нужди и упркос свим околностима.

Према томе, и три пута ћу рећи да би било праведно и да би требало да се сви ови божанствени и преподобни оци прослављају заједно и истога дана, јер су сви они на једном истом, освештаном месту постали свети и угодили Богу. Било да су свештеници или преподобни, исповедници или мученици, свештеномученици или мироточиви, знани или незнани, киновити или исихасти, чији су се животи на различите начине и у различита времена окончали на овој Гори, због чега су и названи Светогорцима (Агиоритима), требало би да се као браћа по духу, која су имала исту схиму и исти начин живота, прослављају истим похвалама и истим духовним песмама, и да буду изображени на једној истој икони. Као што је рекао божанствени Давид, ако сачувају синови твоји завет Мој и сведочанства Моја ова... и синови њихови, до века, седеће на престолу твоме (Пс 131,12).

Услед тога су сви оци, који се у ова последња времена налазе на Светој Гори, сагласни и вољни да се сваке године, непроменљиво и неизоставно, прославља овај заједнички празник светогорских отаца. Иако не знамо због чега су то наши претходници превидели, ми, као синови који уистину љубе своје оце, исправљамо њихову грешку и установљујемо овај заједнички празник из три разлога. Као прво, постоји безброј знаних и незнаних отаца, који све до овог времена нису имали похвалне химне нити службе састављене у њихову част. На тај начин ће на заједничком празничном богослужењу и они бити долично прослављени и похваљени.

Као друго, уколико их не будемо прославили заједничким празником, показаћемо се као неблагодарна чеда духовних отаца, учитеља, доброчинитеља и руководитеља у чијим манастирима живимо, чија учења проучавамо и чијим се духовним хлебом хранимо. Могло би се испоставити и да смо прекршиоци Учења дванаесторице апостола (Дидахи), које каже: „Прослави оног који ти говори реч Божију, и сећај га се и дању и ноћу; не величај га као узрочника свог живота него као узрочника твог добробића.”

Као треће, прослављање заједничког празника ових Светих Отаца могло би да покрене неке од нас, савремених монаха, ка подражавању њихове врлине и њихове ревности, будући да су у наше време подвижништво и ревност запостављени. Уместо њих, зло све више нараста, а млако и немарно понашање преовлађује чак и међу монасима. Према томе, оци и браћо који сте се данас сабрали на прослави овог празника, побожно и с ревношћу слушајте, како би вас поучиле речи о овим преподобним оцима и да бисте затим подражавали њихова дела, а од Бога заузврат добили достојну плату за своју ревност и подражавање.

Ови незаборавни преподобни и богоносни оци, истински људи Божији и синови Оца светлости, долазили су из различитих земаља, а за многе од њих чак и не знамо одакле су дошли.

Ми, међутим, знамо да је њихова заједничка отаџбина Света Гора и овај освештани Атос, који су волели више него своје природне постојбине. То је непобитно утврђена чињеница, јер је за мудраце отаџбина „она земља у којој су срећни”. У својој правој постојбини многи од ових монаха живели су четрдесет, педесет, шездесет или више година, и тек овде су сви они упознали духовну и узвишену радост и срећу. Будући да су овде угодили Богу, обогатили су се натприродним и небеским даром светитељства. Из тог разлога није уобичајено да их називамо по земљама у којима су рођени, на пример „Византинац”, „Трапезунћанин”, „Пелопонежанин” и сл., него по њиховој истинској отаџбини, тако да их знамо као Светог Петра Атонског, Светог Атанасија Атонског, као „светогорске оце” или „преподобне Светогорце”. Узрок и повод који су на почетку подстакли ове оце да напусте своје природне постојбине и да дођу овде, на Свету Гору, да би живели као исихасти, био је следећи.

Када се наша Господарица, Пресвета Богородица, јавила преподобном Петру Атонском, првом светогорском исихасти, дала му је велика и радосна обећања везана за ову Гору, и дословно изговорила речи које преноси велики Григорије Палама, архиепископ солунски, писац житија Светог Петра Атонског. Ми их овде наводимо:

„Постоји планина у Европи, прекрасна и величанствена. Окренута је према Либији и великим делом залази у море. Ту земљу сам изабрала да буде монашко обитавалиште и одлучила сам да она буде Моје наслеђе. Од сада ће се називати Светом. Читавог живота војеваћу заједно с онима који прихвате да се боре против непријатеља људског рода и бићу њихов непобедиви саборац. Руководићу их у ономе што треба да чине и објаснићу им шта не треба чинити. Бићу њихова старатељка, исцелитељка и хранитељка, која се неће бринути само о њиховој храни и телесном здрављу него и о духовном уздизању и о душевној крепкости, и нећу допустити да отпадну од добра и врлине. Кад се упокоје, Мом Сину и Богу представићу оне који су били богољубиви и коју су у покајању окончали живот, и затражићу од Мог Сина да их потпуно разреши од сваког сагрешења.”

Кад се раширио глас о овим великим обећањима која је дао нико други до Мајка Божија, Царица Неба и земље, кад су чули да је Она изабрала ову Гору за своје наслеђе и да ће их штитити не само за живота него и након смрти, оци су почели да напуштају свет и све што је у њему – родитеље, рођаке, куће, поседе, богатства, славу и насладе, и да долазе из свих крајева света да би се настанили на Светој Гори, духовној и прекрасној Градини Пресвете Богородице. Били су одважни и уздали су се у Бога и заступништво и заштиту Господарице Атонске Горе. Кад су дошли и настанили се овде, научили су да постоје две свеопште и велике заповести. Прва је Љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје (Понз 6,5), а друга Љуби ближњега својега као себе самога (Лев 19,18). Одлучили су да очувају ове две заповести и да кроз њих очувају и све остале заповести Закона и Пророка, као што је Господ рекао: О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт 22, 40), да на тај начин, колико је то човеку у овом животу могуће, достигну савршенство у врлинама.

Ови оци подражавали су Самог Господа Исуса Христа, који је, као прво, показао шта је љубав према Богу а, као друго, шта је љубав према ближњем. Како кажу Свети Еванђелисти – Матеј, Марко, Лука и Јован – Господ је, вођен Духом Светим, након Крштења отишао у пустињу, где га је ђаво искушавао трима џиновским страстима – сластољубљем, славољубљем и среброљубљем. Господ је победио ђавола и страсти којима га је нападао, и као човек показао шта значи љубити Бога свом душом, свом мишљу и свом снагом својом, односно шта значи савршено испунити прву заповест. Након тога Господ је напустио пустињу и отишао у свет да проповеда Еванђеље о Царству Небеском, учећи људе да чувају ове божанске и спасоносне заповести и да, ради братске љубави, не поднесу само напоре, поруге и жалост, него и страдања, крст и смрт, и да све то победе великодушношћу, као што је и Он Сам преклињао на Крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23,34). На тај начин је показао да ближњега не љуби као Самога Себе, него и више од Самога Себе, и да је то савршено извршење друге заповести, као што о томе изврсно и опширно говори богоносни Максим.

На такав начин су, кажем, и ови свети, богоносни и преподобни оци подражавали Господа. Следећи Његов пример, најпре су показали да Бога љубе свим срцем, свом мишљу и свом снагом својом, а затим и да ближњега љубе као саме себе. Безмолвствујући у пештерама, јамама и осталим деловима Свете Горе, борили су се са својим вештаственим телом, али и са невештаственим началима и властима козмократора таме овога века и потпуно их победили, као што каже и божанствени Павле. Против сластољубља су се борили постом, уздржањем, бдењем, непрестаном молитвом, живећи без крова над главом и спавајући на земљи, бескрајним изливањем суза и сваком другом телесном суровошћу. Славољубље су победили смиреноумљем, послушањем, потпуним одсецањем сопствене воље, одбацивањем сопственог умовања и сиромаштвом духа. Против среброљубља су се борили потпуним нестјажанијем, сиромаштвом и лишавањем најнужнијих ствари. Тако су се очистили од сваке страсти, док су безмолвијем задобили делатне врлине и били удостојени созерцања. Према Светом Василију Великом, „безмолвије (исихија) је почетак очишћења душе” (1. посланица), док његов брат, Свети Григорије из Нисе, каже да је „душа која безмолвствује и која се избавила од спољашњих ствари, свеснија свог унутрашњег стања, било да је оно добро или лоше”. Свети Максим Исповедник каже: „Тела су очистили од острашћености, душе од сладострашћа, а умове од (страсног) стремљења.”

На тај начин су се ови блажени оци посредством телесног, душевног и умног бестрашћа удостојили да постану најблиставија огледала Светог Духа и сасуди способни да приме Његове нестворене енергије, просветљење, благодат да расуђују о нејасном и скривеном, да проничу у оно што се дешава на даљини и да прозиру ствари које се још нису догодиле. Шта би још требало да кажем? Ови свети оци и преподобни су, обитавајући у безмолвију (исихији), достигли мјеру раста пуноће Христове (Еф 4,13) и савршену љубав – љубав према Богу, што је врх свих врлина. Љубећи Бога свим срцем, свом мишљу и свом снагом својом, сјединили су се с Њим, тако да су они, који су богови по благодати, спознали Онога Који је Бог по природи. И као што је њих спознао Бог, тако су и они заузврат спознали Бога, као што својим узвишеним стилом каже и Свети Григорије Богослов: „С онима који су такви постали, Бог је беседио као са ближњима (њихова реч задобила је неку нову одважност). Бог се сједини с боговима (по благодати) и препозна их и, исто тако, спознаде све који су Њега спознали” (Беседа на Пасху и Рождество).

Након што су се ови оци показали као савршени чувари прве заповести, односно заповести о љубави према Богу, желели су да одрже и другу заповест, тј. заповест о љубави према ближњем као према самоме себи. Услед тога су многи напустили исихију (безмолвије): неки су били подстакнути виђењем божанског и небеског знамења, а неки нечим другим. Међутим, и једнима и другима су срца била распламсана божанским надахнућем и богољубивим циљем љубави према браћи, и почели су да граде лавре, свете манастире, скитове и келије на северној и јужној страни Атоса и на свим његовим деловима, у којима ће се и сами настанити, где ће отпочинути након што утекну од световних брига и дођу овамо да би живели монашким животом. Поред тога, били су надахнути да за манастире подигну чудесне и велелепне храмове, посвећене нашем Господу, Његовој Пречистој Мајци или светитељима, да би се у њима непрестано славио Господ Сведржитељ. Док сам размишљао о њиховој изградњи, чинило ми се да је сваки од ових троструко блажених отаца у свом срцу изговарао стихове Давидовог псалма: Ако ћу дати сан очима мојим и трепавицама мојим дремање и починак образима мојим, докле не нађем место Господу, насеље Богу Јаковљевом (Пс 131,4–5).

Уз многа искушења и огромне трошкове, уз путовања копном и морем, уз опасности које су понекад угрожавале и њихове животе, након одлагања и дугих временских периода, ови братољубиви оци су својим трудом и знојем из темеља подигли беспрекорна и прекрасна здања каква данас видимо, а затим покушали да у ове грађевине донесу што је могуће више светиња, као што су делови Часног Крста и свете мошти. Поред тога, наставили су да умножавају некретнине и да подижу метохе, да увећавају непокретну и покретну имовину и да обрађују земљу, колико због прехране животиња и обезбеђивања браће која се овде подвизавају, толико и због прихватања сиромашних, странаца и болесника који овамо долазе.

Осим тога, они су установили законе, каноне (правила) и прописе којих би требало да се придржавају монаси, како у погледу свог спољашњег служења и служења у манастиру, тако и у погледу црквених богослужења. Ти прописи су сачувани у писаном облику, као манастирски типици или као завештања Светих Отаца. На тај начин су подигнути ови свети манастири, скитови и келије, да би били школе свих врлина и места где се чувају заповести Божије, као и школе подвижничког труда, радионице ангелског живљења, места где се подражавају древне и свете киновије Палестине, Египта, Синаја и Тиваиде, скровишта за странце и уточишта за гладне, мирне и сигурне луке за све оне које муче световна пометња и бура. У ове манастире они су, као у неку мрежу или као неким снажним магнетом, привукли људе који су утекли од житејског мора и световне испразности, не само на стотине и хиљаде људи (обичних монаха), него и безбројно мноштво патријараха, архијереја, јереја, царева, сенатора, игумана, кнежева и припадника свих осталих сталежа, и нису ни престајали да их привлаче монашком, ангелском чину и живљењу. Њихови манастири све до сада привлаче многе ка ангелском чину, приневши, приносећи и желећи да и даље Владики Христу приносе спасене као жртве словесне, живе и угодне Богу. Њихова плата је тако чиста и слатка да је некада пусти Атос постао сличан многољудном граду, настањеном монасима који на њему обитавају. У поређењу с бројем монаха на овој Светој Гори, чак ће нам се и Синајска и Пелусиотска Гора учинити мале и ништавне. Укратко речено, у овим светим манастирима и божанским обитавалиштима, богоносни оци су се показали као поуздани и савршени чувари друге заповести. Ближње нису љубили као саме себе, како заповеда Стари Закон (Лев.19:18), него су их љубили више него саме себе, како заповеда Нови, еванђелски Завет. Ту нову заповест о љубави једних према другима дао је Сам Господ: Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих (Јн 13,34), односно, „љубите ближњег свог више него саме себе”.

Истина је, браћо моја, да је чудесно дело изградње двадесет владајућих манастира и мноштва мањих манастирских здања, скитова и келија на Атосу, ставило печат и крунисало сва остала дела ових преподобних отаца. Људски језик није у стању да долично похвали ова велика достигнућа, која превазилазе сва остала и којима су посветили читав свој живот. Због тога би их требало назвати свим великим и узвишеним именима, и уистину је праведно да се та дела назову бесмртнима: ниједан појединац није успео да достигне циљ бесмртности као што су то након своје смрти учинили ови оци, посредством својих духовних чеда рођених у овим манастирима; као што ни техника, користећи разне направе, није достигла бесмртност и вечни помен као што су то достигли богоносни оци градећи ове свете манастире.

Људи који су дошли после Потопа били су џинови растом али Пигмеји умом, и сагласили су се да подигну кулу која ће досезати до Небеса, како би на тај начин своја имена учинили бесмртнима: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име (Пост. 11,4). Тако је Филип Македонски саградио Филипопољ, Александар Велики Александрију, а цар Хадријан Хадријанопољ; тако су и многи други краљеви и сатрапи, владари овога света, градили пирамидалне обелиске и тријумфалне лукове и постављали статуе, а своја имена бележили високо на сопственим грађевинама, као што каже и цар Давид: Гробови њихови куће су им до века, станови њихови из нараштаја у нараштај, назваше именима својим земље своје (Пс 48,12). Ни они ни њихова дела нису постали бесмртни. Њихова имена славна су само на земљи и у садашњем животу, али не и на Небесима и у будућем животу. Како каже Свети Василије Велики, „имена безбожника нису записана у Књигу живота и они бивају запамћени само на земљи” („Тумачење 48. псалма”). Међутим, имена преподобних атонских отаца и њихових манастира прославила су се, прослављају се и увек ће се прослављати, не само на земаљској кугли и не само на Небесима, о чему су маштали градитељи Вавилонске куле, него и изнад Небеса; не само током овог живота него и у оном будућем. Њихова имена записана су у Књигу живота и тамо ће вечно пребивати. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк 10,20).

Дело ових двадесет светих манастира уистину би требало назвати величанственим: ако, према етичкој философији, савршену идеју величанственог дела карактерише или величанство извршиоца или величанство самог дела или, пак, величанство циља због којег је створено, зар није очигледно да су ови манастири обогаћени сваким од тих видова? Многи од ових божанствених отаца који су их подигли били су краљеви и краљевски синови, као што су Свети Симеон и Сава, ктитори Хиландара и Ватопеда, Павле, ктитор Ксиропотама и манастира Светог Георгија (манастира Светог Павла), Јован и Јефтимије, ктитори Ивирона или Неофит, ктитор Дохијара. Многи од њих су надахнули цареве, као што су Константин и Никифор, да великодушно помогну изградњу светогорских манастира, што су чиниле и владајуће династије – Романова, Алексијеваца, Кантакузина, Палеолога, затим царица Пулхерија и многи други.

Ови манастири су величанствени и у погледу самог дела: својом ширином, дужином и висином, својим храмовима и конацима, својом унутрашњошћу и спољашњошћу, безбројним монасима који су у њима обитавали, уистину заслужују да буду названи величанственим и царским. Зар својим очима не видите да је ових двадесет манастира поређано дуж линије која се креће од северног ка јужном делу Горе, и да подсећају на велику тврђаву која окружује читаво ово место као низ кула и одбрамбених акропола, одбијајући сваки напад и искушење и са копна и са мора? Зар не видите да монаси, који живе под њиховом заштитом и ограђени кругом манастира, воде миран и непомућен живот?

Ови свети манастири величанствени су и у погледу циља због којег су изграђени и по томе далеко превазилазе такозваних седам светских чуда: Артемидин храм у Ефесу, Кеопсову пирамиду у Египту, Маузолеј у Халикарнасу (Карија), Висеће вртове у Вавилону, Колоса са Родоса, Фарос у Александрији, џиновску статуу Зевса Олимпијског, као и осмо светско чудо које превазилази претходних седам – Веспазијанов амфитеатар (Колосеум). У уобразиљи безумних људи та дела су изгледала као величанствена чуда, јер су својом величином превазилазила горе и заклањала хоризонт. Међутим, у поређењу с величанственим и божанственим циљем ових светих манастира, разборитима ће она изгледати или као скровишта пустињских птица или као остаци рушевина и развалина, у којима царују сове, мишеви и паукови и све остале врсте звериња и инсеката. Циљ њихове изградње било је испразно славољубље, а све што је испразно на крају ишчезава. Насупрот томе, велики владајући манастири Свете Горе подигнути су у вечну славу Божију и ради користи и спасења невештаствених и бесмртних душа, од којих није вредније ни свих седам светских чуда, нити оно осмо чудо, нити било шта што је човек подигао.

Шта покушавам да кажем? То да су најсјајнији исход и најважније достигнуће ових манастира и њихови миомирисни плодови богоносни светогорски оци које данас прослављамо, знани и незнани, у киновијама и у пустињама, у келијама и скитовима, који су угодили Богу и посветили се. Посетимо их у својим мислима и погледајмо колико се светитеља открило у њима.

Започећемо са Великом Лавром. Овде је Свети Атанасије, учитељ свих атонских отаца, подигао свој манастир. Као други Мојсије, Свети Атанасије је дошао на Атонску Гору као на други Синај. Ступајући у неприступачни примрак созерцања, примио је, као на Богом писаним таблицама, видове, устројство и учења киновијског начина живота, исто као и правила богослужења, која је пренео атонским оцима. Овде не можемо да опишемо његов ангелоподобни живот, подвижничке напоре, чудеса која је сатворио за живота и након смрти, благодат коју је добио од Бога, силу коју је добио против нечистих духова и блажено упокојење.

Овде налазимо и Светог Петра Атонског, првог светогорског исихасту, који је постао праобраз за све остале атонске исихасте. Након што га је Пресвета Богородица чудесно избавила из тамнице у Самари и након што је од Ње чуо сва обећања која је дала Светој Гори, дошао је и настанио се у пећини смештеној у подножју Атоса, на јужној тачки полуострва. И данас се може видети та пећина у којој је живео као ангео, без одеће и босоног, слично Светом Онуфрију, подносећи многе ђаволске нападе и искушења. Као Израиљци у пустињи, и он је педесет три године јео само ону храну која му је послата с Небеса. Његов помен слави се 12. јуна, када и помен Светог Онуфрија.

У истом манастиру налазимо и великог богослова, Светог Григорија Паламу. Иако је био везан за Ватопед, а касније и игуман Есфигмена, иако је дуго боравио у катизми коју данас називају Паламином, свој монашки живот започео је у Великој Лаври. Тује провео велики део живота, покоравајући се киновијским правилима. Посредовањем Пресвете Богородице, задобио је многе благодатне дарове, посебно дар богословља, што му је омогућило да војује за славу Божију. Учествовао је на три велика сабора, одржана током владавине тројице царева и тројице патријараха, где се борио са Варлаамом, Акиндином и Григором, који су хулили на нестворене енергије Божије. Касније је постао архиепископ града Солуна, где је и умро и где су његов гроб и свете мошти постали извор чудесних догађаја, а што је исцрпно описано у његовом житију.

У околини Лавре заблистао је и преподобни Григорије Византинац, који је божанственог Григорија Паламу поучавао тајинствима философије трезвеноумља.

У области која припада Лаври 1320. г. процветао је Свети Максим. С обзиром на то да је спаљивао своје каливије, прозвали су га Кавсокаливит (Паликућа). Био је то небески човек и земаљски ангео, који је живео као птица и свој хлеб добијао од Пресвете Богородице и ангела. Велики подвижник умне молитве и трезвеноумља, поседовао је благодатне дарове прозорљивости и пророштва, тако да је често од речи до речи изговарао оно што ће му казати они који долазе код њега. То је редак благодатни дар и нема много оних који су га поседовали. Кад се упокојио, из његових моштију потекло је миро.

Током четрнаестог века, у близини Велике Лавре живео је и пријатељ Светог Максима, Свети Нифон, који је Максиму био сличан како по подвижничком животу, тако и по благодатним даровима. Обитавао је у једној пећини и посебно се удостојио благодатног дара прозорљивости. Живео је у периоду око 1330. године.

Плодове својих врлина узгајао је у близини велике Лавре и Свети Нил. Будући да је водио чист живот, из његових моштију изобилно је потекло свето миро, због којег су га прозвали Мироточиви.

У области Велике Лавре заблистао је и преподобни Герман којег зову и Марулис. Рођен је у Солуну, у породици богатих али побожних родитеља. Распламсан чежњом према монашком животу, отишао је на Свету Гору кад му је било осамнаест година. Живео је у исихастириону (молчаници) Светих Архангела која припада манастиру Дохијару и био послушник једног старца по имену Јован. Касније је прешао у област Велике Лавре, где је окончао свој подвижнички труд и где су га прозвали Лавриот. Упокојио се 1350. године, у старости од осамдесет лета. Његов пријатељ Филотеј Кокинос, који ће касније постати константинопољски патријарх, написао је његово житије које је 1985. године објављено у Солуну, а издала га је „Градина Пресвете Богородице”.

Филотеј Кокинос је, заправо, у једном периоду био игуман Велике Лавре. Дошао је из Солуна и показало се да је велики у мудрости и врлини. Био је пријатељ Светог Григорија Паламе, с којим се заједно борио да одбрани православне догме. У позним годинама написао је јасно и исцрпно житије Светог Григорија. Упокојио се око 1379. године.

Како да не поменем Светог Акакија, подвижника из Кавсокаливије? Иако је живео у ближој прошлости, по свом подвижништву био је једнак древним оцима који су се хранили дивљим биљкама и трпели многа искушења лукавога, због чега су били благословени бројним виђењима и благодатним даровима, а посебно даром прозорљивости. Претрпео је бројна демонска искушења. Уз благослов оца Акакија и његове духовне савете, прославила су се тројица мученика. Први је био Пахомије, који је пострадао 21. маја 1730. године у Усакиону Филаделфијском. Његове мошти чувају се у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу. Други је Свети мученик Роман из Карпенисија, пострадао у Константинопољу 1694. године. Трећи је Никодим Алванитис (Албанац) који је, добивши штап од Светог Акакија и бивајући њиме укрепљен, пострадао мученичком смрћу у свом родном граду, Елбасану, у Албанији, на дан 11. јула 1722. године.

Један од изданака Велике Лавре био је и Свети мученик Дионисије. Пошто се најпре одрекао вере, провео је дванаест година у Великој Лаври у беспоговорној послушности, а затим са патријархом Дионисијем отишао из Лавре у Константинопољ, где је јавно исповедио Христа. Након што је претрпео страшна мучења, одрубљена му је глава на дан 13. новембра 1681. године.

Овде, у Лаври, процветао је и свештеномученик отац Константин, који је дошао из Москве. Служио је као свештеник код руског амбасадора у Константинопољу. На Свету Гору дошао је у време избијања рата између Русије и Турске. Кад се рат завршио, вратио се у Константинопољ. Након једног сукоба с амбасадором одрекао се Бога, због чега се касније јавно покајао, бранио хришћанску веру и критиковао ислам. Мученички венац примио је 26. децембра 1743. године, кад му је испред царског двора одсечена глава.

У Великој Лаври живео је и појац Јован Кукузељ, који је имао ангелски глас. Пре него што је дошао на Свету Гору, био је главни појац на царском двору. Одбацивши славу и насладу, дошао је у Велику Лавру да се замонаши, али није открио свој идентитет. У Лаври је извршавао послушање манастирског пастира. Кад су га једном случајно чули како тихо пева стаду коза, открили су да је то царев најтраженији појац. Благодарећи игумановом посредовању, цар га је ослободио и допустио да остане у манастиру.

Кукузељ је изван Лавре саградио једну келију и капелицу посвећену Светим Архангелима. Ту је шест дана у седмици проводио као исихаста, док је недељом и празницима одлазио у цркву и побожно појао у десној певници. Једне суботе, док су читали Акатист, а он усрдно појао Теотокарион (Богородичан), тропаре и каноне, накратко је стојећи заспао. Пред њим се чудесно појавила Пресвета Богородица и рекла: „Радуј се, чедо моје, Јоване! Певај ми и Ја те нећу напустити!” Док је то говорила, у руку му је положила златан новчић, који је касније извршио многа чуда. Други пут је исцелила Јована од гангрене у нози и том приликом рекла: „Од сада ћеш бити здрав!” Након што је живео сагласно вољи Божијој, предвидео је своју смрт и упокојио се у Господу у келији Светих Архангела, као што је и желео. Његов помен слави се 1. октобра.

У Великој Лаври налазимо још једног побожног појца, Григорија Доместика. Једном приликом, кад је Јаков Прикана био игуман, уочи Богојављења је на Литургији уместо уобичајеног „Достојно јест” отпевао „О Тебје радујетсја...”. Доместик је пред сам крај бдења накратко заспао и видео како пред њим стоји Пресвета Богородица говорећи: „Прихватила сам твоје појање, Доместику, и благодарим ти.” Тада му је дала златан новчић који се још увек налази на Њеној икони у Великој Лаври.

Свети Никодим Светогорац (Агиорит), знаменити црквени учитељ, такође припада Великој Лаври. Значајан период свог живота, а посебно своје последње године, провео је у келији Светог Георгија (познатој и под називом „Скуртеон”), која припада Великој Лаври. Ту се до дана данашњег сачувала његова лобања. Рођен је и одгајан на острву Наксос, као потомак породице Каливурцис. Стигао је на Свету Гору и у манастиру Дионисијату био пострижен у малу схиму. Током извесног периода задржао се у Капсали, источно од Кареје, где је примио велику схиму. Поседовао је изузетно високу интелигенцију и невероватно памћење. Живећи врлинским животом и упражњавајући умну молитву, задобио је божанско просветљење и написао бројне духовне књиге, ризницу блага за све оне који желе да га следе. Након што се подвизавао у Христу, упокојио се 14. јула 1809. године, кад му је било шездесет лета. Његово житије опширно је описано у Синаксару за јул.

На територији Велике Лавре налазимо и Светог Герондија. Био је последњи игуман манастира Вулевтириона и први становник скита Свете Ане. Да би избегао учестале гусарске нападе на манастир Вулевтирион, који се налазио поред мора, заједно са осталом браћом попео се у сурову област у којој се данас налази скит Свете Ане. Будући веома наклоњен безмолвију (исихији), праведни Герондије се са једним учеником попео још више, до места на којем се данас налази капела Светог Пантелејмона. Ту је живео упражњавајући врлине, очишћујући душу и узносећи се до созерцања. Често се ватрено молио Пресветој Богородици, а као резултат тих његових молитава појављивала се вода на оним местима на којима воде иначе није било. Упокојио се у Господу у врло дубокој старости.

У скиту Свете Ане, посебно у Малом скиту, као најсјајније звезде заблистали су Свети отац Дионисије и његов ученик Митрофан. Они су заблистали крајем 16. века. Предање каже да је Дионисије био потомак византијске царске породице Комнина. Будући широко образован, истицао се својом мудрошћу и беседничким даром, због чега су га и прозвали „Беседник”. Монашки постриг примио је у прослављеном Студитском манастиру у Константинопољу, који је у то доба пропадао због турске окупације. Након што је напустио Константинопољ, дошао је на Свету Гору, где је најпре живео у Карејском скиту, а затим прешао у скит Свете Ане, који се тада звао „Лаврин скит”, о чему нам говори сам Дионисије. Чезнући за потпуним безмолвијем, запутио се у Мали скит Свете Ане, истинску безмолвничку (исихастичку) пустињу, у којој је у то време било много дрвећа. Тамо је цео свој свети живот провео у најстрожем подвижништву, упражњавању врлина и созерцању. Упокојио се 9. јула 1609. године.

Праведни Митрофан је у свему подражавао авву Дионисија, свог великог старца, с чијим је благословом и уз сагласност осталих отаца као нови апостол обилазио села на Халкидику, са средиштем у Стратоникију (тада се звао Изворон). Својим облагодаћеним проповедима крепио је Хришћане. И Светом Дионисију и Светом Митрофану помен се слави 9. јула. У Малом скиту Свете Ане, у пећини у којој се живели, постоји капелица која носи њихово име.

У скиту Свете Ане верује се да је Свети Герасим Чудотворац, светац – заштитник Кефалоније и понос васцелог Православља, након обиласка Свете Горе (који се спомиње у његовом житију) дошао управо у овај скит и ту остао пуних четрдесет пет година. Кажу да је овде примио и велику схиму. Испод скитског гробља, у области око каливије Пресвете Тројице, постоји пећина у којој је водио подвижнички и безмолвнички живот. Та пећина носи његово име.

Мудри, свети и прослављени Софроније Епирски живео је у скиту Свете Ане и ту се, слично као Алексије, човек Божији, удостојио благодатног дара свештенства. Софроније је живео у мудрости, правди и побожности, поставши узор и образац за своје саподвижнике.

Свети мученик Макарије такође је изданак скита Свете Ане. Дошао је из Хиоса Витинијског. Отац је покушавао да га убеди да постане муслиман, тако да су га Турци обрезали и противно његовој вољи. Због тога је у тајности побегао и дошао на Свету Гору, где се замонашио у скиту Свете Ане. Након што се тамо подвизавао дванаест година, отишао је у Прусу Понтијску и исповедао веру, истовремено кудећи Турке и ислам. Због тога је пуних четрдесет дана био мучен на различите начине. Он је, међутим, остао непоколебив и свакога је разобличавао, укључујући и свог оца, који је издао сина и учествовао у Макаријевом мучењу. На крају му је одсечена глава, али се небеска светлост спустила на земљу и засијала над његовим светим моштима.

Из овог скита потицао је и Свети мученик Никодим. Иако је претходно већ имао четири жене, заљубио се у једну младу девојку и одрекао се Господа. Касније, кад се покајао, отишао је на Свету Гору, у скит Свете Ане, и постао послушник једног старца из каливије Вазнесења Господњег. На том месту, где се са сузама молио и постио, удостојио се виђења Пресвете Богородице. Био је толико укрепљен овим виђењем да се, уз благослов Светог Акакија Кавсокаливијског, вратио у свој родни град Велиградос (Елбасан) и исповедио Господа. Пуних шест седмица страдао је од разних мучења, да би му на крају била одрубљена глава.

У скиту Свете Ане живео је још један свети мученик, Козма, који се најпре подвизавао на Светој Гори, а затим пострадао у Константинопољу.

Свети мученик из овог скита је и Лука, пострадао у Хадријанопољу. Да би избегао казну због ударања Турчиновог сина, он је као дете прихватио муслиманску веру. Чим је схватио гнусобу онога што је учинио, побегао је на Свету Гору. Тамо је доживео многа искушења. Замонашио се у скиту Свете Ане, а затим са својим старцем Висарионом (касније названим Василије) отишао на Митилену, где су обојица обешени и на тај начин удостојени мученичке смрти.

И свети критски мученик Иларион дошао је на Свету Гору, у скит Свете Ане, након што је напустио муслиманску веру и вратио се хришћанству. И он је био послушник старца Висариона, а мученичком смрћу пострадао је у Константинопољу.

Јеромонах Никита Трапезунћанин, који је достигао изузетну духовну висину, такође потиче из овог скита. За свештеника је рукоположен у манастиру Русику. Потицао је из породице која је потајно била хришћанска, иако су за свет били муслимани. Одлучио је да пострада Христа ради и због тога је отишао у Сер, где је одважно исповедио Господа. Након тога био је немилосрдно мучен и обешен, остваривши на тај начин оно што је желео.

У скиту Свете Ане као јутарња звезда заблистао је и преподобни мученик Давид, пореклом из Кидоније у Малој Азији. Он је ватрено чезнуо да пострада за Христа, због чега је отишао у Солун и тамо покушао да одврати неког прелешћеног монаха који је желео да се потурчи. Агарјани су га ухапсили и осудили на смрт вешањем, због чега је примио мученички венац.

Овде налазимо и Павла из Сопота на Пелопонезу, који се након примања ислама покајао и дошао на Свету Гору, а затим отишао у Триполи, где је исповедио веру и био посечен мачем.

Најзад, у скиту Свете Ане налазимо и Светог мученика Нектарија. Будући да је био сироче без оца, са осамнаест година постао је турски најамник и примио ислам. Међутим, његова побожна мајка помогла му је да се освести и да увиди какву је грешку учинио, тако да се са сузама покајао. Жудећи за спасењем, дошао је на Свету Гору и замонашио се у скиту Свете Ане. После тога вратио се у свој родни град, у малоазијску Вурлу, где му је након многих мучења одрубљена глава.

Новојављена звезда у скиту Свете Ане био је и наш савременик, Свети Сава, који се у ова рђава времена прославио даровима Свесветог Духа. Рођен је крајем деветнаестог века у једном трачком селу. У скит је дошао док је био још веома млад, да би потом као монах живео у каливији Успења Пресвете Богородице, смештене испод рушевина каливије Светог Георгија. Са Свете Горе се запутио на ходочашће у Свету Земљу. Тамо је рукоположен за свештеника. Након тога отишао је на острво Калимнос и био парохијски свештеник у женском манастиру Свих Светих. Упокојио се у Господу, на дан 7. априла 1948. године. Када је након десет година митрополит Калимноса Исидор ископао његове мошти, показало се да су нетрулежне и миомирисне. Те мошти су сатвориле бројна чудеса онима који су им са вером приступили. „На тај начин Бог прославља оне који Њега прослављају.”

Пођимо сада до величанственог царског манастира Ватопеда. Овде је Свети Генадије био сведок чуда које је сатворила Пресвета Богородица, када је претходно празан сасуд преиспунила уљем тако да је уље почело да се излива по земљи и да излази испод врата оставе.

Овде затичемо и оног Неофита Просмонарија,³⁹ који је зачуо глас што је допирао са иконе Пресвете Богородице, рекавши му да ће живети још само годину дана и да се стога припреми. Касније му је ова иста икона саопштила да је дошло време да пође Господу, и тако се уистину и догодило.

Нешто слично десило се и оном светом игуману којем је Пресвета Богородица рекла да не отвара манастирску капију, него да се сва браћа попну на манастирске зидине и да се боре са Турцима који су покушавали да продру у манастир.

У Ватопеду налазимо и оног чудесног јерођакона и виматариса: он је икону Пресвете Богородице Виматарисе и Часни Крст сакрио у бунар, желећи да их спасе од скрнављења варвара који су га заробили и одвели на Крит. Након што се ослободио и вратио на Свету Гору, открио је где се налази скривена икона. Икона је усправно стајала на води, док је испред ње горело упаљено кандило. Након тога, јерођакон је живео спокојним животом и мирно се упокојио у Господу.

Заједно са још дванаесторицом монаха, Јефтимије, игуман ватопедски, постао је мученик јер је јавно прекоревао цара Михаила Палеолога и патријарха Века, пријатеље Латина. Јефтимија су удавили у мору код Каламице, док су дванаесторицу монаха обесили на такозваном „фурковуниону”.

У Ватопеду је заблистао и Никодим, старац и учитељ Светог Григорија Паламе, који га је поучавао философији по Христу.

Ктитори Ватопеда били су Свети Симеон и Сава, који су такође и ктитори Хиландара и о којима ћемо говорити касније.

Овде затичемо и Светог Саву Новог. Пореклом је из Солуна и рођен је 1280. године. Током дужег периода подвизавао се у ватопедској келији у Кареји. Због најезде варвара, отишао је у Јерусалим и након десет година вратио се у Ватопед, где је упознао Филотеја Кокиноса. Године 1342. заједно са још неким монасима послали су га у Константинопољ да би помирио чланове царске породице. Тамо је и остао, у манастиру Христа Хоре, где се упокојио 1349. године. Његово житије написао је константинопољски патријарх Филотеј Кокинос.

У Ватопеду налазимо и Светог Евдокима који је, предвидевши сопствену смрт и желећи да избегне људске похвале, у тајности сишао у манастирску костурницу и тамо у миру предао душу Господу. Његове свете мошти недавно су откривене на основу неизрецивог миомириса.

У области Ватопеда, у скиту Колица, Свети Агапије процветао је као прекрасан цвет. Ту су га заробили Турци, који су га тада одвели и као сужња задржали дванаест година. Иако је био у ропству, одано је служио Турчина који га је купио. Пресвета Богородица га је чудесно ослободила ропства и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео што је отишао а да ништа није рекао свом господару, Турчину, и заповедио му да се врати. Он се послушно вратио и убедио свог господара да заједно са двојицом својих синова пође на Свету Гору, где су се сва тројица крстили и замонашили.

Пролазећи светим и велелепним манастиром Ивироном, налазимо великог и чудесног Светог Јована Ивиронског, који је овамо дошао 960. године. Потомак грузијске царске породице, најпре се подвизавао у манастирима своје отаџбине. После тога отишао је на планину Олимп, где је мирно провео један период живота. Одатле је стигао на Свету Гору, где је постао близак пријатељ и послушник Светог Атанасија из Велике Лавре. Касније је напустио ово место и са новцем који је дао принц Василије, син цара Романа, започео обнову величанственог манастира Ивирона. Овај манастир је првобитно био сасвим мали и звао се Климентос.

Око 980. године у истом манастиру нашао се и његов син Јефтимије. Говорио је грузијски и грчки језик и био велики познавалац Светог Писма. Док је живео у свету, Јефтимије се препирао са једним Јеврејином, којег је и убио јер је овај хулио на Христа. Након овог убиства, Јефтимије се смртно разболео. Међутим, имао је виђење Пресвете Богородице, Која га је исцелила пре него што је дошао на Свету Гору да се замонаши и да, заједно са својим оцем, постане послушник Светог Атанасија. Називали су га „новим Хризостомом”, јер је Свето Писмо и многе душекорисне књиге превео са грчког на грузијски језик. И он је, као и његов отац, напустио Лавру и отишао у Ивирон. Свети Јефтимије сатворио је многа чудеса. Док је на празник Преображења Господњег служио Литургију у цркви која се налази у подножју атонског врха, изгледао је као пламени стуб. Присутни нису могли да поднесу блистање ове светлости и пали су на земљу, покривши очи рукама.

Још један светитељ у истом манастиру био је Георгије Ивиронски, Јованов и Јефтимијев рођак, који је помогао да се сагради манастирски католикон. Ивиронски монах био је и Свети Гаврило Грузијац, који се подвизавао на Светој Гори. Зачувши божански глас са Небеса, са морске површине донео је чудотворну икону, Портаитису Ивиронску.

Неки од ивиронских монаха постали су свети мученици, будући да су одбили да се придруже цару Михаилу Азимиту и патријарху Јовану, присталицама Латина. Неки од њих су пострадали тако што су удављени у мору, док су остали, који су дошли из Италије, послати у ропство.

Из Каламате на Пелопонезу потицао је Свети Јеротеј Учитељ, који је својим подвизавањем подражавао древне оце. Рођен је 1686. године и изучавао је граматику и философију, савршено овладавши и грчким и латинским језиком. Кад је дошао у Ивирон, иза себе је оставио целокупно световно знање о науци и философији и постао монах, јер је желео да се поучи унутрашњој духовној философији, коју Свети Григорије назива „уметношћу над уметностима и науком над наукама”. Овај троструко благословени човек постао је толико слаб због поста, бдења и других подвига да је пешице могао да пређе само кратка растојања, иако је по природи био снажан. Постао је чист сасуд благодати и задобио је многе дарове, тако да је пред Светим синодом бранио веру и борио се против јеретика Молиноса. Жудећи да Христа ради пострада мученичком смрћу, отишао је у Константинопољ, али то није била воља Божија и спасен је ради душевне користи других људи.

Ради дубљег безмолвија повукао се на острво Јура, које се налази насупрот Светој Гори. Ту се и упокојио 1745. године. Његов ученик, Свети Мелетије, пренео је његове мошти у манастир Ивирон. Онима који су им с вером приступили сатвориле су многа чудеса, што је исцрпно описано у његовом житију.

Након што је неко време провео у Дохијару, Свети Јаков се настанио у ивиронском скиту Часног Претече. Имао је многа откровења и виђења и поседовао је благодатни дар пророштва. Напустио је Свету Гору и отишао да проповеда Еванђеље. Кренуо је од Солуна, а стигао до Нафпактоса. Овде су га издали и Турци су га послали у Дидимотику, где је морао да се појави пред султаном Селимом. Одбио је да прими ислам и уместо тога исповедио је Христа као истинитог Бога. Због тога су и он и његови ученици седамнаест дана били мучени. Ђакон Јаков и монах Дионисије били су обешени. Данас се њихове мошти чувају у манастиру Свете Анастасије у Галатисти.

Овде би требало поменути још петорицу мученика из манастира Ивирона. Први је Прокопије из Варне, чији је старац био Дионисије; он се најпре одрекао вере, али се затим покајао и због исповедања вере одсечена му је глава. Други је Јефтимије из Димицане на Пелопонезу, који је на Цветну недељу посечен мачем. Трећи Свети мученик је Игњатије из Палеон Загоре (Старе Загоре). Био је Јефтимијев пријатељ. Обешен је у Константинопољу. Четврти је Акакије из Неохориона Солунског, који је пострадао од мача. Најзад, пети међу њима је Онуфрије, који је стигао на Свету Гору и најпре се подвизавао у Хиландару, а затим у ивиронском скиту Часног Претече, где је добио и велику схиму. Након тога отишао је на Хиос, где је исповедио веру и био посечен мачем.

У скиту Магула, у области Ивирона, подвизавао се Свети Калист, који је најпре био ученик Светог Григорија Синајског, а касније постао константинопољски патријарх. Помен се слави 20. јуна.

Следећи који посећујемо је српски манастир Хиландар, у којем су заблистали његови ктитори, Свети Сава и његов природни отац Симеон, велики жупан Србије. Жудећи за девственошћу и монашким животом, Свети Сава је још као младић потајно дошао на Свету Гору и отишао у руски манастир, где је и био пострижен. Како га је отац свуда тражио, прот је одлучио да га сакрије у Ватопед. Одатле је родитељима упутио писмо у којем говори о испразности света и о будућем Суду, о наслађивању праведника и о вечним добрима. Они су били толико потресени изразима божанске љубави коју осећа према њима да су обоје одлучили да напусте краљевску власт и да се замонаше. Када је Савин отац Симеон дошао на Свету Гору, затекао је своје љубљено чедо у манастиру Ватопеду и остао с њим. Тако је природни отац постао духовно чедо свог природног сина а духовног оца, и обојица су се подвизавали добром борбом и подвигом. Следећи њихов пример, на Свету Гору су почели да долазе и многи други Срби. Након једног виђења и откровења, Свети Симеон и Сава употребили су благо из краљевске ризнице и из темеља обновили њихов славни манастир Хиландар.

Живећи у складу са вољом Божијом, Свети Симеон се овде и упокојио. Будући да је угодио Богу, из његовог гроба и моштију је, у славу Божију, потекло чудотворно миро. Укрепљен прослављењем свога оца, божанствени Сава је умножио монашке подвиге поста, бдења и свеноћних молитава. Досегао је тако савршену врлину да је од Бога добио дар чудотворства, како за живота тако и након смрти. У позним годинама постао је српски и пећки архијереј. Једне године, на Богојављење, након што је у присуству цара Асена служио Литургију, погрузио је крст у воду и она се разделила надвоје, као некада Еритрејско (Црвено) море. У Трнову је предвидео своју смрт и предао дух у руке Божије, а његов гроб постао је извор чудеса. Благодарећи једном виђењу цара Асена, његове мошти пренете су у Србију. Кад су светитељеве мошти стигле у његову отаџбину, заблистале су као сунце. Присутни су узвикнули „Господе, помилуј” и прославили Бога.

Пети царски манастир који посећујемо је Дионисијат. Овде је живео Свети Дионисије, који се најпре подвизавао на месту названом Стари Претеча. Након једног виђења саградио је манастир Светог Јована Крститеља, који ће касније постати манастир Дионисијат. Новчана средства за изградњу овог манастира дао је цар Апексије Комнин, чије су свете мошти такође чудотворне (помен 25. јуна).

Продуховљени овоземаљски живот Дометија, саподвижника и пријатеља Светог Дионисија, такође је окончао у овом манастиру (помен 25. јуна).

Једна од блиставих звезда манастира Дионисијата био је и Свети Нифон, који је у овом манастиру најпре постао монах, а затим и јеромонах. Док се молио, често су га виђали у обличју стуба изобилне небеске светлости. Постао је солунски митрополит и два пута био изабран за патријарха. Његове проповеди просветиле су житеље Влашке. Скривајући свој идентитет, вратио се у Дионисијат и тамо чувао мазге, све док се Свети Јован Крститељ у једном виђењу није јавио игуману и открио му ко је заправо Свети Нифон. Након што је сатворио многа чудеса, упокојио се у Господу и овом манастиру оставио своје мошти као највећу драгоценост. Све до дана данашњег, оне одишу божанственим миомирисом и чудотворе (помен 11. августа).

Двојица ученика Светог Нифона у манастиру Дионисијату били су Макарије и Јоасаф. Обојица су постали мученици. Макарију су 1527. године Турци у Солуну одсекли главу, јер је јавно исповедио своју веру у Господа. Јоасаф је посечен 1536. године у Константинопољу, јер је отворено проповедао о тајинству Пресвете Тројице (помен 26. октобра).

У истом манастиру налазимо и Светог Леонтија, који је дошао из Аргоса на Пелопонезу. Пуних шездесет година није напуштао манастир, због чега му је Бог подарио благодатне дарове прозорљивости и пророштва. Пошто се упокојио, из његових моштију потекло је миро. Помен се слави 8. јуна.

Свети Илотеј дошао је у Дионисијат из манастира у Неаполису. Исмаилћани су га заробили још док је био дете. Пресвета Богородица га је након једног виђења чудесно ослободила из њиховог заточеништва. Најпре је отишао у манастир у Неаполису, а затим у Дионисијат, где се претварао да је нем. Касније је напустио овај манастир да би се подвизавао у безмолвију напорима који превазилазе људске снаге. Упокојио се у области која се налази изван овог манастира. Предвидевши своју смрт, ученицима је рекао да га не сахрањују него да његово тело баце у шуму. Касније је један рибар пронашао његову свету главу, која је блистала заслепљујућим сјајем. Вратио ју је његовим ученицима, пошто му је сам светитељ у једном виђењу рекао да то учини. Помен се слави 21. октобра.

Међу дионисијатским светитељима налазе се и тројица мученика: Свети Христофор, Генадије и Јосиф. Свети Христофор је дошао из Хадријанопоља. На Свету Гору је дошао након што су га Турци насилно обрезали. Уз манастирски благослов вратио се кући, исповедио хришћанску веру и разобличио мухамеданску заблуду. Осуђен је да буде посечен мачем. Док је корачао ка губилишту, његово лице је блистало и појао је „Христос васкрсе”. Упокојио се на трећи дан Васкрсења. После његове смрти, над његовим телом је три дана блистала небеска светлост. Свети Генадије је посечен у Константинопољу, а Свети Јосиф је обешен у Хадријанопољу.

Следећи манастир који посећујемо је Кутлумуш. Један од овдашњих Светих мученика је Кипријан из Аграфе. Подвизавао се у кутлумушкој келији Светог Георгија. Будући распламсан божанском љубављу, пожелео је да пострада за Христа. Отишао је у Солун, где је пред Агарјанима исповедио Христа и критиковао њихову веру. После тога обрео се у Константинопољу, где је пред великим везиром одважно исповедио тајинство пресвете Тројице. Због тога су му Турци 1671. године одсекли главу на константинопољском Фанару⁴⁰ (помен 5. јула).

У скиту који припада манастиру Кутлумушу подвизавао се и Свети мученик Герасим, пореклом из Карпенисија. Он се као дете одрекао вере, али се касније покајао и дошао на Свету Гору, где је остао као послушник јеромонаха Кирила. Одатле је отишао у Константинопољ и ту побожно исповедио своју веру. Турци су му на крају одсекли главу, пошто су га претходно немилосрдно мучили пуних петнаест дана и ноћи.

Седми манастир који посећујемо је царски Пантократор. Овде је процветао Свети архијереј Теона. Податке о њему налазимо у житију Светог мученика Јакова Ивиронског. Заједно са осталима, и Теона је следио Светог Јакова кад је овај отишао у свет да проповеда. Након Јаковљевог мучеништва, Теона је постао духовник манастира Свете Анастасије у Галатисти, одакле је изабран за солунског митрополита. У Солуну се и данас чувају његове нетрулежне, свете мошти. Његов помен слави се 4. априла.

У келији Светог Василија, у области Пантократора, заблистао је и мироточиви свештеник, Свети Теофилакт. У време кад је Нифон био патријарх, 1556. године, Синод га је послао у Египат да би био сведок чудесног премештања планине Дур Таг с једног места на друго. У време патријарха Пахомија, заузимао је висок положај нотаријуса. Касније је отишао на Свету Гору и најпре био у манастирима Ивирону и Ватопеду, где је преписао све богослужбене књиге. Затим је отишао у келију Светог Василија, где је до свог упокојења у Господу живео као исихаста. И он је ученицима наредио да га баце у шуму. Његово тело је тамо остало недирнуто пуних четрдесет дана. Тада су светогорски прот и епископ Јерисоса пренели његове мошти из Пантократора у келију Светог Василија. Међутим, његова рука остала је у манастиру и положена је у црквене темеље. Из ње је, у славу Божију, почело да истиче чудотворно миро. Много је оних који, до дана данашњег, могу да осете тај чудесни миомирис.

На територији манастира Пантократора, у келији Аксион ести („Достојно јест”), процветао је један чудесни свети монах, који је поседовао особине цара Давида – трпељивост, кротост и смирење. Он је био удостојен да угости архангела Гаврила, који га је посетио у обличју монаха и отпојао му преслатку Богородичину химну: „Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну и Матер Бога нашега”. Не само да га је чуо како пева, него је и разговарао с њим и видео како на камену плочу урезује речи химне коју је отпојао. Од тог доба је ова химна, која велича Пресвету Богородицу, постала позната широм света. Икона Пресвете Богородице, пред којом је архангео отпојао химну, може се видети у протатској цркви. Келија у којој ју је отпојао названа је „Аксион ести” („Достојно јест”), а само место, на којем се келија налази, данас се зове „Адеин” („Појање”). О свему овоме дознали смо од прота Серафима, који је то записао пре неких две стотине педесет година. Његово сведочење чува се у келији Аксион ести. Овај догађај се прославља 11. јуна.

Стижемо у два царска манастира, Ксиропотам и манастир Светог Павла, и овде налазимо њиховог светог ктитора, преподобног Павла, који је саградио оба ова манастира. Он је био син цара Михаила Куропалата, а називају га још и Рагав. Његова мајка, Прокопија, била је кћер цара Никифора Геникоса. Рођен је 820. године, а јерменски краљ Леонтије учинио га је евнухом. Посветио се учењу и у томе је био бриљантан, због чега су га називали најузвишенијим философом. Полазећи од Светог Писма и светоотачких дела, много је писао и говорио о иконоборству. Из тог разлога је и био прогоњен. Након свега тога, напустио је свет и отишао у манастир Ксиропотам, задужбину царице Пулхерије. Међутим, манастир је у то време био у рушевинама, јер су га разорили Арапи. Ту се подвизавао као ангео, а за монаха га је постригао побожни старац Козма. Једном приликом, стари цар Роман се тешко разболео, а Свети Павле је отишао у Константинопољ и исцелио га од смртоносне болести. Цар му је заузврат поклонио делић Часног Крста и новчана средства којима је обновио Ксиропотам.

Овај светитељ, који је био дубоко привржен безмолвију, отишао је до подножја Атонске Горе где је, благодарећи другим царским средствима, изградио манастир Светог Георгија. Тај манастир је касније постао манастир Светог Павла. Пред крај његовог овоземаљског живота, лице овог светитеља блистало је као сунце, због чега су сви присутни ничице пали на земљу. Предао је дух Господу у време док је ученицима још увек давао душекорисне савете.

Следећи манастир који ћемо посетити је Зограф. Овде ћемо пронаћи Светог Козму, Бугарина чије је рођење било предсказано. Потајно је напустио свет и 1280. године отишао на Свету Гору. Желећи да га спречи у томе и да га примора да се врати у свет, сатана је испред њега подигао зид од морске воде. Међутим, светитељева молитва је учинила да овај зид нестане. Након што је неко време провео у манастиру, пострижен је за монаха. Преклињао је Пресвету Богородицу да га руководи ка спасењу. И заиста, зачуо је глас који је долазио од Њене иконе и говорио: „Сине мој и Боже, руководи слугу Мога ка спасењу.” Христос је Мајци одговорио: „Нека напусти манастир и нека буде пустињак.” Тако је и учинио: напустио је манастир и живео као пустињак у манастирској околини. Ту се подвизавао и био удостојен благодатног дара прозорљивости. Видео је да душу хиландарског игумана, док пролази кроз ваздушна митарства, муче демони, а хиландарске монахе упозорио је да не пију вино из једне тикве, јер је у њу ушла змија.

Свети Козма је управо онај свети отац који је на празник Благовести видео Пресвету Богородицу како служи у цркви и за часном трпезом манастира Ватопеда. Кад је једном приликом пожелео да једе рибу, орао ју је уграбио од рибара Христофора и бацио пред њега. Кад се његов живот приближио крају, јавио му се Господ и рекао да ће страшно пострадати од демона, али да ће убрзо након тога поћи к Њему. И заиста, пред Светим Козмом појавио се началник демона и готово га до смрти претукао. Непосредно након тога, Свети Козма се причестио Пречистим Тајнама и предао душу Господу. Следеће чудо догодило се на дан његовог погреба: док су сва браћа појала заупокојене молитве, све животиње из околине сабрале су се и закричале пре него што су се удаљиле. Кад су касније покушали да пронађу његове свете мошти, оне нису биле у гробу.

Овде, у Зографу, затичемо и двадесет шесторицу (неки кажу двадесет четворицу) светих мученика који су се затворили у манастирски пирг, одбивши да прихвате јерес цара Михаила и патријарха Века, присталица Латина. Сви они су живи спаљени у пиргу, због чега су задобили мученичке венце.

Посетимо сада знаменити манастир Дохијар, посвећен Светом Николају Чудотворцу. Овде налазимо богонадахнутог Јефтимија, који је по крвном сродству био стриц Светог Неофита, али и његов духовни отац. Осим тога, Свети Неофит је подигао и неке делове овог манастира. Свети Јефтимије, који је дошао из Константинопоља, познавао је нашег Светог оца Атанасија из Велике Лавре. Он је био први градитељ Дохијара, будући да је у Дафнију најпре саградио мали манастир посвећен Светом Николају у којем се, заједно са осталом браћом, подвизавао у безмолвију. Како су Арапи опљачкали овај манастир и делимично га разорили, светитељ и остала браћа били су приморани да побегну у оближњу шуму и да се тамо сакрију. Он је тада одлучио да напусти то опасно место и да се са браћом повуче на место на којем се данас налази Дохијар и које је веома погодно за безмолвије. Ово место откупио је од тадашњег игумана Исаака, а затим уз велике напоре и тешкоће саградио неколико келија и цркву посвећену Светом Николају. И овде је наставио да се ревносно подвизава. Након свега тога, стигао је и његов синовац, који је пострижен за монаха и добио име Неофит. Свети Јефтимије му је предао старешинство над монасима и манастиром, да би се сам предао још већем безмолвију. Упокојио се у Господу кад му је било око стотину година.

Његов синовац Неофит био је син једног дуке (дукса, војводе) из времена владавине царева Никифора Фоке и Јована Цимискија (око 969. године). Због своје мудрости и смирења био је толико вољен и поштован да га је цар именовао за првог секретара. Касније је отишао у Дохијар, код стрица Јефтимија. Одлучио је да се замонаши, док је његов стриц желео да се посвети потпуном безмолвију. Неофитје своје богатство и имовину поклонио манастиру, и тим средствима је саградио већу цркву, пирг и тврђаву. Због тога се и он сматра ктитором Дохијара. Архангели су му открили где се налази скривено благо. Касније је постао светогорски прот. Напустио је ово звање и повукао се у пустињу, где се мирно упокојио у Господу.

Праведни Теофан је у Дохијар стигао из Јањине. Достигао је врло висок степен врлина и постао игуман овог манастира. Благодаћу Божијом, творио је чуда. Тако је, на пример, морску воду претворио у питку и умирио узбуркано море док је из Константинопоља пловио ка Светој Гори. И након смрти сатворио је многа чуда, како у манастиру Светих Архангела који је саградио у близини Верије, тако и у Претечином скиту. Исцелио је губавог Турчина, а једну ђавоиману особу ослободио је од нечистих духова. Једном богаљу исцелио је одузету десну руку, а град Нусу спасао је од куге. Постоје још многобројна чуда која је сатворио у славу Божију и као потврду своје светости.

Свети мученик Гедеон живео је у следећем манастиру који посећујемо, у Каракалу. Дошао је из области Димитријада, где је био присиљен да се одрекне вере. Касније се покајао и отишао на Свету Гору да се замонаши. Својом духовном борбом превазишао је самога себе, иако је највише од свега желео да Христа ради постане мученик. Због тога је најпре отишао у Велестинон, а затим и у Трново, где је с молитвом и радошћу прихватио мученичку смрт одсецањем телесних удова.

Долазимо до светог манастира Филотеја. Овде налазимо архијереја Теодосија, брата Светог Дионисија, који је постао први игуман Филотеја, а затим митрополит трапезунтски.

Још један свети отац из манастира Филотеја је и мученик Дамјан. Пошто је с Небеса чуо глас који му је рекао: „Дамјане, иди и буди од користи другима”, отишао је у свет и проповедао Христа. Убрзо потом издали су га Турцима, који су га одвели у Ларису и покушали да га обесе. Како нису успели да изврше ову казну, живог су га спалили 1568. године.

У Филотеју налазимо и Дометија, са којим се Свети мученик Дамјан подвизавао пуне три године.

Овде, у манастиру Филотеју, живео је и Свети Симеон, који је имао само једну расу и увек био босоног. Звали су га „Куременос” („Пострижени”) јер је једном, док је био у Лаври, одсекао косу и дао је брату који му је позавидео на њој. По повратку у Филотеј требало је да због своје врлине и разборитости постане игуман. Међутим, то су спречили неки беспримерни монаси, који су га претукли јер их је прекоревао. После тог догађаја, напустио је Свету Гору. Отишао је у област Загоре и у град Ларису, где је проповедао реч Божију. Читаве три године провео је на планини Фламурион, живећи „под ведрим небом”, испод једног дрвета. Ту је подигао манастир Пресвете Тројице. Упокојио се у Константинопољу, где је отпутовао због неке потребе. Његове мошти сатвориле су многа чудеса. Исцелио је човека оболелог од водене болести, и све до данас исцељује ђавоиманост и друге болести, што видимо из његовог житија. Његов помен слави се 19. априла.

Овде, у Филотеју, налазимо и знаменитог монаха, равноапостолног свештеномученика Козму, који је овамо дошао из једног села у околини Нафпактоса. Свима нам је познато његово житије и апостолске проповеди, његова чуда и мучеништво. Најчешће га помињемо као Светог Козму Етолског, а његов помен слави се 4. августа.

У следећем манастиру, Григоријату, налазимо његовог ктитора, Светог Григорија. О њему и његовом светом животу немамо много података, иако на основу његове иконе и пећине у којој се подвизавао, и која још увек постоји, знамо да је био исихаста. Верује се да је пострадао у пожару који је, према старом предању, захватио читав манастир.

Следећи је манастир Симонопетра, који је подигао Свети Симон Мироточиви. Достигао је такву висину исихазма да се чак и рвао са ђаволом у обличју змаја и победио га. На Бадње вече чуо је Пресвету Богородицу Која га је саветовала да сагради манастир на стени. После тога видео је звезду која је заблистала изнад оног места на које му је Она указала. Ту је и саградио манастир. Међу чудима која је сатворио посебно је славно спасавање његовог ученика који је пао с велике висине. Свети Симон је учинио да се рука једног од Арапа који су га прогонили паралише, док су остали ослепели. Касније је исцелио ове Арапе, због чега су поверовали, крстили се и били пострижени за монахе. Кћерку српског деспота Јована Угљеше ослободио је ђавоиманости. После његове смрти, из његових моштију потекло је свето миро.

Стижемо до манастира Есфигмена, чији је ктитор, Атанасије Нови, касније постао константинопољски патријарх. У Добротољубљу видимо да Свети Григорије Палама у својој расправи „О исихазму” помиње и Атанасијев свети живот, као и чудеса која су се дешавала након његове смрти. Помен Светог Атанасија слави се 28. октобра.

Из манастира Есфигмена потичу и двојица светих мученика, Агатанаил и Тимотеј. Кад је био млад, Свети Агатанаил је служио код једног агарјанског капетана, који га је присилио да се потурчи. Због тога је утекао на Свету Гору и замонашио се у овом манастиру. Одатле је отишао у Смирну, где је одважно исповедио веру у Христа. Радосно је пошао на губилиште где му је одсечена глава, постигавши на тај начин оно за чим је жудео. Тимотеј је пореклом из Хадријанопоља и најпре је био ожењен. Касније се замонашио и одважно исповедио веру. Пострадао је мученичком смрћу – Турци су му одсекли главу.

Одлазимо до есфигменског Самаријског скита, у којем се подвизавао Свети Дамјан. Био је пријатељ Козме Зографског. Дамјану је било заповеђено да никад не спава изван своје каливије. Да је уистину очувао ову заповест, сведочи и следећи догађај. Једном приликом, посетио је неког духовника који се подвизавао недалеко од манастира Хиландара. Кад је требало да се врати, већ се беше смрачило. Због кишног и магловитог времена духовник му је предлагао да остане, али се он одважио и кренуо. Услед густе магле и помрчине није знао где се налази, због чега је завапио: „Господе, спаси ме, јер ћу се изгубити!” Истог тренутка се – гле чуда! – нашао испред своје каливије! Господ је послао ангела и избавио Свог слугу. Након његовог упокојења, из гроба је четрдесет дана истицало чудотворно миро, чији мирис су могли да осете и оци из манастира Есфигмена, који се налази на растојању од једне миље. Бог га је прославио због његовог чистог и врлинског живота.

Најзад, у карејском скиту и келији налазимо Светог Нектарија, који се упокојио 1470. године, као и његовог старца Филотеја, који се удостојио благодатнога дара прозорљивости.

У Кареји су цар Михаило Палеолог и патријарх Јован Век погубили прота и остале свете мученике. Прота су обесили, а остале монахе посекли мачем.

Не можемо а да не поменемо и преподобног Никифора, који је најпре био римокатолик, да би касније пригрлио Православље. Дошао је на Свету Гору и подвизавао се у безмолвију на њеним најнеприступачнијим местима. Мудро је описао метод умне молитве, који је укључен у Добротољубље.

Овде се најпре подвизавао и Теолипт, који ће касније постати филаделфијски архијереј, знаменит по својој божанској мудрости. И Теолипт и Никифор били су учитељи Светог Григорија Паламе.

Сви ови нама добро познати светитељи су процветали на Светој Гори. Постоји, међутим, и мноштво других, сада безимених и непознатих, које су у многим манастирима побили Турци и Арапи и пре освајања Константинопоља. Било је и оних, такође непознатих и безимених, који су на други начин угодили Богу и постали светитељи; ако бих покушао да их набројим, било би их, према речима пророка Давида, више него песка морског (в. Пс. 138,18). То су оне пламене куле које окружују Свету Гору и које је Марко, ученик Светог Григорија Синајског, созерцавао у божанском виђењу. То су она мноштва монаха која заједно с ангелима и архангелима окружују Пресвету Богородицу, прослављају Је и величају, док као Царица седи на престолу у златној палати, подигнутој високо изнад Вигле, о чему се говори у житију Светог Максима Кавсокаливита. Данашњи светитељски празник доказује да је пророчанство Пресвете Богородице, према којем ће се ова Гора назвати Светом, било истинито. Посветили су је ови свети људи, учинили је чудесном и прославили, због њих је постала знана у читавој васељени.

Својим равноангелским животом и својим богоугодним делима ови богоносни оци су на земљи прославили Бога. Они су љубили Бога а Он је, заузврат, љубио њих, како у овоземаљском животу тако и после њега, показујући то изливањем мира, миомирисним моштима, натприродним чудима која је (Бог) кроз њих творио и увек ће творити, као и њиховим наслађивањем свим оним вечним и небеским добрима, која око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дођоше, а која припреми Бог онима који Га љубе (в. 1Кор. 2,9). Сада обитавају на Небесима, заједно с ангелским чиновима, зборовима патријараха, пророка и апостола: јерарси с јерарсима, преподобни с преподобнима, исповедници с исповедницима, свети мученици и свештеномученици са светим мученицима и свештеномученицима. Гледају Бога лицем у лице и просветљени су Оним Којег су волели свим срцем, због чега су задобили савршеније знање о Његовом Божанству, а које Свети Григорије Богослов и назива Царством Небеским.

Како ћемо ми, будући недостојни наследници ових Светих Отаца, угодити Богу и задобити блажено спасење због којег смо напустили свет и дошли на ову Свету Гору? Можемо Му угодити уколико будемо верно следили њихов свети пример и ако се будемо чврсто придржавали закона, канона и облика монашког живота о којима су писали ови свети и троструко благословени људи и које су предали нама.

Нека сви игумани и старешине подражавају светитеље својом кротошћу и смирењем и нека се не поносе својим игуманским достојанством, да не би били осуђени због гордости и били лишени блаженства смиреноумља, о чему говори и Свети Василије: ”Нека се старешина не размеће својим достојанством, да не би изгубио блаженство смиреноумља.” Послушници и потчињени би требало да подражавају светитеље истинском покорношћу и послушношћу и да извршавају своја послушања која су, према речима Отаца, следећа: нескривање помисли и њихово исповедање, истинска и постојана љубав према старцу уместо лицемерног претварања, чисто и искрено поверење у старца као поверење у Самога Христа, говорење истине, потпуно одсецање не само сопствене воље него и сопственог умовања; непротивуречење и непротивљење игуманима и старешинама, јер они заповедају на основу заповести Божијих. Према Светом Василију Великом, ”противуречење показује самовољу и непослушност”.

Према томе, рећи ћемо свима, и младима и старима: подражавајмо ове Свете Оце, колико год можемо, у очувању заповести Божијих, у братољубљу и у љубави, а превасходно у нестјажатељности и девствености, тим двема врлинама које су, како каже Свети Максим, одлике монаштва, којима се разликујемо од мирјана. У нестјажатељности ће нам помоћи присиљавање да не желимо ништа што је сувишно, него само оно што је умерено и неопходно. У девствености ће нам много помоћи стражење над наших пет чувстава, посебно над чувством вида, јер кроз њега би, као кроз неке прозоре, могла да уђе душевна смрт, како каже пророк Јеремија: Јер се попе смрт на прозоре наше (Јер 9,21). У томе ће нам од превасходне помоћи бити непрестана, умносрдачна Молитва Исусова: ”Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. Постојаним размишљањем о овом Светом Имену удаљићемо хулне помисли којима нас лукави напада, као што каже Свети Јован Лествичник: ”Именом Исусовим покоси непријатеље своје.” Не би требало да се монаси задовољавају читањем заједничких и назначених последовања и извршавањем свог правила а да при том занемаре умну молитву, јер је управо она превасходни задатак једног монаха.

Ми, који смо на Светој Гори, без обзира на то да ли смо у манастирима, да ли смо пустињаци или келиоти, морамо поштовати њен углед и стремити ка врлини. Само име ”Света Гора” значи да је то место светости и очишћења, којим су корачале толике свете стопе и чије је тло натопљено сузама, знојем и крвљу хиљада Светих Отаца. Једном речју, Света Гора је место врлина и добрих дела.

Браћо, увек се сећајмо главног разлога због којег смо напустили свет и дошли овамо: да бисмо угодили Богу и спасли своје душе. Тако је и велики Арсеније подсећао себе говорећи: ”Арсеније, због чега си напустио свет?” Овакво подсећање на наш првобитни циљ обновиће нашу ревност и избавиће нас од немара.

Будимо опрезни ми, који се налазимо у овом духовном рају Пресвете Богородице. И као што је у првобитном Рају постојало Дрво живота и Дрво познања добра и зла, на исти начин и сада постоје добро и зло, живот и смрт. Као што је змија прелестила наше прародитеље, тако и ђаво вреба сваки тренутак да би прелестио нас, користећи телесну насладу да би нас гурнуо у смрт. Не помишљајмо да смо сигурни, будући да се налазимо у овој луци и да стога не би требало да се плашимо. До бродолома може доћи чак и у луци, што може звучати смешно, али је истинито. У крајњем случају, то не би требало да буде смешно нама, који смо били у опасности да потонемо док смо пловили по узбурканом житејском мору. Међутим, ако себи допустимо да и у луци покајања будемо изложени опасности, онда је уистину достојно да нам се подсмехну и људи и демони. Због тога је Свети Василије рекао: ”Многи су били на отвореном мору, изложени ветру и бури, па ипак су успели да се спасу. Постоје, пак, и они који су, иако у мирним лукама, били немарни, због чега су потонули заједно са својим лађама.” На другом месту он каже: ”Постоје многи који су започели монашки живот, али је мало оних који су га достојанствено и ваљано окончали” (Посланица Хилону).

Превасходно подражавајмо ове Свете Оце у гостољубљу и милосрђу, уколико желимо да Господ благослови постојање наших манастира, скитова и келија, као што је учинио због наших светих претходника.

У једном од ових манастира живео је један гостољубиви и милосрдни игуман. Што је више давао сиромасима, то су се више умножавали благослови на тај манастир. Међутим, након његовог упокојења, уместо њега дошао је други игуман, који није давао милостињу. Монаси су постали толико сиромашни да су се с тешком муком прехрањивали. Једног дана, пред манастирску капију дошао је неки старац чији је изглед уливао поштовање. Затражио је од вратара да уђе и овај му је то и допустио, али у тајности. Вратар се затим обратио странцу: ”Немој се чудити, добри човече, што се не бринем о теби како би доликовало. Наш манастир је некад напредовао, али сада немамо довољно да бисмо некоме понудили милостињу.” Старац му је на то рекао: ”Постоје двојица браће која су протерана из овог манастира. Уколико се не врате, овај манастир више никад неће напредовати. Један од протеране браће зове се ”Подај”, а други ”Примићеш”.”

Чим је то изговорио, старац је ишчезао. Вратар је о овом виђењу одмах обавестио игумана и осталу браћу. Поново су почели да дају милостињу, као што су и у прошлости чинили. Готово истовремено, манастир је поново задобио оне благослове које је некад имао.

Ако све то сагледамо, оци које данас прослављамо биће наши заступници у садашњем и будућем животу, и бићемо уистину поносни што смо њихови синови и што су они наши очеви. Сетите се шта је Господ рекао Јеврејима: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн 8,39). Ако све то извршимо и ако на овом светом месту до свог упокојења будемо живели у покајању, ми ћемо за своју непобедиву Помоћницу и Заштитницу имати Владичицу Свете Горе, нашу Пресвету Богородицу, која ће нас привести Свом Сину и затражити од Њега да нам опрости наша сагрешења, као што нам је и обећала Она, Која је истинска Мајка Божија.

Благословени оци, преподобни и јереји, исповедници и свети мученици, свештеномученици, мироточиви и чудотворци, земаљски ангели и небески људи, покровитељи и оснивачи ове Свете Горе, ви, који сте после Пресвете Богородице наши доброчинитељи и заштитници, и који сте још у телу победили демоне, ви сте понос и слава свих Светогораца, царска и победоносна поворка Царице Небеске, Богородице. Ви сте миомирисни цветови и блистави плодови у врту Приснодјеве, неисцрпне реке божанске и духовне благодати. Примите ове похвале које вам приноси читава светогорска заједница, као што је Господ примио две удовичине лепте. Примите ово заједничко славље, које вам сви ми приносимо као миомирисни тамјан. Шта још да учинимо да бисмо показали нашу благодарност вама, нашим доброчинитељима? Признајемо да због својих сагрешења нисмо достојни да живимо на овом светом месту и да се називамо вашим синовима. Ви, међутим, не одбијате да будете наши оци и стога вас призивамо да нас укрепите како бисмо, колико нам је то могуће, подражавали ваш живот и дела. Молимо се да из својих небеских обитавалишта погледате доле, према нама, и да и нас и наше манастире, скитове и келије заштитите од сваког зла, од видљивих и невидљивих непријатеља, како бисмо се и ми удостојили небеског блаженства којим се ви наслађујете. Ми знамо да много тражимо, али онда бисмо и ми, синови са својим оцима, стадо са својим пастирима и ученици са својим учитељима, могли да кажемо: ”Ево нас и чеда која си нам дао, Господе”, и Твоја је сила и слава у векове векова. Амин.

81,133, 190, 275, 281

„Постоји планина у Европи, прекрасна и величанствена. Окренута је према Либији и великим делом залази у море. Ту земљу сам изабрала да буде монашко обитавалиште и одлучила сам да она буде Моје наслеђе. Од сада ће се називати Светом. Читавог живота војеваћу заједно с онима који прихвате да се боре против непријатеља људског рода и бићу њихов непобедиви Саборац. Руководићу их у ономе што треба да чине и објаснићу им шта не треба чинити.

Бићу њихова Старатељка, Исцелитељка и Хранитељка, која се неће бринути само о њиховој храни и телесном здрављу, него и о духовном уздизању и душевној крепкости, и нећу допустити да отпадну од добра и врлине.

Када се упокоје, Мом Сину и Богу, представићу оне који су били богољубиви и који су у покајању окончали живот, и затражићу од Мог Сина да их потпуно разреши од сваког сагрешења.

(Речи Пресвете Богородице забележене у Житију Светог Петра Атонског, које је саставио Свети Григорије Палама).