Будимо људи живот и реч патријарха Павла

Човек не може да бира време у којем ће се родити, ни где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се очекује од нас јесте да будемо људи, увек и свуда. У свим приликама и у свим околностима. Да нас, као људе, призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

Тако говори патријарх српски Павле.

Божјом благодаћу Срби су у тешком периоду своје историје, на размеђу двадесетог и двадесет првог века, за првојерарха своје цркве добили човека који је широм света препознаван, доживљаван и уважаван као један од највећих духовника свога времена.

Његова Светост патријарх српски Павле широј јавности постао је познат тек по устоличењу на трон Српске православне цркве. У ствари, тек тада је постала свима доступна његова светост, коју је стицао својим смерним животом, као монах, а поготово на тешкој епископској дужности на Косову и Метохији, где за православни род ни у миру мира било није.

Упознао је свет српског првојерарха као човека светитељског лика, велике духовне снаге, који се моли и брине за све људе, који се више брине о Богу и другим људима, него о себи.

Патријарх Павле је поглавар једне националне помесне цркве, Српске православне цркве, али је његово делање – општечовечанско. Он стоји на челу свога народа, и свим својим снагама се бори за њега, али никад на рачун неког другог народа, нити на штету било ког човека. За њега су сви људи – деца Божја.

Бродом Цркве, на чијем је челу, кормилари тако што позива свој род: «Браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом. а никад пред људима.»

Позива свој народ, а апелује и на друге да све буде «по Правди Бога истинитога» јер, како често понавља – Правда држи и Земљу и градове.

Истина и правда код њега су једина мера моралних вредности. Зато тражи да се свима истом мером мери.

Због таквог духовног утемељења и животног делања, српског патријарха ценили су, и кад су остајали глуви на његове апеле, и владари држава које су ратовале против Срба. А и сами поглавари других религија рећи ће да је патријарх српски Павле највећи духовник нашег времена.

Реч Његове Светости архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Господина Павла тражи се и слуша. Отуда сам и сам, као новинар НИН-а, често писао за водећи српски недељник о личности и делу широм света знаног духовног поглавара. А имао сам и част да више пута будем у патријарховом друштву и да са њим водим три дуга разговора који ће се такође наћи у утицајним новинама.

Први разговор имао сам у јесен 1993. године. Било је то време грађанских ратова у Босни и Херцеговини и у Хрватској, где се српски народ после разбијања дотадашње заједничке државе Југославије нашао у мањини. А када су Србија и Црна Гора преживљавале једну од најтежих економских криза у својој историји, услед међународних санкција и хиперинфлације, највеће икад забележене у свету, али и разне друге невоље, које уз то обично иду.

Други разговор имао сам на истеку 2000. године. Велики јубилеј – две хиљаде година хришћанства – био је сам по себи велики повод да се, и кроз разговор у новинама, чује реч Његове Светости. А, као и увек, повода је било и у разним актуелним дешавањима у друштву.

Трећи разговор имао сам три године касније, на крају 2003. године. Овог пута, и поред разних невоља које су и даље пратиле српско друштво, било је прилике да се тежиште разговора усмери на патријархове духовне поуке, које се тичу свакодневног живота.

Пажња са којом се прати реч патријарха Павла, па и реч о патријарху Павлу, била је више него довољан мотив да се, почев од тих текстова и разговора, крене у стварање овог скромног дела о великом духовнику.

Јер, реч патријарха Павла, надасве, говори зашто треба да – будемо људи!

Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених (америчких) отцепљених епархија, Његова Светост патријарх српски Павле заврну мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: «Ово је светац који хода!»

Некако баш у то време, пошто је ступивши на дужност првојерарха изашао из монашке анонимности, исте речи могле су се чути и у Србији, од људи који су присуствовали његовим богослужењима, и свих других који су га поближе упознали. А он увек и свуда држао се само као један од нас. Иако духовни поглавар једног васколиког, српског народа, клонио се да у било чему буде испред других, сем у служењу. Осим на богослужењима, патријарх Павле у Београду често је виђан у возилима градског превоза или док пешице, с патерицом (штапом) у руци, иде у продавницу, на какав скуп, у болничке посете или неким другим послом…

Дуг и тежак, узак пут прешао је Гојко Стојчевић, потом монах и владика Павле, до тога да га још док је на земљи назову свецем.

Они који су га упознали, таквог су га препознали, а он сам склања се од таквих «почасти».

Рођен је на «црвено слово», на Усековање, 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци, у тадашњој Аустро-Угарској. У овај тада већински Србима настањен крај, његови преци својевремено су се доселили са југа Србије. Још као дете Гојко је остао без родитеља, оца Стевана и мајке Ане, што је детињство и живот његов додатно учинило тежим и неизвеснијим.

Отац Стеван радио је у Америци, тамо се разболео од туберкулозе, па се вратио кући да умре. Гојку је тада била тек трећа година, а брат Душан се управо родио. (Патријарх Павле је касније причао да се оца сећа само кроз две слике: једну, како покушава да ухвати коња, и другу, како лежи на одру, а поред њега стоји стрина Кристина и плаче). Мајка Ана се коју годину касније преудала за удовца, који је већ имао својих двоје деце. У том, другом браку, родила је две ћерке, на трећем порођају је умрла, а убрзо за њом и дете које је родила. Гојко и Душан остали су код бабе Драгиње и тетке Сенке, очеве мајке и сестре, да о њима, о њиховом одрастању оне брину. Зато је касније Гојко, односно патријарх Павле често говорио да је за њега појам мајке остао везан за тетку, од које су он и брат осећали безграничну љубав. Каже: «Она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.»¹

Породица у којој је Гојко одрастао била је религиозна. «Недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано», објасниће касније. «Већ у тим годинама дете зна Оче наш, али друкчије схвата појам Оца небескога кад нема родитеље, доживљава то интензивније. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро, она нас исправља и прутом.»²

Тада, као дете, био је, како сам описује, «врло слабачак», па су му једном чак и свећу запалили, мислећи да је умро.

У родном селу Гојко је завршио основну школу. Потом тетка и бака, видевши са

коликом љубављу Гојко учи, али и да, због своје конституције, није за сеоске послове, одлучују да настави школовање. Договорено је да га пошаљу код стрица, који је био железничар у Тузли.

Пре него што ће кренути у гимназију, бака и тетка упућују Гојка да лето проведе у манастиру удаљеном педесетак километара од Кућанаца.

«Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим…» наставио је патријарх Павле да прича о почецима свог животног пута. «Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили; за мене су те молитве биле присутне, као и њихови уздаси и радости, и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ће моја будућност бити везана за Цркву.»³

У нижу гимназију Гојко се уписао 1925. године. Тада се и преселио у Тузлу. Међу ђацима са којима је ишао у школу, било је касније више познатих људи. Тако, један од школских другова, истина нешто млађи од њега, са којим се често дружио у Тузли, био је и потоњи велики српски писац Меша Селимовић.

Гојкови стриц и стрина имали су осморо деце. Гојко је био једанаести у породици. Сви су живели скромно и солидарно.

«Живели смо на периферији Тузле», причаће касније о том времену. «Преживели смо захваљујући једној крави коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења, да водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан, сву своју децу и мене је ишколовао, сви су завршили неки факултет, појединци су и докторирали.»⁴

Гојкову пажњу највише привлаче природне науке. Иако се у то доба у њему већ дубоко укоренило религиозно осећање, а био је и добар ђак, из веронауке је имао -двојку!

Али, животни добитак био је изузетно велики, па је, присећајући се тога времена, рекао: «Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис, то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: ‘Седи, један!’ Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: ‘Ко зна, добиће два’. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика.»⁵

По завршетку ниже гимназије у Тузли, Гојко се (1930) уписао на шесторазредну Богословију у Сарајеву. На Богословију се тада уписивало са малом матуром, данашњом осмогодишњом основном школом.

«Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се бавити доцније, поготову у слободном времену»⁶, испричао је много година касније.

Српска православна богословија у Сарајеву била је на добром гласу, а њеном угледу касније ће додатно доста допринети управо генерација гласовитог српског патријарха Павла.

У току овог школовања, богослов Гојко доспеће у искушење да још једном озбиљно преиспита одлуку да се упише на Богословију. А кренуло је, како предочава, од једне, рекло би се, обичне мисли:

«Тада, у трећем разреду Богословије, то је период већ поодмаклог пубертета, дошла ми је на ум мисао: Ако Бог унапред зна да ћу ја да будем убица, коцкар, или не знам какав покварењак, да ли ја могу то да не будем? Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем – где је ту слобода? Много ме је мучило то питање и требао ми је тај одговор. Али, ако се поверим неком од другара – нисам сигуран да ћу добити одговор, јер њих не интересују та питања; да кажем неком од професора – ни то не иде, рећи ће, овај је неки јеретик, ко зна?

У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи, док нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била – ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића, материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За Њега нема ни прошлости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и Њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде тачка на бављење богословијом.»⁷

Гојко је победио искушење које му се нашло на путу.

После шест година проведених у Богословији и њеном интернату у Сарајеву, Гојко се (1936) уписао на Богословски факултет у Београду. У почетку, док се није снашао, становао је у кући очевих рођака, а потом по разним изнајмљеним собама у Београду.

Посвећен књизи, упоредо са студијама на Богословском факултету завршио је и вишу гимназију (велику матуру) са испитом зрелости, у VI београдској мушкој гимназији.

Потрефило се да завршне испите на оба места полаже у исто време. О томе ми је у једном разговору рекао:

«На факултету сам 1940. апсолвирао и положио све испите, остала ми само Литургика. Пошто ми је пало у исто време полагање у гимназији и овог испита, у гимназији не могу да одгодим а ово могу, кажем себи – ја ћу то на јесен. Али, те 1940. године, августа, одем у војску. Отишао сам на шест месеци. Богослови су имали право на то, ако у року од две године постану свештеници или се замонаше, а у супротном служе пуни рок. Био сам војник у војној болници у Зајечару. У октобру молим капетана да одем на један дан у Београд да положим Литургику. Он ме упути на генерала дивизијског. Овај ме одбио. Онда дође 1941. и онај рат. Тек 1942. створила се прилика да положим тај испит и да дипломирам. Тако је и било.»

По завршетку велике матуре, Гојко је одлучио да се посвети и студијама медицине. Жеља му је била да буде и свештеник и лекар, да лечи и душу и тело. Но, рат и прилике које су наступиле осујетили су те његове намере.

Гојко се вратио у родне Кућанце. Али, у фашистичкој Независној Држави Хрватској, успостављеној само четири дана по избијању Другог светског рата у Југославији, за Србе је наступило време страшног терора. Гојко је са многим својим земљацима Србима побегао према Србији.

Поново је био у Београду, сада као избеглица.

Да би имао од чега да живи, морао је да се прихвати тешког посла на грађевини. Сећајући се тог времена, испричао ми је:

«Када сам 1941. избегао, овде у Београду радио сам на грађевинама. Међутим, при истоварању, једна греда падне и уштине ми овај палац и онда нисам могао да радим… У пролеће 1942. мој школски друг, јеромонах Јелисеј (Поповић) одведе ме у манастир Свете Тројице у Овчару. Манастир је имао своју добру економију, па су могли да ме прехране. Давали су ми лакше послове да радим.

Манастири Српске Свете Горе, како се у народу популарно назива подручје Овчарско-кабларске клисуре, настањено бројним манастирима с обе стране Западне Мораве, поделили су ратну судбину земље и народа којем припадају.

Почетком јесени 1941. године, на Малу Госпојину, Немци су бомбардовали манастир Сретење, а затим истог дана, као и још једном приликом, манастир Свете Тројице. У рату, у којем су се удруживале и сударале разне војске, нису заобилажени ни ови манастири. Мобилисани су, хапшени, прогањани и злостављани овдашњи монаси, али су се овде и склањали монаси из неких угроженијих крајева. У рушевинама манастира Сретења уточиште је нашао и чувени архимандрит др Јустин (Поповић), професор Универзитета, који се крио од Немаца, а потом и од комуниста. Отац Јустин често је силазио и у манастир Свете Тројице да се види са овдашњим братством.

Ове крајеве, до Таре и Златибора, у току рата Немци су предали Бугарима. Једном приликом 1943. године, кренули су у потеру за четницима и партизанима по Овчару. Претресајући терен, упали су и у манастир Свете Тројице. С оружјем на готовс, вичући, наређују: «Излази напоље!» Све су претресли, поготово цивиле. Један набусит подофицир окомио се посебно на Гојка. Дрско му је узео блокчић који је вирио из џепа његове блузе. Сумњичаво га прелистао и иследнички питао какве су то у њему шифре, наређујући грубим гласом Гојку да их све одмах дешифрује. Гојко је покушао да објасни да то нису никакве шифре, већ белешке неких кратких прича. Разгоропађеног бугарског војника то објашњење као да је додатно разбеснело, па је наставио још више да га терорише. А Гојко је заиста искрено говорио. Неко време, пред рат 1941. године, радио је као секретар код тадашњег министра вера Војислава Јанића. У слободном времену читао је збирку Јанићевих веома духовитих анегдота; оне које су му се највише свиделе нотирао је у кратким цртама у тај свој блокчић, које је ратоборни Бугарин истргнуо из његовог џепа, као какав крунски оптужујући доказ. Пошто Гојкова искрена објашњења и убеђивања нису помагала, у два наврата морао је да интервенише и да га спасава старешина јединице која је дошла у манастир. Командант је био разумнији од свог потчињеног подофицира, којег је на крају морао да отера уз строги повик: «Аз сум комендант, отивај!»⁸

Није прошло ни месец дана, а поново се изјутра пронео глас: «Долазе Бугари!» Већина братства избегла је и склонила се по оближњим местима. Старији јеромонах Пахомије (Краљ), избеглица из манастира Сви Свети у Македонији, позвао је Гојка да се склоне негде у планини. Отишли су готово на сами врх Овчара, код једне пећине. Увече, када су се Бугари повукли, вратили су се у свој манастир Свете Тројице. Затекли су језиве призоре. Све на које су наишли и које су стигли, Бугари су свирепо терорисали. Од силничког батинања још пред њима издахнули су искушеници Лука Радојчић и Радосав Кузмановић, а млади монах Теофан (Ђокић) услед такве тортуре је полудео, па је и он кроз две године скончао. Том приликом крвнички је претучен и монах Јован (Радовић).⁹

Кроз мисао и реч упућену посредством доброг духовног старца Пахомија, Господ је сачувао овог свог преданог монаха и будућег српског духовног поглавара.

У то ратно време, уточиште у манастиру Свете Тројице нашли су и отац и син, Срби из Босне, који су преживели тешку породичну трагедију. Посебно лик оца, главе породице, остао је дубоко утиснут у сећање будућег српског патријарха. То што је овај човек доживео и како је то поднео, Гојко, потоњи монах и владика Павле касније је често помињао, па, као патријарх, и у једном разговору са аутором ових редова.

Усташе су упале у село овог човека и побили све Србе које су затекли. Побили су и све његове који су у то време били у кући: мајку, жену, ћерку и млађег сина. И кућу му запалили. Остао је само са старијим сином, богословом друге године. Њих двојица били су на Сави, па су тако избегли да и сами буду жртве.

Да би бар овог сина сачувао, пребегли су у Србију и обрели се у манастиру. Али, кад несрећа хоће, син му је оболео од туберкулозе. Отац, овај несрећни човек, којег су сви звали Чичом, пошто је изгледао старије него што јесте, био је вредан, знао је разне послове, умео је да поправља кровове, да замењује дотрајале греде, али и да прави делове за кола, тако да је стално позиван да ради по околним селима. Све што би зарадио давао је манастиру који му је сина примио. Исто тако, и све најбоље од хране што су му давали у кућама у којима је радио, доносио је у манастир. После сваке вечерње службе, дуго је сам стајао поред четири упаљене свеће… Бол његов био је све већи, јер му је и овај једини преживели син све више копнио. Чинио је све да га спасе. Када је већ сасвим занемоћао, престао је да иде у село. Није се више одвајао од сина. Међутим, после две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Остао је несрећни отац к’о суво дрво.

Патријарх каже да се тада мучио да разуме вољу Божју и да се и сам некако осећао кривим, што Господ није узео њега, а не овог младића. Али, несрећни отац као да је боље од њега разумео вољу Божју. Кад се то десило, отац скамењен, само се прекрстио, а кад су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном младићу, изашао је из собице и отишао у цркву. Прихватио је то као вољу Божју. Био је разуман и верујући човек. Сам је сачинио сандук и ископао раку. Остао је да живи у манастиру, стално нешто радећи на пословима које је сам изналазио.

«Е, тај човек, његов став животни, његова издржљивост, остаће ми у великој успомени на снагу коју имамо у нашем народу», рекао ми је патријарх Павле.

А у једном свом аутобиографском спису записао је: «Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа.»¹⁰

Рат је буктао, поготово у крајевима које је окупирала Независна Држава Хрватска, а то је осим Хрватске, подручје Босне и Херцеговине, па и неких крајева Србије. Реке Срба, стотине хиљада њих, хрватске усташе одвели су у логоре, где су их свирепо поубијали. У борбама са усташама, 1942. године, на Сирачу код Ораховице, у Славонији, погинуо је и Гојков брат Душан. Осим Срба, у Србију беже и припадници других народа…

У дому за децу избеглу из Босне, у Бањи Ковиљачи, Гојко Стојчевић добија посао васпитача и вероучитеља. И управо ту ће се догодити нешто што ће одлучујуће утицати на његово опредељење за даљи животни пут. А, ево, шта и како се десило, о чему ми је казивао патријарх Павле:

«Једног врелог дана у августу 1944, ми васпитачи изведемо децу на Дрину. Покажемо им докле смеју да зађу у воду. Али, знате, деца к’о деца. Гледам, један уђе мало дубље, потону, удари ногама о дно, па изађе, удахну, али не може даље. Онако врућ и знојав скочим и извучем га. Онда, превијем га преко колена и распалим неколико… Кажем му: ‘Синко, из Босне си се избавио, отац и мајка су ти погинули, а сад хоћеш и ти овде да се удавиш на наше очи! Где ти је памет?!’ Одмах потом се разболим, добијем велику температуру. Одем на прегледе, кажу ми – туберкулоза…»

Тешка болест, која у то време није остављала готово никакву наду у оздрављење.

Лекари су Гојку рекли да му је остало још само три месеца живота!

Прихватили су га монаси у манастиру Вујан, али су му рекли да за време Литургије не улази у храм, да не обедује заједно са братством и да са њима избегава било какве друге контакте, да не би и њих заразио опаком болешћу. Тек када би монаси завршили са службом, он би одлазио у храм и молио се орошен сузама.

У манастир су навраћале разне војске. Проверавале су и Гојкову келију. Иако је био видно исцрпљен и болестан, Гојко је свима био сумњив. Тек кад би од монаха чули да је тешко оболео од туберкулозе, војници су одлазили, брзо затварајући врата за собом.

Гојко није клонуо духом. Уз молитву, борио се са болешћу. А онда, неким чудом, почели су да се јављају знаци исцељења. Била је то прилика, да, тако сам у келији, још више размишља о својој будућности. Одраније је планирао да се ожени и да иде у парохију, као свештеник. Али, сада, после прележане туберкулозе, схватио је да су то готово нестварни планови. Посматрајући изблиза живот монаха, пожелео је да се и сам замонаши.

У знак захвалности Богу за чудесно исцељење и манастиру у којем је излечен, сада већ искушеник Гојко, својом бритвицом изрезбарио је крст и на њему Распеће Господње. На полеђини крста урезао је речи на црквенословенском: «Манастиру Вујну, за исцеленија, приложи раб Божји Гојко."

Овај крст доцније ће бити једна од најчешће помињаних драгоцености манастирске ризнице.

По завршетку Другог светског рата, 1945. године, одлуком тадашњег администратора Епархије жичке епископа Викентија (Проданова), који је замењивао од Немаца заточеног, а потом и у злогласни логор Дахау интернираног епископа Николаја (Велимировића), старешина манастира Вујна, игуман Јулијан (Кнежевић) изненада бива премештен у манастир Благовештење. Одмах за њим из Вујна у Благовештење прелазе и три преостала искушеника: Гојко Стојчевић, који је више третиран као гост него као неко ко припада манастирском братству, затим Миливоје Тоскић из Крушевца и Милисав Радосављевић из Лелића.¹¹

После ратног вихора, у манастиру Благовештење остао је био само јеромонах Василије (Домановић). И он тешко нарушеног здравља, пошто су га на крају рата, 1945. године, партизани, из безбожничке обести, терали да трчи испред њиховог џипа од Овчар Бање, преко Јелендола, до Пожеге¹², на путу од 16 километара. Била је ту и једна дивна побожна бака, Миломирка, која је радила у кухињи.

Доласком оца Јулијана и тројице искушеника, живнуло је у Благовештењу.

Василије и Јулијан држали су богослужења у манастирском храму и опслуживали две оближње парохије (јелендолску и дљинску), а искушеници су певали у цркви, послуживали и радили све друге послове у манастиру¹³. Гојко је био болешљив, па је радио оно што је могао. А знао је свашта да ради посведочио је тадашњи искушеник Милисав, потоњи архимандрит Јован (Радосављевић). «Изрезивао је од дрвета лепе крстове за целивајућу икону или за параман (монашку схиму), умео је свашта да поправи у оно послератно оскудно време, па је чак и сат знао да расклопи и поправи.

Обућа се у то време није могла лако наћи; он се за то није секирао, већ нађе где било пар старих ципела без ђона, са још добрим лицем, и од тога, користећи гуму од точка, изради себи лепе ципеле. А ако нема гуме, он изради ђон од дрвета и поткује га. Тако има за зиму топле ципеле. Због стално повишене температуре, која му је досађивала око две године, морао је да лежи и мирује, да не оболи на плућима, за шта тада није било лека. Да би дисциплиновано користио време у постељи, он направи налоњ са покретном ручицом коју закачи за кревет и тако би лежећи могао да чита. Читао је брзо и много. Имао је читаву хрпу књижевних гласника одабраних из манастирске библиотеке, као и много других вредних књига.»¹⁴

Оно што је од прочитаног сматрао посебно важним, причао би другима. А братство је волело са Гојком да разговара, пошто је он међу њима једини био факултетски образован.

Гојко је имао много шта да им каже, како о разним животним, тако и о монашким проблемима, иако се још није био замонашио. Пратио је сва кретања и дешавања у друштву. Тако, неком приликом, 1946. године, у манастир Благовештење дошао један милиционер и почео Гојку да прича о Марксу, Енгелсу и комунизму «као новом открићу за друштвени живот и поредак». Гојко га је саслушао, па онда почео он њему да прича, много стручније и вештије. Милиционер је схватио да се Гојко кудикамо боље разуме у марксизам од њега, услед чега му се разјарено обратио: «Па, тебе треба

убити! Ја видим да ти то све боље знаш од мене, али нећеш тако да спроводиш и у живот…»¹⁵

Још тада Гојко је волео често да цитира Светог апостола Павла, а како је био духовит, отац Василије, са којим се највише шалио, понекад би га називао Шавле. Волео и ценио је отац Василије искушеника Гојка, па ће му у шали рећи: «Ти, Шавле, налазиш се међу нама као број међу нулама. Па као што нуле без броја не значе ништа, а тек са бројем имају своју вредност, тако и ми, као нуле, без тебе немамо много вредности, и тек заједно са тобом чини нам се да смо образованији и паметнији.»¹⁶ А некад би и да обрне: «Знаш, Шавлино, иако смо ми као нуле, али нуле повећавају вредност броју; што више нула, то број има већу вредност».¹⁷

После годину дана од доласка из манастира Вујна, искушеник Миливоје се уписао у Богословију у манастиру Раковици. Искушеници Гојко и Милисав остају у Благовештењу. У међувремену овај манастир је већ био оформио солидну економију. Од крупне стоке имао је волове, две краве, једну стеону расну јуницу и једног магарца.

Новим, комунистичким властима за око су посебно запали манастирски волови, тешки око 14 товара (1.400 килограма). Зато су овом манастиру, у склопу тадашњих принудних административних мера, «нарезали» обавезу да преда баш толико меса – 1.400 килограма! Избора није било, морали су да предају волове.¹⁸ А кућа која тада није имала сточну запрегу, била је осуђена на пропадање.

Законима и другим мерама, које су комунистичке власти доносиле после Другог светског рата, Српска православна црква доведена је готово сасвим до просјачког штапа. Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1946. године Српској цркви одузето је чак око 70.000 хектара земље и шума. Црквама је допуштено да имају само по десет хектара, а једино црквама и манастирима од веће историјске важности – који су као такви прихваћени – дозвољавано је да у поседу имају по 30 хектара земље и 30 хектара шуме.¹⁹

Манастир Благовештење, до доношења овог закона, имао је 214 хектара земље и шума, а од тада – десет хектара укупно.

Са истом величином поседа остало је и више других манастира који су имали и по неколико пута веће имање.

Ни то није било све: другим законом, Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. године, Српској православној цркви национализовано је 1.180 црквених зграда, у вредности тадашњих осам милијарди динара. А поред тога, у то време, Црква је остала и без многих прихода које је пре тога имала и новчаних средстава којима је располагала.²⁰

Свештенству, монаштву и уопште верујућим људима остало је да се боре не само за душу, него и за голи живог.

За време рата, овчарско-кабларски манастири, иако и сами на удару разних војски, били су оаза за монаштво из других угрожених крајева. Међу њима је био и велики духовник јеромонах Макарије (Миловановић) из манастира Свети Наум на Охридском језеру, којем је духовни отац био владика Николај, без чијег благослова ништа није предузимао.²¹ Почетком Другог светског рата, Бугари су протерали све Србе монахе из Македоније у Србију. Остао је некако само отац Макарије. Вероватно из страхопоштовања, јер је и прогонитељима Српске цркве из Македоније отац Макарије био познат као велики духовник и подвижник. Ипак, почетком 1944. године и њега су прогнали. Отац Макарије дошао је у тадашњу епархију свог духовног оца. Администратор Епархије жичке, епископ Викентије, поставио га је за духовника женског манастира Јовање. Повремено отац Макарије послом је одлазио и у друге овчарско-кабларске манастире; долазио је и у Благовештење. Са њим се овде упознао и искушеник Гојко, који започиње, а затим и води дуге разговоре о монашком и духовном животу. Гојко у њему види истинског монаха, па управо њега узима за свог духовника који ће га привести на монашење²².

Отац Макарије био је такав духовник да је тачно предвидео и час свога уснућа, дан по Видовдану 1949. године. Када је после пет година отворен гроб његов, услед рушења и пресељења манастира Јовање, због предвиђене градње хидроцентрале у Међувршју, тело његово било је цело и нетрулежно.²³

Искушеник Гојко замонашио се уочи Благовести 1948. године у манастиру Благовештењу. Добио је монашко име Павле. Име које је потом на сваки начин настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме га је добио – Светог апостола Павла.

Сродио се са именом својим, и по самом етимолошком значењу имена Павле: латински Paulus и грчки Paulos у преводу – мали човек, према хришћанском значењу -мали пред Богом. А ко је мали пред Богом, тај је, у ствари велики.

После Гојка, замонашио се и искушеник Милисав Радосављевић, добивши монашко име Јован.

Године 1949. – цело благовештењско братство којем се у међувремену, по изласку из заробљеништва у Аустрији, где је провео све ратне године, придружио и јеромонах Антоније (Ђурђевић) – прешао је у манастир Рачу украј Дрине, а дотадашњи рачански игуман, отац Платон (Милојевић) био је премештен у манастир Благовештење.

То је време када комунистичке власти отворено заговарају атеизам, а Српску православну цркву смештају у оно мало имања што јој је остављено после аграрне реформе, али и ту, како ће се у пракси показати, под строгим надзором да не буде «гласна».

До доношења Закона о аграрној реформи манастир Рача имао је 1.032 хектара своје земље, а од тада – 15 хектара ораница и исто толико шуме, у шта је урачунато и имање унутар манастирске порте.

«Док сам био у Рачи», записао је касније патријарх Павле, «ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече, не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се сав сведе само на сушти чин молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сада сустиже неко непојамно уклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати цара вавилонског Навуходоносора.»²⁴

Наступило је време у коме, како каже, «као да се нешто неприродно, усиљено ради и неком расцепу води, не само међу људима, него и у самом себи».

«Тешко ми је било ту нову суданију схватити као Божју вољу или се, можда, нисам мирио са тим. Чинило ми се да живимо у великим искушењима којима ваља одолети духовном снагом. Ничег другог није било, нити је отада могло бити, да би нешто изменило у поретку који је надзирао читав јавни, а у много чему и лични живот људи. Под Таром и низ Дрину народ је у тим првим послератним годинама остао веран Цркви; у манастир је свет долазио не само о празницима и не само старији, него, у много већем броју, млађи људи. Тако је било све док се није почело са подизањем фабрика, а млађима постало примамљиво да се домогну града и оставе село. Мислим да тиме почиње крупан преокрет у животу, обичајима, па и духовним вредностима нашег сеоског народа.»²⁵

И поред тога што се тада с ниподаштавањем гледало и агитовало против Цркве, ново рачанско братство, предвођено игуманом Јулијаном (Кнежевићем), било је на добром гласу у народу. Отуда се њима, монасима пристиглим из манастира Благовештење, придружило се и десетак младића из Раче, који су постали искушеници. Била је то за манастир нова, велика нада у ситуацији када је често много шта изгледало безнадежно.

Да би младо братство од петнаестак чланова што више напредовало у монашком животу и образовању, управа манастира ангажовала је јерођакона Павла, као јединог факултетски образованог теолога, да искушеницима и младим монасима незванично држи наставу из Светог писма, Литургике, Црквеног појања и других предмета, што је била својеврсна монашка школа.

«Отац Павле био нам је душа у кући, за многе ствари. Када он говори, као да нам говори сами апостол Павле. Веровали смо му као да слушамо Јеванђеље», испричао ми је архимандрит Јован (Радосављевић).

Братство манастира Раче умножило се и узнапредовало, како у духовном, тако и у економском погледу. Комунистичким властима то није било по ВОЉИ, па су настојале да сузбију такву црквену активност.

У Бајину Башту, на саслушање у Озну, позвани су игуман Јулијан и предавач Павле, да објасне зашто «противно закону» окупљају толике младе људе у манастиру и «израбљују њихову радну снагу, а нису плаћени, ни осигурани».²⁶

Игуман и јерођакон одговорили су да су то манастирски ђаци искушеници. Али, иследници су били упорни у настојању да то спрече, па су инсистирали: «А где вам је школа, програм, наставници, као и дозвола од државе?»

На то рачански духовници узвратише, са ништа мање упорности: «А где је та школа била Хаџи-Мелентију и многим другим монасима кроз векове? Њихова је школа била будак и Часловац. Из Часловца се учило основној писмености и молитви, а с будаком и мотиком морало се радити да би се живело. Такав систем манастирског школовања био је кроз векове, што је и Вуку Караџићу било врло добро познато.»²⁷

Пошто нису успеле на други начин да сузбију манастирску активност, државне власти намећу несразмерно велики порез на манастирско имање. Уместо дотадашњих 75.000 динара, порез су повећали на чак 350.000 динара. Због тога се братство морало латити и неких додатних послова како би успело да намири од државе наметнуте обавезе. Бавили су се занатством, па и плетењем корпи, столица и других предмета од куваног и огуљеног прућа. Одгајали су расну стоку и живину и производили хибридни кукуруз, чије узгајање је тада тек почињало…²⁸

И поред толико обавеза, настојало се да се нађе времена за часове које је Павле држао младим монасима и искушеницима.

«Држао нам је часове и из Старог и из Новог завета. Напамет смо морали да знамо месијанска места и све догађаје, морали смо да знамо и тумачења Светог писма. Затим, многе ствари из Литургике, шта и како треба на богослужењу. Онда из Црквене и народне историје… Исто као у школи, и још више од тога морали смо да учимо…» причао ми је архимандрит Јован (Радосављевић). «Отац Јулијан понекад би се љутио: ‘Много ми ту читате, а ја не знам куд ћемо са толико посла. Облачи се, сено ће да нам покисне… ‘ Онда прекинемо, па у поље. Кад уграбимо прилику, опет организујемо часове. То нам је много значило…»

Павле се ни по чему није одвајао од других монаха. Настојао је да предњачи у раду, али су га други монаси поштеђивали тежих послова, пошто је био крхке грађе. Но, он је увек изналазио неки посао: поправљао је струју, водовод, био хаузмајстор… Правио је обућу осталој братији, али и некима другима у селу којима је то било неопходно.. .²⁹

За образованог и преданог монаха Павла из манастира Раче чуло се и у седишту Српске православне патријаршије у Београду, одакле бива ангажован за суплента Призренске богословије, у школској 1950/51. години. Управо оне године у којој је прва послератна генерација стигла до богословског испита зрелости.

У чин јеромонаха Павле рукоположен је 1954. године, а у току исте те године бива одликован и чином протосинђела.

Свети архијерејски синод одлучује да јеромонаха Павла, као перспективног теолога, пошаље на постдипломске студије у Атину, где ће се на тамошњем Богословском факултету усавршавати у новозаветним студијама и студијама литургике³⁰.

Павле одлази у Атину за Божић 1955. године.

И у Грчкој брзо се прочуло за српског протосинђела Павла: његово у свему смерно држање и ревност у испуњавању обавеза нису могли остати незапажени. Отуда ће грчки архиепископ Доротеј, приликом посете Српској патријаршији у Београду 1956. године, својим домаћинима рећи: «За нове епископе не треба да бринете док имате кандидата као што је отац Павле!» Била је то, у ствари, јасна и непристрасна препорука са високог места, за највећи црквени чин.

До тога је дошло већ следећег пролећа. Почетком 1957. године Павле добија чин архимандрита, а потом, на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 29. маја 1957. године, бива изабран и за владику, с повереном дужношћу епископа Рашко-призренске епархије.

У то време Павле је био у Светој земљи. Са групом поклоника отишао је да Васкрс прослави у Јерусалиму. Овом приликом десиће се и једно важно знамење, које ће, како су многи протумачили, најавити избор Светог архијерејског сабора у Београду: Чувајући успомену на догађај када је Господ Исус Христос прао ноге дванаесторици апостола, Јерусалимска патријаршија усталила је праксу да на Велики четвртак њен патријарх символично опере ноге дванаесторици свештеника и монаха; један од дванаесторице одабраних којима ће јерусалимски патријарх опрати ноге био је потоњи српски патријарх Павле.³¹

Када се вратио у Грчку, архимандрит Павле добија телеграм да је изабран за епископа рашкопризренског. Био је изненађен вешћу коју је добио. Из скромности, то никоме није говорио. Повериће се тек само свом најбољем грчком пријатељу са студија Кирилу. Отац Кирило то јави архиепископу Доротеју. У Грчком синоду приреде пригодну свечаност поводом Павловог избора за владику; и потом бива свечано испраћен за Београд.³²

На дужности епископа рашко-призренског, на Косову и Метохији, одакле се старао и о Рашкој области, остаће више од 33 године. У том времену, када је много шта против Цркве од државе било допуштено или пак толерисано, морао је да се супротставља разним насртајима. Штитио је светиње, цркве и манастире, и њихову имовину. Бринуо о свом монаштву, свештенству и верном народу… Обнављао је старе и порушене, али и градио нове храмове; рукополагао и монашио себи нове сараднике у служби Божјој… Надасве, старао се да његова служба увек и свуда буде у славу Божју и на корист свих људи.

Био је истински духовни пастир. А, утолико више, нашао се и сам на мети напада албанских хулигана и свих других који су «ратовали» против хришћанских и српских знамења на Косову и Метохији. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали, гуран је и избациван из аутобуса…

Десио се и један овакав случај: Била је зима, 25. јануар 1977. године, око 17,30 часова. Владика Павле, као и обично, кренуо је да лично преда писма на пошту у Призрену. Пролазећи поред хотела «Теранде», зачуо је како неко трчи за њим, али није се окретао; дечко од 15–16 година у трку га је ухватио за браду, изговарајући с мржњом «попе». Владика га сажаљиво погледа и настави својим путем. На улазу у пошту исти младић поново му притрча слеђа и удари га песницом у главу. Павле је пријавио овај случај полицији. Приведено је неколико младића. Потом је и сам позван да препозна нападача. Препознао га је одмах, али није хтео да покаже на њега – оставио му је да се сам пред собом постиди.

Владика Павле избегавао је да прича о својим невољама, али је зато црквене и државне власти редовно извештавао о тортури коју су преживљавали његови монаси, свештеници и верни народ. Тако, рецимо, у једном извештају Светом архијерејском синоду, у јануару 1981. године, пише: «У Призрену када свештеници пролазе у пратњи при сахрани покојника, поред школе усмереног образовања, особито поред Више педагошке, ђаци и не само појединачно, него и у хору, добацују погрдне речи и псовке, а понекад их гађају и камењем.»³³

Извештаји које је епископ Павле писао о нападима на Србе и имовину Српске цркве на Косову и Метохији били су трн у оку онима који су то зло чинили или га допуштали. «Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буде српско», посведочиће о тим својим мукама тек накнадно³⁴, као патријарх.

Све је подносио стоички, без негодовања, бринући неупоредиво више о Епархији и о другима, него о себи. Журио је да стигне свуда где би чуо за какву невољу: да помогне, ублажи патњу, охрабри… Ишао је «без својих кола и кочија», записује познати историчар уметности Живорад Стојковић³⁵, «најпространијом српском епархијом путовао је и ходао сам, како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас… Од Призрена до Београда не једном је одседао у вагонима без прозора, са снегом по седиштима… Тог владику, високоученог теолога, виђали смо и како са вратоломних мердевина поправља кровове цркава или конаке монахиња, а у седишту своје Епархије нема двор, већ ћелију, без телефона и личног секретара, са писаћом машином на столу, на којој сам куца извештаје, акта, писма…»

Посебну бригу показивао је за Призренску богословију, где је повремено држао предавања. О њеним ученицима у свему је бринуо родитељски. Пре школских послужитеља долазио је у учионице и подлагао ватру, да ђацима кад устану буде топло. У годинама после Другог светског рата свако од наставника Богословије добијао је по тачно одређену количину дрва за огрев; Павле је своје следовање раздељивао по учионицама… Са истом бригом наставио је и када је постао епископ: од своје плате давао је сиромашним ђацима, многима је крпио ципеле и одећу, коричио књиге… А надасве, настојао је да у свакој прилици пружи по какву поуку. Сваком ученику посебно је прилазио. Ако не би имао времена за коју реч више, макар би упитао: «Како си, ђаче?»³⁶

Ученике је редовно поучавао у школским учионицама, за црквеном певницом, али и у ђачкој трпезарији. Често је долазио у ђачку трпезарију, за време вечере. Али, то никада нису били случајни доласци, како су некоме можда изгледали, него увек с јасно одређеним циљем: на почетку, средином и крајем сваког полугодишта, пред почетак Божићног и Васкршњег поста, о Светом Сави, а када је било потребе и неком другом приликом.³⁷

Епархијски двор углавном је сам одржавао. Такође, често сам, а некад и са ђацима Богословије, рибао је Саборну цркву… Имао је своју радионицу са алатом за разне врсте послова: столарске, лимарске, обућарске, електричарске, књиговезачке…

Научио је да ради све послове који су човеку, посебно монаху, потребни за самосталан живот. И ништа му није било тешко. Многима је било непојмљиво да све то ради владика, поготово када је зашао у позније године. А он је на то, једном приликом, по повратку из манастира Гориоча, док су у Истоку чекали аутобус за Пећ, јеромонаху Атанасију (Ракити), свом потоњем – на патријаршијској дужности епископу викарном – рекао: «Неки кажу да владика не треба да поправља цреп на кући, да не треба да ради… Као да рад понижава! Не понижава човека рад, него рђав живот, грех. Уосталом, ако је Спаситсљ могао да ради својим рукама, да буде дрводеља, зашто не бих могао и ја? Ако Њега није понижавао рад, неће онда ни мене.»³⁸

И поред таквог његовог богопреданог рада и живота, многе је изненадило кад је владика Павле, крајем 1990. године, изабран за патријарха српског. Било је изненађење, јер до тада он није био експониран у медијима, па отуда, у јавности (а у први мах ни међу самим владикама) није важио за главног кандидата који ће ступити на трон српског првојерарха. Све што је радио, радио је у монашкој тишини; чинио је оно што је сматрао за потребно и што је богоугодно, али ништа ради некакве тобожње земаљске славе.

Услед таквог свог животног става, и сам је био затечен кад је избор за патријарха српског пао управо на њега. «Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и старању, а не у старешинству», записао је неколико година касније.³⁹

По избору на највећу црквену дужност, у свом Слову на устоличењу, на најједноставнији, а уједно и на најсадржајнији начин изнео је свој патријарашки програм, али и уопште своје животно опредељење. Казао је тада Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле: «Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама уколико га, вером и љубављу, прихватамо.»

Част и дужност првојерарха, првенства међу једнакима, иако није желео, патријарх Павле је прихватио као послушање, «као првенство служења, жртве и крста».

И управо тако је наставио да ради, да служи.

А дужност патријарха припала му је у једном од најтежих периода српске историје: у времену ратова, притисака и ултиматума моћног спољног света, унутрашњих превирања и немаштине, у времену када су готово све светиње нападнуте…

У таквим ситуацијама патријарх је – молитвама, молбама, поукама, апелима и свуда где је могуће својим личним ангажовањем – чинио оно што до њега стоји, позивајући и све друге да учине само онолико колико до њих стоји. Супротстављао се злу ма са чије стране долазило, позивао на разум и домаће и иностране актере драме. Истицао да «под сунцем има довољно места за све људе» и да је «мир подједнако потребан свим људима, како нама, тако и непријатељима нашим». Често је цитирао речи мајке Јевросиме, из српске народне песме: «Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу». Али и оваквим речима својим опомиње: «Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тога интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди».

Његове често понављане речи «Будимо људи», ушле су у уши и деци, која су га од милоште прозвала «Патријарх Павле – Будимо људи»!

Сви су чули, а многи нису хтели да чују! Међу њима и они који су у његовом родном селу, одмах на почетку рата 1991. године, срушили цркву Светих апостола Петра и Павла, само зато што је у њој крштен српски патријарх! «Као да село може да бира где ће се ко родити или као да сам и ја могао бирати где ћу се родити»⁴⁰, рекао је тим поводом Његова Светост. Иначе, у време када се то десило, у том делу Хрватске, у кругу 40 километара од цркве, није било никаквих ратних дејстава!

Патријарх Павле је неуморан у обављању своје пастирске дужности. Попут апостола чије име носи, предузима велика и ризична мисионарска путовања, да би окупио, охрабрио и поучио паству расуту по свету. Пропутовао је више него свих 43 српска патријарха пре њега заједно.⁴¹ И све то у позним годинама живота, с обзиром на то да је на дужност патријарха дошао када је већ имао 76 година. Носила га је његова велика вера, онако како је рекао и приликом избора за српског првојерарха уз помоћ Божју. Тако, у јесен 2004, у својој 91. години одлучује да крене у Аустралију, да посети тамошњу паству и да освешта земљиште од 87 хектара које је Српска православна црква купила да би на њему подигла колеџ «Светог Саве», у којем ће заједно са српском, учити руска, грчка и друга деца. Неки од владика покушавали су да га одврате, говорећи да је тешко издржати толики пут. А патријарх ће на то, духовито:

– За мене није, него како ће ови моји…

Отишао је у Аустралију, настојећи да ову своју двонедељну посету учини мисионарски што садржајнијом. Када се вратио у Београд, после 22 сата проведена у авиону, одмах је отишао на бденије у Саборну цркву. Затим је око два сата ручно поправљао своју дотрајалу мантију, да би већ ујутру, око шест сати, 14. новембра 2004, кренуо на тродневни пут у Москву.

Патријарх московски и целе Русије Алексиј II, госте је дочекивао у својој резиденцији, најчешће у Даниловском манастиру у Москви, а када је у посету долазио патријарх српски Павле, онда је знао да направи изузетак: кретао би му у сусрет, да га сачека још на аеродрому. Тако је било и овога пута, дочекао га је на самој аеродромској писти.

Касније, после званичног пријема у резиденцији, којем су присуствовали и неки од највиших државних функционера Русије и Србије, да би се мало нашалили, руски патријарх, знајући да је његов драги гост до јуче био на другом континенту, упитао је патријарха Павла:

– Ваша Светости, били сте на том далеком путу, а ево сад сте већ овде. Да нисте којим случајем били и на Новом Зеланду, знате, и тамо има нашег, православног света?

– Ваша Светости, нисам овога пута, то ћу свакако учинити у следећих 90 година! одговорио је у истом духу патријарх српски.

Доласком на дужност поглавара Српске православне цркве, патријарх Павле постао је познат многим људима широм света, као врсни богослов и литургичар, и у теоријском и у практичном смислу. Руци његовој, с поклоњењем за благослов, прилазили су председници држава и влада, генерали, академици, светски познати научници, писци, уметници…

Цењен и омиљен је код свих који су упознати с његовим делима и његовим животом. Видело се то и у Јерусалиму, на прослави 2000. година хришћанства. Дан је био испуњен богослужењима и разним другим програмима у славу великог јубилеја. Касно увече, патријарх Павле и његова пратња вратили су се у хотел у којем су имали конак. У холу хотела маса народа. Како се патријарх српски Павле појавио на вратима, сви падоше ничице, на колена. И почеше да прилазе за благослов Његове Светости. Били су то верници из Грузије…

По свом животном путу, почев од места рођења и места у којима се школовао, па до оних у којима је све службовао и мисионарио, а надасве својом личношћу, патријарх Павле постао је символ саборности Српске православне цркве. И то у времену многих неспоразума и подела. А по свом мисионарењу и улози у православном свегу, исто тако, и један од символа саборности васељенске Православне цркве.

Одмах по преузимању патријарашке дужности, кренуо је у зацељивање до тада најтеже ране⁴² Српске православне цркве раскола у српској дијаспори. И зацелио је. Јер, у његову реч се веровало. Мирио је Србе, као што је Свети Сава мирио браћу своју. А посредоваће патријарх српски Павле и у успостављању канонског јединства између Московске патријаршије (Руске православне цркве) и Руске заграничне православне цркве, са седиштем у Њујорку, после осам деценија њиховог одвојеног рада…⁴³

Патријарх Павле никуд не креће, ниједно јутро, ма које доба било, док не одслужи Литургију и док се не причести.

Празником Свету литургију служи у неком од храмова посвећених свецу који се тога дана слави.

Блага је реч Његове Светости, али строга у чистоти вере. Тако, примера ради, новине су забележиле и један случај када је одбио да причести неке вернике. На Светој архијерејској литургији, за Савиндан 2004. године, на Богословском факултету у Београду, патријарх је једног по једног верника који су прилазили Светој Чаши питао: «Када сте се последњи пут исповедили?» Како неки нису могли ни да се сете када су то последњи пут учинили, упозорио их је, помало повишеним тоном, да више не долазе неприпремљени: «Купате се и перете да будете споља чисти, а не водите рачуна да вас греси духовно прљају. Ово очишћење важно је колико и купање.»⁴⁴

Патријарху Павлу живот по Јеванђељу одзвања јасним јеванђељским гласом и великим мисионарским одјеком. Вера његова је као камен, од који се разбија све што није богоугодно. Али камен живи који се зида у дом духовни (1. Петр. 2:5).

Са собом увек носи Свето писмо и Молитвеник.

Он све чини да ублажи патње и страдања људи. Где год може, прискаче у помоћ. Тако, када је једном у току ратних година, из свог стана у Патријаршијском двору угледао на улици групу избеглица како кисну, сишао је, отворио велика храстова врата и позвао их да се склоне унутра. На примедбе његових најближих сарадника да је тако могао да уђе и неко ко није добронамеран, он је благо и простодушно одговорио: «А како сам ја могао да спавам горе, у топлом, а да та деца кисну напољу?»

Прихватајући увек на себе део терета, па и онда када то бреме припада неком другом, запитао је: «Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо?»⁴⁵ А онда је записао и ово: «Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну нашу браћу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.»⁴⁶

За себе никада ништа није тражио. Нити се када на своју плату жалио. Међу српским владикама остала је упамћена његова реакција из 1962. године, на тадашњи захтев неких од епископа да им се повећају поприлично мале плате:

– А зашто, кад не можемо ни ово што смо досад имали да потрошимо?!

Као патријарх одрекао се плате која му припада. Прима само скромну пензију коју је стекао још као епископ рашко-призренски. Од ње купује оно што му је потребно. А његови захтеви сасвим су скромни, пошто сам себи шије мантију, сам ципеле поправља… тако да остане и од те мале пензије, што потом даје сиротињи и у друге хуманитарне потребе (у Фонд за Косово и Метохију, чији је почасни председник, за куповину инкубатора у породилиштима, за објављивање неких корисних књига…).

Примера ради, уобичајавао је да скупи одређену суму новца, па да је приложи избегличкој или некој другој сиромашној породици са више деце, да купе краву. «Важно је да кућа с нечим почне, и да деца имају млека», каже.⁴⁷

На исти начин поступа и са оним што добије на дар. Тако, рецимо, кад добије платно за мантију, он то пажљиво чува док се не појави неко од монаха или свештеника који нису у прилици да га набаве.

«Иако више живи о Небу него о хлебу, наш патријарх је веома практичан човек…» записао је епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.⁴⁸

И као патријарх има своју приручну радионицу. Сам отклања многе кварове на инсталацијама у Патријаршији, поправља браве на вратима и разна друга оштећења… После радног времена, када радници оду својим кућама, иде и гаси светло ако је где остало упаљено, заврће славине, затвара прозоре…

Брине, свуда где је потребно, и о земаљским стварима, иако истиче да је наша права отаџбина Горе, и зато опомиње да треба пазити «кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас».

Све што чини патријарх Павле чини само ради једног циља – да буде Богу угодно и људима корисно. Тако су настале и изузетно вредне књиге са именом његовим.

Својевремено ђаци Богословије у Призрену и верни из Епархије рашко-призренске, тражили су од свог епископа Павла одговоре на разна питања и недоумице. Владика је свима приљежно одговарао. А онда, 1972. године, Свети архијерејски синод свом члану епископу Павлу даје у дужност да одговара на писмена питања из широке области Литургике, Типика, канонских и других прописа која су упућивана Цркви. На поједина питања епископ Павле је у почетку писмено одговарао онима који су их постављали. А на питања од општијег значаја одговарао је преко Гласника, службеног листа Српске православне цркве.

Били су то јеванђељски, светоотачки одговори, примерени потребама душа које их траже.

Исписао је на тај начин, у форми питања и одговора, својеврсне – студије из Литургике. Ови одговори привукли су пажњу врхунских стручњака: литургичара, медиевиста, византолога, филолога и историчара уметности.⁴⁹ Али и уопште верника, јер реч је о оријентирима духовног живота.

Зато, и по истеку дужности члана Светог архијерејског синода, епископ Павле наставља у Гласнику, из броја у број, да одговара на стално нова питања. Наставио је то да ради, повремено, и по избору на дужност патријарха.

После много захтева, 1998. године, ови одговори поново су објављени на једном месту, у три књиге, под насловом ненаметљивог тона, који је у духу његовог аутора – Да нам буду јаснија нека питања наше вере. У њима је студиозно обрађено 120 различитих тема. Књиге су за кратко време распродате, па се одмах јавила потреба и за доштампавањем…

Док је био епископ рашко-призренски, објавио је монографију Девич, о чувеном манастиру Светог Јоаникија Девичког, из своје епархије; приредио је допуњено издање Србљака, а његовим трудом објављени су и Требник и први пут на српском језику Служебник, Молитвеник, Дополнитељни требник Великог типика, као и друге богослужбене књиге у издању Светог архијерејског синода.

Владика Павле био је и председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета Светог писма, објављеног 1984. године, а знатно је допринео да се прво издање тог превода, исправљено и допуњено, појави још два пута. Као председник Уређивачког одбора, велики труд уложио је и у издавање монументалне монографије Задужбине Косова.

Касније, као патријарх, дао се у посао и да сачини Типик, са општим правилима.

Доста његових дела објављено је и по разним новинама, часописима, књигама…

За теолошки рад, Православни богословски факултет у Београду, 1988. године доделио му је звање почасног доктора богословља. Такво признање касније је добио и од Академије Светог Владимира у Њујорку.

А у народу он је – узор духовне узвишености. Али и – свенародни брижни родитељ. И не само у духовном смислу.

Зато, када у храму Српске православне цркве свештеник у молитвама помене патријарха Павла, тада се многи с посебним осећањем прекрсте.

А када се Његова Светост патријарх Павле негде лично појави – био сам сведок – међу окупљеним народом настаје неко посебно одушевљење, велика духовна радост, услед које многи почињу да плачу!

Својом светошћу обасјава свет око себе!

Заиста, изгледало је: Светац који по земљи хода!

Много шта се дешавало у овом времену, по чему ће оно бити вођено у историји, али ће, и поред тога, ово доба бити упамћено и као – време патријарха Павла!

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у току свог редовног годишњег заседања, у времену од 19. до 30. маја 1957. године, за епископа Рашко-призренске епархије изабрао је протосинђела Павла (Стојчевића), тадашњег сабрата манастира Раче, који се у то време налазио у Атини на усавршавању богословских студија.⁵⁰

Наречење епископа Павла било је 21. септембра исте године у Саборној цркви у Београду, у присуству тадашњег патријарха српског Викентија и још пет епископа: браничевског Хризостома, пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина, жичког Германа и захумско-херцеговачког Владислава.

А сутрадан, 22. септембра 1957. године, такође у београдској Саборној цркви, извршена је свечана хиротонија, коју је обавио патријарх Викентије, са епископима пакрачким Емилијаном, зворничко-тузланским Лонгином и жичким Германом.

По хиротонији и Светој литургији, Његова Светост патријарх српски Викентије поздравио је новог епископа Павла, следећим речима:

"Преосвећени и драги брате Павле,

Пресветом и неиспитаном вољом Божјом, Који Сам бира и призива помазанике Своје, избором Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, одређен си, преосвештени брате наш, за епископа древне епархије Српске православне цркве, Епархије рашко-призренске.

Благодаћу Пресветог и Животворног Духа и полагањем руку мојих и браће архијереја, постао си малочас епископ и целе Православне цркве и посебно Српске православне цркве.

Данашњим даном измењен је цео твој живот. Ти си се до сада у манастирској тишини бринуо за спас своје душе и за морално и духовно усавршавање. Света Црква позвала те је из те твоје тишине и намеће ти нову бригу. Бригу о људским душама. Данашњим даном престајеш бити свој. Данас постајеш роб своје дужности, од данас твоја брига има бити управљена не само на спас душе своје, већ и на спас душа верних. Ти који си до сада био добар послушник старешине манастира и старије браће, постао си високи послушник свете Цркве и послушник свога стада, постајеш свима све. Ја се са осталом браћом архијерејима молим Богу да као епископ останеш исто тако добар послушник Цркве и свога стада, какав си био до сада у својој тишини.

Никада Црква није била у повољном положају. Увек је имала своје невоље и тешкоће. То је сасвим природно. Јер човек је одмах после свог створења показао непослушност према Богу и у томе је човечанство и поред велике милости Божје и доброчинства остало доследно.

Због тога ми пастири и проповедници речи Божје морамо остати истрајни и непоколебљиви у поучавању наше пастве и старати се о душама које су нам поверене.

Данас ти, драги брате наш, предајем жезал пастирства архијерејског. Жезал је символ власти. Али и символ одговорности; коју дугујемо Пастиреначалнику нашем Господу Исусу Христу. Предајући ти жезал управљања, ја ти желим да тај жезал буде крма кормилару за управљање духовног брода који се налази на узбурканој пучини. Ја ти желим да овај жезал буде заштита твога стада.

Предајући ти жезал прављенија, завршујем са речима апостола:

‘Паси стадо Божје које ти је предато и надгледај га не силом него драговољно и по Богу… …буди углед стаду и када се јави поглавар пастирски, примићеш венац славе који неће увенути’ (1. Петрова 5:2–4). Амин."⁵¹

По преузимању жезла из руку Његове Светости патријарха српског господина Викентија, Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски господин Павле одржао је своју прву архијерејску беседу, у којој је изнео како схвата епископску дужност, али и поближе предочио неке од деоница пута којег је прешао до задобијања владичанског достојанства:

Ваша Светости,

преосвећена у Христу браћо архијереји, браћо и сестре, Прва наша мисао, на почетку сваког новог дана и на почетку сваког нашег рада, нека буде мисао о Богу. И прва наша реч, на почетку сваког новог дана и сваког нашег рада нека буде реч у славу и хвалу Њему, једноме у Тројици Богу: Оцу, Сину и Духу Светоме.

Зато и прва моја мисао данас, овог свечаног момента када из руку Ваше Светости примих овај жезал као символ архијерејске службе Богу и Цркви Божјој, нека се уздигне до престола Његова, и прва моја реч нека буде: Господе, слава Ти! Господе, помози! Господе, благослови! Слава Ти! Јер слава само Теби припада, само Твоме величанству, Твојој мудрости, Твојој правди; но изнад свега Твојој бесконачној доброти, Оче наш! Због ње се уздамо и у Твоју помоћ без које ни почети ништа добро не знамо и не можемо; и у Твој благослов, без кога сав наш труд и рад неће бити ништа друго до зидање на песку, које ће се срушити чим падне прва киша, надођу реке и дуну ветрови (Мт. 7:27).

Само, дакле, тако: везујући сваку своју мисао, свако своје осећање, свако своје дело за силну руку Божју, ми ћемо, браћо и сестре, остварити смисао свог постојања уопште, а појединачно: наћи увек прави пут на свим раскрсницама и беспућу живота, помоћ у невољи, утеху у тузи, мир кад се у бурама овог света узнемири и уплаши срце наше. Наћи ћемо, најзад, отворена врата небеска кад се за нама последњи пут затворе врата земаљска и чути блажени глас Господара и Оца: «Добро, слуго добри и верни! У малом си био веран над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара свога » (Мт. 25:23).

Потребу за Божјом помоћи и благословом хришћанин осећа увек, сваког момента, но нарочито у време каквих особитих збивања, или у потреби да донесе какву важну одлуку, да предузме неки одговоран посао који захтева пажњу и снагу какве он у себи не види и не може наћи. У таквом положају налазим се данас ја, суочен са свом озбиљношћу и одговорношћу службе архијерејске, па још у времену овако мало лаком као што је ово у коме живимо.

Знао сам и пре како је узвишена тајна свештенства и како треба да је узвишен свештеник да би је био достојан. Њоме се он уздиже на висину сарадника Божјег «на Божјој њиви, Божјој Грађевини » (1. Кор. 3:9). Кроз њу верни добивају благодатне дарове задобијене Господом Исусом и предане Цркви Његовој, без којих нема спасења. Јер, кад нико ко не буде крштен не може ући у царство небеско (Јов. 3:5), нити може имати живота вечног ко се не причешћује (Ј. 6:54), нити ико може бити разрешен од греха без тајне исповести (Мт. 18:18), а то све, по речима св. Јована Златоуста, бива рукама свештеничким, онда заиста, како даље вели исти св. отац, оно «што свештеник доле чини, то Бог горе утврђује и одлуку слугу својих потврђује Господар».

Ипак, то се никада не може сагледати ни осетити у свој својој поражавајућој и устрашујућој озбиљности док се човек сам не приближи светињи тајне и не стане лице у лице с њом. Тада се несравњиво друкчије разумеју речи Господње о добром пастиру који душу своју полаже за овце (Ј. 10:11); о љубави према Њему као главном услову за управљање стадом: «Љубиш ли ме?» најпре – онда « паси овце моје! » (Ј. 21:15). Тек тада се осети шта од нас очекује Господ Исус кад вели: « Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима» (Мат. 5:16), јер «ви сте светлост свету, ви сте со земљи » (Мт. 5, 13:14). Само собом тада бива јасно колико смо ми лично одговорни за свако зло у свету. Наиме, ако се на земљи не прославља него хули име Божје, није ли то због тога што се не светли светлост наша пред људима, што нисмо светлост свету? Кад овакво питање може и треба да постави себи сваки хришћанин, колико пре треба да га себи постави јереј? Колико тек пре архијереј? Тада се осети потпуно тежина погледа с неба и земље упртих у пастира који усамљен, испред свију мора да предњачи и својим примером да показује прави но уски пут који води у живот (Мт. 7:14). Пример, то се тражи од њега: «Буди пример вернима у речи, у живљењу, у љубави, у вери, у чистоти» (1. Тим. 4:17). Тек тада сагледа какво се од њега захтева знање, каква побожност, какво старање за поверене душе, каква одговорност за сваку од њих. Какве само морају бити руке онога који «уздиже жртве на небески жртвеник, свештенодејствује заједно с Христом» (Св. Григорије Богослов). « Какав ли језик изговара речи Божје» (Св. Ј. Злат.)

И што је најважније: сви ови захтеви нису неостварљив идеал, недостижан за смртне људе. За њима стоји непрегледан број светитеља у свим нараштајима, у свим народима који су све то до последње јоте испунили. Да оставимо на страну божански пример Небеског Пастира, Господа Исуса Христа, или превисоке примере апостола, нарочито апостола Павла који је пастирском стварношћу високо превазишао захтеве које је од других тражио. Да не споменемо ни мноштво светих јерараха који подражавајући Великог Пастира, као пресјајне звезде светле са свода историје цркве православне, светитеље као што су: св. Игњатије Богоносац, Николај Мирликијски, Атанасије, Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Богослов и толики други; ко би их све могао избројати? Но од свега овог мноштва «сасуда избраних » да споменем само једног јединог, оног чији ми је духовни лик од најраније младости најјаснији и, ако смем рећи, најсветлији. Верујем да је то и вама. Још као сасвим мало дете, пре поласка у основну школу ја сам о њему чуо, његов лик видео и у души његово дело осетио. Верујем да се то десило и вама.

Празник је св. Саве – који се онда пре тридесет и више година – прослављао у цркви и школи. Школска деца и старији били би најпре на целој служби у цркви, а затим би с појањем, крстом и барјацима дошли у школу. Нас дечицу извеле би, својим дрхтавим рукама, наше старице баке мало раније из цркве и повеле школи. Била је љута зима: нама најмлађима и њима најстаријим било је неопходно да се огрејемо. Школа је украшена зимзеленом и белим, везеним пешкирима. Напред, високо на зиду, велика икона с венцем од бршљана. На њој светитељ у златотканим одеждама: једном руком држи отворену књигу, другом благосиља. Око главе му широк златан круг. « Ко је оно, бако? » запитало би које од нас деце. « Оно је свети Саво, синко» одговорила би бака. «А зашто има онакво одело? » настављали би ми неуморно с питањима. «Зато што је он био владика. » – «А зашто има онај сјајни круг око главе? » – « Е, зато што је он светитељ. Само светитељи оно имају. » – « Тако, дакле! То је свети Саво. То је владика. Владика, значи, у златном оделу, високо изнад свију једном руком благосиља, другом држи еванђеље, а око његове главе светли, златни ореол светитељски» закључили би ми својим дечјим умом. Споља се чуло појање. Долазили су старији из цркве. Наша питања и наше мисли би се прекидале. Школа се напунила. Свештеник је осветио водицу и кољиво, ђаци су певали и рецитовали, но од свега тога ја сам мало чуо и видео. Сва моја пажња била је прикована на зеленим венцем украшену икону св. Саве и чудесан лик његов. У једном моменту засјало је сунце и пало на икону светитељеву. Златни ореол синуо је и, мени се чинило, осветлио цело наше у снег завејано село, школу и све нас у њој. И од те светлости која је долазила од свете главе светог владике било је, тог тмурног и мразног зимског дана, свима нама скупљеним онде под његовом иконом, светло и топло и радосно.

Ја сам доцније чуо и дознао много више о св. Сави и његовом многоструком раду. Све то говорило је: Тек кроз њега српски народ нашао је стварно себе – јер је њиме стварно нашао Христа; њиме је он приведен Христу и њиме до данас стоји пред Христом. Народ ово осећа и зна: он духовно и сад живи од духовног наслеђа св. Саве; под његовим пастирским руководством он је пребродио све невоље које су га сналазиле, пребродиће и оне које га сналазе и које ће га још снаћи. Он само таквог пастира разуме и жели. Зато у својој православној свести увек на исти начин спрема дочек сваком свом новом пастиру и архипастиру. Смерно му приноси икону свог светитеља са речима Св. писма уцртаним испод ње: « Такав нам је требао архијереј: свет, безгрешан, чист, одвојен од грешника » (Јевр. 7:26). Такав: чија служба Богу и Цркви значи благослов за народ; који чврсто држи еванђеље и чврсто се држи еванђеља; који светошћу свог живота светли и просветљује, проповедајући тако Христа и онда кад престане да Га проповеда устима. Да, такав нам треба архијереј!

Суочен са оваквим пастирством и оваквим пастирима, па присиљен да тим мерилом измери своју душу, ко да не осети жалост, страх, очајање, што је мерен и измерен и нашао се лак. Лак и сиромашан у свему ономе чиме су они богато украсили светлу одежду свештеничку којом су били огрнути. Па кад су многи од тих светила, стављени пред тајну свештенства, осећали се «недораслим за тај степен» (Св. Сава), своју душу «слабом и незнатном » (Св. Ј. Златоуст), и себе «много нижим од светог дела служења Господу» (Св. Григ. Богослов), у шта могу да се поуздам ја, чиме да се утешим, чиме оснажим? Не собом, свакако, и својим слабостима. (Да САМ се у се мислио поуздати, ја се ове службе никада примио не бих). Но једино вером у Господа Исуса, Пастира Доброг, који је добровољно пошао на крст за сваког од нас, па дакле и за мене. Зар ће ме, онда, оставити без своје помоћи Он чија се сила у немоћи показује потпуно (2. Кор. 12:9); и без свог руководства и благослова кад, по Св. писму, од тога управо зависи добро управљање народом Његовим. Још са вером у помоћ светитеља Саве који се увек бринуо да Христовом истином просвети цео род свој; како да заборави онда део рода свога, нас, верну своју паству у крају где се родио и одрастао? Још са вером у помоћ светог «Честитога Кнеза» који се такође тамо у оном крају борио и изборио ону страшну и славну духовну борбу за царство небеско. Ево до данас, народ који се са својим кнезом тада «приволео царству небескоме» одолевао је сјајно саблазни: задобити свет, а изгубити душу. Верујем да ће и нас свети кнез, с осталим светитељима чије мошти и гробови леже у крају где треба да пођем, знати умудрити и оснажити да у борби између привременог и вечног не претрпимо пораз онде где су они однели победу. Уздам се и у мудре савете Ваше Светости и остале старије у Христу браће архијереја; у подршку вас браћо свештеници, саслужитељи цркве Христове. Уздам се такође и у молитве свију вас осталих, браћо и сестре. Кад је св. апостол Павле не једанпут имао потребу у молитвама верних, како ја да не замолим вас «да ми помогнете у борби молећи се Богу за ме » (Римљ. 15:30). Макар само данас и макар само једном молитвом од свега три речи: Господе, буди милостив! А милостиви Господ Исус, молитвама својих светих, да вас благослови «сваким благословом духовним, с неба » (Еф. 1:3), да се «једнодушно борите за веру у еванђеље и да се ни у чем не плашите од противника » (Фил. 1:27), него «да живите као што се пристоји пред Господом и будете му у свему по вољи» (Кол. 1:10); «прави и чисти, деца Божја без мане» (Фил. 2:15); да би «у онај дан» (2. Тим. 1) страшни, кад Господ дође, могли се одржати и стати у лик светих из рода нашег у небеском царству Христовоме. То нека буде мој први благослов вама и свима верним синовима и кћерима Богом чуване епархије рашко-призренске.

Нека и последња наша мисао, на крају сваког дана и на крају сваког рада, буде мисао о Богу. И нека последња наша реч, браћо и сестре, на крају сваког дана, сваког рада, сваког разговора и целог живота нашег буде: Господе, слава Ти и хвала за све! Амин.⁵²

Три недеље после свечане хиротоније у Београду, епископ Павле је устоличен у трон епископа рашко-призренског. Гласник, службени лист Српске православне цркве, известио је да је Призрен, тим поводом, «имао једну ретку свечаност»⁵³.

У Призрен, некада српски царски престони град, 12. октобра 1957. године, са новоизабраним епископом Павлом допутовали су и изасланици Светог архијерејског синода епископ жички Герман, који је у међувремену обављао и дужност администратора Епархије рашко-призренске, и епископ захумско-херцеговачки Владислав.

Испред храма Светог Ђорђа архијереје су дочекали свештенство и верни народ. Старешина храма посебном добродошлицом поздравио је свог новог владику. Касније, пред почетак бденија, то је учинио и архијерејски заменик протојереј-ставрофор Милан Трифуновић.

Сутрадан ујутру, 13. октобра, Свету литургију служио је епископ Павле, са десет свештеника и четири ђакона, уз пратњу црквеног хора.

По завршетку Свете литургије, изасланик Светог архијерејског синода епископ Герман прочитао је Грамату о избору и хиротонији господина Павла за епископа Рашко-призренске епархије. Потом су епископи Герман и Владислав увели епископа Павла у архијерејски трон. Његово Преосвештенство одржало је проповед на тему «Ко је Христос и ко смо ми?» у којој је, поред осталог, рекао:

Да бисмо решили то преважно питање: ко смо и шта смо ми људи?, неминовно морамо претходно решити питање: ко је Он? С Њиме ми смо друго, без Њега смо друго. Па ко је, дакле, Христос?

То питање ставља се, ето, и пред нас, садашњу генерацију у ово озбиљно време. Како да одговоримо? Не друкчије но што су на њега одговарали кроз векове наши преци и као народ у целини и појединачно: Христос је, пре свега, Бог. Ми с Њиме смо бесмртни људи бесмртнога Бога; без Њега, пак, ефемерна бића без смисла и вредности.

Он је још «Син човечји». Ми с Њим – синови Божји. Без Њега – синови и браћа највиших сисара, другог нема.

Он је такође живот. Без Њега ми смо осуђеници на смрт без наде у могућност помиловања. С Њим смрт је само «скидање скела кад је грађевина готова».

Он је још чокот, а ми лозе. Без Њега суве и бесплодне. С Њим лоза жива која расте и род доноси. Род добра дела којима се прослављамо и ми и Творац наш (Јн. 15:8).

Он је такође пут. А ми путници који без Њега путују однекуд и некуд, али откуда и куда? То нико не зна. С Њим путници који путују по путу тесном и трновитом, но који води у живот (Мт. 7:14).

Он је још Онај кога свет мрзи. С Њим, то је извесно, свет ће мрзити на нас према Његовим речима (Јн. 15:18–21). Без Њега можда ће нас свет славити, можда чак називати вођама, а по смрти боље погођеним именима. Но какву то вредност има?

Иако је Он онај кога мрзи и гони свет, Он је ипак «мир наш» (Еф. 2:14) и «радост наша» (1. Пет. 1:8) у овом немирном свету који се Бога не боји, али се зато страховито боји себе и својих смртоносних производа.

Он је такође: пастир добри, учитељ, истина, цар над царевима и господар над господарима. Он је најзад Онај који ће поново доћи да суди живим и мртвим чијем царству неће бити краја. И ко би могао набројати све добро што Он јесте, а што свет није?

С ким ћемо, браћо и сестре: с Њим или без Њега. С Њим значи са св. Савом, св. Стеваном Дечанским, св. Јоаникијем Девичким, св. Петром Коришким и свима светим и честитим прецима нашим који су, кад је то требало, знали животе своје жртвовати за душе своје. Без Њега зпачи без њих и против њих.

Да никад не заборавите то преважно знање: ко је Христос и ко сте ви, браћо и сестре! То је моја прва молитва Њему и мој први благослов вама и нашој богословској омладини. Увек да живите по диктату тог знања, да би и по смрти живели с Њим у царству Његовом непролазном.⁵⁴

Долазећи у Београд са Косова и Метохије, где је на Видовдан, 28. јуна 1989. године присуствовао великој прослави 600-годишњице чувене Косовске битке, тадашњи патријарх српски Герман задобио је тешке повреде. Пао је и повредио десни кук, због чега је морао одмах да буде оперисан на тада елитној Војно-медицинској академији у Београду. Али, лечење се одужило…

Зато, после готово годину и по дана, највише тело Српске православне цркве, увиђајући да дотадашњи патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара доказане немоћи, више није у прилици да обавља ту велику дужност, приступа избору новог српског патријарха.

Изборно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржано је 1. децембра 1990. године, у Патријаршијском двору у Београду. Сабором је председавао најстарији архијереј Српске православне цркве по посвећењу Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански Владислав. А заседању су присуствовали сви архијереји, осим епископа средњозападноамеричког Фирмилијана, који је гласао преко посредника. Тако је свих 25 архијереја учествовало у гласању.

Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.

У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16 гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11 гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8 гласова… Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата. Приступило се изнова гласању. Опет није било трећег кандидата са натполовичном већином гласова. Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика досети: «Ајмо, људи, да бирамо Павла!» На то је Павле журно устао са свог места и учинио метанију, бацивши се на под испред владика: «Немојте, браћо, мене, кумим вас Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!»⁵⁵ Али, молбе његове владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран јe трећи кандидат. Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.

Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин, жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић), настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са Јевађеља узима три запечаћена истоветна коверта са именима тројице кандидата за патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.

Митрополит Владислав, ставши на свете двери, показује запечаћени коверат, потом га отвара и онда свечано саопштава: «Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле».

«Чувши речи високопреосвећеног митрополита у току скрушене молитве, преосвећени Павле познаде Вољу Господњу и са страхом Божјим приступи и стаде у трон патријараха. Отпоче благодарење Свесветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. По окончању Чина благодаренија и славословија новоизабраноме патријарху Павлу, са царских двери патријарху се обратио епископ моравички Иринеј», записао је у Гласнику, службеном листу Српске православне цркве, хроничар овог догађаја Градимир Станић.⁵⁶

Владика Иринеј, у име председника Изборног сабора, позвао је присутне да, «после изговорених и отпојаних речи благодарења, које су нам свети Оци и Учитељи Цркве наше оставили у наслеђе да њима, тим богонадахнутим речима, благодаримо Богу за свако доброчинство… и ми свом душом, свим срцем, свим умом и свом мишљу заблагодаримо Трисветоме Господу, Јединоме Богу и Спаситељу, Дародавцу живота и свих благодатних сила потребних за спасење, што је нашој светој Цркви и свима нама дао оваквог Првопрестолника човека за каквог реч Божја, реч Светога Писма, каже да нам такав архијереј ‘подобајет’ (што ће рећи: треба, припада, одговара, приличи..,)»⁵⁷

Реч је потом узео Његова Светост:

«Ваша високопреосвештенства, ваша преосвештенства, најпре да се обратимо Богу молитвом за његову помоћ, надајући се, драга у Христу браћо, и у вашу помоћ. Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити.

Моје су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом Ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.»⁵⁸

Сутрадан – како и налаже члан 53. Устава СПЦ – у свету недељу, 2. децембра 1990. године, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, патријарх Павле је уведен (устоличен) у трон српског патријарха.

Свету архијерејеку литургију служио је новоизабрани патријарх, уз саслужење 12 отачаствених архијереја, 12 свештеника и 13 ђакона. А присутни су били и други архијереји, бројно свештенство и монаштво, као и мноштво народа, пристиглог из разних крајева.

По увођењу у трон и пријему патријарашких инсигнија, Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле обратио се присутнима, предочавајући како види своју улогу духовног пастира, али и шта очекује од верног народа, у времену у којем су се нашли.

Слово на устоличењу

"У дан спасења помогох ти» (2. Кор. 6:2)

Ове речи Светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни Народе Бога Живога. Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђелску истину осећамо и Ми на особит начин у овом за нас пресудном часу, када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу Светога Саве, бреме које -Ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо – далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и исповедамо, заједно са истим Светим Апостолом: «Све могу у Христу који ми даје моћ » (Филип. 4:13).

Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба Народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоноСНОГ православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био свет тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човековог самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш – Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, «у време погодно » и «најпогодније време», у «дан спасења» сада и овде (2. Кор. 6:2). То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: « У свему се показујмо као слуге Божје: у трпљењу у многом, у невољама «… али исто тако, ако не и више, «у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности… » (2. Кор. 6:4–7). Јер, само тако ћемо бити они који ништа немају, а све поседују, сиромаси који многе обогаћују Христом (ср. 2. Кор. 6:10).

На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делањем на своме и спасењу ближњих својих, Ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да Наше патријарашко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, Нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.

Ступајући, као четрдесет и четврти српски патријарх, у трон Светога Саве, Ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу, да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.

У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1. Кор. 10, 17 и 12, 12–27; Еф. 1, 23 и 4, 4 Кол. 1, 18 и 3, 14 и другде), нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, Ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном «братству и јединству», утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. – На то свето, човека и народа једино достојно дело, позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.

Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста. Нису наше него Христове речи које кажу: «Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!» Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша света Црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941–1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију, Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!

Трудићемо се да пред Богом овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу у Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима крста Христова и покајницима, у многоме, за све Србе: да Наше нове одговорности нипошто не значе растанак, него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у слави Јединог истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.

Патријарх Павле изабран је у духу апостолске традиције, према којој људски фактор нема одлучујућу реч. Апостоли су избор својих наследника препуштали вољи Светога Духа, према еванђелском геслу: «Изволе се Духу Светоме и нама». Тим путем 1990. године приступило се и избору српског патријарха. Учињено је то на основу одредбе унете у Устав Српске православне цркве, 1967. године, да би се на тај начин потоњи патријарси заштитили од државних власти, које су често настојале да се мешају у избор патријарха.

Због таквог избора, Његова Светост патријарх Павле дочекан је на трону Светог Саве са још већом радошћу.

Један од тадашњих кандидата за патријарха српског епископ жички Стефан, по избору Павла, рекао је: «Ми смо први пут у историји Српске православне цркве применили апостолски метод у избору патријарха. То се, као што видите, показало јако корисним. Заплакао сам од радости, јер је најсветији, најбољи, најмолитвенији међу нама дошао на трон Светог Саве. Његов долазак на чело Српске православне цркве у ово време када су молитве ретке, а најпотребније, израз је воље Светог Духа да се Светосавска црква још више духовно оснажи».⁵⁹

Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је у међувремену замењивао оболелог патријарха Германа, дао је овакву изјаву: «Избор патријарха Павла најбоље је решење за садашње црквене прилике. Он је наш најугледнији епископ у погледу монашког, подвижничког живота. За ову прилику највише одговарају речи из Јеванђеља у Химни Пресветој Богородици: ‘Низложи силнија са престола и вознесе смиренија’.»⁶⁰

А владика Амфилохије, потоњи митрополит црногорско-приморски, такође један од кандидата за патријарха, касније је написао⁶¹ да «једини који истински није желео да буде патријарх» јесте управо патријарх Павле.

Обичај је у Српској православној цркви да се њен новоизабрани првојерарх накнадно устоличава и у ставропигијалној лаври Пећкој патријаршији.

Сходно тој древној пракси, Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле, свечано је устоличен у историјски трон пећких патријарха у недељу 22. маја 1994. године.

За ту прилику, у Пећкој патријаршији сабрало се више од десет хиљада верника из Пећи и других крајева Косова и Метохије⁶². А био је обезбеђен и директан телевизијски пренос.

У цркви Светих апостола патријарх Павле одслужио је Свету архијерејску литургију, а затим су Његову Светост, у присуству свих митрополита и епископа Српске православне цркве, у трон свечано увела двојица најстаријих архијереја по старешинству, митрополити загребачко-љубљански Јован и црногорско-приморски Амфилохије.

Са трона пећких патријараха Његова Светост патријарх Павле, осврћући се на тадашње прилике грађанског рата на просторима бивше Југославије, позвао је:

«У ово тешко време будимо сведоци, вером и животом, свима онима који имају очи да виде и уши да чују по речима Господњим: ‘Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима‘ (Мт. 5:16). То ће бити уједно и најбољи начин да помогнемо народу нашем у овим несрећама грађанскога рата. А биће и начин да помогнемо и непријатељу нашем, да сагледа истину Божју и свето Еванђеље, и да престану да гоне и муче недужни народ; и да не руше светиње и наше и туђе.»⁶³

Патријарх Павле наставио је време и мисију Светог владике Николаја Охридског и Жичког.

Свој монашки живот започео је управо у епархији Светог владике Николаја, у Епархији жичкој.

У тешко време Другог светског рата, монаси владике Николаја из овчарско-кабларских манастира, прихватају Гојка Стојчевића.

Овде је он телесно излечен и духовно препорођен. У Српској Светој Гори постаје искушеник Гојко и монах Павле. Са ове Горе уздижу се његове духовне лествице.

Други светски рат у Југославији, нападом око 870.000 непријатељских војника из свих праваца, са најжешћим ударима на Београд, почео је 6. априла 1941. године. Владика Николај дошао је на славу манастира Благовештење Благовести (7. априла). Надомак манастира затекао је много аутомобила са министрима и другим високим државницима који се повлаче. Владику су убеђивали да и он напусти земљу, јер су уверени да му Немци неће опростити то што је био против војног пакта са њима и против конкордата.

Државници су отишли, владика је остао.

У манастиру Благовештење владика Николај је често боравио, а овде су пред Други светски рат одржавани и велики молитвени сабори Православне народне хришћанске заједнице (Богомољачког покрета)⁶⁴, којима је он руководио.

Три месеца по отпочињању рата, на Петровдан (12. јула) 1941. године, у Жичи, Немци хапсе и у манастир Љубостињу спроводе у заточеништво владику Николаја. У Љубостињи, под јаком немачком стражом, владика Николај остаје до 3. децембра 1942. године, када га пребацују у манастир Војловицу код Панчева. У овај манастир, крајем маја 1943. године, Немци доводе и патријарха Гаврила (Дожића). А онда, при крају рата, 15. септембра 1944. спроводе их у злогласни концентрациони логор Дахау, у Немачкој. По ослобођењу из заточеништва, 8. маја 1945. године, владика Николај креће на пут емиграције, сматрајући да тако више може помоћи свом народу, него ако се врати у отаџбину, где је на власт насилно дошао безбожнички и богоборачки комунистички режим.⁶⁵

Име владике Николаја у земљи било је опасно и да се помене, сем ако није узимано за клевету. Али, монах Павле није заборавио свог епископа, домаћина епархије која га је ухлебила и где је примио монашку ризу. Зато је, по одласку на постдипломске студије у Атину, написао писмо владици Николају, који се тада налазио у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, у Америци. Честитао му је Божић и информисао о приликама у манастирима Жичке епархије.

Писмо у целини гласи:

Атина 29-ХII-1955

Ваше Преосвештенство,

Пре неколико дана стигао сам у Атину да учим савремени грчки језик, па сматрам више но својом дужношћу да Вам се јавим, и уместо свију монаха и монахиња Ваше епархије да Вам честитам наступајући велики празник Рођења Сина Божјег – Спаситеља нашег, поздрављајући Вас радосним поздравом:

Христос се роди!

Ја сам клирик жичке епархије, но Вама лично непознат јер сам замонашен 1948 г. Отада сам у братству ман. Благовештења, а затим Раче заједно са о. Василијем Домановићем, о. Јулијаном Кнежевићем и Вашим земљаком, пре рата у Жичи ђаком Милисавом Радосављевићем, а сада јерођаконом о. Јованом. Пре рата завршио сам богословију и Богословски факултет у Београду. Родом сам из Славоније.

У Рачи имамо седам ђака. Тројица су из Босне, остали из Србије. Један се вратио пре неки дан из војске и, ако Бог да, монашиће се ускоро; двојица ће догодине у војску, и тако редом. Колико смо могли обрађивали смо с њима Св. писмо Старог и Новог завета, појање, Литургику, Црквенословенски језик. Али то је ипак мало јер смо преоптерећени порезом, физичким радом на око 15 хектара зиратне земље колико је манастиру остало (и 15 хектара шуме), радом у воденици итд. Око одржања ГОЛОГ живота. Ове смо године порез платили, али ако и догодине буде толики – шта ће учинити ја не знам. И остали већи манастири где има више братства или сестринства, с тим кубуре.

Пред полазак овамо био сам у ман. Никољу и посетио гроб мог духовног оца јеромонаха о. Макарија. О. Рафаило тад није био у манастиру. Посетио сам и остале овчарско-кабларске манастире. У Благовештењу је о. Данило Здравковић с једним ђаком; у Св. Тројици: о. Иринеј, Симеон и о. Јован, поправљају цркву и већ су ју врло лепо уредили. У Сретењу су монахиње; од куле, над старом трпезаријом, дижу спрат за келије. Подигле су до крова и кров метнуле, али кубуре са парама. Изнутра ће морати радити тек догодине, ако Бог да. У Преображењу је о. Евстатије, јерођ. о. Мардарије и монах о. Митрофан. Сви су добро и здраво. У Вазнесењу је монах о. Аполоније, но тамо нисам стигао да одем.

Кад сам био пре кратког времена у Београду, видео сам се и са Вашим синовцем о. ректором Јованом. Он ми је дао Вашу адресу, поздравио Вас је и рекао ако Вам будем писао да Вам кажем да су сви Ваши добро.

Прота Стеван Јојић из Бајине Баште поздравио Вас је такође. Примио је пакет који сте му послали. Захваљује Вам МНОГО; писао Вам је двапут, али су се писма вратила. Замолио ме је да Вам то јавим.

О. Василије, наш сабрат, привремено је у Чајничу у Босни. Није му лако, опслужује две парохије и помаже Рачу материјално. Сад, пошто сам ја отишао, мораће га вратити у Рачу јер их је мало с толиким ђацима, а опет тешко ће материјално опстати без те помоћи.

У другим манастирима нисам скоро био.

Целивам архијерејску десницу Вашег Преосвештенства и молим Ваш свети благослов препоручујући се Вашим молитвама.

Учтив:

Павле Стојчевић, протосинђел⁶⁶

Адреса: Apostoliki Diakonia

Iasiok 1

Athen

Убрзо после тога, 5/18. марта 1956. године, док је био на молитви, владика Николај се упокојио.

Владичино свето тело похрањено је поред манастира Светог Саве у Либертивилу, а 35 година касније, управо када је за првојерарха Српске православне цркве изабран патријарх Павле, пренето је у Србију. Мошти Светог владике Николаја на београдском аеродрому лично је сачекао патријарх Павле, са епископима, свештенством, монаштвом и верним народом.

Патријарх Павле, са целим Светим архијерејским сабором, присуствовао је и дочеку моштију Светог владике Николаја у његовом родном Лелићу⁶⁷, где се сабрало око тридесет хиљада људи из свих крајева Србије.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла, 19. маја 2003. године, «једнодушном и једногласном саборском одлуком унео (је) епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) у календар Светих наше свете Православне Цркве». Како је речено у саопштењу са заседања највишег тела Српске православне цркве, «овом канонизацијом Сабор, у ствари, свечано потврђује општу саборну свест о његовој светости код народа Божјег, не само у нашој помесној Цркви, него и у свим другим помесним Црквама»⁶⁸.

Свечану саборску архијерејску Литургију у част новојављеног Светитеља Николаја Охридског и Жичког, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, 11/24. маја 2003. године, у препуном Храму Светог Саве на Врачару у Београду, служио је Његова Светост патријарх Павле, поново са свим архијерејима и бројним свештенством и монаштвом Српске православне цркве.

Дужност поглавара Српске православне цркве, као и све претходне, патријарх Павле схватио је као обавезу да – служи. То је, још док није био патријарх, овако објаснио: «Што већи положај имаш у Цркви, то више треба да служиш. Само земаљски господари ‘владају’, а у Цркви се служи».⁶⁹ А пошто га је тако велика обавеза задесила управо у време када је започињала једна од најтежих етапа у новијој српској историји (распад дотадашње државе, грађански ратови, међународне санкције, медијска сатанизација, уцене и оружана агресија најмоћнијих земаља света, разни покушаји разарања српског духовног бића…), није му ништа било страно што би могло да буде од користи у обављању те дужности.

Један од начина да ослушне расположење и да види куда све иде и стреми српско друштво, било је да чује мишљење неких од најистакнутијих српских интелектуалаца, па је са њима, у више наврата, организовао састанке у Патријаршији. «Били су то људи ван политичких странака, различитих схватања и искустава, који су своја мишљења износили отворено, понекад, рекао бих, као да се исповедају… Људи би се у тим сусретима отварали и понекад исказивали таква упозорења да их је тешко било слушати, а показало се да су се нека од њих, касније, нажалост и обистинила»⁷⁰, записао је патријарх Павле.

Углавном су то били академици, истакнути професори универзитета и познати писци. Главни организатор ових сусрета био је историчар књижевности Живорад-Жика Стојковић, који је Павлову наклоност стекао још у Призрену. Осим њега, који је, уз писце Добрицу Ћосића и Матију Бећковића, редовно присуствовао овим скуповима, на разговоре код Његове Светости долазили су и познати историчари Радован Самарџић и Милорад Екмечић (након што је избегао из Сарајева), историчари уметности Војислав Ј. Ћурић и Дејан Медаковић (потоњи председник Српске академије наука и уметности), историчар српске средњовековне књижевности Ђорђе Трифуновић, историчар дубровачке књижевности Мирослав Пантић (који је у међувремену постао секретар САНУ), лингвиста Павле Ивић, песник Рајко Петров Ного, сликар-конзерватор и песник Светислав Мандић, сликар Мића Поповић…

Разговорима су присуствовали и понеки од архијереја који би се затекли у Патријаршији најчешће су то били митрополит црногорско-приморски Амфилохије и испочетка епископ банатски Атанасије (потоњи епископ захумско-херцеговачки и приморски), а нешто касније епископ бачки Иринеј – «тако да је повремено долазило и до дијалога»⁷¹, предочава сам патријарх.

Потом је записао: «Са највећом пажњом пратио сам размишљања умних, разложних људи који савесно знају шта говоре и чија би критичка мишљења знала бити некад и оштра, из осећања одговорности и најчистијих побуда. Требало је да састајања буду редовнија, да се састав позваних прошири, а главним питањима око Босне, Херцеговине, Крајина, Косова, Македоније, посвети по читаво једно вече. Међутим, дошло је до застоја и, после више месеци, кад се назирало погоршање стања које се окренуло против нас, осетио сам потребу да ми из Цркве чујемо умне људе добре воље и позвао сам на саветовање десетак таквих који раније нису долазили. И они су са највећом пажњом износили своја одмерена али отворена упозорења. Био сам, морам рећи, дирнут што имамо тако разборите, достојанствено забринуте савременике, а њихов број мора да је много већи, јер праве, честите личности обично су повучени људи. Велика је штета и несрећа што тамо где се одлучује о судбини свеколиког нашег народа није долазило до сличних, само још ширих окупљања, на којима би се од саветовања прешло на праве договоре како да се избавимо из најгорег које нам се спремало.»⁷²

Патријарх је напоменуо да то није био покушај да се на мала врата отвори питање поновног успостављања црквено-народних сабора, већ тражење начина да се, у то пресудно време, «саслушају мишљења и савети људи најбољих намера»⁷³.

Један од учесника ових скупова, Добрица Ћосић, у међувремену (15. јуна 1992.) постао је први председник новоформиране државе, састављене од Србије и Црне Горе – Савезне Републике Југославије.

Прихватио се те дужности тек после разговора са патријархом Павлом. А патријарх ће бити и један од првих гостију у његовом председничком кабинету, већ трећег дана по ступању на дужност.⁷⁴

Пола године касније, у децембру 1992, на превременим парламентарним изборима и изборима за председника Србије, политичка опција коју је подржавао Добрица Ћосић и његов кандидат за председника Србије (Милан Панић, у то време председник Владе СРЈ), поражени су од социјалиста и њиховог кандидата за председника Слободана Милошевића. Пошто је још раније дошао у сукоб са социјалистима и Слободаном Милошевићем, Добрица Ћосић најављује оставку на дужност председника СР Југославије. Патријарх Павле одлази у Палату Федерације и одвраћа га да напусти «дужност у службу народа». После овог разговора, Ћосић се обраћа присутним новинарима: «Нећу поднети оставку, засад… Остаћу да примам ударце све дотле док не проценим да ћу подношењем оставке боље служити свом народу…»

Тих дана Добрица Ћосић добијао је поруке подршке и савете да не подноси оставку и од више државника из света (француског председника Митерана, руског председника Јељцина, грчког премијера Мицотакиса, генералног секретара ОУН Бутроса Галија, преговарача Европске уније у југословенском сукобу лорда Овена…). «Али», како ми је касније лично рекао, «мојој души и одговорности одлучујући је био савет патријарха Павла да не напустим дужност у служби народу.»

За Васкрс 1993. Ћосић упућује честитку патријарху Павлу, у којој каже: «Поносан сам што сам Ваш савременик и скромни следбеник у служби људима и српском народу…»⁷⁵

А две недеље пре него што ће напунити годину дана на председничкој дужности (1. јуна 1993.), Добрица Ћосић је смењен.

Убрзо после тога, једног дана, неко ненајављен позвонио је на дворишној капији Ћосићеве куће на Топчидерском брду. Добрица отвара врата; испред капије патријарх, сам. Пошто је било топло време, сели су на терасу. Добричина супруга Божица донела је слатко од трешања. По обичају, узео је само мрвицу слатког, и попио пола чаше воде.

– Дође до мене вест… – започео је разговор о Добричиној смени.

Бираним речима, као и увек, захвалио је домаћину на савесном обављању највише државне дужности, исказујући жаљење што је дошло до његове смене. А онда је, помирљиво:

– Шта је, ту је, људи смо…

Разговарали су, забринуто, око сат времена, још о много чему што се збива. А онда је Његова Светост пожурио на вечерњу службу.

После смрти Жике Стојковића (1998), улога организовања разговора патријарха Павла са људима из тзв. интелектуалне елите, до чијег мишљења је држао, припала је управо Добрици Ћосићу.

Иако се у много чему нису слагали, Добрица Ћосић у међувремену не само да није променио, него је још више учврстио мишљење о српском првојерарху. Па, тако, почетком 2006. ми каже: «У овом обездуховљеном свету, патријарх Павле својим животом доказује да постоји човек који има снагу да буде истински хришћанин. Он је учитељ људске одговорности за живот који нам је дат, тлом и историјом условљен».

Иначе, патријарху Павлу често су упућиване замерке да је тобоже наклоњен некој од политичких опција. Опозиција га је оптуживала да је за власт, пошто се појављивао на државним скуповима. Власт, пак, да је за опозицију, пошто се појављивао на демонстрацијама и другим опозиционим скуповима. А кад су власт и опозиција промениле места, промениле су се и оптужбе, али су оне и даље биле по истом шаблону.

Такве оптужбе, посредно, доказују колики ауторитет у српском народу ужива Његова Светост. Јер, зар би се неко борио за подршку неког ко не ужива велики углед?! А, доказано је, на много начина, да га патријарх Павле има. Један од доказа је и то што је Српска православна црква, у његовом времену, редовно, према свим анкетама, институција од највећег поверења.

У поменутом аутобиографском спису⁷⁶, патријарх Павле пише како му посебно тешко падају оне незваничне посете које се најављују као «само у четири ока», а које, у ствари, уз одређена посредовања бивају изнуђене, само да би се потом, упркос претходној најави, објавила новинска вест о њиховом пријему у Патријаршији.

«Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да су били у Патријаршији»⁷⁷, записао је патријарх.

Затим је изнео свој неполитички и ванстраначки став, који захтева његова пастирска дужност: «Бити изван политике, за мене значи не правити разлике међу странкама.»⁷⁸

А у разговору са овим аутором, последњих дана 2000. године, за Божићни број НИН-а, изнео је једно овакво своје искуство:

– На ово место ја сам дошао 1990. године, отприлике у време када су расписани први вишестраначки избори. Изабран је Милошевић. Колико је то било демократски а колико није, у то нећу да улазим. Ја гласао нисам ни за време Тита, ни за време Милошевића, ни данас⁷⁹, али сам слао људе да виде да ли је на тим изборима било фер. То је радила Европа и Америка. Говорили су да је било фер.

Оно када није било фер, када је Милошевић оном Шпанцу (Гонсалесу) рекао да дође, па отказао, биле су мирне демонстрације⁸⁰, од центра Београда до Храма Светог Саве. Ја сам посетио Милошевића као председника. Са мном је био митрополит Јован и секретар Синода. Тада су из Милошевићевог кабинета издали саопштење за јавност у коме су рекли да сам ја њему честитао победу. А требало је за то саопштење да питају и мене, да га и ја погледам, али нису. После тога ја сам морао да дам исправку, да ја њему нисам честитао на избору, него сам му пожелео да његов рад на том месту буде на корист друштву, свим људима.

Било је таквих прилика да сам ја са њим морао да разговарам о ономе што се овде дешавало. Многи су ми замерали што сам ја тамо одлазио. А ја сам њему одлазио као председнику Републике Србије. Кажу да мој однос према њему није био баш европски и тако нешто…

Једном је и Милошевић дошао у Патријаршију. Али, том приликом, због неких својих политичких ставова, био је оштро нападнут од појединих владика, тако да никада више није крочио у Патријаршијски двор. Патријарх је замерио тим владикама због таквог наступа:

– Што му се тада говорило, требало је да буде на начин који доликује и домаћину и госту: да речи буду благе, а докази јаки. Не друкчије. Свакако да истину треба изнети, али не онако као што неки невешт носач носи терет, да не може а да неког не нагази, удари у главу или слично.

Приликом поменутог разговора који сам имао са Његовом Светошћу, патријарх још каже:

– Сви људи који дођу, а поготово политичари, имају интерес да то користе, да свој чамац привежу за лађу Цркве, онолико колико им треба да користе ту снагу. То ми је јасно. Али, знате, с друге стране, људи имају толико разних потреба, а моја дужност је да са сваким разговарам и схватим га, да потражимо излаз из тога. Траже од мене, рецимо, да их венчам, а за то треба да се обрате своме свештенику, пароху. Нисам у могућности сваког да примим, али моје је да помогнем, да саслушам и подржим у ономе што је добро, без имало жеље да будем, што се каже, мирођија у свакој чорби.

У односу према државним властима, патријарх Павле, као и у свему другом, држи се Светог писма. У конкретном случају речи апостола Павла из Посланице Римљанима да «нема власти да није од Бога», и да «зато ко се противи власти, противи се уредби Божјој» (Рим. 13, 1–2).

Ради појашњења ових речи, патријарх Павле придодаје овако објашњење:

– Свака власт је од Бога, као што су истина, правда и љубав од Бога. Али, није свака власт по вољи Божјој, већ је по допуштењу Божјем, јер је човек слободно биће. Ни Бог не може спасити онога који неће да се спасе, јер би то било насиље, а Бог није кадар за насиље, као што није кадар за лажи и неправде. Насиље, лаж и неправда нису моћ, него немоћ. То лепо објашњава Свети Василије Велики, у четвртом веку, кад каже да истина, правда, љубав, добро, у себи имају биће, постојање, суштину. Док, насупрот томе, лаж, неистина, неправда, насиље и мржња немају у себи постојања. Све њихово постојање је у негирању истине, правде и љубави. Лажи нема без истине, али истине има без лажи. Кад смо ми са истином, правдом и љубављу, ми имамо све више у себи суштине, постојања.

Затим, што се тиче власти, истиче становиште Цркве «да се уважи воља народа, да све буде демократски, да власт долази изборима и да силази изборима».

Српски првојерарх наглашава и потребу да се земља уреди на правним основама. Па истиче пример из правне историје Срба:

– У четрнаестом веку, у Законику цара Душана, у два члана цар ограничава и своју власт. У једном члану наређује: «Ако напише писмо царство ми или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик, то писмо не важи.»⁸¹ А у следећем члану каже: «Све судије да суде по Законику, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од Царства ми.»⁸²

И одмах потом – док испред њега стоји богато украшен стони крст, за који ће ми касније један од његових најближих сарадника рећи да је то крст баш цара Душана – констатује:

– Требало је да прође више од шест векова а да ми још тражимо и очекујемо да држава буде на правним основама.

То не значи, каже, да Црква тражи нешто посебно за себе.

– Поготово ми не мислимо да Црква, односно ми представници Цркве, будемо изнад свих, да свима гледамо у теме и да свима командујемо. То не. Нама није до царства овога света. Ми живимо у овом свету, али наша права отаџбина је небо, Царство Божје.

Али, и поред таквог става, дешавало се да Црква често буде оптуживана за тобожње мешање у политику. Тим поводом патријарх Павле казује:

– Свака власт жели да на неки начин упрегне све друге да њој служе, по оном најприземнијем. До мене је долазило, и писмено и усмено, шта год ја кажем и учиним, то је политика. Или сам за странку на власти или за опозицију. Ја сам био на проглашењу Устава нове Југославије⁸³, када је одлучено да Србија и Црна Гора остају у заједници. После тога један свештеник ми пише, замера ми што сам тамо био и седео поред Бакочевића⁸⁴. Ја му одговарам да за све нас треба да важи принцип апостола Павла: Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините. То је тај принцип у који спада и политика. И она може, као и све друго, бити на славу Божју. Сваки наш поступак може да буде на славу Божју, да буде како Бог жели и због чега је човека створио. А може и супротно.

Друго, ја не знам да ли је било од важности светим апостолима који ће од њих да седи поред Јуде, а који неће, али знам да је за њих било од важности да ли ће бити Јуда или неће. Е, тај принцип мора бити од важности и за мене и за вас, а поред кога ћемо седети у трамвају, тролејбусу или авиону, ми нисмо увек у могућности да бирамо. Али да ли ћемо бити људи или нељуди, то зависи од нас појединачно.

На мети критичара патријарх Павле се нашао и после једног писма принцу Александру Карађорђевићу (крајем 2003. године), у којем пише да «Црква, која је по природи против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као и многе друге одлуке (одузимање имовине и др.) из 1945. године, последица тираније и као такве треба да буду поништене од стране званичних установа сваког истински демократског система, у име Божје љубави и правде и сваког правог народног добра и слободе»⁸⁵.

То су многи протумачили као да Српска православна црква тражи промену постојећег политичког система – повраћај монархије.

Питао сам патријарха која је сврха тог писма и како гледа на поменуте оптужбе. Одговор Његове Светости био је:

– Став Цркве у овој ствари јесте да се поштује воља народна. Да се народу омогући да се по том питању изјасни и да слободно одлучи да ли је за републику или је за монархију. Ми не намећемо ни једно ни друго.

Био је патријарх Павле у прилици да се састаје и са многим иностраним представницима, који су тада, када је овај део света био у жижи пажње светске јавности, разним поводима долазили у Београд. Неки су хтели да од Његове Светости чују став Цркве, неки, који нису били добрих намера, да тај став Цркве евентуално «омекшају», да би онда, како су рачунали, лакше успели да издејствују какав уступак за своје накане, а неки, добронамерни, да посредством Цркве помогну унесрећенима…

У свим тим разговорима, српски духовни поглавар захтевао је да све буде по Правди Бога истинитога.

И у тим приликама патријарх Павле ослањао се на Божју помоћ. Зато, пре него што неко од таквих гостију стигне, он оде у малу капелу у својим одајама и Богу се помоли, уз метаније.

Одлазио је патријарх Павле у посету и многим иностраним државницима и међународним организацијама да моли за помоћ у ублажавању патњи унесрећеног народа и за праведно решење проблема који су у то време – понајвише вољом моћника из света – задесили овај део Балкана.

Пошто су били против разбијања дотадашње државе (Југославије), али и «сметња» некима од најмоћнијих земаља у њиховој геостратегијској политици, Срби су се, поред осталог, нашли и на удару којекаквих лажи, лансираних преко најмоћнијих светских медија, које су потом и многи други преузимали. Није поштеђиван ни сам српски духовни поглавар патријарх Павле, коме су, од оних који су ратовали и радили на сатанизовању Срба, приписиване разне бесмислице, да је рекао нешто што никада није рекао… Због тога је Његова Светост често морао да одговара: «Бог ми је сведок да никада тако нешто нисам ни помислио, а камоли рекао!»

А патријарх Павле ни у једној прилици није тражио ништа више за свој народ, него што је тражио за други народ. Тражио је само оно што им припада и по Божјим и по људским законима.

«Под сунцем има довољно места за све људе», говорио је.

Међутим, и поред тога, Његовој Светости приписивана је – ратна улога.

У ствари, патријарх Павле и јесте био активни учесник тих ратова, али онај који је гасио пожар, позивао на разум, помагао унесрећенима, молио за све људе, апеловао на оне који могу да помогну свима, са свих зараћених страна…

Када је у јесен 1992. године, после премошћеног раскола, отишао у прву посету до тада отцепљеним епархијама Српске православне цркве у Америци и Канади, српски првојерарх искористио је прилику да поразговара и са некима од највећих светских званичника, који су имали моћ утицаја на рат у Југославији. У седишту Уједињених нација у Њујорку сусрео се са генералним секретаром др Бутросом Бутросом Галијем, с намером да укаже на погубност санкција које је светска организација увела («искључиво») Србији и Црној Гори, и да затражи помоћ у «истински праведном решењу југословенске драме». Том приликом првом човеку светске ансамблеје, поред осталог, рећи ће: «Оно што очекујемо и од вас и од свих људи добре воље у свету јесте да сагледају истину са сваке стране и правду одмеравају једнаком мером за све.»⁸⁶

Исто то поновиће и у Вашингтону, приликом посете америчком државном секретару Лоренсу Иглбергеру. Отпоздрављајући на добродошлицу првог човека америчке спољне политике (који је седам година био амбасадор у Југославији), патријарх Павле каже: «…Молим Вас да истину сагледају сви људи и Ви са сваке стране. Свесни смо да је у овим приликама веома тешко сагледати. Није лако видети невоље које Срби трпе од Хрвата, а исто тако и Хрвати и муслимани од Срба. На несрећу, на свакој страни има људи који поступају нечовечно. И то је најстрашније. То су људи који злочином одговарају на злочин.

Од свију људи очекујемо да свима нама одмеравају истом мером.

Долази зима, велика несрећа је на прагу. Страдаће деца, болесници и избеглице. Пред несрећом смо да немамо хране, огрева, лекова… Све те људе, те страдалнике стављамо на срце Вама и људима добре воље. Шта ће бити са њима, Бог свети зна! Тих људи има на све стране: и код Срба, и код Хрвата и код муслимана. Молимо Вас да се тим људима помогне. Тим немоћнима. Ми као људи свесни смо да стојимо пред свезнајућим Богом и његовим праведним судом. Не желимо да наш народ ставимо испред других и бољим од других…»⁸⁷

Шеф америчке дипломатије назвао је српског патријарха јунаком.⁸⁸ Јунаком мира. А по завршетку разговора, док су се растајали у ходнику, како сведочи један од присутних владика, Иглбергер је потапшао по руци патријарха Павла, уз речи: «Ваша Светости, кад би на овом свету био још један човек као што сте ви, на земљи не би било рата, владао би мир!»

И поред тога што су Срби били оцрњени у светском јавном мњењу, а лажима, као што је речено, засипан и њихов духовни поглавар, патријарху Павлу је исказивано велико поштовање где год би се појавио. Тако, рецимо, две године касније (1994), када се поново обрео на Северноамеричком континенту, патријарх Павле позван је на заседање канадског парламента, посвећено ситуацији у бившој Југославији. Када се српски првојерарх појавио, расправа је прекинута, сви посланици су устали и аплаузом поздравили госта, којег је председник Парламента представио као светог човека…

Свуда куда би ишао и где би се затекао патријарх Павле, одзвањале су његове речи којима је позивао на мир и добру вољу међу људима, и дубок утисак остављале слике његове смерности, посвећености највишим вредностима и духовне узвишености.

Због тога, владика Лаврентије назваће га «живом путујућом иконом наше Цркве».⁸⁹

И, с пуним правом, изнети оцену да је «допринео нашем угледу у свету више него иједан савремени Србин»⁹⁰.

Тражио је патријарх да на такав начин, по Правди Бога истинитога, поступају и сви други представници Цркве. Када је у пролеће 2005. године једна висока делегација Српске православне цркве кренула у Америку, да тамошње власти и оне који имају утицаја на политику најмоћније земље света упозна са приликама у којима се налазе српски народ и његове светиње, поготово на Косову и Метохији, Његова Светост патријарх Павле испратио их је речима: «Идите тамо и немојте говорити да смо ми бољи од других, али немојте рећи ни да смо најгори…»⁹¹

А у Америци, домаћини су их дочекали са речима: «Ми знамо да је ваш патријарх свет и да је честит, моралан човек, који је у сваком историјском тренутку осуђивао злочине, ма са које стране да су долазили…»⁹²

И, заиста, име патријарха Павла отварало је многа врата.

Патријарх Павле родитељски стоји уз свој народ, али са бригом и за све друге људе.

То се посебно могло видети за време грађанских ратова у бившој Југославији. Његова Светост се моли, апелује за помоћ и бори за решења која ће бити у интересу свих, на свим зараћеним странама. На тај начин трасирао је правац мира⁹³ и за Цркву на чијем је челу, што се може видети и из бројних саопштења, писама, порука, меморандума и разних других писаних извора из тог времена.

«Било какво неправедно решење није решење ни за кога: ни за нас, ни за наше суседе, ни за Балкан, ни за Европу»⁹⁴, каже се у Меморандуму Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, донетом на његовом редовном мајском заседању 1992. године.

Наднационално уздизање⁹⁵ српски архијереји, под председништвом патријарха Павла, показују и у осуди злочина. Тако, у Саопштењу поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини, издатог са ванредног заседања Светог архијерејског сабора, у децембру 1992. године, напомињу: «Осећамо несрећу сваког људског бића као своју несрећу. Јер, свака суза, свака рана, физичка или духовна, и свака кап људске крви братска је суза, братска рана и братска кап крви. Знамо да нам свима ваља изаћи пред Лице Бога Живога, као вечног Судије, где никакав злочин и неистина неће бити оправдани.»⁹⁶

А једном другом приликом патријарх Павле саопштава: «Није ни људски ни хришћански бранити злочин, а неопростив грех био би правдати нечији злочин зато што његов починилац потиче из народа коме припадамо. Као људи и хришћани, али и као одговорни представници Цркве Православне, увек смо именовали и осуђивали сваки злочин, а злочине и злочинце никад нисмо мерили различитим мерилима, у зависности од тога из које су верске и етничке заједнице поникли.»⁹⁷ Као национална помесна црква, Српска православна црква, са патријархом Павлом на челу, стоји уз свој народ. Свети архијерејски сабор, са свог ванредног заседања у јесен 1993. године, упућује Апел за човечност «Савету безбедности Уједињених нација и свим одговорним личностима, установама и организацијама међународне заједнице, да се без одлагања укину економске санкције и ембарго, и изолација српског народа у СР Југославији (Србија и Црна Гора), изолација којој нема преседана у досадашњој историји». Јер: «Овако како су примењене, санкције и ембарго на све, укључујући и сировине за производњу лекова, претвориле су читаву једну земљу у огромни концентрациони логор или гето, а читав један народ од још нерођеног детета до старца на самрти, у колективног кажњеника и сужња».

Српски архијереји апел завршавају речима: «У име вере у Бога и у неуништиво људско достојанство, позивамо на човечност према свима и свакоме!»⁹⁸

Том приликом, највише црквено тело упућује и Поруку српском народу и међународној заједници, у којој износи свој став о тадашњим ратним и другим збивањима, узроцима и путевима разрешења кризе и насталог хаоса. Па, тако, Свети архијерејски сабор СПЦ саопштава: «За нас и наш народ ово су библијска времена и час голготског распећа. Сведоци смо и учесници страдања читавог једног хришћанског народа, кажњеног од домаћих и страних моћника овога свега…»

Затим захтева: «Сабор православних епископа упућује зато молбени призив Богу и људима и тражи заштиту елементарних људских и националних права страдалнога српског народа у свим крајевима у којима он вековима живи и хришћански сведочи својом духовношћу, правдољубивошћу, слободарским опредељењем и хуманошћу. Тражимо да се у истој мери поштују лична и народна права и свих наших суседа, искрено саосећајући са њиховим страдањем и свим њиховим жртвама».

А од свог, српског православног народа тражи: «Молимо га да истраје у стрпљењу и христоликом праштању, у великодушности према свима људима, али и да буде критичан најпре према себи, а онда и према својим вођама и према светским властодршцима.»⁹⁹

Патријарх често и сам лично интервенише, шаље опомене и поруке. Тако, рецимо, у јесен 1992. године, Његова Светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, са друге стране фронта, јер и они су људи.

Пише Његова Светост:

Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.

Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.

У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.

У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски + Павле

Молба патријархова је услишена.

Српски патријарх бори се да помоћ стигне до свих унесрећених, али и да се чује глас свих. Зато се противи онима који оспоравају право српском народу у Босни и Херцеговини да се и он на референдуму, слободно, изјасни у каквој држави жели да живи. Његова Светост отворено подржава такав њихов захтев. Поред осталог, у разговору са овим аутором, 1993. године, поручује:

– Ми људи од вере и представници вере и свештенства нисмо, дабоме, политичари, али иза онога што је општи принцип слободе човекове – јер, човек је слободно биће – Црква стоји и увек је стајала. Тако је и кад је реч о питању слободе да се народ на демократски начин изјасни о својој судбини. А кад је у питању бити или не бити, Црква се не може поставити другачије, него по том принципу да народ слободно каже своју вољу. Зато је и наш Свети архијерејски сабор упутио један такав апел за српски народ у Босни и Херцеговини да они слободно, као разумни људи, изнесу оно што мисле о својој судбини. Наша црква на томе стоји, а верујем да и сви људи добре воље у свету, који кажу да имају демократски став, не могу имати ништа против тога.

Нажалост, они који су рат изазвали, били су глуви и слепи на многа упозорења и на многе народне патње. Зато, у августу 1995. године, после егзодуса Срба из Хрватске и отпочињања ваздушне агресије НАТО-а на Србе у Босни и Херцеговини, српски патријарх, с очигледним болом у души, излази у јавност са саопштењем¹⁰⁰, којим предочава каква је судбина задесила српски народ, какав став је имала и има Црква, и како се треба држати у тако тешкој ситуацији.

Саопштава патријарх Павле: «Силници овога света сада журе: пошто су наоружали и обучили хрватску армију, која је искористила прилику да искорени српски народ из највећег дела Српске Крајине, познати центри моћи сада започињу сурову одмазду над Србима Босне и Херцеговине, и то у часу кад и њихови најодговорнији представници прихватају америчку мировну иницијативу. Зла коб насилника из оба светска рата враћа се на вековну постојбину српског народа, а ‘правда’ се дели сурово и цинично; тај народ треба свим средствима присилити да пристане на оно што му је досуђено унапред, без његовог учешћа и насупрот његовом самоопредељењу. Узгред, самоопредељење се признаје свима осим Србима, чак и кад је остваривано нелегалним и неморалним методама са врхунцем у насиљу.»

Не осуђује, али, истине ради, констатује: «Уместо прокламованог мира и помирења, светски моћници су за протекле четири године постигли да продуже и интензивирају један ионако свирепи међуетнички рат – рат који су и јавно подстицали и праву истину о њему привидима сакривали».

Потом, речима сведочења, сумира: «Нема адресе на коју бисмо сада могли да упутимо протест. Речи су потрошене. Демонске силе се све чешће појављују без камуфлаже, без изгледа анђела светлости».

И позива: «Време је за молитву, превасходно за молитву. Наша молитва није упућена ситним и лажним боговима, скројеним по мери огреховљеног и самољубивог човека, него Богу Јединоме, Богу Живоме и Истинитоме, Богу Творцу и Спаситељу свих људи, Богу љубави. Наша молитва се не односи само на наш род, за наше паћенике, на наше невине жртве, на стотине хиљада наших прогнаника и избеглица. Она обухвата све страдалнике, све жртве, све изгнанике, све људе, пријатеље и непријатеље, знане и незнане».

Патријарх се моли «и за духовно отрежњење и покајање и самих силника Европе и Америке, доносилаца одлуке о ‘подршци мировном процесу’ у крвљу и сузама обливеној српској земљи, помоћу смртоносних товара НАТО-а».

Подсећајући на речи Христа Спаситеља – «Ко претрпи до краја, биће спасен», и на неоспорну чињеницу да никада гола сила није до краја тријумфовала, Његова Светост поменуто саопштење завршава речима утехе, охрабрења и молитве:

«Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама, Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у срцима и на уснама свих нас:

Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо: Господе сила, помилуј нас! Амин.»¹⁰¹

У складу са својим јеванђељским начелима, на темељу вере хришћанске да после страдања долази до васкрсења, патријарх се обраћа посебно прогнаницима. Тог августа 1995. године, готово сав српски народ у Хрватској нашао се у избегличким колонама. Биле су то највеће избегличке колоне виђене у Европи после Другог светског рата. Страдалном народу Његова Светост упућује речи најдубљег саучешћа са њиховим патњама, речи пуне родитељске топлине, али прожете духовним поукама, да се и у тако трагичној ситуацији према свима, па и према непријатељима својим односе човечно.

Порука патријарха Павла прогнанима из Српске Крајине¹⁰² пример је чојства и хришћанског витештва, на које се Његова Светост често позива, зато вреди у целини је ишчитати:

У овом часу велике несреће и искушења, страдална наша браћо, обраћамо вам се, са молитвом Богу и најдубљим саучешћем у вашим патњама, као и са речима утехе и охрабрења. Христова је реч: «Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско». На правди Бога, ви сте покренути са ваших вековних огњишта бруталном и нечовечном силом и кренули у непознато. Помоћ која вам се указује од нашег народа и од људи добре воље из света, драгоцена је. Но, знамо да је то тек кап воде у односу на ваше страдање и понижење.

Позивајући овим својим апелом сву браћу православне Србе у земљи и расејању, да учине све што је у њиховој моћи да вам ублаже бол и олакшају тегобни крст изгнанства, молим и све вас, од малог до великог, да не клонете духом, да не малакшете и не паднете у очајање. Из историје знамо, па и из целокупне мукотрпне историје нашег светосавског народа, да Бог неће пустити никад већа искушења од оних која људи могу поднети (1. Кор. 10:13). Наши преци, у време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690) и Арсенија IV Шакабенте (1737), као и многих других наших прогонстава и сеоба кроз векове, бивали су у још увек безизлазнијим приликама, па су издржали и опстали, и увек изнова васкрсавали и побеђивали све беде и сва искушења. Често им се догађало да није било брата у свету, да пожали а камоли да помогне. Данас, и поред све несреће, није тако. Цео српски народ, а и многи честити људи у свету, састрадавају заједно са вама и сви се труде да вам ублаже губитак и невољу. Дубоко смо уверени да ће и правда Божја коначно избити на видело и да ће Бог дати да се многи од вас врате на своја уништењу препуштена огњишта.

Молимо се Господу, да вам оснажи веру, укрепи наду у непобедивост добра и правде, да ојача у вама и свима нама узајамну љубав и пожртвовање да достојни потомака Светог Саве и Светог великомученика косовског Лазара и новомученика, глинских, јадовинских и јасеновачких изнесемо свој крст, уверени да ће доћи час васкрсења и победе. Држимо се и данас као и јуче, као и свагда оне свете народне изреке: у добру се не понеси, а у злу се не поништи. Жив је Господ Бог, Његова правда је спора, али достижна, жива ће бити и душа наша, само да буде са Богом и са правдом Његовом.

Обраћајући се вама, подстичемо и све наше епископе, свештенство, и монаштво и сав народ, да вам буду у свему на помоћи, свуда и на сваком месту. Обраћамо се епархијама, црквеним општинама, свештеницима, Колима српских сестара и другим хуманитарним организацијама, верујемо помоћ неће изостати.

Осећамо, такође, за своју хришћанску и моралну дужност, да у овој трагедији која је задесила све нас падом Републике Српске Крајине и протеривањем српског народа са вековних огњишта, замолимо све православне Србе, нарочито изгнанике, да се уздрже од нетрпељивости према било коме члану националних мањина у Србији, Републици Српској и другде, имајући увек у виду заповест Христову да се и према непријатељима опходимо човечно, а камоли према недужнима. Увек и у свим околностима живота, па и оним најтежим, треба имати на уму свету поруку Христову: «Што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима » (Мт. 7:12).

Поред осталих срушених храмова у Српској Крајини и Славонији, у току Другог светског и овог рата, нестао је и храм у коме сам ја, као ваш патријарх крштен. Зато знам и осећам свим бићем да ће и мене и вас Бог спасти само онда ако будемо подизали храм достојанства и људске храбрости и издржљивости у добру. То је храм који никакве зле силе нису у стању да поруше. А где њега има, има и будућности, како за појединце, тако и за страдални народ. Распети Христос је својим Крстом победио свет и припремио своје и наше Васкрсење. Молимо се Распетом и Васкрслом Господу да и ово ваше и свију нас страдање, буде залог нашег васкрсења, као толико пута у мукотрпној и крстоваскрсној прошлости нашег народа.

Ваш молитвеник пред Господом,

Патријарх српски+ Павле

Велики утицај на патријарха Павла сигурно је имало време од готово 34 године проведено на Косову и Метохији, на дужности епископа рашко-призренског. Он се потпуно саживео са својом паством. Зато је пожелео да на његово устоличење у трон српског патријарха дођу и његови сарадници из Призрена. Гласник, службени лист Српске православне цркве, из тог времена, сведочи: «Призренци дошавши, приступише са сузама у очима своме Владици. А срца њихова беху пуна радости. И мољаху Га да помјане у својим молитвама њих и васцели српски многострадални народ на Косову и Метохији. Још га мољаху: помјани Владико у светим молитвама младе богослове и њихове наставнике, и још помјани сво свештенство и монаштво многострадалне Епархије рашко-призренске.»¹⁰³ Његова Светост наставио је често да одлази на Косово и Метохију и да служи у Пећкој патријаршији, која има статус ставропигијалне лавре, под непосредним надзором патријарха, иако се налази у другој (Рашко-призренској) епархији. Али, патријарх Павле никада није посетио Пећку патријаршију, а да није отишао да посети и неке друге велике светиње у овој српској покрајини.

Велика брига његова за Косово и Метохију видеће се посебно после повлачења српске војске и полиције и доласка међународних војних и полицијских снага, у јуну 1999. године, када долази до највећег страдања овдашњих Срба и српских светиња. Патријарх Павле свакодневно узноси молитве за пострадали српски народ на Косову и Метохији, а сам је саставио и текстове прозби (молитви) које свештеници Српске православне цркве читају на богослужењима.

За велику јектенију написао је прозбу:

«За православни грешни страдални род наш, за паћенике прогнанике и злостављане: људе, жене и децу; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо.»

А за сугубу јектенију прозбу:

«Још се молимо Господу Богу нашем да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане, рецимо сви усрдно: Господи помилуј!»

Иако у поодмаклим годинама, од тог великог страдања и прогона Срба 1999. године, настојао је да увек за Божић, Васкрс и Покров Пресвете Богородице (храмовну славу Пећке патријаршије), али и за неке друге прилике, оде на Косово и Метохију. Одлазио је и без пратње КФОР-а. Као што и раније није дозвољавао да га прати српска полиција

или било ко други, да се не би десило да неко због њега страда.

Иде сам, полажући сву наду у Божју заштиту!

У разговорима са страним државницима и представницима других цркава и верских заједница, његова незаобилазна тема је страдање Срба и православних светиња на Косову и Метохији.

А, видело се, најмоћније земље света које су извршиле агресију на Србију 1999. године, чији су војници потом дошли да «чувају мир», све отвореније су радиле на отцепљењу Косова и Метохије.

Зато Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла, крајем 2005. године, поводом најаве да ће отпочети разговори о утврђивању «коначног статуса» Косова и Метохије, упућује поруку којом се тражи да се «узме у обзир интерес свих грађана» који живе на овом подручју, јер «хлеба, сунца, воде и љубави Божје на Косову и Метохији има за све нас». Али и захтева: «Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије».

По завршетку заседања Светог архијерејског сабора, патријарх се и лично обратио, преко бројних домаћих и иностраних медија, с упозорењем: «На језику правде и међународног права свака помисао да се отме Косово и Метохија значила би да се пред очима целог света у 21. веку, једној демократској држави усред Европе, силом одузима део територије, која уз то важи и као њена духовна колевка».

При том, као и у свим другим приликама, српски првојерарх напомиње: «Ми не тражимо ништа друго него да се питање Косова и Метохије реши на исти начин на који су и друге европске демократске државе решиле слична питања.»

На крају тог свог обраћања, патријарх Павле посебно се обратио својој духовној деци, верницима Српске православне цркве, с поруком: «Будите верни, храбри и јединствени! Чувајмо своју душу и савест! Тако ће бити сачувана и света, мученичка земља наших часних предака».

Приликом првог разговора са патријархом Павлом¹⁰⁴, питао сам га за оцену духовног стања српске нације, у време када је дошао за њеног духовног поглавара, после готово полувековног атеистичког комунистичког режима. Одговор Његове Светости био је:

– За толике године, када наш народ не само да није имао прилику да се духовно учвршћује и иде напред, него је ишао у обрнутом правцу, када је и у школи и у војсци, и преко средстава јавног информисања (штампе, радија, телевизије), говорено све супротно од онога што је наша вера православна била и што је чинила, настала је празнина, провалија, која се сада не може наједанпут премостити. Али, мислим и верујем, да један добар број наших младих људи схвата потребу да се саслуша и друга страна, да сазнају и оно што нас је, као народ, одржало стотине година, да осећају ту опасност једностраности.

Према материјалистичком схватању и ставу, човек је само тело, земља – душе нема. Душа је, кажу неки, наводећи пример аутомобила, сваки онај точкић који је на свом месту и захваљујући којем аутомобил ради. Кажу, ако нема једног од тих точкића, нема душе. Е, за нас тако није. За нас је душа – домаћин у телу. Не одричемо ми тело, не кажемо ми да нисмо тело, али ми кажемо да смо и душа. Тело је као зграда, кућа, у којој домаћин станује, а душа је оно што нас чини личностима…

Пошто ништа није случајно, логично, наметнуло се и питање: колико је то морално и духовно пустошење допринело да дође до рата и других несрећа, до којих је дошло тих година?

– Свакако да има више компоненти и сила које су дејствовале и које су довеле до овог рата. Томе је допринео и онај материјалистички став, због којег је, умногоме, наше духовно стање постало као пустиња, који је оставио велику празнину. Духовно пражњење и тај материјалистички став, свакако су много подстакли апетите свију, што је довело до ерупције, до бескрајне мржње која је подстакла употребу техничких средстава за уништавање у рукама људи. Хришћански принцип је: «Што желиш себи, то чини другоме.» Али, видите, радимо сви, на несрећу, што не желимо себи, то чинимо другоме. Кад то један ради, он позива и друге да то чине. То схватање се мора превазићи, јер нема тог интереса, ни Божјег, ни националног, ни личног, који би нам могао дати право да на злочин одговарамо злочином. Таквог интереса нема. Е, сад, на невољу, нису сви људи дорасли томе. Мржња је бескрајна, а много света је наоружано. Ту је та несрећа. Мржња је, дакле, та која је изазвала ту несрећу. Али, разуме се, има ту више и других сила и интереса, страних држава и другога, који су ту дејствовали.

Затим сам упитао Његову Светост: шта је то што би требало да буде главни национални интерес Срба, па и свих других људи и народа?

– То је увек онај који је увек и био. На тај интерес нам указује и Свети апостол Павле. Он говори да смо ми људи као један организам. У једном организму има много органа. А Он вели – ако око каже ја нисам уво, па нисам од организма, ако рука каже ја нисам нога, па нисам од организма, зар ипак нису од организма? Кад би све било око, шта би без ува, шта без руку, шта без ногу, шта без срца?! Дакле, видите, кад један орган обавља функцију за коју је оспособљен најбоље што може, имајући у виду и интересе целине, онда је то срећа и за организам и за сваки орган. Јер, ни организам, као целина, нема другог интереса, него добро сваког органа. А, разуме се, кад и интерес сваког органа није ништа друго, него опште добро свију, то је онда оно што је најбоље.

Тако је и у једном народу. Није несрећа што код нас има много странака. Кад би свака странка оно што у свом програму сматра најважнијим чинила како најбоље може, имајући у виду општу корист, па да се напросто утркују која ће боље да послужи општем интересу, онда би то била срећа. Али, ако буду гледале само свој уски интерес, не гледајући оно што је добро за све, онда долази до онога што је несрећа.

Као у организму, једна ћелија, као посебна јединица, док је здрава, она ради за добро свију. Кад су све ћелије здраве, здрав је и организам. Кад једна ћелија постаје рак-ћелија, она губи осећај целине и живи на рачун осталих. Она ће упропастити организам, али ће тиме дефинитивно упропастити и себе. Дакле, морамо имати у виду опште добро, а не само своје лично. То је потребно и данас и свагда, и Србима и свим људима, који желе да послуже и себи, и своме народу и човечанству.

– Ви, Ваша Светости, често истичете да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме да помогне… – подсетио сам патријарха, затраживши објашњење ових речи.

– Тај принцип Светог апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, остаје за свагда. Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: «Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.» То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама.

Човек се одриче од Бога, не само речима, него и својим рђавим делима – гресима. У том смислу значи ово – да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Ако ми будемо чинили што Он хоће, онда ће Он бити са нама и нема чега да се бојимо.

То говорим увек и себи и другима.

Надам се да наш народ схвата ту истину и да ће он остати са Господом и Господ са нама. А кад Он буде са нама, чега-кога да се бојимо?! Што оно каже владика Његош: «Бог нас знаде и ми се познамо, другог нама не треба познанства».

У тим несрећним, ратним годинама, од патријарха Павла често су се могла чути упозорења попут речи из Светосавске посланице, из јануара 1992. године, да «сваки Србин преиспита савест и своја дела, да ли неким својим грехом и сам није допринео нашој општој несрећи». Иако је порука сасвим јасна, ипак сам замолио Његову Светост да о томе каже нешто више…

– Без обзира шта чине други, ми смо, ако хоћемо да будемо људи и хришћани, дужни да тај еванђелски принцип поштујемо. А он се састоји у томе, као што сам рекао, да је сваки од нас као једна ћелија у организму. Ако та ћелија постане рак-ћелија, она штети целокупном организму. Подразумева се, ја никада не генералишем, нити се може генералисати, па да кажемо да су сви Срби добри, а други лоши. То – не! И међу нама има свакојаких људи, али је реч о онима који дају тон и руководе оним што чини идентитет нашег народа, као народа Божјег. А ти појединци који су чинили зло, заиста су дужни да преиспитају себе. Без обзира шта чинили други, ми морамо да останемо на оној еванђелској и нашој, до данас, националној линији. Ја често помињем речи Марка Миљанова о чојству и јунаштву, да је јунаштво бранити себе од непријатеља, а чојство бранити непријатеља од себе. Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: «Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!» Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!

Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и разишла се. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије ноћу то почупају. Када су то ујутру видели, пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу: «И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.» На то ће ова жена: «Ми то њима нећемо. » «Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!» На ове речи, жена упита: «Је л’ то добро што су они нама урадили?» «Није», одговорише комшије. «Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?»

Ето, видите, како се та жена поставила еванђелски, заиста хришћански, заиста људски! Дакле, мора постојати једна мера за свакога, за свачији поступак.

Подсећам патријарха да је и сам, као епископ рашко-призренски, много пута био жртва осионог понашања Шиптара, и да је све то подносио стоички, како су многи говорили, као прави светац… А он ће на то, као и обично, скромно:

– Далеко од тога да сам ја све то чинио као светац. Доста је за мене да сам чинио оно што сам по дужности морао да чиним. Једном приликом, један представник муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане неприхватљив принцип да «док једном не смркне, другом не може да сване». Ја сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип – принцип оних који траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.

За време ратних сукоба западно од Дрине, у Хрватској и у Босни и Херцеговини, патријарх Павле је више пута упућивао позиве у Загреб кардиналу Римокатоличке цркве Фрањи Кухарићу и у Сарајево реис-ул-улеми Исламске верске заједнице Јакубу Селимовском да се састану и учине заједнички апел својим верницима «у ратом захваћеним крајевима, да оружани сукоби и непријатељства престану и да се спорна питања решавају у мирном договору». Патријарх је био упоран у позивима, па они, поготово што су и обелодањени у медијима, нису могли остати без одговора; у неколико наврата долазило је до тих сусрета. А колико је од њих било вајде?

– Састајао сам се да као људи, као верујући људи, позовемо наше вернике да буду прво људи верујући – каже патријарх Павле. – Е, сад, колико је ко чинио и колико су нас послушали, то је друга ствар. То није зависило само од нас, него и од других. Од нас је зависило у тој мери шта смо чинили и шта смо говорили.

Сви ми верујемо у једног Бога. Поготово ми и католици смо ближи, јер имамо исто Еванђеље, Свето писмо и многе свете књиге заједничке. Такође, и муслимани верују у истог Бога. Они верују да је Исус Христос пророк, и ми верујемо да је Он пророк, али за нас Он је још првосвештеник, судија, цар који ће доћи на крају. И они верују да је Он рођен од Свете Деве на натприродан начин. Сви верујемо у загробни живот, да ће нам тамо бити онако како овде заслужимо. Дакле, имамо, заиста, додирних тачака, као верујући људи…

Несрећа је за све нас ако будемо имали једну меру и једну правду за себе, а другу меру и другу правду за другога. Јер, дабоме, и он ће имати једну за себе, а другу за нас.

Сви ми верујући, и православни, и римокатолици, и муслимани, верујемо да је Бог – Бог правде. У Курану Господ Бог опомиње вернике да због мржње према једном човеку не чине неправду, јер Он, Бог, зна шта ми чинимо. У Светом писму се, такође, каже да је Богу у сваком народу мио онај који се Њега боји и чини правду. Он не гледа ко је ко. Е, кад би сви ми поступали по томе, по правди Божјој, по истини Божјој, по ономе што је свето и честито, свима би нам било лакше, не би ни дошли у ове несреће, а изаћи из ових несрећа у којима смо сада моћи ћемо само на тај начин.

(Патријарх мисли на ратне несреће, пошто је овај разговор вођен баш у време рата, 1993. године.)

Затим додаје:

– Кад би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, кад би се сви држали бар оног што је мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – кад би се макар држали принципа «што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима», онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја. Међутим, кад ми чинимо супротно од тога, ево до чега долазимо.

С обзиром на велика страдања српског народа у Хрватској, па самим тим и у патријарховом родном крају у Славонији, за време Другог светског рата, а онда и за време грађанског рата, пола века касније, затражио сам од Његове Светости одговор на могућу дилему, коју неки постављају: да ли се на таква догађања може гледати исто и као припадник страдалног народа, и као поглавар цркве која проповеда трпељивост и трпљење, па и окретање другог образа ономе ко вас удари по једном…

– Никада код хришћанина не сме да дође до сукоба између љубави према своме народу и готовости да се, као православни верник, држи заповести Божје, јер заповести Божје и јесу дате за добро свију народа, па и свога народа – изричит је патријарх Павле. – Али, ако човек дозволи себи да сву добру вољу потроши само на своме породу и своме народу, па му не остане нимало добре воље за друге народе, то је несрећа и за њега и за народ коме припада. Хришћанство је, заиста, вера љубави. У Светом писму се каже да је Бог – Истина, Правда, али и Љубав. Чак, Господ Исус Христос од нас захтева: «Љубите и непријатеље своје. Молите се Богу за оне који вас гоне и чините добро онима који мрзе на вас, да би били синови Оца вашег који је на небесима, јер Његово сунце сија и добрима и злима и кишу даје и праведним и неправедним». Ето, шта значи та љубав и према непријатељима. Није то емоција. Љубав према непријатељима је осећање да он не зна шта ради, да због оних злочина које чини, он највећу несрећу чини и себи и своме народу. Он срља у пропаст, ако се не покаје искрено пред Богом и не измени свој начин живота, он ће у вечности испаштати. Вечност краја нема. То осећање, та жалост што је он непоновљива личност и што упропаштава личност своју и свога народа, жеља и молитва Богу да се искрено покаје и поправи, то је љубав према непријатељима својима.

Дакле, од нас се тражи и захтева да будемо трпељиви и да опраштамо, али не, разуме се, једном неразумљивом пасивношћу. Христос од нас тражи «да вас шаљем као овце а ми вукове», дакле, «будите мудри као змије, а безазлени као голубови».

На другом месту Он каже: «Нема веће љубави од те да неко живот свој положи за ближње своје». Кад је дошло до једног препирања, тако да кажем, између свете браће Ћирила и Методија и других људи у оно старо доба, неко рече светој браћи: «Ви имате начело ‘Не убиј’, међутим, ви се борите против нас!» На то ће света браћа: «Шта ви мислите, да ли је човек који испуни једну заповест учинио више него неко ко испуни две заповести једног господара?!» «Па, свакако, онај који испуни обе заповести.» Онда они кажу: «Јесте Бог рекао ‘Не убиј’, али је Христос рекао и ово, да нема веће љубави него кад неко живот свој положи за ближње своје, а онај који полази у одбрану слободе и живота својих ближњих, он ставља и свој живот на коцку.» И, заиста, нема веће љубави него свој живот положити за ближње своје.

Целим својим животом патријарх српски Павле посвећен је Богу и ближњима својим. Свом народу, и свим другим народима. Моли се за све људе, па и за непријатеље.

Одбацује грех, али не и починиоца греха.

Тако, убрзо по доласку на највишу црквену дужност, лично саставља молитве, у којима се моли и за непријатеље, и даје да се оне читају на богослужењима у храмовима Српске православне цркве.

Прозбе за велику јектенију гласе:

«За милост Божју нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо.

За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.»

А прозбе за сугубу јектенију:

«Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј.

Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље – да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј.»

Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако, у поменутој Светосавској посланици¹⁰⁵ из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:

«Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:

– Народна држава – отаџбина – земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.»¹⁰⁶

Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.

– То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: «Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.» У Откривењу Светог Јована Богослова пише: «И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.» (Откривење 12, 7–9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла… И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове…

Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:

– У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!

Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане. По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?

Патријарх је одговарао: Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.

Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!

Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером: «Чуо је Онај горе!»

Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле често је, поготово пред Божић и Васкрс, обасипан захтевима домаћих и иностраних медија за интервју. Јер, реч поглавара Српске православне цркве не само да је имала велики одјек, него је и давала некако посебно свечан тон. Велики број писаних захтева стигао је нарочито поводом две хиљаде година хришћанства и поводом уласка у нови век и нови миленијум. Божјом милошћу, имао сам срећу да Његова Светост одлучи да, за тако велики јубилеј, да интервју за НИН.

Разговор је објављен у Божићном броју тог најугледнијег српског недељника¹⁰⁷.

– Две хиљаде година је од рођења Господа нашег Исуса Христа – где смо и какви смо као људи, колико смо далеко од хришћанског праизвора?

– Две хиљаде година је, дабоме, велики период. Али, по речи Христовој, што се више будемо приближавали крају свега, а томе идемо редовно, све теже и теже биће за хришћанство. Он каже: чућете ратове и гласове о ратовима, биће ратови по свету, земља ће се трести, биће глади и помора; и што ће се безакоње умножити, охладниће љубав код многих хришћана, и устаће један на другога и издаће један другога. Даље каже да ће љубав ослабити и да ће доћи до издаје међу самим хришћанима. Али, који издржи до краја, тај ће се спасти.

Постати хришћанин у оно прво доба није било једноставно. Замислите то време грчког и римског идолопоклонства. Њихови богови су на Олимпу. Они тамо пију малвазију и уживају, туку се између себе, отимају једни другима жене и тако редом. Е, сад, замислите такво схватање да Бог долази да страда. Нема места где да се роди, ни у двору каквом, ни у кући, него у пећини. А онда све то време бива гоњен и на крају разапет. И још са крста се моли: «Оче, опрости им, не знају шта раде!» За Грке културне то је била лудост и безумље, а за Јевреје који су веровали у јединог Бога, то је била саблазан да Бог дође и страда. И данас није лако бити хришћанин. Један робеспјеровац у «Јадницима» Виктора Игоа каже бискупу Бјенвенију: «Ваше учење о љубави је лудост!» Бискуп му одговара: «Знате, бисер се налази у шкољки!» Тако и ми морамо дозволити да нам облога буде као да је на лудост, али да је бисер, да је истина ту.

Или она реч Христова о човеку који у пустом пољу наилази на благо сакривено. Одлази кући и продаје све што је имао да би купио то пусто поље. У очима својих укућана и других људи видео је да га гледају као да је луд. Али, он зна оно што они нису знали, да ће оно благо дати несравњиво више, него све ШТO је дотле имао. Људи који данас не верују, нису наишли на благо сакривено у пољу. Или је за њих проповед о крсту лудост. А нама је, дабоме, сила Божја која спасава. И данас је многима тешко да схвате да нас Бог овакве какви смо тако заволи, да нам шаље Сина Свога јединога, да страда и умре за наше спасење.

– У Христовим речима, које на почетку поменусте, Ваша Светости, као да распознајемо време у којем живимо. Колико је стање у коме се налазимо «зарађено» животом којим овај свет живи?

– На сваки начин, за нас, као хришћане, грех је узрок смрти и узрок свих несрећа. Ми смо створени да будемо бесмртни и, разуме се, створени смо из љубави, да љубави имамо и према непријатељу, а ми је немамо ни према најближим. Знате и сами какво је стање у породици, какво је стање у друштву…

Човек је, поред ума, обдарен и срцем, осећањем и вољом као снагом која може да оствари оно што ум и срце нађу да треба. А осим тога, обдарен је још и слободом. Човек може онако како Бог хоће, а може и супротно. Јер, што каже наш филозоф Божа Кнежевић, «човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се застиди». Видите колико је то огроман размак! Где ћемо се наћи, зависи од нас.

Свакако да је ових педесетак година¹⁰⁸ и те какве атеизације, и те какве употребе свију средстава у материјалистичком излагању стварности имало великог удела и узрока што смо ми данас робови. Али, на крају крајева, човек може да буде и да остане човек и међу нељудима. Може да остане овца Христова међу вуцима, а може међу људима да буде нечовек. Што су прилике теже, а човек остане човек, он је све виши и пред Богом и пред прецима, и пред људима добре воље.

Ево пример: поред Христа Господа дванаест је Његових најближих ученика апостола, али Јуда остаје Јуда, издајник. А видео је својим очима Његов опстанак и сва Његова дела и чуда, чуо и речи из Његових уста, речи које ми сада можемо да читамо! Један број људи у то доба, Јевреја, очекивао је да ће доћи спаситељ, али да ће он бити цар овога света, да ће срушити Римско царство, па подићи ново царство у коме ће Јевреји бити владајући народ. А Он проповеда да ће на крсту умрети! Неприхватљиво! И апостоли су из јеврејског народа, и Пресвета Богородица. Христос, истина, није Јеврејин, у смислу очинства које даје припадност нацији. И Адам није ни Јеврејин ни Србин. Он је општи отац свију. Сви апостоли су из јеврејског народа, и први хришћани, али је већина остала ван Цркве, нису веровали да је Христос прави спаситељ.

Што будемо ишли даље, биће све теже и теже. Христос је знао како ће бити, Он нас унапред упозорава, да знамо и да се припремимо, да и ми не пођемо за том већином која иде у пропаст.

Наше је да се трудимо да будемо заиста људи, спремни да и међу вуцима будемо овце Христове. Бог нас шаље да својим животом и вером приволимо и вукове да и они, ако хоће, постану овце Христове. Али, у сваком случају, најважније је да ми не постанемо вуци. То ће нас одржати и биолошки и морално. А ако морамо да нестанемо, нека нестанемо, као људи. Као нељуди не пристајемо ни да живимо, ни да умиремо. То је порука и наших мученика и новомученика пред двехиљадити пут прослављања рођења Сина Божијега.

Време патријарха Павла донело је исправљање многих неправди које је комунистичка држава после Другог светског рата учинила Цркви.

Донет је нови Закон о црквама и верским заједницама¹⁰⁹, у којем се наглашава да «Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.» (Члан 11, став 2)

Потом је донет и Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама¹¹⁰, којим је предвиђено враћање целокупне имовине одузете после Другог светског рата, применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и других прописа, као и на основу свих других аката којима је она одузимана (члан 1). Предвиђено је да се одузета имовина враћа, по правилу, у натуралном облику, у виду исте или друге одговарајуће имовине, а где то није могуће, давањем тржишне новчане надокнаде (члан 4). Обновљено је и основано више епархија.

Много нових храмова је подигнуто и постојећих обновљено. Само у Београду (који је под непосредном јурисдикцијом патријарха, као надлежног епископа Београдско-карловачке архиепископије) изграђено је или је започета изградња 29 нових цркава, уз довршење радова на највећем православном храму на свету – Храму Светог Саве на Врачару.

Обновљена је Богословија на Цетињу, затим и нове богословије отворене у Фочи и у Крагујевцу. Основан је Богословски факултет у Фочи, који ће касније бити пресељен у Источно Сарајево, а потом се приступило и отварању Богословског факултета у Нишу. При Богословском факултету у Београду основана је Академија за уметности и консервацију. А сам овај факултет, дуго година једина високошколска установа Српске православне цркве, враћен је у састав Београдског универзитета, одакле је, пола века раније (1952), у време комунизма, био избачен.

Откад је дошао на чело Српске православне црквe, патријарх Павле посебно је инсистирао на повратку веронауке у основне и средње школе.

Она је прво уведена (као обавезан предмет) у Републици Српској, и то још за време грађанског рата у Босни и Херцеговини. Патријарх је с посебном пажњом пратио како се спроводи настава и какво је интересовање деце. Нека од тих запажања изнеће и у разговору са овим аутором, крајем 2000. године:

– Кад је то заживело, деци је дат писмени задатак да напишу како су доживели веронауку. Било је 16.000 одговора. Требало је да се издвоје они најкарактеристичнији и да се објави књига. Надао сам се да ће изаћи књига, па сам само некe прочитао. Запамтио сам три одговора.

Једна девојчица седмог разреда пише: «Веронаука је добра ствар. Сад знамо и оно што раније нисмо учили ни у школи ни у кући. Само, требало је да буде уведена и раније, а требало би да се уведе и за наше родитеље, али и за неке бабе и дедове». Ето, дете је схватило и ону другу страну. Црква православна никада није била против онога што се учи у школи. То је за наш живот у овом свету. Али, то је само једна страна нашег бића, а ми имамо и другу страну нашег бића, душу, којој је, као и оној првој, потребна и храна и одећа.

Друга девојчица из осмог разреда пише: «Првог часа смо имали биологију. Учили смо да је човек постао од мајмуна, да су мајмуни и људи пoлубраћа од истих предака. Пошто смо на веронауци учили да је Бог створио човека, то двоје не иде некако заједно. Још смо млади да схватимо шта је истина, али када одрастемо, биће нам јасно».

А један момчић пише: «Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек». Ето, и то је поучно, да водимо рачуна да вероучитељ не буде рђав човек. Веронауку треба да износи са свешћу да та млада, слободна бића, кад одрасту, схвате. А да ли ћe прихватити или неће, то зависи од њих.

Све те вође материјалистичке и комунистичке прошле су кроз веронауку, пошто је она између два светска рата била обавезна, али им није сметало да буду то што су били, материјалистички орјентисани.

То не значи да ми не тражимо да буде веронаука, а колико сам ја обавештен, сви су изгледи да ће (и у Србији – прим аут.) бити уведена као обавезан предмет, али да се непунолетној деци родитеља који то не желе, као и пунолетној деци која то не желе, веронаука не предаје. Дакле, да буде обавезно само за оне који то желе. А избор да буде факултативан, слободан, без присиле. Јер, било би противно и православљу и хришћанству да се то натура.

Управо тако како је, у том разговору са овим аутором, патријарх Павле најавио, од почетка следеће школске године, од јесени 2001, поново је уведена веронаука у основне и средње школе Србије.

Од тада, пред почетак сваке нове школске године, патријарх Павле, у својству митрополита београдско-карловачког, окупља све катихете (вероучитеље) из своје епархије и разговара о њиховим проблемима и о дужностима које их чекају. Тражи од њих да хришћански живе, да личним примером сведоче оно о чему причају на часовима веронауке. Јер, ученици доста уче на њиховим примерима и преко њих се везују за Цркву. Подучава их, такође, да деци објашњавају кроз приче прилагођене њиховом узрасту, јер је и сам Господ говорио кроз приче. Помиње за пример, рецимо, библијску причу о сејачу и семену, која се може испричати тако да привуче пажњу и да буде јасна и детету, али и тако да буде поучна и за сваког одраслог човека…

Двадесети век за српски народ био је, по многo чему, трагичан: чести ратови, милиони страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског духовног бића, разни притисци из света, унутрашње неслоге, пристајање власти на разне врсте националног понижења и самоуништења, ограничавање многих права и слобода, али и спутавање перспективног развоја…

Зато сам, у разговору који сам имао крајем 2003. године¹¹¹, патријарха Павла упитао:

– Ваша Светости, све ово што се са Србијом дешавало у двадесетом веку и што се данас дешава, да ли је, како би неки рекли, «Божја казна», опомена или ново искушење?

– Разуме се да, на сваки начин, има наших греха, због којих страдамо, али има и непријатеља који бескруполозно насрћу на нас и који нас у свету оцрњују као нељуде. Има наше кривице, то стоји, али има и кривице другога!

Ако то што нам се дешава схватимо као опомену, да водимо рачуна шта и како ми чинимо, биће добро, а ако то не узмемо у обзир и тако не схватимо, биће казна, па ће онда она да нас опомене. Наше је да чинимо да они који долазе после нас живе у мирнијим, слободнијим и праведнијим приликама него што смо ми живели.

Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек.

Пре неку годину Шиптари су у један пропуст испод пута поставили велику количину експлозива и повезали га електричном жицом да би могли да га активирају са даљине од шездесет метара, знајући да ће туда проћи два пуна аутобуса српских жена, протераних са Косова и Метохије, које су кренуле да за Задушнице на гробљу својих покојника запале свеће. Пропустили су међународну полицију, која је била у пратњи, а онда чим је наишао први аутобус, експлозив су активирали. Њих тринаест је одмах погинуло. Био сам на опелу. Да су само мало касније активирали, нико од њих шездесет у том аутобусу не би остао жив!

Шта им је то требало?! Знали су да у аутобусу нема ни војника, ни митраљеза, ни топова… Само уцвељене жене које иду да запале свеће својим најмилијим! Кад би се, не дај Боже, од мене тако нешто тражило, не у овим годинама, него док сам био млађи, кад наиђу Шиптарке, или неко други, да ја активирам експлозив или, ако то нећу, да будем са њима у аутобусу. Е, сад, шта бих изабрао, то бисмо видели. Али, знам шта бих морао. Ни по коју цену не смемо на тај начин да враћамо, а камоли то да ми учинимо. Бранити се морамо, али не нељудски.

– Шта је то чему би као народ требало да тежимо, шта би требало да чини свако од нас појединачно, као припадник народа чију судбину дели? – било је моје следеће питање.

– По речи Христовој, «што желите себи, то чините другоме». Кад бисмо ми тако поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико болница, ни затвора…, нити би било толико разних тешкоћа. Али, кад ми имамо за себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога другу меру… Што желимо себи, тo да чинимо и другоме. Једноставна реченица, али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити да враћамо нечовечно.

– Свако од нас да чини онолико колико до њега стоји, како то ви често упозоравате!?

Свакако. Апостол Павле каже: «Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима». Разуме се, ако су моје моћи да носим тридесет килограма, а додате ми још само пола килограма, ја падам, више не могу да носим ништа. О томе се ради. Ни Бог од нас не тражи више, али ни мање. Свети Василије Велики каже: «Не пружајте се према ономе што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је испод снаге». Изједначити меру треба, да као сарадници Божји учинимо што можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни. Да нам није Он за пет стотина година ропства помагао, не би од нас Срба ништа остало. Требало је «само» да промениш веру, па да имаш сва права! Али, наши преци су знали да ће тиме неупоредиво више изгубити, него што ће добити. Требало је издржати тих пет векова!

«Будимо људи» речи су које патријарх често изговара. Једноставне, а тако моћне, поготово када их изговара човек велике духовне снаге, код кога свака реч има пуно значење. Кад живи по тој речи.

Иако разумљиве свима, сматрао сам за сходно да приупитам Његову Светост:

– Кад кажете те речи, шта све под њима подразумевате?

– Према нашој вери објашњава патријарх ми смо од Бога створени са разумом, срцем, oceћaњем и вољом да можемо да остваримо оно што ум и срце нађу да треба да остваримо. И још са слободом. Можемо онако како Бог xoћe и због чега нас је створио, а можемо и другачије. Е, сад, видите, бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо и образ и душу, утолико је још већа заслуга и још већа част пред Богом.

Бити човек, значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божје и дати одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега и свачега, свакојаких појединаца, али као целина…

Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: «Бpaћo и сестре, ако дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били, да вас ставе пред јаме и да имате само један исход, да ви бацате у јаме, а да пре тога вадите очи онима које вам доведу, зато што нису исте вере, и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се не покајаше…

Бити човек, то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека.

– Бранити себе од другога, али и другога од себе! Имати и јунаштва и чојства? – питам, подсећајући на речи које, такође, често помиње.

– И једно и друго. Јунаштво је бранити себе од непријатеља, а чојство је бранити непријатеља од себе. Свети Петар Цетињски који је био митрополит, а уједно и господар Црне Горе, у две битке је командовао против скадарскога паше. Црногорци су у обе битке победили. Уочи самог почетка друге битке, он ће пред војском да каже: «Карамахмут-пашо, шта сам ти ја крив, шта ти је крив мој народ? Ако сам ја крив, е дабогда први погинуо, ја из ове борбе не изашао жив! Ако си ти крив, е дабогда огњем живим сагорео!» Битка почиње, Црногорци потисну Турке, Карамахмут-паша на коњу да осоколи своје људе, коњ се спотакну, он падне с коња, а један Црногорац који ту би, а није неки јунак био, одсече му главу. Битка се завршила, свети Петар седи на бојном пољу, доносе му трофеје што у боју са Турцима задобише, донесоше му и главу Карамахмут-паше. Он га није познавао, али један који га је знао, потврди да је то глава Карамахмут-паше. Гледа гa свети Петар, па рече: «Е, Карамахмут-пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани да си дош’о да од нас сирака узмеш!?» Онда ће рећи: «Иако је непријатељ, он је сада мртав, где тело, ту и глава да му се сахрани!» Међутим, убрзо му јавише да су Црногорци спалили тело. Да ли зато што су чули то штo је рекао или је он то, као свети, прозрео…

Ето, то је чојство и јунаштво, да се он моли: «Ако сам ја крив…» зна да није крив, а можда је крив и не знајући «…е дабогда први погинуо», а «ако си ти крив…» Мислим да схватате о чему се ради: не да се не бранимо, али да се бранимо, заиста, као људи!

У пролеће 2002. године у Србији (без Косова и Метохије, које је тада било под међународном управом, без приступа српске власти) урађен је ПОПИС становништва, чији су резултати многе изненадили: 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око 4,5 одсто да су неопредељени, а само 0,5 одсто да су атеисти. Питао сам Његову Светост како објашњава да се толико људи изјаснило да су верујући, када се има у виду да су у међувремену, после Другог светског рата, цркве углавном биле празне…

– Треба имати у виду стање које је код нас бивало предочава патријарх. Почетком двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе, породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник… Али, време нас претиче. Дванаесте године¹¹² рат за ослобођење од Турака, тринаесте¹¹³ рат са Бугарима, онда од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од paтa, што од епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва… Док се оно што је остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним поступцима, несрећама и катастрофама.

– А онда време прогона Цркве од безбожничке власти…

– Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба материјалистичко, хоћеш-нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној и у средњој школи, и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло се у крајност. Дошло се до самог зида. И сад су људи, да кажем не за инат, негo из суштине ствари, прешли на другу страну. Нисмо смели да кажемо да смо верујући, е сад ћемо да кажемо да смо верујући!

Разуме се, код нас, у нашем народу за то време, и турско и аустријско, из свих ових ратова, све је мање и мање народ знао своју веру. Несравњиво више су знали и римокатолици и муслимани, него ми. Падало се све ниже и ниже. Ни свештеници нису били нешто пуно учени… И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић¹¹⁴, људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и чесница, и… – једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат, мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали Краљевића Марка: «Пошто би се потурчио, Марко?» А он ће: «Не бих нипошто, сем за инат!»

Тако млади људи, тражећи суштину, а видећи ону једностраност материјалистичку, сад су дошли до тога да се слободно изјасне да су они и верујући. А о вери, углавном, мало знају. И по томе се види шта значи та једностраност. Како би изгледало када бисмо ми рекли: не треба да се бринемо за тело, за царство земаљско, већ само за душу и царство небеско!? То би, исто тако, била једностраност. Тога се морамо чувати. Човек је и тело, али је и душа. Човек је и земаљски, али је и небески.

– И сама та тако велика бројка оних који су се изјаснили да су верујући доста говори – констатујем и питам Његову Светост: – Који су ваши практични савети онима који теже духовном узрастању, али се тешко сналазе у овом свету пуном свакаквих искушења?

– Трудити се, што на крају крајева сваки човек једанпут мора да реши, да се одгонетне питање циља и смисла живота. Један младић пита Алберта Ајнштајна, тако велико научно име, нашег старијег савременика, али и зета, јер му је жена, Милева Марић, из Баната: Који је смисао живота? А Ајнштајн каже: «Имати одговор на то питање значи бити религиозан».

Наука коју учимо у школама и факултетима даје нам одговор на питање како да живимо, како да производимо, како да поделимо, како да се хранимо, како да се лечимо… Али је циљ целокупног живота непознат. А младић онда каже: «Зар нама не би било боље да то питање уопште не постављамо? Јер, ако постоји циљ, ко га је поставио, ми нисмо. Да смо га ми поставили, ми бисмо знали. Ево, на крају крајева, и биљке и животиње милиони и милијарде година и пре људи па и данас постоје, свакако не постављајући питање циља и смисла живота. Једноставно, задовољавају се фактом – постојимо». Али, кад би оне имале разум који имамо ми, да ли би се оне задовољиле голим фактом – постојимо, па шта има ту да питамо?

Кад решимо питање циља, онда ће нам све остало бити лакше да решимо.

Када су Светом Василију Великом, у четвртом веку, поставили то питање, он је рекао: «На то питање одговарали су стари грчки филозофи, али се нису слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање (једи, пиј, уживај), други да је циљ живота стицање богатстава (и онога што богатство пружа), трећи да је циљ живота стицање славе (научне, уметничке, спортске). Неки опет да је циљ – стицање власти и онога што власт човеку пружа. И тако редом. А ми сматрамо да је циљ нашег живота стећи блаженство: почети га у овоме свету, а наставити га у ономе свету бесмртности». Блаженство, дабоме, није срећа. Срећа не зависи од нас, а блаженство зависи само од нас. Блаженство можемо имати у свакој прилици.

Реч о томе има Свети Јован Златоусти, који је живео кад и Василије Велики, у четвртом веку. Он је био епископ, а у то доба цар и царица у Цариграду били су јеретици, аријанци, веровали су да Христос није син Божји, него први створ Божји, па се у том смислу може назвати сином Божјим. То је било осуђено на Првом васељенском сабору у Никеји, али су цар и царица остали и даље при томе. Свети Јован је говорио против те јереси, а цар и царица су осетили да је реч о њима. Онда ће цар да сазове своје саветнике, па ће да каже: «Мислим да овај епископ Јован не зна ко је он а ко сам ја. Штa треба да учинимо да он дође себи, памети?» Један ће од тих саветника да каже: «Господару, у тамницу гa баци, па нек тамо прича шта хоће!» Други: «У прогонство, па нек тамо међу Хазарима говори шта му воља!» Трећи: «Одсеци му главу, мртва глава не блебеће!» Четврти: «Одузети му имање, пa ће доћи он себи!«…

А један до чијег мишљења је цар највише држао, ћути. «Шта ти велиш?» упита ra цар. «Господару, сви ови савети не вреде ништа», одговори овај. «Ја познајем тога човека: Ако га бациш у тамницу, он ће кад буде улазио целивати онај довратак и рећи: ‘Господе, због Тебе сам ја сад овде.’ Ако га пошаљеш у прогонство, он ће кад дође тамо целивати земљу и рећи: ‘Господе, Ти си свуда, Ти си и овде, Ти знаш да сам ја због Тебе овде протеран.’ Ако му одузмеш имање, то и није његово, него црквено, он тим имањем издржава сиротињу, па ћеш онда ти себи навалити на врат сиротињу, а ко је могао сиротињи да угоди!? Ако му главу одсечеш, он ћe да каже: ‘Господе, моја глава одлази жива у руке Тебе Бога живога!»» «Како ти то велиш, ми немамо уопште могућности да му доакамо!» вели цар. «Има један начин», каже овај. «Ја познајем тога човека, он се ничега не боји колико греха. Ако будеш могао, господару, да га присилиш или наговориш да учини гpex, доакао си му!» Тек ће цар: «Е, нема тога човека који може Јована да присили или наведе на грех!»

Ето поуке и за нас: Не бојати се ничега колико греха који нас одваја од Бога и ствара немир у нашој души! А кад будемо имали мир са Богом, имаћемо мир у души, тим миром ћемо деловати у породици, у друштву у којем се крећемо и онда се не треба ничега бојати!

– Шта је за хришћанина најважније да зна? – било је моје следеће питање.

– Оно што поменусмо, да зна циљ и смисао живога. То је најважније. Ако то зна, онда ће он моћи и да употреби своје снаге и дарове на оно што је добро и племенито, и њему, и породици, и његовом народу, свима. Разуме се, да зна и ону реч: «Што желите себи, то чините другоме».

– Једном сте рекли да је најважније да хришћанин зна да се моли… – додајем.

– Да. Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим Оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо.

Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања.

Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божју. Он схвата да се не исплати да и хиљаду година живи у греху, а да после целу бесмртност буде у мукама.

Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све.

Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан.

Док прва два мисле на себе – један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено – овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.

– Да не буде само молитва речима, него и делима, свим бићем својим… – додајем, упитно.

– Христос каже; «Што ме зовете Господе, Господе. Неће ући у царство небеско онај који говори Господе, Господе, него онај који твори вољу Оца мога». Православље, то је вера која се зна, али зна како да њоме живимо, поступамо, владамо се. Православље је начин живота.

Боравећи увек међу својом паством, а као велики духовник, патријарх Павле могао је добро да сагледа колико је ко, према духовном узрасту, cпpeман да се држи Божјих заповести: ко је способан за акривију, а коме је, и у којим приликама, потребна икономија. Отуда и његово студиозно разматрање и појашњење ових принципа, у његовим чувеним одговорима у Гласнику Српске православне цркве. Патријарх Павле износи став о безусловној важности канонских прописа, напомињући, при том, да «и један и други принцип, акривије и икономије, Црква примењује у истом циљу, спасења верних вршењем заповести Божјих, али узимајући у обзир њихове моћи и околности живота»¹¹⁵.

И на моје питање – колико Српска православна црква данас користи принцип икономије, снисхођења приликама у којима живи њена паства? – патријарх даје опширнији одговор, да би он сваком био и разумљив и поучан:

– Свакако, држи се и принципа икономије и принципа акривије. Акривија налаже да се строго држимо прописа, а икономија да у датим приликама морамо сагледати целокупну стварност човека. Свети Јован Златоусти каже да пастир духовни треба да води рачуна хоће ли човек који то заслужује моћи да прими епитимију, ону казну коју гpeси његови захтевају. Јер, ако не може да је прими, то би било исто као кад би ти хтео да закрпиш оно место које је подерано, а одереш од онога што је здраво. Тако се ту мора употребљавати икономија, попуштање до једне границе, а онда строго, како правила налажу. Е, сад, где ћe бити та граница, то зависи од духовног узраста.

У почетку су икономија и акривија далеко једна од друге. Колико ми духовно узрастамо, толико се удаљеност између њих скраћује, све док се оне не сретну, док ми не дођемо до тог духовног узраста да знамо и примењујемо оно једно једино што је потпуно исправно.

А дотле, морамо се држати и једног и другог, према мери нашег духовног узраста.

Кад је апостол Павле био ухваћен од непријатеља, ухвате га земљаци његови, римски управник рече да га поведу пред јеврејски суд да га саслушају… Међутим, сестрић његов дозна да се четрдесет људи заверило, ако дође на јеврејски суд, да ће га убити, па оде и то каже римском управнику. Овај нареди да одмах неколико војника на коњима, неколико пешке, и са апостолом Павлом на коњу, одведу га у Кесарију. Јер је апостол Павле као римски грађанин имао право апелације на цара. Пошаљу га у Рим, на Царски суд. Била је јесен. Путовали су лађом. Кад су дошли до Крита, предложише да ту застану, јер долази зима. Апостол Павле саветује да нађу бољи залив, пошто овај није баш згодан за зимовање. Утом се време пролепша, па власник брода рече капетану да крену за Рим. Лађа је била пуна пшенице. А он је господар и лађе и пшенице. Пођу они. Време се промени, настаде бура која никако да стане, тако да данима нису могли да виде, штo се каже, ни сунца ни месеца. Од страха од опасности капетан нареди да се пшеница избаци. Господар лађе се побуни, неће ни да чује. Капетан каже: «Ако дође до бродолома, оде ти и брод, оде и пшеница, одосмо сви». Нареди потом да се избаце и оне лађарске справе које нису најнужније, да би се олакшала лађа. Нико ништа не једе, а њих је више од 270 било на лађи.

Једног јутра апостол Павле ће да каже: «Браћо, молим вас, оснажите се храном, видим изнемогли сте, анђео Бога Кога ја служим, ноћас ми се јавио и рекао: ‘Павле, лађа ће се разбити, вама ни длака са главе неће фалити."» И они се мало охрабре, почну да једу. Морнари измере дубину, кад она се смањује, схвате да се приближавају копну. Измере опет, дубина се још више смањује. Крену онда морнари да спусте чамац, као хоће нешто да поправе на прамцу. Апостол Павле каже капетану: «Ако ови људи не остану на лађи, спасти се неће нико». А војници пресеку оне конопце који су држали чамац, чамац падне у море. Већ су дошли гoтово до хридина. Од оних валова лађа набије прамац на хридине, валови разбију крму… И сад неко уз помоћ делова од лађе, неко пливајући, дочепају се копна, ту на Малти.

Војници хтедоше да побију сужње, међу њима и Павла. А капетан, да би их сачувао, нареди војницима да они најпре испливају, па ће онда видети шта ће са њима, да не би могли побећи. Кад су изашли на копно, становници донесу грања да се ови огреју и осуше. Апостол Павле узе сноп грања да стави на ватру, а уто му се змија обеси о руку. Он ју отресе руком. А они около кажу: «Овај човек је сигурно убица, кад се спасао од мора, неће од змије». Међутим, видевши да њему не би ништа, онда ће да кажу: «Овај човек је Бог!»

Ето, видите: из једне у другу крајност!

А шта нам ово говори: Власник лађе је за акривију, за строгоћу – не може да се баца пшеница. Капетан је за икономију – не вреди ти задржати пшеницу, а да пропадну и лађа, и пшеница и људи. Ни једно, ни друго није било ефикасно, једино је апостол Павле тачно рекао: «Лађа ће се разбити, вама ни длака са главе неће фалити».

Суштина је, дакле, та: Кад узрастемо, тачно ћемо знати шта у ком моменту да употребимо!

Патријарх Павле је врло практичан човек, окренут је ка Горе, али зна да се оно чему тежи стиче само преданим, вредним и поштеним радом у овоземаљском свету. Зато у наставку разговора упитах какав треба да буде однос човека према свету у којем живи? А одговор Његове Светости био је, као што ће се видети – врло поучан:

– Свакако, морамо имати у виду у каквим смо приликама. И ту ћe нам моћи да помогне апостол Павле. Кад је он био у Атини, на Ареопагу, ту где се скупљао народ, где су Атињани долазили или да нешто ново чују или да нешто ново кажу. Било је мноштво народа, а апостол Павле ћe да каже: «Људи, пролазећи кроз ваш град, ја сам видео да сте веома побожни. Међу жртвеницима боговима видео сам и један жртвеник Богу непознатом. Тога Бога, кога ви не знате, али га славите, ја вам проповедам». Видите како је он ухватио везу са оним што јесте, са идолопоклонством, да би довео до онога што треба да буде. Да је он њима рекао одмах: ви сте незнабошци, идолопоклоници, лажним боговима се клањате… они би се дигли, отишли, не би имао коме да каже. Овако је он, не испод жита, него де факто ухватио везу са оним штo jе стварност. To није превара, то је хватање везе са оним што постоји.

И у овом времену у којем смо, ми морамо ухватити везу са овим што постоји, да учинимо колико можемо да наш народ схвати суштину вере своје и да се духовно уздигне.

– Многи, поготово млади, у свом несналажењу упуштају се у неки илузорни свет. Како им помоћи да се утемеље у стварни свет, овакав какав јесте?

– То је оно питање циља и смисла живота. Треба одгонетнути: Штa је човек? Зашто је Бог створио човека? Знајући то, зна се циљ живота. Према Светом Јовану Дамаскину, Бог по природи својој има блаженство. По природи својој… Он има и разум, има и слободу, има и блаженство. Али се Он није задовољио да само Он има блаженство. Он је желео да постоје бића разумна која ће учествовати у томе блаженству. И ствара анђеле, ствара људе. Људи су мало мањи од анђела, jep анђели немају тело, а људи имају и тело, али имају и душу.

С друге стране, људи се могу упоредити и са животињама: оне имају инстинкте које имамо и ми, имају органе које имамо и ми, али немају разум који ми имамо.

Дакле, ми са анђелима имамо душу, имамо дух, а са животињама имамо тела и органе које оне имају, с тим што оне немају оно што ми имамо разум, осећање, вољу и слободу.

Колико је до сада генерација људи било и помрло на овом свету, и ми ћемо помрети, и ко зна колико ће их још помрети до краја света?! Е, сад, треба се запитати какав је циљ и смисао нашег живота, кад ми у једном периоду имамо свест и разум? Кад човек то реши, зашто је на овом свету, биће му лакше да се у њему снађе. Ако нема одговора, онда лута. А по речима Светог Јована Дамаскина, циљ и смисао живота јесте да стекнемо блаженство на овом свету, да бисмо га наставили у царству небеском, бесконачном.

– Честа су позивања на «људска права», која се неретко косе са основним нормама морала (као што је, рецимо, случај са заговарањем «права» на истополни брак). Какав одговор у таквим случајевима дати?

– Што будемо више духовно узрастали, ми ћемо све мање улазити у сукоб са оним што је стварно суштина. Знаћемо у свакој датој прилици да дамо прави одговор. На пример, лаж нам је толико прожета, као да је, ШТO се каже, доносимо још из утробе материне. А борити се против лажи… Не може човек одједанпут да је савлада. Мора у етапама. Зашто ми лажемо? Лажемо још као деца, да избегнемо одговорност за нешто што смо учинили: појели слатко или неку пару више потрошили… А постоји и друга страна. Рецимо, овај случај: у Другом светском рату дођоше Немци у село из ког су пре тога сви побегли, и деца, и жене и људи. Питају једног човека где су отишли ти мештани. Ако каже куда су отишли, они ће их побити, ако каже «не знам», слагаће. Е, сад, у тој ствари, кад су у питању други, њихов живот, њихов опстанак, а не избегавање личне одговорности, он још и може да слаже. То је други ниво, друга етапа.

Кад и то савлада, с обзиром на то да је Бог истина, а ђаво је лажа и отац лажи – Истина, то је највећа личност, то је Бог; кад смо са Истином, ми смо са Богом – кад дође на тај ниво да му је истина најважнија, он на оно питање Немаца може само да каже: «О томе вам не могу рећи ништа!» «Ти знаш, а нећеш да кажеш, е, онда ћемо ми тебе!» запретиће они. «То може!» биће његов одговор, зарад Истине.

Схватате ли како морамо узрастати, јачати се, да дођемо до истине?! Нећемо доћи у сукоб са датим потребама, нећемо давати лажне одговоре, негo ћемо рећи баш оно што треба.

Кад узрастемо, онда нећемо доћи у сукоб са односима у животу и питањима других у животу. Схватате ли то? Имаћемо одмах одговор да се не коси са моралом и да не штети животу људи.

Сад конкретно о томе што поменусте. Има о томе у Старом завету. На јужној обали Мртвог мора, у Палестини, био је град Содом, у коме се покварило и мушко и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре. Они наврате код Аврама, једног светог човека, праоца јеврејског народа. Он их угости. Сутрадан пођоше они пут Содома, а Аврам као добар домаћин пође да их испрати. Један од њих ће да каже: Нећемо да кријемо од Аврама; Бог нас је послао у Содом, јер су греси тога града стигли до Бога и тај град мора да се уништи. А Аврам ће: «Може бити да има педесет праведника у граду, па зар да буде праведнику као неправеднику?» «Ако нађем педесет праведника, поштедећу цео град», вели анђео. Мало даље Аврам ће рећи: «Може бити да има четрдесет праведника». На то ће анђео: «Поштедећу град ради оних четрдесет». И тако је Аврам ишао све до десет. «Нећу их погубити ради оних десет», рече најпосле анђео. Аврам даље није ишао, јер је знао да је у доба Ноја било свега осам праведника и Бог грешнике није поштедео, пустио је потоп.

Кад су дошли у Содом, анђели навратише код синовца Аврамовог Лота. Цео град се скупи, па почеше викати Лоту: «Где су људи што дођоше синоћ к теби? Изведи их к нама да их познамо». Лот изађе, па им каже: «Немојте, браћо, чинити зла. Ево имам две кћери, које још не познаше човека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су зато ушли под мој кров». «Овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди», кажу они, па навале на врата да их извале. Анђели учине што је требало да се они смуте. А Лоту рекоше да са женом, две кћери и младићима за које мисли удати кћери, изађе из града. Младићи за које је намеравао да уда кћери, не повероваше. Пођоше само Лот, жена му и две кћери. Један анђео кад их изведе, рече да се не смеју окретати док не стигну на брдо које им показа. Међутим, Лотова жена не издржа, јер све оставља, окрете се и поста слан камен.

И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину.

Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: «Рађајте и множите се». А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност.

После тако исцрпног, на Библији заснованог одговора, указујем патријарху и на једну охрабрујућу «слику»: да се у црквама највише може видети младих и образованих људи, и то оних школованих у «школама без Бога», за разлику од претходног периода, времена комунизма, када су цркве углавном биле празне и када су међу онима који су долазили најбројнији били старци и старице. Замолио сам Његову Светост за одговор: како као духовни пастир објашњава и гледа на то да се млади после толико «материјалистичких лекција» окрећу Цркви?

– Знате, свега су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји. Људи су под притиском материјалистичким дошли у ситуацију да мало дубље размисле да ли тај смисао постоји или не постоји. Према Достојевском, од хлеба нема ништа битније. Ко ти даје хлеб, ти ћеш ићи за њим. Али ако неко завлада твојом савешћу, ти ћеш бацити хлеб онога и поћи за оним који те убеди у смисао и циљ твога постојања. Човек ће пре пристати на самоубиство, него на живот без смисла.

На крају разговора који сам са Његовом Светошћу водио на измаку 2003. године, желео сам да чујем и одговор о односу Цркве и државе, па сам упитао:

– Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он не храмље, нити пада, него слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави могу највише помоћи?

– Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као телесним бићима, као земаљским, а Црква ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо ми и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.

У византијско доба важио је принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Држава је водила рачуна о једној страни, а Црква о оној другој, духовној. Господ Исус Христос каже: «Не живи човек само о хлебу, него и о свакој речи која излази из уста Божјих». Христос не каже да човек не живи о телесној храни, јер је он тело, али није само тело, него је он и душа, а за душу треба храна духовна. Дакле, не живи човек само о хлебу, није он само земаљско и телесно биће, него о свакој речи која излази из уста Божјих. По тој науци, знамо ко смо, зашто смо на овом свету, какав је смисао живота, какав је смисао ових страдања и мука које нас сналазе.

Душу треба и нахранити и оденути. Каже се да ћe грешници на Страшном суду бити голи, па ћe се видети сва срамота голотиње њихове. Треба нам, дакле, и храна, и одело, духовно. Потребно је борити се за врлине, а чувати се греха објаснио је и упозорио патријарх Павле.

И по преласку из Призрена у Београд, на дужност патријарха, ништа суштински није се променило у Павловом животу, осим ШТO је имао још више обавеза служења и одговорности. Наставио је да живи како је живео целог живота, у свему строго монашки.

Мислио је да ће да станује у патријаршијској кући у београдском насељу Сењак, иначе, предвиђеној за становање црквеног поглавара. И сам је желео да живи у овој кући, због близине манастира Ваведења, где би одлазио на богослужења. Када су из Призрена допремљене његове скромне личне ствари, сестра од тетке Агица (ћерка тетке Сенке, која га је одгајила) и унука покојног брата Душана, а самим тим и његова унука Снежана, које су живеле у Београду, отишле су да му помогну да распакује ствари и да среде кућу у којој ће становати. Патријаршијска вила била је прилично оронула: бетонска ограда степеништа само што се није срушила… Ипак, од намештаја је имала готово све што је потребно; у спаваћој соби био је прилично очуван француски лежај… Патријарх је рекао да се од ствари ништа не дира, нека све остане тако како јесте, али да се унесе његов кревет, довезен из Призрена. А био је то најједноставнији и најскромнији лежај: преко обичног металног рама, на који су наварене четири ногаре, постављене су даске, а преко њих у платненој врећи шушке од кукуруза. Без јастука.

Међутим, одмах се испоставило да би због великих и сталних обавеза било нецелисходно да станује у овој кући, јер би се доста времена потрошило на одласке и доласке. Зато је већ првог дана одлучио да, ипак, живи у Патријаршији. У Патријаршијском двору, код Саборне цркве, изабрао је најмању собу, за коју је унука Снежана претпоставила да је некада била предвиђена за батлера: широка само два метра, таман колико да се кревет углави између два зида, изнад кревета у облику ћириличног слова П постављена је даска која је служила као полица на којој би се одложиле књига, наочаре, чаша за воду или нека друга приручна стварчица. Ту је још један стари орман, једна столица и сеф. Сматрао је да му више ништа није потребно. Остали део великог патријаршијског стана користио је за пријем гостију.

У Патријаршијском двору наставио је да живи као да је у било којој другој монашкој келији. Устаје рано, у четири сата или још раније. Обавља своје дуго молитвено правило, чита јутарњу монашку молитву: « Уставши од сна припадамо Tи Благи…» Затим поспрема своје одаје. А онда, обично око шест сати, одлази на јутарњу Литургију у патријаршијску капелу Св. Симеона Мироточивог, на трећем спрату истог здања.

Већ од пет сати могло се видети мноштво људи и жена како журно иду према Патријаршији да би присуствовали Литургији коју служи Његова Светост. Због тако великог броја верника, патријарх је у међувремену почео све чешће јутарњу Литургију да служи у великој сали Патријаршијског двора, која се налази у приземљу и која може да прими око пет стотина душа. И на тај начин српски првојерарх кренуо је у сусрет верницима: у сали има више простора него у капели, а тиме се и паства његова, међу којима има доста старијих људи, поштеђује да се степеницама три спрата пењу, до капеле на врху зграде, што поготово зими није лако, с обзиром да је у то време још мрак.

Литургија коју Његова Светост служи траје дуже него што је уобичајено, највише због помињања у молитви мноштва људи којима је потребна помоћ. На службу патријарх долази с хрпом цедуљица, са именима преминулих, болесних или оних који су у некој другој невољи, а које му, уз молбу за помен на богослужењу, уручују њихови најближи.

После Литургије, патријарх држи кратку проповед присутним верницима, а која се увек односи на Јеванђеље које се тога дана чита. Циљ проповеди је поучавање, зато говори само онолико колико је потребно да би објаснио оно о чему говори.¹¹⁶ А речи његове су сасвим прецизне и свима разумљиве.

Ако не иде на пут, следи обичан радни дан испуњен молитвом, радом и другим пастирским и душекорисним активностима. После доручка, од девет сати, код патријарха на реферисање долазе његов марљиви секретар протођакон Момир Лeчић и други најближи сарадници, да би потом, до ручка, уследили радни састанци, пријеми или неки други послови предвиђени и заказани за тај дан. Одмара се врло кратко. И то углавном активним одмором: каквим физичким радом од умног рада, и обрнуто, умним радом од физичког рада.

Настоји да не испусти ни вечерње богослужење у Саборној цркви. Ако је био негде изван Београда, жури да стигне до почетка вечерње службе. Тако, рецимо, често је бивало да враћајући се из Пећке патријаршије, после седам-осам сати проведених у аутомобилу, одлази право у Саборну цркву на службу.

Колика је његова молитвена ревност, види се и по томе што за време службе, често одлази за певницу и пева.

После вечерње службе, у свом кабинету прима свештенике из епархије и вернике који траже духовне савете.

Увече, у пратњи оца Момира Лечића, а некад и сам, често је одлазио на разне академије, концерте, пријеме… А по повратку, као и у свакој прилици када има слободног времена, чита или пише, поред осталог, одговарајући и на многа писма верника, свештеника и других људи из света.

Трудио се да не губи време. Када се вози, у било ком превозном средству, готово увек чита: спрема се за обавезе које га чекају или чита молитве. У службеном, патријаршијском аутомобилу, који користи, испред његовог (сувозачког) седишта увек стоји прилично излизан Молитвеник.

Сам о себи у свему брине. И као патријарх понекад би узео да сам себи спреми храну, а храна његова је углавном биљна: у време постова, понедељком, средом и петком то је поврће на води, а другим данима са врло мало уља. Помало рибе узме само када јс то допуштено монашким правилима поста, а меса никад (осим што за Божић и Васкрс узме само по мрвицу, «да би се разликовао од јеретика»). Храну узима само онолико колико је организму потребно. И то храну у складу са сезоном којој припада. Тако, у летњим месецима омиљено јело су му куване коприве и поврће како које доспева… У време поста честа храна биле су му сушене јабуке, ако нема свежих (имао је пуне кесе сушених јабука, сам их исече на кришкице и осуши)… А омиљена пића су му сок од парадајза, расо и боза.

На крају обеда труди се да сваку мрвицу покупи, да се не би бацале. Каже: «Храна коју једемо створена је божанском енергијом, посредством Сунца».

Из тога следи сасвим јасан закључак: расипањем хране, расипају се добра која нам је Бог дао!

При том, често подсећа на сведочења из Јеванђеља, када Исус са пет хлебова и две рибе нахрани око пет хиљада људи, осим жена и деце (Мт. 14, 15–21; Мк. 6, 35–44; Лк. 9, 12–17; Јн. 6:5–14), после чега заповеди ученицима својим: «Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне» (Јн. 6:12). И поред толико нахрањених људи, претече дванаест котарица пуних.

Указује да је сам Господ заповедио да се све покупи.

Патријарх Павле и одежде сам себи шије, крпи и пере. Кад му, рецимо, унука Снежана понуди да нешто помогне, да сашије или закрпи, он то одбије: «Зашто ти да ми шијеш, кад ја умем и имам машину?»¹¹⁷ Такође, сам себи и ципеле поправља и одржава…

Доста полаже и на своје здравље. И ту су превасходни духовни разлози. Јер, како каже: «Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!» И за то даје поучно објашњење: да би душа могла да стреми Богу, од Кога је и дата, она за то мора да има услова, да јој у телу буде комотно; да се не оптерећује гресима, већ оплемењује врлинама!

Отуда и његова порука: «Ни телу више него што му треба, ни души мање него што јој треба!»

Велика је брига његова за све људе, за овај свет. За њега се непрестано моли, зна шта се све дешава, иако не прати медије. У једном интервјуу ће рећи: «Нити имам телевизор, нити имам радио, нити читам новине. Али су прилике такве да оно што је од важности дође и до мене. То, додуше, није политика, већ бити или не бити. Нисам ја, дакле, против овог друштва и његовог добра, јер живим у њему.»¹¹⁸

Патријарх Павле за себе ништа не тражи, а све што има са другима дели.

Тако, једном приликом долазим у Патријаршију код мог пријатеља др Слободана Милеуснићa, управника Музеја Српске православне цркве, а он ме дочекује разнеженим гласом:

– Ево, сад сам био код Његове Светости. Зове ме: «Слобо, сине, ако ниси у послу, дођи до мене!» Одем горе, он ме смести да седнем, а онда ме послужи са кришком лубенице. Каже: «Ево, донеше ми парче лубенице, па велим да поделимо».

Затим ми Милеуснић исприча и ово:

– Деда (тако гa многи од милошта зову прим. аут.) зна кад је коме од нас слава, оно што има, он нам да како бисмо што боље дочекали госте. Он брине не само о нама, својим сарадницима, него и о нашој деци. Распитује се како су, треба ли каква помоћ… Кад има, пошаље им бомбона, чоколаде, воћа…

За себе, оно што му је потребно, неће ништа док не плати. Чтец Његове Светости, дугогодишњи секретар Светог архијерејског синода СПЦ и управник Патријаршијске штампарије Градимир Станић, сведочи:

– Ако му је потребна нека књига или неки папир који су овде штампани, он их не узима док не плати, иако је ово Патријаршијска штампарија, дакле, под његовом управом. Не жели да због њега ико има трошкове.

Слично сведочење има и писац Радослав Братић, приређивач једне његове књиге, који ми казује:

«Док сам правио књигу интервјуа и беседа Његове Светости патријарха Павла Молитве и молбе, одлазио сам често у Патријаршију код његa. Кад је књига изашла, издавач је послао педесет примерака да патријарх раздели у Цркви. Он је скупио паре и када сам дошао, избројао је тачно колико коштају књиге. Ја сам му рекао да су то ауторски примерци и да се не плаћају. Патријарх је одговорио: ‘Нема ништа бесплатно!’ Једва сам га убедио да не треба да плаћа своје књиге!»

Сви смо ми најамници Господњи и свако од нас на земљи треба да одради своју плату, према својим могућностима знао је често да подсети овај гласовити предстојатељ Српске цркве.

Пошто Црква празнује само три рођења: Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Претече, патријарх Павле ни на који начин не обележава свој рођендан. Тога дана служи Литургију у славу празника Усековања главе Светог Јована Крститеља. Али, и поред тога што не слави свој рођендан, за ту прилику, као и за његов имендан, хиљаде честитки из целог света стигне на његову адресу. На честитке црквених поглавара и високих представника световних власти лично отпише, са захвалношћу на лепим жељама.

Из истог разлога не слави ни туђе рођендане. Примера ради, енглеска амбасада сваке године приређује пријем поводом рођендана њихове краљице. И увек се позива српски првојерарх. Патријарх Герман је одлазио; дочекиван је с великом пaжњом, за њега и његову пратњу обезбеђивано је почасно место. Али, патријарх Павле ниједном није отишао.

Његова Светост патријарх Павле лично слави само своју крсну славу – Лазареву суботу.

Страдања која је подносио као епископ Рашко-Призренски наставила су се разним другим тешкоћама, које је имао по преласку у Београд, на дужност српског патријарха. Управо у то време отпочињао је распад дотадашње државе (Социјалистичке Федеративне Републике Југославије), уследили су ратови, разни притисци и ултиматуми из света, све тежа економска криза, међустраначке борбе…

Комунизам се урушио, али су и даље увелико остала стара (у међувремену изграђена) схватања места и улоге Цркве у друштву… Схватана је она и даље од многих тек као некаква «друштвена организација», којој припада само онолико простора колико јој то држава допусти.

У центру Београда, 9. марта 1991. године, организоване су велике демонстрације, које ће, у нешто измењеном облику, потрајати и следећих неколико дана: на Теразијама су демонстрирале присталице опозиције, а на Ушћу присталице власти. Претило је да дође до обрачуна. Са импровизоване говорнице код Теразијске чесме патријарх Павле се обратио окупљеним студентима: «Браћо, децо Светог Саве и предака наших славних, долазим овде са трона Светог Саве, да вас замолим у интересу свега нашег рода, да имајући у виду општи интерес у овако тешким приликама и невољама нашег народа, да сва ова наша питања расправљамо тамо где то треба да радимо, на миран начин, да се у миру разиђемо…»

Говор његов прекине понеки звиждук, али се одмах и ућутка.

«Поћи ћу и на ону другу страну, да и њих исто молим да се у овако тешким приликама разиђу… Све је ово наш народ. Зар да запливамо у крви данас?!»¹¹⁹

Реч потом узима глумац Бранислав Лечић (који ће после петооктобарских промена 2000. године постати – министар културе), непримерно се обраћајући патријарху:

«Молимо вас, оче, да нам не утерујете зеца у срце!»¹²⁰

И касније ће патријарх Павле често бити у прилици да и једне и друге моли да «стишају речи».

Наилази на неразумевање и у самој Цркви. Ратне прилике учиниле су да се заваде политичка руководства с једне и с друге стране Дрине. Требало је, напокон, окончати рат у Босни и Херцеговини и у Хрватској; заказани су преговори у Дејтону. Руководства Републике Српске и СР Југославије (Србије и Црне Горе) немају усаглашену политику. Дошло се на идеју да би се то могло постићи уз посредовање, или у присуству неког ко има несумњив ауторитет код обе стране. А то је једино – патријарх Павле.

Разговори се воде у Добановцима крај Београда. Патријарх моли да се «неспоразуми тренутно забораве», а да се «после рата братски расправимо и опростимо ако шта имамо»¹²¹.

Постигнут је договор о заједничком наступу на мировним преговорима, тако што ћe обе стране дати по три преговарача, с тим што ће у случају њиховог разилажења одлучујућа бити реч шефа делегације председника Србије Слободана Милошевића. Сви су ставили потпис на овакав споразум, на крају, а потписао се и патријарх Павле, у својству сведока, на средини папира.

Некима од владика то није било по вољи. Епископ рашко-призренски Артемије пише патријарху Павлу отворено писмо, којим тражи «разрешење и разјашњење¹²² неких његових недоумица, истовремено, износећи свој став да је «јединствена делегација» која је одређена за преговоре у Дејтону «само пуста фирма кроз коју и преко које се даје пуно овлашћење једном једином човеку – Слободану Милошевићу – да сам својевласно и својевољно одлучује о даљој судбини целокупног српског народа и свих територија на којима тај народ вековима живи»¹²³.

Услед таквих негодовања, у штампи се разматра и могућност да би патријарх могао да поднесе оставку… По завршетку преговора у Дејтону и потписивања мировног споразума у Паризу, Свети архијерејски сабор СПЦ, на свом ванредном заседању од 21. и 22. децембра исте те 1995. године, поништава патријархов потпис. У званичном саопштењу са заседања највишег црквеног тела каже се: С обзиром на то да је светосавска, миротворна улога Његове Светости патријарха г. Павла, искључиво као сведока и помиритеља браће, приликом потписивања документа, при договору народних представника од 29. августа ове године, злоупотребљена и погрешно протумачена, то Свети архијерејски сабор његов потпис на тај споразум сматра неважећим и за Цркву необавезујућим, ограђујући се од његових последица."123

Нешто раније Свети архијерејски синод, у једном свом апелу упућеном «свим међународним чиниоцима», појаснио је да патријархов потпис «ни у ком случају не значи да он лично, или Црква уопште, стоје иза конкретних иницијатива потписника, или да прихватају као своје, све што читава група одговорних народних представника или појединци у њој, буду прихватили и одлучивали, у ближој и даљој будућности. Његова Светост патријарх је и по својој дужности првог пастира и духовног оца, и по својој савести, присуствовао разговорима најодговорнијих личности у српском народу у својству сведока и моралног гаранта, као што је већ и било објављено. Он је, као и увек, призвао браћу на помирење и заједништво, на заједничку одговорност за судбину народа у овим пресудним временима, што је нашло одјека и у њиховом осећању озбиљности тренутка и сопствене одговорности. Од самих одговорних представника, међутим, зависи у којој ће се мери испоштовати саборност одлучивања; на њима је и одговорност за поступке и одлуке које су донели и које ће у будућности донети. Одговорност са њих нико не може скинути, нити је на себе преузети, па ни патријарх и Црква коју он представља.»¹²⁴

Поједине владике ни после тога нису патријарха остављали на миру. Две године касније, 1997, исконструисан је цео један случај, којим се хтело показати како српски првојерарх, наводно, не води довољно рачуна о црквеној имовини, и којим би се он можда навео да поднесе оставку. Уговор којим је Црква дала у закуп Фабрику свећа у Сремским Карловцима једном београдском предузећу, од појединих владика представљен је као уговор о продаји. Пред чланове тадашњег Синода доведен је са стране некакав правник који је требало то тако да протумачи да је потписаним уговором Фабрика свећа отуђена, а не дата под закуп. Наравно, пошто је то чисто правно питање које не трпи двосмислености, није требало пуно да се покаже колико су те оптужбе неосноване. Убрзо после тога уговор о закупу, који је био изузетно повољан за Цркву, раскинут је, па се и на тај начин потврдила тенденциозност изнетих оптужби.

«Спорна» Фабрика свећа и данас је у поседу Цркве.

Истовремено, док су изношене такве оптужбе, поједине владике (из тадашњег састава Синода) покушале су да преузму неке од прерогагива патријархове надлежности, између осталог и да буде наредбодавац за исплате са патријаршијског рачуна. Како је реч о противправној одлуци, наравно да она није могла да опстане.

У то време, крајем 1997. године, десило се и да се патријарх озбиљно разболео, услед упале оба плућна крила. Морао је да иде на лечење у болницу «Свети Сава», код главне железничке станице у Београду. Али, и поред таквих здравствених тегоба, морао је да напушта болницу и да одлази да председава седницама Синода. А Синод је тада заседао обично два пута седмично, уторком и четвртком, а само понекад једном недељно. Потом се, по завршетку седнице, враћао у болничку постељу.

И касније, када су га сустигле године, кад год би се разболео, нашао би се неко, нажалост и међу владикама које је он хиротонисао, ко би, из неких њима знаних разлога, потезао питање његове могуће оставке. Иако је за све то време он личност од највећег поверења у српском народу, а у свету уважаван као један од највећих духовника свога времена.

Због својих непопустљивих ставова, тамо где не може бити компромиса, патријарх често није био по вољи ни државним властима. Године 1998. прослављало се осам векова Хиландара, српског манастира на Светој Гори. Тим поводом организатори Међународног сајма књига у Београду планирали су да ову највећу културну манифестацију у Србији отвори управо Његова Светост патријарх српски Павле. Добили су његов пристанак. Али, не и пристанак државних власти. Како је касније објаснио Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије, које је било организатор ове манифестације, код њега је дошао високи представник власти и беспоговорним тоном саопштио да «патријарх не може да отвори сајам књига»¹²⁵.

После такве поруке, да не би дошло до нежељених последица, један од организатора Сајма, познати српски издавач из Лозане (у Швајцарској) Владимир Димитријевић, шаље патријарху Павлу писмо, с молбом да одустане од планираног говора и отварања Сајма. Писмо у целини гласи:

"Ваша Светости,

Наша је била велика радост да Ви отворите овогодишњи Сајам књига у Београду.

Нико не би боље од Вас почастио и знање и књигу oвe годинe када славимо осамстогодишњицу нaшeг светог Хиландара.

Међутим, моји пријатељи, a и г. Oгњeн Лакићeвuћ, директор ТОГ Сајма, сведоци су нeгoдoвaњa и притисака, те се боје да се око cвeгa тога у нашој већ тако поганој штампи не створи полемика, штетна и књизи, и Сајму, а нарочито Вама.

И ја сам узнемирен тим гласинама. Зато Вас молим да за добро свију нас одустанете од тог гoвopa и отварања Сајма.

Ми свu желимо да будете као и увек наш cвeти и узвишени пастир. Ми морамо да Вас чувамо јер сте сада наша једина чиста тачка.

Чим стигнем у Бeoгpaд, доћи ћу да Вас посетим.

Ваш у Христу

Владимир Димитријевић"¹²⁶

Патријарх је одустао, а Сајам је отворио украјински песник Борис Олејник.

Још више патријарх је био на мети напада разних невладиних, атеистичких организација. У традиционалној Божићној посланици за 1995. годину, патријарх Павле и архијереји СПЦ посебно су указали на проблем «беле куге», на ту «епидемију која је захватила и српски народ, те прети истребљењу потомака Светог Саве», пошто се услед слабог прираштаја дошло до тога да је у Србији «више гробова него колевки». У склопу тога указано је и на недопустивост чедоморства, за које се каже да је «вапијући грех пред Богом», а до чега долази тако што «мајке зачињу, јер је то скопчано с уживањем и страшћу, али неће да рађају и подижу децу, јер је то напорно, те чувају свој комодитет».

У наставку Посланице каже се: «Пред Богом је грех одузети живот човеку. Још је већи грех не дозволити своме детету да угледа дана, да га бар сунце целива. Кад изађу пред свеправедног Судију, оне мајке које нису дозволиле својој деци да буду рођена, срешће ту децу горе. Она ће их тужно упитати зашто им то није дозволила».¹²⁷

Одмах су устале организације женског лобија, протестујући што се на овај начин, тобоже, «ускраћују права женама да слободно одлучују о рађању, тј. да буду господарице својих тела».

Оне у протестном писму још поручују патријарху да «неће да рађају децу коју ћете ви и ваши истомишљеници слати у крсташке ратове»¹²⁸.

Из канцеларије Његове Светости одговорено је: «Српска црква и патријарх Павле знају да је слобода, поред других особина које чине човека личношћу, бићем вишим од свега живог на земљи, његова неотуђива одлука, тј. способност да чини оно што Бог хоће, или супротно томе. Зато они никоме не оспоравају право да буду господари свога тела. Али они знају и то да слобода неминовно укључује и одговорност, те да би слобода без одговорности била недостојна човека, а одговорност без слободе недостојна Бога». Још се каже и то да «Српска црква и патријарх Павле знају и то да онима за које Бог не постоји, наведене речи не значе ништа, па треба имати у виду да речи патријарха Павла и Божићне посланице таквима нису ни упућене, него онима за које су еванђелске, Христове речи – ‘речи вечног живота’ (Ј. 6:68) »¹²⁹

Због бриге о потомству, патријарх Павле се нашао на удару припадница женског лобија и у лето 2007. године. Поглавар СПЦ упутио је писмо премијеру Србије Војиславу Коштуници, са захтевом да Влада покрене процедуру за доношење Закона о укидању пореза на додатну вредност за храну, одећу и опрему за бебе, истичући да би то био конкретан потез за заустављање «беле куге».

«Ако се, пак, укидају или смањују исти порези за куповину првог стана, рачунарске опреме и многих других производа, што ми поздрављамо, онда молимо да учините све што је до вас да се коначно укине плаћање пореза на храну, одећу и опрему за бебе», поручује патријарх.

И, познавајући живот својих верника, објашњава зашто је то потребно:

«Када беба стигне у кућу, за младе родитеље крећу и проблеми. За најосновније потрепштине – пелене, капице, пешкири, чарапице, кадица, козметика, колица, креветац – треба издвојити најмање две просечне зараде.»¹³⁰

Ову молбу осудила је потпредседница странке Г17 плус Ивана Дулић-Марковић, истичући да «није нормално да патријарх буде најлибералнији економиста».

«Нема овде ништа од демократије, од институција, од грађанских иницијатива. Ако вам нешто не ваља, идите у цркву и молите се Богу»¹³¹, поручила је на изборној скупштини Женске мреже своје странке госпођа Дулић-Марковић, бивша потпредседница Владе Србије.

Нешто раније, после доношења Устава Србије 2006. године, некаква лезбијска и геј група направила је бестидну фотомонтажу патријарха и то поставила на сајт једне телевизије, што ће послужити као илустрација за текст с насловом «Зашто треба пљувати по нацији?» у којем се омаловажавају сви они који су гласали за Устав¹³², а у чијем доношењу је управо патријарх Павле имао велику улогу, позивајући народ да изађе на референдум, на којем се о њему изјашњавало.

Неки уметник из Вршца, ваљда да би тако постао познат, урадио је скулптуру патријарха Павла обореног на под, окруженог гомилом камења… Није добио ефекат «провокације» какав је прижељкивао, али јесте добио – презир.

Таква «виђења» патријарха Павла нису се примала.

За предстојатеља Цркве изабран је у поодмаклој животној доби (у 77. години), али је с младалачком енергијом носио терет обавеза које иду уз ову дужност, поготово у тако тешким приликама у каквим се тада нашао српски народ.

Но, здравље Његове Светости неповратно је нарушено поткрај 2005. године (8. децембра), када је услед пада у својим одајама повредио десни кук, задобивши напрснуће пубичне кости. Истог дана примљен је у болницу Војномедицинске академије (ВМА) у Београду, где је остао нешто мање од месец дана. Вратио се пред Божић, да би за овај велики празник служио Свету архијерејску литургију, у београдској Саборној цркви.

Нажалост, од ове тешке повреде, до које је дошло у његовој 92. години живота, није се никада више сасвим опоравио. Испочетка ишао је уз помоћ медицинске ходалице, а онда уз помоћ штапа и под будним надзором својих пратилаца.

До овог пада дошло је у тренуцима велике патријархове исцрпљености обавезама које је имао и пословима које је предузимао. Повредио се у четвртак, а већ два дана раније, у уторак, осећао се толико изнемоглим да вероватно први пут¹³³ за 15 година, колико је до тада био на патријаршијској дужности, није био у могућности да у придворном храму одслужи литургију, што је, како је већ речено, чинио сваког дана.

По изласку из болнице, наставио је по уобичајеном ритму рада. Али, већ после три месеца задобио је и опекотине, па је опет морао на хоспитализацију у ВМА. Остао је 24 дана (од 12. априла до 5. маја 2006. године). Дужности своје обављао је и из болнице, колико је то било могуће. Разматрао је дописе који су пристизали, потписивао важне црквене папире, које нико у његово име није могао да потпише, обављао консултације са члановима Светог архијерејског синода…

У међувремену, више ради одмора него ради лечења, одлазио је на опоравак у Бању Ковиљачу и Селтерс бању код Младеновца. Ипак, здравље је почело све више да копни…

При крају 2007. године, због «опште исцрпљености», доспева у дотад највећу здравствену кризу. Са неизвесним исходом, 10. новембра 2007, бива примљен на ВМА, и од тада се налази у овој водећој српској медицинској установи…

Вест о тешком здравственом стању патријарха Павла многе у свету је онеспокојила. Телефонски позиви нагло су се умножили у згради Српске патријаршије и на ВМА… Зато је стални лекарски конзилијум Војномедицинске академије преузео на себе обавезу да Светом архијерејском синоду Српске православне цркве свакодневно, написмено, подноси извештај о здравственом стању српског првојерарха, који се потом, посредством Информативне службе СПЦ, ставља на увид целокупној јавности.

Многи су и лично кренули патријарху у посету, у болницу. Посећивали су га сви највиши функционери Србије: председник, премијер, министри… Такође, и функционери Републике Српске. У посету су дошли и амбасадори више земаља, представници помесних православних цркава, представници Римокатоличке цркве и папског нунцијата у Београду, реис-ул-улема Србије, најистакнутији српски писци и друге угледне личности…

Осим учињених личних посета, пристигли су и бројни телеграми, писма и поруке са најбољим жељама за брзо оздрављење српског патријарха. Исписивали су их многи, од неких најпознатијих личности света, до деце која су тек научила да пишу. Из њих се види шта и колико патријарх Павле значи свом верном народу, али и како велики углед ужива у свету.

Чим је сазнао да се патријарх Павле налази у болници, патријарх московски и све Русије Алексиј II¹³⁴ послао је телеграм, у којем је поручио:

«Ваша Светости, вазљубљени у Христу брате и саслужитељу!

Са осећањем дубоког жаљења примили смо вест о Вашој хоспитализацији.

Усрдно се молимо за здравље Ваше Светости и да Вам Господ дарује да још пуно година вршите високо предстојатељско служење у Светој Српској цркви.

Са братском љубављу у Господу,

+ АЛЕКСИЈЕ"

Посебно писмо стиже и од Његовог Високопреосвештенства митрополита смоленског и каљинградског Кирила¹³⁵, председника Одељења за спољне послове Московске патријаршије, који је поручио српском првојерарху да молитвено саучествује у његовој болести и да му жели брзо оздрављење: «На многаја љета!»

Патријарх румунски Данило, «у име чланова Светог синода и у име верних Румунске православне цркве» упутио је «најтоплије жеље за добро здравље».

Такође, са истим жељама стиже и писмо од патријарха Етиопије Абуне Паулоса, у којем каже:

«Ваша Светости,

Много нас је погодила вест да се налазите у болници, под сталним третманом, због здравствених проблема које имате.

Амбасада Републике Србије у Адис Абеби, у Етиопији, такође нас је информисала да Ваше здравствено стање постаје стабилније.

Желимо Вам брз опоравак и да Вам Свемоћни Бог подари дуг живот и још више успеха у вашем духовном предводништву.»

Папа Бенедикт XVI пише:

«Обавештен сам о Вашем деликатном здравственом стању. Стога желим да Вам изразим своју братску и духовну близину у тренутку искушења. Док Вам изражавам жеље за брзо оздрављење, потврђујем Вам посебно сећање у мојим молитвама».

Амбасадор Италије у Београду Алесандро Мерола послао је писмо:

"Ваша Светости, са великим жаљењем примио сам вести о Вашем здравственом стању. Најискреније Вам желим да се што пре опоравите и да се вратите на чело Српске православне цркве, у овом деликатном тренутку».

Амбасадор САД у Србији Камерон Мантер написао је:

«Ваша Светости,

Желим овом приликом да изразим своје најбоље жеље за Ваше здравље.

Ваш живот представља задивљујући пример доброг пастира који истински брине о својој пастви. Управо због тога сам током мог недавног сусрета са митрополитом Амфилохијем, замолио да Вам, Ваша Светости, пренесе моје искрене поздраве и моје поштовање за Вашу дубоку посвећеност доброти српског народа.

Моја молитва је да Ваше здравље буде све боље. Уз наду да ћу бити у прилици да Вас и лично упознам чим Ви за то будете спремни, срдачно Вас поздрављам.»

После неког времена, када се указала прилика, амбасадор Мантер посетио је патријарха Павла на Војномедицинској академији.

А из Канбере јавио се амбасадор Србије у Аустралији Миливоје Глишић и пренео поруку и молбу свог колеге, амбасадора Аустрије у овој земљи, а претходно амбасадора у Србији Ханса Поријаса, да патријарху Павлу буду пренете његове «најбоље жеље за брзо оздрављење». Амбасадор Поријас подсећа да је за време свог службовања у Београду био «близак сарадник и пријатељ са Његовом Светошћу».

Из кабинета председника Републике Српске, патријарху је стигла порука: «Искрено се молимо и желимо да се брзо опоравите и што прије напустите болницу.

Нека Вам Бог подари духовну и физичку снагу, како би још дуго поучавали наш народ хришћанским врлинама и вриједностима.»

А Удружење избеглица и прогнаника у Србији послало је писмо, у којем пише:

«Редовно пратимо извештаје о здравственом стању Ваше Светости. Радују нас вести о бар минималном побољшању Вашег овоземаљског здравља.

За нас представљају част, охрабрење и завет речи које сте нам казали у сусретима са Вама. Нико нам са толико љубави, људске топлине, разумевања и подршке за дело које чинимо, није говорио као Ви, то истичемо у свакој прилици и на сваком месту.

Осећамо се привилегованим што смо имали прилике да слушамо мудре савете, поруке и подуке љубави, мира и толеранције које сте нам увек несебично даривали, а да никада нисте пропустили да нам кажете да се то односи на све људе, укључујући и оне који нису добри, да би били бољи.

Молимо Вашу Светост да прими наше искрене поздраве, жељу за скоро оздрављење и наставак Вашег светог пута у бесмртност.»

Председник САНУ Никола Хајдин написао је:

«Ваша Светости,

Српска академија наука и уметности и ја лично са посебном пажњом и бригом пратимо Ваше здравствено стање и делимо искрену забринутост коју осећају сви наши грађани.

Ваша Светости, користим ову прилику да Вам упутим изразе најдубљег поштовања и дивљења за дела која чините као поглавар Српске православне цркве, а нарочито за утицај који ширите својим личним примером.

У име Академије и своје лично име желим Вам брз опоравак и да Вас добро здравље служи још много година.»

Богољуб и Драгомир Ј. Карић, у име своје странке Покрет Снага Србије, такође упућују жеље за брзо оздрављење и при том саопштавају: «Поносни смо на Ваша дела и све оно што чините за српску нацију у овако одсудном тренутку за њен опстанак на вековној територији.»

Писали су и многи појединци, бројни верници.

Међу њима је и Вучко Манојловић, осуђеник на смрт, кога је, у ишчекивању да смртна казна буде извршена, патријарх Павле исповедио у затвору у Нишу.

Деветогодишња девојчица Миљана Ђорђевић, ученица трећег разреда основне школе у селу Прћиловица, код Житковца, на југу Србије, својом руком исписала је и адресирала писмо патријарху Павлу.

Започиње га стиховима:

«Ко у срцу милост има, / ко год воли ближњег свог, / од Господа добро прима – / сачуваће њега Бог.»

А онда каже:

«Похађам часове веронауке и научила сам многе молитве. Сваког дана се молим за ваше што брже оздрављење, Ваша Светости. Од срца вам желим да нам још дуго живите. Јер ви храбро овим светом ходате и нашем народу сте дар Божји. Молим за ваш благослов, за мене, маму и тату.»

Поштари су имали пуно посла.

Нарушено телесно здравље патријарха Павла, покушале су, нажалост, да искористе поједине владике и да, још за време његовог овоземаљског живота, наметну избор новог српског духовног поглавара. Чињено је то углавном наметањем прича кроз медије, како патријарх Павле, тобоже, због онемоћалости намерава да се повуче са дужности на којој се налази. Личило је то на отворено «наговарање» патријарха да поднесе оставку, пошто се знало да би, због огромног ауторитета који ужива, сваки помен његове евентуалне смене наишао на велику осуду у јавности.

Откад је патријарх почео да побољева, такве приче учестале су пред готово свако заседање Светог архијерејског сабора СПЦ.

Патријарх Павле јесте, пред својим сарадницима, у више наврата помињао могућност да се повуче са највише црквене дужности. Говорио је то под осећајем умора од константно великих обавеза. Али, и поред разумевања за понекад такво његово размишљање, с друге стране увек би следило убеђивање да то не чини, већ да се причува и да, колико је то могуће, терет подели са другима.

Потом је и сам дошао до закључка да не би требало да напушта од Господа поверено му бреме. Јер, као што је речено, он је дужност патријарха схватио, онако како то и јесте у хришћанском духу, само као још већу обавезу служења.

Образложење оних који су агитовали за избор новог патријарха било је да Црква, тобоже, не може нормално да функционише док први међу њима, због својих година и нарушеног здравственог стања, није у могућности да се потпуно посвети својим патријарашким обавезама. А при том, неки од владика са таквим ставовима нису успевали да прикрију амбиције да се и сами нађу на трону Српске цркве. Своје «кандидате», које би желели да виде на Павловом месту, имали су и они који ни на који начин не би смели да се мешају у избор поглавара једне аутокефалне, помесне цркве.

Многи и у самој Цркви заклањали су се иза ауторитета патријарха Павла. Али, некима од њих, очито, сметала је његова непопустљивост тамо где је он сматрао да није добро да се попушта.

У ситуацији када су све националне вредности нападнуте, а услед тога повећан и страх да се не угрози и мисија Цркве, која се у српском друштву доживљава као најпоузданији национални ослонац, сваки напад на патријарха Павла и сваки помен да би из неког разлога могао да одступи са црквеног кормила, изазивали су бурна реаговања у јавности. Зато, сви покушаји да се Његова Светост «наговори» на повлачење или да се на црквеном сабору покрене то питање, чим би се показали неуспешним, одмах су обустављани. Неки од оних који су у томе учествовали, у своје или туђе име, примирили су се, а онда опет сачекали прилику за «доказивање» како је патријарх Павле, ето, немоћан да више води Цркву.

Са патријархом Павлом на челу, знало се, Црква, ни под каквим притисцима, неће дати пристанак на нешто што би било противно виталним интересима народа којем припада.

Уставом Српске православне цркве јасно је предвиђена ситуација у којој патријарх није у могућности да обавља своју дужност. Тако, у члану 61. каже се: «Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју председничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује гa, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако oвогa нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода».

Пошто је, после патријарховог одласка на ВМА у новембру 2007. године било неизвесно колико ће потрајати његово лечење, Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2007. донео одлуку у којој се каже да је «услед спречености Његове Светости патријарха српског г. Павла, који се већ дуже времена налази на лечењу на Војномедицинској академији у Београду», Свети архијерејски синод «преузео на себе сву власт, дужности и обавезе Српског патријарха».

Учињено је то позивајући се на члан 62. Устава СПЦ, који гласи: «Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнujeг карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархијским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Председничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.»

Али, и поред тога, поједине владике поново су инсистирале на избору новог патријарха. Пред јесење заседање Светог архијерејског сабора, у новембру 2008, поново је кроз медије покренута кампања која је требало да резултира избором новог српског патријарха. Десило се тако да је један од најтиражнијих дневних листова, недељу дана по заказивању Сабора, објавио овакву информацију: «Упркос настојању групе архијереја да се по сваку цену до 11. новембра, за када је заказано јесење заседање Светог сабора, издејствује оставка патријарха Павла, како би се редовно заседање претворило у избор за новог поглавара, писмене сагласности Његове светости о повлачењу са трона СПЦ нема»¹³⁶.

Преко такве информације, да се «по сваку цену покушава да издејствује оставка» патријарха, прешло се прећутно. А онда, осам дана касније (24. октобра 2008), Свети архијерејски синод (који су осим одсутног патријарха Павла, чинили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископи жички Хризостом, бихаћко-петровачки Хризостом и милешевски Филарет) издаје саопштење, у којем се каже:

"Свети архијерејски синод Српске православне цркве, са своје данашње седнице одржане у Патријаршијском двору у Београду, обавештава јавност да је Његова Светост патријарх српски гoсподин Павле, на основу члана 111. Устава Српске православне цркве, поднео молбу којом, због здравствених разлога и немоћи, умољава Свети архијерејски сабор да му, на своме предстојећем јесењем редовном заседању, 11. новембра 2008. гoдuне, одобри повлачење из активне службе.

Свети архијерејски синод је ову молбу Његове Светости патријарха Павла доставио Светом архијерејском сабору у надлежност».

У јавности, па и међу самим владикама, појавила се сумња да ли је то заиста патријархова «молба». Они који су знали у каквом здравственом стању је тада био патријарх сматрали су да он, у болници, није био у могућности да напише такву молбу. Зато је отворено изношена сумња да је молбу написао неко други, а онда је она донета патријарху само на потпис, или на усмену сагласност (уз стављање факсимила потписа). Такве сумње изношене су и на заседању Сабора.

Није остала незапажена ни чињеница, како међу епископима, тако и у широј јавности, да је министар вера у Влади Републике Србије Богољуб Шијаковић, уочи овог саборског заседања, посетио више владика и да је том приликом предлагао какав би требало да буде будући српски патријарх¹³⁷!

Један од владика који је био најупорнији у ставу да се не усвоји папир који је поднет као «молба» патријарха Павла да се повуче из активне службе, био је епископ шабачки Лаврентије. На заседању највишег црквеног тела овако је образложио тај свој став:

«Његова Светост из болнице у оваквом здравственом стању ничим не отежава рад Светог архијерејског синода и Сабора, осим у Сабору ради доношења одлука законодавне природе, а оне се не доносе сваке године. Он је дао Св. синоду одрешене руке, те Синод веома успешно и савесно обавља дужности у својој надлежности, чак и много ефикасније него пре годину дана кад је он, патријарх, председавао, али, због старачке изнемоглости није могао пружити од себе онолико колико је желео.

Осим тога, цео православни свет га поштује због његовог светог живота, и већ га види као ‘свеца који хода по земљи’, па би се многи ожалостили и изненадили ако би га ми његови најближи сарадници и у Христу браћа за живота отписали. Сви они осећају да је он наш велики молитвеник и заштитник пред Господом, само му треба придржати изнемоћале руке уздигнуте ка небу, као Арон и Ор Мојсију.

Ових дана средства јавног информисања су анкетирала наше вернике о ставу по овом: 75 одсто је молило да Његова Светост патријарх Павле бар номинално остане поглавар СПЦ док га Господ не позове. Кад народ тако мисли о патријарху српском Павлу, шта преостаје нама архијерејима. И шта ако га Господ једног дана пројави као светитеља, а ми – његова браћа у Христу – већ га отписали? Треба ли народ да га штити од нас?» Овакав став подржала је већина владика, а међу њима и чланови Синода, који су патријархову «молбу» изнели на Сабор.

Ипак, како је званично саопштено, Сабор је «примио на знање» поднету молбу, и донео одлуку: «У исто време, умолити Свјатјејшег Патријарха да, и поред наведених разлога у овом акту, и даље остане на челу Српске православне цркве.» Донета одлука наишла је на одушевљење у јавности.

А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина cвojeгa, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бoг Духа Сина cвojeгa у срца вaшa, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, нeгo син; ако ли си син, и наследник си Божји кроз Христа. (Гал. 4:47)

Делом својим, мисијом коју је имао и предузимао, као и целокупном личношћу својом, патријарх Павле обележио је време у којем се нашао на челу Српске православне цркве.

Сам Божји Промисао одредио је да се нађе на челу Цркве у изузетно тешком, судбинском времену по српски народ. Јер, само личност таквих видика и такве духовне снаге могла је да кормилари и успешно спроведе брод Цркве кроз немирно море свакојаких искушења.

Без њега би много шта било другачије – теже и неизвесније. Отуда је владика Лаврентије рекао: «Да нас он није заклањао својим молитвама пред живим Небесима… Бог зна шта би од нас било.»¹³⁸ Он је «као громобран молитвено заклањао своју паству и свој народ од црних и оловних претећих облака, и свих паклених сила наднетих над нашу отаџбину, против деце Светог Саве.»¹³⁹

Пред његовим молитвама и молбама многи су морали да застану. У смутном времену, врло тешком и по нацију и по Цркву, иако то многи нису желели ни да чују, ни да виде, није могао да остане непримећен његов хришћански став према људима, догађајима, свету, који је био далеко изнад свих пропагандних, дневно-политичких манипулација… Свака његова проповед, свака порука, свака реч била је позив на мир, за љубав, за уважавање других, за поштовање…

Широм света уважаван је као један од највећих духовника нашег времена, који по путоказима са неба дела на земљи.

«У најгорим временима, добили смо најбољег патријарха, каквог Срби неће имати задуго»¹⁴⁰, рекао је његов дугогодишњи познаник академик Владета Јеротић.

После готово полувековног комунистичког, атеистичког уређења друштва, многи су Бога спознали управо преко патријарха Павла, кроз његову реч и његово дело. Храмови су бивали све испуњенији. Иконе су почеле да се враћају у домове из којих су у међувремену нестале, у канцеларије државних службеника, у школске учионице… Осим приватних, и многа државна предузећа и многе установе узели су да славе крсну славу. Пред упаљеним кадионицама нису ce затварали прозори: мирис тамјана могао се све чешће осетити, давао је он осећај духовне свежине, духовног оживљења, нескривеног богољубља… Литије су кренуле кроз градове…

Великим заслугама патријарха Павла, држава и Црква више не наступају са супротстављених позиција, као у време када су хапшени и прогањани владике, свештеници и монаси, а верници у потаји одлазили у храмове; оне су почеле све чешће да наступају као савезници, у великој друштвеној коалицији.

Успео је да Цркви поврати место које јој припада у друштву, али не никако на штету државе, како су неки од дежурних критичара настојали да приговоре.

Све нападе оних који су Српску цркву узимали за прву мету, патријарх Павле је својим ауторитетом, својом мисијом и духовним спокојем успео да учини бесмисленим. У ситуацији када су све вредности нападнуте, када је чињено да се свака величина брутално приземљи, једино Његова Светост деловао је као неко од кога се и најтежи напади одбијају попут бумеранга.

Патријарху Павлу, због угледа који ужива, пошло је за руком да премости и до тада највећи јаз у Српској цркви – раскол у српској дијаспори.

Његову велику улогу у заштити Српске цркве и српске државе, као и значај који има у васцелом православном свету, врло јасно истакао је и руски патријарх Алексиј II у честитки српском првојерарху, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе.

Написао је руски патријарх српском патријарху:

«За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио личном побожношћу.

Ваша дугогодишња архијерејска, а затим и патријарашка служба проходила је у времену када је српски народ био у тешким условима. Области које су под јурисдикцијом Српске православне цркве, а које су некада сачињавале једну државу, кренуле су путем државне независности. Ипак, захваљујући Вашој првосветитељској мудрости, црквено јединство је сачувано, као јединство духа у савезу мира (Еф. 4:3). И сада је Ваше служење усмерено на то да се, по речима апостола Павла, не деле него да буду утврђени у једном разуму и у једној мисли (1. Кор. 1:10).»¹⁴¹

Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексиј II изјавио је да Срби имају свеца у свом патријарху.¹⁴² Такође, и патријарх јерусалимски и све Палестине Теофило истакао је¹⁴³ да је Бог у Србији поставио једног светог човека – патријарха Павла.

С истим, великим уважавањем односили су се и сви други поглавари помесних православних цркава. Приликом учешћа на бројним значајним годишњицама и другим великим догађајима из живота Православне цркве, патријарху Павлу дали су првенство и указали највеће поштовање. Представили су га као духовно светило православља у овом времену, у овом свету…

Многи су владику Павла као таквог упознали и знатно раније, још док је био епископ рашкопризренски. Тако, истакнути српски сликар Милић од Мачве, после посете, са својим оцем, епископу Павлу у Призрену 1974. године, записао је: «Овај владика је прави светац и сва понижавања подноси хришћански…»¹⁴⁴

Међу савременицима патријарх Павле ужива највеће поверење.¹⁴⁵ Од «обичног света» до најистакнутијих појединаца у друштву. Из било ког позива да долазе.

Чувени српски историчар Милорад Екмечић овако је сведочио о српском првојераху, чије благе речи снажно одјекују светом:

«Једном сам, у разговору са председником Конференције немачких католичких бискупа, чуо да се жали да у својој цркви немају ‘тако светог човека као што је ваш патријарх’. До данас се осећам посрамљеним из једне ситуације, када су и мене позвали у групу интелектуалаца које је Свети синод с времена на време волео да чује: остали смо сами, ја сам се бојао да му приђем ближе, а он ce примакао мени.

Патријарх Павле ће у историји Српске цркве остати пушкински висок обелиск нерукотворени. (…)

У једном засудном времену патријарх Павле је обновио Српску цркву, светошћу и ћутањем више него би цели институт математичара могао смислити како треба да се ради. Вратио јој је народ и збио га око олтара, па му сада верује више него иједном филозофу и политичару.

Не треба децу учити да га памте. Знаће за њега и они који неће. А он сам ће у души понети епитаф који је пре много векова један Далматинац оставио на мрамору – ‘Laudo Tibi Domine quod fui’ (Хвала ти Господе што сам постојао). Неки не умиру и кад умиру.»¹⁴⁶

А његов колега, такође велики историчар Драгољуб Живојиновић овако гледа на свог савременика, патријарха Павла:

«Он је личност достојна свог положаја и начина на који обавља своје дужности. Веома је близак народу, и све што ради, ради за њега и у његово име. Његове речи и изјаве о различитим питањима су исказане јасно, разумљиво, али и достојанствено. Његово разумевање проблема о којима је говорио и писао у својим порукама откривају умног и разумног човека. Он отворено говори о страдањима народа, с једне стране, и истовремено позива на помирење, заједнички живот, толеранцију. Он је много научио као владика рашко-призренски, он је открио злочине који се чине над народом српским и Црквом, и упозорио све, почев од Светог синода, министара и јавности. Он је ретка личност у историји српског народа који је у времену кроз које је пролазио доживео много тога, махом непријатног, мучног и болног. Мени ће остати у свести као човек који је по мом поимању најближи светом човеку.»¹⁴⁷

После многобројних сусрета са Његовом Светошћу, велики српски песник Матија Бећковић, у разговору са овим аутором, сведочи:

«Патријарх Павле живи као да ће му сваки дан бити судњи, и говори као да ће му свака реч бити последња. У тмушама новије историје српски народ у патријарху Павлу има најпоузданији ослонац, пример и путоказ. Живећи на оба света и понављајући Будимо људи и Издржимо до краја патријарх Павле постао је не само понос монаха и Христове цркве, него и најубедљивија личност нашег времена.»¹⁴⁸

Док у то време министар вера у Влади Републике Србије Радомир Наумов, не само из личног доживљаја, него и са позиције дужности коју обавља, казује:

«Уздигнут високо изнад мисије само верског поглавара, целим животом и деловањем, патријарх Павле је наш духовни светионик, путоказ нашег спасења и избављења.

У овом времену великих државних и националних искушења, патријарх нам доноси све оно неопходно што нам недостаје: љубав, спокој, наду, поштење, човечност.»¹⁴⁹

Обављајући дужност српског првојерарха, постао је духовни стожер и Цркве, и државе, које су преко њега, после полувековне атеизације, у много чему нашле и успоставиле заједничке нити.

И, управо због свега тога, остало је да се ово доба води као – време патријарха Павла!

Својим начином живота патријарх Павле постао је близак свим људима. Њега, као неког свог, себи блиског, доживљавају не само православни верници, него и верници других религија, пa и они који се изјашњавају као атеисти.

Отуда и доста прича, доскочица и шала у којима је главни јунак српски духовни поглавар. Оне само додатно утемељују мит о патријарху Павлу као о народном, светом човеку. Ако није у питању нека чиста људска шала, оне су редовно прожете неком духовном поуком.

У њима је патријарх Павле – скромни човек великих врлина.

Велики духовник!

С разлогом, јер српски првојерарх у свакој прилици држи се савета апостола Павла: «Реч ваша да буде свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити» (Кол. 4:6).

Патријарх Павле је често у народу, он као пастир не жели да се одваја од свог стада, ни по чему. Зато, кад год је то могуће, иде пешице или јавним превозом. Свуда тамо где је он, живи се скромно.

Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа, монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе «фићу» (у то време најмањи аутомобил), да би њиме допремале потрепштине за манастир, а и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: «Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!»

У то време, док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је: «Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.»¹⁵⁰ На крају је пристао да се набави само један «вартбург», пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина.

Епископ Павле ретко кад је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим «пежоом», епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, рече владика Павле:

– Е, брате Стефане, баш ти је добар овај твој «вартбург»!

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран на највишу црквену дужност.

У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је: «Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?» На то ће новоизабрани патријарх: «Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!»¹⁵¹

Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром улице Краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу «мерцедеса», познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху:

– Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…

Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:

– А, је л’ те, оче, чији је ово ауто?

– Мој, Ваша Светости! – као да се похвали протојереј.

– Станите! – заповеди патријарх Павле.

Изађе, прекрсти се и рече свештенику:

– Нека вам је Бог на помоћи!

Настави пешке.

Ништа мање није се изненадио ни када је видео шта владике возе. Било је заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Његова Светост, као и обично, крену на вечерњу службу у Саборну цркву. Кад изађе из Патријаршијског двора, виде испред себе мноштво паркираних великих црних аутомобила. Пита свештеника који га прати:

– Чија су ово оволика луксузна кола?

– Наших епископа, Ваша Светости! Дошли су њима на Сабор – одговори овај.

– О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности!? – зачуди се Његова Светост.

За празнике патријарх Павле Свету архијерејску литургију обично је служио у храму посвећеном свецу који се тога дана слави. Знајући да ће патријарх доћи, испочетка је из тог храма, ујутру пред службу, по њега аутомобилом кретао свештеник или неко други кога старешина храма одреди. Међутим, много пута се десило, док тај стигне до Патријаршије, патријарх је већ стигао пешке или градским превозом до цркве у којој тога дана служи.

А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: «Ево га патријарх!» и крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди: «А сад један по један… » И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.

У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.

– Како ћемо да идемо? Колима? – пита ђакон, сугеришући одговор.

– Аутобусом! – одлучно ће патријарх.

А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.

– Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу… – настоји да убеди патријарха.

– Идемо! – кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.

– Али… – идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент – Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно…

Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:

– Знате, оче, свако види оно што хоће!

Некадашња шесторазредна богословија у Рељеву код Сарајева била је по много чему на добром гласу. Прославила се она и по својим ученицима. Развијало се овде својеврсно пријатељство, велика блискост, која је често остајала непомућена за цео живот између њених полазника. Тако је било и са генерацијом у којој је био Гојко Стојчевић, потоњи монах, епископ и патријарх Павле. Заједно са њим, у истом разреду, били су потоњи епископ жички Стефан (Боца) и дугогодишњи чувени професор и ректор београдске богословије др Душан Кашић… Била је сасвим приметна права братска љубав међу њима. Отуда и више анегдота у којима су они главни јунаци.

Владика Стефан, пре доласка у Жичу, био је епископ далматински. Имао је море на дохват руке, а волео је да плива. Држао је до физичке кондиције јер је пуно радио, често би остајао до два после поноћи да чита или пише. Зато, кад год је могао, нашао би неку увалу, где никог нема, и пливао по два сата. Међутим, када је постављен за епископа жичког, такву могућност више није имао, па је кондицију одржавао вечерњом шетњом у близини манастира.

Позове га једном патријарх Павле и упита:

– Како сте, брате Стефане?

– Мало ми ноге попуштају, Ваша Светости, па шетам свако вече…

– Каква шетња, брате Стефане!? Метаније! Метаније су најбоље за здравље!

Заиста, уз метаније, које чине велики поклони, активира се цело тело, јер челом треба дотаћи земљу, тако да се не сме ослонити на колена, па је све оптерећење на рукама. Али, патријарх је знао да владици Стефану тада више није било лако да метанише. А уз Велики пост, на богослужењу, треба да се направи више од стотину метанија…

(Његова Светост патријарх Павле метанисао је и на почетку десете деценије живота, све док није повредио кук; на богослужењима је чинио тачно онолико поклона колико је то канонима предвиђено!)

Када је касније, неким послом неколико дана боравио у Београду, пожалио се владика Стефан патријарху Павлу зато што не ради лифт у Патријаршијском двору:

– Ваша Светости, зашто не наредите да се поправи овај лифт, немам више снаге да стално овако горе-доле идем пешке!

Патријарх га погледа, па да га орасположи, рече:

– Брате Стефане, поправио бих га ја, али нећу да ти прави буку док си у својој соби!

Посматрао патријарх из Патријаршије другог свог побратима из богословије, тада већ тешко оболелог др Душана Кашића, како тромо иде од Саборног храма, па му рече:

– Ех, што ти не ваља кад човек остари!

А они иста генерација!

За столом, на ручку у Патријаршијском двору више владика. Међу њима и патријарх Павле. Поред осталог, стигла и чинија са маслинкама. Сви знају да патријарх држи до оног стручно утврђеног прорачуна да је људском организму оптимално потребно шест маслинки. Владика Стефан захвати из чиније тако да се у кашици нашло осам маслинки. Погледа у патријарха и упита:

– Ваша Светости, ја захватих две више, шта да чиним?

– Сад узми то што си захватио, а сутра две мање! одговори патријарх.

Почетком Васкршњег поста дошао један митрополит и донео неколико пакета сардина за раднике Патријаршије. Предаје их патријарху, као домаћину у Патријаршијском двору. На то ће Његова Светост:

– Хвала, брате, ал’ нисте требали, далеко су Благовести и Цвети!

Тиме је скренуо пажњу да је у време Великог (Часног) поста допуштено рибу јести само за ова два велика празника, на Благовести¹⁵² и на Цвети.

Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу: Крене неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, и отац Антоније (Ђурђевић) падне у реку. Како није знао да плива, почне да се дави. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу. Када је после више од четири деценије Антонију, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар: Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!

У то време, када је владика Павле изабран за патријарха српског, многе делегације и бројни високи инострани представници изразили су жељу да се сретну са Његовом Светошћу, да честитају на избору на највећу духовну дужност. Његовим сарадницима то и није баш било сасвим по вољи, јер су страховали како ће се патријарх снаћи у тим сусретима, с обзиром на то да је највећи део живота, као монах, провео у манастирима и да није имао никаквог искуства у световној дипломатији, где се често човек нађе као овца међу вуковима. Долазак је најавио и тада доста активни амерички амбасадор у Београду Ворен Зимерман. Патријарх га је примио у Патријаршијском двору. Амбасадор је пренео поздраве и честитке у име америчког народа, у име америчког председника и у своје лично име. Водио се разговор о општим стварима, а на крају амбасадор упита патријарха:

– Чиме вам можемо помоћи?

Патријарх га погледа и једноставно рече:

– Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи, тиме ћете нам помоћи!

Зимерман се нашао затеченим и није знао шта на то да одговори.

Време које је наступило показало је да је то била најмудрија могућа порука!

Као што је већ речено, готово да нема посла који Његова Светост не зна да уради. У манастирима је научио да шије, крпи, пере, обућу да прави и поправља, земљу да обрађује, воће да калеми, књиге да повезује и окива, грађевине и разне апарате и прикључке да поправља… А по природи је вредан човек. Стално нешто ради.

– И кад дође овде код мене у канцеларију, ако примети да нешто не функционише како би требало, ако види да се врата не затварају добро, да негде прокишњава, да светло прекида…, он сам крене да установи у чему је проблем, па каже: «Ајде ово да поправимо!"… – прича ми управник Патријаршијске штампарије Градимир Станић. – Он се свуда понаша као домаћин, не само овде у Патријаршији, него у сваком манастиру и свакој цркви, свуда где се затекне…

Знали су то добро поготово у овчарско-кабларском манастиру Благовештење, где се замонашио, и где је, и као патријарх, готово сваког лета одлазио на неколико дана да се одмори. Кад дође време повратка у Београд, позове игумана Георгија да «сравне рачун»:

– Оче Георгије, ево проведох са вама ових неколико дана. Све, Богу хвала, би добро. Боравио сам овде, доручковао, ручао, а све то кошта. Је л’ тако?

– Па, јесте, Ваша Светости! прихвати игуман у истом тону разговор, претпостављајући како ће он даље тећи.

– А и ја вама нешто припомогох. Је л’тако, оче Георгије?

– Јесте, Ваша Светости, много сте нам помогли, као да сте овде дошли да радите, а не да се одморите…

– Па да сравнимо рачун: поправио сам ти олук, прозор, славину, браву, лозу ову уредио и подупро, ципеле пенџетиро…

Игуман пажљиво ишчекује крајњу рачуницу.

– Оче Георгије, ево по овоме испаде да ви мени треба да доплатите! – кроз смешак закључи патријарх.

Код Његове Светости нема испразних речи. Он често речју «жртвује себе» да би неког подучио. Тако, један боем, који је време проводио у кафани «?» (Знак питања), надомак Патријаршије, кад год би видео да патријарх пролази поред Патријаршије или Саборне цркве, претрчао би улицу и од Његове Светости затражио благослов. А једном, замуцкујући, рече:

– Ваша Светости, нас двојица смо најбољи људи у овом Београду!

Патријарх, видевши да није баш довољно стабилан на ногама, на то му одговори:

– Jec’, Бог га видео, ал’ кад попијемо, онда ништа не ваљамо!

Наравно, патријарх никада није пио. Али, на тај начин, он преузима део греха овог човека и на један леп начин, кроз шалу, да га не повреди, указује му на његову слабост, на порок који има.

Или овај случај: једног преданог службеника Патријаршије прекорио је неко од владика да тобоже није нешто добро урадио. Овај, као одговоран човек, поче да објашњава да је урадио управо онако како треба, али владика неће да га саслуша. Погођен неправедном оптужбом, службеник је дошао патријарху да се пожали. Реферише видно узбуђен. Патријарх га саслуша, а онда, имајући у виду да је омаленог раста (као и он сам), рече:

– Бог га видео, ми мали људи баш смо много незгодни!

Тако му је, на духовит начин, рекао да је већи проблем то што се он толико разгневио, него што је неправедно оптужен.

У тешко ратно време, после једног састанка у патријарховом кабинету, на којем се одлучивало о нечему о чему није било лако да се одлучи, Његова Светост, да би се нашалио на свој рачун, рече присутнима:

– Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабашан, крхке грађе… А, у ствари, ви ме не познајете добро…

Устаде је и са свог радног стола донесе новине српског имена¹⁵³, у којима је неприкладно, фотомонтажом, приказан као некакав ратник-супермен, са бомбама и «шкорпионом» о појасу. Показујући на то нимало смислено искројено (не)дело, кроз смешак рече:

– Погледајте како ме други виде, а ви сте мислили да сам ја слаб!

Некако баш у то време дошао да га за своје новине фотографише један од најпознатијих српских фоторепортера Вицан Вицановић. Али, као атеиста, није знао како тачно треба ословити патријарха. У току снимања, да би направио жељену фотографију, обрати се патријарху:

– Ваша светлости…

Патријарх му на то рече:

– Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц!?

Патријарх Павле доста полаже на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на Литургији, када се човек преда духовној музици.¹⁵⁴

Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму било омиљено место. Као епископ рашко-призренски, у старој српској царској престоници, у којој је столовао, од црквене певнице направио је малу духовну школу: на свакој јутарњој и вечерњој служби стојао би за певницом и пратио певање ђака Призренске богословије, а када погреше, исправљао би њихову грешку.¹⁵⁵ На истом месту често би се нашао и као патријарх…

Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:

– Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!

Овај одговори, помало увређено:

– Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!

Патријарх ће на то:

– Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!

(с посебним освртом на време патријарашке дужности)

1914.

– На велики црквени празник Усековање (29. августа /11. септембра), у селу Кућанци у Славонији, у тадашњој Аустро-Угарској, од оца Стевана и мајке Ане, рођен Гојко Стојчевић.

1925.

– После завршене основне школе у родном селу и једномесечног «припремног» боравка у манастиру Ораховица, Гојко уписује нижу гимназију у Тузли. На периферији Тузле, у скромним условима, живи са стрицем, стрином и њихових осморо деце.

1930.

– Упис у шесторазредну Богословију у Сарајеву.

1936.

– Упис на Богословски факултет у Београду.

1940.

– Апсолвира на Богословском факултету (остало само да положи Литургику) и завршава вишу гимназију, са испитом зрелости, у VI београдској мушкој гимназији.

– Одлазак у војску: служи у војној болници у Зајечару.

1941.

– Други светски рат затиче га у родном селу, одакле је био принуђен да са преживелим сународницима спас потражи у Србији, у Београду. Да би, као избеглица, имао од чега да преживи, ради на грађевинама.

1942.

– Када се створила прилика, полаже заостали испит, Литургику, и дипломира на Богословском факултету. У пролеће исте године његов школски друг јеромонах Јелисеј (Поповић) одводи га у манастир Свете Тројице у Овчару.

– Брат Душан, као борац, гине на Сирачу код Ораховице, у Славонији.

1943.

– Најмање два пута, уз Божју помоћ, успева да се спасе пред ратоборном окупационом војском.

1944.

– У Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне, ради као васпитач и вероучитељ. Спасавајући једно дете које је почело да се дави у реци Дрини, разболи се и потом добије туберкулозу, тада тешко излечиву болест. Бива чудесно исцељен у манастиру Вујан. После тога Гојко одлучује да се замонаши.

1945.

– Са игуманом Јулијаном (Кнежевићем) и са још двојицом искушеника, из манастира Вујна прелази у манастир Благовештење.

1948.

– Уочи Благовести, искушеник Гојко се замонашио у манастиру Благовештење, добивши монашко име Павле. Рукоположен у чин ђакона.

1949.

– Цело благовештењско братство прелази у манастир Рачу, украј Дрине.

1950/51.

– Суплент Богословије у Призрену.

1954.

– Рукоположен у чин јеромонаха, а убрзо и одликован чином протосинђела.

1955.

– О Божићу, одлази на постдипломске студије на Богословски факултет у Атини, где се усавршава у новозаветним студијама и студијама литургике.

1957.

– Добија чин архимандрита. О Васкрсу одлази на поклоничко путовање у Свету земљу. За то време, на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 29. маја 1957. године, бива изабран за епископа рашко-призренског.

1963.

– Изабран за члана Светог архијерејског синода Српске православне цркве, на мандат од две године.

1971.

– Изабран за члана Светог архијерејског синода СПЦ.

1972.

– Свети архијерејски синод Српске православне цркве задужује свог члана епископа Павла да писмено одговара на питања из широке области Литургике, Типика, канонских и других прописа која се упућују Цркви. Касније ће од ових одговора, кроз које је студиозно обрађено 120 различитих тема, настати његово капитално тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере (прво издање објављено 1998).

1973.

– Изабран за члана Светог архијерејског синода СПЦ.

– Свети архијерејски сабор СПЦ усвојио предлог Његовог Преосвештенства епископа рашко-призренског г. Павла да Богословија у Призрену понесе име словенских просветитеља свете браће Кирила и Методија.

1979.

– Изабран за члана Светог архијерејског синода СПЦ.

1982.

– Изабран за члана Светог архијерејског синода СПЦ.

1984.

– Објављено прво издање Hoвoг завета Светог писма, у званичном преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве, чији је председник био владика Павле.

1986.

– Свети архијерејски синод СПЦ објављује први Службеник на српском језику; председник Литургичке комисије која га је припремила био је епископ Павле.

– Свети архијерејски синод СПЦ објављује и допуњено издање Србљака, који је приредио епископ Павле.

1987.

– Свети архијерејски сабор СПЦ, са свог ванредног заседања, одржаног од 8. до 10. октобра, саопштава да «дубоко састрадава са патњама верних на Косову и Метохији и одаје пуно признање Његовом Преосвештенству епископу рашко-призренском Павлу, преподобном монаштву и часном свештенству, што својом непоколебљивошћу и самопожртвовањем пружају пример верном народу да остане на својим вековним огњиштима»¹⁵⁶.

1988.

– За теолошки рад, Православни богословски факултет у Београду додељује му звање почасног доктора богословља.

– У издању Светог архијерејског синода СПЦ, објављена његова Питања (и одговори) чтецу пред производство.

1989.

– На Косову пољу и у манастиру Грачаница, у Епархији рашко-призренској, централна прослава 600. годишњице Косовског боја.

– Објављује монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког.

1990.

– Пред Одбором за људска права америчког Конгреса у Вашингтону, у склопу независне српске делегације, сведочи о стању на Косову и Метохији. Своје «виђење» износи и бројна албанска делегација. Запрепашћен неистинама које је чуо од америчких домаћина и својих албанских комшија, у Извештају Светом архијерејском синоду СПЦ записује: «Припадајући мученичком Косовском народу српском, ми сведочимо да је боље да и нестанемо као људи, него да опстајемо као нељуди, јер је бољи и мртав човек, него жив нечовек, јер су Богу и мртви људи живи, док су нељуди пред Њим мртви још док ходе по овој земљи.»¹⁵⁷

– На ванредном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 1. децембра, изабран за патријарха српског. Сутрадан, у свету недељу, 2. децембра, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, уведен (устоличен) у трон српског патријарха.

1991.

– Хрватске оружане снаге срушиле цркву Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, само зато што је у њој крштен српски патријарх.

– Два сусрета са поглаваром Римокатоличке цркве у Хрватској, загребачким надбискупом кардиналом др Фрањом Кухарићем (7. маја у Сремским Карловцима и 24. августа у Славонском Броду), са којих су упућени позиви људима добре воље да помогну заједничкој изградњи мира. Упркос томе, Ватикан непримерно реагује, оцењујући сусрет двојице црквених великодостојника «безначајним»¹⁵⁸.

1992.

– Скуп поглавара православних цркава у Цариграду (Истанбулу). Донет заједнички документ у којем су изнели свој поглед на збивања у православном свету и другим питањима важним за хришћански мир. Медији извештавају да су посебно интересовање изазвали руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле, око којих су се «сјатиле многе високе званице и новинари»¹⁵⁹.

– Званична посета древној апостолској православној Патријаршији александријској и Његовом Блаженству папи и све Африке господину Партенију III.

– На пропутовању за Америку, посећује Грчку.

– Патријарх Павле је први српски патријарх који ступа на тле Америке. У току свог готово једномесечног боравка у Северној Америци (САД и Канади) успева да зацели до тада највећу рану Српске православне цркве раскол у српској дијаспори.

– Сусрет у седишту Организације уједињених нација (ОУН) у Њујорку са генералним секретаром светске организације Бутросом Галијем.

– Разговор у Вашингтону са америчким државним секретаром за иностране послове Лоренсом Иглбергером, поводом уведених санкција Југославији и ратних збивања у Босни и Херцеговини.

– Академија Св. Владимира у Њујорку додељује му звање почасног доктора богословља.

– По повратку из Америке, патријарх Павле свечано дочекан од народа и свештенства у Врању, Лесковцу, Нишу и на железничкој станици у Београду.

– Позив кардиналу Фрањи Кухарићу и рес-ул-улеми Јакубу Селимоском на хитан састанак, да би упутили заједнички апел својим верницима у ратом захваћеним крајевима (у Хрватској и у Босни и Херцеговини) «да оружани сукоби и непријатељства престану и да се спорна питања решавају у мирном договору».

– Разговор са кардиналом Фрањом Кухарићем у Женеви, одакле упућују заједничку поруку својим верницима, али и међународној заједници да се одмах и безусловно обуставе сва непријатељства на просторима бивше Југославије. На овај сусрет био је позван и реис-ул-улема Јакуб Селимоски, али није дошао.

– Делегација Српске православне цркве, предвођена патријархом Павлом, у Цириху разговара са представницима Исламске верске заједнице и Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини. Потписан апел за мир.

– Апели за мирно и праведно решење спорова у Југославији; апели за помоћ угроженом становништву; апел међународним институцијама за помоћ болници у Бања Луци, где је због недостатка кисеоника (услед међународних санкција) умрло дванаест беба…

– Помени жртвама рата.

1993.

– Апел најутицајнијим личностима и институцијама светске јавности да се заустави агресија хрватске војске на српски народ и православне светиње. Апел патријарха српског подржали руски патријарх Алексиј II, ахриепископ грчки Серафим, Светски савет цркава и Конференција европских цркава из Женеве…

– Пријем у седишту Српске патријаршије делегација Парламента Савета Европе, америчког Стејт департмента, британских и ирских бискупа…

– Апел немачкој јавности, хуманитарним и другим организацијама за помоћ угроженом становништву Југославије.

– Његова Свесветост патријарх цариградски (васељенски) Вартоломеј I у седмодневној посети патријарху Павлу и Српској православној цркви.

– Учешће на прослави стогодишњице Српске православне цркве у Бечу, што је била прва посета српског патријарха Аустрији од 1920. године. Патријарх Павле сусрео се, поред осталих, са кардиналом Кенигом и са председником Аустрије Томасом Клестилом.

– Две посете Републици Српској. У Бања Луци освештава темеље Саборног храма, којег су усташе срушиле 1941. године. Посета Републици Српској Крајини (Книну)…

1994.

– Патријарх Павле устоличен у патријаршијски трон у Пећкој патријаршији, вековном средишту и седишту српских патријараха.

– Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексиј II у петодневној посети патријарху Павлу и Српској православној цркви. Двојица патријараха, поред најважнијих црквених и државних адреса у Београдско-карловачкој архиепископији, посетили епархије Сремску (Сремски Карловци), Бачку (Нови Сад), Дабробосанску (Соколац, Пале, Сарајево), Црногорско-приморску (Подгорица, Цетиње, манастир Острог), Захумско-херцеговачку (Требиње, манастир Тврдош), Рашко-призренску (манастири Грачаница и Високи Дечани) и Пећку патријаршију.

– Апел свету за мир и против ширења рата у Босни и Херцеговини, којим српски патријарх тражи од светских моћника и војних и политичких савеза да позиве за ширење рата замене мировним преговорима.

– Дванаестодневна посета Канади и Америци. У Канади освештао први српски манастир у тој земљи манастир Светог Преображења Господњег у Милтону код Торонта. Освећењу, у присуству око 30.000 Срба из Канаде и Америке, присуствовали и представници других цркава и верских заједница. Посета седишту Савета канадских цркава у Торонту и канадском парламенту у Отави. У САД, у манастиру Нова Грачаница код Чикага, уз саслужење митрополита новограчаничког Иринеја и више других архијереја, хиротонисао архимандрита Саву (Јурића) за епископа аустралијско-новозеландског Митрополије новограчаничке. Посета манастиру Светог Саве у Либертивилу. На Духове, 19. јуна, осветио новоподигнути ставропигијални (патријарашки) манастир посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице у Њу Карлајлу, у држави Индијани.

– Три месеца касније, у септембру, други пут у години посећује САД, где устоличава владику Јована (Младеновића) за епископа западноамеричког.

– На позив јерусалимског патријарха Диодора I, осмодневна посета Јерусалимској патријаршији. Патријарх Диодор одликује патријарха Павла Орденом Светог Гроба са лентом, највишим знамењем Јерусалимске патријаршије. Госте из Србије прима и председник Израела Езер Вајцман.

– Четвородневна посета патријарху Алексију II и Руској православној цркви. Двојица патријараха изјаснили су се за јачање канонског поретка у Цркви. Договорено отварање подворја Српске православне цркве у Москви и проширење делатности подворја Руске православне цркве у Београду.

– По повратку из Москве, патријарх Павле посећује Кијев, где је био гост митрополита кијевског и поглавара аутономне Украјинске православне цркве Владимира.

– После сукоба руководства Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе) са руководством Републике Српске и успостављања блокаде на Дрини, патријарх Павле одлази на Пале (тадашње седиште Републике Српске), где изјављује: «Наша дужност је да чинимо оно што је у своје време чинио Свети Сава, а то је измирење међу браћом».

– Док западно од Дрине траје рат, у Бања Луци (у новембру) одржава се ванредно заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла.

1995.

– Три недеље после Божићног поста, на Савиндан, Српска православна црква и патријарх Павле позвали вернике на ванредни пост.

– Отварајући ванредну седницу Светог архијерејског синода СПЦ у Бијељини, у присуству државних и војних руководстава Републике Српске и Републике Српске Крајине, патријарх Павле поручује: «Свима нам је мир потребан и треба учинити све што до нас стоји да дође до мира, али часног мира. Не само часног за Србе, него и за муслимане и за Хрвате, до мира праведног и за једне, и за друге, и за треће».

– Са цариградским (васељенским) патријархом Вартоломејем, грчким архиепископом Серафимом и представницима других помесних цркава, на грчком острву Патмос, учествује у обележавању 1900 година од пророчког «Откровења»

Јована Богослова. Патријарха Павла и делегацију Српске православне цркве том приликом у Атини прима председник Грчке Костис Стефанопулос и грчки премијер Андреас Папандреу.

– Посета сестринској Румунској православној цркви, у време када она слави два своја јубилеја: 110. годишњицу аутокефалије и 70. годишњицу устоличења свог првог патријарха.

– Румунски патријарх Теоктист у краћој посети српском патријарху Павлу и Српској православној цркви.

– Разговор на Палама са руководством Републике Српске о могућим путевима за успостављање мира у Босни и Херцеговини.

– Посета Горњо-карловачкој и Далматинској епархији, последњих дана јула, само неколико дана пре окупације Републике Српске Крајине.

– Поред бројних молби за заустављање рата, упућује апел и америчком председнику Билу Клинтону за заустављање ваздушних удара по Србима у Босни и Херцеговини.

– Услед несрећа које су задесиле српски народ, патријарх упућује проглас Београђанима, с позивом на молебан у недељу 17. септембра, у 12 часова, у Храму Светог Саве. Позива патријарх на «заједничку молитву», јер је «молитва најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор моћним насилницима који се не боје Бога и зато не знају шта раде». И још захтева: «На паклене експлозије хиљада бомби и ракета које засипају дедовину Светог Саве, Херцега Стефана, Светог Василија Острошког, нека се огласе и звона са Врачара, као и са свих београдских цркава, све до вечерњих часова».

– Уз посредовање патријарха Павла, потписан споразум руководстава Републике Српске и СР Југославије о заједничком наступу на преговорима у Дејтону. Споразум, у својству сведока, потписали патријарх Павле и епископ бачки Иринеј. На првом следећем, ванредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, већином гласова, патријархов потпис оглашен «неважећим и за Цркву необавезујућим». Већину владика онеспокојио је «неправедни мир»¹⁶⁰ постигнут у Дејтону и потом потписан у Паризу.

– Краће време, због назеба и услед замора од великих свакодневних обавеза, проводи у болници.

1996.

– Пошто га је Свети архијерејски сабор СПЦ, на редовном мајском заседању, именовао за администратора Епархије новограчаничке у Сједињеним Америчким Државама, патријарх Павле одлази у 19-дневну посету српским епархијама у САД.

– Патријарх српски Павле са више страна замољен да посредује у спору између Московске и Цариградске патријаршије око црквене јурисдикције у Естонији.

– На позив патријарха бугарског Максима, седмодневна посета Бугарској православној цркви. У склопу ове посете, патријарх Павле посећује гроб Светог Саве у Цркви 40 мученика у древној бугарској престоници Трнову.

– Посета Православној цркви Грузије и Његовој Светости архиепископу мћетском и тифлиском и католикос-патријарху све Грузије господину Илији II.

– Седмодневна посета Кипарској православној цркви и њеном поглавару архиепископу Хризостому.

– Уводном беседом о значају хришћанства за свет, у препуној великој дворани Коларчеве задужбине у Београду (18. новембра), отпочео маратонски циклус предавања посвећен јубилеју два миленијума хришћанства.

– Поводом најаве да ће се организовати «узвратне демонстрације» демонстрацијама које из дана у дан трају на улицама Београда, услед непризнавања резултата гласања на локалним изборима у Србији, Патријарх упућује апел грађанима и државним властима да се «суздрже од сваког насилног обрачуна и отрпе протесте на све оно што је и довело до незадовљства», поручујући при том: «Ако би којом несрећом ипак дошло до сукоба, бићу дужан да и лично станем на страну народа према коме би се применила сила».¹⁶¹

– Објављена књига патријархових беседа, разговора, проповеди, писама и изјава Молитве и молбе текстове изабрао и приредио писац Радослав Братић. Такође и књига Живот по Јеванђељу, састављена од патријархових проповеди које су прибележиле Наташа Вишњић, Александра Јуришић и Драгана Аврамовић.

1997.

– Свети архијерејски сабор Српске православне цркве поставио патријарха Павла за администратора епархија у расколу у Републици Македонији (Скопске, Злетовско-струмичке и Охридско-битољске).

– Отворен први Православни пастирско-саветодавни центар СПЦ у Србији.

– У Бања Луци и на Палама патријарх Павле ради на мирењу посвађаног руководства Републике Српске.

– Тродневна канонска посета Будимској епархији СПЦ (у Мађарској). У резиденцији будимског епископа уприличена је свечаност поводом прве посете Његове Светости потомцима Арсенија III Чарнојевића и Велике сеобе, када је више од 30.000 Срба, претежно из Метохије, бежећи од турских зулума, стигло у ове крајеве. На свечаност дошао и председник Мађарске Арпард Генц, са најближим сарадницима из Уреда за односе са црквом.

– Патријарх српски Павле и поглавари више православних цркава, са васељенским патријархом Вартоломејем, служили Литургију у храму Светог Димитрија у Солуну. Госте у Солуну дочекао председник Грчке Константин Стефанопулос.

– Митрополит кијевски и целе Украјине господин Владимир, егзарх московског патријарха, у узвратној посети патријарху Павлу и Српској православној цркви.

– У Патријаршијском двору у Београду прима надбискупа врхбосанског Винка Пуљића, са којим је договорено оснивање међуверског савета за Босну и Херцеговину, који ће радити на помирењу народа, залечењу ратних рана и успостављању мира.

– Две недеље проводи у београдској болници «Свети Сава», због, како је саопштено, «редовне здравствене контроле» и «опоравка од благог назеба». За празник Сабора Светог архангела Михаила, патријарх Павле, уз саслужење игумана манастира Хиландара Мојсија, у болничкој капели служи Свету архијерејску литургију, којој присуствују болнички пацијенти, лекари и друго особље ове угледне здравствене установе.

1998.

– Поводом политичких напетости у Црној Гори, патријарх Павле, посредством Митрополије црногорско-приморске, упућује апел црногорској јавности, којим моли браћу Црногорце: «Смирите душе, стишајте глас, не надмећите се виком, да вам крв не би ушла у главу, а реч сишла на орозе». Док онима који преузимају најодговорније дужности посебно поручује да «имају увек на уму да ваља служити народу, а не господарити њиме…»

– Једнонедељни боравак у Митрополији новограчаничкој у Америци. Учешће на црквено-народном сабору у манастиру Либертивилу поред Чикага, на којем је усаглашаван заједнички устав Српске православне цркве за епархије у земљи и расејању.

– У једнонедељној посети Његовој Светости патријарху Павлу и Српској православној цркви, Његово Блаженство архиепископ синајски, фарански и раитски господин Дамјан, који је и игуман манастира Свете Катарине на Синају. Поглавар аутономне Синајске цркве, за велики допринос развоју и угледу православља, уручио патријарху Павлу Орден Свете Катарине. А поглавар Српске православне цркве угледног госта одликовао Орденом Светог Саве I степена.

– Учешће на сабору поглавара православних цркава, под председништвом патријарха цариградског (васељенског) Вартоломеја, у Бугарској.

– Разговор у Патријаршијском двору са дипломатским представницима амбасада осам најутицајнијих земаља Запада и Истока о Косову и Метохији. Патријарх подсећа да су Косово и Метохија «Јерусалим српског народа и једно од најзначајнијих средишта европске хришћанске културе и цивилизације».

– И у току ове године посећује више епархија Српске православне цркве (Захумско-херцеговачку, Дабробосанску, Бањалучку, Милешевску, Врањску, Сремску…).

– У Атини присуствује сахрани грчког архиепископа Серафима.

– Прима државно руководство Републике Српске.

– Угошћава председника Бискупске конференције Немачке, бискупа Хомајера.

– У Москви саопштено да је међу дванаест добитника једног од највећих признања у Русији, награде Фонда апостола Андреја Првозваног, патријарх српски Павле, коме се она додељује «за несаломиву снагу духа, храброст и гигантски труд, који се оваплотио у обједињавању Српске православне цркве и Српске православне цркве у иностранству».

1999.

– Због изузетно тешких прилика на Косову и Метохији, где је боравио за празник Светог Василија Великог, патријарх Павле позвао вернике Српске православне цркве на ванредни пост, од Јовањдана до Савиндана.

– Одлазак у САД, поводом сахране митрополита новограчаничког Иринеја (Ковачевића).

– Посета Француској.

– Четвородневна посета Загребу, Љубљани и Трсту. У Хрватској и Словенији српском патријарху Павлу указане почасти по највишем државном протоколу. У Загребу био гост и председника Хрватске бискупске конференције и загребачког надбискупа Јосипа Бозанића и председника хрватске државе Фрање Туђмана. У Љубљани, где га је сачекало десет хиљада православних верника, српски патријарх разговарао са надбискупом Родетом и председником и премијером Словеније Миланом Кучаном и Јанезом Дрновшеком…

– Бројни апели за заустављање бомбардовања Савезне Републике Југославије.

– По отпочињању НАТО агресије на СР Југославију, шесторица монаха Тројицко-Сергијевске лавре, с благословом руског патријарха Алексија II донели и предали патријарху Павлу чудотворну икону Мајке Божје Казањске.

– У току бомбардовања Србије, Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексиј II стигао у Београд, са великом иконом преподобног Серафима Саровског. Двојица патријараха, пред хиљадама људи на врачарском платоу, испред Храма Светог Саве, служили Молебан за мир.

– Пријем више политичких изасланика и делегација из света.

– Обилазак рањеника у болницама.

– Помен за пострадале у НАТО бомбардовању, парастос жртвама геноцида из Другог светског рата…

– Одлазак у више наврата на Косово и Метохију.

– Тродневна посета Републици Српској, поводом 780 година од оснивања Епархије дабарске.

– Његова Свесветост патријарх васељенски и цариградски господин Вартоломеј I -учествујући са великом групом високих представника хришћанских цркава Европе, јеврејских и исламских заједница и теолога и научника из читавог света на међународном еколошком симпозијуму посвећеном Дунаву и Подунављу стигао у једнодневну посету Београду. Учесницима симпозијума, на броду који је пловио од Смедерева до Црног мора, придружио се и патријарх Павле.

– На измаку године, патријарх Павле упућује апел верницима Српске православне цркве: «Данас када дочекујемо Нову 2000. годину, сматрамо да немамо право на разуздано весеље и смех, када се пале, руше и минирају српски манастири и цркве на Косову и Метохији, када гину невина српска деца, старци и одрасли, када је милион гладних избеглица у Србији, и колико нашег народа без посла. Када горе српска села и нестаје српски народ, немамо право на раскалашна и сувишна весеља и гозбе».

2000.

– На позив јерусалимског патријарха Диодора II, патријарх Павле, са поглаварима других помесних православних цркава, учествовао у Витлејему и у Јерусалиму на прослави 2000. година од рођења Господа Исуса Христа.

– По повратку из Свете земље једномесечни опоравак од назеба.

– Разговор у Патријаршијском двору у Београду са представницима верских заједница СР Југославије, надбискупом др Францом Перком, београдским муфтијом Хамдијом Јусуфспахићем и рабином Исаком Асиелом о пројекту «Душа Европе», у оквиру којег је планирано прикупљање потребних средстава за обнову страдалих богомоља на подручју бивше (СФР) Југославије.

– У присуству верника из читаве Србије, који су дошли на поклоњење чудотворној икони Пресвете Богородице Јерусалимске, у Спомен-храму Светог Саве у Београду, свечано проглашење девет светих српских новомученика¹⁶², пострадалих у време Другог светског рата. Свету архијерејску литургију служио патријарх Павле, са свим српским архијерејима из земље и расејања и митрополитом Амвросијем из Јерусалимске патријаршије.

– Патријарх позвао свештенство и вернике Архиепископије београдско-карловачке да седмицу пред Духове «држе пост и појачају молитве Свеблагом Господу да нам подари промену времена и кишу толико потребну и људима и свим живим бићима, а ради напредовања усева и биљака потребних нам за храну». Препоруку упутио и архијерејима, да и они позову свештенство и вернике у својим епархијама на пост и појачане молитве за кишу.

– Посета Средњоевропској епархији. У Хановеру (у Немачкој) освештао новосаграђени храм Св. Саве.

– На позив руског патријарха Алексија II, делегација Српске православне цркве, предвођена патријархом Павлом, присуствовала у Москви освећењу Храма Христа Спаситеља и проглашењу светих новомученика руских. Делегацију СПЦ примио председник Руске Федерације Владимир Путин.

– Дан после великих демонстрација у Београду (организованих 5. октобра), патријарх Павле, у присуству више од сто хиљада људи, испред Храма Светог Саве на Врачару служио молебан за спас и помирење српског народа.

– Заједно са новоизабраним председником СР Југославије др Војиславом Коштуницом, посетио Москву. Сусрет са патријархом Алексијем II.

– Поводом две хиљаде година хришћанства, међународни сајам књига у Београду одржан под духовним покровитељством и с благословом Његове Светости патријарха Павла.

– Учешће на свеправославним литургијама у Цариграду и Никеји, којима је завршено обележавање две хиљаде година хришћанства.

2001.

– На празник Сабора Светог Јована Крститеља, у конаку манастира Грачаница, сусрет са архиепископом атинским и целе Грчке Христодулосом, који је дошао да посети грчке војнике у саставу међународних снага на Косову и Метохији. Српски патријарх захвалио се представницима Грчке православне цркве и грчком народу на материјалној и моралној помоћи, упућеној «не само зато што смо исте вере, и што смо били у истим невољама у прошлости, већ због сведочења истине на коју их Јеванђеље позива».

– Патријарх Павле дао благослов за увођење верске службе у Војску Југославије изјављују представници Генералштаба ВЈ.

– Апел православним верницима и представницима власти у Црној Гори да избори који следе «буду заиста демократски, поштени, праведни и признати од свих», уз посебну поруку страни која добије већину да «своја осећања изражава витешки, човечно и достојанствено, без увреда, грубих и опорих речи».

– У писму упућеном генералном секретару УН Кофију Анану, председницима Русије, САД, Немачке, Грчке, Француске и Италије и премијеру Енглеске, српски патријарх Павле указује да су од доласка међународне мисије на Косово и Метохију «учињени небројени злочини», да је протерано више од 250.000 људи, на хиљаде њих убијено, киднаповано и злостављано на друге начине.

– Писмо председнику Русије Владимиру Путину да учини све што је могуће како би се зауставило зло на Балкану и наступио толико жељени мир за народе региона.

– Патријарх Павле и председник СР Југославије др Војислав Коштуница упућују заједничко писмо генералном директору УНЕСКО у Паризу Коиширо Матсури, апелујући да ова институција Уједињених нација и међународна заједница заштите баштину Косова и Метохије.

– Његово Високопреосвештенство митрополит варшавски и целе Пољске господин Сава, у вишедневној канонској посети патријарху Павлу и Српској православној цркви.

– Узвратна посета, у току исте године, патријарха Павла митрополиту Сави и Пољској православној цркви. У име Светог архијерејског сабора Пољске православне цркве, митрополит Сава уручио патријарху Павлу Орден Марије Магдалене првог реда и посвећену икону Свете Тројице. За време боравка у Варшави, патријарх Павле сусрео се и са председником Пољске Александром Квашњевским.

– Верска настава, као редован предмет, враћена у основне и средње школе у Србији. Патријарх благословио први јавни час веронауке у Основној школи «Краљ Петар Први» у Београду.

– На позив епископа источноамеричког Митрофана, посета верницима Српске православне цркве у овом делу Америке. За време боравка у САД, патријарх присуствује прослави 100. годишњице Српског народног савеза, са седиштем у Питсбургу, у Пенсилванији, освештава новосаграђени храм Св. архангела Гаврила у манастиру Марчи у Ручфилду, у држави Охајо, а у Вашингтону освештава зграду амбасаде СР Југославије и посећује Музеј холокауста.

– Апел најодговорнијим личностима светске јавности, са молбом да учине све што је у њиховој моћи да «коначно престану страдања на напаћеном Балкану».

– Да би подстакао прогнане и избегле са Косова и Метохије да се региструју у Комесаријату за избеглице Србије, патријарх Павле и сам се уписао на листу интерно расељених лица у београдској општини Палилула. Правила регистрације то су омогућавала свима који су најмање пет година непрекидно живели на Косову и Метохији. «Позивам и молим све прогнане и избегле да се региструју, јер мора да се зна колико нас има, због наших прилика и међународних форума», рекао је патријарх, показујући пописивачима личну карту с двојезичним написом, прво на албанском, па тек онда на српском језику, на име Павле Стојчевић.

– Београдском муфтији Хамдији Јусуфспахићу даје лични прилог од хиљаду (немачких) марака за завршетак радова на медреси у Београду.

2002.

– Четвородневна посета Русији, на позив руског патријарха Алексија II и Фонда јединства православних народа. Председник Русије Владимир Путин у Кремљу састао се са двојицом патријараха, Павлом и Алексијем. Српском патријарху уручена два велика признања: награда Фонда јединства православних народа и награда Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.

– Пријем у Патријаршијском двору у Београду председника Републике Италије Карла Азеља Ћампија.

– Пријем надбискупа Милана кардинала Карла Мартинија.

– Пријем кардинала Валтера Каспера, председника папског већа за унапређење јединства хришћана.

– Његово Блаженство папа и патријарх александријски и све Африке господин Петар VII у једнонедељној посети патријарху српском Павлу и Српској православној цркви. Патријарх Павле одликовао госта Орденом Светог Саве првог реда, а на Богословском факултету у Београду патријарху Петру VII додељена почасна титула доктора теолошких наука. Патријарх александријски српском патријарху донео на дар копије панагије, крста и патријарашког штапа, као и иконе Светог Нектарија Пентапољског.

– Јавни позив свим архијерејима, свештенству и верном народу у Републици Македонији, сваком «понаособ», да приступе васпостављању литургијског општења и канонског јединства са Српском православном црквом, а преко ње и са свеукупном православном духовном породицом у свету.

2003.

– Захтев Савету безбедности Уједињених нација и Европској унији за «веће ангажовање у заштити и обезбеђивању основних људских права Србима и осталим неалбанцима који су остали да живе на Косову».

– Пријем државног секретара Ватикана монсињора Жана Луја Торане, који је у Београд дошао на позив Министарства за иностране послове СР Југославије.

– Пријем делегације Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, коју је предводио архиепископ калушки и боровски Климент.

– Учешће на прослави педесетогодишњице успостављања Бугарске патријаршије у Софији.

– Вишедневна посета Русији, у склопу које и учешће на прослави стогодишњице канонизације преподобног Серафима Саровског (1759–1833).

– Пријем надарених ђака који су на домаћим и међународним такмичењима из природних наука свој таленат потврдили освајајући прва места.

2004.

– Отворено писмо европским и светским званичницима да се заустави «узнемиравање православних житеља Републике Српске».

– Апел међународним институцијама да се супротставе терору против јерархије, свештенства, монаштва и верника канонске Охридске архиепископије и да се заузму за поштовање верских слобода у БЈРМ (Бившој Југословенској Републици Македонији).

– Апел за помоћ у обнови манастира Хиландара, који је 4. марта захватио катастрофалан пожар.

– Пред око сто хиљада људи код Храма Светог Саве на Врачару, служио молебан за спас угроженог народа и угрожених светиња на Косову и Метохији. Од зграде Владе Србије до Светосавског платоа, патријарх Павле и премијер Војислав Коштуница, са другим високим званичницима, ишли пешке, у пратњи бројног народа, који их је следио београдским улицама.

– Централна црквена прослава два века од Првог српског устанка одржана у Храму Светог Саве на Врачару у Београду. Свету архијерејску литургију служио патријарх Павле, са васељенским патријархом Вартоломејом, митрополитом варшавским и све Пољске Савом, митрополитом Православне цркве у Чешкој и Пољској Николајем и другим владикама и свештенством СПЦ.

– Освећење конака манастира Св. Тројице код Пљеваља. Одвојени сусрет са председником Црне Горе Филипом Вујановићем.

– Пред четири хиљаде људи у манастиру Гомирје устоличен епископ горњокарловачки Герасим. Чин устоличења обавио патријарх Павле.

– Света архијерејска литургија у обновљеном манастиру Бањска на Косову, који је после 520 година духовно оживео.

– Председник Државне заједнице Србије и Црне Горе Светозар Маровић, на предлог председника Владе Србије Војислава Коштунице, одликовао патријарха Павла Орденом Немање првог степена.

– Посета верницима Српске православне цркве у Аустралији.

– Одлазак у Русију.

– Пријем у Патријаршијском двору у Београду председника Републике Мађарске Ференца Мадла.

– Пријем делегације Већа народних скупштина Црне Горе, које се бори за очување заједнице са Србијом и да сачува своју Цркву и српски језик на којем су примили хришћанство.

2005.

– Влада Србије за почасног председника Фонда за Косово и Метохију именовала патријарха Павла.

– У својству председника Светог архијерејског синода, патријарх Павле донео одлуку да се у недељу 6. фебруара у свим храмовима Српске православне цркве у земљи и расејању прикупља помоћ за угрожени српски народ на Косову и Метохији.

– Освећење обновљеног манастира Житомислић код Мостара, трећи пут у својој историји срушеног у рату 1992. године; освећење парохијског дома Спомен-храма Светог Саве на Врачару у Београду; освећење обновљеног конака и звоника манастира Милешева; освећење православне цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани…

– Од 8. децембра, због повреде кука (напрснућа пубичне кости), услед пада у својим одајама, налази се на болничком лечењу на Војномедицинској академији (ВМА) у Београду.

2006.

– Уочи Васкрса поново примљен на ВМА, због задобијених опекотина. У болници остао 24 дана.

– Писмо председнику Државне заједнице Србије и Црне Горе Светозару Маровићу (пореклом из Црне Горе), у којем му поручује да се Свети архијерејски сабор СПЦ, као и он лично, залажу за јединство Србије и Црне Горе.

– Позив верницима у Србији да изађу на референдум за нови Устав, којим се Косово и Метохија третирају као неодвојиви део Србије. «Овог пута нико не би смео да закасни на Косово», поручује патријарх.

– Његова Светост патријарх Павле први пут излази на гласање за Устав Србије.

2007.

– Академија руске словесности за хуманизам и просветитељство у области православља, доделило патријарху српском Павлу Орден златне витлејемске звезде.

– Принц Александар Карађорђевић, поводом Дана државности Србије, патријарху доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена.

– Патријарх подноси писани захтев Влади Србије да покрене процедуру за доношење Закона о укидању пореза на додату вредност за храну, одећу и опрему за бебе, наводећи да би то био конкретан потез за заустављање «беле куге» у Србији.

– Тронедељни опоравак у Специјалној болници за рехабилитацију «Бања Ковиљача».

– Накнадни опоравак, у трајању од осамнаест дана, у Специјалној болници за рехабилитацију «Селтерс» у Младеновцу.

– Апел верницима за помоћ братском народу Грчке у превазилажењу последица од стравичног пожара који је задесио поједине области ове земље.

– Од 10. новембра налази се на болничком лечењу на Војномедицинској академији у Београду.

2008.

– Целу годину проводи на Војномедицинској академији у Београду.

– Традиционални новогодишњи добротворни концерт у Народном позоришту у Београду, београдска Саборна црква и Прво београдско певачко друштво, које је овом приликом обележавало 155 година свог постојања, приредили су у част Његове Светости патријарха Павла, поводом пола века његове архијерејске службе и 17 година патријарашке дужности.

– Крсну славу Лазареву суботу прославља у болничкој соби на ВМА.

– На редовном мајском заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, «услед спречености Његове Светости патријарха српског г. Павла који се већ дуже времена налази на лечењу на Војномедицинској академији у Београду», донета одлука којом је Свети архијерејски синод СПЦ «преузео на себе сву власт, дужности и обавезе Српског патријарха». Кључне надлежности, ипак, остале у рукама патријарха Павла.

– Свети архијерејски синод СПЦ саопштио да је «Његова Светост патријарх српски господин Павле, на основу члана 111. Устава Српске православне цркве, поднео молбу којом због здравствених разлога и немоћи умољава Свети архијерејски сабор да му, на своме предстојећем јесењем редовном заседању, 11. новембра 2008. године, одобри повлачење из активне службе». Свети архијерејски сабор је то «примио на знање» и у исто време донео одлуку: «Умолити Свјатејшег патријарха да, и поред наведених разлога у овом акту, и даље остане на челу Српске православне цркве». Ова одлука наишла је на одушевљење у српској јавности и на велики одјек у свету.

2009.

После две године проведене на лечењу, на ВМА у Београду, патријарх Павле упокојио се у Господу у недељу 15. новембра 2009. године, у 10.45. Његов овоземаљски живот, једноставно, угасио се као свећа; отишао је тихо, као што је и живео. Преминуо је у сну.

Тога јутра, као и обично, устао је рано и причестио се…

Истог дана тело патријархово пренето је у Патријаршијски двор, где је одслужен први помен, а потом у Саборну цркву. Од тада, па све до дана сахране, 19. новембра, непрекидна колона људи, која се протезала кроз центар Београда (често од Теразијске чесме, дуж целе Кнез Михаилове улице, а затим низ Улицу краља Петра), и ноћу и дању, сливала се у Саборну цркву. За тих неколико дана бар пола милиона људи застало је поред одра и целивало свету десницу патријарха Павла и крст у њој.

Љубав према блаженопочившем патријарху и вера били су јачи од страхова и упозорења Министарства здравља и здравствених служби да се избегавају масовнија окупљања и блиски контакти, пошто је само неки дан раније у Србији била проглашена епидемија грипа (AH1N1), који је харао широм планете и односио хиљаде жртава. Баш у то време хватао је залет и почео жртве да односи и у Србији. Но, с Божјом милошћу, ни код кога од оних који су дошли да се поклоне пред сенима патријарха Павла нису регистровани симптоми болести која је тих дана увелико мењала ритам живота.

Сахрани су, поред целокупног државног врха Србије, присуствовали државни представници готово свих суседних држава, али и других православних земаља. Дошли су високи представници свих помесних православних цркава, многобројна делегација Римокатоличке цркве, као и представници свих традиционалних цркава и верских заједница које делују у Србији.

Поруке саучешћа упутиле су многе истакнуте личности из света, међу њима и руски председник Дмитриј Медведев, председник Француске Никола Саркози, папа Бенедикт XVI…

Свету архијерејску литургију у Саборној цркви служио је цариградски (васељенски) патријарх Вартоломеј, уз саслужење чувара српског патријарашког трона митрополита црногорско-приморског Амфилохија и других црквених великодостојника из света. Потом је погребна колона, с отвореним ковчегом патријарха Павла, кренула ка Храму Светог Саве. Стотине хиљада људи, у литији, ишло је ка Врачару… После опела, поворка је кренула према Раковици, где је, у порти манастира Светог архангела Михаила, сахрањено тело Његове светости.

Милион људи окупило се тога дана у Београду да ода пошту свом омиљеном духовном родитељу, патријарху Павлу. Био је то до тада највећи скуп у историји српског престоног града.

Видевши с каквим осећањима српски народ прати свог патријарха, један од грчких владика наглас изусти:

– Овај народ није дошао на сахрану, већ да патријарха Павла упише у диптих светих!

Архиепископи

1. Св. Сава (1219–1233; +1236)

2. Св. Арсеније I «Сремац» (1233–1263; +1266)

3. Св. Сава II (1263–1271)

4. Данило I (1271–1272)

5. Св. Јоаникије I (1272–1276; +1279)

6. Св. Јевстатије I (1279–1286)

7. Јаков( 1286–1292)

8. Јевстатије II (1292–1309)

9. Св. Сава III (1309–1316)

10. Св. Никодим (1317–1324)

11. Св. Данило 11 (1324–1337)

12. Св. Јоаникије II (1338–1346)

Патријарси

1. (12) Св. Јоаникије II (1346–1354)

2. (13) Сава IV (1354–1375)

3. (14) Св. Јефрем (1375–1379)

4. (15) Св. Спиридон (1379–1389)

Св.Јефрем, поново (1389–1392; +1399)

5. (16) Данило III (1392–1398)

6. (17) Сава V (1398–1406)

7. (18) Данило IV (1406)

8. (19) Кирило (1407–1419)

9. (20) Никон (1420–1435)

10. (21) Теофан (1446)

11. (22) Никодим II (1446–1453)

12. (23) Арсеније II (1453–1463)

После пада Србије под турску власт настало је нередовно стање и у Цркви, долази и до насилног укидања Патријаршије. Црквени престо није уредно попуњаван. А међу епископима који су у то време «придржавали престо Светог Саве» спомињу се херцеговачки митрополит Јован (1508. и 1509) и Марко (1524). Редовно стање у Патријаршији успостављено је 1557. године.

13. (24) Макарије (1557–1571; +1574)

14. (25) Антоније (1571–1575)

15. (26) Герасим (1575–1586)

16. (27) Саватије (1587)

17. (28) Никанор

18. (29) Јеротеј (1589–1591)

19. (30) Филип (1591–1592)

20. (31) Јован (1592–1614)

21. (32) Пајсије (1614–1648)

22. (33) Св. Гаврило (1648–1655; +1659)

23. (34) Максим (1655–1674; +1680)

24. (35) Арсеније III Црнојевић (1674–1690; +1706)

25. (36) Калиник I (1691–1710)

26. (37) Атанасије I (1711–1712)

27. (38) Мојсије Рајовић (1712–1726)

28. (39) Арсеније IV Јовановић Шакабенда (1726–1737;+1748)

29. (40) Јоаникије III Караџа (1739–1746), Грк

30. (41) Атанасије II Гавриловић (1746–1752)

31. (42) Гаврило II Сарајевац (1752)

32. (43) Гаврило III (1752-?)

33. (44) Викентије Стефановић

34. (45) Пајсије II, Грк

35. (46) Гаврило IV, Грк

36. (47) Кирило II (1758–1763)

37. (48) Василије Јовановић Бркић (1763–1765; +1772)

38. (49) Калиник II (1765–1766), Грк

Ферманом султана Мустафе III године 1766. укинута је српска Пећка патријаршија и потчињена Цариградској патријаршији. Српска патријаршија поново је успостављена 1920. године, са седиштем у Београду.

39. (50) Димитрије (1920–1930)

40. (51) Варнава (1930–1937)

41. (52) Гаврило (1937–1950)

42. (53) Викентије (1950–1958)

43. (54) Герман (1958–1990)

44. (55) Павле (1990–2009)

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Патријарх српски Павле петнаест година на трону Светог Саве, «Црква» календар Српске православне патријаршије за 2005. годину, Београд

Епископ Артемије, Кратак животопис Светог владике Николаја, треће издање, Београд, 2003.

Др Атанасије Атанасиадис, Патријарх Павле и српска јерархија у развоју догађаја грађанског рата (1990–1995), «Хришћанска мисао», бр. 1–6/2005, Београд – Ваљево – Србиње.

Јеромонах Атанасије Ракита, Духовни дародавац Призренске богословије предговор за књигу: Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу,

Приштина – Београд, 1996.

Протосинђел Атанасије Ракита, Глас Јеванђеља увод за књигу:

Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996.

Бранка Бојовић, Око које не дријема, Подгорица, 1996.

Градимир Станић, Павле епископ рашко-призренски нови патријарх Српске православне цркве, «Гласник СПЦ», бр. 12. децембар 1990.

Градимир Станић, Његова Светост патријарх српски Павле у посети Српској православној цркви у Канади, «Гласник СПЦ», бр. 8. август 1994.

Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, Манастири Овчарско-кабларске клисуре, Чачак, 2004.

Епископ рашки-призренски Господин Павле, «Гласник СПЦ», бр. 10, Београд, октобар 1957.

Задужбине Косова споменици и знамења српског народа, Призрен – Београд, 1987.

Законик цара Стефана Душана, САНУ, књига III, Призренски препис, Београд, 1997.

Архимандрит Јован Радосављевић, Манастир Благовештење под Кабларом, Овчар бања, 2004.

Архимандрит Јован Радосављевић, Овчарско-кабларски манастири монашки живот и страдања у 19. и 20. веку, друго издање, Нови Сад, 2002.

Владика Лаврентије, Громобран Цркве и народа, НИН, Београд, 15. децембар 2005.

Протођакон Љубомир Ранковић, Свети владика Николај – у служби Бoгy и роду, Ваљево, 2006.

М. Б., Устоличен 44. патријарх српски, «Гласник СПЦ», бр. 8, Београд, август 1994.

М. С., Устоличење епископа рашко-призренског г. Павла, «Гласник СПЦ», бр. 11, Београд, новембар 1957.

Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, Дневник 1993–1995, Београд, 2008.

Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I-III, Београд, 1998.

Патријарх Павле, Косовска искушења, текстове изабрала и приредила Нађа Андрејевић, Београд, 2002.

Патријарх српски Павле, Без осуда, отворено, очински, «Сербиа и коментари» за 1993/1995, Београд, 1996.

Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу (Беседе прибележили: Наташа Вишњић, Александра Јуришић и Драгана Аврамовић), Приштина – Београд, 1996.

Патријарх српски Павле, Молитве и молбе – Беседе, разговори, проповеди, писма и изјаве – текстове изабрао и приредио Радослав Братић, Београд, 1996.

Повјесница Милића од Мачве, III део, Београд, 1987.

Радован Поповић, Време писца – Животопис Добрице Ћосића, Београд, 2000.

Ристо Грђић, Општа обнова Црквеног живота и устројства, у споменици Српска православна црква 1920–1970, Београд, 1971.

Свети Владика Охридски и Жички Николај, издање епископске Епархије жичке и Светог манастира Жиче (Уредник издања: епископ б. захумско-херцеговачки и приморски и помоћник и мјестобљуститељ жички Атанасије), Жича – Краљево, 2003.

Свето писмо / Hoвu завјет Господа нашег Исуса Xpuста, превод Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве, пето исправљено издање, Београд, 2002.

Споменица – Прва посета Његове Светости патријарха српског господина Павла Српској православној цркви на Северноамеричком континенту 1992, издање СПЦ у САД и Канади и Митрополије новограчаничке, књигу уредио и припремио: протођакон др Станимир Спасовић, професор, сарадници: протојереј-ставрофор Јован Тодоровић и протојереј Недељко Лунић, Торонто

Устав Српске православне цркве, издање Светог архијерејског синода, Београд, 1947.

Јеромонах Хризостом Столић Хиландарац, Православни светачник, том други, Београд, 1989.

Штампа периодична и дневна: Гласник Српске православне цркве, Православље, Црква, Хришћанска мисао, НИН, Недељни телеграф, Профил, Вечерње новости, Данас, Политика, Политика експрес, Борба, Блиц, Курир, Глас јавности…

Јован Јањић рођен је 1963. у Рађевини. Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду.

Ради као новинар у најпрестижнијем српском недељнику НИН, где прати црквену хронику.

Пре овог дела, објавио књиге с црквеном тематиком: Воздвижење Храма Светог Caвe (2003), Рађевина и Рађевци (2004. и 2006), Црква у Врбићу (2007), Манастир Соко (2007), Задужбина Симе Андрејевића Шуманова (2008), Soyons des homes – vie et paroles du patriarche Serbe Paul (2008)…