Сабране беседе. Том III. Пасхалне беседе

1965. године у манастиру Ћелије²

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље – чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: «Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам». А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: «Боже! милостив буди мени грешном». Кажем вам – завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље – кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се³.

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола⁴. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи⁵ и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско⁶. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: «Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим»⁷. Покој душама својим… То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: «Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.» Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле – какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: «Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме»! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: «Боже, милостив буди мени грешноме». Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: «Овај отиде оправдан кући својој». Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. «Куда ћеш ти» – вели му Свети Макарије. «У твоју обитељ» – вели ђаво. «Шта ћеш тамо?» «Да кушам твоју братију». «Лако је мени», вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се». «А што» – пита га Свети Макарије. «Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш». «Шта је то?» «То је твоја смиреност.» А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе⁸. Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом⁹. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: «Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се»¹⁰. Сваки… и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог – кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: «Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се»¹¹.

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија¹². Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост – стотину гробова у твојој души, стотину гробова …¹³ гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: «Боже, милостив буди мени грешноме». Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: «Душа која греши, та умире»¹⁴. Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: «Боже, милостив буди мени грешном». И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог – до Ускрса.

Све што се у души твојој …¹⁵ Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу – шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: «Боже, милостив буди мени грешноме». Смирење је скраћено спасење – вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити – како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: «Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој». Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, – како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: «Боже, милостив буди мени грешном».

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Недеља митара и фарисеја. Данас уствари почиње Ускрс, Ето, десило се велико чудо. Десило се васкрсење душе пре славног Васкрсења Господа Христа. Десило се то у некој незнатној црквици. Тако гласи данашња Благовест, данашње Свето Еванђеље: Два човека ушла у цркву да се Богу моле: фарисеј и цариник. Фарисеј се мољаше и хваљаше себе у молитви. А цариник стајаше издалека, и не шћаше ни очи своје подигнути у небо. Бијући прсе своје каже: «Боже, милостив буди мени грешном». Ето тада, тада се збило васкрсење ове душе, јер драги Господ, гледајући га и слушајући њихове молитве, рече: «Овај отиде оправдан кући својој, отиде спасен кући својој, а не онај»¹⁷.

Шта је то спасење? Шта се десило са овим човеком? За неколико речи доживео је Васкрс, васкрс своје душе. Спасена душа, значи – шта? Спасена из пакла и узнесена у рај. Спасена од греха и узнесена у Царство Небеско. Спасена од ђавола и узлетела Богу. Чудо, чудо које (је) овај покајани цариник учинио са собом. У овој његовој смерној молитви сав је Ускрс његов. Уствари, у смерној молитви Ускрс је мој и твој и свачији, Ускрс лични, посебни, пре славног Васкрсења Спасовог, пре славног Ускрса Његовог, којим Он спасава сав род људски¹⁸ и осигурава у телу људском васкрсење из мртвих и бесмртност и Живот Вечни. Та васкрситељска сила у неколико молитвених смерних речи: «Боже, буди милостив буди мени грешноме». Каква сила дата човеку, каква власт!

Гле, ти човече, који живиш на земљи у гресима, у мукама, у тминама, у помрчинама, ти баш хоћеш силе и моћи да себе одједанпут извучеш из тога, да муњевито полетиш ка Небу и освојиш Небеско Царство. Каква је сила у смерној молитви, каква васкрситељска сила! Колика ја сила ова цариникове смерна молитве показао нам је у новије време Свети Серафим Саровски, велики Светитељ Православни. Он је хиљаду дана и хиљаду ноћи на камену провео непрекидно молећи том истом молитвом: «Боже, буди милостив буди мени грешноме». Хиљаду дана и хиљаду ноћи. И по самом његовом изгледу тада су у њему престале све страсти и сви похити ка греху. Он је постигао бестрашће, постигао је уствари Живот Вечни на земљи. Постигао је на земљи анђеоски живот, живот без греха. Какав је то размак? Какво растојање између човека грешника и Бога? Гле, Свети Серафим Саровски светом и чудесном миротворном молитвом себе васкрсао из свих смрти! Јер сваки грех мала смрт. Он је васкрсао из свих смрти, победио све страсти. Свака страст пакао. И (он) са душом узишао у Царство Небеско. Показао пут свима нама, показао каква је васкрситељска сила у овој цариниковој молитви: «Боже, милостив буди мени грешноме».

Шта је уствари урадила ова молитва са душом цариниковом? Шта је урадила ова молитва са душом Светог Серафима Саровског. Ослободила их страсти, ослободила их греха, ослободила их смрти, ослободила их пакла. Ето каква сила је у овој краткој, чудесној молитви! Пређен сав пут од пакла до раја, сав пут од човека до Бога, сав пут спасења. Такав је пут отворен и теби и мени и свакоме људском бићу. Немамо извињења ако остајемо у гресима. Гле1, како је лако спасити се. Погледај на цариника покајаног који ништа друго не чини, бије прси своје и вапије: «Боже, милостив буди мени грешноме».

Спаситељ указује да је потпуно истинита и свечудотворна она Његова чудесна реч: «Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско»¹⁹, та прва заповест међу заповестима еванђељског живљења. Као што је гордост сва за човека грех (који сурвава) у пакао, у смрт; не само за човека, него и Арханђела првог претворила га у ђавола, у сатану, и он створио себи пакао. Господ даје муњу коју ја и ти можемо употребити, и такву силу да мене и тебе, и васцело биће моје и твоје, пренесе из пакла у рај, у Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, блажени и смирени значи, јер је њихово Царство Небеско, њихово је, вели. На земљи си, али ако си смирен, имаш то смирење које грехе протерује из душе, смирење које смрт истерује из душе, смирење које сажиже и спаљује сваког демона и сваког ђавола, гле, већ је ту Царство Небеско. Већ је ушло у њега… (и изгони)²⁰ све што би те одвојило од њега и отело ти Царство Небеско.

Непрекидно се велича смирење као једна победна сила, као Божанска сила, сила која нам је дата од Господа Христа. Назива се смирење високотворно, високотворно је смирење. Смирење је сила Божанска која чини велике ствари са човеком, тако велике ствари да му даје Царство Небеско. У посед, у имовину даје му Рај, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Заиста, високотворно је смирење²¹.

Онда, Бог је постао човек. То је навеће смирење које се могло десити у свима световима. Да Бог постане човек, постане погани човек, човек који је сав огрезао у смрти, и у греху, и у паклу…²² Он, Безгрешни, Вечити, решио да постане човек. Какво смирење, какво смирење за Бога – да прими смрт за човека! Он је сишао због смрти наше, због смирења нашег, да би нас подигао из мртвих. То Његово Божанско смирење – ето нама спасења. Зато је велики Светитељ Божији Варсануфије Велики рекао: «Смирење је скраћено спасење». Имај смирења, ето, спасен си. Јер, то твоје смирење предаје (те) Господу Христу, смерном и смиреном Богочовеку, Који те подиже из свих твојих паклова у Небеско Царство и даје ти га у наслеђе. Та сила створила је све Светитеље, та сила створила је и ствара све хришћане. Ко има те силе спасења побеђује све грехе.

Значи, ја и ти, ако се решимо на подвиг смирења, да смиримо себе пред Богом, да примимо Њега, свога Спаситеља, да Њему служимо, да Његов закон испуњујемо, ето нам спасење – и Господ Христос заиста постаје и мој и твој Спаситељ. Сваки човек хришћанин смерно сагледава све своје недостатке, сва своје мане, све своје грехе, све своје смрти и сав свој пакао, (као) човек који би стао пред Господа Христа и осетио да је грешник. Бог сваком осим гордељивца – а гордост је увек позајмљена од ђавола, увек његова, увек отима човеку Бога и отима човеку спасење душе – Господ Благи Својим Еванђељем даје силе и моћи, Својим човекољубљем даје свакоме човеку да сам себе подигне. Како? Кроз смирење. И чинећи то сваки човек уствари очишћава своју душу од сваке нечистоте. Лечи себе од сваке болести. Нема греха који се не може очистити. Видите, Он ни истраживао није грехе смерног цариника. Он их је видео, али од њега није тражио да их ређа. Доста је било то што је цариник себе осетио грешним и што је сву душу своју излио у вапај: «Боже, буди милостив мени грешном».

Шта је човеку потребно у овоме свету за спасење? Ништа. Уствари, врло мало и теби и мени: смерна покајничка молитва. Нити се тражи као жртва, нити као имање, нити као приноси, нити као гасиш сунца, нити као палиш звезде, ништа слично. Човече! – стани смерно пред Господом Христом, Свемилостивим Човекољупцем, и завапи: «Боже, буди милостив мени грешном». Али, у човеку дела грехољубива сила демонска. Он не може да смири себе таквом молитвом. Он не може да натера себе зато што неће. Све зависи од наше воље, браћо и сестре. Све од нашег хтења. Хоћемо ли да будемо спасени сигурно ћемо да будемо спасени. Нећемо? – сигурно нећемо да будемо спасени.

Господ Благи не намеће никоме спасење; не намеће никоме ни погибао. Ни ђаво не може наметнути погибао човеку. Он само може да предлаже жовеку оно што је зло. Човек својом вољом усваја то или одбацује. Ђаво куша свакога и нуди му сласти греховне. Од нас зависи да ли ћемо прихватити те сласти или не. Какво је мучење за човека живети међу ђаволима! Какво је понижење за човека живети међу ђаволима, и живети међу гресима, и међу смртима! Какво је понижење за човека живети у паклу! Зашто понижење? Зато што је човек боголико биће, човек је саздан од Бога да наследи Небеско Царство, да наследи Вечни Живот, а не да себе преда смраду пакленом, демонима, свима страхотама. О, каква срамота за човека! Понижење човекова бића које је створено од Бога за Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду.

Каква красота за душу човекову, када сама себе понижује, а Господ га уздиже! А то бива кроз смирење, кад човек смири себе пред Господом, као овај цариник, тада му сва богатства Неба Господ, Који је дошао у овај свет, даје таквоме човеку. Отиде оправдан и спасен кући својој. Значи гле, ево га, ушао је у Царство Небеско, Царство Небеско постало је његово. Блажени сиромашни духом, његово је Царство Небеско. Какво прослављење човека! Каква слава! Од срамоте греховне, ето, човек уздигао се у анђеоске лепоте. У анђеоску славу, и још више, још узвишеније. Пресвета Богомајка, изнад архангелске и херувимске славе, изнад свих Архангела и свих Ангела. Каква сила, какво величанство, какав сјај, каква лепота за људску природу!

Зато је Он, богат будући, што је сам Бог – а ко је богатији од Бога? – постао човек (и осиромашио) да нас, како вели Свети Апостол Павле, Својим сиромаштвом обогати²³. Постао је човек да би мени и теби човеку, из Своје човечанске руке, предао Небеско Царство, предао Вечну Истину, Вечни Живот, Вечну Љубав и сва Божанска богатства. Има ли шта веће за човека од тога? Има ли шта славније? Пред Господом смириш ли себе вером у Њега, молитвом смерном, гле, постајеш неосиромашен богаташ, богатији од сваког Анђела и Арханђела, богат као Бог. И извршује се и испуњује се она блага реч Спаситељева о човеку који се богати Богом у овоме свету²⁴. Грех је, (када)човек води себе ка нечовеку, човек води себе у загрљај ђаволу, када се у овоме животу не богати Богом, него се богати пролазним, трулежним богатствима овога света. А кад се богати Богом, он заиста наслеђује сва богатства небеска и постаје сунаследник Христов, сунаследник Сина Божјег.6 Таква је љубав Господа Христа према човеку. Он нуди Своје богатство, нуди Своје Царство Небеско. Наше је да ли ћемо то примити или не.

Када је Еванђеље Христово примио, и смирење на себе Христово узео, Свети Антоније кога данас Црква слави, е, он је од себе изградио чудесну наданђеоску личност. Човек у телу, а уствари анђео у телу. Он је силом Христовом, смирењем, молитвом, постом и бдењем, постао јачи од сваке вражје силе, не само једне, него свих. Он се играо са демонима и исмевао их и чикао их. Ево, ја сам Антоније, не можете ми ништа учинити!

Ко ће ме раставити од љубави Христове²⁵. Ко? Ви? Ви сте сенке немоћне! Хулници, ништаци! Дим и огањ. И од његове молитве заиста су се они растапали, као дим и огањ ишчезавали и бежали. Све зависи од наше молитве, од наше вере, од нашег труда.

Тешко човеку који свесно иде у смрт, који свесно ради против свог спасења!…²⁶ Непокајани греси, о колико је хришћана са непокајаним гресима! Колико је погибија душа због непокајаних грехова! А Спаситељ је рекао за сваки грех…²⁷ то јест, за свако грешење и свесно остајање при греху, то се неће опростити. Кад човек, свесно душа има Господа Христа и Бога, остаје свесно при томе, неће да се каје, нема му опроштаја ни овога ни онога света. Као што нема опроштаја ни ђаволу. Зато што се добровољно такав човек укорењује и утврђује у свему што је богоборно, у свему што је против Бога. …²⁸ Али он је упропастио своја добра дела. Чиме? Охолошћу својом. Ето нисам као остали људи хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Нисам као они. И гле, цариник покајани оде спасен својој кући, а не он, не фарисеј. Страшно је када човек остаје свесно у својим гресима.

Први знак покајања то је да човек мрзи своје грехе, своје страсти, да се бори са њима. Чим то Господ види у теби, Он прилети теби, шаље ти Анђеле, безброј Анђела да те подрже у твоме подвигу, у твојој борби да савладаш грехе, а из свих грехова да савладаш ђавола, да савладаш све ђаволе који нападају тебе коз страсти и сласти. Не сумњај никада, Господ ће те спасти. Даће ти потпуно покајање и смирење и рећи ће души твојој: «Оправдана си, спасена си». Мудра реч Светог Антонија данашњег, великог Светитеља Божјег, који казује Господу да и ђаволу опрости, да ђавола поврати у ред анђела, да га спасе пакла и да му подари Рај и Царство Небеско. То је он доживео. Иако је био велики противник ђавола, изборио се за спасење своје душе, он је у моментима својег великог човекољубља жалио и саме ђаволе и молио се Богу за њих, за њихово спасење. И десило се једном ово. Свети Антоније је био прозорљив, видовит. Он је видео и анђеле и ђаволе да круже око њега и лете између неба и земље. По дару Божијем, због великих подвига, он је био велики мислилац²⁹ и прозорљивац. Пошто је искусио демонска кушања разноврсна, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства и њихова зла. И много пута је својим телесним очима видео и анђеле и ђаволе како се труде око људи да их привуку сваки на своју страну. Беше толико велики и моћан у својим врлинама да се ругаше несретним дусима и исмеваше их. Понекад их и наговараше подсећајући их на то како су бачени са неба и како се имају вечно мучити у огњу.

Читамо из Житија Светог Антонија³⁰, једном се десило ово: два демона се договараху како да отиду славноме старцу Антонију, и разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер, старац беше постигао велико бестрашће и савршено живљаше и беше се обожио: испунио себе Божанским силама које Господ дарује за подвиге, дарује нам (кроз) Свете Тајне, нарочито Свето Причешће. Беше се обожио пресветлим³¹ Духом Светим. И један од те двојице демона говораше другу своме: «Брате Серафере, јер тако беше име овоме демону, ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не?» Одговори други: «Ко то може знати?» А Серафер рече: «Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију који нас се не боји, те да се код њега обавестимо о томе и сазнамо». Одговори му други: «Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак иди, еда би на неки начин сазнао шта желиш». И Серафер се претвори у човека и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. Он, Бог, желећи да покаже, да ни од кога који се каје не окреће главу, него прима све који му прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу ни од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено је сакрио од старца Антонија намеру овога демона. И добри Антоније, видећи пред собом човека, а не неког демона упита га: «Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама?» А препредени демон одговара: «О, оче, ја нисам човек већ демон, и зовем се Серафер.» Пита га старац: «Шта хоћеш да ти учиним, Серафере?» И Преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му не беше још ништа открио. Демон одговори: «Оче Свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје или не. Ако би примио ђавола примио би мене, пошто сам учинио дела која и он чини». Старац рече: «Испунићу ти молбу, али иди данас дому свом, па дођи сутра овамо, ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже». И демон оде. Кад падне ноћ старац подиже к небу своје свете руке и помоли се човекољубиво(м) Богу да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах анђео Господњи стаде пред старца и рече му: «Овако каже Господ наш: Зашто ме молиш за демона. Он је дошао да те лукаво искуша»…³²

1967. године у манастиру Ћелије

Беседа није завршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.елики пост душе почиње данас. Пост душе – уздржање од греха, од свакога греха. И тај велики пост душе почиње Еванђељем о молитви. Молитва, шта је то? То је чудесна и најчудеснија сила на земљи. Молитва, то је највећи чудотворац са човеком у овоме свету. Од човека она прави бесмртно биће, прави Анђела, прави Херувима. Молитва преображава човека у бескрајну, бесконачну силу. Шта је молитва, уствари? То је приношење себе Богу, давање себе Богу. То је летење свом душом ка Богу, свим срцем, свом снагом. То је духовно сједињење човека са Богом. Зато је то велика и бескрајна сила.

Шта је за човека веће од Бога? Ништа и нико! А молитва, која га доводи у везу са Богом, зар није нешто највеће у овоме земаљском свету? Гле, молитва – молитва је пола Еванђеља, а пост друга половина. Спојени – ето целог Еванђеља! Господ је то објавио: «Овај се род изгони само молитвом и постом»³⁴. То значи, сваки грех, сваки ђаво, свака нечистота, свака смрт изгони се молитвом и постом. Ради тога је Господ дошао у овај свет, ради тога је Он и донео Своје Свето Еванђеље, Еванђеље које је скрстио³⁵ у два подвига, у две свете врлине: у молитву и пост. Када се молитва упражњава искрено, свим срцем, свом душом, она се неминовно излива у пост, прелази у пост и храни себе постом. Зато, ко испуни ову заповест Спаситељеву, испуњује цело Његово Еванђеље. Јер у молитви, и од молитве, зачињу се и почињу све врлине новозаветне.

Велики и сјајни и славни философ и Светитељ Божји, Исак Сирин, пише: «Љубав је од молитве». То је искуство Светих Отаца, то је искуство Анђела, то је искуство свих правих људи, свих праведних људи, свих хришћана. Љубав је од молитве. Права истина, вечна, бесмртна: љубав је од молитве. Кад је та највећа врлина од молитве, а заиста је највећа, јер у Светом Еванђељу је објављена блага вест да је Бог љубав³⁶, и кад је та љубав од молитве, онда, која врлина није од молитве? Пост је од молитве. Несумњиво је и смиреност од молитве.

У данашњем Светом Еванђељу4, о покајаном царинику и гордом фарисеју, шта је речено? Молитва води у смирење, разлива га по души. Молитвом си стао пред Господа, гле, а Божанска светлост која се лије из Господа обасјава сву твоју душу и сав свет око тебе, и ти – шта видиш у себи кад стојиш пред Господом? Недостатке, грехе, свој мрак, своју таму. И онда? Онда искушаваш себе од Господа³⁷ и вапијеш као овај чудесни, дивни покајник, цариник: «Боже, милостив буди мени грешном»³⁸. То, то постаје трајно искушење³⁹. Кад год је човек у молитви, у молитвеном расположењу, несумњиво он је увек смирен, несумњиво он себе искушава, јер је стално пред Господом. А како се друкчије може стајати пред Господом него смирено, на коленима. Тако је молитва, моћ и сила.

А гле, погледај! Сви блистају у врлинама, сви они преобразе се из грешника у праведне, из смртних у бесмртне. Чиме? На првом месту – молитвом. На првом месту молитвом и постом. То двоје је неодвојиво. Ако разгрнете ма коју душу, ма ког Светитеља Божијег, у њима налазите на првом месту молитву и пост. Нема Светитеља који је постао Светитељ у Цркви Христовој, мимо ових двеју врлина. Напротив, само помоћу њих постаје свет пред Господом, само се помоћу њих очишћује душа, очишћава срце, само се помоћу њих стичу све врлине. Шта је пост, шта је милосрђе, него духовни подвиг! Јер свака еванђелска врлина, и љубав, и пост, и смиреност, и трпљење, и кротост, и благост, и милосрђе – све се то стиче помоћу молитве, све се то измољује од Бога.

Ми улажемо свој труд, али Бог даје силе. Дух Свети је тај који одређује дарове, и раздељује и свете врлине. Даје нам силе тако да и наша вера, и наша љубав, све су то силе божанске, све те врлине наше, несумњиво наше људске, али у исто време и свете Божанске силе. Молитва узлази те (= уздиже те) ка Господу и сједињујући дух твој са Њим, она уствари богати тебе. Богати те Божанским богатством: прво знањем; богати те осећањем Бога; богати те осећањем бесмртности своје личне; јер човек који се молитвом сједињује са Господом увек осећа себе бесмртним, и зна и осећа да је човек бесмртно биће и да све што чини има бесмртну вредност и важност. Нема врлине која ће се зацарити у твојој души без истрајне и дуготрајне молитве, ма која врлина. Ако је молитвом не негујеш и не храниш, увенуће у теби, сасушиће се. Јер молитва јесте та света сила која храни сваку нашу душу. Зато Свети Оци непрестано и говоре и славе молитву као хоровођу у хору свих врлина. Хоровођу у хору врлина. Она диригује осталим врлинама, она ослађује остале врлине, она оживотворава, она носи и преузноси ка Небу.

Недеља митара и фарисеја, прва недеља када почиње Велики пост душе, почиње данас. Пост душе да нас припреми за пост тела. Данас почиње упорно уздржање од греха, борба са грехом, борба са страстима, а најпре са најстрашнијом и највећом страшћу, грехом гордости. Горди човек се не моли, а ако се моли, он се хвали. Горд човек има душу у свим гресима, уздиже себе сматрајући се за нешто велико, поноси се и глупим, увек глупим, разуме се, радостима. Горд човек не осећа како су се у њему зацарили велики пороци, збир свих порока, збир свих грехова. Човек мртав, заборавио све што је Божје, не осећа ништа што је божанско и величанствено у овоме свету, што је бесмртно и вечно, него само себе тови и гоји у себељубљу свом. А данас Свето Еванђеље казује, како је самоубица постао горди фарисеј, убио душу своју, па са тугом вели, да он отиде неоправдан кући својој. Као да је био на Страшноме Суду и осуђен. А за смиреног цариника Спаситељ објављује да он оде оправдан кући својој⁴⁰. Био је на Страшноме Суду, сам је себи пресудио својим смирењем, својом вапајном молитвом, својим уздасима, бијењем себе у прса и вапајем: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је отишао оправдан, отишао спасен, Страшни Суд је прошао. Гле, смирена молитва, скрушена молитва отвара двери Царства Небеског…

И данас, ето, поприште и бојиште је пред нама, а наше главно оружје је молитва. Молитва као свемоћни мач који отсеца главе свима непријатељима духовним, непријатељима спасења нашег. Најоштрији и најнесаломљивији мач – молитвено расположење. Да, ето пролећа, вечног пролећа у души. Ето дивне климе за сваку свету врлину у души: и за смиреност, и за трпљење, и за братољубље, и за љубав, и за све што је свето и ближе Господу. Тако данас славећи тај велики и свети пост, пост душе, пазимо на себе смирењем, молитвом, покајањем. Не реци: тешко је спасење. Не реци: ја се не могу спасити. Да, не можеш се спасити када упорно остајеш при својој злој вољи. Учинио си грех јуче, прекјуче, а ти и даље пренебрегаваш да ономе коме си учинио грех, кажеш: опрости! Господу да кажеш: опрости; твом ближњем исто тако. У својој души негујеш самоубицу, гордост, непокајаност – а спасење је тако лако, тако лако, ништа лакше од њега. Као покајани цариник завапи: «Боже, милостив буди мени грешноме». Ударај искрено себе у прса своја, и душу своју чисти од гордости и од свакога греха.

Гле, спасење је сигурно, јер све врлине нису ништа друго, и не служе ничему другом, него очишћењу наше душе, очишћењу душе и спасењу наше душе, а то никада не бива без наше воље. Самог себе осуђујеш ако останеш непокајан у гресима, и ето смрти. Ако се покајеш свим срцем, свом душом, вапајно, царинички: «Боже, милостив буди мени грешноме», спасење је лак подвиг, врло лак. Једино потребно теби и мени, и сваком људском бићу јесте – смирење. Смирење је скраћено спасење.То је блага вест (Светих Отаца). Свети Варсануфије вели: Ако имаш истинско смирење, е онда и себе сам предајеш молитви, предајеш Господу, јер молитва је знак да си у вези са Господом, да си поставио везу између себе и Неба, између себе и Бога. Молитва је први истински знак твоје вере.

Када је страшни (гонитељ) Савле обневидео на путу за Дамаск, кад му се Господ јавио и Својом светошћу ослепио њега, христоборца, кад су га његови другови и пријатељи одвели слепог у Дамаск, Господ се јавља Апостолу Ананију и вели му: «Иди у ту и ту улицу, која се зове права, и потражи тамо у кући Јудиној Савла Таршанина», и вели Господ: Јер гле, он се моли Богу»⁴¹. Ето јунака, ето дошао у везу са Господом Христом, са Богом. Гле, он се моли Богу. Трудиш се да будеш стално у молитвеном расположењу, онда си стао пред Господа. Када је Корнилије као што знате, из Дела Апостолских, путовао, њему се јавља Анђео на путу у подне, и објављује да су молитве његове изашле пред Господа. Молитве његове и милостиње, Господ се сетио њега, због молитава⁴².

Тако и ти, кад си у искушењима, у тешкоћама, у мукама, ти узноси молитве Господу. И Он зна када треба да ти помогне, да пружи руку Своју, да похита, да те прихвати да не потонеш. И ако чекаш, да то не буде дуго. Ако не пружа помоћ, то је само зато да проба твоју веру и да види силу твоје молитве, да ли ти истински верујеш да ће ти Он помоћи. Тако, молитва је знак поуздања у Господа и велике вере у Њега. Молитва, а с њом и у њој све остале врлине. Нека Он диригује и управља свима светим врлинама, нека Он води и руководи и онда – сигурно је спасење свакога од нас. Онда, пост душе који почиње данас, отвориће царске двери Небескога Царства свакоме од нас и узнети нас ка Господу Христу. Ништа лакше, јер ништа лакше него принети Господу уздисање цариниково.

У дивној данашњој песми вели се: «Узнесимо Господу уздахе цариничке са покајањем, да нам се греси опросте». Тако и ми узнесимо уздахе своје молитвене Господу и никад нас неће оставити сама, никад нас неће оставити и препустити гресима и страстима да нас растргну, и да униште душу нашу и спасење наше. Не, Господ Свемилостиви је пун љубави бескрајне за свакога од нас, само – шта чека? Чека од нас наше врлине, наш напор, наш труд.

Благи Господ молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља Божјих који испунише Еванђеље Спаситељево, и испуњују га непрекидно молитвом, нека и нас води и руководи научене правој молитви. Да и ми увек на свима бојиштима за душу своју, у свима борбама са сваким грехом, молитвом и осталим светим врлинама, побеђујемо све непријатеље душе наше, све непријатеље спасења нашег, непријатеље видљиве и невидљиве. Амин.

1975. године у манастиру Ћелије

Данашње Еванђеље казује нам сву тајну спасења, сву тајну греха и сву тајну врлине. У чему је тајна греха? У гордости. У чему је тајна спасења, тајна врлине? Ето тајни од којих и са којима почиње Велики пост. Уствари, постоје два поста: пост тела и пост душе. Пост душе је важнији него ли пост тела. Теже је обуздати безбројне грехе у души, него ли тело приморати да посно једе. Ко је икада покушао да се бори са гресима у себи он зна каква је то мука.

Али основни грех који је потресао небеса, задрмао сву васељену, то је гордост. Првог Арханђела гордост је претворила у ђавола, претворила у сатану, потпуно је одвојила од Бога и одбацила и преврнула васцело биће несрећног Сатане⁴⁴. Морамо се борити са гордошћу. Не можеш рећи: «Па ја немам гордост». Када се и најмање љутиш, знај да је гордост иза те твоје љутње. Када почнеш да завидиш, знај да је гордост иза те твоје зависти. Када хоћеш да се у молитви (хвалиш), знај да је гордост твоја молитва. Каже се да је код фарисеја и садукеја код молитве стајао грех. Ништа теже него човеку савладати грех у души, а и ништа лакше.

Данас се то показује у Еванђељу кроз смиреност покајаног цариника. Шта је он то урадио? Он је, насупрот гордости фарисејевој, смирено се борио и газио и омаловажавао, само вапијао: «Боже, милостив буди мени грешном»? И када човек себе приведе Господу Христу и кад погледа себе, онда се сети како он грешан стоји пред Господом. Чиме, чиме да се хвали човек? Колико греха, колико грехова у души! Шта ти остаје? Исто, оно исто што и смиреном царинику: «Боже, буди милостив буди мени грешном». Како кроз гордост чиниш грехе, тако и кроз смиреност чиниш врлине. Када имаш смирену душу и у њој смирену молитву, знај да си пошао путем спасења, да те никакав ђаво на може одвратити, да те никакав ђаво не може савладати.

Диван пример имамо. Свети Макарије Велики, велики Светитељ Божји, и манастир у пустињи, хиљаду монаха. Једнога дана он неким послом својим, на три километра од манастира, сретне ђавола: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: «Куда ћеш?» – «У твој манастир». – «Код мојих монаха, имаш ли посла?» – рече Свети Макарије. «Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али», рече ђаво, «тебе не могу никад да победим»! – «Зашто?» – «Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш».

Када је гордост Арханђела претворила у ђавола, ето смирење чува човека у расположењу да остане на небеским висинама. Зато, браћо моја, нама је потребно да данас почнемо борбу са душом својом, са гресима својим, да се не бисмо осрамотили пред Васкрслим Господом Христом. Ако смо душу своју ранили гресима, треба да је излечимо. Људско биће је врло важно у овоме свету. Човек је најважније биће после Бога у свима световима. Зато је Господ постао човек, да људима покаже пут спасења, да људи потпуно не утону у грехе и себе, претворе у радионицу зла, у ђавола. Вели се у дивној молитви која се чита пред Причешће: «Чиним све грехе, све Господе, тако да постадох радионица ђавола». Радионица ђавола! Он стално ради у мојој души, ради кроз невидљиве и видљиве грехе. Спаситељ је постао човек да би човека претворио у радионицу Божју, срце своје испуњавао Божјим силама, Божјим заповестима, молитвом, постом, бдењем, милосрђем, милостињом и тако спасао себе. Гледа човек себе у светлости Еванђељској и кроз огледало Еванђеља. Учини то, погледај себе свако вече у том огледалу. Оно казује све наше слабости, истина казује и све наше врлине.

Исти Макарије Велики казује хришћанима и вели:⁴⁵ Ако немаш молитву, приморавај себе на молитву. И Господ који види твоју добру вољу да ти примораваш себе на молитву, ти ћеш пригрлити молитву. Ако немаш љубави према браћи, према људима око себе, вели Свети Макарије, приморавај себе на ту љубав. Дај ту љубав Божју према људима, не нашу; земаљска љубав није ништа. Бог има љубав према свима људима и према свим створењима Својим. Ако ти срце није милостиво, ако немаш сажаљења, приморавај себе на сажаљење према људима. Сваки је човек увек страдалник зато што пати од греха, ако не од свих, бар од једног пати. А тада постаје заробљеник. Треба приморавати себе на љубав. Гле онај пијаница, гле не могу да га гледам, пази шта ради! Ако имаш љубави, ти спаси њега. Поред тебе пролазе многи људи ко зна са каквим патњама. Треба навикнути себе на све што је еванђељско, а то се може само приморавајући себе на свако добро, на свако добро. Када примораваш себе на свако добро, то ће ти дати радости да чиниш свако добро, и умилења, и кротости, и жртвености.

Свети Апостол вели: Сви који желе да живе у Христу, чине добро⁴⁶. То је сведочанство, хришћани су у огњу да искују своје спасење: Кроз многе невоље ваља ући у Царство, – вели Свети Апостол Павле, кроз многе невоље⁴⁷. То значи борбу са свим што је грешно у мени. Нека крвари твоја душа да изгони из себе сваки грех, сваку страст, еда би Господ, Који је примио на Своје руке блуднога сина, и тебе примио. Не реци: «Тешко је то, не могу». Светитељи су људи као ми, а сви су они испунили заповести Господа Христа. Нико није имао тело од земље до неба. Људи као ми. Вредна је вера њихова и добра воља. Приморавати себе на свако добро, подносити свако зло у овоме свету са вером и надом у Господа, и то ћу све претворити у моје спасење, ако је то корисно.

Зато се хришћанин не плаши страдања. Напротив, он воли страдање за Господа Христа. Свети Григорије Ниски, брат Светог Василија Великог рекао је гонитељима Хришћана: Шта ви мислите, да нас победите? Не, никада! Јер наша је победа смрт за Христа – смрт за Христа победа! Ето, сваки од нас уграђује у душу своју Господа Христа, да би нас у томе помогли сви Светитељи Божји и сам Василије Велики. Тако ћемо их умолити да спасу душе наше од сваке зле силе, од сваке страсти, и чекати Васкрсење Господа Христа и с радошћу прослављати Васкрслог Господа, јер је Он победио смрт да нам осигура Живот Вечни. Преко свих Светитеља нека Му је част и хвала и увек и кроза све векове. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Данас, рођендан је других људи, уствари рођендан сваког човека. Данашње Еванђеље казује нам страшну истину и дивну у исто време. Страшну – што грех захвати човека, сваког човека. Дивну – што је покајање сила која уништава сваки грех; и још нешто далеко више и славније: покајање је сила која одводи човека у наручје Оца Небеског, сила која изазива дивљење међу небеском житељима, међу Анђелима. Реч покајање значи спасење.

Шта све бива с човеком, шта се збива са њим кад он тоне у грех? Куда то човек одлази када пригрли грех? Чули сте у данашњем Светом Еванђељу: Он, син Божји, тражи од Оца Небеског цело имање која припада њему. Шта је то? Душу, савест, тело, Вечну Истину, Вечну Правду. То даје силу, а син одлази у даљну земљу. Грех… грех и јесте даљна земља; грех јесте земља која неће Бога, неће Оца Небеског; грех се крије у мраку да се не види; сваки грех далеко удаљује човека од Бога. Далеко од Бога грех одбацује, вели се у једној црквеној молитви, далеко од Бога.

Заиста, сваки грех одбацује човека од Бога. Зато је и овог блудног сина грех одвео у далеку земљу, даљњу земљу. Душа човекова, која је слика и прилика Божја, кад прихвати грех, одвоји се од Оца Небеског, бежи од Њега и хоће да живи сама. Чиме? Тим имањем, том имовином коју је донела од Оца Небеског, од Бога. Душа која греши постепено умире, удаљује се од Бога, у њој је све мање и мање живота, све више смрти и смртнога. Живот далеко од Бога смрт је, смрт је за душу која је прекинула везу с Богом. У тој далекој и даљњој земљи, шта ради блудни син? Он троши имање своје, троши душу, троши савест, троши тело живећи беспутно. Када у њему умре све што је небеско, умире правда Божја, истина Божја, љубав к Богу, умире у њему сав небески свет. Тада, тада настаде велика глад у тој даљњој земљи: гладна је душа у блудноме сину, гладна савест, гладно срце; нигде правде Божје, нигде истине Божје, нигде радости Божје. И он се нађе у великој невољи⁴⁹.

Заиста је за душу човека велика невоља бити далеко од Бога, живети насупрот Богу. Шта је остало, шта? У тој великој даљњој земљи настала је велика глад. Вели се у Светом Еванђељу: «Отишавши он се приби уз једнога човека и он га посла у поље своје да му чува свиње»⁵⁰, свиње страсти. Отишао је и припио се уз ђавола, јер грех припија човека уз ђавола. А ђаво, шта ради онда са човеком који се припије уз њега грехом и гресима? Он онда почне да се храни њиме. Чиме се храни? Страстима. Живи у њима, храни се њима. Блудни син, тај верни слуга ђавољи, храни се – чиме? Сенкама. Вели се у Еванђељу: «И хтеђаше да се насити рошчићима које свиње јеђаху, и не дадоше му»⁵¹.

Грех увек обећава силна богатства, силне насладе, силне радости, а кад му се предаш тек онда осетиш каква глад настаје у теби, какве те смрти све море. Осећаш да си сав умро, немаш осећања, све је одбегло, све. Он ти за грехе нуди – шта? Лажи, пакост, злобу, све грехе друге, све страсти друге, среброљубље, похоту, гордост. Човек који је гладан, он је далеко од Бога. Шта је глад? Не можеш ти душу хранити зељем и воћем земаљским и пшеницом. Она има своју храну, духовну. Њена духовна храна је Вечна Истина Божја, Вечна Правда Божја, Вечна Љубав Божја, Небеске радости. А ђаво ништа не даје, нити има, нити хоће да учини. Она непрекидно умире и никако да умре, јер је у суштини бесмртан. Чим Бога нема, чим нема Божје Истине у себи, ако нема Божје Истине у себи, душа лагано умире.

Заиста, шта сад, куда сад? Око њега све сама. смрт, све сама пустош и пустиња, све наказне страсти, све демон до демона. Куда? Притиснут са свих страна ужасима блудни син, вели се у Светом Еванђељу, дође себи, сети се он чији је син: син Небеског Оца, син Божји, а крај њега и до њега све сами ђаволи. Ја сам беда најгора…⁵² а шта сам сада. Дође себи и рече: «Колико је најамника у оца мога и имају у изобиљу хране, а ја умирем од глади, ја некадашњи Божји син. Устаћу, идем Оцу и рећи ћу му: Оче, сагреших небу и Теби. Прими ме као једног од својих најамника»⁵³. Чудесна и дивна истина. Човек када је у греху, против себе је. Луд је био. Грех залуди човека. Сваки грех је мало лудило, сваки грех. Од свакога греха полуди понешто у твојој души. Ако се предаш гресима, ако останеш у њима, ако се не покајеш за њих, страшно лудило захвата душу и тебе. И ти живиш увек ван себе, живиш увек као лудак. Тако човек грехом ствара од себе, од душе своје, од тела свога – лудницу. Све што се ту дешава, дешава се …⁵⁴

А кад дође себи. Како човек долази себи, како се спасава од тог лудила страшног, лудила греховног? Покајањем. Кад дође себи блудни син покајнички завапи: «Оче, сагреших небу и теби. Нисам достојан да будем син твој»⁵⁵. Кад то у себи доживи, кад душу његову удари гром покајања, он крену ка Оцу Небеском, крену ка Њему. И док је био на путу и подалеко, угледа га Отац Небески, и сажали се на њега, и пошрчавши загрли га и целива га⁵⁶. Блудни син говораше: «Оче, сагреших небу и теби. Нисам достојан да будем твој син». А Отац, благи добри Отац, није му дао ни да доврши, него одмах нареди слугама својим небеским: да се донесе најлепша хаљина за покајаног грешног сина, небеска хаљина вечнога живота, вечних радости небеских; да се да прстен на руку покајаном сину и обућа на ноге; и да се закоље теле угојено да се припреми гозба, небеска гозба; да се радујемо и веселимо вели Отац Небеским Анђелима, да се радујемо и веселимо за једнога човека који долази са земље и каје се⁵⁷. Е, како је човек дивно, чудно и велико биће и створење за Небеског Оца!

Зашто такво весеље, Господе?! Та гле, он је све имање своје потрошио, проћердао живећи распикућски, живећи беспутно, са блудницама. Зашто, Господе? Зато, јер овој мој син беше мртав и оживе, изгубљен беше и нађе се⁵⁸. Гле, васкрсење из мртвих десило се! Победио све смрти блудни син. Чиме? Покајањем својим! Победио све ђаволе блудни син. Чиме? Покајањем својим! Победио све ужасе паклене и сам пакао блудни син. Чиме? Покајањем својим… Мртав беше и оживе. Каква сила покајања! Васкрситељ из мртвих, васкрсава душу у небески свет, у небески живот, у праву небеску отаџбину његову. Јер његова света браћа, Анђели небески, радују се његовом васкрсењу. Мртав беше и оживе. Многи греси заслепљују душу човеку. Да није покајања, о! све би душе људске биле лешеви, духовни страшни лешеви. Али Господ је дао покајање као васкрситеља нашег, као нашу победу над смрћу.

Изгубљен беше и нађе се… Хајде да се веселимо, да се веселе Небеса, да се веселе све Небеске Силе. Изгубљен беше овај мој син и нађе се. Изгубљен у прашуми грехова, у паклу греха, у паклу одакле он није видео ни вас браћу своју небеску, ни Мене Оца свог Небеског. Али нађе се, покајањем нађе себе човек, нађе вечнога себе, нађе оно што је бесмртно у њему, нађе оно што је божанско у њему, нађе слику и прилику Божју у души својој. Крене ка Богу и сав припадне Оцу Небеском. Како је кратак пут душе од Бога до греха, од греха до ђавола. Али исто тако, кажу да је обратно, пут од греха до Бога тако далек, тако огромно растојање. Грех одбацује човека од Бога до ђавола, из раја у пакао, из Вечне Истине у лаж. Али – покајање! ето силе, ето силе јаче од пакла! Силази у пакао и душу води до Бога. И зато је велика радост за једнога грешника који се каје⁵⁹ вели Спаситељ. Велика радост Анђелима небеским за сваког грешног човека који се каје.

Гле, брате и сестро, како смо ми важна бића на земљи. Када мислимо да смо мали због грехова својих, не заборавимо да Анђели небески виде свакога од нас. Гледају шта ми радимо у овоме свету. Плачу над нама ако смо у гресима. Плачу над нама ако срљамо из греха у грех. А кад се покајемо, ето Господ Благи вели, да смо са земље дошли на Небо. Сви се радују човеку, свом земаљском брату покајаном, умивеном, очишћеном сузама покајања и расположењем покајања. И кад паднеш у најстрашније грехе твоја Небеска браћа, Свети Анђели, тугују због тебе и моле Оца Небеског. А ти, сети се да си и ти анђео у телу, да имаш боголику душу као твоја Небеска браћа, да је стид за тебе бити у том муљу, бити у паклу, бити у тами, бити међу наказама демонским. Тргни се и прени! Васкрсни из мртвих! Вели Свети Апостол Павле: «Устани ти који спаваш. Васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос!»⁶⁰ Сам себе васкрсни. То припада теби, твојој слободној вољи.

Неће Господ на силу да те васкрсава из твојих смрти, да те отима од греха. Ти треба прво да кажеш Њему: «Господе, овај грех је мучан за мене. Нећу га, има моћи нада мном, ослободи ме! Тада се увек дешава чудо, увек. Никада Господ не остави неуслишену молитву ни највећег грешника. Сетите се Свете Марије Египћанке. Каква грешница, какви греси! У једноме тренутку када се Пресвета Богомајка коснула њене душе, а коснула се тако што је она осетила сав ужас својих грехова тренутно и моментално, осетила сву гадост својих грехова, и решила да се обрати Господу. И Пресвета Богомајка је пригрлила и прихватила и њу, велику и страшну грешницу, одвела у пустињу на подвиге какве је тешко замислити човеку. Та велика и страшна грешница постала је велика покајница и велика подвижница, Света Марија Египћанка.

Нема страшнога греха за човека који бди над својом савешћу, над својим животом. Зна човек, после Господа Христа, после Његовог доласка у овај свет, да нема греха од кога нас Господ ослободити не може, нема греха који човек савладати не може, нема греха од кога се човек одбранити не може. Господ даје силе, само крени напред, завапи као блудни син: «Оче, сагреших небу и Теби.» Када грешиш, грешиш не само Богу, него свима створењима небеским, али и свима земаљским: грешиш птицама, грешиш цвећу, грешиш дрвећу, грешиш свима живим створовима. И грех је заиста страшан без покајања, толико страшан да он убија, баца у сто смрти, баца у загрљај ђаволу, и у вечни пакао страхота. Несумњиво, зато је Бог и дошао у овај свет, да ту страшну неман, ту аждају која се зове грех, сатре и уништи. Дошао је Господ Христос, Богочовек, и дао нам сва средства да уништимо грех, сваки грех. Основао Цркву Своју на земљи и дао јој све небеске силе да ми људи савлађујемо све смрти и све грехе у себи и око себе. Господ је дао нама људима чудесне Свете Тајне: Свето Крштење, Свето Причешће – које уништавају грех, и чудесне и дивне боготворне врлине: веру, наду, љубав, молитву, пост, бдење, кротост и остале свете еванђелске врлине. Зато нема очајања за човека хришћанина у овоме свету.

Када падне у најстрашније грехе, у најдубље грехе, у бездане понора грехова, ни онда не сме да буде очајан. Сети се разбојника на крсту, за тренутно покајање рај му је дат, рај отворен⁶¹. Сети се свих покајаних грешника међу Светител

има, а њих је безброј. Господ Благи отвара пут небески и не гледа да ли смо ја грешник, ти грешница, него да ли смо ми покајани. Када угледа да смо окренути путу покајања, Он ће потрчати к нама, раширити Своје родитељске руке, загрлити и целивати нас. Тако треба волети, треба живети, (не) плашити (се) ђавола. Само буди готов да у свим својим понорима греха завапиш Господу, Оцу Небеском, као блудни син: «Оче, сагреших небу и теби. Прими ме као једног од својих најамника». И Небески Отац га је примио. И тада, тада ће загрмети хорови наше Небеске браће, Светих Анђела, тада ће настати чудесно весеље на Небу што смо се покајали. Тада, тада ће Благи Господ увести у радост небеску своју и нас грешне, само покајане грешнике, Благи Господ, у свима нашим падовима, у свима нашим лутањима, у туђој земљи, далекој земљи без Бога.

Човек – ради чега је? Стоји пред тобом васкрсење из свих смрти, победа над свима смртима и над свима ђаволима. Човек који је безбожник стално је у тој далекој земљи. Човек си, небеско си биће, небеску душу имаш у себи – шта ћеш ти међу ђаволима, зашто си у паклу? Човече, ти си за Вечни Живот у Небеском Царству, позван си у све радости небеске! А ти, ти побегао од Бога!

Нека Благи Господ разбуди све безбожнике, све невернике; нека сваког удари громом небеске милости, громом небеске милости у савест, душу; нека се сваки разбуди и пробуди и крене у своју небеску отаџбину, на небеску гозбу међу свету браћу Небеску, Анђеле; нека тамо заједно са њима живи Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом и свима вечним радостима небеским. Све то Благи Господ даје свима нама, дарујући нам кад треба покајање да савладамо све што нас одваја од Њега. А Он нас чека у Свој родитељски небески загрљај да се похвали пред Анђелима небеским и рекне: «Овај син мој, ово чедо моје, беше мртво и оживе, беше изгубљено и нађе се».

Господе, Теби хвала за ово Свето Еванђеље, Теби хвала за ову Благу Вест, што си створио човека да може победити сваки грех, сваког ђавола. Теби слава и хвала, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Eто Еванђеља које захвата и ум и тело свакога од нас: Еванђеље о милости из Спаситељеве дивне приче, где је казао сав живопис, и мој и твој и свачији, и сваког људског бића на земљи.

Све обухвата и захвата данашње Свето Еванђеље, све. Човек, какво богатство Божје на земљи! Погледај тело његово, око, уво, језик, какво чудесно богатство! Око – има ли ишта богатије од тога што човек може замислити у овоме свету? А то око, то је створио Господ, и душу, и тело. А душа, сва с Неба – какво богатство! Тело, чудесно богатство Божје, дато теби за вечност, не само за привремени земаљски живот. И душа дата за вечност.

Чули сте како благовести Свети Апостол Павле данас: И тело је за Господа⁶³, Господ је створио тело човечије за Живот Вечни, за бесмртност, за чистоту; створио за Вечну Истину и Вечну Правду и Вечну Љубав; како тело, тако и душу. Све је то дар Божији, неисказано велик и богат и раскошан, и што је најбитније, бесмртан и вечан дар Божији. А ми људи, шта чинимо од тог богатства, што градимо? Тело у сласти и страсти овога света, душу у нечисте помисли, нечисте жеље, нечисте насладе. И душа и тело кроз грехе удаљавају се од Бога, беже од Бога, беже у даљњу земљу. Чија је то даљња земља? Чули сте како блудни син пасе свиње⁶⁴. Ђавоља земља! Земља где ђаво влада, влада човеком кроз страсти, кроз грехе, и држи га у страшном лудилу, у бунцању и бунилу. А грех? Сваки грех је лудило, и човек је увек у том лудилу док се не сретне са Господом Христом. А сусрешће се – покајањем.

Чули сте блуднога сина како, осетивши шта значи живот у греху, живот у сластима и страстима овога света, вели: Ево ја умирем од глади у туђој, далекој земљи, а најамници Оца мога имају хлеба исувише, на претек. Устаћу, идем Оцу своме и рећи ћу му: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника⁶⁵. И устаде и крете ка Оцу, и Отац Небески, Бог и Господ Милосрдни, угледавши га из далека, потрча му, загрли га и целива, а син у то време јецаше: «Оче, опрости, сагреших небу и теби, нисам достојан да се назовем син твој»⁶⁶. Сагреших небу, свима звездама. Све то упрљах ја гнојем својих страсти и мраком својих сласти помрачих све то. Сагреших Теби! Оставивши Те, коме сам се приљубио, уз кога сам то био, чије сам то свиње чувао? Ђавоље! Ја сам ођаволио душу коју си ми Ти дао да буде света и бесмртна; ја сам упрљао тело, осмртио тело, упропастио тело! А када дође себи блудни син, био ван себе, био у лудилу, у сластима и страстима овога света, он покајањем потрча ка Оцу, и Он га грли и целива. Син још није завршио своју исповест, још није изрекао жељу да га Отац прими као најамника, а Отац вели слугама: Идите, донесите му најлепшу хаљину и обуците га, и прстен на руку, и обућу на ноге, и доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо⁶⁷. Ради чега? Ради чега се Небо весели? Ради чега се Бог весели на Небу? Ради чега се веселе Анђели? Коме то Господ говори да се веселимо? Анђелима!

Јер човек који је залутао у грехе, то је брат Анђела. Сетио се човек који је у гресима живео да је он Анђелима брат и похитао к Небу. Сагреших Небу и Теби. Сагреших Анђелима, Арханђелима, јер себе ођаволих, себе бацих у крдо свиња, у крдо страсти. И ево ме сада сав подеран, сав одрпан: и душа одрпана и тело, све осиромашило. Гле, шта је покајање? Господ трчи у сусрет покајаном сину, грли га и целива, и сва се небеса узбуђују, сви се Анђели радују. «Стадоше се веселити…» вели се у дивној Спаситељевој причи. Ради чега се веселите ви Свети Анђели, Арханђели? Ви који стално тугујете за земаљским светом, гледајући своју палу браћу, људе, као се даве у гресима и сластима и страстима, и разним смртима овога света, зашто се радујете? «Радујемо се Васкрсењу, оживљењу мртвога брата нашег, човека, јер – мртав беше и оживе». Мртав беше блудни син кад је био далеко од Бога, Извора живота, далеко од Неба. Мртав беше и оживе. Гле, васкрсење из мртвих бива на очи свих Небеских Сила. Све се Силе Небеске томе радују. Изгубљен беше и нађе се⁶⁸.

Заиста, кад је човек у гресима и страстима он изгуби себе, он уствари не зна себе, он је ван себе. А кад дође себи – вели Спаситељ. Човек се тргне, када помисли чији је он. Божји. Тело твоје – чије је? Божје. А душа? И она Божја. Све дар Неба. А ја, ко сам као човек? Божји, сав Божји! Тело моје прослављено је од Бога, зато га је Господ створио, вели Свети Апостол у данашњем Апостолу: И тело је за Господа, и душа је за Господа⁶⁹. Прослављамо Господа и телом и душом, свиме што је Божје. Божје је и једно и друго. Немој сматрати да је ишта твоје, не, све је вечно Божије. И ти си вечно Божији – само када си свестан тога.

А грех? Не да ђаво, не да човеку да он осети да је син Божји. Ђаво влада срцем и не да човеку да помисли на Бога, да се сети да је он син Божји, да је он богаташ, неисказани богаташ, да је он брат Светих Анђела. Ђаво све помрачује, све то удаљује од човека и измишља, и даје му лажне сласти кроз грехе. Заиста, у праву је Апостол Павле када пише Светоме Епископу и своме ученику Апостолу Титу, и вели: «И ми бејасмо луди некада»⁷⁰. Пазите, то Апостол вели: и ми бејамо луди некада. Када, Свети Апостоле? Служећи различним жељама и страстима, тад смо били луди. А ми служимо отада различитим жељама и страстима, када (не) будемо уз Господа Христа. А Он је, вели Свети Апостол, дошао у свет, Бог постао човек⁷¹. Бог постао човек ради тебе, човече, да те одвоји од блудних жеља и сласти, да ти да Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Зато је дошао Он у овај свет.

А ти, ти остајеш у греху. Сети се какво богатство ти нуди Господ Христос. Не оставља тебе грешника, макар био највећи. Какво богатство даје Господ кад ти можеш својим покајањем, тренутним покајањем, да стекнеш Небеско Царство, да узбудиш Небеског Оца, да ти Он потрчи у сусрет, да те загрли и пољуби? Гле каква сила у твојим рукама – покајање! Хоћеш ли да Господ потрчи к теби с Неба, хоћеш да се отворе сва Небеса над тобом, хоћеш да се Анђели радују теби, да Анђели кликћу и да се веселе због тебе – онда, брате и сестро, потрчи у покајање. Покај се за сваки грех свој, и највећи и најмањи! Нема малог греха. Сви су греси велики и, ако се не исповеде, сви су греси смрт души и вечног живота твог, ако их не исповедиш. Онда, када као блудни син полетиш к Небу и завапиш: Оче, сагреших Небу и Теби, сагреших свима створењима, и птицама и биљкама, и трави, и цвећу, и звездама, прими ме као покајника! Све дотле, ти си туга за Небески свет. Над тобом плаче Небески свет и Анђели Божији плачу, јер се не кајеш.

А чим крене покајање, гле, они се обрадују; коље се теле угојено, сва радост небеска исплива, сва небеска бића примају покајаног човека, покајаног грешника. Мртав беше и оживе, васкрсе! Ти и ја, и своју смрт, и своје васкрсење држимо у својим рукама! Знај – у гробу си, у смрти си, када починиш грех, свестан си греха а не кајеш се, не исповедиш се. А чим осетиш да је грех твој убица твој, да је грех твој лудило твоје, да си ти уствари ван себе, онда крени у покајање. Покај се и Отац Небески загрлиће те и пољубити, и сазвати све Небеске Силе да се радују и веселе, стално радују и веселе, због тебе покајаног грешника. Ето, какво је све богатство Господ Христос дао човеку⁷².

1974. године у манастиру Ћелије!

И блудни син доноси нам чудну Благовест. Благовест: како човек побеђује смрт. То је мало. Благовест: како човек наслеђује Царство Небеско. И то је мало. Благовест: како Отац Небески трчи у сусрет грешноме сину, грли га и љуби. И још Благовест: веселе се Небеса за блуднога сина који се покајао. Каква радост! Узбудили се Анђели, сви светови Небески. Шта се збива на малој земљи? Човек грешни каје се пред Богом, васкрсава из мртвих. Од блудног постаје паметан, пролази сав пут од греха до Бога и наслеђује Царство Небеско. Да, то је прича Спасова о блудноме сину.

Видимо из приче да је овај блудни син био огромни богаташ. Све је Божије имање било његово и његовог брата. Одједанпут он, боголико биће, крстолико биће…⁷⁴ тражи од Њега део имања свога. Као да вели: Тебе Оца Небескога нећу, Тебе Бога нећу, нетребаш ми; дај ми део мога имања и ја идем куда знам. И Господ им подели имање, а син узе своје имање, сву имовину своју, и крену у далеки свет, у даљњу земљу⁷⁵, како се вели, у земљи у којој нема Бога, у земљу у којој влада – ко? Мрачни демони, црни демони.

Тамо, у даљњој земљи, шта он ради? Живи развратно, троши имање немилице и на крају потроши све. Шта је то он трошио, какво имање? Душу је трошио, јер то је највеће имање које Бог даје човеку; душу је своју трошио у гресима у страстима. Ум свој, који му је Бог дао да размишља о Божанским стварима и Божанским циљевима овога света, он је разорио гресима својим и страстима. Савест своју сву је умртвио неосећањем за добро и зло, јер је сав у злу. Вољу своју…⁷⁶ упропастио, раслабио гресима, раслабио порочним животом.

Он је потрошио имање које му је Бог дао као човеку, и обрео се, где? Обрео се у тој туђој земљи и сав гладан. Осетио је он да његова природа, да његова душа, да његова савест не може се стално хранити гресима и страстима. Бог их је створио боголикима да би чезнули за Божијим имањем, за Божијом храном, за Божијом Правдом, за Божијом Љубављу, за Божијим Добротом – зато је створен човек. А блудни син све је изврнуо, изпреметао и себе упропастио. И наступила је глад, вели се, у тој земљи, велика глад⁷⁷. И он од невоље и муке, шта је знао да ради? Прибего је једном човеку у тој туђој земљи да му чува свиње. Који је то човек? Ђаво. Јер блудни син напустио Бога потпуно и пришао ђаволу и предао себе њему. И хтеде да засити себе корењем што свиње једу, али и то му не даваше⁷⁸. Тако, ђаво кад освоји човека он га разори потпуно и вољу му одузме ка добру, и свако добро труди се да избаци из њега. Тада одступе сви Анђели од њега. Али људска боголика природа, иако сва под гресима ипак…⁷⁹ (има) кончиће којим се држи Неба, има осећања која везују за Оца Небеског. Тако би и са блудним сином.

Када дође себе, вели Спаситељ у причи, он рече: Гле, ја умирем од глади, а у оца мога толико је најамника и у изобиљу свега има. Устаћу, идем ка Оцу и рећи ћу му: Оче! сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника⁸⁰. Шта је то? То је лудило. Спаситељ вели да овај блудни син отиде и у лудилу живљаше у туђој земљи. Зато и вели «када дође к себи», јер блудни син је био вансебан. Чинећи грехе, чинећи безакоња, живећи разблудно, живећи развратно, он је био ван себе. И заиста је био ван боголике суштине своје, ван божанског бића свог, сав је потонуо у гресима, у мору грехова.

Али не, то не важи само за њега, то важи и за мене и за тебе и за свакога од нас. Јер грех је увек лудило, мало или велико, свеједно. У гресима човек полуди, то не говорим ја, то говори Апостол Павле пишући посланицу Титу: «И ми некада бејасмо луди»⁸¹, бејасмо луди. Када Свети Апостоле? «Када живљасмо по жељама својим и у сластима греховним». А ето, човек је увек луд док живи у гресима и страстима, иде путевима које …⁸² које га изводе из памети. И он као неки месечар опијен сластима и гресима иде кроз овај свет, луд, ненормалан. Тако, блудни син служи нам овде свима као пример како се можемо опаметити, то јест, како можемо престати чинити грехе, живети у сластима и страстима овога света. Ту је лек, само један лек: покајање. Устаћу, идем оцу свом, идем оцу – то је спасење за људско биће. То је дејство лудила; (а покајањем) враћа се памети, оној боголикој памети коју му је Господ дао створивши га као боголико биће у овоме свету. Кад је то учинио од себе кад је од блуднога сина вратио се памети, и од мртвог васкрсао, блудни син је кренуо ка Оцу Небеском. Шта се збива?

Небеса се потресају. Сажали се Бог Отац Небески, угледавши сина издалека, потрча му, загрли га и целива га. А син му рече: «Оче, сагреших небу и теби, и нисам достојан назвати се син твој». Отац га целива и наређује слугама својим, то јест Анђелима, Арханђелима, Херувимима, Серафимима наређује шта? Донесите најлепшу хаљину и обуците овом мом сину, дајте му прстен на руке (и) обућу на ноге, и доведите теле угојено, закољите да једемо и да се веселимо, јер овај син мој беше мртав, и оживе; беше изгубљен и нађе се. И Спаситељ додаје: и стадоше се веселити⁸³. Небо се весели, Анђели се веселе, Херувими се веселе, све Небеске Силе се веселе, ради мајушног људског бића које на земљи, ето, упропастило свој божански пут⁸⁴ живећи у гресима, далеко ван дома Очевог, далеко од Бога, далеко од Светих Анђела.

Каква радост за све нас грешнике! Горе срца, и ви највећи грешници у целоме свету, јер, ево, вама се нуди васкрсење, да васкрснете, из свих смрти духовних. Вама се нуди опамећење да се опаметите, да не одлутате више у гресима и страстима. То нам је посведочио и ево сведочи непрекидно кроз векове и векове блудни син. Нема страха онда за нас људе, нема страх од греха, кад је ту покајање. Знај, нека сваки грешник зна, да је он јачи од свих грехова и од свих смрти у овоме свету. Јачи, чиме? Покајањем. Ето, једна врлина, а приводи сваког грешника Оцу Небеском. Даје му Вечни Живот, васкрсава га из мртвих. Зато, ми се хришћани не плашимо ни греха ни смрти, јер знамо да имамо сигурног победитеља свакога греха, сваке смрти – то је покајање. А шта то треба? Ту не треба ни школа, ни богатства, ништа. Само добра воља, добра воља: нећу више да грешим. Господе, кајем се пред Тобом! Господе, ничице падам пред Тобом. Дај ми само силе и моћи да хоћу покајање. Да никад не останем сав у гресима, трулим гресима којим се наслађују све горчине овога света. А шта је горчије од смрти? Ништа. Шта је горчије од греха? Ништа. Све то покајање облаговешћује. Диже нас из свих гробова наших, из свих падова наших, из свих грехова наших, из свих страсти наших.

Гле, за блудним сином бескраје поворке покајника, за њим пуно васкрслих мртваца, сви иду славећи Господа Христа Васкрситеља свих нас из свих грехова, из свих смрти. Шта су Светитељи међу њима? Много је покајника блудних синова. То је охрабрење за свакога од нас ма колико био велики грешник. Погледај на разбојника на Крсту, погледај на Марију Египћанку, погледај на Марију Магдалину, погледај на грешника цариника Закхеја, погледај на разбојника Мојсеја Мурина, погледај на све многобројне Светитеље, који су покајањем васкрсли себе из свих смрти, победили све смрти у овоме свету, и служили Господу као Анђели и Арханђели још у телу своме.

И данас Црква слави таква два угодника, непобедива победника: Светог Јефрема Сирина и Јефрема Печерског и Исака Сирина. Мали људи, мали као блудни син кад је напустио оца и побегао од њега – а гле шта су начинили од себе, у шта су преобразили себе! У чудесне дивне Анђеле, тако да су постали земаљски Анђели а небески људи. Тако се измешали у Царству Небеском и у Цркви, и Анђели и људи, да заједно живе и славе Господа Христа, Који нам и даје све победе над свима пороцима, над свима страстима, над свима смртима, над свима ђаволима. Ми, имајући то пред собом, пред очима својим, не бојимо се никаквог греха, јер је покајање ту.

Притекнимо ма којем Светитељу, Светом Јефрему данашњем, Исаку Сирину или Јовану Златоусту, они нас воде, кроз цео дан нас воде. Шта је данас? Данас је владавина Јефрема Сирима и Исака Сирина, и усто Златоуста, а свих њих посебно и скупа, победа свакодневна над свима гресима овога света, над свима смртима. Зато, немој да се плашиш никаквога греха. Прибегнимо увек по једном Светитељу, и молимо од њих, и победа је сигурна, они ће у души нашој загрејати силно покајање, умножити молитву, умножити љубав и све врлине уз накнаду нам…⁸⁵

Нека би Благи Господ, молитвама данашњих Светитеље Јефрема Сирина и Исака Сирина, и свих Светитеља, био увек у помоћи нама људима на земљи, да би смо и ми, као некада блудни син, кроз покајање прибегли Господу Оцу Небеском да нас Он загрли и да се због нас развеселе сви Анђели на Небу. И да буде велика гозба ради нас, који смо покајани од свих грехова, еда би служили Господу Христу и у овом и у оном свету заједно са свима Светима. Амин.

1978. године у манастиру Ћелије

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас.

Данас, ми се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео⁸⁷. Како то? Шта се десило с њим?

Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих – каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно⁸⁸. Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу.⁸⁹ Значи, отишао далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео да живи својим животом, да троши богатство душе своје. Јер, човек сарађује са душом својом, која је боголика, која је икона Божија, слика Божија. То је огромно богатство који сваки човек добија од Бога. И он је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња.

Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, када се осети човек сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина⁹⁰. Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи⁹¹.

Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Уствари, шта је гњев? Гњев, је вансебан, то је мало лудило. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника⁹². И он то заиста учини.

Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао⁹³. А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се⁹⁴. Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу.

Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је – покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе – а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима – мртав је.

Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је – покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје⁹⁵. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом.

Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви – мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех – а то је покајање.

То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти.

Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Еванђеље љубави завршава се Страшним Судом! Господ Христос је Бог Љубави, а гле завршава историју света, историју свих народа – Страшним Судом. Суди… Судиће свим народима и сваком човеку посебно⁹⁷. То је завршетак наше људске историје, то завршетак мој и твој и сваког људског бића. На Страшноме Суду Господ Благи у свој Својој слави суди свима. Бог Љубави у исто време и Бог Правде, ето, изрећи ће последњи суд о мени и о теби. Шта си урадио са овим животом који ти је Он дао, шта си ти урадио са браћом на земљи, са људима, шта се десило са Еванђељем?

Он је дошао у овај свет – ради чега? Дошао је да нам покаже како треба живети и овим животом осигурати себи Живот Вечни. Чули сте из данашњег Светог Еванђеља: на Страшноме Суду и пред страшним Престолом Господа славе стоје само два пута за људска бића: пут који води у Царство Небеско и пут који води у огањ вечни. Трећег пута нема. И сваки од нас мора поћи једним од тих путева.

Од чега зависи води ли пут у Царство Небеско или у огањ вечни? Господ нам је казао у данашњем Светом Еванђељу, казао је зашто ће сваког човека осудити на вечне муке ако је заслужио, или му дати Царство Небеско ако је заслужио. Какве су теразије којима ће Господ мерити нас и наше животе земаљске на дан Страшнога Суда? Казао нам је све кроз благу вест о Страшноме Суду. Свакоме човеку и сваком људском бићу Господ ће судити на Страшноме Суду према томе како је поступао са Њим, Христом, у овоме земаљском свету, како је поступао са Његовим Светим Еванђељем. А Његово Свето Еванђеље и јесте Света Књига и Свети Закон.

У исто време, објављује Господ кроз данашње Своје свете благовести о Страшноме Суду, да је сваки човек христоносац, сваки човек носи у себи невидљивог малог Христа, сваки човек носи у себи невидљивог Бога. И кад. ти добро чиниш човеку, гле, ти чиниш Христу који је у њему, гле, ти чиниш Богу, Који је у њему. Гладнога си нахранио: Спаситељ вели да си Њега нахранио, Њега Који је у гладноме. Жеднога си напојио: кога си напојио? Опет Њега Господа Христа Који је у човеку жедном. Госта си примио: примио си Бога. Болесника си посетио, посетио си Христа Који је у њему. Сужња у тамници си посетио: гле, Господа Христа си посетио.

Шта је човек? Човек је христолико биће.човек је од душе и тела; тело је од земље, а душа од Бога. Слика Божија, жива икона Божија, то је душа свакога човека, не само хришћанина, већ свакога човека уопште, и незнабошца. Господ је створио једног човека, Адама и Еву, и од њих сав род људски. Адама и Еву, створио је по слици и прилици Својој⁹⁸. Тако је људско биће уствари христолико и боголико, људско биће је богоносно биће, богоносно биће. То је сваки човек, сваки човек без изузетка.

Зато је у Еванђељу и речено: свакога човека који излази на свет обасјава једина истинита светлост – Господ Христос⁹⁹. Када спушта душу у овај свет ма ког људског бића, Господ је спушта као Своју икону, као Своју слику, као (слику) живога Бога, као малог Бога у блату људскога тела. Како смо, (Господе), Теби чинили добро, како смо Тебе гладнога хранили? Спаситељ ће им одговарати и казати: «Заиста вам кажем, кад учините једном од ове моје најмање браће, мени учинисте, мени учинисте.»¹⁰⁰ Гле, Господ свакога човека назива братом својим. Он је Син Божији. Дошао је у овај свет да и нас начини синовима Божијим¹⁰¹.

Ето, Он казује тајну, тајну људскога бића, тајну нашега добра. Кроз свако добро које чинимо, чинимо добро уствари Господу Христу, Који живи у свакоме човеку. Кад чиниш добро дело и безбожнику, чиниш добро дело Христу Који је у њему. Иако се тај безбожник руга Господу Христу, иако је Господ у његовој души у заточењу – али Страшни Суд стоји и постоји. Тада ће из његове душе појавити се Благи Господ са ликом Својим и питати: Шта си урадио са Мојим Еванђељем? Шта си ти са Мном урадио у твојој, души. То је тајна људскога бића и правде Божије, правде Христове. То је Бог.

Нема Бога, не видимо Га – вичу многи безбожници, неверници. Господ открива ту чудесну тајну баш њима безбожницима и неверницима. На дан Страшнога Суда њима ће рећи: «Идите, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим»!¹⁰² Не људима приправљен, него ђаволу и анђелима његовим. Али, зашто идете у пакао, зашто идете у огањ вечни? Зато: гладан бејах и не нахранисте ме, го бејах и не обукосте ме, болестан и у тамници, не обиђосте ме¹⁰³. Неки ће питати: «Господе, па кад Те ми видесмо на земљи, кад?» «У свакоме од вас био сам ја». «Али, Господе кад те видесмо гладна и жедна и гола и боса?» А Спаситељ им одговори: «Кад не учинисте једном од ове моје мале браће, мени не учинисте, мени не учинисте…»¹⁰⁴

У великом славном граду Александрији пре хиљаду петсто година живео је цариник Петар, који је најпре био немилостив, а затим постао веома милостив – када је у сну видео себе, душу своју где пролази из овога света у онај свет и како припада душа немилосрдна црним анђелима. Он се тргне и почне творити Еванђеље Христово и чинити милостињу. Једнога дана Петар свемилостиви сретне на улици великог града Александрије једног бродоломника који је скоро био наг, скиде са себе сјајну одећу, огртач златоткан и даде га страдалнику. После неколико сати Петар милостиви враћао се кући, прошао је преко трга и тамо угледао свој дивни плашт где се продаје. Тужан оде кући својој, жалећи што је тако поступио онај несрећник. Њему се Господ после подне јави огрнут тим огртачем и рече му: «Петре, ти си Мене огрнуо, ти си Мене оденуо».

Тада Светоме Петру постаде јасно шта бива са даровима које дајемо невољницима или просјацима.

Ти си Мене оденуо… Тако Господ објављује тајну људскога бића. У нама људима главно је – шта? Главна је душа, главна је та жива икона Божја, та христолика икона, та боголика икона. И ти, живећи у земаљском свету међу људима, гле, ти живиш у једном раскошном иконостасу Божијем. Сваки човек – жива икона Христова. Сваки човек – ходајуће Еванђеље. Господ, дошавши у овај свет и објавивши Своје чудесно свесавршено Еванђеље, коме је објавио? Објавио је човеку, који је већ носио Христа у себи, Бога носио у себи. И ти пази шта радиш са њима (људима). Увек поступај са њима као са бићима у којима Христос живи. Сваки је човек, као што рекох, мали Христос, мали Бог у блату. Пази како се понашаш, како се владаш, какву реч говориш, какво дело чиниш, како поступаш са човеком. Одговараћеш на дан Страшнога Суда за сваки свој поступак. Пази какве ћеш одговоре давати. Зато се владај према људима као према божанским створењима, а не као према потомцима мајмуна, а не као према животињама, као што многи безумници данас уче. Сваког човека гледај као својег брата у Христу, гледај га као сина Божијег, гледај га као створење Божије, и тада, тада ћеш бити способан и оран да чиниш свако добро дело, свако еванђељско дело.

Када је Господ дошао на овај свет са Својим Еванђељем, Он није дошао туђинцима, него је дошао својима¹⁰⁵, дошао својим створењима којима већ у души блиста првобитно Еванђеље, слика Божија, слика Христова. Зато је свакоме човеку лако бити хришћанин, јер Христове заповести одговарају природи нашој, души нашој, нашему човечанском бићу. Зато је Бог и постао Богочовек да би показао колико ја човек сличан Богу, човек једно са Богом. То Еванђеље Господа Христа казује. То од нас оно захтева и тражи.

Данашње Свето Еванђеље о Страшноме Суду казује нам која је врлина најглавнија. Која је врлина за сваког човека диплома којом одлази у Царство Небеско, која? Христољубље. Љубећи човека, љубећи га као Божје створење, као живу икону Христову, ти Христа љубиш. Чинећи добра њему, ти чиниш Господу Христу. То је Христољубље. Свако дело које чиниш човеку, односи се на Христа Који је у њему. Зато је христољубље, браћо моја, најважнија врлина, свеврлина. Када волиш Господа Христа онда ће ти бити лакши пост и молитва, милостиња и трпљење, кротост и смиреност, и све муке које нас снађу у овоме свету. Еванђеље Христово…¹⁰⁶ Када човек има врлину христољубља из ње ничу остале врлине и живе вечно у човеку и чине човека вечним. Човек љубећи Господа Христа и служећи Њему, уствари служи себи, само преко Господа Христа, служи себи преко других људи – показује нам данашње Свето Еванђеље.

Праведници којима Господ даје Царство Небеско, шта су радили на земљи? Чинили су добра дела која остају вечно са њима. Човек та добра дела прима на дан Страшнога Суда. И види их, види све што је учинио, иако се у смирености својој пита: Господе благи, ми смо и гладни и жедни и голи и боси. А главно је, браћо, у овоме свету да је иза нас Бог¹⁰⁷. Христољубље! Роје се све друге свете еванђељске врлине. Човеку онда није тешко испуњавати заповести Христове, заповести Његовог Светог Еванђеља, јер човек осећа и зна да тиме стиче себи Царство Небеско. Служећи другима он служи на крају крајева вечном спасењу свом. Служи боголикој души својој коју му је Бог и дао такву, боголику и христолику, да би се помоћу ње стално отимао ка Царству Небеском, радио за Царство Небеско, живео га, и наследио га на дан Страшнога Суда.

У данашњим дивним црквеним молитвеним песмама Христољубље се назива царицом врлина, за којом иду све остале врлине.

Нека би Благи Господ разбудио све нас, све људе, све хришћане и нехришћане, да осете и увиде шта је човек; да је човек жива икона Христова и да служити човеку значи служити Богу Који је у човеку, да се тиме стиче Царство Небеско које се не може речима исказати, његове радости и његове врлине. Нека би Благи Господ ту свету врлину Христољубља развио у свима нама небеском помоћу Својом, да бисмо, и ми служећи људима на земљи као Христоносцима, као Богоносцима, осигурали себи да на дан Страшнога Суда станемо с десне стране Небескога Цара. И да чујемо Његов мирни и благи и слатки глас: «Ходите благословени од Оца мога и примите Царство које вам је приправљено од постања света»¹⁰⁸. Тада, тада – тада ће свет завршити своју историју и свако људско биће и сваки народ завршиће своју историју саслушавши речи свеправедног Бога и Судије Господа Исуса Христа. Праведници одлазе у Живот Вечни, а грешници, непокајани грешници, у муку вечну. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Ево велике и страшне истине и за тебе и за мене. Свака је Христова истина увек (велика и страшна), и за тебе и за мене, и за свако људско биће, за сваког човека. Јер Господ кроз Своје чудесно Еванђеље, па и данас кроз Еванђеље Страшнога Суда, казује нама људима Вечну Истину о нама: Шта смо, ко смо, куда идемо.

У данашњем Еванђељу објављена је станица и моја и твоја, ту стоје (возови) нашега живота, никуда даље; ту се распада локомотива и све стаје. Ти и ја бићемо у гробу несумњиво када настане Страшни Суд, али ће се отворити гробови¹¹⁰ и сваки човек мора знати: данас је завршена истина о сваком човеку. Данас ће сваки од нас поднети рачун, главни рачун о своме животу: шта је радио у овоме свету са својим телом, са својом душом, са својим ближњим, са својим имањем, са звездама, са небом, са птицама: како се односио према њима, шта је гледао у коме, шта је видео у коме човеку?

Тада ће Господ, Благи, Истинољубиви (бити) и Страшни Судија. Он Бог љубави има Страшни Суд. Он Бог љубави суди последњим судом и завршава историју света речима: «Да праведници иду у Живот Вечни, у рај, а грешници непокајани у муку вечну»¹¹¹. Нека то никог не изненађује. Он је људима дао све што један Бог Љубави може дати. Он је толику жртву учинио за све нас, за свакога од нас. Сишао је с Неба и постао човек. То је највећа жртва коју је Бог могао учинити за човека: да се спусти у његово блатњаво, трошно, пролазно смртно тело. А онда, Његов живот на земљи из муке у муку, из страдања у страдање, Крст, Голгота, Васкрсење и онда, изнад свега на земљи, Црква Христова, све у Цркви, огромна Трпеза Божија. На тој Трпези постављена сва вечна блага. Почев од Светога Кршења, па кроз Свето Причешће, па кроз свако еванђелско слово, кроз сваку јеванђелску мисао, све је богато, све божанско, све човека узноси са земље на Небо, све испуњено Божанским силама. И то Бог човекољубиви даје. Он је дао Себе теби, човече, теби грешнику, теби сладостраснику, теби човеку који срљаш у безброј грехова и зала и паклова.

И још чудна истина еванђелска, и дивна. Вели се у Светом Еванђељу: да је Господ Христос све створио¹¹². Он сам створио свет ради тебе. Шта то значи? То значи да си ти син Бога: створен за Вечну Истину Божју, за Вечну Правду Божју, за Вечни Живот. Ти, ти си створен, како се вели у Светом Еванђељу, да будеш брат Господу Христу и сунаследник његов¹¹³, Син Божји постајеш! Какво величанство! Заиста, човекје Божанско величанство, заиста, човек је Христово величанство! Све се кроз Њега и за Њега сазда, све се кроз Господа Христа и за Господа Христа сазда¹¹⁴. То је највећа истина о овом свету, на првом месту истина о нама људима, о свакоме човеку.

И ја и ти смо саздани Њиме и ради Њега. Ето, брате и сестро, ко смо и шта смо. Нама је неопходно да само живимо по Светом Еванђељу. Благи Господ вели, и теби и мени, о просјаку голом који проси да је један од Његове мале браће. Спаситељ вели: «Гладан бејах, и нахранисте ме»,…¹¹⁵ који су живели по Светом Еванђељу, и наситих се. Господе, кад смо те видели очима својима. Заиста вам кажем, када учинисте иједном од ове моје најмање браће, мени учинисте¹¹⁶. Ја сам у сваком болеснику, ја сам у сваком паћенику, ја сам у сваком сужњу тамничком, ја сам.

И још нешто. Господ је у сваком човеку кроз душу његову. Шта је душа? Душа је створење у човеку небеско, саздано и дано човеку кроз Господа Христа. Човек је саздан по Господу Христу, човек је по слици Божјој саздан, по слици Христовој, и сваки је човек христолик¹¹⁷. Сваки човек у души својој носи то без обзира што ти или ја, или неки велики грешник непокајани, трпамо на ту слику Христову у души својој, живу, увек живу слику, трпамо муљ својих грехова, и катран и ђубре и смрад, и све што може грех да убаци у душу човекову. Не једну смрт – хиљаду смрти; не једног ђавола – хиљаду ђавола. Све то ми добровољно изводимо против Господа Христа, Који живи у нама кроз нашу слободну душу. Он је у сваком човеку, и у незнабошцу и у многобожцу.

И како се вели у Светом Еванђељу: Господ Христос обасјава сваког човека који долази на свет¹¹⁸. Он свакоме даје Своју икону, запечаћује у души сваког човека Свој лик, Свој живи лик, Божански лик, и пушта и спушта човека у овај земаљски свет, да живи том светом иконом, да живи Господом Христом и ради Господа Христа. Ето нашег циља, ето нашег пута, другога нема. И све се завршава у историју рода људског тиме да ће сви народи, сви људи изаћи пред тог чудесног Господа Исуса Богочовека Христа.

Како је Он милостив и благ! Како је Он …¹¹⁹ наше спасење. Гле, ти једног просјака! Он те води твојим вечним путем до Страшнога Суда, и чујеш глас Благог Господа: «Уђи у Вечни Живот, уђи у Рај». Како то, просјак …¹²⁰ Болеснике си посећивао, или једног посетио, сужње посећивао, понуде им носио. Гле, каква велика милост и љубав Божја! Јер коме служиш ти, служећи болеснику, служећи просјаку, служећи Богочовеку Господу? Коме? Господу Христу, Њему Вечноме Цару, Њему Богу, Који даје сва богатства нама људима по великој милости Својој.

Каже Свето Еванђеље, објављује нам и казује нам ту не само врлину, него свеврлину – Христољубље. То је најважније у овоме свету: да у свакоме човеку гледаш икону Христову, живу икону Христову, да у човеку гледаш Божанско биће, да му служиш као маломе Христу, као маломе Богу. То је хришћански, то је еванђелски, то служиш себи самом, служиш својој вечности, заслужујеш Рај, заслужујеш Царство Небеско и сва небеска блага о којима људска мисао на земљи не може ни да сања, блага, блага каква «око људско не виде, ухо људско не чу и срце људско не наслути»¹²¹. Све то Господ Христос даје теби зато што гледаш у човека као у свет Божји и служиш му као свету Божјем.

Нико од нас, браћо, није није прослављао људско биће као Господ Христос. Гле, Он је објавио да је човек христоносац, богоносац, да је створен за вечност. И Господ је дошао у овај свет, и дао све што му треба, сва средства да га (уведе) у свети живот. На првом месту Свето Крштење: «Који се у Христа крстите, у Христа се обукосте»¹²². Па Свето Причешће. Човече, ти кроз Свето Причешће постајеш мали Бог! Својим телом, својом душом, својом савешћу – све то иде у вечност. Пази, припреми све то за Вечни Живот.

Припреми се за ту највећу истину, ту свеистину за свакога од нас, за сваког човека, за род људски. Како је страшно! Страшно! Како је страшно, глупо, безумно, лудо! У глупим школама нашим учи се да је човек постао од мајмуна, постао од животиње. Какво понижавање човека, какво пљување човека! И они говоре о човеку! Они се хвале комунизмом¹²³, они се хвале својим човекољубљем. Какво човекољубље кад си човека свео на животињу! А човек је Божанско биће. Како су бедни сви ти христоборци, који, ето, у име човека несрећног уништавају човека. За њих ништа није човека лишити живота. Пази, ти човека хоћеш да убијеш! Он Христа носи у себи, ти си христоубица кад си човекоубица. Човече, тргни се! – вели Свето Еванђеље. Вечна похвала човеку, и вечно старање над човеком, и вечно служење човеку као Божјем створу.

Нико тако (високо) као Господ Христос није поставио човека. А безбројни европски хуманисти и њихови хуманизми, даве се у бљувотинама својим и заливају свет крвавим гнојем. И тог човека, кога хоће кроз своје хуманизме да дигну, не знам на какав престо, они строваљују у сваки прљави гроб, и земљу ову Божју претварају у прљаву и крваву кланицу. А Господ Благи води овај свет. Сваки човек када прогледа духовно и пође за Господом Христом, он право иде у Царство Небеско и Живот Вечни. Сви путеви и моји и твоји полазе од земље, али се завршавају Страшним Судом.

Пази, брате, каквим путевима идеш, и ко то иде с тобом. Да ли те прати ђаво или анђели, или молитве твоје свете, постови твоји, милостиње твоје иду с тобом. Пази и у овоме свету никада не заборави да си саздан Господом Христом и за Господа Христа. То је твој циљ, то је твој пут, другога нема. Измислиш ли неки други циљ и пут – тешко теби! И на тебе ће се доносити оне страшне речи: Идите проклети од мене у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим¹²⁴. Огањ вечни при прављен је ђаволу, не човеку, не људима. Али кад човек себе делима својим, непокајаним гресима својим изједначи са ђаволом и преда себе под вођство ђаволу, куда ће га он одвести ако не у своје царство. Куда? У пакао, у муку вечну.

Анђели благи и сав Небески свет, сви Свети Анђели с којима је Господ Христос сишао, са неба на земљу, свео на земљу, и све Анђеле претворио у наше слуге¹²⁵. Анђеле и Арханђеле претворио у мог и твог слугу, и безбројне слуге наше. Какво човекољубље! Каква опасност и за тебе и за мене ако не умемо да поштујемо нашу свету и безгрешну браћу Анђеле, који нас, како пише Свето Еванђеље, воде кроз Живот Вечни. Хришћани пуни молитве, пуни страха, пуни поста, пуни милостиње, вођени браћом Анђелима, њихов пут – пут је ка Небу, ка Царству Небеском, у Царство Небеско. Најважнија врлина за тебе и за вас, за сваког човека, за свако људско биће је Христољубље. Волети Господа Христа, њега Творца …¹²⁶ чудесног Бога Правде.

Данашње Свето Еванђеље, Недеља Страшног Суда, опомиње нас ко смо и шта смо. Гле, на дан Страшнога Суда сваки од нас обрешће се поред Господа Христа, с леве и са десне стране Његове …¹²⁷ у своме Еванђељу вечном. Благи је Господ дао да сви будемо с десне стране, да Његов благи глас и громовски глас …¹²⁸ поднесе нас, свакога од нас, и да ми сви кличући за Њим и за својом светом Небеском браћом, Анђелима, и свима светим Праведницима, уђемо у Вечни Живот, вечно блаженство, у Рај. Да заједно сви, на чудесан и божански и арханђелски и анђелски начин, славимо и живимо Чудесним Господом Христом, живимо Његовим раскошним вечним Небеским Истинама, радостима које ми наслутити не можемо, и сваким благом којим Бог може обдарити људско биће у вечности својој. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије

Само Бог Који је био човек, зна шта је човек, зна његове муке, зна његове проблеме. То је Господ Христос. Он је постао човек, ради чега? Да нам донесе све што Бог може дати човеку, сва блага Неба: Царство Небеско, Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Живот Вечни. Бог је постао човек ради тога, није ни ради чега мањег, него да све што је Божије да људима и да као главну Благовест објави: да је сваки човек биће које има у себи много Божанског, много Божијег: да је сваки човек саздан по лику Божјем; да је сваки човек боголико, христолико биће, сваки човек, без обзира био хришћанин или нехришћанин. И тако се ствара човек.

Вели се у Светом Еванђељу, да Господ свако биће људско које силази у овај свет, осењује Својом светлошћу и обасјава Својом светлошћу¹³⁰. То значи: да сваки човек носи у себи, у клици, Господа Христа; да је свака душа, у ствари, од самог почетка свог, хришћанка¹³¹. Друга је ствар што ми то злоупотребљавамо, што ми после гресима ружимо, унаказујемо Божији лик у себи. Углавном, створени смо као христолика бића. Да, Господ Христос је дао сва средства спасења човеку кроз живот, (спасена) од греха, смрти, ђавола. Он, само Богјачи је од ђавола, нико више. То смо ми људи показали скупо својом историјом, када смо се окренули од Бога и пошли за ђаволом. Па је овладало светом – ко? – Грех, смрт и ђаво. И на Страшном Суду, шта ће се тражити од нас, од сваког човека? Истраживаће се, најпре, како смо се односили према људима у овоме свету, сваки од нас. Да ли смо се односили према њима као створењима Божијим, или као нечем супротном? Да ли смо се односили према њима као носиоцима лика Христовог у себи, у души својој, или нисмо?

Спаситељ је показао у данашњем Светом Еванђељу, Еванђељу Страшнога Суда, да ће мерило Страшнога Суда бити наше Христољубље, наша љубав према Господу Христу. Односно, наша љубав према људима као носиоцима лика Божијег у себи. Јер, у чему се састоји Благовест Господа Христа? Цело Еванђеље састоји се у томе да покаже и докаже да је човек мали Бог, мали Христос, и да са човеком тако треба поступати, као са малим Христом, са Христом који треба да се развије у твојој и мојој души. То казује данашње Свето Еванђеље. Кад се Господ обраћа праведницима, Он вели: Ходите, примите Царство приправљено (вам) од постања света¹³². Какву врлину онда Он тражи од нас? Зашто назива праведницима те људе које ће увести на дан Страшнога Суда у Царство Небеско? Зато што су они послужили човеку, људскоме бићу у овоме свету као божанскоме бићу, послужили свакоме бићу као маломе Христу. Јер, сва Благовест Господа Христа садржи се у томе да покаже и докаже да је човек створен за Живот Вечни, да је човек створен да постане мало божанство по благодати Божијој, по милости Божијој. Зато је Спаситељ и објавио и рекао, кад су га они питали: Када Те видесмо гладна, или жедна, или боса, или у тамници, или болесна, кад је то било? А Господ одговори: Када једном од ове моје најмање браће учинисте, мени учинисте¹³³. Чинећи њима добро, ви сте Мени чинили добро.

Сећате се кад је Савле гонио Цркву Христову, Спаситељ му се јавио обасјан у светлости и вели: Савле, Савле, зашто ме гониш?¹³⁴ Јер, гонећи моје сладбенике, хришћане, ти Мене гониш у њима. То је љубав Господа Христа. Он се стално преображава у свако људско биће. И зато ће на дан Страшнога Суда бити главно мерило да ли заслужујемо Царство Небеско или не, то човекољубље, то милосрђе наше према људима.

Зашто ће Господ осудити неправеднике? – Каже се такође у Светом Еванђељу: гладан бејах, не иахранисте ме; жедан бејах, не напојисте ме; го бејах, не обукосте ме; гост бејах, и не примисте ме; у тамници бејах, не посетисте ме; болестан бејах, не обиђосте ме. Када је то било Господе? Онда ће Он рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни. Када је то било Господе? – Онда и свагда када сте према људима и ма ком човеку поступали као према бићу које није од Бога, које није створење Божије¹³⁵.

Тако је, браћо моја, Господ Христос прогласио за највећу врлину еванђелску, милосрђе и милостивост. У дивним песмама које су се певале синоћ и данас, милосрђе или милостивост назива се царицом врлина – «царица добродетељеј». Шта хоће тиме да се каже? Хоће да се каже да све еванђелске врлине сливају се у ту једну врлину, то јест, у врлину да свакога човека ми гледамо као носиоца иконе Божије, као носиоца Господа Христа у себи, макар у најмањој мери.

Значи, да наша вечна судбина у ономе свету зависи од наших ближњих, од човека, од брата нашег. Стога, пази како поступаш са сваким човеком. Сваки човек, био и најгори, сваки човек има у својим рукама твој рај и твој пакао. Ако ти неког окајаног грешника, великог грешника осудиш, осудио си себе. Ако си поступао са човеком као са бићем Божијим, па и грешним, ако си одвојио у грешнику грех од грешника, и волиш грешника, а осуђујеш његов грех, ти си на путу еванђелском, ти у ствари корачаш ка Царству Небеском. Ти ћеш са свима другим праведницима чути глас, диван глас Господа Христа: Ходате у Царство Небеско које (вам) је приправљено од почетка света¹³⁶.

Зато не треба ниподаштавати ни једног човека, ни највећег грешника. Највећи грешник има у себи макар мало добра, као што и највећи праведник има у себи неко мало зло. Зато, чинимо људима оно што би желели да они нама чине¹³⁷. Сви ми волимо да нас сматрају за добре. Тако исто и ти поступај. Сматрај за доброг и оног који је најгори, јер и у њему има Божанског добра.

Тако је Господ казао кроз данашње Свето Еванђеље. Он није направио никакав изузетак говорећи о данашњој заповести, већ је показао да сваки човек гладан био, бос био, го био, да сваки човек заслужује твоју љубав, твоју милостивост, твоје милосрђе, еда би Господ и према теби био милостив. И велики Светитељ Исак Сирин одговара на питање: како то да Бог Љубави љуби грешнике у паклу. Бог Вечне Љубави љуби грешнике који су у паклу. То јест: у паклу тек, као што знамо из приче у данашњем Еванђељу, у паклу тек људи, грешни људи, сагледају и виде да је Господ Христос заиста дошао у свет, да спасе људе од греха, и од ђавола, и од смрти. Они виде тек онда и осете сву љубав коју је Господ имао за људе, дошао у свет и постао човек да нас спасе од греха, од смрти и ђавола и од пакла. Тај бич љубави и јесте најстрашнији за грешнике, јер је то Љубав. А кад љубав бичује оне који су били против љубави целог живота и ратовали против ње, у томе је њихова вечна мука.

Налазећи се пред Великим Постом, ми уствари корачамо ка Светом Васкрсењу Христовом, које и представља собом Страшни Суд. То је победа над смрћу, то је победа над грехом, то је победа над ђаволом, то је победа над паклом. Господ је сишао телом Својим у гроб, душом Својом сишао у пакао и разорио смрт Својом Божанском силом, и васкрсао из пакла све који су били у паклу. То је несумњиво највећа милост и највећа љубав коју је.Бог могао дати људима. Тако и ми, спремајући се за Васкрсење Господа Христа, да у Његовој светлости сагледамо себе и сав свет око себе, и све људе, треба да узмемо на себе подвиг поста и молитве, еда бисмо очистили душе своје, омекшали их, разнежили их, начинили их милостивима, да би се према свима људима понашали, према свакоме човеку као према христоносцу, као према боголиком бићу.

Нека би Благи Господ молитвама Пресвете Богородице и свих Светих даровао и нама те силе васкрсне, очишћујуће силе, да и ми целог живота свог односимо се према људима као према својој христоликој браћи, као према малим божанствима, да их служимо целога живота свог, еда би смо на тај начин служили себи. Јер, ми служећи Господу Христу, у ствари, служимо себи, својој вечности, своме вечноме блаженству. Ако тога немамо, ми не можемо служити себи и стећи Небеско Царство и небеско блаженство саможивошћу својом. Јер, то није у нашим рукама, све је то у рукама Господа Христа. А ето, Он нам је кроз данашње Свето Еванђеље казао ради чега и због чега људима даје Царство Небеско и Вечни Живот.

Нека би се на нас смиловао молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, да и ми радосно служимо браћи својој, ближњима својим, да никога не осуђујемо. Да себе прво осуђујемо и своје грехе и онда послужимо Господу Христу у овоме свету, еда би смо, изишавши из овога света и ми са Праведницима, када дођемо на Страшни Суд, чули дивне речи Спаситељеве: Ходите благословени Оца мојега у Царство које вам је приправљено од постања света.

Нека би Благи Господ све нас сачувао на путевима еванђељског спасења, еванђелском мисли и расположењем и дао нам Живот Вечни у Свом Небеском Царству. Амин.

1978. године у манастиру Ћелије

Господ је, браћо, дошао у овај свет, не само да нам покаже Бога у Себи, и да нам каже шта је Бог, него је Он дошао да нам и каже шта је човек. Ко смо ми? Јесмо ли ми снови, јесмо ли ми привиђења? Шта је човек? Данашње Свето Еванђеље казује нам ту тајну. Данас Црква празнује дан Другог доласка Господа Христа, дан Страшног Суда. Еванђеље које сте данас чули казује нам да је човек божанство и величанство. Човек је неисказано велико биће, неисказано важно биће, толико важно да је Бог дошао у свет и постао човек. Бог постао човек, и показао куда иде човек. Ради чега је човек? Ради Вечног Живота. Човек је створен за Вечни Живот – то је основна тајна нашега живота, то нам Господ казује Својим Еванђељем и Својим животом у свету.

Човек је важније биће од Анђела, и од свих других створења. Зато је Бог постао човек да човека одведе кроз овај свет у Живот Вечни, и да му даде Рај. Зато је наша дужност на овој земљи врло одговорна. Господ је дао цело Еванђеље Небеско. Дао нам је све што нам треба, и за овај свет и за онај свет, и за овај живот, и за онај живот.

Шта је човек у суштини? Човек је слика Христова, икона Христова¹³⁹. Да ли сте чули када Спаситељ вели на дан Страшнога Суда, када праведници и грешници буду стали на дан Страшнога Суда, Он говори за праведнике, ето, припремљено је Царство од Оца Небеског, уђите у њега¹⁴⁰. Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосше ме. Када Господе то би, питаху праведници? Када Те видесмо Гладна и жедна и у тамници. Тада Спаситељ откри тајну. Када учинисте једноме од ове (моје) браће, то јест када учинисте једном човеку, сиромаху, ма ком човеку добро у име моје, ви уствари мени учинисте.

Јер, шта је човек? Човек је биће створено по слици Божијој, по икони Божијој¹⁴¹. Човек је биће које је створено по слици Господа Христа, то значи: треба да личи на Господа Христа сваки човек. Зато Спаситељ данас изједначује Себе са просјацима, са болесницима, са гладнима, и са свима бедним људима. Апостол који се чита, данас вели: Ако се о брата грешите, о Христа се огрешисте¹⁴².

Јер, шта је човек? Шта је најважније у човеку? Душа! Душа је Христолика, душа је слика Божија у човеку, и у њој све оно што нам треба да зарадимо Живот Вечни. Господ је дошао и донео Своје Еванђеље. А Његово Еванђеље није ништа друго него поновљено Еванђеље које носи човек у себи, у души својој. Сваки од нас носи у души својој Еванђеље Господа Христа. Зато ће сваки од нас одговарати на дан Страшнога Суда, шта је урадио са сликом Божијом, са душом својом у овоме свету. Да ли је живео у гресима у страстима, или је чинио добра дела, а на људе гледао као на своју браћу христолику.

То је, браћо моја, мерило којим ће Господ мерити свакога од нас, на дан Страшнога Суда, и одредити му вечну судбину на ономе свету: рај или пакао. Неће се нико моћи изговарати: па ја нисам знао, нисам знао да тако треба поступати према болесницима, према гладнима, према жеднима. А Спаситељ ће рећи: Како ниси знао, када је душа саздана по лику Мом? Душа твоја, уствари, сама ти каже шта треба да чиниш у овоме свету.

Тако, откривена је тајна свакога од нас, тајна нашег живота, тајна нашег бића, тајна човека и човечанство уопште.

Нико од људи, браћо, није човека тако узвисио као Господ Христос. Човек је заиста по мери Господа Христа¹⁴³, човек је заиста Божанско величанство! Божанско величанство! И као такав, он ће и изаћи на дан Страшнога Суда, разуме се, носећи сав свој узраст у духовни свет, сав свет своје душе и свега оног што је чинио у овоме свету. Нека би Благи Господ дао свакоме од на те љубави према браћи, те љубави за човека, да у сваком човеку видимо слику Господа Христа, икону Господа Христа и да се тако понашамо према њему, да тако ценимо свакога човека, да га ценимо као малог Бога у блату.

Човек? Да, то је мали Бог у блату. И сваког човека треба тако ценити и тако гледати у њега. И да тако радимо не би било ових ужаса у овоме свету земаљском. Не би ове земље и ови континенти били кланице, веруј – не! А ми, видимо да је то страшна ствар, да су свих пет континената постали кланице. Човек убија човека – ради чега? Устаје народ на народ, царство на царство, испуњује се Еванђеље¹⁴⁴. Шта бива са нашим душама? На то питање треба сваки од нас да одговори, и да не заборави да ћемо на крају света, на крају историје овога света, сви ми изаћи пред Лице Господа Христа, и одговарати за сваки свој поступак; не само то, него и за сваку празну реч, јер је Господ рекао: да ће човек дати одговор на дан Страшнога Суда за сваку празну реч коју си рекао¹⁴⁵. Зашто је то Господ рекао? Зато што си ти Бог у блату, зато што си ти икона Божија. И дужност је твоја да показујеш заиста да си носилац Господа Христа – Христоносац и Богоносац.

Нека Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, помогне свакоме од нас, сваком људском бићу да осети шта је човек, да зна шта је човек. И да ништа недостојно Господа Христа не чини, јер тиме себи недостојно чини. Убијајући другога, себе убијамо; чинимо ли зло другима, себи чинимо, јер је наше зло исто тако вечно као наше добро. Ако се не покајемо, ако не кренемо из овог света без тог страшног греховног терета, онда – тешко нама у дан Страшнога Суда.

Но, Господ је милостив. Дошао у овај свет да нас позове у Вечни Живот, да нам да силе и моћи да наследимо Живот Вечни. И зато нам је дао Цркву Своју, Еванђеље Своје, Себе је дао кроз Свето Причешће, да бисмо заиста заслужили онај свет. И Њиме вођени ушли из овог света у Царство Небеско. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт.

Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом.

А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт¹⁴⁷. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове.

Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несвети¹⁴⁸ човек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода¹⁴⁹. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтелида постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету.

Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду¹⁵⁰. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага.

Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: «Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше…5 А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупеж не поткопавају и не краду. где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше¹⁵¹.

Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни.

По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача¹⁵². Зар га ико може победити без Духа Светога?

Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.

Знате ли, браћо и сестре, шта је пред нама? Велики и Свети пост са светим задатком да повратимо изгубљени Рај, а то значи да проживимо сав Христов живот да бисмо достигли Васкрсење Христово, тај Нови Рај. Јер Васкрсење Христом и јесте повраћени Рај. Враћена роду људском бесмртност и вечност Христовом победом над смрћу и грехом. На крају Светог и Великог поста стоји први и једини Победитељ греха и смрти у свима световима – Васкрсли Господ Христос. Васкрсењем Својим Он нам враћа изгубљени Рај, враћа нам изгубљену бесмртност и вечност, изгубљену Истину и Правду, враћа нам сва изгубљена Божанска блага. Стога је Ускрс празник над празницима. Хришћанин се осећа бесмртним и вечним, осећа се победитељем греха и смрти, осећа да је Спаситељево Васкрсење заиста Нови Рај на земљи, и неисказана радост мије му душу и све светове његових осећања и мисли.

На данашњи дан, између нас и Новог Раја на земљи Ускрса, стоји Велики пост. Овај Свети пост и јесте једини мост од провалије смрти, која нас дели до обале бесмртности, мост између недеље изгубљеног Раја и недеље васпостављеног Раја. Станеш ли на стазу поста, гле, стао си на стазу која сигурно води у победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни, у Рај. Станеш ли на стазу покајања, гле, доживећеш то исто. Станеш ли на стазу молитве, или кротости, или љубави, или смерности, или братољубља, или ма које еванђелске врлине, стао си на стазе које несумњиво воде у Рај и победу над смрћу, у бесмртност и Живот Вечни. Гле, колико је рајских стаза пред тобом и преда мном, колико еванђелских врлина!

Али бој се, исто толико има и паклених стаза, јер је сваки порок стаза, која право води у пакао. Гордост – паклена стаза јер изгони човека из раја, среброљубље – друга паклена стаза, блуд – трећа, мржња – четврта, гњег – пета, безбожност – шеста, и тако редом порок до порока, грех до греха; све су то паклене стазе јер засигурно воде човека у смрт и пакао. Не постиш ли Велики пост, или постиш само недељу дана и престанеш, рекнеш себи: доста је… Знаш ли шта си урадио? Срушио си мост који си недељу дана градио над провалијом смрти, ка обали бесмртности, ка Ускрсу. Срушио си мост између свог пакла и ускршњег Раја. Постиш ли цео пост, буди убеђен, саградићеш мост који преводи у Рај, у бесмртност, у Васкрсење.

Само, пост никад не гради сам. Њему увек сарађују остале еванђелске врлине: вера и нада, љубав и молитва, кротост и милосрђе, богољубље и братољубље. Али пази да неки грех не минира твој мост. Гордећи се ти мислиш у себи: Ето, ја постим цео пост, бољи само од оних који не посте. Гле, већ си минирао свој мост и он сваког тренутка под експлозијом неког греха може одлетети у ваздух. Онда, онда ћеш сав остати у смрти и у свом страшном паклу.

На данашњи дан ми смо на догледу Раја, на догледу Васкрсења Христовог. Ми ћемо сигурно ући у њега и искрцати се на обалу бесмртности само ако будемо постили еванђелским постом. Наш сусрет са Васкрслим Господом Христом и јесте наш Рај, наша бесмртност, наша вечност. Јер, где је Богочовек Христос – ту је и Рај. Оваплоћени Бог и јесте сав Рај на земљи, јер је то сав Бог са свима Својим савршенствима и богатствима. Његово Свето Еванђеље и није друго до божанска ризница средстава, сила и упутстава како се васпоставља Рај у човеку и у свету око човека.

Не варајте се, Рај почиње још овде на земљи вршењем еванђелских врлина. Блаженства су доказ тога¹⁵³. Смерношћу се изгони из душе гордост, тај главни агенс и инсталатор пакла, и повраћа Рај, Царство Божје. Тако и покајањем, тако и кротошћу, тако и миротворством, потискује се из душе грех и смрт, сваки грех и смрт, а повраћа рај и бесмртност. Али не само Рај, него и пакао почиње још овде на земљи. Кроз сваки порок ствара се по један мали пакао у души човековој. А сви људски пороци скупа претворили су овај свет у пакао. Зато еванђелске врлине претварају овај свет из пакла у Рај. Сваким еванђелским доживљајем, сваким еванђелским расположењем, сваким еванђелским делом ти постепено усдостављаш Рај у твојој души док га најзад потпуно не успоставиш. Васпоставиш ли Рај у себи, ти ћеш га лако васпоставити и у свету око себе. Ено, разбојник на крсту је то доживео вером и покајањем и из уста Свеистинитог Господа чуо ову благу вест: «Заиста ти кажем, данас ћу те сам увести у Рај»¹⁵⁴.

Браћо и сестре, Недеља изгубљеног Раја јесте Недеља праштања, …¹⁵⁵ како су ову недељу називали наши стари, и како је и данас називају онде где је Православље силно и јако. На данашњи дан – шта је наша дужност? Да сагледамо себе у свима понорима својим, у свима висинама, у свима ширинама, и у себи све грехе своје. Можемо ли их избројати? Не, никада и никако. Шта нам остаје? Једно, само једно: да свим бићем својим вапијемо: «Господе помилуј». Стога тако често и чујете у Цркви Христовој тај вапај: «Господи помилуј». Ко очима вере и покајања сагледа своје грехе, он непрестано вапије: «О, Господи, помилуј! Боже, милостив буди мени грешном»¹⁵⁶. Али он и непрестано опрашта другима грехе њихове, јер зна, ако опрашта, опростиће му се¹⁵⁷. Наше спасење Спаситељ је условио праштањем грехова. Зато је и у молитву Господњу унео ову молбу: Опрости нам грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нам згрешили¹⁵⁸.

Видите, вредност и христоносност нашег поста условљена је опраштањем. Наш повратак у Рај условљен је тиме, наша бесмртност, наша вечност условљене су тиме. Гле, наш Рај зависи од нашег ближњег, и наша бесмртност и наша вечност зависе од нашег ближњег. Зато је свемилостиви Спаситељ заповедио: «Будише милостиви као што је милостив Отац ваш небески»¹⁵⁹.

Шта још значи данашње Еванђеље? Сви смо криви за све! сваки је крив за све! сви су криви за свакога! Схватимо ли то, осетимо ли то, ми ћемо свима опростити све, молити се за сва бића у свима световима, да би и нама Господ опростио грехе наше. Ми људи, криви смо сваки пред свима и сви пред свакиме. Штавише, ми људи криви смо и пред животињама и пред птицама, и пред цвећем, и пред дрвећем, и пред свима бићима на земљи, јер смо ми грехом својим увели смрт и патње у овај земаљски свет – ми људи. Ако икада, онда на данашњи дан хришћани треба да су свесни тога, и да из све душе завапе: «Опростите нам и ви птице, опростите нам и ви мрави, опростите нам и ви пчеле, опростите нам и ви срне, опрости нам и ти траво, опрости нам и ти цвеће, опрости нам и ти дрвеће, опростите нам и ви рибе, опростите нам и ви звезде, опростите нам (сва) створења земаљска, јер смртно се огрешисмо о вас што навукосмо на вас безбројне патње и што рај претворисмо у пакао»!

Еванђеље праштања је толико неопходно земаљском свету да се протеже и на птице у гори. Наши стари говораху, причао ми је мој покојни отац, да се на данашњи дан и птице у гори опраштају, птице у гори опраштају… О, какве нежне, анђелске и еванђелске осетљивости и саосетљивости код птица. Оне јаче од нас осећају Спаситељево дирљиво Еванђеље опраштања. Гле, птице у гори усрдније су од људи у испуњавању Еванђеља Христовог.

Браћо, застидимо се пред птицама. Зар да нас оне претекну у испуњавању Христовог Еванђеља? Похитајмо, опростимо данас свима, еда би Господ опростио нама грехе наше. Помолимо се за све, за пријатеље и непријатеље, за оне који нас мрзе и за оне који нас воле, за добротворе и злотворе. Будемо ли тако радили, ми ћемо за све време Великог поста ревносно ићи путем еванђелских врлина и радосно узићи у Нови Рај, Васкрсење Христово, где свакога од нас очекује Божанска Истина и Правда, Божанска Бесмртност и Вечност, Божанска Љубав и Радост. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Прва блага вест, прва радосна вест Светог Еванђеља Спасовог, јесте да је овај свет Бог створио кроз Господа Исуса Христа Сина Свог. А друга, као допуна те прве благе вести, свеобухватна блага вест и радосна вест, то је да сви људи и сва бића треба да се обуку у Господа Христа – да себе испуне Њиме.

Зашто је Бог створио свет? Бог је створио свет да ми сви људи испунимо и сјединимо себе с Господом Христом и тако живимо у овоме и у ономе свету. Шта је то? То је план о теби и о мени и о сваком људском бићу. Бог је створио и тебе и мене да се за навек сјединимо с Њим, да увек живимо с Њим и у овоме и у ономе свету. А то значи, Бог нас је створио за Вечни Живот. Тако је човек велико и драгоцено биће, тако је овај свет заиста велика драгоценост, велико благо Божије. Само, ми људи – ми смо то заборавили. Ми људи – ми смо унели грех у овај свет, а тиме смо унели ђавола. И ђаво кроз нас ради против Бога, кроз сваки грех мој и твој, кроз сваку нашу страст, кроз свако наше зло дело. Ђаво се труди да нас одвоји од Господа, да нас испуни собом, ођаволи.

А Господ је дошао у овај свет да нас обожи, то јест, да нас испуни Божанским силама, да ми помоћу њих живимо у овоме свету¹⁶¹. Тако је, браћо, пред сваким од нас велика и необична дужност, судбоносна дужност. Ако не испунимо себе Богом, ми морамо испунити себе ђаволом. Јер, човек који се одвоји од Бога, он вољно и невољно сједини се са ђаволом. Не заборавимо никада да сваки грех личи на ђавола. Завист има свог ђавола, пакост има свог ђавола, мржња има свог ђавола, свако зло има свог ђавола. И ми ако се предамо злу, наша боголика душа постаје мрачна и црна, ођавољује се, губи свој божански сјај, своју божанску светлост. Ми тонемо у земаљски мрак, а испод тог земаљског мрака је паклени мрак.

Када Свети Апостол Павле упућује нама хришћанима Еванђеље Господа Христа, он вели и наређује: «Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама»¹⁶². Обуците се у Господа Христа и телу не угађајте по жељама. Ето, то је план живота. То је план који и ти и ја треба да испунимо, и свако људско биће. Не испунимо ли, тешко нама. А како ми можемо обући себе у Господа Христа? Прво, ми се сви облачимо у Господа Христа Крштењем Светим – вели Апостол Павле¹⁶³. Када се крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа¹⁶⁴, ми у ствари облачимо себе, своју христолику, своју боголику душу у Господа Христа, а то и јесте циљ нашега живота. Како се облачимо у Господа Христа? Апостол је казао: «Не угађајте телу по жељама његовим». То значи: тело наше треба да се обуче у Господа Христа, али услов је да не испуњује његове (тј. своје телесне) жеље. То значи: тело жели безбројне насладе, уживања овога света, а ми смо као хришћани дужни да не задовољавамо те телесне жеље, јер тиме убијамо себе, тиме прљамо себе. То значи: треба да ударимо пост на тело своје и душу своју. Господ је зато и установио пост, да нам олакша, да нам да средство да помоћу њега ми обучемо себе у Господа Христа, чинећи Његову вољу, творећи Његове заповести, а не угађајући телу које жељама својим одваја нас од Бога.

Тако је цео наш живот, браћо, по Еванђељу Господа Христа; цео живот наш је ништа друго но подвиг, подвиг, напор и труд да себе обучемо у Господа Христа, да себе охристовимо. То значи да ми цео свој живот посвећујемо томе да Њега стекнемо – Господа Христа у души својој. А кад Њега стекнемо, ми смо стекли Небеско Царство, стекли смо све што је Божије, сва Божанска блага и сва блаженства. Зато је Господ и установио Свето Причешће у Цркви Његовој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је сам Господ Христос. Света Литургија се врши, и чини једно, а то је: хлеб претвара у Тело Господа Христа, а вино у Крв Господа Христа. И ми причешћујући се, уствари испуњујемо се Господом Христом и тиме достижемо циљ свога живота, и у овом и у ономе свету. Али, добивши Господа Христа у Светом Причешћу, ми смо дужни да Њиме живимо, данас, сутра, непрекидно. Јер ми и даље (чинимо) по слабости својој, јер ми примивши у себе Свето Причешће, не живимо Господом Христом који је у Светом Причешћу него живимо у старим гресима. Ко Тајну Причешћа узима недостојно, по речима Светог Апостола Павла, суд себи једе и пије¹⁶⁵. Зато је Господ установио пост као припрему за Свето Причешће, који чисти човека од греха и од страсти.

Сетите се да је безгрешни Господ Христос четрдесет дана постио у пустињи, четрдесет дана пре него што је пошао на проповед Свога Еванђеља¹⁶⁶. Зашто је Он то урадио? Да нам покаже да и ми то исто треба да радимо, да се ми друкчије не можемо ослободити нечистоте и грехова својих, него помоћу поста. И кад је Господ хтео да у неколико речи каже у чему се састоји Његово Еванђеље, у чему се састоји наше спасење, Он је рекао да се сваки грех, свака нечистота, изгони из душе човекове «једино молитвом и постом»¹⁶⁷. Запамтите то: једино молитвом и постом. И када човек не пости, он умножава у себи свако зло, и ђаво дела кроз њега и врши своја зла дела. А човек који не пости не може да се моли Богу. А молитва је небеска Божанска сила, огњена сила која спаљује у свакој души сваки грех. Јер, када се кроз молитву сједињујеш с Господом – како може грех остати у твојој души? Зато свако од нас, ако жели спасење својој души, ако жели Вечни Живот у ономе свету, ако жели блаженство, нека држи пост и молитву.

Ми имао рђав обичај у новије доба, нажалост, да постимо недељу дана пред Свето Причешће и онда опет тонемо у непост. А тиме, шта тиме чинимо? Ми тада личимо на човека који је почео да зида мост преко реке, па када је метардва озидао, он сам сруши. Он и не доспе до циља, то јест, не премости реку. Тако и ми постимо ка Васкрсењу Господа Христа, ка пресветом Празнику којим је Господ спасао цео свет од смрти, од ђавола и греха. И ако ми по нехату свом и не жељи својој не одржимо пост цео, ако не постимо цео пост – тешко нама! Причешћујемо се Господом Христом, Господа Христа примамо у себе, а одбацујемо Његово Васкрсење.

Зато, браћо моја, нека сваки од нас пригрли пост, то је основна врлина, прва врлина еванђелска, прва света врлина. Кад њу имамо, имамо и све остале врлине, јер пост нам даје и молитву, даје нам и милостивост, даје нам и љубав, даје нам и наду и све остале еванђелске врлине. Никада да не заборавимо ако смо хришћани, а јесмо хришћани, никада да не заборавимо да је наша дужност да себе, кроз Свето Причешће и кроз вршење светих еванђелских врлина, испунимо Господом Христом, и тиме оспособимо себе за све што је бесмртно и вечно и у овоме и у ономе свету.

И данас, када сте дошли да се причестите Светим Тајнама Христовим, ви учините смотру над собом. Свак нека погледа у срце своје, душу своју, савест своју. Ко је у њима, шта је у њима? Све грехе избацимо из себе. Потрудимо се заветујући се у себи да живимо Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем. Зато је (Он) и установио Цркву Свету, зато је дао и Свето Причешће и све Свете Тајне и свете врлине, да ми испуњујемо план Божији у овоме свету – а то је да овај свет обуче се кроз нас и уђе у Господа Христа и да тај свет живи с Њим. Не реци и не гледај на оне који не посте, они су сами себе осудили.

А ти, ако си хришћанин, ако си макар једним делом душе своје везан за Господа Христа на Небу, онда потруди се да Њега придобијеш, да Њиме живиш у овоме свету. Не реци: немогуће! Погледај на Светитеље Божије. Чује се и данас на свакој Светој Литургији и Светој Служби, да нам Господ да овај дан цео савршен, миран и безгрешан¹⁶⁸. Хришћанин си јер се трудиш да данас проживиш после Светог Причешћа, без греха, и труди се да сваки дан тако живиш. Јер, Господ ништа немогуће не тражи од нас, Он зна шта ми можемо учинити, и зна да ми можемо сваки дан провести без зла, без греха, ако ми то желимо и хоћемо.

Драги Господ, Којим се ми данас сви причешћујемо, нека нас испуни Његовим силама да и ми својим животом светлимо, животом безгрешним, и да у томе помажемо и ближње своје, један другог, као и децу своју. Да васпитавамо децу од малена за те велике и свете тајне. Учите их да је човек Божанско биће, не од животиње постао, него свето биће, Божанско биће, које је одређено за Живот Вечни и бесмртни.

Нека би дао Господ, молитвама Пресвете Богородице, и данашњег Великомученика Светог Теодора Тирона, и Свих Светих, да сваког од нас и све наше, и у овом и у оном свету, води ка Небеском Царству и усели нас у Њега, како бисмо вечно служили Господу Христу. И тако достигли циљ Божанског Живота дарованог нам од Господа, од Свете Тројице Оца и Сина и Светог Духа. Амин.

19б5.године у манастиру Ћелије

Данас је Света Недеља Православља, света Недеља човекославља… Данас Православна Црква казује сву тајну човекову. Шта је човек, ко је човек? Шта сам ја, шта си ти, шта је сваки од нас? И одговара света Црква: Човек је божанско величанство на земљи. ЈБуди обично сматрају да је царско величанство на земљи највеће. Не! Божанско величанство човеково веће је од сваког величанства на овоме свету.

Црква данас, славећи то божанско величанство човека шта слави уствари? Слави живу икону Божју у овоме свету живу слику Божју у овоме свету, слави човека. Јер човек, душа му је од Бога, душа слика Божја у човеку, икона Божја у човеку, а тело рам око те свете иконе. То је човек. Таквог човека Црква слави и прославља. То си ти. Човек је ходећа жива икона Божја кроз овај свет. У томе је Благовест ове Велике Свете Недеље.

Данашња Света Недеља установљена је као празник Православља, знате ли због чега? Због тога што је на данашњи дан 843. године, у деветом веку, за време благочестиве и Свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Светих Отаца светог Васељенског Сабора, на данашњи дан је прослављена победа над јеретицима иконоборцима. Сто двадесет година цареви иконоборни и безбожни, гонили су иконе, уништавали, спаљивали, газили. Црква се борила преко својих православних епископа, свештеника и народа. Гинули су, тамновали, али Црква се није одрекла светих икона.

Кад је Бог сишао у овај свет, Господ Христос, Он је постао видљив за нас људе. Бог је постао видљив. И гледајући Њега ми уствари гледамо Живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету, Икона Божја у свету¹⁷⁰. И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету Православна Црква је одбранила човека, одбранила Христа као човека. Он Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју, коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је сву својим порочним животом. Господ је сишао у овај свет, постао човек, како се вели у дивним црквеним песмама и молитвама, да обнови Свој Лик у човеку, да обнови Своју Икону у човеку, која је иструлела у страстима, иструлела у пороцима нашим, иструлела у гресима нашим, и човек је постао унакажена Икона Божја, унакажена. И Он, сишавши у овај свет као чиста, пречиста Икона Божја, као Бог, Он је показао шта је човек, шта је савршени човек, какав треба да је човек у овоме свету.

Јер шта то значи бити Икона Божја, бити Слика Божја? То значи ово, браћо: ми ум имамо – а ум јесте слика ума Божјег у нама; ми имамо вољу – воља је слика воље Божје у нама; ми имамо осећања, имамо срце – то је слика Божјих осећања у нама; ми живимо у овоме свету – то је слика живота Божјег; ми смо као иконе Божје бесмртне, то је слика бесмртности Божје. И Бог нас је створио боголикима да бисмо ми у овоме свету живели Њиме, да би ум наш увек мислио: пази од кога си, ти си од Бога, мисли чисте мисли, мисли божанске. Онда је наша воља савршена и здрава, када се управља према вољи Божјој, према оригиналу свом. Наше осећање чисто је, здраво је, божанско је, када се управља према осећању Божјем.

У овоме свету, Богом смо постављени да живимо угледајући се на Бога. Зато је створио Бог човека боголиким, зато је Бог Господ Христос и дошао у овај свет да нам покаже како треба да живимо, како треба да мислимо, како треба да осећамо, како треба да радимо у овоме свету. Он – Он је савршен образац нашег осећања. Зато се у Еванђељу наређује: Живите као што доликује Христу¹⁷¹. Хришћанин си! Хришћанин си само ако живиш као што Господ Христос хоће и како Он живи. Још се у Светом Еванђељу вели: Живите као што доликује Богу¹⁷². Коме Богу? Богу који се јавио у телу – Господу Христу. Ти си хришћанин, и позван си да живиш као што је Бог живео у овоме свету. Какав велики подвиг браћо, каква велика и тешка и страшна дужност, али и величанствена, божански величанствена!

Ми у овоме свету уствари стално водимо борбу, борбу за Икону Божју што је у нашој души. Ко је краде од нас? Сви иконоборци, сви противници икона, а први иконоборац је грех. Грех не трпи Бога, неће Бога ни у човеку ни у свету око човека. А кроз грех главни иконоборац јесте сатана, и анђели његови, црни ђаволи. Они су ти који краду нашу душу, који лију грехе у нашу душу и затрпавају Лик Божји што је у нама. Црним катраном греха премазују они Лик Божји што је у нашој души. И човек, када непокајан живи у гресима, када се не бори против грехова својих, када остаје у њима, када их не исповеда, шта остаје од његове душе? Остаје Лик Божји сав премазан црним гнојем порока, страсти и смрти. Страшна слика, страшна срамота!

Божански Лик у човеку који сачињава Божанско величанство свакога од нас, који доживљава божанску силу и величину свакога од нас, ето, грех уништава, ђаво уништава, а уствари ми сами уништавамо, јер ђаво нам не може наметнути грех ако га ми не примимо, ако ми не пристајемо на грех. Нико нас не може натерати у овоме свету; ђаво само предлаже грехе, баца мамце, а ти, ти имаш слободну вољу. Бирај – ђавола или Бога!

Господ је дошао у овај свет, основао Цркву – ради чега? Зашто је Господ дошао у овај свет? Није он, браћо, дошао за ситну ствар. Он је дошао да нас ослободи највећег непријатеља, несравњено јачег од нас, а тај наш непријатељ јесте грех, иза њега ђаво, иза њега сатана. Нико од људи није их могао победити. Господ се јавио у свету као човек и животом Својим на земљи, Еванђељем Својим, Крштењем, Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем – победио је грех, победио смрт, победио ђавола, и све те Божанске силе Своје дао нам у Цркви Својој. И ми хришћани у Цркви Христовој имамо све оружје потребно да победимо сваки грех, имамо све оружје потребно да победимо свакога ђавола, имамо све оружје потребно да победимо сваку смрт, јер у овоме свету земаљском нема победитеља смрти осим Господа Христа.

Зато је Он Једини Истинити Бог. Зато Га нико не може одагнати са ове планете, нико Га не може одузети роду људскоме. Господ Христос је као Победитељ смрти и греха и ђавола, потребнији свакоме човеку од његовог оца, од његове мајке, потребнији од ваздуха, потребнији од сунца, од небеса и од свега видљивог и невидљивог. Шта ће ти живот, брате и човече, шта ће ти тело кад завршаваш живот смрћу?! Усмрди се тело. Шта ће ти душа, ако је у њој ђаво и грех?! Дошао је Господ у овај свет да душу ослободи од греха, од ђавола, и да телу да бесмртност и Живот Вечни васкрснувши га из мртвих. Нама је Господ дао и тело и душу. Није тело од ђавола, тело је од Бога. Бог је створио и тело и душу, целога човека створио за бесмртност и Живот Вечни. И Он је дошао у овај свет да нам осигура двоструку бесмртност и Живот Вечни – и за душу и за тело. На дан Страшнога Суда, када будемо васкрсли, наша тела сјединиће се са нашим душама, и онда ће сваки од нас добити оно што је заслужио својим земаљским животом, својим делима на земљи. Добиће или Царство Небеско или вечну таму и мрак.

У овоме свету, ми смо, браћо, на бојишту, стално у борби. Никада та борба не престаје. Нема примирја између човека и ђавола, нема примирја између човека и греха. Ђаво се стално шуња око свакога од нас да Икону Божју што је у нама унакази, оцрни, упропасти, уништи, да би човека могао водити по својој лудој демонској, ђавољој вољи, и сатера га у пакао. Зато се у Еванђељу безброј пута из уста Спаситељевих чује: Стражите, стражите над душом својом!¹⁷³ Пазите како живите у овом свету!¹⁷⁴ Душа је божанско величанство у теби, божанска величина. То је највећа вредност коју имаш, највећа вредност после Бога у свима световима – душа човекова. Пази шта радиш са својом душом! Она је бесмртна и вечна. Куда ће твоја душа зависи од тебе: да ли ће у вечно Царство Небеско, или ће у вечни мрак, у пакао, зависи од твоје слободне воље.

Ти си хришћанин, то значи ти живиш по Христовом Еванђељу. Твој живот треба да је вршење еванђелских заповести, твој живот треба да је сав светао, чист и безгрешан, као што је живот Господа Христа. Да, ми смо људи слаби и немоћни. Падамо често у исти грех, сваког дана по неколико пута падамо у исти грех. Али Господ је дошао у овај свет да објави велику милост Своју према човеку. Његова Божанска уста су објавила да треба опростити човеку ако и седамдесет пута на дан сагреши¹⁷⁵, ако се покаје пред Господом. По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Нико нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути покајање. Ни Бог нам не може наметнути љубав – љубав човека према Богу, и уништити слободу коју је човеку дао.

Православна Црква, која данас слави победу над јеретицима и иконоборцима, даје нам силе и моћи да и ми данас славимо божанско величанство човека, да и ми данас покажемо силу своју према савременим новим иконоборцима. Колико је данас у Европи и широм света лажних учења о човеку? Колико лажних учења и бруји и струји и грми кроз нашу земљу, колико лажних учења да човек није Божје створење, да је човек постао од мајмуна? Какав стид, какав срам! Што нас вређате, ви лажни научници?! Што понижавате човека до скота?! Ми ~ ми смо Божанско величанство, ми смо Божја створења, ми смо живе иконе Божје. А ви, ви који тобоже волите човека, ви …¹⁷⁶ Европа се помами и изгуби радећи за човека, а милионе људи сатерала је у смрт. Та Европа својим лажним учењима, ето, поплавила је све континенте: Азију, Америку, Аустралију. Шта је европски човек? Европски човек без Христа то је крвава врећа пуна смрдљивог гноја. То је човек без Христа! Тело врећа, врећа пуна смрдљивог гноја! И они се усуђују да објављују: ето, ми се боримо за човека, ми му дајемо вредност. Какву вредност кад ме ти смањујеш до мајмуна? Ти велиш да сам ја мајмунов потомак? Не примам ја то – то је лаж, то је ужас за човека, највећи ужас који човек може да доживи у овоме свету. То, то је сатанска измишљотина; сатана се грохотом смеје кроз сва учења на мудрост европску, на мудрост наших универзитета, наших бедних школа.

Човече, шта је теби важно, шта теби треба у овоме свету? Погледај себе са ивице гроба, погледај себе из свог гроба. Кад-тад ти и ја морамо сићи у свој гроб. Шта вреди у гробу? Душа, тај божански Лик који нам је Господ дао. То је оно што вреди, то је вечна вредност. Господ Благи је то објавио када је рекао: «Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој нашкоди»?¹⁷⁷ Каква је корист? Душа више вреди него сви светови, небеса, земља, ова кугла гнојавог блата око које се људи ломе и отимају, и боре и крваре, милионе људских живота жртвују, иконе Божје убијају. Шта је земља? А Спаситељ вели да душа твоја више вреди неголи сви светови, сва сунца, све васионе…

Пази, брате, како живиш! Знај ко си: ти си Божанско величанство у овоме свету. Знај ту своју вредност, живи за њу. А њу чува, увек чува само Господ Христос, Његова Света Црква и све свете силе које је дао у њој. Гле, Цркви је Господ дао сва средства и силе да ми то Божанско величанство одржимо у себи, и развијемо га до највише мере. Дао нам је Свете Тајне и свете врлине. Ето, шта је свети пост? Свети пост – то је чишћење душе, чишћење иконе у души својој од блата греха, од катрана страсти, од муља порока, кад човек свим срцем искрено пред Богом очисти душу своју, икону душе своје очисти која је сва запрљана, а често и иструлела у гресима. Господ, Црква Његова света, установила је свети пост да ми у току поста постом чистимо себе од сваке прљавштине, чистимо тај лик Божји, ту слику Божју у себи коју смо испрљали.

Па, молитва – молитва је призивање помоћи Божје, светлости небеске да се спусти у нашу помрачену душу, да мрак помрчине греха скине са иконе у нашој души. Шта је љубав еванђелска? Шта милостиња, шта кротост, шта смиреност? Све су (то) божанске силе, браћо, свете врлине еванђелске које нам је Господ Христос дао, и Црква нам препоручује и даје да ми душу своју чистимо од греха, икону своју маламо, Христову икону у души својој.

Врхунац свега сачињава Свето Причешће – Свето Причешће којим се сваки од нас причешћује, киме? Самим Господом Христом! Јер у Светом Причешћу сваки хришћанин прима васцелог Бога, прима чудесног Господа Христа, прима сву Његову Вечну Истину, сву Његову Вечну Правду, прима сав Његов Вечни Живот. Кад се причестиш, брате и сестро, пази како ћеш живети од тога дана и надаље. Примио си Господа Христа, ти кроз Свето Причешће постајеш Богоносац, постајеш Христоносац, постајеш прави човек. Уствари, Господ у твојој души …¹⁷⁸ Гле, Он скида сав мрак са ње, Он изгони сваки грех из ње. Зато се потруди да се грех више не врати у твоју душу. Он очисти сву душу твоју и она заблиста божанском лепотом, оном лепотом којом је Бог украсио створивши је као слику Своју, као Слику Божанску.

Зато је, браћо моја, Свето Причешће најважнији доживљај у животу сваког хришћанина, најважнији. Тиме ти примаш сву бесмртност Христову у своју душу, примаш Њега целог, све Еванђеље Његово примаш. Пази како живиш до данашњега дана. Немој опет унаказити лик Божји у души својој и Господа Христа, Који је кроз Свето Причешће ушао у тебе, немој мучити. Немој Му гресима плести трнов венац око главе у души твојој. Немој Му чудесно дивно и Свето Лице премазивати калом грехова својих, катраном страсти својих. Пази како живиш! Ако си досад и допуштао себи који грех, или крао, или прељубу чинио, или био среброљубац, или нечисте помисли имао у души својој, потруди се и све то одбаци. Ти Господа целиваш – каква одговорност, каква страхота! Сваки твој грех, нови грех, знаш ли да је то шамар у Свето Лице Његово, знаш ли да је сваки твој грех смртни ударац по живој икони твојој у души твојој. Самоубиство је то. Причестио си се, постао си христоносац, исправи се, поправи живот свој. Не допусти да те никакве жеље море. Рђаве те мисли узнемиравају: бори се против њих, не дај се од зла савладати. Надвладај зло добром! Надвладај ђавола Богом! Богом смо јаки – само Богом¹⁷⁹. Иначе, без Њега људи су мољци и стенице, које ђаво сатире ноктом свога малога прста. Ми смо само Господом Христом Богом јаки. И Он влада над нашим животом, васцелим животом на земљи

Нека нас Он очисти од свакога греха.од сваке страсти, од сваке смрти, ослободи нас свакога ђавола, да бисмо ми заиста и на земљи представљали живе иконе Божје, да би божанско величанство на земљи био човек. Човече, брате! Никада не заборави да си ти мали Бог у блату! У блату тела свог ти имаш живу икону Божју. Пази како живиш, пази шта радиш са иконом Божјом што је у теби. Пази – човече! човече! човече! Јер, наш живот полази са земље и одводи пред пресветло Лице Божје, да тамо дамо одговор шта смо радили са сликом Божјом у овоме свету.

Нека Благи Господ свакоме од нас дарује у срце све небеске дарове, све еванђелске врлине: и веру и љубав и наду и молитву и пост и трпљење и кротост и смиреност све да бисмо се у овој страшној земаљској борби одржали, очували Божански лик у души својој, и кренули из овог света ка Васкрслом Господу у онај свет. А дотле, нека нас свети пост води ка Светоме Ускрсу, Светоме Васкрсу Христовом – да се поклонимо још док смо у телу Њему, Васкрслом Господу, Победитељу греха, смрти и ђавола, Њему који је осигурао Живот Вечни и нашем телу и нашој души. Њему, једино Њему, само Њему, вечна слава и част сада и увек и кроза све векове. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас је, браћо и сестре, света Недеља Православља – једина од педесет и две недеље у години дана која се назива Недељом Православља. Велика и Света Недеља: Недеља славља свих победа Православља над свима лажима, над свима неистинама, над свима јересима, над свима лажним боговима; победа Православља над свима лажним учењима, над свима лажним философијама, наукама, културама, цивилизацијама, иконама. Света победа Православља, а то значи света победа Свеистине, Свеистине.

А шта је Свеистина у овоме свету, ко је Истина у овоме свету? Онај Који је рекао за себе: Ја сам истина! – Господ Христос¹⁸¹. Бог у телу – ето, то је Истина у нашем земаљском свету, то је истина у човеку. Бог се јавио у телу, Господ Христос сишао у тело да нама људима из нашег тела каже шта је истина, како се у њој живи, и како се за њу умире, и како се њоме вечно живи. Све истине сабрао је Господ Христос и дао нам Свеистину Православља.

Шта је Православље? – питате ви, а питају и многи странци. Православље то је Богочовек Христос, ништа друго. Православље значи само једно: Бог се родио као човек, јавио се у свету као Богочовек, живео, страдао, васкрсао, пропутио нам пут у Живот Вечни, осигурао роду људском и свакоме човеку спасење, осигурао победу над смрћу, над грехом , над ђаволом, и осигурао Живот Вечни свакоме људском бићу, ето Свеистине, браћо. Истина – ово важи за свакога од нас, за мене и за тебе, и за моје претке, и за твоје претке, и за свакога човека од првог, од Адама, до последњег човека на Страшноме Суду.

Ради чега је Господ постао човек? Да људима да Вечну Истину и из њих истера све лажи; да људима да Вечно Добро и из њих истера сва зла; да људима да Вечни Живот и из њих истера све смрти. Он Истинити Бог постао је човек да Себе Бога да нама људима и да тиме победи ђавола и све ђаволе. Ето ради чега је Господ Христос дошао у овај свет. Да теби и мени да победу над сваким злом, над сваким грехом и тиме нам осигура Живот Вечни. Ниси ти, човече, у овоме свету само да проживиш, пропутујеш двадесет, тридесет, или педесет, или сто година, него си ти пуштен у овај земаљски свет од Бога да себи стекнеш Живот Вечни, да зарадиш Живот Вечни. Господ је сишао и отворио Небо над тобом, човече, и отворио ти Царство Небеско, да би теби човеку пропутио пут Васкрсењем Својим у Живот Вечни и дао ти Небеско Царство.

Господ Безгранични и Неисказани постао је човек, сместио Себе у малено људско тело и показао да сав Бог треба да живи и живи у човеку, у човечијем телу, сав Бог!¹⁸² И Он је зато постао човек да би смо ми угледајући се на Њега, живели као што је Он живео у овоме свету. Зато Апостол и пише хришћанима: Живите достојно Бога, Који је сишао у свет и постао човек¹⁸³. Достојно њега живите, живите достојно Еванђеља Христовог. Еванђеље Христово то је учење о вечној Истини Божијој, учење које ваља и за Анђеле на Небу и за људе на земљи. Ништа, човече, ниси мањи од Анђела на Небу, јер и теби је исто Еванђеље дато, исти Бог и Господ Исус Христос важи и јесте Бог и Светих Анђела на Небу и нас грешних људи на земљи. Господ је као човек у овоме свету поставио и Цркву Своју и Себе целог оставио Цркви, оставио сву истину Своју, сав Живот Вечни оставио Цркви, да би Црква свакоме вернику дала Њега Господа Христа, а са Њим сав Живот Вечни, сву Вечну Истину.

Шта је Свето Причешће? Свето Причешће, ради кога сте ви данас дошли у овај свети храм, није ништа друго него примање васцелог Господа Христа у душу и у тело своје. Гле, ти примивши Господа Христа примаш Бога у себе! Пази како живиш. Послан си да живиш по Божјим законима, зато је Он ушао у тебе да ти да силе да одбациш од данас сваку лаж. Примио си Њега, Вечну Истину си примио, одбаци сваку лаж из себе, клони се лажи, клони се лажних учења, клони се лажних богова овога света, клони се лажних учитеља, лажних пророка, лажних христоса. Причестио си се, примио си Вечни Живот у себе, нема више места за смрт у теби, нема више места за оно што је смртно.

А шта је то што је смртно у нама, браћо? То је грех, сваки грех, јер грех је та страшна ђавоља сила која ради и производи смрт. Када су наши прародитељи унели у овај свет грех, са њим је у свет земаљски и човечански ушла и смрт, а иза смрти, иза греха, ушао је у овај свет и ђаво. И ти, примајући Господа Христа, примајући Бога, ти добијаш силе да из себе истераш сваку смрт, да победиш сваку смрт, да победиш самог ђавола, да победиш све ђаволе, и да живиш …¹⁸⁴ у овоме свету и тиме осигураш себи Небеско Царство у ономе свету. Свето Причешће, браћо моја, јесте испуњење наше душе Богом. Причешћујеш се Господом Христом, ето све Небеске силе су у теби, све Божанске силе су у теби …¹⁸⁵ греху. Немој осрамотити Господа Христа, Који је удостојио тебе да уђе у душу твоју кроз Свето Причешће, немој Њега осрамотити својим срамним делима. Чујеш, престани (да псујеш) од данашњега дана, јер свака псовка то је шамар по лицу Господа Христа Који је у твојој души. Пази, коме живиш и коме одговараш!

Смрдљива дела, крађа, прељуба, блуд – шта је то? Причестио си се, престани, иначе суд себи једеш и пијеш – како вели Свети Апостол¹⁸⁶. Ако се недостојно причешћујеш – а недостојно се причешћујеш ако ти после сваког причешћа и даље продужиш са својим старим навикама рђавим, продужиш и да псујеш и да мрзиш и да не волиш људе и да се свађаш и да чуда правиш. Да, то значи: причешћујеш се и суд себи једеш и пијеш – вечни суд, вечну осуду, пакао себи сам припремаш. Зато су Свете Причасне Тајне да се ми њима осветимо, њима посветимо, да од данашњега дана будемо бољи него што смо били до данас, све бољи и бољи, све светији и светији. Јер човек је створен да наследи Царство Божије – а њега не може наследити ако не освети себе, своју душу, своје биће, и цело тело своје, и целу душу своју. Ето, Свето Причешће се нама даје зато да ми осигурамо Живот Вечни њиме, а то значи победу над сваком смрћу. А победа се осигурава над сваком смрћу Божанским силама даним Господом Христом, Његовом Црквом, Светим Тајнама и светим врлинама.

Гле, ви се припремате за Свето Причешће, сваки од вас пости и моли се Богу за Свето Причешће да очисти себе колико може постом и молитвом, еда би припремио пут Небескоме Цару и очистио дом душе своје. Шта је човек? Човек је слика Божија у телу. Шта је Господ Христос? Господ Христос је Бог у телу. Човек је створен по слици Божијој. Зато је Господ и дошао у овај свет, Он Бог да слику Своју очисти од греха. А ми, браћо, слику Божију у својој души, икону Божију у својој души гресима својим унаказујемо, прљамо, муљем премазујемо.

Зато је Господ и дошао, како се вели у црквеној молитви, да обнови Свој Лик у човеку, који је иструлео у страстима и гресима. Јер наше страсти и греси смртоносно утичу на живу икону Божију у нашој души, на слику Божију у нашој души. А ми смо саздани по слици Божијој¹⁸⁷, да би поживели угледајући се на Бога, на Бога, јер је и наша душа божанског порекла, да се угледаш на Бога. И Бог је сишао у овај свет зато да ти као човеку каже сву истину о теби, јер ти својом сликом, живом сликом Божанском у себи гледаш Њега и живиш Њиме и ради Њега.

Зато је Господ и дао свети пост и свету молитву, да се ми пре Светог Причешћа припремимо за онај велики и свети славни дан, дан када примамо Свето Причешће. Кад би данас јавили да цар долази у твоју кућу, ти би све очистио, опајао, да цар уђе у чисту твоју кућу, а како ли је тек потребно чистити себе кад Бог улази у твоју душу? Бога примаш данас, пази како га примаш! Сваки твој грех за који се ниси покајао и заплакао пред Богом, то је звер, звер која ће рикнути на Господа, то је мали ђаво; сваки грех је мали ђаво који јуриша на Господа у твојој души. Пази, кај се пред Господом, плачи, реци себи: ја сам, Господе, први међу грешницима, приступам Теби недостојан, следујући речи Светога Апостола Павла када он каже да је «Господ дошао у овај свет да спаси грешнике од којих је први он»¹⁸⁸. Када Свети Апостол вели за себе да је он први грешник, шта је остало мени и теби, како ми да назовемо себе? Сваки од нас, заиста, први је међу грешницима када приступа Господу Христу, кад треба Њега да прими, Њега, Свечистог Господа и Бога. Зато је пост, зато је света молитва: пост да очисти наше тело, и молитва да очисти нашу душу, и припреми их за пријем Господа Христа.

Јер гле, примајући Господа Христа, ти примаш Јединог Истинског Победитеља у овоме свету – Јединог Истинитог Победитеља, јер сви други победиоци, такозвани победитељи, нису достојни тог назива. Само Онај Који је победио смрт јесте Истински Победитељ – то је Господ Христос, васкрсао из мртвих, осигурао телу нашем васкрсење и победу над смрћу. Само Онај Који је победио ђавола јесте истинити Победитељ – то је једино Господ Христос. Само Онај Који побеђује грех, и може да победи грех, јесте истинити Победитељ – то је сам Господ Христос. А сви други људи који се паште и хвале како су они победитељи, не знам у науци, не знам на бојним пољима, у философији, у техници, фабрикама – шта је то? Чиме се ви хвалите? Све је то прах и пепео. Најмањи потрес земље, ваше фабрике одоше у рушевине. Смрт – ето ње и за тебе, господине директоре, и за тебе, господине министре, и за тебе, господине генерале. Смрт – ето је ту, дави те, сваљује те у гроб. Какав си ми ти победитељ кад се распадаш сав у црве, кад се распадаш у змије! Каква је то победа! Нема, браћо, победе у овоме свету, осим победе над смрћу, нема победе осим победе над грехом. Ту победу даје Господ Христос и дао је свакоме који Њега слави и верује у Њега.

И ето, ви данас примате Господа Христа, примате тог Победитеља, примате Истинског Победитеља, Јединог Победитеља, и зато будите храбри и силни, храбри и силни. Не дајте ниједноме греху да вас надвлада. Страхота је за тебе, који си Бога примио Победитеља смрти, да (те) надвлада грех, те изроди род ђавољи, а срамота је да те …¹⁸⁹ као ђаво. Шта је ђаво пред Богом који је у теби? Ништа! Зато, ти се бори, бори се за душу своју, за спасење своје, за вечност своју, за Царство Небеско. Бориш се примајући Свето Причешће.

Нека вам је Свето Причешће свима на спасење, браћо моја, на обожење, на освећење. Да од данашњег дана сваки од вас односи победе над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом. И да на тај начин осигура себи бесмртност и Живот Вечни у ономе свету, а у овоме свету праведност и светлост¹⁹⁰.

Нека Благи Господ све нас води и руководи у овоме свету преко Пресвете Богомајке и свих Његових Светитеља. Да очувамо душу своју и сачувамо је од смрти, од греха, од ђавола, и осигурамо Живот Вечни. Да заједно са Пресветом Богомајком и Свима Светима славимо Јединог Истинитог Бога у свима световима, и Јединог Истинитог Победитеља греха и смрти и ђавола – Господа Христа, Коме (нека) је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Eто, Бог је постао човек. Сишао на земљу да нас људе подигне из блата смрти, из блата земљиног подигне нас на небеса. Чули сте данашње Свето Еванђеље: «Од сада 1 ћете видети небеса отворена, вели Спаситељ. Заиста, заиста вам кажем, видећете анђеле који силазе и узлазе ка Сину Човечијем»¹⁹². Тако је Господ отворио Небо над земљом, постао човек да би се ми Њиме причешћивали, да бисмо ми људи себе испунили Богом¹⁹³.

Ето ради чега је Господ дошао у овај свет, ради чега постојимо и ми у овоме свету, и ја и ти и сваки човек. Ми смо створени да себе, тело своје, душу своју, испунимо Богом. То је наш божански задатак у овоме свету. Ништа мање, браћо моја и сестре. Сваки од нас је саздан ради тога, не ради нечега другог. Све је друго пролазно, све друго вене, пропада, умире. Само човек, душа човекова и Христов човек, и Свето Причешће не стари. То је оно што човека обесмрћује, човека овечнује, даје човеку Живот Вечни, даје му Истину Вечну, Правду Вечну. Да, и ти и ја, сваки човек само је човек ако прима ту Вечну Истину Господа Христа, ако прима ту Вечну Правду, тај Вечни Живот, и живи њиме на земљи. Почиње на земљи да би вечно живео у ономе свету.

Ето ради чега ми живимо на земљи и постојимо на земљи као људска бића. Нико од нас није дошао по својој вољи у овај свет. А кад смо дошли у овај свет, Господ је сишао да нам објасни зашто човека шаље у свет. Он је постао човек да човек као бесмртно биће живи и у овом и у оном свету. И Господ је васкрсао и победио смрт, да би нама осигурао Живот Вечни и пут у бесмртност.

Ето, данас ви сте дошли да се причестите Господом Христом, да Бога примите у себе. Гле, сваки од вас после Светога Причешћа постаје христоносац, постаје богоносац. У дивној молитви коју свештеник данас чита на Светој Литургији, вели се после Светога Причешћа: «Господе Христе, ја се Тобом причешћујем, а ти од сада живи у срцу моме». Ми се причешћујемо Њиме да бисмо живели Њиме, да бисмо живели новим животом. Господ Христос никада греха учинио није. Трудимо се, браћо, да после Светога Причешћа не чинимо грехе које смо чинили. Гле, примио си Бога, примио си Господа Христа безгрешнога, немој Га затрпавати својим гресима старим, немој муљем страсти, катраном безакоња премазивати Његов дивни лик у души твојој. Пази како живиш! Гле, Црква те привела Светоме Причешћу. Како? Кроз пост и молитву. Кроз пост и молитву, да очисти душу твоју и тело твоје, еда би био достојан примити Господа Христа.

Браћо моја, пре четири недеље почео је пост душе, од Недеље митара и фарисеја, а пост тела почео је пре недељу дана – да бисмо се припремили и очистили за примање Светих Тајни Божјих. Пре четири недеље, са Недељом митара и фарисеја, почиње пост душе. Душа пости од охолости, од гордости, од разметљивости добрим делима својим. Награди се смирењем покајаног цариника, митара који је стајао у храму и у целом свом животу и вапио к Небу: «Боже, милостив буди мени грешном»¹⁹⁴. Ето ко сам ја, Господе. Ти видиш мене. Шта ти ја као човек могу принети, осим грехова својих? Боже, милостив буди мени грешноме! То је, браћо, истинити пост душе: да човек испуни себе том молитвом и да тако осећа себе. Погледај, Господ Христос је пред тобом, Господа Христа треба да примиш у себе. О, Боже, милостив буди мени грешноме. То је пост душе, браћо моја, када је душа у таквом расположењу, не прима грех, одбацује сваки грех, одбацује сваку страст.

А онда, за том светом недељом у којој је почео пост душе, иде друга недеља, Недеља блуднога сина, сина развратника који је напустио Оца Небеског, Бога, окренуо му леђа, отишао у далеку земљу¹⁹⁵. Нећу да знам за Бога, нећу да знам за дела Божја. Од данас хоћу да будем сам и да живим као човек на имању свом. Рече души својој: Душо моја једи, пиј, весели се¹⁹⁶. Нећу! Ништа ми Божије не треба. И оде блудни син далеко од Бога, од Оца Небеског. Душу дивну божанску коју му Бог дао, и тело дивно он претвори у блуд, у блато, у катран. Настаде глад у тој далекој земљи, далекој земљи. Каква је то земља? Земља греха, земља страсти, земља ђавола. Када човек окрене леђа Богу и хоће сам да живи у свету, и живи, тада огладни душа у човеку. Блудни син једнога дана осети страшну глад …¹⁹⁷ кући оца мога. Сваки најамник има хлеба у изобиљу, а ја, ја далеко од оца, далеко од куће небеске, ја умирем од глади. Не, устаћу, идем оцу своме и рећи ћу му: «Оче, сагреших небу и земљи, прими ме као једног од најамника». И устаде блудни син, и оде. И кад га отац угледа из далека, поздрави се, и сажали га, каже слугама својим да му изнесу најлепшу хаљину. А син уздахне: «Оче, опрости, сагреших небу и земљи». Наређује Отац Анђелима Небеским да му узнесу најлепшу хаљину, прстен на руку, да закољу теле угојено, да се спреми гозба небеска.

Досад је пре покајања био ван себе, а кад дође себи, освести се. …¹⁹⁸

Недеља праштања. Окренеш се и погледаш род људски, а гле, сваки човек рањен од греха, сваки човек рањен од смрти, сваки човек рањен кроз сваки грех и ђавола. Је ли му Бог опростио кроз покајање …а грехова, опрашта, опрашта …¹⁹⁹ Опрости нам дугове наше, грехе наше, као што и ми опраштамо онима који су нама згрешили²⁰⁰.

Да, браћо моја, уздржавање од свакога греха, то је пост душе. Ми хришћани православни и постимо зато. Постећи постом, постом душе и тела, душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава и …²⁰¹ постом, уздржавањем од јела. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће …²⁰² све грехе, сва зла и …²⁰³ све врлине у својој души.

Гле, пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш – чиме, чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. «Који мрзи на брата свога остаје у смрти»²⁰⁴ – вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш?

Тако, браћо, пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину – да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу²⁰⁵, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу²⁰⁶. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа²⁰⁷.

Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: «Овај се род изгони само молитвом и постом»²⁰⁸. Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље.

Напусти ли човек молитву и пост, гле, он је изложен свима нечистотама које бризгају несретни црни и мрачни демони у душе људске. Погледајте пример страшних размера – Европу. Европа је давно изгубила молитву и пост. Гледајте шта Европа ради са светом. Претвара свет овај у кланицу. Извози луде идеје, идеје простим народима и људима на свима континентима, и настају покољи, ратови, милиони гину. На шта је свела живот човека? На јело и одело. На гардеробу и јеловник, на биоскопе и луда позоришта, на луде науке и луде школе, где се Бог не спомиње и протерује. Ето шта је Европа! Каква је Европа која је изгубила молитву и пост? Гади се на Еванђеље Христово, луди, срља у лудило као блудни син.

А Срби? Срби, Срби пошли слепо, већина њих, за лудом културом европском, за лудом цивилизацијом европском. Срби одричу се Господа Христа, Срби издају Светога Саву, Срби постају одроди. Напустили молитву и пост, неће Срби да посте, неће да се моле Богу. А тиме отварају врата нечисте душе своје највећим гадостима, па и одрицању од Бога, највећем греху. Ко се то усељује у тебе, несрећни Србине? Ко, ако не ђаво! И ти, место да примиш свелек, који Господ свима нуди, ти полако одбацујеш Православну Цркву од себе, а то значи, себе и породицу своју и народ свој гураш у пакао. Како је плиткоуман човек који Христа замени, Христа Истинитог Бога, ма каквом великом културом, авај, ма каквим ореолима, ма каквим пролазним лудим земаљским славама?

Погледајте широм земље и широм света што је постало од овога света, од Европе када се одрекла Христа. Погледајте!

Хаос, рушење, пропадање и држава и народа! Она се распада и пропада, а тако и твоја и моја душа, Србине брате, распада се и пропада када ми заборављамо Еванђеље Христово, када се ми сећамо Господа Христа (само) неколико пута у години, када ми и ове светосавске задужбине, што Свети наши краљеви и цареви и Свети Срби оставише, када ми допуштамо да оне запусте, да буду празне о великим празницима, да буду празне недељом. Каква страшна судбина свакога од нас!

Гле, страшно и теби и мени. Ти водиш себе кроз овај свет, али, браћо моја, последња станица нашег живота, и овога и онога света, јесте Страшни Суд. Ма како ми живели у овом свету, ма којим путем ишли кроз овај свет, сви наши путеви воде Страшноме Суду. Када изађемо пред лице Господа Христа, онда ће, Србине брате …²⁰⁹

О, данас, нека сваки од вас осети да примајући Свето Причешће он прима Господа Христа Који …²¹⁰ и овога и онога света, и да Му служи као Једином Истинитом Богу у свима световима. Само тако, једино тако, браћо моја, човек може наћи блаженства у својој души и овога и онога света. А све дотле док се Господа Христа одричемо, ми, ми смо најбеднија бића, исто онако бедна као демони у паклу.

Нека Благи Господ све Србе и све православне људе разбуди на молитву и пост, да знамо, да смо свесни да је Еванђеље, скраћено Еванђеље, молитва и пост. И кад се тако држимо ми смо сигурни да нас никакав грех неће савладати и не може савладати, да нас никаква смрт не може савладати и да нас никакав ђаво не може савладати, не један него хиљаде ђавола свих светова. Јер, Богом смо јачи²¹¹. Кадаје Господ Христос са тобом, све су смрти мртве пред тобом, сви су ђаволи лешеви пред тобом. Њему, Њему Јединоме Истинитом Богу у свима световима, част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1975. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор.

Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој²¹³. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога²¹⁴. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија²¹⁵.

Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте.

Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога.

Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу²¹⁶.

Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе.

И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: «Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама»²¹⁷. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем.

Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек.

Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење²¹⁸. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће.

Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш²¹⁹. То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку²²⁰. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: «Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?»²²¹ А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху, у паклу.

Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити.

Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње²²². Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро²²³. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље.

Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Усшани и узми одар свој, и иди дома. И одмах устаде, узе одар свој, и оде. И сви се дивљаху и чуђаху и говораху:²²⁵ ко је то међу људима да тако силну власт има да рекне парализованом човеку, узетоме човеку: устани, узми одар свој, и ходи. И тог часа збива се по речи Исусовој. Ко је то дошао међу људе, ко има такву власт? Бог. Бог постао човек! Ето, то је најважнији догађај, најважнија истина у свима световима, најважнији за свакога човека који се јави на овој земљи. Бог постао човек да људима да сву Истину Неба, да им да Живот Вечни, да им да све што Бог у Свом богатству може да да. И онда га Он раздаје свима и свакоме.

Један велики Светитељ, Свети Максим Исповедник, рекао је: Бог је врлина. Бог је врлина – шта је хтео тиме да каже? Хтео је да каже да све оно што Бог има, све оно што Бог може дати свету – дао је кроз Господа Христа. Дао је као свете врлине, дао је као свете заповести еванђељске, као љубав, као молитву, као пост, као милостивост, као Истину, као Правду. Бог је врлина. А за Господа Христа се вели у Светоме Писму и у Светој Литургији да Он «врлином Својом покрива небеса», врлином Својом покрива небеса. Све нас учи Богу. Све што је Бог створио, уствари то је наш учитељ. Сунце је наш учитељ, свака је травчица учитељ, свака биљка, свака птица учитељ. И све то јавља Бога, и све то гласи име Божје, све је то велико чудо Божје које се непрекидно развија и продужава и траје, и испред као и иза нас.

Бог је постао човек, постао Богочовек, и све што је Божје учинио човечијим, сјединио са људском природом. Ако је у питању Вечна Истина, гле, у Господу Христу Вечна Истина је сједињена са људским родом; ако је у питању Вежни Живот, гле, у Господу Христу Богочовеку сједињен је Вечни Живот са човеком, са сваким човеком, и са тобом и са мном. Богочовек даје свима нама све Божанске дарове, све их сједињује са нашом људском природом, ради чега? Да би људску природу спасао од греха, од смрти, од ђавола. Бог који је врлина, постао је човек, да би човека начинио врлином, да би човек сам постао врлина.

Речено је у Светоме Писму: «Бог је љубав»²²⁶. Тај Бог, Који је љубав, постаје човек да би човек постао љубав. Јер се каже: Бог је љубав, да би се могло рећи: човек је љубав. То је највеће савршенство до кога човек може доћи. Речено је у Светоме Писму, у Светом Еванђељу: «Бог је светлост.»²²⁷ Тај Бог постао је човек да би човека начинио светлошћу, да би сам човек остао²²⁸ светлост у мраку овога света, и да би видео све путеве који воде из овога света у оне светове Божије.

Спаситељ је наредио и наређује у Светоме Еванђељу сваком од вас: «Будите милостиви као што је Отац ваш Небески милостив»²²⁹, будите милостиви као што је Бог милостив. Шта тражиш, Господе, од нас? Зар и то тражиш од нас! Да, то да будете милостиви као што је Бог милостив. Зато је Бог постао човек да нас томе научи, да нас научи тој милостивости која отпушта грехе, опрашта грехе, као што ослобађа од смрти, ослобађа од пакла, ослобађа од ђавола. То је милосрђе, то је милост, то је љубав! Е, том милосрђу нас Он учи, то милосрђе тражи од нас.

Тако, Бог који је срце и душа сваке врлине, постао је човек, да би човека начинио Богом по благодати, да би човека обожио²³⁰, да би човека испунио Божанским силама и ослободио га ђаволских сила које су у њему. Како? Кроз грехе, кроз страсти, кроз рђав живот, кроз рђаве мисли, кроз рђаве речи, кроз рђава дела – ко се то уселио у тебе и мене? Демони, ђаволи, нечисти дуси. Господ је постао човек, Бог је постао човек, да би човека спасао од грахе, од ђавола. Господ је ради тога дошао у овај свет. Он је зато основао Цркву, Он је зато дао Цркви Свете Таје и свете врлине, да бисмо ми људи све што је Он дао нама учинили својим, присвојили себи и живели тиме. Он је дошао као Бог, а у Њему је Вечни Живот; дао је Себе нама да бисмо ми постали заједничари Вечнога Живота²³¹. Он је Вечна Истина: постао је човек да бисмо ја и ти постали Вечна Истина. Он је Вечна Правда, Вечно Добро, све је Он то донео нама поставши човек и раздељује сваком од нас. У Цркви то се непрекидно чини.

Свето Причешће, шта је то? То је Сам Господ Христос. Он Бог, Он Богочовек, Који Себе даје теби кроз Свето Причешће, и тиме ти даје Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Истину. Твој живот као хришћанина уствари је живот вечног бића. Ти хришћанин, живиш у овоме свету ради Вечне Истине, живиш ради Вечнога Живота и ради Вечне Правде. Не заборави то никада!

Господ је дао сва средства да ти постанеш Божји, да добијеш силе, да испуњујеш све заповести Божје. Дао ти је у Светој Цркви Свету Тајну Крштења, Свето Причешће, дао ти је свете врлине, дао ти је веру, љубав, наду, молитву, пост. Све су то свете врлине које Он Бог даје свима нама, и кроз њих даје нам Божанске силе да себе, себе, себе спасемо од смрти нашег највећег непријатеља, да спасимо себе од ђавола, још већег непријатеља нашег који је измислио смрт, који је измислио грех.

Велики Светитељ Божји Свети Јован Златоуст, чије мошти имамо у нашем светом храму и светој обитељи овој, вели: Ђаво је грех. То значи, то значи сваки грех је ђаво, у свакоме греху таји се и скрива се ђаво. Сваки грех је срцем својим везан за ђавола. Немој сматрати: ја сам учинио мали грех, то је само мој грех. Не, знај, ђаво је кроз тај грех. Ђаво је грех! Сваки грех на тајанствен, страшан начин повезује душу човекову са духом, са духом зла и уништења, са духом смрти, са духом неправде, са духом злоће! Нема греха који није од ђавола. И ти када учиниш грех, знај, теби сарађује – ко? Сарађује ђаво. Он, он ти чини грех примамљивим, слатким, док те не уведе у њега и ….²³² не …²³³ А кад те уведе онда се он скрије и оставља грех, и у њему себе, дух свој…²³⁴

Рекао је Свети Максим Исповедник да ђаво све чини да човек учини грех, а кад учини грех он се повуче из његове душе, остави идола у души, идола, идол греха. И човек често наврати, и душом клања томе идолу, служи му, а у њега ђаво се сакрио. То остаје да те подсећа на грех и да тиме поново распирује у теби жудњу за грехом, за слашћу греховном. Да, ђаво натера човека, прво наведе човека да учини грех, па се сакрије а остави идола греха, остави божанство греха да га и даље вуче у своје сласти које су вечне.

Ђаво је грех, то значи: ђаво је гордост! Ако имаш гордости у себи знај, твоја је душа и твоја је савест повезана са ђаволом. Не мисли да је гордост чисто твоје дело. Ти се охолиш: ја сам то, ја сам ово, ја сам оно, ја сам леп, ја сам богат, ја сам чиновник, ја имам то и то. Та гордост – он говори кроз њу, он, нечисти дух. Или, ти си среброљубац, зарио си душу и срце у свакодневне бриге, само мислиш о земаљским стварима, о имању. Шта је то? То ђаво шета по твојој души. Среброљубље – то је ђаво, он се кроз њега уселио у тебе, и ти дрхтећи над својим благом, златом, сребром и над имањем, уствари, нашта се сводиш, шта ти она даје, шта добијаш том бригом о непрекидном земаљском богаћењу? Ништа! Само многе демонске силе уносиш у себе. Ти се гневиш често, не контролишеш себе, гњев те завитла, баци те у лудило, и ти сматраш: па сад дошло то, проћи ће, није ништа. Како ништа! То је ђаво прошао кроз твоју душу, ђаво затутњао, ђаво олујан прошао, и ко зна шта је све оборио у твојој души и оставио свакога трага. И ти, када се неразумно подајеш гњеву, знај да ти испуњујеш заповести њега, врховног духа зла и уништења, и себе уништаваш, сам себе уништаваш. И тако редом сваки корак по сваки грех, јесте ђаво. Зато, наше је да се бранимо од њега.

Бог је дошао у овај свет да нас брани од ђавола. Зато је Он (=Христос) дошао и Он је једини јачи од њега, и Он нас једини може одбранити од њега. И ми, који без Господа Христа обично живимо у гресима и у сластима греховним, када се решимо на покајање, када кренемо путем покајања, онда значи кренемо у страшну борбу са духом зла и уништења, у рат! Хришћани, увек у рату, дању и ноћу у рату! То пише Апостол Павле свима хришћанима: Ми, ми водимо у рат, ми не ратујемо са телом људским, са телима људским; не, ми ратујемо са духовима зла и пакости испод неба²³⁵, са свима нечистим духовима, све то наваљује на нас.

А гле, Бог је сишао и постао човек, ето Га поред тебе да те брани од њих, да те води и предводи, да ти да Светог Архангела Михаила који је јачи од свих демона, да он буде испред тебе твој Небески војсковођа, и земаљски војсковођа војске, да руководи из победе у победу. Сишао је Бог, сишао је Цар Неба на земљу, а са Њим и сви Анђели Свети, на челу са Светим Архангелом Михаилом. И ето Њега ту испред тебе, да те води у победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом. Не бој се, само веруј!²³⁶ Не бој се, само се моли Богу! Не бој се, пости. Не бој се, држи заповести Христове. И онда ћеш бити победник у свима биткама, а нарочито у тој великој и духовној борби и бици, коју хришћани воде целога живота у овом свету. Са свих страна нападани исушењима, они се бране од њих Богом Који је постао човек, Господом Христом Који је сва Небеса снео на земљу, дао нам све небеске силе еда бисмо се ми испуњавали Божанским силама и бранили душе своје од смрти, од пакла, од греха, од ђавола.

Свети пост јесте велико поприште, велико бојиште. Свети Велики пост – велико бојиште. Многе душе падају рањене и умртвљене не постећи, не држе се заповести Господње о Светоме посту. А хришћани, хришћани за време Светог поста као на бојишту, стално се боре, стално побеђују све грехе и сва исушења која насрћу на њих са свих страна. Ту је Господ Христос, невидљиво помаже ти; ту су све свете врлине; ту је и Свето Причешће – све то помаже теби и даје ти Божанске силе. Ти постајеш моћан и свемоћан, као Господ Христос: «Све је могуће ономе који верује»²³⁷, све! Ништа ти није немогуће, само имај покајања, само имај веру у Господа Христа. Ти си победник, ти си душу своју осигурао за Живот Вечни и Истину Вечну и Правду Вечну.

Гле, сви Светитељи блистају врлином, сваком врлином, сви непокајани грешници мракују грехом. А Благи Господ је постао човек ради нас људи и ради нашега спасења²³⁸. Свакоме од нас дао покајање и веру велику; веру која чини све свете врлине, врши све свете врлине новозаветне; веру која кроз љубав дела²³⁹, кроз молитву дела, кроз пост дела, кроз милосрђе дела, да свако од нас може побеђивати све што грози и прети душама нашим. А ко прети теби и мени? Пакао, ђаво, смрт! Ми смо увек слабији од њих. А ја сам јачи само са Господом Христом, и са Његовим Светитељима. Нека их Он умножи око нас, нека их да нама, да би нас они водили кроз овај свет…²⁴⁰

1967. године у манастиру Ћелије

То је пут којим и ти и ја идемо у Васкрсење. У васкрсење и тела и душе, да, и ти и ја. Зато је пост тако чудесан сав води, куда? У Васкрсење. А то, шта то значи? Васкрсење – победа над смрћу, Васкрсење – победа над грехом, Васкрсење – победа над ђаволом! То је тај пост.

У једној дивној стихири ових дана певали смо и молили се: Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам показа победу над ђаволом, постом. Пост – победа над ђаволом. То је блага вест коју је Господ нама дао и показао. Хоћеш победу над грехом, хоћеш победу над творцем греха, над ђаволом самим? Ето ти поста – вели Спаситељ! Да, ти постом постајеш највећи победник у овоме свету. Ко је победио ђавола, ко, осим Господа Христа? Нико други није. Зато је он Спаситељ света, јер је само Он Бог јачи од ђавола. Све је друго слабије од њега. И ми, идући за Њим, уствари увек идемо за Победником Који нам даје увек победу над ђаволом, над сваким ђаволом који јуриша на нас да нас обори и (одвуче) у грех, у шта²⁴², у смрт.

Бесмртно биће – то је човек. Господ је дошао у наш земаљски свет да наш грех …²⁴³ да нам да силе и средства да и ми то исто учинимо, да и ми то исто чинимо заједно са Њим, вођени Њиме, идући за Њим. Шта су људске победе? Ништа! Све су људске победе порази, ако не побеђују смрт. Шта су све победе које су многи цареви, наследници²⁴⁴ и силници овога света односили и односе? Шта су европски ратови: први, други, трећи, десети и педесети – шта? Какви порази! Пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету.

Само Бог и Божја сила може победити зло у овоме свету. Само Бог и Божја сила може победити творца свакога зла и греха, ђавола. Бог је дао те Божанске силе свакоме од нас, да ми то као разумна бића људска, као разумна бића Божија, побеђујемо зло, побеђујемо ђавола Божанском силом. Ето светога поста, ето свете молитве. Шта је то? То су Божанске силе, силе које је Господ оставио и дао Цркви Својој, да ми, да сваки од нас побеђује у име своје, себе ради побеђује ђавола. Не другога ради, себе ради да побеђује свој грех. Јер сваки твој грех, знај, то је …²⁴⁵ то је ратник ђавола; сваки грех који ти милујеш, који ти тајиш у себи јавно или тајно, свеједно, то је извидница ђаволова, оружје страшно његово свепобедно; свепобедно све дотле док се не тргнеш, и не осетиш да грех који ти чиниш, уствари, убија тебе, и врши самоубиство чинећи ма који грех. Мржња – ти самоубиство вршиш; гњев, охолост, среброљубље – то су све оружја, страшна оружја ђаволова која ти он даје у руке и ти сам себе убијаш.

Ђаво не може да наметне грех никоме од нас, он може само да предлаже. Он може теби да предложи мач да убијеш себе, он те не може убити, Бог му не даје те силе. Али, ако ти примиш од њега тај мач, ако ти примиш среброљубље, рецимо, или примиш гњев, или примиш завист, или пакост, оговарање, крађу, гле, ти си узео у своје руке мач и сам га зариваш у срце своје. Ђаво нема власти да може приморати човека на грех, а ђаво има власти само да предлаже грех човеку. Он предлаже грех и мени и теби. А ја и ти? Ја и ти, или усвајамо грех, или га одбијамо од себе. А то значи: или убијамо себе, душу своју одвајамо од Бога, или одбацивши грех ми хитамо ка Васкрсењу Господа Христа, ка победи, последњој и завршној победи над грехом, над смрћу, над ђаволом. Зато је, браћо, Господ дошао у овај свет. Зато нам је оставио све, зато је оставио свети пост, зато је оставио свету молитву, да ми побеђујемо ђавола који је творац греха и смрти. Шта сваки грех ради са мном и с тобом? Помрачује нас. Грех је тама, он лије из себе таму, и тама поплављује твоју и моју душу, поплављује нашу свест, поплављује нашу савест, и ми као да смо у бунилу, у бунцању, у ноћи, у тами, у помрчини. Не знамо шта радимо, то је грех. Сваки грех је пијанство душе.

А Господ је дошао у овај свет, да нам да баш светлости, да нам да буктиње, да нам да светионике, светиљке, да ту таму разгонимо. Ето светога пост: то је огромни светионик који стоји на путу нашег живота. Пост низводи с Неба у душу твоју Небеску светлост. Ако је истинити пост. Истинити пост је уздржање од свакога зла, уздржање од јела и хране, али ц уздржавање од свакога зла и греха. Шта молитва ради с тобом? Она те пење на Небо, и онда у душу твоју низводи с Неба Божанску светлост. Ко смо, шта смо, куда идемо? Куда нас воде наши дани и ноћи? Куда ми то хитамо? Хтео ја или не, хтео ти или не, да задржиш овај дан, да престане, неће стати. Носи он тебе, носи. Куда?

А ето пост је свети пред нама, а ми знамо да тај свети пут води у Васкрс Господа Христа. Ето светлости над светлостима! Јер, Васкрсењем Својим, Господ је све светове обасјао Божанском светлошћу, обасјао сву твар, обасјао сва бића, обасјао људе, обасјао душе наше, обасјао звезде, небеса, птице, биље, животиње, све светове обасјао и показао – шта? Тиме је Господ казао последњу и завршну тајну нашег бића, казао оно што сваки од нас треба да зна и да чини. То је једино што остаје с нама, све друго смрт нам украде и однесе, све! А Господ то свима даје.

Сваки грех, то је помрачење душе; а свака врлина, то је преображење душе. Гордост – то је страшно! Охолост, када залегне у души мојој и твојој, ух! личи на таму најкрајњу, о којој Спаситељ говори у Свом Светом Еванђељу.²⁴⁶ Пакао! Охолост, уображеност, самољубље, знај, све је то твој мали пакао, брате и сестро, ти пакао носиш у себи. Господ нам је дао лек – лек од гордости је смиреност. Смири себе пред Господом, смири себе пред браћом, пред људима, и ето, Божанска сила смирености разлиће по души твојој Божанску светлост, и растерати и разгонити сав мрак гордости, охолости и уображености душе твоје.

Човек среброљубив не види ништа осим гомиле новца. Није среброљубив онај који воли новац и имање. Среброљубац је, рецимо, и научник који зури над књигом целог живота свог, нашао себи занимање и заборавио на Бога. То је среброљубље: то је лажни идол, то је лажно божанство. Све што је човек уместо Истинитог Бога у овоме свету прогласио за смисао свога живота, за своје божанство, то, то јесте среброљубље, место Истинитог Бога, Господа Христа, прогласити ма шта за циљ свога живота. Има тога. Гле, ти си среброљубац, онда не знаш пут живота. Мрак, ноћ легла на савест твоју, легла на очи душе твоје, и ти не видиш прави пут, не видиш смисао свога живота земаљског, не видиш да је теби лек, једини лек од твоје смрти, од твога пакла – покајање. Да, у случају среброљубља покајање једини је лек пред Господом.

Грех – то је помрачење душе и савести наше; а врлина то је преображене душе. Пост је постепено преображење душе. Постом се душа чисти од сваке нечистоте, чисти се од свакога греха, чисти се од сваке страсти. Пост и јесте то неизбежно чупање, молитвом и свима другим подвизима, чупање из душе свих рђавих наших особина, свих рђавих навика. Ако си до поста и допуштао себи да језик твој говори бесмислене речи или лажи, пост је зато ту да се преобрази језик твој, да поставиш разум на језику свом. То исто учини са очима, са ушима, са целим бићем својим. Престани са грехом! То је пост, то је истински пост. Ако си оговарао, не оговарај више; ако си крао, не кради више; ако си се посвађао, мири се брже док си на путу живота²⁴⁷, да те смрт ноћас не затекне, а ти у свађи са својим комшијама. Тешко теби! Та свађа, то ти је омча, омча која право вуче у царство свађе, греха и ђавола, пакла. Господ Благи нека ми да сва средства да истерам сваки грех из своје душу.

Шта је завист? Завист је страст тако велика да и Бога Христа издаје. Јевреји су из зависти издали Господа Христа, из зависти!²⁴⁸ Не реци да је то мали грех. Ђаво, ђаво је преварио Адама и Еву из зависти, позавидео је божијим бићима, боголиким створењима Божјим, првом човеку и првој жени, из зависти оборио их у грех, и предложио им страшан грех. Ја ћу данас да завидим, сутра да завидим, па ће то тако да остане у мени. Али знај, у теби је остао твој убица, у теби је остао твој пакао, у теби је остао твој ђаво кроз завист. Јер никада грех не долази сам. Господ вели, да иза сваког греха иде ђаво. И ти, кад пустиш ма који грех у твоју душу, кад чиниш ма који грех, знај да је ђаво већ ушетао у твоју душу. Ниси сам, он те води. Куда? У смрт, смрт! Куда? У пакао, у вечне муке! Пост – свети пост, молитва – света молитва, све то води у Васкрсење, у победу над грехом, над ђаволом, над смрћу.

И ми данас, ове друге Недеље светога поста, славимо једнога од тих великих победника, славимо Светога Григорија Паламу, Архиепископа Солунског, великог подвижника Божијег, великог борца за Православље, за светлост Христову. Он је тај који је целог живота свог ишао за Спаситељем нашим, постом, и молитвом, и свима другим врлинама, и побеђивао све ђаволе, све грехе, све страсти овога света, изазивао светлост у свима душама што су биле око њега, и данас живи кроз своје свете списе. Такав је сваки Светитељ. Сваки Светитељ – шта је? Ништа друго него непрекидни ревнитељ заповести Христове у овоме свету, није ништа друго он него творац свих заповести Божјих. А свака врлина у души човека изазива Небеску Божанску светлост.

Светитељи Божји су они који су светим врлинама изагнали из себе сваку таму греха, сваки мрак, сваку помрчину демонску и сваки пакао. Дакле, сваки Светитељ увек изображен тако да из њега бије светлост, а око главе ореол. Све светли у њему, мисли свете и светле, а светлост зрачи из његове главе, и из његовог бића, из целог бића његовог. Очистио је и тело и душу од страсти, од мрака, од помрчине, и лије се светлост из њега. Такав је Григорије Богослов, такав је Свети Григорије Палама, такав је Свети Василије Велики, такви су сви Светитељи, од првог до последњег. А сви су они ту, с нама, у Цркви Христовој, наши живи васпитачи, наши савременици. Светитељи не умиру. Душа људска не умире откако је Господ васкрсао. И тело ће наше васкрснути на дан Суда. Сви су они живи наши савременици, помажу нас. Сви ми представљамо једно Тело Христово, Цркву Христову и нас Светитељи помажу и воде нас путевима светих еванђелских врлина.

Ето, ето Григорија Паламе, великог подвижника, да нас води ка Васкрсу Господа Христа, да нас води ка свима победама над грехом, над смрћу, над ђаволом. Он је вичан, он има силе, има снаге. Од Господа је добијао и добија и раздељује свима нама. Да сваки од нас пости истинитим постом. Истински пост је уздржавање од сваког греха, уздржавање од сваке страсти, уздржавање од јела да се тело не горди, да у њему не букте страсти, него са вером, оскудевајући у храни приморава себе на свако уздржавање од зла.

Ми, и сваки од нас, пред Господом спасавајмо душу нашу, Који нам је оставио пост као победу над ђаволом, еда бисмо радосне душе стигли до Васкрсења Господа Христа. Да заједно са Њим васкрснемо из свих смрти, коначно и занавек победимо све грехе у себи, све страсти и све ђаволе, еда бисмо са свима Светима могли славити на земљи и на небу Њега, Чудесног и Незамењивог Бога и Господа Исуса Христа, јединог Спаситеља људи у свима световима. Амин.

1977. године у манастиру Ћелије

Ко смо ми хришћани и шта смо ми у овоме свету? У чему се ми разликујемо од других људи? Вером у Васкрсење мртвих. Ми се разликујемо од других људи вером у Бога. Ми се разликујемо од других људи Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечним Животом. Ми хришћани знамо да наш живот на земљи само почиње, почиње да би се вечито наставио у ономе свету.

Ето, Свете Тајне Причешћа, и у њој казана нам је сва тајна Спаситељевог доласка у овај свет. Зашто је Спаситељ дошао у овај свет? Чули сте ове дивне молитве које се читају пре Светог Причешћа. Спаситељ је дошао у овај свет да нам кроз Причешће да Себе, Бога целога. Он је дао нама не само Вечну Правду, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Доброту, него нам је дао Себе целога – Бога целога. Већи дар људи нису могли добити, већи дар људи не могу добити. Господ је дошао у овај свет да Собом испуни све²⁵⁰, да Собом, како веле Свети Оци обожи све, да нас људе претвори у мале богове, у мале христосе, да Њиме живимо у овоме свету²⁵¹.

Чули сте дивну молитву где се вели: Господе, дај ми да се Тобом причестим, а кроз Тебе да у мени живи и Бог Отац и Дух Свети. Цело Божанство живи у свакоме од нас у Светом Причешћу. Зато је Свето Причешће неисказано велика тајна, не само тајна, него светајна. Она казује сву Личност Господа Христа. Казује сву судбину нашу: ко смо, шта смо, куда идемо и ради чега смо у овоме свету? Није Бог од шале створио свет, није Бог без дубокога промисла о свету, створио овај свет. Ради чега? Да нам да Себе. Зато Апостол Павле и пише: Хришћанин је велик, и живи у вери да постоји Христос Бог²⁵² – то јест: ви знате да је Господ Христос дошао у овај свет. Он нам је дао Своје Еванђеље. Шта, ради чега је Он то учинио? Да би смо ми живели Њиме, живели како се пристоји Христу Богу²⁵³. То значи Свето Причешће. Примаш Свето Причешће да би живео Господом Христом. Људи смо, слаби смо, посрћемо, падамо, али ту је Господ Христос. Ту је Он да нас често пута, и много пута, кроз Свето Причешће обнови, оживи, да нас васкрсне из мртвих. Чули сте: «Који једе моје Тело и пије моју Крв, у мени борави и ја у њему»²⁵⁴. Како ти можеш умрети када је Господ Христос у теби? Ти или спаваш, или не знаш шта радиш.

На свакоме од нас, браћо моја, испуњује се прича о сејачу и семену²⁵⁵. Господ, Небески Сејач, сеје исто семе по свима душама: исту правду, исту љубав, исту милост, исту доброту, исту веру. Али, шта ми радимо? Ми често то запостављамо, одбацујемо од себе. Дешава се с нама оно што је у причи о сејачу и семену. Није криво семе што не доноси плода, семе Господ сеје. Није криво Еванђеље Господа Христа, криви смо ми што нећемо да се трудимо, што немамо ревности. То је оно камење, то је оно трње о коме говори Спаситељ у причи о сејачу и семену²⁵⁶. Трње велико узрасте и угуши семе посејано Господом Христом, то ми често радимо. Причестимо се, примимо највећу Светињу, изађемо из Цркве и кроз два – три дана враћамо се на свој стари живот.

А гле, ми смо позвани да живимо новим животом, да живимо, као што вели Апостол, «угледајући се на Господа Христа»²⁵⁷, да живимо Богу Христу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Ради тога се ми причешћујемо, да живимо божанским животом у овоме свету, да живимо по Еванђељу. Господ је рекао: «Љубите непријатеље своје» – гле, а ми често мрзимо и пријатеље своје. «Чините добро онима који вас мрзе» – а ми чинимо зло онима који нас љубе²⁵⁸. Спасени смо пошто се вратимо Светом Еванђељу. Што се нисмо повратили? Зато ми хришћани имамо велику одговорност пред Богом! Нама је дато све. Дат нам је васцели Бог, ради тога да би смо Њиме живели, да би Он управљао нама. Нико други. Ако треба и да страдамо за Њега.

Данас, залутали људи, одричу Господа Христа; то је њихова погибао, то је заслепљеност, лудило. Ради чега онда човек треба да живи у овоме свету? Ради мука и невоља?! А шта је живот људски него мука и невоља? Непрекидна поворка мука и страдања у свету. Је ли зато Господ створио свет? Сигурно, не! Али људи, избезумљени својим умом, да, избезумљени својим умом, верујући да ум може све да схвати и сазна, они су дошли до тог лудила до кога ни ђаво дошао није, они одричу да Бог постоји!²⁵⁹

А ђаво са страхом и трепетом види Бога²⁶⁰. Неће да му служи, то је друго, али он не одриче Бога. Људи иду даље од ђавола, не признају да постоји Бог. А ђаво, знате шта хоће? Ђаво хоће да људи не признају да он постоји: нема ђавола! Онда је лако ђаволу да га слушају, чим не верују да ђаво постоји. 6н онда крене да заузима једну бусију за другом у твојој души, заузима једну тврђаву за другом, док сву душу не освоји. А ти после тврдиш: нема ђавола! А он сав у теби! Он и хоће да ти тврдиш: нема ђавола, и он ће ти лакше прићи.

Тако је човек дошао, браћо моја, до лудила у овоме свету, само благодарећи својој злој вољи. Злој вољи. Сваки од нас чини грех по својој вољи. Грех није ништа друго, како веле велики духовници и Свети Оци, ништа друго него злоупотреба слободне воље. Бог ти је дао слободну вољу да се саживиш са Господом Христом, да се испуниш Њиме. Ето, чули сте, сваки дан се у Цркви молимо да нам да овај дан свет, миран и безгрешан²⁶¹. Цео дан безгрешан, ноћ безгрешна. И тако из дана у дан да се трудимо да без греха проводимо ове дане, ове чудне бројанице Божије, које су и светле и мрачне, и дневне и ноћне. То, то је свима нама потребно – да приморавамо себе на свако добро.

Често се наша душа лењи, неће да чини добра, али веле велики хришћани, велики Свети Оци: приморавај себе на свако добро²⁶². То је хришћанин! Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро, приморава! И кад примораваш себе на свако добро, Господ ће онда да ти да небеске силе, благодати, да ти заиста можеш да твориш Његове заповести, и да испуниш смисао свога живота на земљи. Како веле Свети Оци, да постанеш мали бог по благодати, мали Христос, да живиш Њиме, само Њиме и ради Њега. Јер ћеш изаћи из овога света и ући у онај свет, где Господ Христос царује и влада, као и у овоме свету. У овом свету кроз Цркву, у оном свету кроз Небеске Силе (тј. опет кроз Цркву).

Зато, браћо моја, примајући Свето Причешће, трудимо се да живимо по Господу Христу, да живимо по заповести Апостола: Живите као што пристоји Христу Богу²⁶³. Тако и ти, примајући Свето Причешће, говори себи: пази шта радиш, живи од сада Господом Христом. Човек си, падаш, покај се, устани. Јер је Господ Благи рекао: Ако човек седамдесет пута ба дан сагреши, седамдесет пута седам сагреши и каје се, опрашта му Господ²⁶⁴. Ето свелека, ето Царства Небеског, ето Раја за свакога од нас! Грешиш – човек си, кај се, одмах се кај, и тиме ћеш стећи од Бога милост и опроштај грехова.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, помогао свакоме од нас, да испунимо своју човечанску, хришћанску дужност. Да живимо Господом Христом и кроз Њега, еда би смо Њиме, Њиме задобили Царство Небеско и Живот Вечни. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост …²⁶⁶ истински је пост …²⁶⁷ благовест. «Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном»²⁶⁸. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст но сећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном²⁶⁹.

Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању²⁷⁰, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. ,Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним»²⁷¹. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели Апостол Павле²⁷². Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи.

Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: «Ја више не живим, у мени живи Христос»²⁷³. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни²⁷⁴. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје.

Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом – то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени²⁷⁵, дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум?

Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са Апостолом Павлом можемо рећи: «Ми ум Христов имамо»²⁷⁶. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу²⁷⁷.

И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују²⁷⁸. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа.

Кроз свете врлине, кроз Свете Тајне, кроз Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? «Боже, милостив буди мени грешноме»²⁷⁹. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о Светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: «Оче, сагреших небу и земљи, прими ме»²⁸⁰. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину²⁸¹.

Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега.

Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу²⁸², а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је «Бог врлина», као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу.

Да идемо сви у Царство Небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз Свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

1977. године у манастиру Ћелије

Нико се од људи на овој планети Божијој није усудио да своју науку назове Еванђеље = Благовест. Нико од философа да своју философију назове Еванђеље. Нико од царева, нико од владара овога света своје владавине није прогласио Еванђеље. А Господ Христос је то учинио. Каквим правом? Шта је то чиме је Он засладио овај свет? Чиме је горчину овога света ублажио и уништио. Да, то је Он учинио, једини Он – спасењем Својим. Не само то! Свака реч Његова везује Небо са земљом, свака реч Његова изгони грех из наших душа, изгони зло. А заслађује²⁸⁴ добро, заслађује²⁸⁵ Небеске истине, Небеске радости.

Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће. Колико је времена потребно свакоме од нас да би тело могло да се одржи у овоме свету, тело наше. Цело је Небо потребно за једну љубичицу. Како да не буде потребно за човека, који је саздан по лику Божијем, који је саздан, опростите на изразу као кандидат за Бога. Кандидат за Бога, кад нас је Господ створио Боголикима. Он је ставио нама у задатак да ми сав живот свој уложимо на то да ту Боголикост одржимо и развијемо до крајњих граница. Свакоме од нас даје силе Еванђеље Господа Христа. Јер, Господ Христос је дошао у овај свет, не ради чега другог, него ради човека. Зато је постао човек! Није постао ласта, што би било много пријатније за Њега; није постао љубичица, било би много пријатније за Њега. Постао је поругано и обрукано биће које се човек зове. Чиме обрукано? Грехом! Грех јесте највећа ружноћа и највећа мука људском бићу.

Чули сте данас у дивној Благовести Светог Апостола Павла, како он вели: земљани и небески човек²⁸⁶. И као што ми земљано тело живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа. Ми то чинимо кроз Свето Причешће, кроз Свето Крштење, кроз сваку свету врлину, кроз сваку еванђелску тајну. Ми заиста облачимо себе у небеске одоре. Не заборавите никад да је Господ донео ту Благовест овај свет: да је човек биће које треба да постане Бог по благодати. Свети Василије Велики вели: «Човек је биће ком је наређено да постане Бог»²⁸⁷. Наређено да постане Бог – како? Сам Господ Христос све што је учинио, Цркву основао и оставио, ето, све је то средство, Божанско средство да се човек очисти (и) уздигне изнад овога света и да постане савршен по Божијем лику који је у њему, и да га развије Господом Христом.

Зато је Господ и прогласио своју науку Еванђељем, Благовешћу. Он је смрт уништио, а има ли ишта горчије од смрти у овоме свету, има ли ишта страшније? Не, нема. То је највећи и последњи непријатељ човеков²⁸⁸, а Господ је Христос тог нашег највећег непријатеља уништио и победио смрћу (Својом). Зато се ми и радујемо што је Господ кроз Цркву Своју, кроз Себе Сама, даровао победу нама над смрћу, тим најстрашнијим непријатељем нашим. Зато је Васкрсење ваистину Блага вест, Благовест, јер је то победа која прождире смрт. Ниси смртан више, то сваки хришћанин треба да говори себи сваки дан. Пази, ти си вечно биће! Живиш ради Вечности, створен си ради Вечности. Пази како живиш, пази како мислиш, пази шта твој ум ради у овом свету. Не заборави никада да је Свети Павле рекао да ми ум Христов имамо²⁸⁹. Значи, све најсветије мисли, све најсветије идеје нека буду у нашем уму, у нашем духу, да њиме мислимо, да њиме живимо, и да њиме себе водимо и руководимо по Господу.

Да, врло је важно бити човек. Велико и најважније. Не бити ма које биће. Чак и Анђели, нису већи од човека. То су браћа наша, који су послани нама на службу²⁹⁰, како се вели у Еванђељу Спасовом. На службу какву? Да себе изграђујемо у Боголико биће и да живимо по Благовести Господњој. Треба знати да Благовест Господња налази се у свему што је Христово, све што је еванђелско, у васцелој бићу Господа Христа и у васцелој науци Христовој. Свака врлина: вера, љубав, нада, милостивост, кротост, благост, смирење – све је то у самој ствари Благовест. И ти када прибегнеш молитви, тада ти себе приносиш себе са земље на Небо, тада себе очишћујеш од сваке нечистоте. А шта је смирење? То је тихи благи Анђео који изгони из наших бића гордог и страшног Сатану, изгони гордост, тај највећи грех и најсаблажњивији грех. А смирење? Смирење нам даје силе да све што је гордо у нама избацујемо из себе и засадимо Благовест.

Када је Свети Макарије једнога дана пошао из свога пустинског манастира у оближње село, два-три километра удаљено, сретне он ђавола. Сав окићен ђинђувама, златом, сребром. Свети Макарије га упита куда ће. – У твоју обитељ, у манастир. – Шта ћеш тамо, немаш потребе. – О, имам ја потребе. – Какву потребу? – Па ето, твоји се монаси у храму моле Богу, ја једном да да задрема, другоме убацим неку мисао која је недостојна храма, трећем скренем пажњу на многе друге ствари, расејем му ум. И тако ја придобијем твоје монахе. Али само са тобом не могу да»изађем на крај, вели Сатана. – Како, пита Свети Макарије? Вели, тако што ја не могу да подражавам твоју врлину смирење. Ја то не могу.

Ђаво заиста може себе да преображава и у анђела светла²⁹¹, али никада не допушта да смирење уђе њему у његову душу, јер би престао да буде ђаво.

Сваки грех, по речима Светог Златоустог, јесте ђаво. Немој мислити да има малих грехова. Не, сваки је грех велики и кад грех чиниш свесно или несвесно, тргни се, освести се, уразуми се, и знај да то ђаво дела у теби, и онда терај га из себе. Како? Молитвом, постом, бдењем, свим другим светим врлинама, које (је) Господ донео роду људском ради спасења. Тако и ми, и млади и стари, никад нисмо довољно добри, довољно чисти, јер је задатак свих нас бића да достигнемо у Васкрсење мртвих²⁹², како вели Свети Апостол Павле. Све друго су трице²⁹³, вели Апостол Павле, трице и кучине. Једино желим да достигнем Васкрсење мртвих, то је крајње места наших живота на земљи.

И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи ГоспоДа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас. Живећи у врлинама еванђелским, живећи вером и љубављу и надом и свим осталим светим Благовестима еванђелским. Зато је Еванђеље Господа Христа уистини једина Благовест у овоме горкоме свету. Јер док се смрт не победи, нема благе вести у овоме свету. Живот људски проклетство је, ужас је, страхота је! Једино Васкрсење Господа Христа и Васкрсење нас људи осмишљава овај живот и даје вечни смисао свему ономе што ми у овоме свету желимо, чинимо и радимо.

Нека би нас Благи Господ, све нас, водио и руководио, испуњавао Својим благовестима, да ми живимо као нова бића, као Небески људи на земљи, и тако стекнемо Вечни Живот на Небу, вођени и предвођени Пресветом Богомајком и свима Светитељима Божијим кроз сва времена и кроз сву вечност. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не …²⁹⁵ Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.

Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина…

Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити²⁹⁶ душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.

Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује …²⁹⁷ Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.

Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно – заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.

Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва – божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.

Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско²⁹⁸. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом… Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих²⁹⁹.

То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула… иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.

Смирење – то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.

Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.

Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа³⁰⁰. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот³⁰¹. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.

Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: «Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа». Али они не могаше ништа учинити³⁰². Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?³⁰³ Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега!³⁰⁴ А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре³⁰⁵. Готово је… Тада Господ пружи руку Своју… Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: «Зашто ми то не могасмо учинити?» Господ рече: «Овај св род изгони само молитвом и постом.»³⁰⁶

Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.

Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. «Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје»³⁰⁷ – објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: «Све је могуће ономе који верује.»³⁰⁸ Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: «Верујем, Господе! помози моме неверју»³⁰⁹.

На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим… Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту… И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.

Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије³¹⁰, чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.

Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето љега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба. Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити³¹¹ сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо.

Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине.

Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ево пете Недеље Великога Поста, Недеље великих бдења и великих подвига, Недеље великих вапаја и уздисаја, Недеље највеће Светитељке међу Светитељкама, Преподобне матере Марије Египћанке. Она до тридесете године своје живела је у разврату, у највећем разврату. Једнога дана појави се у њој жеља да се поклони Чесном и Животворном Крсту. Дође у Јерусалим, и кад хтеде да уђе у храм на сам дан Крстовдана, да се поклони Чесном и Животворном Крсту, њу нека невидљива сила задржа и не даде јој да уђе. Поред ње је пролазила маса људи, народ се тискао, улазио слободно и излазио. Само је она стајала као прикована за земљу. Покушавала је, али никако да успе. Тада подиже очи своје и у паперти црквеној угледа икону Пресвете Богомајке, и помоли јој се од све душе. «О (Пресвета), допусти да целивам Крст Сина Твога, и да Му се поклоним, и онда ради са мном што ти желиш». И тог тренутка нестаде силе која је спречавала да уђе у свети храм. Поклони се Светом Животворном Крсту, помоли се Богу, и опет се обрати икони Пресвете Богомајке: «Ево ме, Ти ме води и руководи». И она чу глас: «Ако пређеш реку Јордан и одеш у пустињу, спашћеш се». Она одмах крену ка Јордану, купи два хлеба од новца који јој даде неки пролазник, пређе Јордан, и оде.

Четрдесет седам година није видела људског лица ни животињу. Четрдесет седам година провела је у пустињи као на великом бојишту, али је очистила себе, победила све страсти, истерала из себе све грехе и све ђаволе, и постала равна Анђелима. По води је ишла као по суву, молила се Богу и за време молитве уздизала се у ваздух, лебдела у ваздуху. Такву је светост она постигла. А шта је одвело у пустињу? Ништа осим себе, само себе, душу, тело и грехе своје да очисти. Носећи икону Пресвете Богомајке запечаћену у њеној грешној души, какве је све страхоте она доживела у пустињи, какве борбе са нечистим дусима, какве муке од глади!… То само она и Анђели Божји знају.

Када је праведни Зосима пронашао њу у пустињи пред смрт, и питао је и молио да му каже како се сналазила у пустињи, како је живела, описала му је свој живот, живот врло мучан и тежак у почетку. – Седамнаест година, вели она, мене су раздирале моје страсти, сећање на мој живот раскошни и развратни. Пожелим да попијем чашу вина, а ни воде немам, а о јелу да не говорим. И када би у тим мукама вапијала и падала на земљу, молила се Пресветој Богородици: «Ти си ме довела, помози ми». Пресвета Богомајка је увек помагала. Двадесет четири часа би пролазила, а она немоћна лежала на песку пустињском, и одједанпут би њу, молитвом Пресветој Богомајци, обасјала светлост и озарила њену душу, и велики мир силазио је у њено срце. Тако је она провела четрдесет седам година у пустињи, и Господ јој је дао оно што даје ретко коме од Светитеља. Она годинама није окушала хлеб, воду. На питања старца Зосиме, она је одговарала: «Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој»³¹³.

Господ је на један посебан начин хранио и водио кроз њен пустињски живот, њену пустињску борбу. И шта се десило? Она је свој пакао претворила у Рај! Она је победила ђавола и сва узлетела Богу! Како, чиме? Постом и молитвом, постом и молитвом! Јер пост, пост са молитвом и јесте свепобедна сила. У једној дивној великопосној молитви вели се: «Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам је постом показао победу над ђаволом». Постом нам показао победу над ђаволом… Нема другог оружја, нема другог средства.

Пост – ето средства да победиш ђавола, сваког ђавола. Пример: Света Марија Египћанка каква је божанска сила поста. Он и није друго него распињање тела, распињање тела, самораспињање себе. А кад је крст ту, победа је осигурана. Тело некадашње блуднице александријске, Марије, грехом је дато у ропство ђавола. Али, када је пригрлила Крст Христов, када је то оружје узела у руке, она је победила ђавола! Пост и јесте васкрсавање душе из мртвих. Пост и молитва отварају очи човеку да сагледа и истински угледа себе, и види себе. Он види да је сваки грех у његовој души гроб његов, гроб, смрт његова. Он види да грех у души ништа друго не ради, него у лешеве претвара све што припада души: њене мисли, њена осећања и њена расположења. Гроб до гроба. И тада, тада се разлегне вапај из душе: «Прежде даже до конца не погибну, спаси мја»!³¹⁴ То је тај вапај ове велике недеље. Господе, пре но што сам пропао, спаси ме. Тако смо се ове Недеље молили Господу, такве нам је лелеке молитвене оставио велики Свети отац Андреј Критски, у Великом канону и око њега.

Господе, пре него што сам пропао потпуно, спаси ме! Овај вапај важи за свакога од нас, за свакога који има грехе. Ко је тај што је без греха? Не можеш погледати себе, а да негде, на неком окрајку своје душе, на некој окрајини угледаш неки, може бити заборављени грех. И сваки непокајани грех јесте твој гроб, јесте твоја смрт. И ти, да би се спасао и васкрсао себе из тог гроба, завапи вапајним молитвеним лелеком Великога Поста: «Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме».

Не варајмо себе, браћо, не обмањујмо себе. И један грех ако је остао у твојој души, и ти се не кајеш, и ти га не исповедаш, и ти га трпиш у себи, тај грех водиће те у царство пакла. Јер греху нема места у Рају Божјем. Греху нема места у Царству Небеском. А да би ти удостојио себе Небеског Царства, постарај се да сваки грех истераш из себе, да сваки грех ишчупаш са кореном из себе, кроз покајање. Јер, ништа се не може отети покајању човековом. Такву је силу дао Господ Светом Покајању.

Гле, када је покајање могло да спасе тако велику развратницу, каква је била некада Марија Египћанка, како да не спасе и другог грешника, и сваког грешника, и највећег грешника и зликовца? Да, Свети Велики Пост јесте то бојиште на коме ми хришћани постом и молитвом побеђујемо ђавола, побеђујемо све грехе, побеђујемо све страсти и осигуравамо себи бесмртност и Живот Вечни. Безброј је примера у животу Светих људи и истинских хришћана, примера који показују да заиста само молитвом и постом, ми хришћани, побеђујемо ђаволе³¹⁵, све њих који нас муче и који хоће да нас одвуку у царство зла, у пакао. Овај Свети Пост – пост је светих врлина наших. Свака света врлина васкрсава душу моју и твоју из мртвих.

Молитва, шта је молитва? То је велики васкрситељ твој и мој! Станеш на молитву, завапиш ка Господу да очисти душу твоју од греха, од свакога зла, од сваке страсти и тада се гробови твоји и моји отварају, а мртваци устају³¹⁶. Све што је грешно бежи, све што вуче ка злу нестаје. Молитва света васкрсава свакога од нас, када је искрена, када понесе сву душу ка Небу, када ти у страху и трепету кажеш Господу: Гледај, гледај моја гробља! Бескрајна су моја гробља, Господе! У сваком од тих гробова ено душе моје, ено је мртва, далеко од Тебе. Господе, реци реч и васкрсни све моје мртваце!³¹⁷ Јер Ти, Ти си нам, Господе, дао пуно Божанских сила да нас преко светог Васкрсења васкрсавају, да нас из гроба лењости васкрсавају.

Да, ми кроз грехе, кроз наше страсти душом умиремо, а душа умире кад се одваја од Бога. Грех јесте сила која одваја душу од Бога. И ми, када смо грехољубиви, када волимо грехе, када волимо сласти греховне, ми уствари волимо своју смрт, волимо гробове, смрдљиве гробове у којима се распада душа наша. А када се пренемо, када муњом покајања ударимо у срце своје, онда, онда наши мртваци васкрсавају. Онда душа наша побеђује све своје убице, побеђује главног творца свих грехова, ђавола, побеђује силом Васкрслог Господа Христа.

Зато за нас хришћане нема греха који је јачи од нас. Буди уверен, увек си јачи од сваког греха који те мучи, увек си јачи од сваке страсти која те мучи. Како, питаш ти? Покајањем! А шта је лакше од тога? Ти увек можеш у себи, у души својој завапити: «Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме». Помоћ Божја неће те мимоићи. Ти, ти ћеш васкрснути себе из мртвих, и живети у овоме свету као онај који је дошао из онога света, који је дошао из гроба и живи новим животом, животом Васкрслог Господа Христа, у Коме је пуно Божанске силе да те ниједан грех више не може убити. Можда ћеш поново падати у поноре падова, али ти знаш, ти знаш оружје, ти знаш силу којом васкрсаваш себе из мртвих. Ако чиниш педесет пута на дан грех, педесет пута срамиш себе, педесет гробова копаш данас, само завапи: «Господе, покај ме! Пре но што сам потпуно пропао, покај ме».

Благи Господ, знајући слабости и немоћи људске душе и људске воље, рекао је: Брате, дођи! Ако грешиш на дан седамдесет пута, опет дођи и реци: Опрости ми³¹⁸. То Господ наређује нама људима, слабим и немоћним. Он опрашта грешницима. Зато је и објавио да велика радост бива на Небу када се један грешник каје на земљи³¹⁹. Сав Небески свет гледа у тебе, брате и сестро, како живиш на земљи. Падаш у грех и не кајеш се. Гле, Анђели плачу и туже на Небу због тебе. Чим кренеш у покајање, гле, Анђели се на Небу радују, и као браћа твоја Небеска ликују.

Сетите се шта се десило са блудним сином³²⁰. Чим се десило покајање и на крилима покајања он полетео Оцу (говорећи): «Оче, сагреших небу и земљи»³²¹, Отац није чекао да син стигне до Њега, него је Сам потрчао у сусрет сину покајаном, загрлио га, и наредио да се изнесу најлепше хаљине из небеских ризница, да обуку покајаног сина, да се спреми велика небеска гозба, јер: овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се³²². Ето, таква духовна гозба бива за свакога грешника који се каје.

Гле, пред тобом и преда мном, иако смо грешници, стоји таква небеска гозба. Само нам једно треба: покајање. Покајемо ли се, наш Небески Отац ће у жалостивости Својој полетети нама да нас загрли, нас мртваце покајањем оживеле да загрли и уведе у Небеско Царство. Пример и доказ: ево велике данашње Светитељке Марије Египћанке. Каква грешница! Од ње Господ начинио биће свето као Херувим. Покајањем је она постала равноангелна, покајањем разорила пакао у коме је била и сва узнесена у Рај Христових небеских милина.

Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости. Сетимо се великих Светитеља Божјих, сетимо се данашње велике Светитељке, Преподобне матере наше Марије Египћанке, и будимо сигурни, притећи ће нам Господ одмах у помоћ. Она је доживела такву чудесну помоћ Пресвете Богомајке, и спасла себе од страшних паклова својих, од страшних демона својих. А Пресвета Богомајка је и данас, и увек, помагала нама у свима нашим врлинама еванђелским: у молитви, и у посту, и у бдењу, и у љубави, и милосрђу, и трпљењу, и у свакој другој врлини. Нека нас помаже увек, нека нас води.

И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље.

Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: «Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме»!…³²³

1967. године у манастиру Ћелије

Данашња Света Недеља, пета Недеља Великог Поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: «Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи»³²⁵. Ето правила, небеског правила за земљу.

И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: «Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга»³²⁶. Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: «Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе»³²⁷.

И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.

Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.

Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.

Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.

А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.

Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови³²⁸. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.

Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла³²⁹, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. «Свима сам био све да како год спасем кога» – вели Свети Апостол Павле³³⁰. Свима сам био све.

Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.

Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.

А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: «Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако³³¹. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.

Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.

Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих Подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог Поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.

Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у Вечном Царству Небеском, у ономе свету.

Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети Пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, Чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.

Данас ми славимо – кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали – поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт… Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти³³³. Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.

А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега – зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим³³⁴. Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава³³⁵. Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: «Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.»³³⁶ Шта се десило?

Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди³³⁷. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем³³⁸.

Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио³³⁹. Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију³⁴⁰. То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим³⁴¹. …³⁴² Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: «Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће». А тада Господ рече: «Лазар пријатељ наш, умре». Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему³⁴³.

И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: «Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро». А Он благо рече: «Брат ће твој устати». Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: «Који верује у мене, ако и умре живеће». И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети, ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово? «Да, Господе! – рече Марта – верујем». Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: «Господе, да си ти био овде брат мој не би умро». И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу³⁴⁴.

Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: «А где сте га сахранили?» Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: «Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили». Онда јој Он благо рече: «Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?» Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: «Лазаре! изађи напоље!» И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо³⁴⁵. Народ који је био и гледао то.

Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!» И устаде девојка³⁴⁶. Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. «Момче, теби говорим, устани!»³⁴⁷ И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.

Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма «Опште васкрсење»³⁴⁸. Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.

Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.

О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот.»³⁴⁹ Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: «Верујеш ли у то?» Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?»

Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком³⁵⁰ за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето – то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!

Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти – Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила?³⁵¹ Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт – смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.

Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења³⁵². Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.

И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо – кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети – ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.

Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: «Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу»³⁵³. Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти… И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? – Ништа, ни у једном од људских светова.

Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник – Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.

Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.

Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.

Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: «Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев³⁵⁴, Господ Христос.» То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Шта је хришћанин? Човек који је још овде, на земљи, прешао је из смрти у живот. То је хришћанин! Шта је још хришћанин? Човек који верује да је Господ Христос васкрсење и живот, његов живот, његово васкрсење, свачији живот, свачије васкрсење³⁵⁶. Човек који Христом васкрсава из сваке смрти! Човек који Христом живи у овоме смртноме свету. Тако је човек хришћанин, уствари, изнад овога света. Он је изнад смрти, изнад пакла. Тиме се хришћанин одликује од нехришћана. Данашња велика и славна Блага Вест, Блага Вест о васкрсењу праведнога Лазара, доказ је тога.

Цвети – Празник цвећа усред поста. Због чега? Откуд толики поклици у Јерусалиму данас? Откуда та клицања? Устало је све, и старо и младо, да слави чувеног Учитеља из Назарета, Исуса. Деца вичу, деца прослављају Господа, а Он скроман јаше на магарету³⁵⁷. Шта се то збило? Збило се невидљиво³⁵⁸ чудо. Мртвац, који је већ почео да смрди, васкрсао из гроба. На једну реч чудесног Учитеља из Назарета: «Лазаре, изиђи напоље!» – и изиђе мртвац³⁵⁹. Шта се то збива на земљи и шта је земља доживела? Такво громовско чудо, невиђено у свету, ето десило се на једну реч. «Зато Га и срете народ, вели се у данашњем Светом Еванђељу, зато што Он учини ово чудо»³⁶⁰, на њихове очи учини ово чудо, и многи Га вероваше због тога.

То је ново, једино ново што је Господ донео свету. То је оно што нико људима донео није, нити може донети. Нико од мудраца, нико од пророка, нико од философа, од царева, од краљева, од војсковођа. Нико! То што је Господ дао човеку, шта даје роду људскоме, јесте оно што Хришћанство носи кроз овај свет, и чиме Хришћанство побеђује све. Све своје гонитеље, све своје непријатеље. Јер Хришћанство решава, и за мене, и за тебе, и за сваког човека решава питање смрти и живота. Ради чега ти умиреш, ради чега ја умирем? Шта је смрт? Шта је живот? Ако си човек, ти не можеш живети у овоме свету док ти се не одговори на то главно питање. Ниси теле да стално будеш за јаслима. Човек си и питаш: Ради чега је смрт око мене? Шта она знаш? Куда она води? На то питање нико људима одговорио није осим Господа Христа, јер нико није имао силе, силе да смрт победи, да отвори пут људскоме бићу из овога у онај свет, да осигура бесмртни Живот Вечни. Ту силу, ту моћ, показао је, и имао је, и има само Господ Христос, Победитељ смрти. Сва вера наша на томе се заснива.

Чули сте како Он одговара Марији и Марти, када вели да ће њихов брат устати: «Господе, он је у гробу, он већ смрди»³⁶¹. «Устаће твој брат»!³⁶² «Знам – вели Марта, устаће о васкрсењу мртвих»³⁶³. Спаситељ прекида њену мисао и говори: ,Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре, живеће. И ниједан који живи и верује у мене, неће умрети вавек. Верујеш ли ово»³⁶⁴ – упита Спаситељ. Верујеш ли у ово? «Да, Господе»!³⁶⁵ одговара Марта. Да, Господе! Тако Господ и сваком од нас, сваком хришћанину вели: Верујеш ли у ово? Ако верујеш, ти си хришћанин. И тиме исповедаш – шта? Ради тебе ја сам дошао у овај свет, да ти знаш ради чега си у овоме свету. Ти знаш да је смрт побеђена, као највећа неман, највећа мука, највећа мора људскога бића и теби осигуран Живот Вечни бесмртни. Верујеш ли у ово? Да, Господе.

Господ је учинио ово чудо са Лазаром не само њега ради. Као Његов пријатељ, Лазар је само био претходница наша, претеча наш, да би показао да ћемо сви васкрснути из мртвих на једну реч Господа Христа: Устаните! Изађи Лазаре, изађи Петре, Јоване! И сав род људски, и сви људи који су лсивели на овоме свету, на дан Страшнога Суда изаћи ће из својих гробова телом и сјединити са својим душама. То ће бити Свеопште Васкрсење. Зато данас ви слушате и чујете дивни тропор о «Општем Васкрсењу», који се стално пева и стално бруји. Господ је васкрсао Лазара да би нас уверио у Свеопште Васкрсење, васкрсење и моје и твоје и свачије. То је циљ овог великог чуда – да ћемо сви васкрснути.

Да, то је темељ хришћански³⁶⁶, то је сва радост вере Христове, то је сва сила вере Христове, сва мудрост вере Христове. Чујете и читате, стално исповедате у светом Символу вере, кад читате Вјерују: «Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века». То хришћанин ради у овоме свету. Чека васкрсење мртвих и живот у ономе свету. А у овоме свету живи као онај који је васкрсао из мртвих. Живи ради грешнога живота свог, еда би што боље припремио душу своју и тело своје за онај свет, за васкрсење из мртвих и за Вечни Живот у ономе свету. Вера наша, то и јесте застава победе наше. И ми, славећи Јединог Победитеља смрти Господа Христа, и певајући ону дивну песму, овај тропар «Опште Васкрсење», шта изражавамо ми? Изражавамо суштину вере наше. Јер вера у васкрсење наше лично, васкрсење свих људи, јесте све и сва у нашој еванђелској новој Благовести. То је та Благовест за род људски, за свакога човека.

Кад су пришли гробу где је лежао Лазар, Марта рече: «Заудара, Господе», рече заудара, већ смрди, распада се. Шта може бити са мртвацем који се распада? А Спаситељ одговара: «Рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божју»³⁶⁷, ако верујеш у оно што је немогуће, а ја сам дошао да људима дам такав дар, који изгледа немогућ. Јер сви су људи мливо смрти. Воденица смрти³⁶⁸ меље свакога човека, и самеље. Шта ћеш ти урадити, и шта радиш у воденици, која је захватила твоју ногу и меље те, да те целог самеље? И од тог ужаса, од смрти која је свемоћна, која меље све људе од првог до последњег, од најправеднијег до најнепреведнијег, и пророке, и учењаке, и цареве, и краљеве, и просјаке, све меље – ко ће те спасити од тога, човече?! Ко, људи и браћо?! Ко?! Нико осим Господа Христа.

Смрт је тако очигледна, смрт је тако страшна да људи и данас, после Васкрсења Господа Христа, који не верују у Њега, ужасавају се ње, јер је за љих сав овај свет, све, што се збива у овоме свету страхота, јер постоји смрт. То је страхота и ужас! Нема радоснога човека, уствари нема радоснога човека који не верује у Христа. Како може бити радости, истинске радости у свету у коме постоји смрт, а не постоји бесмртност, у коме постоји ђаво, а не постоји Бог, у коме постоји такво зло, такво страшно зло каква је смрт, а нема никог јачег од ње, никог јачег од тог страшног зла? Ради чега онда живимо у овоме свету?

Господ Христос је дошао у овај свет да то учини, да тог највећег непријатеља нашег, најмоћнијег, најстрашнијег уништи Васкрсењем Својим чудесним и дивним, и осигура свима нама пут у Живот Вечни. Васкрсењем Лазаревим да нас охрабри, да покаже први пример тог васкрсења, и да сваког увери да ће сваки од нас васкрснути на дан Страшног Суда, Тако је васкрсењем из смрти победа над смрћу постала сасвим природна за нас хришћане. Јер је Господ, Победитељ смрти, Тај што је победио смрт и даје нам бесмртност и Живот Вечни. Сви, сви до једнога на дан Страшнога Суда, када буду затрубиле трубе Архангелске, устаће из својих гробова³⁶⁹. То је Благовест коју Спаситељ доноси. И Господ је васкрсао (и мртве је васкрсавао), Свети Апостоли су васкрсавали често пута мртваце, да би показали и доказали истинитост вере Христове³⁷⁰. Свети Сава је васкрсао свога брата, краља Стефана Првовенчаног, и испунио његову заветну жељу, замонашио га пред смрт³⁷¹. Све се то збива да бисмо се ми сви хришћани уверили у своје лично васкрсење. Васкрсење из мртвих сасвим је природно³⁷² за сваког хришћанина.

Десило се са једним Светитељем, Атанасијем Печерским, да је он умро и васкрсао после извесног времена, после неколико дана. Ево његовог кратког животописа. Господ је рекао: Ја сам васкрсење и живот. Који верује у мене, ако и умре живеће³⁷³. Ове речи изречене поводом Лазара Четвородневног, испуни Спаситељ и на Преподобном оцу нашем Атанасију Печерском, желећи да и ми испунимо реч богаташеву, речену поводом убогог Лазара: Ако им дође ко из мртвих, покајаће се³⁷⁴. Овај Преподобни Атанасије бејаше монах у светом манастиру Печерском и вођаше живот свети, богоугодан. После дуге болести, он умре. Покојник лежаше два дана непогребен због неког застоја. Ноћу игуману би јављено и он чу глас који говораше: «Човек Божји Атанасије два дана лежи непогребен, а ти се не бринеш о томе». Чим освану трећи дан, игуман дође са братијом покојнику да га погребу. И гле, они га нађоше где седи и плаче. Сви се запрепастише видећи га живог. И стадоше га испитивати како оживе и шта је видео или чуо у ономе свету. А он им ништа не одговараше осим: «Спасавајте се». Међутим, они још више наваљиваху молбама на Атанасија да им каже што корисно по души. Тад им он рече: «Ако вам и кажем, ви ми нећете поверовати и нећете ме послушати». Братија му се онда заклеше да ће држати све што им он буде рекао. Тада им васкрсли рече: «Имајте послушност у свему према игуману. Кајте се свакога часа. И молите се Господу Исусу Христу и Његовој Пресветој Матери, Преподобним оцима Антонију и Теодосију, да би овде у овој обитељи завршили свој живот и удостојили се бити сахрањени са Светим Оцима у Пештери. Јер су ове три врлине изнад свих других. И ко све то постигне и изврши по пропису биће блажен, само да се не горди. Уосталоме, немојте ме питати него молим, опростите ми». Рекавши то, он оде у Пештеру, у пећину, и затворивши за собом врата, проведе тамо дванаест година никуд не излазећи. И за то време никада не виде сунца, а плакаше дан и ноћ непрестано. Од хране узимаше по мало хлеба и воде и то сваки други дан. И у току свих тих година, он никоме не проговори ни речи. А кад дође време да се престави, он призва сву братију, и говори им све оно што им и раније рече о послушности, покајању, па се с миром упокоји у Господу. И положен би чесно у тој Пештери, где се подвизивао.

По престављању свом Преподобни Атанасије чудотворни обавести братију о своме блаженству. Један од братије, по имену Вавила, болестан много година од ногу, би донесен моштима блаженог Атанасија и дотакнувши се тела његова одмах се исцели, и од тада па све до смрти он више није боловао ни од ногу, иити од које друге болести. О јављењу Светога и чудеснога исцељења, Вавила исприча братији, међу којима је био и сам писац овога житија, Свети Симон, и ово: «Када ја лежах и јауках од болова, изненада уђе овај блажени Атанасије и рече ми: «Дођи к’ мени, ја ћу те исцелити». Ја таман хтедох да га упитам како, када он од тог тренутка постаде невидљив. Поверовавши Блаженоме који ми се јави, ја замолих да ме однесу к’ њему, и тако се исцелих». Од тога времена разумеше сви да је Преподобни затворник Атанасије угодио Богу и удостојио се блаженства³⁷⁵.

Светим молитвама његовим нека се удостојимо и ми васкрснувши из греховне смрти, поживети богоугодно у покајању и потом добити Живот Вечни у Христу Исусу, Животодавцу нашем, Коме слава са Извором живота Богом Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Гле, вратио се из оног света, ето, Свети Атанасије, и заћутао. Дванаест година ћутао после онога што је видео на ономе свету, после свега што је видео на ономе свету. Шта је он све видео? Какве тајне? Доста је то што је казао: Кајте се свакога часа! То је прва поука и први савет из Вечног Еванђеља васкрслог подвижника Божијег Атанасија. То је порука онога света овоме свету, то спасоносни наук васкрслог човека, човека враћеног из оног света нама људима у овоме свету, мени, теби, свакоме, свима. Јер, покајање јесте прво васкрсење, и моје и твоје и свачије: «Устани ти који спаваш, спаваш у греху, спаваш у страсти, спаваш у смрти, спаваш у паклу, и васкрсни из мртвих»³⁷⁶, поручује Свети Апостол. Јер грех је смрт душе, сваки грех; јер страст је смрт душе, свака страст; кроз грех и кроз страст, пакао је смрт душе, ђаво је смрт душе. Васкрсни себе из свих тих смрти покајањем и обасјаће те Христос светлошћу бесмрнога и вечнога Живота.

А после тога овај васкрсли Светитељ Божји поручује: «Молите се». Јер молитва је језик покајања, небески језик човекове душе к Богу. Свети Григорије Богослов благовести:

«Молити се треба чешће него дисати»³⁷⁷. Молити се треба чешће него дисати, хришћанине. Међу светим врлинама молитва је твој сведржитељ, и у овом, и у оном свету, и твој богомудри водитељ, и кроз овај и кроз онај свет. Молитва је најдаровитији хоровођа у хору твојих мисли, човече, и у хору твојих осећања, човече, и у хору твојих жеља и намера, човече. Прави хришћанин, а то је тај човек, сав је молитва, јер молитва га непрекидно и непрестано предаје Васкрсломе Господу Христу, Који васцело биће испуњује све новим и новим богатствима Неба и херувимским радостима Вечног Живота.

И васкрсли угодник Божји Атанасије, плакаше дан и ноћ непрестано, вели се у његовом животопису, плакаше дан и ноћ, непрестано. Плакаше над грешном душом својом и над грешном душом твојом и мојом и свачијом, еда би нас Једини Човекољубац, Васкрсли Господ, ослободио греха, тог пакла душе, и удостојио неисказаних красота и дивота Царства Небескога. Непрестано плакати над човеком, и због човека, зато што га сатиру безброј смрти, безброј грехова – то тражи онај свет и од тебе и од мене, и од сваког људског бића. Јер човече, ти си грехољубљем смртан, а покајничким плачем ти васкрсаваш себе из сваке смрти, васкрсаваш и ближње своје пошто смо сви једно духовно тело³⁷⁸. Стога, стојмо у слободи којом нас Сладчајши Господ Христос ослободи, и не дајмо се поново у јарам ропства ухватити³⁷⁹, у јарам греха и смрти ухватити.

Васкрсли Господ је за људско биће све и сва у свима световима: све најлепше, све најбоље, све најистинитије, све најмилије, све најрадосније, све најбожанственије, све најмудрије, све највечније. Он – сва љубав наша, сва истина наша, сва радост наша, све добро наше, сав живот наш; Вечни Живот наш у свима Божанским вечностима и бескрајностима; живот наш у овоме свету који је пун смрти, и данас у овоме свету, у коме је толико много вике и буке против Господа Васкрслог. Много је устаника и непријатеља Христових било у свету. Много их је данас. Како је то могуће? Јесу ли људи ослепели? Шта то оставља Христос човеку? Шта Он даје човеку? Даје му оно што му нико дати не може. Даје спасење из смрти греховне, даје Вечни Живот, даје Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То је оно, браћо, што нас хришћане носи кроз овај свет, та радост да је смрт побеђена.

И ми, ми се налазимо као хришћани, и данас у овом веку, када Господа Христа гоне, налазимо се у непобедивој војсци Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, носећи заставе победе – а то је вера наша, љубав наша, молитва наша, пост наш, све свете врлине еванђелске. Све је то наше оружје и наша радост у овоме свету пуном мука и страхота. И ми хришћани, и када нас гоне у овоме свету, и када нас убијају, ми захваљујемо Господу Христу за победу над смрћу, за радост коју нам је дао победивши смрт ради нас: да ћемо сви ми васкрснути на дан Страшнога Суда, и сваки добити по заслузи: или вечно блаженство или велике муке.

Човек хришћанин у овоме свету једини зна пут човеков, једини зна пут рода људског, једини зна ради чега је Бог створио овај свет, ради чега живи овај свет, ради чега је овај свет. Непријатељи Христови мисле: А, убићемо Лазара и нестаће сведока Васкрсења. Чули сте данас како се каже у Еванђељу: А главари свештенички договорише се да и Лазара убију, јер многи вероваху Исуса због њега и ради њега³⁸⁰. Да и Лазара убију. То су радили непријатељи Христови, ето, за време Његова живота на земљи, то они раде и данас. Јер сваки хришћанин је Лазар – Лазар који својом вером јавља Васкрсење, јавља победу над смрћу, сваки хришћанин који исповеда Васкрслог Господа и верује у Њега. Ето, пуна је земља, сва земља тих Лазара! Не могу они уништити све хришћане! Ако и униште некога, васкрсаваћемо ми други, јер победа над смрћу је осигурана Јединим Победитељем смрти, Господом Христом.

Нека би Благи Господ, молитвама Светог и Праведног Лазара и његових Светих Сестара, и нама осигурао Живот Вечни у Небескоме Царству. Нека нас они подржавају у нашим путевима на Царству Небеском. Нека нас они воде и руководе да и ми пуни радости, васкрсне радости, радости што је смрт побеђена, радосно хитамо из подвига у подвиг, из муке у муку за Господа Христа, идући кроз овај страшни свет. «Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се»³⁸¹ – поручује Апостол. Чули сте у данашњем Светом Апостолу: «Радујте се свагда у Господу». Свагда. Хришћанин једини уствари у овоме свету зна за праву радост. Мајка хришћанина у самој ствари, зна за праву радост. Зашто? Зато што као хришћанка она гаји дечицу своју за бесмртнике, гаји их за Вечни Живот, гаји њих који ће вечно бити са њом у ономе свету. Има ли веће радости од тога? Сигурно да нема.

Зато је, браћо моја, основни грех и највећи грех за човека не веровати у Васкрслог Господа Христа. Један велики Светитељ, Свети Исак Сирин, рекао је: «Грех је неосетљивост за Васкрслога Господа». Кад човек не осећа потребу за Васкрслим Господом – то је грех, то је основни грех. Ако човек не осећа потребу за Васкрслим Господом, не осећа потребу да га Господ ослободи смрти, онда је човек сав у смрти, сав је мртав, сав заудара. Шта је од његове душе? Смрди душа од грехова, од страсти, а он неће Васкрслога Господа. То је грех, то је основни грех који човек чини према себи! То је убиство, то је самоубиство! Главно самоубиство: не веровати у Господа Васкрслог, не веровати у своје васкрсење. Човече, шта онда остаје од твога тела и твоје душе? Смрад, змијарник! У шта се тело твоје претвара кад се спусти у гроб?

А ми хришћани, ми сва осећања своја, све мисли своје везујемо са Васкрслим Господом Христом. Он испуњује душе наше бесмртним осећањима, бесмртним мислима, светим осећањима и светим мислима. И човек Христове вере прво осећање које има то је да је он бесмртан, јер вера у Господа Христа Васкрслог јесте та сила која даје човеку осећање личне бесмтности. Шта је бесмртност? Тај исти Светитељ, Свети Исак Сирин, одговара да је бесмртност осећање Бога³⁸². Кад човек осети Бога, он онда осети да је душа његова бесмртна и да је он бесмртан, да такав човек живи као бесмртан. Труди се да угоди Богу, јер живи по заповестима Божјим, да живи по Светом Еванђељу Христовом. То је оно што нас хришћане издваја од свих људи у овоме свету. То је оно што нама хришћанима даје радост кроз овај свет, што даје вечну радост и у овоме свету и у ономе свету. Да ми, хитајући за Победитељем смрти Господом Христом, налазећи се у Његовој војсци, победимо све што је смртно у нама и око нас, победимо сваку смрт, а то значи победимо сваки грех и сваког ђавола.

О, Свети победниче свих смрти, свих грехова, Праведни Лазаре, помози нам да и ми побијемо све грехе душе своје – те главне непријатеље, да побијемо све убице душе своје, све ђаволе, и васкрснемо у радост твоју, радост која никада не престаје, служећи Чудесноме Господу, Једином Победитељу смрти у свима световима, Исусу Христу. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Велики и чудесни Празник – Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника.

Из тога сна, из тог троструког сна: из смрти, из греха, из ђавола – речју буди само Он, Истинити Бог, Чудесни Господ Христос. Твој грех, гле, то је само сан. После Васкрсење Господа Христа, после васкрсења Лазара, сваки грех је твој сан, брате и сестро. Гњев, то је сан, и гле, Господ је ту духовну смрт, а сваки грех је духовна смрт, учинио сном, претворио у сан. Злоба, пакост, мржња, оговарање, среброљубље, похота, злоћудност, све је то грех, и све је то сан. Из њега, из тога сна греховног, врло лако буди Господ Христос, као што је Лазара пробудио из смрти, Лазара који је већ почео да смрди, да се распада у гробу³⁸⁴.

Од како је Господ васкрсао, Он је уствари постао једина јава у овоме свету. Јер шта је јава, шта је стварност у овоме свету? Само оно што је јаче од смрти, само оно што остаје иза смрти. То је Господ Христос! Он једини! Он је Једини Победитељ смрти у свима световима човечанским! Он једина јава, јер смрт не може Њему ништа! Он – Богочовек. Ни ђаво не може ништа Господу Христу, ни сви ђаволи. Јер шта би могао ђаво учинити Богу у свету? Шта може ђаво учинити Богу у човеку? Увек слаби, бескрајно слаби сан. Сан, сан, само сан! То је ђаво после Христове победе над смрћу, после Његове победе над грехом, и над самим паклом.

Браћо моја и сестре! Откад је Господ сишао у овај свет, откако је победио смрт Васкрсењем Својим, откако је васкрсао Лазара, смрт и грех и ђаво постали су сенка. Сан и сенка. Ето, то је смрт, ето то је грех, ето то је ђаво – сан и сенка. Такву је силу Господ показао и свима нама дао. Хришћанине, греси те напали – гле, сенке те напале. Смрти те напале – гле, сенке те напале. Ђаволи страшни, многобројни напали те, хришћанине – гле, сенке те напале. Јер од свега тога несравњено јачи је Бог и Господ Христос. Он, Који је постао човек да би човеку дао све те силе, да човек од сваког постане јачи, заиста, и ђаво и смрт и грех, посташе сан и сенка. Сан и сенка, сан и сенка! Сан из кога Господ Христос буди Речју Својом! Сенка немоћнија од сваке паучине.

Господ је у животу овом на земљи показао да је смрт сан. Њега, Богочовека, смрт – сан. То је показао када је васкрсао Јаирову ћерку³⁸⁵; када је васкрсао сина Наинске удовице³⁸⁶; и када је васкрсао Лазара, који је четири дана лежао у гробу, и почео да се распада и да смрди³⁸⁷. Он, ето, мртваца буди као из сна, Речју Својом свемоћном. Како је то Господ показао? Опростивши грехе безбројним грешницима, свима покајницима, свима који су Му прилазили и тражили опроштај грехова, опроштај од тих безбројних духовних смрти. Он, Свемилостиви и Свеблаги, ослобађао је све грешнике од грехова као од сна, као од сенке.

Да, ђаво је сан, ђаво је постао немоћан пред тобом, брате хришћанине, пред сваким човеком откако је Господ постао човек. Безброј је примера у Светом Еванђељу. Власт над ђаволима, ко је имао као Господ Христос? Ту власт Он је пренео на Своје Свете Ученике. Они су изгонили све нечисте духове из свих људи, из свих болесника³⁸⁸. Тако је ђаво немоћан и слаб. Немоћан и слаб, као сан и као сенка. И он не може ништа Вечитоме Богу, он немоћни одметник и отпадник од Бога. Тако хришћанин побеђује све смрти као сан и сенке, све грехе као сан и сенке, све ђаволе као сан и сенке.

Ту силу Господ је оставио Цркви Својој, за време Свог живота на земљи док је био у телу на земљи. После Васкрсења Свог³⁸⁹ и Узнесења Свог³⁹⁰, кад је телом на Небу, Он је сву ту силу оставио Цркви Својој. Оставио Себе Сама³⁹¹ да сваки од нас, Његових бедних слугу, може побеђивати сваки грех као сан, и смрт као сан и сенку, сваку смрт, сваког ђавола.

У једној дивној црквеној стихири ових дана пева се: «Смрдим, у греху, гробу лености.» Од сваког греха душа у човеку почиње да смрди. Среброљубље: о, то је гроб, и у њему душа затворена са свих страна. Свети Оци, велики духовници који су и видели ђаволе и осећали шта су, кажу да ђаво смрди страховито, да је уствари то једини смрад у овоме свету. Сваки грех, сваки грех када се зачне у души, грех се зачне у души ако је твоја душа у гордости, ако је у зависти, ако је у пакости, ти си у гробу. Душа се твоја распада, душа твоја смрди пред Господом. И ти, шта ти остаје? Да, знаш из Еванђеља Христовог, знаш да душу грех разара. И једна и друга света сестра Лазарева, рекле су Господу: ,Да си ти (био) овде, брат мој не би умро»³⁹²; да си ти био овде, душа моја не би умрла.

Када опрости грехе покајањем, када се хришћанин разбуди из овога греховног сна, када устане из те духовне смрти, па да ошине себе покајањем, он завапи: Господе «³⁹³ душа моја …³⁹⁴ Ако ти посумњаш ти ћеш …³⁹⁵ грехе …³⁹⁶ Грех …³⁹⁷ није то мртвац који је јуче умро. Ето то су дани …³⁹⁸ смрти у гробу. Ти си ту немоћан. «Ако верујеш, видећеш славу Божју»³⁹⁹.

Браћо моја! Ако верујеш, видећеш славу Божју. Видећеш оно што је немогуће, што је немогуће за ум људски уопште, за све људе уопште. Како је могуће за човека да васкрсне мртваца који је већ почео да се распада и да смрди? Позовите све људе, све научнике, све философе, све мудраце овога света, све моћнике! Сав род људски од почетка до краја, позовите! Све ће то банкротирати, све ће то бити немоћно пред мртвацем који се распада и који смрди у гробу. То Господ види и даје – Господ Христос.

Ако верујеш, видећеш славу Божју. Кад си у страшном греху, убио си човека! Нико не зна, само ти знаш. Душа се распада од тог страшног греха. Како душу исцелити од њега? Ко ће душу васкрснути из тог гроба, из те смрти, ко? Само Господ!

Верујем Господе, помози моме неверју⁴⁰⁰. Ево, душа моја смрди, распада се. Нико је не може излечити, нико васкрснути из њенога гроба, из њене смрти, не из једне, из безброј смрти.

Покајање! Имај храбрости да тај грех кажеш Богу, кажеш свом духовнику, кажеш свештенику. Зови у помоћ благодат Божју, силу Божју да сиђе у тебе, да те васкрсне из твог гроба, како је Господ речју васкрсао Лазара који је почео да се распада и смрди. Тада ће теби синути сила васкрсења кад ћеш ти васкрснути себе из тог страшног гроба у коме душа твоја смрди. Не само у лењости, него ето и у похоти, и у зависти, и у пакости, и у среброљубљу, и у гордости, и у гњеву, и у злоћудности, у свакоме греху душа се распада, трули, пропада. И зато човек хришћанин да никад не очајава уз милост Божју. Господ Христос увек има више милости за нас, него што су греси у нама и око нас. Да, и ти вером у Господа Христа побеђујеш сваки грех као сенку и као сан, сваку смрт као сенку и сан, и сваког ђавола, једног најсмешнијег, побеђујеш као сенку и сан.

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у Еванђељу Светог Апостола Павла, где он вели хришћанина: «Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се»⁴⁰¹. Свети Апостоле, гле, нас са свих страна јуре, муче, гоне. Да, понавља Свети Апостол: Радујте се свагда у Господу, јер ви имате силу Божанску, силу Христову. Ви, ви побеђујете све грехе као сенке, све смрти као сенке, све ђаволе као сенке. Сад се радујте. Ту власт, ту моћ нема нико од људи осим хришћана, осим слугу Божјих ~ вели Апостол. Господ је близу, откако је дошао у овај свет и постао човек. «Господ је близу свакога од нас, не брините ништа додаје Свети Апостол – Господ је близу»⁴⁰². Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.

Ето, то се од тебе тражи, а ништа лакше од тога. Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке своје пред лице Његово – ето безброј васкрсења. Господ Благи, Васкрситељ Свемилостиви, васкрснуће те из свакога твог греха, из сваке твоје смрти, из сваког твог пакла. Живот Вечни постао је ближи теби, Истина Вечна, Правда Вечна, Добро Вечно. Све што је Божје постало је ближе човеку неголи смрт. Зато смрт нема власт над нама хришћанима! Зато ми побеђујемо смрти као сенке! Зато ђаволи немају власти над нама, побеђујемо их као сенке!

Бог постао човек, Бог постао тело⁴⁰³. Од тада, Бог је ближи телу самом од њега самог. И тело које носи Бога у себи и гледа Га, зна да је Бог ближи неголи оно само. То је јаче од смрти. Кад је Господ васкрсао, победио смрт са телом и у телу, ради нас, да нам покаже да и ми хришћани јесмо богоносци, на дан Страшнога Суда бићемо позвани из гробова наших као што је Лазар, речју: «Лазаре! изађи напоље»⁴⁰⁴. Свако ће чути име своје и устати телом из мртвих. Такав је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. То Он даје свима својим следбеницима. То Он даје роду људском. Позива сваког човека, свако људско биће од првог до последњег. А људи? Слободна бића, толико слободна да могу и Бога да се одрекну. И одричу се! Но ви верни Богу, стојте уз Њега. Ко ће вас ослободити од греха, ако не Он?! Ко од смрти, ако не Он?! Ко од ђавола, ако не Он?! Ко од пакла,, ако не Он?! И Он, осигуравши нам васкрсење из мртвих, и души и телу, отворио је врата Небеског Царства за сва људска бића. За сва која вером иду за Њим.

Цвети су заиста Празник цвећа вечнога. Цвети – то је цвећарник, откако је Господ сишао у овај свет. Он је савладао смрт од које све трули и вене у овоме свету, и људска бића претворио у вечно цвеће. У вечни цвећарник земља претворена, откако је Господ сишао у овај свет и победио смрт, за мене и за тебе, и за свако људско биће. У дивним песмама и молитвама ових дана ми непрекидно певамо: «Господе, кад су те деца у Јерусалиму срела гранчицама и цвећем, ето и ми да Те сретнемо цвећем врлина наших», цвећем вере, цвећем љубави, цвећем молитве, цвећем поста, цвећем милостиње, милосрђа и свих светих врлина. Све је то дивно рајско цвеће које расте у душама нашим откако је Господ у овоме свету, откако је дао веру Своју нама, веру у Њега.

И овај велики Свети Празник нека нам помогне, нека нам Благи Господ да силе да ми тај цвећарник вечних врлина Божјих негујемо: да миришу душе наше на цвеће, рајско цвеће; да миришу на Анђеле, на бесмртност, на. Небо, да душе миришу на Бога. Јер ми смо – вели Свети Апостол, мирис Христов Богу»⁴⁰⁵. Ми хришћани, како смо постали – вели Свети Апостол? Тако што је Господ избацио из нас, излечио нас од онога што душу нашу претвара у трулеж и смрад. Ослободио нас грехова, дао нам силе да ми ослобађамо себе од свакога греха, од сваке страсти, од сваке смрти, и од сваког ђавола, и тако испунимо себе мирисом божанским, мирисом Бога. Ми, ми смо мирисни.

Нека нам овај велики Свети Празник, молитвама Пресвете Богомајке и Светих Апостола, и Светог славног Лазара Васкрслог и његових Светих сестара Марте и Марије, да непрекидно силе и моћи да ми негујемо цвеће свих светих врлина у својој души. Да стално приносимо Господу Христу (мирис) и изгонимо из себе сваки смрад греха, сваки смрад смрти, сваки смрад пакла и ђавола, еда бисмо и ми, изишавши из овог света кроз капије смрти, ушли у Небеско Царство. И тамо заједно са Светим Апостолима, са Пресветим Богомајком, Светим Лазаром, Мартом и Маријом, и свима Светитељима, славили Чудесног Господа Христа, Јединог Пријатеља рода људског, Јединог Човекољупца, Јединог Победитеља смрти, греха и ђавола. Да славимо Њега – једину Радост, вечну Радост нашу, једино Блаженство, вечно Блаженство рода људскога, и све што је најлепше и најузвишеније, што је Он кроза све векове, и ми у Њему и са Њим. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Велики Четвртак… Велики Петак… Велика Субота. Све велико и све страшно. Шта се то збива на земљи? Људи неће Бога, људи хоће да истерају из тела Сина Божјег, Господа Христа!

Гле, Он је дошао у овај свет, родио се као Човек, био мало Детенце, па Дечак, па зрео Човек. Тридесет три и по године живео као Човек у овоме свету. Узео на Себе све муке човекове, све муке рода људскога. Узео на Себе највећу муку, грех људски. Јагње Божје, гле узима грехе света на Себе⁴⁰⁶ грехе света – то је најтежи терет. Нема већег терета у роду људском од греха. Зато је грех људски Господ Христос узео на Себе родивши се у овом свету.

Ниједан дан, ниједна ноћ Његова није била радост, све мука до муке, жалост до жалости гледајући људе. А сваки човек у овоме свету пред очима Господа Христа шта је него један бујни извор, водоскок из кога бију греси, греси, греси, значи муке човекове. Нико тако дубоко није сагледао, и није знао, и није осетио каква је мука грех, као Господ Безгрешни. Шта зло, шта правда, шта неправда, шта живот а шта смрт, шта рај а шта пакао, шта Бог а шта ђаво? Људи са свих страна хрле к Њему, гомиле и гомиле људи хитало је Њему са свих страна, и Он је по великом човекољубљу Свом исцељивао људе од свих болести, од свих напасти, изгонио духове нечисте, уводио у Царство Небеско и Царство Божје из овога царства греха и смрти.

Колико је чудеса чинио Господ, колико добра, да када су се људи трудили да пронађу у њему ма какав најмањи грех, нису успели. Најопаснији вребачи, најопаснији шпијуни срца људских нису могли у Њему пронаћи ни трунку греха. Зато их је Он смело питао: «Који ме од вас кори за грех?»⁴⁰⁷ Нико од људи није Га могао прекорети за грех.

Он, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, када су наишли војници да га ухвате и старешине јеврејских првосвештеника, сви су попадали пред Њим⁴⁰⁸. Само у том тренутку Он је допустио да његов божански вид .испусти из себе један божански зрак, и сви су попадали на земљу. И допустио је Спаситељ силна исмевања, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, Еванђеља страдања Господњег, какве све муке, каква погшжења, какве је увреде Он поднео, и шибања, и пљувања, и шамаре? А Црква на то (пева) …⁴⁰⁹ Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Он је речју васкрсавао мртве, та Он је Лазара, који је почео да смрди у гробу, васкрсао једном речју Својом⁴¹⁰, Он је васкрсао из мртвих сина Наинске удовице⁴¹¹, Он је губавца исцелио речју, погледом, сенком⁴¹². Шта се сад збива? Он ћутке подноси све, све муке, све увреде, За сва добра људи му узвраћају разноврсним залима.

Прошао је Он кроз сав људски живот, показао какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету: да живи Божанском Истином, Божанском Правдом. Зато Свето Еванђеље тражи од нас хришћана да ми живимо као што се присшоји Богу у телу⁴¹³, као што приличи Богу у телу. Бог у телу – то је Господ Христос! Ето, Он човек, показао је како треба ми људи да живимо у свету: да живимо без греха, да живимо у Вечној Истини Његовој, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечној Доброти. Ради тога је створен човек. А гле, ми пригрливши грех пригрлили смо лаж, пригрлили смо неправду, пакост, све пороке, пригрлили смрт, а кроз све грехе пригрлили и ђавола.

Он је дошао у овај свет, Господ Благи, да све узме на Себе, све те страшне муке наше, да узме и грехе, и смрт, и да нас од њих ослободи. И кад су Његови непријатељи фарисеји и садукеји ликовали, пролазили поред Његовог крста и ругали му се; «Ако си Син Божји сиђи с крста, па ћемо ти веровати»⁴¹⁴, када су они то радили, Он је ћутао. Та они су видели безброј Његових чудеса. Сами су говорили: «Та овај човек чини толика чудеса, шта ћемо радити с Њим, сав народ оде за Њим, сви људи одоше за Њим»⁴¹⁵.

Поднео је сва ругања, сва понижења – ради чега? Ради тога, браћо моја и сестре, да би ушао у нашу смрт, да би и њу узео на Себе, да би и њу разорио као Бог. Зато је Он истрпео све. Зато је примио крст да би силом Божанства Свог као Богочовек разрушио смрт. И вели се у једној данашњој дивној црквеној песми: «Господ је примио све поруге, и шамаре, и пљувања, и сва страдања, да свима нама дарује васкрсење из мртвих». Ето, ради тога је Господ ушао у смрт нашу, спустио се у смрт људску, да ту најтежу и најстрашнију муку узме на Себе, да је разори и да нама људима подари васкрсење из мртвих, да људима подари бесмртност и Живот Вечни, да тело људско учини бесмртним, а душа је већ створена бесмртном.

Сатана је ликовао када је ушао у Јуду⁴¹⁶, када му је Јуда отворио врата срца свога. Ликовао је што ће Исуса предати на смрт преко Јуде. И мислио је: Тај Исус из Назарета, Који ми је толике муке задао, ено човек је, тело људско носи, смрт, смрт ће га сатрти! Као што је све милионе људи сатрла од почетка света до данас, до самог Господа Христа.

Уствари, ових светих великих дана води се борба за човека, борба између Бога и Сатане, између Господа Христа и Сатане, који улази у Јуду и из њега дела кроз слободну вољу Јудину. Страшно је, браћо, што је Јуда допустио да буде оруђе Сатане. Вели се у једној песми данашњој, да Јуда по делима својим показа се други ђаво, по делима својим показа се други ђаво. Причестио се Јуда на Тајној Вечери, Господ га причестио и он изашао, отишао непријатељима и продао свога Учитеља Божанског⁴¹⁷.

У једној тужној црквеној песми данашњој вели се: Јуда са Светим Причешћем у устима издаде Господа». Каква страшна слобода, какав страшан пад! Већи је ово грех, браћо, него Адамов грех у рају. Јудин грех је већи од свих грехова људских. Он Бога издаје, Бога чијом је силом васкрсавао и сам мртве и чинио безбројна чудеса са осталим Светим Апостолима. Колико зла у њему, колико злобе, колико злоће! Свесно издаје и продаје Бога!

Господ Христос ћутке прима све. Јер Он, Он ратује и бори се за човекову душу да човека ослободи од смрти. И кад је распет на крсту и издахнуо, Он је онда сишао душом Својом Божанском⁴¹⁸ у царство смрти, у ад, и силом Божанства Свог разорио ад, разорио царство смрти и извео душе свих праведника, свих људи из ада у Царство Небеско.

Зато је Господ поднео смрт, зато је Господ поднео и крст, да нам свима да васкрсење из мртвих, да нам свима да победу над смрћу. А ђаво то знао није. Мислио је ђаво: Ја ћу њега сатерати у смрт и онда у царство моје, у царство смрти. Али кад је Господ сишао у царство смрти, сишао је душом својом човечанском у којој је био сав Бог, и Он је, како се вели у једном дивном црквеном тропару, Он је сишао у ад, и Божанством, силом Божанства Свог разорио ад и извео из ада душе људске.

Тако је Господ узео на Себе смрт људску, победио је и разорио и тиме обезоружао – кога? Ђавола, Сатану, онога Сатану који је кроз Јуду мислио да уништи Господа Христа! Јер Сатана држи род људски у власти својој грехом, држи га смрћу, а грех и смрт јесу сила његова, две руке његове, две руке Сатанине. Те је руке Господ одсекао и ослободио човека од смрти, од робовања смрти, од робовања греху и дао нам силе, васкрсне силе, да и ми побеђујемо смрт, побеђујемо грех, а победивши њих да победимо и ђавола.

Зато је после Крста Христовог и Вазнесења⁴¹⁹ Његовог ђаво немоћан и неспособан пред људима. Сваки хришћанин са вером у Господа Христа и крстом Његовим светим побеђује вражју силу, сваку вражју силу. Испуњују се Спаситељеве речи изречене Светим Апостолима: «Ево вам дајем власт да стајете на змију и на шкорпију и сваку силу вражију и ништа вам неће наудити.»⁴²⁰ Ништа! Ни ђаво, ни грех, ни смрт! Ето победе, ето свепобеде!

Ми хришћани ту победу славимо данас, сутра, прексутра, а потпуну победу на дан Васкрсења Христова. Ми смо хришћани тиме што живимо Господом Христом, што доживљујемо непрекидно Њега. Велики Четвртак, Велики Петак, ми доживљујемо сва страдања Господа Христа која је Он поднео за нас, доживљујемо их као своја. Плачемо за Њим и са Њим, плачемо и молимо за Њега⁴²¹. Али исто тако ми доживљујемо са Њим и Васкрсење Његово, и заједно с Њим васкрсавамо у великој љубави Његовој и у Његовом човекољубљу. Побеђујемо смрт по дару и милости Његовој. Јуче је велики Григорије Богослов распет са Господом Христом на Велики Петак, а ево са Ускрсом васкрсава са Њим⁴²². То погађа сваког хришћанина. Ми тугујемо тугом Христовом, ми тугујемо грехом и због греха нашег људског, знамо да је Господ поднео смрт ради нас, ради страшних грехова наших, ради ужаса наших и страхота наших, али Његово је човекољубље неизмерно.

Он, Он сажали се на створења своја у греху нашем, и ето, дарује нам васкрсне силе, дарује нам Своју Божанску силу да и ми побеђујемо све што је смртно у нама, сваки грех, да побеђујемо ђавола, творца греха и смрти! Зато, пред нама хришћанима отворена су сва Небеса. Смрт – склања се и бежи од нас; смрт тела – то је спавање за нас хришћане. Привремено заспи тело док чека дан Страшнога Суда, и васкрсне из мртвих, и споји се са својом душом, и уђе у вечно Царство Љубави Христове, или демонског зла, зависи од тога шта је човек радио за живота на земљи: је ли био Христов или је био против Христа.

И ми, браћо моја драга, сваке године прослављајући ове велике и свете дане, ми подмлађујемо себе и вером опролећујемо себе. Ми доживљујемо све што је Христово: Његову Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот Његов доживљујемо као свој. И зато нема страха у нас. Пред нашом вером падају сви непријатељи наше вере, а највећи непријатељ наше вере то је ђаво и све слуге његове. Непријатељ наше вере је грех, сваки грех. Али ето Господа Који узима грехе света на Себе⁴²³, узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно.

Вера ~ каква сила, каква моћ, какав пожар за сваки грех, за трње греха! Па молитва, па љубав, па милостиња, па пост, све су то велике силе, Божанске силе које Господ Христос дарује свакоме од нас да ми побеђујемо непријатеље душе наше и непријатеље спасења нашег.

Зато, браћо моја, ове велике и свете дане да проводимо у светој тузи, да дочекамо радосно Васкрсење и да нашој радости не буде краја. Васкрсење Христово – радост над радостима, вечна радост која никад не престаје! Ето, ту вечну радост треба сваки од нас да има, сваки да је носи у срцу свом, и кад на њега наиђу искушења, невоље, и муке, и тмине, и помрчине, и ноћи овога света, безбројне, кад нападају на њега кроз рђаве људе, или кроз страшна збивања у овоме свету – он нека ту буктињу небеске радости држи високо у савести својој, души својој, нек се не плаши ни греха, ни ђавола, ни смрти, никакве смрти, никаквог ђавола, никаквог греха, него нека смело иде и гази свако искушење, сваку змију, сваку шкорпију. Ништа вам неће наудити! Не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова!

Њему слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него , данас; никада мање Бога него данас, Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу; да ли се ико сећа да је земља икада рај била? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је – распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име, ако не ђаво? Но шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никад није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог …

И зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање и злурадо ме пита: зар је човек икад био добар, кад је могао Христа распети? – Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? – Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог Петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: јеси ли и сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог Петка; сведите човека у границе Великог Петка, – није ли он зеница свију зала, тркалиште свих искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни Суд, браћо, неће бити страшнији од Великог Петка. Не, он ће несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни Суд за Бога; суди Му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује Га са 30 сребрника. Христа за 30 сребрника! – Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бoга на смрт.То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни Суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судије свет није видео. Исмејан је Бог страшније него икад. «Ад всесмехливи» уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај који се никад смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали да плаче. Посрамљен је данас Онај који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај који је донео Живот Вечни. – Човече, има ли краја твоме безумљу? има ли дна твоме паду?

Крст, најсрамнији дар, даровали смо Ономе који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очисти од губе, зар Му за то крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар за то да би видео начинити крст и распети Га на њему? Мртваче, Он те васкрсао из гроба, зар за то да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

«Људије моји, что сотворих вам? – не испуних ли Јудеју чудесима? не васкрсох ли мртваце једном речју? не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења – ране ми дадосте; за живот – убијате ме и распињете на дрвету»…⁴²⁵

Велики Петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је по мало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду – сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану пригрлили. Да, сатану. Јер је у светом Еванђељу речено: «И по залогају уђе сатана у Јуду»⁴²⁶. По каквом залогају? – По залогају који му Христос даде; по Причешћу; по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса?

Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш. Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду – среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда да мене и тебе не учини издајицом и Христоубицом, мене, који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с Оним који је и делима и речима учио да не треба носити ни сребра, ни злата. А ја? А ти? – Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом, знај да си кандидат за Јуду. Не питај: да нисам ја Господе? – јер ћеш несумњиво чути одговор: да, ти каза. – Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог направило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом, већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и самог човека.

Смрт је страшна тајна, браћо, но најстрашније је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га потпуно убију, сасвим униште, да сав буде мртав, сав без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога, јер муче Бога као што Га нико никад мучио није; јер пљују Бога као што Га нико никад пљувао није; јер бију Бога као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове! «Да молчит всјакаја плот человјеча!»⁴²⁷ Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Нека се нико не хвали хуманизмом! Ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам, сатанизам …

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христову метнули. Трновим венцем ките Онога који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плете човечанство око главе Онога који је венац од звезда исплео око земље! Трнови венац за Христа плетем и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам прељубочинац, ако сам богохулник, ако сам клеветник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако грешне мисли мислим, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац што избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога, човек је немилосрднији и од ђавола. – Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваху у лице⁴²⁸, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице… Господе, зашто им се уста не огубаше и у рану не претворише? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио?… Пљуваху оно дивно, оно благо Лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? – да, више него сва блаженства, јер је у том кротком Лицу – свеколико вечно божанство, сваколика вечна радост … Пљуваху оно светло Лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно Лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. – И ви се хвалите човеком? Ох, свијајте заставе, мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се толико стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња… Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо, ако нема пакла, требало би га измислити, измислити за људе, само за људе…

Њега, Творца и Спаситеља пљују и бију, а Он кротко и ћутке подноси све. – Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? који зло злом враћаш? који кунеш када те куну? и мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који тебе мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увреду увредом, ти Господа Исуса срамотиш, јер Он то чинио није.

И кротког Господа Пилат предаје на распеће⁴²⁹. А људи Га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога – распињу; прикивају Га за крст.

Зар клинце забијате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? толике губавце очистиле? толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никад говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете Њега – наду безнадежних, утеху неутешних, око слепих, уво глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? ка Лазару мртвом? ка гадаринском бесомучнику?

Распет је Бог. – Јесте ли задовољни, богоборци; јесте ли срећни, богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? – Варалица је; немоћан је; саблазан је; «ако си Син Божји, сиђи с крста! Аха, ти што храм за шри дана подижеш, помози сам себи, и сиђи с крста!»⁴³⁰

А шта мисли Господ са крста о људима под крстом? – Оно што само Бог љубави и Бог кротости мислити може: «Оче, опрости им, јер не знају шта раде!»⁴³¹ – Ваистину, не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека него ли између ђавола и човека, између смрти и Бога него ли између смрти и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа устала је против смрти, и Он на догледу смрти «забрину се и поче tужити: жалосна је душа моја до смрти!»⁴³²

Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда реците: има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камоли за човека. Од свега, смрт је најтежа човеку, јер претставља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то осетио и болно исповедио: «Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?»⁴³³ – То вапије Јединородни Син Божји, који је једносуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника разборитог – не би за те било оправдања. Да није њега – земља би заувек остала пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник Га је исповедио као Господа и као Цара: «Опомени ме се, Господе, кад дођеш у Царство Твоје!»⁴³⁴ Разбојник је наша нада, јер је поверовао у Христа као Бога онда када су сви били изгубили веру у Њега, јер је поверовао у Исуса као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протестује против тога: «И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза Гласа рече: Оче, у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши испусти душу. И помрча сунце, а завеса ирквена раздрије се напола. И земља се затресе, и камење се распаде, и Гробови се отворише, и усташе мртва тела светих који су помрли»⁴³⁵.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило и показало се осетљивијим од људи, осетљивијим за бол Христов. И сунце је проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу имали. «Данас се црквена завеса раздире на изобличење безаконика, и сунце зраке своје скрива гледајући Господа распета»⁴³⁶.

«Всја сострадаху создавшему всја»⁴³⁷. Да – све и сва је саосећало распетоме Господу, све и сва сем – човека, сем људи. Сва је твар и на крсту познала у Христу Бога, и исповедила Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. – Чиме? Чимe? Одговором разбојнику. Чиме још? – помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – молитвом за своје непријатеље: Оче, опрости им,јер не знају шта раде»⁴³⁸.

Ваистину, људи не знају шта раде са Христом. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања Га распињу и данас. «Да су Господа славе познали, не би Га распели»⁴³⁹. Кроз кротост и смерност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кротост и највећа смерност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у ништавно тело људско? Кроз кротост и смерност је и изишао Господ из света; изишао је кротко се молећи за своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато Га гоне; не знају колика је то љубав, колика смерност, колика кротост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију и, убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики Петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и за мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: распни Га, распни! Није ли сав наш живот на земљи – незалазни Велики Петак за Господа Христа? Сваки мој грех је клинац који забијам у руке Господа кротког; свака моја страст – трн је; све моје страсти – трнов су венац који ја на главу Христа мећем. Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер још није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа Васкрслог, пљујемо Христа Васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа Васкрслог! Зар не распиње Васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева Васкрслог Христа професор, учитељ, који својим богоборачким учењем изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује Васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин?

Авај, ми непрестано гонимо Васкрслог Христа… Како, како гонимо Христа ми, – рећи ће неки, када Он није с нама у телу? кад не видимо тело Његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад дух Његов гонимо, кад учење Његово гонимо, кад Светитеље Његове гонимо, кад Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо – кад просјака гонимо: јер Он је тај што у просјаку проси; ми гонимо Христа – кад голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – кад гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – кад болнога не походимо; јер у болесноме .Христос болује. У сваком страдалнику – Господ Христос страда; у сваком тужном Господ Христос тугује. Из бескрајног човекољубља Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, свих болних, свих жедних, свих тужних, свих јадних, свих презрених, свих поруганих, свих понижених, свих увређених, свих голих, свих прогоњених. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Из безмерног милосрђа свог Он непрестано изједначује себе са њима: «Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте⁴⁴⁰. Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте»⁴⁴¹. Христос се оваплоћује у сваког хришћанина. Чуј шта вели: «Савле, Савле, што ме гониш»⁴⁴², јер гонећи оне који мене верују – мене гониш; пљујући оне који мене верују – мене пљујеш; мучећи оне који мене верују – мене мучиш. «Знајте, учи Апостол Павле, кад се грешише о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите»⁴⁴³.

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазни Велики Петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света⁴⁴⁴, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај; кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље као и Господ. Враћај зло – добром; бори се као што се Господ Христос борио; са гордошћу бори се – смерношћу; са грубошћу бори се – кротошћу; са мржњом бори се – љубављу; са увредом бори се – праштањем; са клеветом бори се – молитвом. То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у – васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се не гневимо кад нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда, када нас распињу, попут Христа молимо за своје мучитеље: «Оче, опрости им, јер не знају шта раде!» – Амин.

…⁴⁴⁶

Као највећа гозба, највећи празник свих демона, празник свих ђавола записан је Велики Петак. Бога су убили – то је био циљ Сатаниних редова на Небу уперен против Бога! То је циљ свакога греха. Када се . зачео грех у Сатани, тај грех био је ово: Да убијемо Бога и да станемо на место Божије, да заменимо Бога⁴⁴⁷. Тако се зачео и развијао грех и кад је ђаво саблазнио наше прародитеље Адама и Еву, кад их је навео на грех⁴⁴⁸, он им је убацио ту главну и страшну мисао: Човек треба грехом да убије Бога! То што није могао да учини један демон, Луцифер прљави и страшни, када се побунио против Бога на Небу, то треба да учини човек на земљи!

Ту је наду гајио ђаво кроз сав род људски почевши од Адама и Еве, па кроз све њихове потомке све до доласка Господа Христа у овај свет. Требало је да грех сазри, да Адамов грех сазри. Он је растао и зрио и сазрио – у шта? – У убиство Бога, сазрео у Јуду! Јуда – то је савршенство греха. Јуда – то је врхунац, крајњи врхунац греха, даље се не може ићи. Он, он је Бога издао и Бога убио! То је ђаво хтео. Убити Бога да га не буде нигде на свету! Ех, то је зачетна мисао, најприкривенија мисао Сатане!

И када је на Велики Петак Господ издахнуо на Крсту, тада је настало оргијање у паклу, тада је настала највећа гозба која се може замислити у демонском свету. Оргијање и гозба, убијен је Бог, мртав је Бог! Да живе ђаволи и да живи Сатана! То је наисказана радост, то је заиста највећи празник, највећи празник нечистих сила. Тако су оне сматрале. Али, та се гозба њихова, гозба пакла, највећи празник сатанског календара, претворио у највећи пораз несретних демона. Јер Господ, Који је телом био закључан и запечаћен у гробу који су му Јевреји спремили, одједанпут се појавио у паклу, баш за време те гозбе њихове и показао Он, Чудесни Исус из Р1азарета, Богочовек у њиховом царству смрти, и објавио Себе њима ко је. И сви угледали и видели у Њему Богочовека Христа. Сишао је са човечанском душом и у Њему сав Бог.

А пре тога, шест месеци, Свети Јован је проповедао да се на земљи јавио чудесни Месија, чудесни Спаситељ, Господ Христос, Богочовек Који је људима донео Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот, Вечно Еванђеље Неба. Донео победу над свим злом и над сваким грехом. То је проповедао Свети Јован пре шест месеци, овако, свима душама људским које су сишле у тај подземни свет, то царство смрти до Господа Христа, људи (који) су живели на земљи. И тада боравећи у паклу кратко време, објавивши Себе свима, Господ је васкрсао са телом и извео из пакла све душе које су поверовале у Њега и кренуле за Њим у Небески свет. Тако се највећи празник пакла претворио у највећи срам и стид.

Господ је из пакла извео род људски и душе људске увео у Небески свет, у Рај; и Васкрсли телом Својим показао тим истим душама да ће њихова тела васкрснути и на дан Страшнога Суда и сјединити се са својим душама. То је победа, победа коју је Господ Христос учинио кроз Своју смрт! Смрћу је Својом сатро смрт. Ђаво је био навикао да сваки човек буде под његовом влашћу, да сваког покоси смрћу. Нико се није могао отети од смрти – ни велики Мојсије, ни сјајни Исаија, ни премудри Јов! Све је смрт сатирала, све у царство своје одводила – и надала се да ће и Њега (Бога) сатри.

А ђаво, Сатана са свима својим демонима, само је на томе радио. Видећи Исуса као човека у телу човечијем, он је једно желео: само да Га доведе до смрти, да Га убије, да Га лиши тела. А кад га увуче у смрт, мислио је Сатана, он је мој. Преварио се: први пут у телу људском обрео се Бог! Први пут у души људској обрео се Бог! Када је та душа, људска Христова душа, сишла у пакао, у њој је био сав Бог. То је оно што је смрт умртвило. Када је смрт прогутала тело Господа Христа, она је осетила да је у том телу сав Бог – а ти се смрти бори са Богом! Загрцнула се и угушила се смрт! Умрла смрт, умртвљена смрт! Прогутавши Господа Христа, Он је Божанством Својим изнутра разорио (саму) смрт, и она је сва експлодирала, сва се разорила и изгубила власт. То је највећи пораз демона, највећи пораз Сатане. Ех, и тај највећи празник демона у паклу записан је најсјајнијим словима као Велики Петак, као највећи пораз демона.

Богочовек је победио смрт и од ње ослободио човека. Шта је Јуда постао, Јуда који је Господа Христа издао? Он, он је уствари оваплотио ђавола, све ђавоље жеље, највеће ђавоље жеље и намере и планове остварио је Јуда. У њему је сазрео грех људски до савршенства, порастао до неслућених размера. Већи се грех не може замислити од греха – издати и убити Бога. То је највећи грех у свима световима! Тај грех учинио је човек. Шта је човек? Шта је Јуда? Ђавочовек!

Господ се јавио као Богочовек у овоме свету, али ето, јавио се да човека који је већ постао ђавочовек, спасе од ђавола, да му да Живот Вечни и Бесмртност. IIIта је то? Неисказано човекољубље. То показује да је Господ Исус заиста Љубав. То показује да је Господ Христос заиста – Једини Човекољубац. Једини Човекољубац, јер Он побеђује смрт, побеђује ђавола, побеђује грех, осигурава човеку Живот Вечни. Има ли већег човекољубља? А људи? Људи Му припремили смрт! Људи Му припремили гроб. Зато је Он вапио са Крста: «Оче, опрости им јер не знају шта раде»⁴⁴⁹. Оче, опрости им јер не знају шта раде.

Заиста, браћо моја и сестре, људи не знају шта раде са Богом Који је у овоме свету. Шта се то десило са људима? Шта је то грех начинио од људи? Грех врши свој посао, грех увек хоће да убије Бога; и твој и мој грех и свачији грех само то жели. То му је крајња мета. Како смо ја и ти свесни тога. Али ђаво помоћу греха увек потисне из тебе понешто Божанско, нешто Божије, нешто Бесмртно. Убије у теби мало Божанскога. Тако један грех, тако други, тако трећи. Ако се не кајемо, ако се не исповедамо, грех нарасте као Јудин грех и убије Бога у твојој души. И ти, други Јуда, као што је постао други ђаво! Јуда је постао други ђаво! Изједначио се човек са ђаволом, постао ђаво. Има ли шта страшније за човека?

Колико је Јуда потчинио себе Сатаном види се из тога што је написано у Светом Еванђељу: «А по залогају, тј. по Светом Причешћу којим га је Господ причестио, уђе Сатана у Јуду»⁴⁵⁰. Каква страхота! Дивна једна стихира што се пева на Велики Четвртак, јуче, вели да је сав Јуда још са Светог Причешћа отишао и издао Господа Христа. Каква страхота! Ни ђаво тако ниско пао није! Са Причешћем у устима он издаје Бога! Таква је слобода човекова. Тако све зависи од вас, браћо моја! Спасење моје зависи прво од мене. Ја са Светим Причешћем у устима могу да издам Господа као што Га је Јуда издао. – О, Господе сачувај ме таквога греха! У сваком људском бићу сваки грех само то хоће: да порасте у теби, да ојача и да уништи у теби Бога. А кад уништи у теби Бога, уништава све што је Бесмртно и Вечно, уништава Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. Ти сав постајеш чедо пакла!

Једини спас, једини излаз – шта? Велико и неисказано човекољубље Господа Христа, Његова љубав заиста јединствена, заиста једина! Нико тако није волео човека као Господ Христос. Њега нико тако не воли, њему нико не даје толико као Он. Даје овоме свету пуном лажи Вечну Истину; овоме свету пуном неправде даје му Вечну Правду; у овоме свету пуном смрти безбројних смрти даје му бесмртност и Живот Вечни. Он, Кога су људи пљували, шамарали, трнов венац Му на главу стављали. О, Господе, слава дуготрпљењу Твојему! Јер само дуготрпељиви Господ је то могао поднети. Замислите: Бог и Цар свих светова, Творац свих светова, и њега човек исмева, човек Га мучи, човек у гроб утерује. А он вапије ка Небу: «Оче опрости им јер не знају шта раде».

И заиста, човек када је у греху, када је запаљен грехом, када грех гори у теби, он почиње као пожар, грех почиње као огањ, као пожар. Када те захвати ти падаш у бунило, као човек када добије неку грозницу, кад добије ватру па падне у бунило. И то значи да је грех опио душу, помрачио ти стање, савест и ти почињеш да бунцаш, бунцаш, и да мислиш да се наслађујеш неисказаним сладостима. Он ти отров смрти лије у душу кроз све то. Ти бунцаш, у бунилу и даље грешиш у греху, и даље га усавршаваш у себи, и он се претвара у твоје безумље, у твоје лудило. Да, грех се заиста претвара у лудило. Сваки грех који ти ни ја не исповедимо, сваки грех коме се подамо, сваки грех у коме останемо из овога света на оно време, лудило. Човек поступа у овоме свету као да је луд. Поступа као луд, одбацује све што је Божије, Божје Законе, Божја правила живота, одбацује Христове Заповести, одбацује Господа Христа, Свето Причешће, свету веру, свету љубав – а то безумље и лудило греха чини са њиме. А он сматра да заслужује рај. О, како смрт стари када га уведе из тело, тек онда ће видети у каквом је лудилу била његова душа на земљи. Да се спасемо од тог лудила ми.

Па, грех… Ко је од нас грешан? Неко већим, неко мањим, неко једним, неко са тристотине хиљада греха. Али никада грех није сам. Увек иза њега стоје безброј грехова који те вребају, и ако само један овлада твојом душом, за њим улећу и други. Зато је Господ оставио лек за тај страшни грех. Оставио – шта? Покајање! Ено разбојника: «Помени ме, Господе, када дођеш у Царство своје»⁴⁵¹. Ето излаза, браћо, из свакога греха! Ето спасења нашег, свакоме од нас! Сви смо ми под гресима, може бити неисповеђеним. Хитајмо да се исповедимо! Хитајмо да себе ослободимо, да покајањем сатремо ту змију што је у нама, ту троглаву аждају. Грех, смрти, ђаво – то је једна аждаја са три главе. Свака те од њих прождире, кроз грех прождире. Ти ако се не покајеш, ако не почнеш са еванђељским животом, знај: нема ти спаса, нема ти лека, лудило те чека! Лудило које те са земље право одводи у пакао. Трећег пута нема. Или ка Господу Христу у ономе свету, или ка ђаволу који је у паклу. То стоји пред сваким од нас, пред сваким људским бићем.

Страшно је бити човек, браћо, и опасно је бити човек, и величанствено је у исто време бити човек! Дивно је бити човек када се човек ослободи од греха, и кад се реши да ратује против греха, да се бори са грехом, да не допусти да грех овлада њиме. Јер знај, када грех овлађује тобом, то ђаво кроз њега овлађује тобом, то лудило пакла овлађује тобом, то вечне муке иду за тим грехом и хоће да те пригрле занавек.

Данас је Велики Петак, велика победа, велика победа и јединствена победа човека у свима световима. Човека, јер је Господ Христос као Богочовек победио смрт! Он је као Богочовек победио грех за све нас, Он је као Богочовек победио грех за све нас. А Јуда, Јуда је постао и отишао – како се вели у црквеним књигама, и у паклу седи на десном колену Сатани.

Господе, поштеди нас тог ужаса, тог лудила! Знамо, грех је лудило душе! Грех је безумље човечијег бића! Грех је устанак против Бога! Грех је борба против Бога у човечијој души. Грех, грех до греха, грех, сви греси, то је страшна болест. Страшна епидемија греха која се шуња око сваког од нас да, ако је могуће, победи у нама Господа Христа, победи у нама еванђељске силе, еванђељске моћи и зароби нас вечном смрћу и вечном муком!

Благи Господ, Који је ради нас умро и васкрсао, и све нам у Цркви Својој даровао, све Свете Тајне и свете врлине, које су потребне да победимо свакога врага, не једнога, него самог Сатану и све безмерне милионе његове, у свима световима у којима се креће мрачни и црни дух зла и искушења, да све њих сатремо под ноге своје, као паучину покидамо. Јер, ко је с нама? Господ Христос, Богочовек! Ко ће нас раставити од Љубави Његове?⁴⁵² Нико!

Њему, Њему, само Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове! Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме – шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Ево дана који створи Господ!⁴⁵⁴ – тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, сваког човека – ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех бацила нас у загрљај ђаволу, а ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех, смрт, ђаво – ето твораца наших дана, ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти, у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су они радили до Господа Христа? Дизали споменике. Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу. А те споменике дизали људи, људи гресима својим. Пун свет идола, пун свет лажних богова. Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним.

То човек и данас тражи после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове и клања им се. Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска: идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних философа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева, лажних диктатора, лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа – и друкчије не може бити! Друкчије не може бити! Људи дижу стално споменике ђаволу, људи живе стално међу лажним боговима када не верују у Васкрслог Господа Исуса.

Овај свет без Господа Христа – шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница! И у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа.

И ми хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? – Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим⁴⁵⁵. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: «Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом»⁴⁵⁶. Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је хришћанин.

Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник – јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо⁴⁵⁷. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? – Бесмртном животу.

Ти си хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш. Све иде у Вечни Живот с тобом. «Ко је у Христу нова је твар»⁴⁵⁸, вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу, гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, све «старо прође и ново настаде»⁴⁵⁹. Старо прође, прође стари смртни човек, и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо. Осећања и мисли хришћанинове миришу на Небо.

Ништа ново под сунцем осим једнога – осим Господа Христа! То је Једино Ново⁴⁶⁰. И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти – а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека, јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.

Да, у овоме свету само су хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.

Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? – У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех – ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? – Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? – Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? – Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех – шта је урадио са њима? Он им је обећао: «Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови»⁴⁶¹. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева: мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција: да се хоће помоћу ђавола постати бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!

Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас – данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци? Правда злочина, правда покоља! Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.

А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати⁴⁶², да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин – то је историја рода људског. Непрекидан злочин – без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов, рекао је:» Добро које се не учини на добар начин, није добро»⁴⁶³. То је еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.

У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа – Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: «циљ оправдава средства». А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.

А Европа, ево је , стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.

А ми хришћани, ми хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сведочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? – Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1965. године у манастиру Ћелије

…⁴⁶⁵

Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота.

Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша⁴⁶⁶.

Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега.

И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша⁴⁶⁷, узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце!

Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше⁴⁶⁸. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше⁴⁶⁹. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух»⁴⁷⁰, Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: «Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати⁴⁷¹. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим.

После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: «Мир вам»! Тада се обраћа Томи и вели: «Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран». Тома то учини и ускликну: «Господ мој и Бог мој»⁴⁷². Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!

То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: «Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни»⁴⁷³. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност.

Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: «Благо онима који не видеше, и вероваше»⁴⁷⁴. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше.

Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…⁴⁷⁵ То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум «да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу⁴⁷⁶. Он је Истинити Бог и Живот Вечни⁴⁷⁷. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог.

Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу⁴⁷⁸.

А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти.

Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа.

Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: «Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!» Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.

Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове⁴⁷⁹.

Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.

Христос Воскресе! Ваистину воскресе!

1965. године у манастиру Ћелије

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

И све смрти са земље однесе, све наже у бекство, све зиме побегоше са земље, сви греси, сви демони. Победа, једина истинска победа у овоме земаљском свету – победа над смрћу. Нико није јачи од смрти, нико од људи, нико од Анђела, нико од ђавола, само Он – Васкрсли Господ Христос!

Васкрсењем Својим Господ је отворио земаљску гробницу. Ова земља није била ништа друго него огромна гробница људи, леш до леша, мртвац до мртваца, невољник до невољника, зима до зиме, грех до греха. Ето, то је била земља до Васкрсења Господа Христа. Од Васкрсења све се мења. То је највећа револуција у свима световима за које људски ум зна. Све се мења Васкрсењем Господа Христа: човек смртан постаје бесмртан, а земља, поприште зла, греха и смрти, пакао мали, претвара се у Небеско Царство. Где је Бог, Васкрсли Бог ту је и Небеско Царство, ту су све Небеске силе, ту су сва Небеска блага.

Васкрсењем Својим Господ је дигао плочу са гроба нашег, са гробнице ове земаљске, и ми смо први пут угледали пут отворен за нас људе, пут који са земље води у Живот Вечни. А сведоци тога догађаја безбројни су. И ви сте сведоци тога данас. Први сведоци биле су Свете Мироносице, које данас славимо, а са њима, и за њима, Свети Апостоли, безбројни Мученици, Светитељи, Праведници, сви хришћани, милиони и милиони хришћана до данашњег дана. Шта су они, ко су они? Само сведоци Васкрсења Христовог!

Хришћанин си и данас живи сведок тога. Јер, чиме се ти одликујеш од свих других људи, од свих других вера? Чиме се хришћанин одликује од свих земаљских бића? – Ми, ми смо хришћани тиме што верујемо у Христово Васкрсење, у своју бесмртност и Живот Вечни. Човек више није роб смрти, човек више није роб греха, човек више није роб ђавола, човек је ослобођен Господом Христом и греха и смрти и ђавола. То је једина слобода, једина слобода у свима световима за род људски, права слобода, слобода од греха. Слобода од греха значи слободу од смрти, слободу од ђавола, слободу од пакла. Шта хоћеш више, човече, какве тајне хоћеш више?! Гле, пред тобом отворена Небеса, сва блага Небеског Царства твоја су.

Човек – човек се родио тек на дан Васкрсења Христовог. Рађа се и умире… умире. Ради чега се као човек рађа у овоме свету? Зар да умре; да прође само кроз овај земаљски пакао, из муке у муку и да се спусти у гроб? – Не! Бог није зато створио човека. Показао је Господ Христос Васкрсењем Својим: човек је створен за Бесмртност и Живот Вечни. И ми хришћани, ми смо само сведоци тога. До Господа Христа и Његовог Светог Васкрсења ова земља била је мрачна ноћ смрти, била је пуна страшне грозне, отровне зиме, зиме греха, зиме смрти. Ко ће нас загрејати?

Има једна дивна ускршња песма која се пева ових дана, у којој се вели: «Данас Христос као Сунце засја из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као Сунце засја из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег, мрачну зиму греха нашег одагна Господ». Гле, грануло је пролеће за душу људску. Пролеће за душу моју и твоју је Васкрсење, победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом. Ето, то је пролеће за душу људску. А дотле, до Господа Христа и без Господа Христа и без Васкрсења Христовог – цича зима. У њој се смрзава свака душа, леди се и слеђује, дрхти у грозницама страшним и умире непрекидно, а не може да умре, јер је створена бесмртна. Грануло је пролеће душама нашим Васкрсењем Господа Христа!

Сваки грех, гле, то је мала зима. «Када грех сазри рађа смрт»⁴⁸¹. Када ћемо ти и ја осетити то пролеће, када ће гранути пролеће и за мене и за тебе? Јер је Господ васкрсао и тебе ради и мене ради и сваког људског бића ради. Како ћу ја то пролеће унети у своју душу? – Вером у Васкрслог Господа Христа, молитвом, постом и осталим светим врлинама, љубављу, кротошћу, смиреношћу а нарочито Светим Причешћем. Уневши Господа Христа у своју душу ти уносиш Вечно Пролеће. Бежи свака зима греха из тебе. У нама је много тих зима. Гнев – ето зиме греха. Не, сматрај да је гнев мали непријатељ твој. Не, то је вечна зима, ако га ти не исповедиш и покајањем пред Господом не истераш из себе. Или пакост, или злоба, или похота, или среброљубље, или гордост? О, зима до зиме… цича зима.

А кад Господ Васкрсли уђе у твоју душу кроз твоју веру у Њега, онда беже из тебе све зиме греха, онда пролеће узбуја у твојој души, онда кроз молитву, кроз пост, кроз милосрђе, кроз сваку врлину, у твоју душу уливају се непрекидно Васкрсне силе Господа Христа, и твоја душа као природа у пролеће сва се разбуди, сва покрене, сва проклија, сва се расцвета. Још нешто…⁴⁸² Вечно пролеће даје Господ Христос. А то пролеће има своје олује и буре, има своја искушења. Ти онда пресретни све те олује и буре покајањем – покајањем. Ето, то је твој гроб којим ти убијаш сваки грех, сваку смрт, свакога ђавола. Гле, хришћанине, ти си увек јачи од сваког ђавола и од свих ђавола скупа, јер ти је Господ Васкрсли дао сигуран гроб. Покајање гроб који убија сваки грех, а ти убијаш сваку смрт, а кроз грехе убијаш сваког ђавола. То Вечно Пролеће за душу људску донео је Васкрсли Господ васкрснувши из гроба и даровавши нам победу над грехом и смрћу.

Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице – боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: «Распни Га, распни»⁴⁸³. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалени и Марији Јаковљевој⁴⁸⁴, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први ускршњи поздрав, анђелски поздрав: «Христос Васкрсе!» био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест.у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници.

Господе, васкрсни нас и дај нам то Вечно Пролеће радости, које је Васкрсли Господ засијао по душама свих хришћана, а прво Светих Мироносаца. Апостол Павле пише Хришћанима: «Ми смо Христов мирис Богу»⁴⁸⁵, Христов мирис Богу! Из Светога Писма знамо да је грех смрад пред Богом. Како смо ми мирис Христов Богу? Чистићемо се од греха…⁴⁸⁶ Господ Христос Васкрсењем Својим чисти од греха. Дајући нам кроз Свето Причешће и кроз Свето Крштење очишћење од грехова, Он нас испуњује миомиром Бесмртности. Гле, све Христово што је мирише на Бога, то значи мирише на Бесмртност, мирише на Вечну Истину, мирише на Небо. Све што је Христово мирише на Небеса. Еванђеље Христово, чудесни мирис Неба! Што живље и дуже читаш Еванђеље, оно све више и више мирише, као мирисав корен: што га више тареш он све више мирише. Христове речи миришу на Бесмртност и Живот Вечни, јер исијавају Бесмртност и Живот Вечни.

Свети Апостол вели: «Ми хришћани, ми смо Христов мирис Богу». Тај Христов мирис се разлио по овоме свету кроз прву Ускршњу благовест, кроз Васкрсне Свете Мироносице, а за њима и са њима и кроз све Свете Апостоле и све хришћане до данашњега дана. Ми хришћани потискујемо тим небеским мирисом сваки грех, гњев, страст. Свети Јефтимије Велики, духовник, прозорљивац, осетио је смрад од једне блудне помисли коју је један његов брат у манастиру имао тога момента у својој глави. Тога брата пратило је искушење и пристао је да га гони блудна помисао. Овај Светитељ осетио је смрад⁴⁸⁷. Тако, браћо моја, душе наше миришу или смрде. То осећају свети Анђели који су око нас и виде то. Зато сваки грех што је у мојој и твојој души смрди…⁴⁸⁸ Када осетиш грех у себи, смрад, знај да бежи сваки Анђео од тебе. Неки старији грех, грех напокајан који годинама живи у нама, па то је смрад огроман од кога сви Анђели беже. Зато је Господ и дао нама Свете Тајне: дао Свету Тајну Причешћа да нас омиомири, да нас омирише.

У пустињи у којој се подвизавао Свети Варсануфије Велики, у његовој околини и близини било је младих подвижника који, далеко од света, далеко од свештеника, нису се могли причешћивати у храму. И њима је сваке суботе Анђео Божји с Неба доносио Причешће. Вели се у њиховом Житију⁴⁸⁹: кад се Анђео појављивао са небеских висина, мириси се разлегали и разливали по целој земљи…⁴⁹⁰ све то мирише на Небо. Зато је свака права хришћанска душа мироносица, мирише Богом и приноси себе Христу чисту од греха.

Свете Мироносице свих времена, многобројне су. Било их је прво мало, а затим све више и више. Шта су Свете Подвижнице, шта? – Мироносице! Света Мученица Варвара, Света Мученица Ирина, Преподобна Марија Египћанка и све Преподобне Матере, шта су оне? – Мироносице кроз векове и векове, душе које се држе Еванђеља Господа Христа и живи њиме у њему, а на првом месту то су монахиње у подвигу и звању. Мироносице стално чисте душу своју од греха да не засмрди ова душа. Јер, ко стоји на челу свих Мироносица? Ко је то који Мироносицама даје сав небески сјај? – Пресвета Богомајка. Она – Она је врховна и Прва Мироносица. Вели се за Њу у светим молитвама: да нам је Миомир Небески родила, Господа Христа, Благоуханије је створила. Зато Прва Мироносица испред свих њих. И благо оној души која иде за Њом вером у Њеног Васкрслог Сина, Господа Христа, љубављу светом, молитвом, постом и свима осталим светим врлинама.

Душа твоја мирише небом, Васкрслим Господом, Његовим Светим Еванђељем, Његовим светим заповестима. Јер Он се кроз вршење светих заповести усељује у нашу душу. Апостол свети пише: «Нека се Господ Христос вером усели у срца ваша»⁴⁹¹. Он се уселио у наша срца и вером и љубављу и молитвом и постом и свима светим врлинама. Када њих умножавамо у себи ми Васкрсне силе Христове умножавамо у себи. Тада беже из нас све зиме греха, бежи сваки смрад греха, ми се испуњујемо Вечним Пролећем, пролећем које мирише на љубав, на веру, на молитву, на милосрђе и на све свете еванђелске врлине.

Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима:

«Христос воскресе! Ваистину воскресе»!

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Ваистину воскресе и све испуни радошћу, од човека до Архангела и од Ангела до црва. Гле, овај ,свет без Христа, шта је то? – Леш, сав свет, земља леш. Зашто? – Зато што смрт плени све што је на њој, зато што је човек увео смрт на земљу у сва бића и сва се бића претворила у леш, то значи: у пакао. Небо и оно леш, леш до Васкрсења Христова. Смрт леденицама својим слеђује небеса над човеком, над родом људским, над свим нашим земаљским светом и ништи нам прозор у небеске светове. Човек је смрад, твоја је душа смрад. До Спасовог васкрсења, љубичица, дивна љубичица – леш; када из ње Господ извуче дах, она се претвара у мали леш. А ласта, шта је ласта? Мисао човекова, мисао моја и твоја, шта је? – Леш, јер удара у смрт, у зидове смрти и никуда ван њих. Значи, мисао умире, мисао твоја и моја умире, претвара се у леш, у смрад. То чиме ми један другога волимо, чиме осећамо овај свет, шта је то? – Осећања моја и твоја леш. Са свих страна вреба смрт, ледена и страшна и смрзла, све је леш без Спасовог спасења.

А са Његовим Васкрсењем све се мења, сав се свет обнавља, све постаје ново, и земља постаје нова и Небо постаје ново⁴⁹³. Јер гле, Господ сатире смрт, смрт која тако нештедно, тако немилосрдно сатире све што живи на земљи и у свима световима. Мисао све обнавља, даје квасац Васкрсења свакоме бићу и човеку, а кроз човека и земљи. Зато се у Светом Писму, у Светом Еванђељу говори, и Спаситељ је говорио о Новом Небу, и Новој Земљи⁴⁹⁴. Почетак тог другог Неба, те друге Земље…⁴⁹⁵ Тада, тада Он по чудесном човекољубљу Свом и љубави Божанској Својој, у тесто овога света меће квасац бесмрћа, квасац бесмртности, квасац вечности. Дахом Својим, дахом силе Христове све се буди из смрти, не само да се буди из смрти, него стреса са себе окове смрти; не само окове, стреса са себе огромне планине смрти, стреса са себе пакао смрти, пакао греха, јер пакао јесте грех.

А ми хришћани: човек мирише на бесмртност, човек мирише на васкрсење по бесмрћу. Ми хришћани од Васкрсења Христовог, «ми смо, вели Свети Апостол, мирис Христов Богу»⁴⁹⁶, а дотле – смрад. – Христов мирис Богу, вели Свети Апостол, и то на сваком месту, на сваком месту. – Јер ми, вели Свети Апостол, побеђујемо Христовом Истином⁴⁹⁷ – кога и шта? Побеђујемо смрт! највећег непријатеља нашег, таквог непријатеља који човека претвара у смрад и у леш, вечни леш и вечни смрад. – Хвала Богу, вели Свети Апостол, што нам даје свагда победу у Христу Исусу, да јављамо мирис познања Божјег на сваком месту⁴⁹⁸. Даје нам победу сваки дан на сваком месту, значи, са Васкрслим Господом Христом! Ти хришћанине, ти си непобедив! Ти свагда, свагда, увек и у сваком месту можеш победити – шта? Смрт! Побеђуј, уби грех који је у теби, пакост, гордост. Сваки грех је смрт, сваки грех – то је смрт.

И ми побеђујући Господом Христом грех, побеђујемо тај највећи смрад, побеђујемо пакао који је у нама и око нас, и јављамо се као нови људи. Побеђујући грех и смрт, побеђујемо ђавола, тог главног творца греха и смрти. О, тог главног смрдљивца, јер пакао рађа смрад; све што од њега се излива и истиче пуно је смрада. Душа када умире, када грех овлада нама, сва се испуни смрадом. Светитељи Божји осећали су како грешне мисли других људи смрде, како грешне жеље других људи смрде. Свети Јевтимије је пролазио поред келије једнога брата кога је била напала блудна помисао осећајући силан смрад, смрад те блудне помисли. Следећег јутра он је питао брата: «Чиме си се бавио ти у то и то време?» Брат се снебивао и рекао:» Па мучила ме блудна помисао». Мисао грешна, осећање грешно. Шта тек душа у којој су многи греси, која живи у гресима и страстима, какав ли смрад испуњује њу? Зато Свети Апостол вели, да је Господ Христос донео и ту једну потпуну победу, потпуно преображење, потпуно васкрсење, из смрада васкрсао душу људску давши јој силе, васкрсне силе да побеђује грех, који је сваки извор смрада најстрашнијег.

И ми данас прослављамо Свете Мироносице, заиста Свете Жене, заиста мирис Христов Богу. Ако је земља показала Небу мирис Христов, она је показала и данас славећи њих. Славећи Свете Мироносице славимо то чудно познање о коме Свети Апостол говори: да смо ми мирис Христов Богу; познање, познање о Богу који је дошао нама људима кроз Васкрсење Господа Христа. Јер тек онда, тек Васкрсењем, људи су познали ко су и шта су, људи су осетили и осећају да су они бесмртна бића; а оно што је бесмртно, што нема смрти у себи, то мирише на Бога, ту нема смрада греховног, нема смрада смрти, нема смрада ђавољег. У души хришћаниновој, у души препорођеној, све мирише на Христа Бога, све мирише на Бесмртност, све мирише на Вечност; ту нема места за смрт нити смрад, нема места греху и смраду,…⁴⁹⁹ Никаква смрт, ништа смртно не може да иде на нас, јер смртно и смрт улази у нас кроз грех, кроз грешно дело. Господ нас је удостојио те части да ми постанемо мирис Христов Богу, да јављамо мирис познања Христовог⁵⁰⁰ у овоме свету, мирис познања. Да, видите! Кроз мирис се познаје Христос. Каква велика и света тајна!

Господ Христос показао да је Истинити Бог васкрсењем, победио смрт, и смрад смрти уклонио из тела људског. Гле, тело људско васкрсло из мртвих, победивши све смрти, замирисало мирисом Божанства, мирисом који не престаје, мирисом који се муњевито излива из природе Господа Бога и залива све Његове верне. Из Божанске силе муњевито се изливају неисказани мириси, уливају се у свете Арханђеле и Анђеле и они те мирисе шаљу у ниже светове, нама људима. Ми се испуњујемо мирисом онда када се ослободимо од греха, који је извор сваког смрада у нашој души. Боримо се против сваког греха, сваке своје страсти, уништавајући у себи грешне мисли, испуњујемо се мирисом Божанства, мирисом Бесмртности. Када протареш хришћанина, он замирише на Бесмртност. Протареш му душу, протареш му једну мисао, протареш му једно расположење, протареш једно његово добро дело, замирисаће на Бесмртност. …⁵⁰¹ кад учиниш ма које добро дело, кад имаш његову љубав у срцу.

Ми смо хришћани мирис Христов Богу, вели Апостол. А Она (Богородица), Она је Благоуханије, Она је Миомир родила, у дивним молитвама нашим. Она је родила Благоуханије, Мирис – родила Господа Христа. И зато је Она најсавршенији мирис, миомирис Христов у свима световима. Зато се Њој клањају и Херувими и Серафими и ми верници хришћани.

«Ми ум Христов имамо»⁵⁰², вели Свети Апостол Павле. Ум Христов имамо – шта то значи? То значи: наш ум, наш разум испуњујемо Христом, испуњујемо Његовим заповестима, испуњујемо Његовим силама. И Он такав чист, неће грех; Он ће се борити против греха, грешних мисли, неће нечисте мисли. Наше срце исто тако, наше срце неће рђаву жељу, неће прљаву жељу. Душа наша…⁵⁰³

Свето Крштење – то је уствари примање Божанског мириса у себе. Крштењем ми се облачимо у Њега⁵⁰⁴, ми Духом Светим испуњујемо себе, а Он и Они изгоне сваки грех из душе, сваки смрад. Гле, крштени човек, крштено дете – какав мирис Христов пред Богом!

Свето Причешће, шта је то?…⁵⁰⁵ Описује се како су неки младићи живели у некој огромној пустињи, ништа они јели нису, око њих пустиња и неколико палми које је Господ дао да израсту и тиме се хранили. И сваке суботе к њима је долетао и слетао Анђео с Неба, доносио им Свето Причешће, причешћивао их. А оно што се прво осетило у суботу када се Анђео са небеских висина почео појављивати, то је био силан мирис, који је мирисао на цвет најлепше руже, Божански мирис. И ти и ја када се причешћујемо ми примамо тај неугасиви мирис, тај неуништиви мирис Божанства. Биће наше и душа наша испуни се тим мирисом, и он се бори против смрада греховног који је у нама. Свете Тајне, ето Света Тајна Крштења, Света Тајна Причешћа – то су мириси Божји, силе Божје, које чисте наше биће и испуњују га Божанском чистотом, Божанским силама, Божанском благодаћу.

А покајање, шта је то покајање? Покајање је васкрсење душе, васкрсење душе из греха, из свих грехова. Када се ти искрено кајеш, искрено исповедаш своје грехе, гле, ти васкрсаваш из свих гробова својих, побеђујеш све смрти своје и осећаш, кроз цело биће твоје разлива се мирис бесмртности, мирис васкрсења, мирис победе над смрћу, мирис Христов. Тако Свете Тајне, све оне дају човеку чистоту душе, све оне низводе у душу Божанске силе, Божанску благодат, а кроз њу Божански мирис.

А шта тек раде свете врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, кротост, смиреност? Свака од тих светих врлина јесте Божанска сила која очишћује од греха, која побеђује ту главну смрт твоју и испуњује душу Божанским силама. И ти када си у подвигу поста, постиш, очишћујеш душу своју, испуњујеш је Божанским мирисом, потискујући из себе сваки грех, сваку страст, искорењујући из себе све што је нечисто, прљаво, демонско. Свети Оци и велики духовници говоре обично о злосмрадију: зло смрди, чим је зло оно смрди. Говоре о злосмрадију, и о греху као злосмрадију, и о свакој страсти они се гнушају и говоре као о злосмрадију.

Ми хришћани у овоме свету, ако смо чисте душе и чистог ума, ако рђаве мисли не решетају наш ум и грешне жеље не решетају срце, ми смо већ благовесници Христовог Еванђеља у овоме свету, били учени или неучени, свеједно. Тај мирис Христов, о коме говори Свети Апостол Павле, он се неосетно излива из чисте душе хришћанинове, из чисте савести његове, из чистог срца његовог, излива се и људи око њега уче се доброти, уче се љубави, кротости, уче се Вечноме Животу, уче се Бесмртноме Животу. То чини сваки хришћанин јављајући себе, ако је прави хришћанин, а прави је хришћанин ако чисти и очишћује душу своју од сваког греха. Гресима свесним и сталним ти потискујеш…⁵⁰⁶ Када Дух Свети напусти душу, а Он је напусти онда кад душа упорно остаје при греху и неће да се одрекне свога греха, кад Дух Свети напусти душу, душа се претвара у леш, као што се тело претвара у леш када га напусти душа. Ако се душа претвори у леш, напусти је Дух Свети.

И ми хришћани, творећи свете врлине еванђелске: веру, љубав, наду, пост, молитву, ми уствари стално очишћујемо себе, обесмрћујемо себе, омиомирујемо себе, испуњујемо себе Господом Христом, испуњујемо себе Вечношћу. Испуњујемо себе Вечношћу, а то значи: испуњујемо себе силама да можемо победити сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола! То је донео Васкрсли Господ Христос, то нам доносе Свете Мироносице које ми данас прослављамо. Те Свете и славне и бесмртне јунакиње на свима бојиштима земаљским и небеским, непобедиве жене, Свете Жене, пуне тог Христовог мириса познања, где су оне, ту се лије еванђелска благост и светост, еванђелска истина, еванђелска правда. Сваки хришћанин када чисти душу своју од греха, он лије из себе, хтео или не, лије из себе мирис познања Христовог.

Ми људи, нарочито ми хришћани, често не можемо да сагледамо шта нам је Господ Христос све донео Својим Васкрсењем, шта је све донео, Ми не можемо набројати та блага и та богатства. Отворио Небеса, дао сва Небеса човеку: дао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Човече, шта има веће од тога за мене и за тебе у свима световима? Шта нам је Бог више могао дати него то што нам је дао кроз Господа Христа? Ништа! Зато Он Васкрсли, Он Једини Победитељ смрти, Он Једини Истински Човекољубац, нека разлије по душама нашим Своју Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот да бисмо побеђивали сваку смрт у себи, сваки грех, сваког смрдљивог ђавола.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

И ето чуда данашњега Светог Еванђеља. Вода тебе да мења, и свакога. То чудо које је Господ учинио, а које нам казује данашње Свето Еванђеље, чудо исцељења раслабљеног болесника од тридесет осам година узетог, парализованог човека, Господ исцелио речју⁵⁰⁸. Дошао у бању Витезду, где је лежало мноштво болесника, најразноврснијих болесника. Анђео Господњи једном у години слетао је с Неба, узмућивао је воду, и ко би први ушао у воду оздравио би од сваке болести⁵⁰⁹. Ушавши у ту бању Спаситељ приђе човеку, који је од тридесет осам година лежао на одру, и сазнавши да је дуго времена болестан, упита га: «Хоћеш да будеш здрав?» «Да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању када се замути вода; увек неко други пре мене сиђе у воду»⁵¹⁰.

И ево како се вели у једној дивној стихири и молитви: ја на овом одру лежим као гроб; ја знам: овај одар то је мој гроб и ја чекам смрт. Спусти у воду човека и исцели га. У једној другој стихири дивној вели се: Спаситељ одговара човеку болесноме који се вајка: «Немам човека да ме спусти у воду». «Устани, узми одар свој и ходи». И одмах оздрави човек узе одар свој и стаде ходати⁵¹¹.

Господ је по великој милости Својој продужио то велико и славно чудо за све нас, за нас људе данас у двадесетом веку. Како? Па то је Свето Еванђеље, које се чита када се освећује водица. Каква је сила тог Светог Еванђеља, ви сви знате по Светој Водици. Када се освети Водица чита се Свето Еванђеље, та се вода не квари, та вода постаје бесмртна. Чујете људи: вода постаје бесмртна! Душа која је створена бесмртна, и Господ оставио чудо Свете Водице и кроз њега ово данашње Свето Еванђеље да нас упозорава и да нам говори увек: «Гле, онда, у време Господа Христа, за време његовог доласка, постојала је бања Витезда у којој се једанпут годишње, или ређе, или чешће, замућивала вода и по један болесник исцељивао. А Господ дошао у овај свет и основао Цркву, а Црква – вечна Витезда, вечна Витезда. Стално се у њој исцељују људи, не само од болести, него од греха, од смрти, од демонизма. Спасавају се људи од пакла – то је Витезда, то исцељује од смрти, то исцељује од греха, то исцељује од демонизма, од ђаволизма. То је Господ дошао да ствари на земљи – вечну Витезду.

Чули сте данас, како у Делима Апостолским Апостол Петар говори о Енеју, који је осам година боловао такође узет на одру Енеја, и исцелио га Господ Христос: «Устани са одра свог», и одмах устаде Енеја⁵¹². Ко је то? То је онај исти Господ Исус. Када Он, чули сте из данашњег Светог Апостола, васкрсава Тавиту говорећи јој: «Тавита! устани»⁵¹³, као што је Господ рекао Лазару: «Лазаре! изађи напоље из гроба»⁵¹⁴. Шта је то, ко то чини, каква је то сила, ко? Господ Христос Који је постао човек! У томе је тајна све наше вере, сва сила наше вере. Бог је постао човек и у тело човечје сместио све Божанске силе чудотворне и вечне⁵¹⁵. Ето, те силе путују кроз Његову Цркву. Рекао је Господ Својим ученицима: «Ето, ја сам с вама у све дане до свршетка века»⁵¹⁶, у све дане. Зар Он није тај који кроз Апостола Петра васкрсава Тавиту и исцељује Енеја? Да, то је тај исти Господ Који ето кроз Цркву Своју дошао да нас исцели…⁵¹⁷ Цркве Његове свете.

У Српској земљи колико Витезда? Острог – ето једна Витезда; Свети Наум Охридски – ето друга Витезда; Свети Јоаникије Девички – трећа Витезда; Прохор Пчински – четврта, Витезда; (многе) светиње у Српској земљи – све Витезда до Витезда. Све исцељује болесника за болесником. Да, свака Црква Христова, сваки храм Његов то је Витезда: исцељује болести, од свих болести, најстрашније болести, најужасније и најстрашније болести.

Кад се зацари грех он рађа смрт. Шта је страшније од смрти? А ето, ми у гресима живимо. Човече, ти сам себи и спремаш смрт негујући свој грех! Устани против греха! То је твој убица, не варај себе. Један грех не даје мира души, ни тајне радости и сладости. Увек после кашичице меда сручи чашу отрова, чашу смрти у душу. А Господ је дошао у овај свет, Свемилостиви Господ, да нас исцели од смрти исцеливши нас од греха. И ти кад се бориш против свога греха, ти се бориш и хрвеш против свог највећег непријатеља, хрваш се са смрћу, са највећим непријатељем рода људског, и ту ти даје силе и снаге Господ Христос. Да, победивши грех, ти уствари побеђујеш смрт, побеђујеш ђавола, побеђујеш пакао. Немамо изговора ја и ти, немамо изговора ако смо у гресима, немамо изговора ако смо болесни душом. Грех је болест, сваки грех је болест.

Господ хода од срца до срца⁵¹⁸, од мог до твог срца, и шапуће теби и мени и пита: Хоћеш да будеш здрав? Ја нећу на силу да будем твој добротвор. Хоћеш ли да будеш здрав? – Да, Господе, потребно је рећи. Како ћеш то рећи Господу? – Вером, верујући у Њега, покајањем, молитвом, свим тим подизати (се) вапијући Господу: Да, Господе, хоћу исцели ме! А Црква сваки дан слави по неколико Светитеља и сваки од њих тог дана, када се слави, влада нашим душама, влада Црквом Христовом, и ако му се обратиш, гле, он је готов да те исцели. А ти завапи молитвом: Хоћу, Светитељу Божји, исцели ме! Грех твој ће побећи од тебе. Твој одговор је покајање: Хоћу, Господе. Због слабости своје, ето падам често у исти грех. Ти си рекао у Еванђељу своме да опрашташ безброј пута, кад си рекао да се седам пута у току дана опрашта ономе који дође са речима: «Кајем се»⁵¹⁹.

Господ пита кроз свако звоњење звона: Да ли хоћеш да будеш здрав? Црква – то је ратиште, то је бојиште, бојише на коме се бори човек против греха, смрти, ђавола, и спасава себе од њих силом Христовом. Немој никада малаксати, немој рећи: Господ то мени учинити неће. Гле, ти знаш за болесника који тридесет осам година болује и Господ га исцељује. И колико таквих болесника, хиљаде и хиљаде, милиони и милиона до данашњега дана. Шта је велико пред Господом Христом? Вера моја и твоја. То је велико пред Њим. Сетите се у Еванђељу Господа Христа, да се ничему код нас људи није дивио као великој вери⁵²⁰. Великој вери се Господ дивио код човека, јер то је највећа сила која човека спасава од греха, спасава од смрти. Та сила сједињује са Богом, а одваја од ђавола. Црква и дању и ноћу зове мене и тебе: Хоћеш да будеш здрав? Ти одговарај разним еванђељским врлинама: молитвом, бдењем, постом, милосрђем. – Да, Господе, хоћу, исцели ме!

Данашња велика молитва и песма…⁵²¹ душу моју…⁵²² свакодневним гресима и срамним делима, страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога. Да, сваки од нас уствари парализован је, сваки од нас, јер си под гресима. А парализа наших греха, парализа нашег бића остаје, ако ми немамо покајања, ако се не приведемо Господу Христу, једином Исцелитељу, једином Лекару душа и тела наших. Од нас Он ништа не тражи, осим вера нашу, покајање наше: – Хоћу, Господе!

Слаб сам, ето, грех је постао је моја навика. Али, ти се бори против греха. Ако си се навикао на грех, ти се потруди да се навикнеш на чист живот. Мораш да се бориш са собом, да примораваш себе, да мењаш своје навике. Навикао си се на гњев, велиш: Ух, непрекидно се гњевим. То је твоја најстрашнија болест, то је твој одар на коме ти лежиш, а Витезда стоји поред тебе и чека да ти завапиш да хоћеш да се исцелиш. Кад ти Господ благодати Својом да силе да гњев зауставиш у себи и обуздаш, труди се да га искорениш, да навику греха промениш, да је претвориш у навику смирења, и навику кротости, у навику благости, у навику опраштања. Пробај.

Или, захватиле те страшне помисли нечисте, ужасне. Душа твоја је (далеко) од Бога, од Христа, јер нечисте помисли, када се зацарују у души, претварају се у страшна демонска дела, и ти постајеш поданик пакла. Остаје оно што велики духовници, велики Светитељи препоручују: одбацуј сваку нечисту мисао која јуриша на тебе, нечисту жељу одмах избаци, не разговарај с њима, не општи с њима, отерај их молитвом, отерај их уздахом, сузом, плачем, метанијом, читањем, само не дај да се нечисте мисли и жеље задржавају у твоме срцу. Ти ћеш се борити против греха, стећи ћеш навику смирења, кротости, милосрђа. Труди се да сваку еванђељску врлину претвориш у навику. Молитва нек ти постане навика, најмилија навика. Када молитва постане навика, онда ће грех, а нарочито навика на грех, бежати од тебе, раслабљеност ће умрети и неће моћи да се одржи пред силном и моћном еванђељском молитвом.

Или, ти примораваш себе да победиш гордост, охолост, раздражљив си, а то долази од охолости. Гази себе! Увери себе да си гори од свих! Дођи дотле да осуђујеш сваки (свој) грех. Самоосуда је почетак спасења. Док не почнеш да осуђујеш себе ниси ступио на стазу спасења, ниси почео да се спасаваш. Тек када почнеш да осуђујеш себе, а то значи да престанеш да осуђујеш друге, крочио си на стазу спасења. Пази, неће ли се претворити у твоју навику, да осуда постане твоја навика. Осуђуј себе стално, прво себе, па онда друге. Немој друге, најбоље себе. Ако гледаш стално себе, ти ћеш себе осуђивати увек, нећеш имати кад да гледаш туђе грехе и да друге осуђујеш њиховим грехом. Покајање – то је оздрављење. Ако се истински покајеш пред Господом и истински исповедиш своје грехе пред свештеником, онда ето, ти си здрав, душа твоја сва заблистала као сунце! Покајање је Витезда за тебе, покајање очистило душу твоју, исцелио те лекар твој. Од тебе се тражи да станеш пред Господа и погледаш Њега из себе, и себе из Њега погледај. Замисли, Он не само као сунце блиста, него као хиљаде сунаца, а ти, кад Он обасја, ти видиш сву прашину својих грехова….⁵²³

1978. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

У четири речи казана је сва тајна и овога (и онога) света, и сваког човека, и тајна мога бића, и тајна вашег бића. Да није Васкрслог Господа, да није Васкрсења Његовог, да није Васкрслог Господа, не би нас било. Хришћана не би било у свету.

Али, чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: «Ја вас шаљем као овце међу вукове»⁵²⁵. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: «Устани», и он одмах устаде⁵²⁶; и када каже Тавити: «Устани из мртвих», и она уста из мртвих као из сна⁵²⁷. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена – то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет.

Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. «Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша»⁵²⁸. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји – а ко су они, шта су они? – Комарци, смрт, јато силних⁵²⁹.

Само Господ Христос стоји као Победитељ смрти и као Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа Христа, и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, то значи, сви ћемо ми васкрснути! Он је зато и васкрсао да нам дарује Живот Вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу у овоме свету. Све друге победе – то је смејурија. Милиони људи гину – ради чега? Ради чега људи гину данас? Не ради онога ради чега су и створени, не ради Вечнога Живота, него ради земаљских, трулежних, простих, ништавних ствари.

Када људи у безумљу свом забораве на Бога, када људи у безумљу свом гоне Господа Христа, шта бива са тим људима, шта је онда ова земља? Ова земља је онда лудница! Гонити Господа Христа, то најузвишеније Биће у овоме свету, тог највећег Човекољупца, шта је то? То је безумље, лудило! Ми људи, ми претварамо овај свет, ову малу звезду Божију што се Земља зове, претварамо у лудницу. Зато је свака осуда над човеком и човеку. Сви смо ми људи одговорни у овоме свету за смрт у овоме свету, за грехе у овоме свету, за ђаволе у овоме свету. Шта нам остаје ако заратимо са Богом? Увек смо слабији од Њега, увек ћемо страдати ми.

Гле, колико мртвих душа, колико лешева у Српском роду само. Људи одбацују Господа Христа, одбацују Живот Вечни ради чега? Шта им нуди овај свет? А ми стојимо заједно са Апостолом Павлом уз Вечну Истину: Христос васкрсе да и ми васкрснемо⁵³⁰. То је основна истина за нас хришћане. И Православна Црква слави Васкрсење Господа Христа, празник Његов, не један или два дана, већ четрдесет дана, до Спасовдана непрекидно се слави Васкрсење Господа Христа. Не само то, него се Васкрсење Господа Христа слави сваке Недеље – сваке Недеље, браћо, сећамо се Васкрсења Господа Христа. Васкрсење? Оно у нашој души не престаје. Сила Господа Христа излива се на нас, кроз Његово Свето Васкрсење, кроз ту бескрајну радост.

Чули сте данас из посланице Светог Јована Богослова, шта он вели за Господа Христа: «Оно што руке наше опипаше, оно што очи наше видеше, што уши наше чуше, Вечни Живот то вам ми јављамо, браћо»⁵³¹. То вам јављамо, Господа Христа Који даје Вечни Живот. А ми смо Га рукама својим, као Његови ученици, опипали. Хришћанство гоњено скоро две хиљаде година створено је јаче од свих земаљских сила. Проћи ће многа мора и буре, али Црква Христова стоји и неће да пропадне. Пропадаће људи, али Црква неће! Свети Јован Богослов, човек који је свим бићем својим сведочио и сведочи, и свим убеђењем својим о томе, да је Богочовек Христос, Свети Јован вели: Ако хоћете да имате Вечни Живот, ви имајте веру у Господа Христа, у Његово Васкрсење, верујте Његовим делима⁵³².

Погледајте Апостола Петра како васкрсава људе, чини чудеса. Овце претварају вукове у овце и у јагањце. Свети Василије Острошки чини чудеса и данас, Свети Прохор Пчињски, и сви безбројни Светитељи Српски. Од кад то бива? – Од Васкрсења Господа Христа, од Празника који се празнује четрдесет дана, и недељема током године. То је оно што нас хришћане држи у овоме свету. Ми се смејемо гонитељима на нас, ми се смрти не бојимо, ми деца Васкрслог Господа, јер нам Он даје силе и снаге да победимо све оно што нас одваја од Бога, што нас одваја од Његове Правде, Његове Истине, Његове Доброте.

Нека би Благи Господ Васкрсли, преко Својих Ученика, преко Светог Јована, преко Пресвете Богородице и свих Светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Христа, у васкрсење наше, да смо ми вечна бића, и да је наш посао у овоме свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу над смрћу сваки од нас доживљава када живи еванђелски, када се труди да вером у Господа Христа, да љубављу и молитвом испуни свој живот. А све то усечено дубоко у нашу душу води нас у Живот Вечни.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1965. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Гле какве необичне сведоке о Свом Васкрсењу изводи (Господ) пред нас, пред лице рода људскога. Кога? Блуднице!… – Ево жене Самарјанке, шест мужева променила, и њу Господ начинио Апостолом и сведоком Своје Божанске силе, Свога Васкрсења.

Чули сте данас Свето Еванђеље. Спаситељ уморан од пута долази на студенац, жена Самарјанка долази по воду⁵³⁴. Међу њима се развија разговор божанствен и чудан. Спаситељ жени Самарјанки открива тајну Свога доласка у свет, тајну Живе Воде⁵³⁵. Око нас људи све мртво. Зачудила се жена Самарјанка: «Каква је то вода? Дај ми те воде, Господе, да више не жедним, да више не долазим на овај студенац.»⁵³⁶ «Ја ти говорим о води Вечнога Живота, води живој… која тече у Живот Вечни». И Он је с правом рекао: «Ко је жедан нека дође к мени и пије, и из његовог ће тела потећи реке воде живе» и однети га у Живот Вечни.»⁵³⁷

Под водом живом Господ је разумео Духа Светога⁵³⁸. И кад је њиме напојио свет, кад је Дух Свети сишао на Свете Апостоле, тада су људи почели заиста да пију воду живу, воду која лечи од смрти, воду која одгони сваку смрт, воду која даје Бесмртност и Живот Вечни.

Осетила је жена Самарјанка да пред собом има Пророка, и узбуђена и збуњена она одговори на Његове речи: «Знам, то што ти говориш нама ће објавити Месија, Спаситељ, који треба да дође у овај свет»⁵³⁹. И Спаситељ онда одговара: Ја сам Који говорим с тобом»⁵⁴⁰. Пазите браћо, жени блудници казује Господ тајну Своје Личности. Никоме до сада није тако објавио и казао Себе: Ја сам Који Говорим с тобом». Какво тврђење и необично и страшно! Самарјанка је осетила да се нешто велико збива са њом и у њој. Потрчала је у град да јави људима ту вест: «Ево човека који ми каза све што сам учинила.»⁵⁴¹ Да није то Христос, да није то Спаситељ, да није дошао у овај свет Он? И кад они наилазе и кад дођоше, осетише и сами Кога имају пред собом. И молише да остане два дана са њима. И остаде два дана у разговору и беседи са њима. И кад сврши беседе са њима, они рекоше Самарјанки: «Не само због твоје беседе ми верујемо сада у Њега да је Он заиста Спаситељ света, него сами чусмо и познасмо да Он јесте Спаситељ света.»⁵⁴²

Тиме је почело Еванђеље жене Самарјанке. Шта се дешава са њом? Жена блудница… Она, она је запамтила ове чудне речи Спаситељеве, почела да Га прати, поверовала у Њега, оставила све и постала Апостолом, почела путовати по свету и проповедати Христа као Јединог Бога и Спаситеља света. Не само она, и пет сестара својих она је обратила Христу. Све су постале исповедници, све постале Апостоли. И њена два сина, Виктор и Јосија, ето нових Апостола, нових Мученика за Христа⁵⁴³. А она, бивша блудница на челу свију њих!

Шта Господ ради, шта то ради са људима дошавши у овај свет? Он царинике, Он највеће грешнике претвара у Апостоле. Каква је то сила, шта је то? Ко је то? Ко је Исус из Назарета? Гле, рибари галилејски постали мудрији од свих философа и мудраца.свих светова. Ко им даје ту силу? Шта се то збива са родом људским? Ко је то ушао међу нас? Ко то тако изгони на бујице⁵⁴⁴ све демоне и ђаволе из људскога света, из људске душе, из људскога срца? Шта се то збива и с тобом, и са мном, и са сваким људским бићем?

Гле, Христос је ту међу нама. Бог постао човек и, ето, даје нам Божанске силе. Васкрсли из мртвих, победио смрт, послао Духа Светога, ту небеску Божанску силу⁵⁴⁵ која препорађа људе, преображава их из највећих грешника у највеће праведнике, од блудника прави Апостоле, од простих рибара прави највеће Философе. Од свакога грешника који се каје прави праведника, од деце ствара Мученике’, од нејаких жена ствара Исповеднике. Заиста се нешто ново збива са нашим земаљским светом. Заиста, нико није тако страшну револуцију створио у роду људском као Господ Христос. Људи говоре о револуцијама, хвале се покољима, хвале се Џингискани, Тамерлани, Хитлери, убице рода људског!

Гле, чудесни Благи Господ Христос донео све Божанске силе, донео на дар човеку Живот Вечни, донео Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Добро Вечно, све Божанско спустио на земљу, снео међу нас људе и све нам то даје забадава. Васкрсли Христос умртви смрт и дарова Живот Вечни роду људскоме!⁵⁴⁶ То је рефрен, то је припев свих богослужења, свих молитава ових великих Светих Дана, јер Ускрс траје четрдесет дана. И данас та сила није бајка, није измишљотина, није песма, није сан. Ево сведока. Ево жене Самарјанке, бивше блуднице коју је сила Христова преобразила у Апостола, у Светитељку, у Мученицу. Ко је то највећег гонитеља Христове Цркве, славног и ученог Савла младића у Павла преобразио? Ко? Та Божанска сила Господа Христа, Васкрслог Господа, Који влада и небом и земљом, влада људском душом и очишћује људску душу од свакога греха, од свакога зла и од сваке смрти и од свакога ђавола. Ко то може у свету људском учинити, ко подарити човеку, ко роду људском? О, нека умукну такозвани научници, философи, војсковође, цареви, краљеви, и моћници, и силници, насилници, тирани овога света! Шта нам дају – шта? шта?! На златном тањиру отров смрти, место Раја – пакао.

Гле, Благи Господ кротко хода између грешних људи, хода по овој земаљској болници, сав је свет овај за Њега болница. Сви су људи пред њим болесници, јер сваки који грех чини болује од греха, болесник је греха. Авај, не само да је болесник греха, него болесник смртни, болује на смрт! Сваки човек умире. А Он, Господ, даје Бесмртност и Живот Вечни. Ето, браћо, то је та сила која држи Хришћанство и данас, и држи до Страшнога Суда. То је та сила која побеђује све насилнике и гонитеље Христа у овоме свету. То је та сила која је слабо женско биће, каква је била Самарјанка, грешница и блудница, понела у овај свет вером у Господа Христа и она, осећајући себе бесмртном и вечном по дару Христовом, неустрашива је била пред царевима овога света, пред гонитељима овога света. На смрт гледала је као на сан, као на паучину, јер њен је Живот Вечни. Осетила је она истину Христових речи: «Који верују у мене имају Живот Вечни»⁵⁴⁷. Осетила је истину Христових речи: «Који верују у мене неће умрети никада»⁵⁴⁸.

Имаш веру, гле, ти си јачи од смрти, јер си јачи од греха. А кад си јачи од смрти и од греха, јачи си од свакога ђавола, који је једини творац греха и смрти. Такав је Господ Христос васкрсава из греха, а грех је духовна смрт. Ти осећаш себе бесмртним, ти осећаш да си вечно биће и на људе гледаш као на бесмртну браћу у овоме свету. Ти на њих гледаш као на своју браћу са којом ти живиш у овоме свету. Како им онда можеш чинити зло? Твоја вечна браћа, сваки човек твој вечни сабрат. Сви ми идемо у онај свет да би тамо наследили Живот Вечни. И овоме свету живимо као бесмртници, живимо Господом Христом, Који је победио смрт и излио у срца наша васкрслу Божанску силу која васкрсава из сваке духовне смрти, свакога греха. Тако је Он поколења и поколења рода људског привлачио Себи том Божанском силом, Васкрсењем Својим, тиме што је Он вечно жив. Кроз сваког Светитеља Себе јавља у свету, кроз сваког хришћанина. Сваки Светитељ је сведок Христов.

Ето, данас Света Црква слави после Ускрса месец дана, слави Свету Фотину – то је жена Самарјанка. Фотина се звала. Слави бившу покајану и преображену блудницу, блудницу преображену у Апостола и у Мученицу. Њено Житије чудесно и дивно⁵⁴⁹, поновљено Христово Еванђеље за нас, свакога од нас.

У време цара Нерона, године шездесет шесте, настаде велико гоњење на хришћане. Пошто под царем Нероном мученички пострадаше Првоврховни Апостоли Петар и Павле, гонитељи са великом ревношћу стадоше трагати за ученицима ових Светих Апостола и убијати их. Тада ова Света Фотина, жена Самарјанка, са сином својим Јосијом, налазаше се у граду Картагени у Африци, и веома смело проповедаше Еванђеље Господа Христа. А старији син Виктор беше тада у рату против Арапа, који беху заратили на Римљане. И показа велику храброст и однесе победу над Арапима, због чега га цар Нерон произведе за врховног војсковођу. Но не знајући да је Виктор хришћанин, цар га посла у Аталију у Малој Азији, са наређењем да гони хришћане. Кад за то чу кнез Севастијан, рече Виктору: «Војводо, ја засигурно знам да си ти хришћанин и да су твоја мајка и твој брат Јосија такође хришћани, пошто су били пратиоци погубљеног Апостола Петра и Павла». Виктор одговори: «Ја ћу чинити вољу Небеског и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане нећу ни да чујем». Кнез на то рече: «Ја ти, брате, као прави пријатељ саветујем оно што је корисно по тебе. Хтеднеш ли да судиш хришћанима и да их мучиш, знај да ћеш угодити цару и добићеш имовину хришћана. Пиши својој мајци и своме брату да тако слободно не уче Јелине незнабошце да се одричу своје отачке вере, да не би теби претила опасност због њих. А потајно будите хришћани до миле воље». Тада Виктор овако одговори: «Не, не дао Бог да учиним то што ми ти саветујеш: да гоним хришћане еда би се дочепао њихове имовине, или да саветујем мајци и брату да не проповедају Христово Еванђеље и да не проповедају да је Он Бог. Не, никада! Штавише, ја сам бићу проповедник Божанства Христовог, као што су и они». На то кнез рече: «Ја ти саветујем оно што је корисно за тебе, а ти размисли шта ћеш чинити». Рекавши то кнез истога тренутка ослепе и од страховитих болова у очима паде на земљу не дајући гласа од себе. Тада га присутни узеше и однеше у постељу. И он остаде у постељи три дана, не проговоривши ни речи. Тек четвртога дана он стаде громко викати да је хришћански Бог Једини Бог. Виктор дође код њега и упита га: «Откуда таква брза промена код тебе»? Он одговори: «Христос ме зове, преслатки Викторе». Тада га Виктор упути у истине (хришћанске) вере. И кнез би крштен, а када је излазио из Свете Купељи, из крстионице, онда му се очи отворише и он прослави Бога. А гомила Јелина, који видеше то чудо, уплашише се да се и њима нешто слично не деси, и отидоше к Виктору те се и они крстише.

После тога дође до Неронових ушију глас да врховни војсковођа Аталије Виктор и кнез Аталије Севастијан проповедају науку Апостола Петра и Павла и многе Јелине приводе вери у Христа, и да мајка војсковођина, Фотина, са сином својим Јосијом, ради то исто у Картагени. То силно наљути Нерона и он одмах посла војнике да по Аталији похватају све хришћане, и људе и жене и да их доведу пред њега. А овима се јави Господ Христос говорећи: «Ходите к мени сви који сте уморни и оптерећени, ја ћу вас одморити⁵⁵⁰. Не бојте се, ја сам с вама и Нерон ће бити побеђен заједно са својим сарадницима.» А јави се Господ и Виктору и рече му: «Од данас ће ти име бити Фотин. (Фотин значи онај који зрачи небеском светлошћу, зрачи Христовом Светлошћу. Отприлике на српском Фотин значи Светозар). Јер си многе просветлио и привео мени вером. Севастијана покренуо на мучеништво и блажен је остао до краја». Рекавши то Господ изиђе на Небо.

А би и Светој Фотини откривено од Бога оно што је имало да се догоди. Она је са много хришћана отпутовала из Картагене, допутовала у Рим, и стаде проповедати Христа. И узбуни се сав град говорећи: «Ко је ово што допутова овде са толико људи? Ко је ово што тако смело проповеда Христа». Уто војници доведоше у Рим Светитељкиног сина Фотина, односно Виктора, и кнеза Севастијана. А Света Фотина, пре тога изађе пред цара Нерона са сином Јосијом и хришћанима. Гледајући их цар Нерон упита: «Због чега сте дошли к нама?» – Светитељка одговори: «Да те научимо вери у Христа». Тада присутни великаши саопштише цару да су доведени кнез Севастијан и војвода Виктор, који су се одрекли богова. Цар нареди да их уведу. И кад они изађоше пред цара, он их упита: «Шта то чујем о вама?» Свети одговорише: «То што си чуо о нама, царе, истина је». А цар, гледајући крвнички, рече им: «Одреците се Христа или ћете љутом смрћу бити уморени». А Светитељи подигавши очи к небу одговорише: «Не допусти, Христе Царе, да се одвојимо од вере и љубави Твоје». Затим цар упита Свете: «Како се зовете?» Света Фотина одговори: «Ја, прва сестра, зовем се Фотина. Тако ме је назвао Исус Христос, Бог мој. Друга моја сестра зове се Анатолија, трећа Фота, четврта Фотида, пета Параскева, а шеста Киријакија. А синови моји први се зове Виктор, коме је Господ мој Исус Христос променио име и назвао га Фотин, а други који је са мном зове се Јосија.» Тада цар Нерон упита: «И ви сте сви сагласни да останете да умрете за Назарећанина?» Светитељка одговори: «Сви ћемо ми из љубави према Њему умрети, радујући се и веселећи се». Тад нареди цар да им чекићима размрскају зглобове на прстима руку. И одмах се донесе наковањ, Светитељи метнуше на њега руке и слуге стадоше да ударају чекићима по њима, и удараху их непрестано од девет до дванаест сати., И три пута се слуге изменише лупајући чекићима по рукама Светих, али Светитељи не осећаху уопште никакве болове, нити им се руке размрскаше. Цар се збуни и нареди да се Светима одсеку руке. Слуге им одмах свезаше руке, положише их на наковањ и седам пута удараше сабљама по рукама, али их не могаше одсећи, већ сами клонуше и попадаше као мртви. А Света Фотина, видећи да их благодат Божја сачува неповређене, радујући се говораше: «Господ је помоћник мој и не бојим се, шта ће ми учинити човек»⁵⁵¹. Цар беше у недоумици и стаде размишљати на који начин и каквим средствима да победи ове Светитеље. И нареди да мушкарце вргну у најмрачнију тамницу, а Свету Фотину и њене сестре да одведу у златно одељење његове палате и да тамо наместе седам златних постеља и седам златних столица и астал, и да се поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине и златни накити и појаси. Затим нареди цар да жена његова Домина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима. А Света Фотина угледавши Домину рече јој: «Радуј се, невесто Христова». А Домина јој рече: «Радуј се и ти, госпођо моја Фотина, буктињо Христова». Чувши из уста Домине име Христово, Света Фотина се обрадова у Господу и загрливши Домину пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња и све их крсти, и Домини промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда Света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и златни накити и појаси што беху златом везени. Када за то сазнаде цар Нерон силно се разјари и нареди да се седам дана загрева огромна пећ и у њу убаци Света Фотина и сви они што су с њом, и људи и жене. То би учињено, и Светитељи осташе у ужареној пећи три дана. Тада мучитељ мислећи да су изгорели, нареди да се отвори пећ и остаци костију изгорелих Светитеља баце у реку. А када отворише пећ они обретоше, о чуда! све Свете здраве и неповређене и видеше да их се ватра коснула није. Када ово необично чудо видеше и чуше житељи Рима, удивише се и многи славише Бога. А цар Нерон, будући потпуно неразуман, нареди да се Светим Мученицима да смртоносни отров. И би позван мађионичар Лампадије да спреми отров. Света Фотина прва узе отров и рече мађионичару: «Не би уопште требало да из твојих руку узмемо отров и пијемо пошто си нечист, али да би ти, о царе, и мађионичар који је спремио овај отров, познали силу Христа Бога мог, ја ћу прва попити отров у име Исуса мог, а после мене попиће отров и остали сви што су са мном». И сви испише отров, али он ниједном не нашкоди. Видевши то, мађионичар се запрепасти. Затим, посматрајући Свету Фотину, рече јој: «Имам други отров много јачи од овог који пописте, и ако ви и њега попијете и он вам не нашкоди, онда ћу и ја поверовати у Христа вашег». Када сви испише тај отров и никоме се од њега не деси никакво зло, тада мађионичар дохвати своје мађионичарске књиге и баци их у огањ, и верова у Христа и крсти се, и доби име Теоклит. Цар нареди да Теоклита одмах издвоје од осталих Мученика, да га изведу ван града и мачем му одсеку главу. И тако пре других Мученика пострада незаборавни Теоклит и доби од Господа бесмртни венац.

А осталим Светим Мученицима и Светој Великомученици Фотини нареди цар да се пресеку жиле. Када то би учињено, Светитељи се ругаху цару и његовим боговима. Тада он неваљалац нареди да Света Фотина и остали с њом пију растопљено олово, врело олово и сумпор, и да им се то и у уши налије. Али, и то није могло нашкодити Светитељима. И они рекоше: «Благодаримо ти, Господе Боже наш, што си нам помоћу олова срца росом оросио, јер су нам била гладна и жедна». Тада цар Нерон, зачуђен и пренеражен, нареди да Светитеље обесе, па да их муче и стружу цело тело и буктињама пале. Али, Светитељи се мољаху и Божјом благодаћу показаше да су јачи од ових мучења. Бесан Нерон нареди да се помеша…⁵⁵² и најјачи оцат, и то Мученицима да да пију. Попивши то, Свети говораху: «Оцат овај твој, о царе, слађи нам је од меда». Бесан због тога тиранин нареди да се Светитељима ископају очи и да их онда баце у мрачну тамницу пуну змија и шкорпија. И гле чуда! Све змије и шкорпије поцркаше, а тај моћни смрад се претвори у мирис и тамничка тама у најблиставију светлост.

Тада се Христос јави Светима и рече им: «Мир вам!». Ухвативши Свету Фотину за руку, рече јој: Ја сам стално са вама, не бојте се, него се непрестано радујте». И док Господ говораше са очију њихових спаде као крљушт и сви прогледаше и угледавши Господа поклонише Му се. А Господ, благосиљајући их, рече им: «Будите храбри и јаки», и изиђе на Небо. Безбожни Нерон остави Свете Мученике у тамници три године да би тако у тешким мукама скончали живот горком смрћу.

После три године, посла цар да му из тамнице доведу једног његовог дворјанина, кога он тамо беше затворио. Када послани војници дођоше у тамницу, видеше Свете Мученике здраве и крепке и радосне, и да ослепели Галилејци опет виде и да су здрави, и да им тамница блиста од светлости, и да дивно мирише, и да се претворила у дом Божји, у који се стичу Јелини, слушају проповед Мученика о Христу, и верују у Њега. Чувши то цар се запрепасти и посла слуге да му доведу Мученике. Кад их доведоше, он им рече: «Не издадосмо ли вам царску заповест да не проповедате Христа у овоме граду? Како онда налазећи се у тамници, ви проповедате Христа. Знајте да ћу вас због тога подвргнути многим и великим мукама». А Свети му одговорише: «Чини што хоћеш, јер ми нећемо престати да проповедамо Христа, Који је Истинити Бог и Творац свега». Разјарени цар Нерон нареди да их распну стрмоглавце и да им три дана бију тела жилама, све док им се кости не пораспадају. Пошто то би учињено, цар нареди да остану на крстовима још четири дана. А када петога дана дођоше мучитељи да виде да ли су Мученици живи, видеше их на крстовима и тог тренутка сви ослепеше. У то Анђео Господњи сиђе с неба и скиде Светитеље с крстова, и поздравивши их остави их здраве. Света Фотина за слепе мучитеље помоли се Богу и они од тад прогледаше. Због тога повероваше у Христа. Кад за то чу цар Нерон, ухвати га бес и он нареди да Светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, Светитељка је псалмопојала говорећи: «Господе, искушао си ме и познао си ме»⁵⁵³. Пошто је одраше живу, бацише је у бунар. А Светом Севастијану и Јосији и Фотину одсекоше цео труп, па их онда затворише у једно старо купатило. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да им одрежу жиле. Када џелати хтедоше да вежу Свету Фотиду, четврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скидоше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости, али га то још више наљути, те он звероподобни измисли за Свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Нареди да у његовој башти савију врхове два висока дрвета и да на њих вежу Свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, Света Фотида би рашчеречена на две половине и душу своју преда у руке Божје. Потом нареди цар да свим Светим Мученицима одсеку главе. Свету Фотину да изваде из сувог бунара и да је вргну у тамницу. Њу веома ожалости што остаде сама и не увенча се заједно са осталим Светима. А због тога она мољаше Бога за то. Због тога Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком чеснога крста, испунивши је радошћу, учини је потпуно здравом. Пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове.

Ето, а у календару⁵⁵⁴ само стоји: «Света мученица Фотина». А иза тих неколико речи, иза имена, ево какво страдање за Господа Христа, каква слава, каква сила, каква моћ! Побеђена је смрт то осећаш из Свете Фотине и сваког Мученика Христовог.

Ми владамо Животом Вечним, владамо Бесмртношћу. Човече хришћанине – бесмртан си! Ти си већ у ономе свету иако телом живиш у овоме свету. Смрт је за тебе умртвљена. Ми празнујемо умртвљење смрти верујући у Васкрсење Господа Христа и славећи Њега Васкрслог. 6н, Васкрсли Господ, кроз сваког Светитеља казује нам Своје чудесно Еванђеље Бесмртности. Кроз сваког правог хришћанина тврди нам да је човек вечан, да је човек створен за вечност, за бесмртност. Да је човек створен да из овог света пређе у онај свет душом у тренутку телесне смрти, а у дан Страшнога Суда и телесно ће васкрснути и спојити се са душом и наследити вечно Царство Небеско.

Ми хришћани данас, када се Хришћанство гони, као некад у време Нерона, имамо безброј примера за собом, безброј победника смрти, безброј правих јунака, истинских јунака бесмртника. Јер само је бесмртник истински јунак. Сваки такозвани јунак кога смрт уништи, браћо моја, није јунак. Ми хришћани знамо за једну истинску победу на овој планети што се Земља зове, на овој Пепељуги у којој се људи даве у муљу сласти и у пепелу страсти, ми знамо само за једну победу, истинску победу, победу над смрћу коју је однео Господ Христос васкрснувши из мртвих и даровавши нам Живот Вечни. Он, Једини Победник, и ми за Њим исто тако непобедиви победници, победници греха, смрти и ђавола.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1967. године у манастиру Ћелије

Господ воскресе! Ваистину воскресе!

Ево два жива сведока да је заиста Господ васкрсао. Самарјанка, жена, уствари блудница, пет мужева имала и постала Светитељка, постала Апостол⁵⁵⁶. Која је . то сила подигла њу пакла блуда и начинила је Светитељком? Која је то сила данашњег Светитеља Пахомија Великог, Христовог војника начинила Великим и Светим Подвижником, великим чудотворним Светитељем Божјим, који ето, 1537 година покреће срца људска, и влада с Неба многим душама људским да га призивају? Која је то сила преобразила толике разбојнике, толике покварењаке, толике слабиће, да су они постали праведници, постали Христови следбеници? Која? Само Васкрсење Господа Христа! Само сила Васкрслога Господа, јер да Господ није васкрсао ни вас данас овде не би било.

Ко би знао за Исуса из Назарета, за неуког учитеља, учитеља који није прошао никакву школу, а око Њега је било пуно врло учених фарисеја и садукеја? Не би се знало за име Исуса из Назарета, да Господ није створио највећу револуцију у свима световима нашим људским, човечанским световима. Нама, живим лешевима, Он је удахнуо Живот Вечни. У томе је Његова сила, у томе је Он изузетан, у томе је Он Један Једини у овоме свету – победио смрт. Само зато ми верујемо у Њега! Победио је смрт и даровао нам Живот Вечни. Ко то може дати човеку, ко то може дати роду људском? Он, васкрснувши из мртвих, постао је вечно жив, основао вечно живу Цркву Своју, и с Неба и са земље управља милионима милиона душа људских. Не само да кроз тмине страдања земаљских, и мука земаљских води и проводи Своје следбенике, него кроз пакао смрти проводи сваког свог следбеника и васкрсава га из свих смрти. Ето, у томе је изузетна величина Господа Христа! У томе је оно што нико од људи нама дати не може.

IIIта су Светитељи, шта су хришћани? Сваки је хришћанин, браћо моја и сестре, поновљено Васкрсење Господа Христа. Поновљено Васкрсење, то значи: поновљена победа над смрћу, поновљена победа над грехом, поновљена победа над ђаволом. То је оно што је Господ дао нама људима. Ми се Европљани хвалимо, полудесмо од хвале, од гордости, да смо велики проналазачи. Ето, проналазимо авионе, лете по васиони. Бедници! А ко је пронашао смрт, ако не човек! Смрт на земљи нису нашли тигрови, ни шакали ни зверови, него човек, човек, човек! И човек је увео смрт у овај свет земаљски. То је најкобнији, и најстрашнији, и најзначајнији проналазак у роду људскоме, на земљи овој. Ко је пронашао грех? Не шакали опет, не зверови, него човек! А шта је страшније од греха? Ко је у овај свет, за руку, увео ђавола у овај земаљски свет – ко? Човек, човек, не зверови!

Еј, човече! Па ти си убица, ти си смрт расејао по целој овој Божјој планети, и ти се хвалиш својом културом и цивилизацијом. Беда! Пакао! Твоја култура и цивилизација враћа опет смрт и грех, и враћа ђавола у овај свет европски, који је Господ очистио Васкрсењем Својим. Шта је европска култура данас ако не враћање свакоме злу, кроз безбројна луда уживања европска, која Европа тако лудачки шири по целоме свету, кроз биоскопе, кроз лажне школе, кроз лажне теорије, кроз лажна учења, кроз лажна, ох, кроз лажна и лажна и увек лалша учења и умовања по човеку.

И ето, сад се овај свет тресе као у некој страшној грозници. Свих пет континената! Европа, Европа је вратила у овај свет, земаљски свет, све страхоте пакла, греха, смрти и ђавола. Зашто? Откуда то? Зато што Европа хоће без Христа да живи, хоће без Бога, хоће школу без Бога, хоће трговину без Бога, хоће уметност без Бога, хоће све од врха до дна без Бога, и ето, то је живот без Христа! Што се чудите? Никакво чудо то није! Није чудо што Европа претвара свих пет континената у кланицу. У кланицу! Никада на овој планети Божјој није било беднијег типа човека од европског човека, који клања пред лажним божанствима непрекидно. Биоскопи – страшна, лажна божанства; позоришта – порнографија; литература – безумље! То је храна деце наше, то је храна свих Европљана, то је храна свих пет континената земаљских.

И ми се чудимо откуда недаће, откуда несреће. Сами смо их, за руке, увели у овај свет. Као што су некад Адам и Ева ђавола, и грех, и смрт, увели у овај свет, тако данас Европа, кроз своју културу и цивилизацију, уништава човека, уништава његову вечност, уништава његову вредност, уништава оно ради чега човек треба да живи и има право да живи.

Шта је Господ дао човеку? Шта је Бог, Који је постао човек, дао роду људскоме, и зашто је Бог постао човек, а није постао птица, није постао славуј? За Господа Христа је далеко дивније, блаженије, да је постао славуј, да је постао цвет. Али Он је постао човек. Зашто? Зато што је човек и био најгоре биће у свима световима. Сад треба човека спасавати, тог проналазака греха, смрти и ђавола. Зато је Бог постао човек, да освести човека, да му отвори очи, да му каже: Гле, ја сам тебе створио за Бесмртност и Живот Вечни, а ти си увео смрт у своју душу, смрт у овај свет. Ти си ђавола увео у свет, а ја сам овај свет створио као Рај. И ти си га претворио у пакао, човече! Ето, ја Бог, постајем човек, да овај свет претворим у Рај, да поново теби дам Живот Вечни, да поново теби дам Истину Вечну, да отворим Царство Небеско за тебе. Зато је Бог постао човек.

И зато, све што је Господ учинио, учинио је да нам то све да. Постао је човек, да човеку врати бесмртност, да смрт истера из њега. Само Бог може истерати смрт из човека. Само Бог може васкрснути човека из мртвих. Само Бог може даровати човеку Живот Вечни, зато што Он једини има Живот Вечни, нико други. Ко је јачи од ђавола, да би могао да га истера из овога света, а ђавола је човек увео у овај свет?! Опет, само Господ! Он је постао човек да (ђавола) истера из душе наше, истера из нашег света и пакао земаљски претвори поново у Рај небески. Зато је Господ постао човек.

И ми људи имамо право да се после Његове победе над смрћу, над ђаволом, дичимо тиме што је Господ удостојио нас, да ради нас грешних и бедних, нас проналазача смрти, ђавола и греха, постане човек, и спасе нас од наших најстрашнијих проналазика, од ђавола, греха и смрти. Нема човек разлога да се похвали, ничим да се хвали у овоме свету, осим Господом Христом⁵⁵⁷. Што је култура да би се њоме хвалио, кад те сваљује у смрт, кад те не ослобађа смрти, греха и ђавола, кад ти одузима Живот Вечни? Хајд’, све то одбаци као трице.

Чули сте данас у Еванђељу да Господ вели: Ако човек, који хоће да иде за мном, ако не мрзи ни оца, ни матер, ни браћу, ни сестре, ни децу, ни жену, и не саму душу своју, не може бити мој ученик»⁵⁵⁸. Ко сме да тражи то од тебе и до мене? Да мрзим не саму душу своју, да мрзим на оца, на мајку, на сестре, на браћу, на све, еда бих могао ићи за Исусом? Шта је то што теби и мени нуди и даје? То, браћо моја, нуди и даје: Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, даје нам Небеско Царство – даје Бесмртност човеку. Ето, даје Бога Васкрслог у човеку, Који га брани од свакога зла, од свакога греха, од сваке смрти.

Зато Господ има право да тражи од тебе и од мене да мрзимо душу своју. Шта ће ми душа, ако је без Христа? Шта ће и теби, брате и сестро, душа, ако је без Христа? Шта је твоја душа? Сам пакао. Пакао страшних греха, ако у њој нема Бога. Зато с правом тражи од тебе и од мене, да мрзимо душу своју, душу, ако у њој нема Христа. Нико није рекао тежу и страшнију реч од ове. Нико није тражио од човека ништа страшније, него што је Господ учинио тражећи то од тебе и од мене, али Он боље зна шта је душа човекова, него ја и ти. Он ју је створио, Он ју је створио да она смести целога Бога, да живи целом Правдом Божијом, Вечном Правдом, Вечном Истином Божијом.

И зато и Господ вели да човек, ако нема у његовој души Вечне Правде и Вечне Истине, и Бога, целога Бога, онда човек треба да омрзне душу своју. Ево ти је, шта ће ми душа без тебе? Шта је она? Чиме ја њу испуњујем, чиме овај свет испуњујем, Господе, осим смрћу, ђаволом, демонијаштвом, паклом. Сваки грех – ето мали пакао у теби, у мени; пакост, злоба – ето малог пакла у мојој души; рђава помисао, рђава жеља – ето малог пакла који ме посетио данас. Христов човек склања се од свега тога. Он зна да је Господ дошао у овај свет – ради чега? Да нас људе, бедне и јадне, нас робље смрти, робље ђавола, робље греха ослободи од свега тога, и од греха, и од смрти, и од ђавола, и да дарује Своја Божанска Небеска блага.

Зато је, браћо моја, Васкрсење Господа Христа, та победа над смрћу, уствари, једина радост рода људског. Јер само Њиме, Васкрслим Господом Христом, Васкрсењем Његовим, ми побеђујемо смрт у себи и у свету око себе. Побеђујемо грех, ђавола, и тиме постајемо божанска бића. Да, зато је сваки Светитељ, уствари, поновљено Васкрсење Господа Христа.

Шта је Света Фотина? Жена Самарјанка, блудница, која је, као што сте чули од данашњег светог Еванђеља, одмах осетила ко је Господ Христос, касније пошла за Њим и сва њена породица. И сама пострадала пред Царем и од Цара Римског за Господа Христа, проповедајући јавно целој Римској империји да је Господ Христос васкрсао и победио смрт, али свих нас и даровао нам Живот Вечни. И она, са њеним сестрама и својом децом, синовима, сви су пострадали мученички⁵⁵⁹. Али су с радошћу хитали у смрт, јер их је чекао Васкрсли Господ у загрљај. Смрт побеђена, ђаволи побеђени, греси побеђени, пакао разорен!

Шта ти, Нероне, мислиш? Шта ти, царе највеће Римске империје замишљаш? Бедниче! Сутра, сутра ће се тело твоје, које је једино остало, узети од тебе, размилети у црве и у змије! Шта онда, Нероне? Ти као буктиња палиш хришћане по свим римским квартовима. Наслађујеш се, а гле, нико од њих не беше у смрти. Питај зашто?! Зато што је за њих смрт побеђена, за њих не постоји смрт, За њих постоји бесмртни Живот Вечни, који им Господ даје.

Да, сваки Светитељ, а ето Света Мученица Фотина, поновила је Васкрсење. Хришћани у овоме свету, увек су живели и живе у мукама и патњама. То је наш пут, то је наш живот у овоме свету. Не може се ући у Царство Божије без страдања и мука⁵⁶⁰ – пише у Светом Еванђељу. Сва је вера наша хришћанска заснована баш на факту, на догађају, на чињеници Васкрсења Христовог. «Ако Христос не васкрсе, узалуд вера наша»⁵⁶¹ – вели Свети Апостол Павле. Нашта вера? Шта нам Христос даје више од других људи, ако није Васкрсом победио смрт? Али у томе и јесте све, што Он даје победу над смрћу.

Сваки хришћанин, уствари, поновљена победа над смрћу. И ја и ти, који идемо кроз овај свет, кроз муке овога света неустрашиво, не бојећи се смрти, ето и ми сведочимо да је Христова победа над смрћу поновљена, и да ми живимо Васкрслом силом Његовом. За нас хришћане и јесте то главни дар од Господа Христа. Он нам дарује силу Васкрсења Свог, силу којом побеђује све што је смртно у нама, и у свету око нас, те се ми не бојимо никакве смрти и данас, у двадесетом веку. Свети Мученици се нису бојали, ни у првом, ни у другом, ни у трећем, ни у деветнаестом веку, ни за време петстогодишњег ропства под Турцима. Не бојимо се ми никаквих гонитеља Господа Христа. Не бојимо се ми никаквих страдања за Господа Христа, јер знамо – победа је наша! «Срб је Христов радује се смрти – нема вере лепше од хришћанске»! Сетите се, тако је кликнуо (Свети) Ђакон Авакум, када је набијен на колац⁵⁶². Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти, јер је смрт побеђена!

А данас, да ли данашњи Срби иду са Светим Авакумом, младим ђаконом, и за Господа Христа, или се постепено лукавошћу змије одричу од Васкрслога Господа, од вере староставне, од вере православне. Ми смо сведоци како многи данашњи Срби без вере у Христа, нису ништа друго него ходајући лешеви. Ходајући лешеви у паради. И шта је човек без Васкрсења и без победе над смрћу? Шта је човек без Господа Васкрслог? Леш, и ја и ти леш, и сваки човек леш. Само са Њим, гле, и ја и ти смо победници смрти, и ја и ти смо победници ђавола, и ја и ти смо победници свакога греха, и ја и ти смо разоритељи пакла. Не дамо душу своју ни ђаволу, ни греху. Све побеђујемо Васкрслим Господом. Наша вера – вера је у Васкрсење, и сила наше вере је у тој сили, сили да у своме животу поновимо живот Господа Христа. Да Њиме испунимо себе.

Ништа смо ја и ти. Ја само муцам проповедајући Еванђеље, али ево Светог Апостола Павла који благовести на сав свет, на све светове земаљске и Небеске: Господ је постао човек. Сва пуноћа Божанства сишло је у тело човеково⁵⁶³. Сав Бог се сместио у Господу Христу, Исусу из Назарета. Ради чега Свети Апостоле? Ради тога да бисмо се и ми – вели Свети Апостол испунили том пуноћом Божанства⁵⁶⁴. Да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанства. Ето, нашег циља, браћо! Једини циљ достојан човека.

Црква Христова, која је Тело Христово⁵⁶⁵, коју је Господ основао баш ради тога да ми у Цркви Његовој испуњујемо себе божанским силама. Шта је Свето Крштење? Крштење није ништа друго него ослобођење од ђавола од греха, од смрти, и испуњење бића свог Господом Христом. «Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте»⁵⁶⁶ – вели Свети Апостол. У Христа се обукосте. Шта је Свето Причешће, браћо? То је Господ Христос сам, васцели Бог. Који се причешћује, испуњује се Божанством Господа Христа. Ради чега? Да бисмо и у овоме свету живели Вечном Његовом Правдом, Вечном Његовом Истином, а то значи живели Вечним Животом још овде на земљи. То је хришћански: непрестано испуњавати у себи, душу своју испуњавати Божанским силама кроз веру, кроз љубав, кроз милосрђе, кроз пост, кроз молитву, кроз све Свете Тајне и врлине.

Ради чега си ти у овоме свету? Ради тога да и сам поновиш сав живот Господа Христа, да доживиш Његово Страдање, Његово Преображење, Његово Крштење, Његово Васкрсење, Његово Вазнесење. Ви, вели Свети Апостол хришћанима, ви, ви са Христом васкрснусте, и са Њим узнесте се на Небо⁵⁶⁷. Без Њега нема човека, без Богочовека Христа нема човека, без Богочовека човек је обичан леш, без Њега човек је увек у загрљају ђавола. Ти мислиш да је грех мала сила. Не! Грех је тако страшна сила, да је само Бог поставши човек могао победити ту силу и за мене и за тебе, и дати нам моћи и силе да и ми то чинимо, да и ми побеђујемо у Цркви Његовој сваки грех у себи, свако зло, сваког ђавола. Али у нас нема страха, јер овај свет, за нас хришћане, је бојиште на коме се ми боримо до крвавога зноја⁵⁶⁸, боримо се на живот и смрт са нечистим силама, са непријатељима нашег спасења, са непријатељима наше бесмртности, нашег Вечног Живота. Боримо се и хрвемо са смрћу, хрвемо са гресима, хрвемо са ђаволима, побеђујемо Господом Христом, Који нам моћи и силе даје, Његовом Васкрсном силом. За нас хришћане Његово Еванђеље, Његова Блага вест, једина блага вест која је дата роду људскоме, састоји се у четири дивних и славних речи које сведоче о Васкрсењу Господа Христа. То је цело Еванђеље Његово, Еванђеље ускршњег поздрава: Христос воскресе! Ваистину воскресе!

И ако живиш Васкрслим Господом, ти и сам постајеш бесмртан и вечан, сам постајеш победник сваке смрти, постајеш победник свакога греха, постајеш победник свакога ђавола. Томе нас учи, и силу за то, и храброст за то, даје нам Бог и Светитељи Божји, који се прослављају у Цркви Христовој.

Данас Свету Фотину Самарјанку и Светог Пахомија Великог, сутра Светог Теодора Освештаног, и свакога дана по неког Светитеља и много Светитеља. Сви они победници смрти, они победници ђавола, сви они победници греха, сви они силни споменици победе над смрћу. А ми хришћани смо у друштву њиховом непрекидно: од јутра до мрака и од мрака до јутра.

Тако, са свима Светима помињући, како се вели у дивној молитви коју чујете сваки дан у храму: Помињући Пресвету, Пречисту, Благословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо⁵⁶⁹.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1965. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Још траје Ускрс, браћо. Данас је тридесет шести дан, а Ускрс траје. За четрдесет дана празнује Црква Васкрс Господа Христа, и не само четрдесет дана. Свака Недеља у току године посвећена је Ускрсу Спасовом. Свака Недеља и јесте мали Ускрс. Уствари, Васкрс Господа Христа јесте не само Празник него – Свепразник. Он никада не престаје, никад не престаје… То је Празник који се сваки дан понавља, сваки дан путује кроз мој и твој живот, путује кроз живот рода људског. Путује, путује… васкрсава људе из смрти.

Зашто Црква тако слави Васкрслога Христа? Зашто је Васкрсење Његово постало темељ вере хришћанске? Зашто је Васкрсење Његово знак – вечни знак Хришћанства на земљи и на Небу? Зато што је Господ васкрсењем Својим решио главно питање, главну муку нашег земаљског живота, нашег људског живота. Васкрсењем Својим Бог је казао шта је човек: шта сам ја, шта ти, ради чега смо ја и ти створени. Казао је Господ на Васкрс, васкрснувши из мртвих, зашто нам је дао тело, ради чега ће човек имати тело које носи на земљи десет, петнаест, или сто година највише, па га спушта у гроб. Казао је Он Васкресењем Својим да је човек бесмртно биће, рођен и створен од Бога да победи – смрт, и да победи творца смрти – ђавола, и да победи узрок смрти – грех.

Да, Господ је васкрсао да би то нама људима открио, да би то нама људима дао, то што нико не може дати роду људскоме. Победу над смрћу – ко може дати човеку и роду људскоме, ко осим Богочовека Христа? Победу над грехом, победу над ђаволом – ко може дати осим Њега? Шта је уствари Хришћанство? Хришћанство није ништа друго него непрекидно васкрсавање мртвих, мртвих душа. На дан Страшнога Суда биће Васкрсење, свеопште Васкрсење свих мртвих тела, али прво ће бити васкрсење душа. Васкрсење душе – како је доживео слепац о коме сте чули данас у Светом Еванђељу, кад му је Господ рекао пошто га је исцелио: Верујеш ли у Сина Божјег? Он упита: Ко је то Господе, да Га верујем? Господ рече: Ја сам који говорим с тобом. – Верујем, Господе!, и поклони му се⁵⁷¹. Тиме се завршава (данашње) Свето Еванђеље, и показује да је Господ дошао у овај свет да васкрсава душе људске најпре, душе људске из духовне смрти.

Шта је духовна смрт? Када душа моја и твоја умире? Ми знамо да тело умире и много се бринемо да излечимо тело од свих болести, али када душа умире, од чега она умире? Од греха! Душа која греши та умире – вели Свети Пророк Јеремија. Душа твоја греши и умире, јер она се одваја од Бога Који је извор живота⁵⁷². Да, то је твоја смрт за Христа, Који је Победитељ смрти. Сваки твој грех, знај, твоја је мала смрт, а ти си Христов, ти си хришћанин. Ти си дужан да васкрснеш себе из тог гроба, да васкрснеш себе из те смрти, да победиш смрт. Господ је дошао у овај свет и дао нам силе за то. Страшнија је смрт душе од смрти тела, јер смрт душе, напокајани грех, непокајани греси воде душу у пакао.

А ми људи, ми хришћани, ми знамо ради чега смо створени, знамо ради чега смо хришћани. Наш је главни задатак шта? Да васкрснемо из мртвих себе, да васкрсавамо стално себе из свих својих духовних гробница и гробова, да стално побеђујемо оно што је смртно у нама. Како да победим грех ја, како да победиш грех ти? Како човек да победи смрт? Где му је сила? У Васкрслом Господу! Ми побеђујемо смрт када побеђујемо грех у себи, јер је грех творац смрти. И још нешто више: побеђујући грех и смрт ми побеђујемо ђавола, јер грех и смрт јесу силе ђаволове, силе помоћу којих он држи род људски у својој власти.

Јер, шта је ђаво? Ђаво је биће које живи грехом и смрћу. Ђаво је ђаво грехом и смрћу. А човек – човек је човек Богом и бесмртношћу. Богом и бесмртношћу! Зато је Господ Христос и узео на Себе тело; зато је постао човек; зато је прешао сав пут нашег земаљског живота, нашег човечанског живота; живео у телу, поднео смрт са телом, васкрсао тело из мртвих, и са телом се узнео на Небо – да покаже пут којим тело људско има да иде, и моје и твоје и свачије. Како дугачак пут, како сјајан и славан, али у исто време и страшан, ако њиме пођемо! Јер, када човек путује грехом – куда отпутује, куда грех води? У царство греха, у царство смрти, у царство ђавола, у пакао.

Ако си хришћанин, живиш у Цркви Христовој. Црква Христова – у њој су дате све силе помоћу којих сваки од нас може победити сваки грех, то значи: може победити сваку смрт. Свето Крштење – шта је то? Вели Свето Еванђеље да се ми крштавамо у смрт Господа Христа и у Васкрсење Његово⁵⁷³. Погружавамо се у смрт и васкрсавамо из мртвих. Ето целог програма нашег живота: да са Христом страдамо ради правде у овоме свету борећи се против греха, и да васкрсавамо са Њим из мртвих победивши смрт. И ми – вели Свети Апостол – у овоме свету живимо као васкрсли мртваци, као васкрсли мртваци⁵⁷⁴. Сваки хришћанин зна да је грех смрад и да он као хришћанин треба да васкрсне из њега, да не буде у смрти и гробу. И кад победи грех, он је заиста васкрсли мртвац. Васкрсао из мртвих!

Спопала те мржња и граби ти душу. А шта је мржња, знаш ли? Мржња је смрт, смрт душе. И као што се тело усмрди када умре, тако се душа усмрди у мржњи. Ако је човек не истера из себе љубављу еванђелском, у души се коте помоћу греха духовни огњени црви, вели свети Макарије Велики, пламени црви који опседају душу, ако их ти не протераш из себе покајањем и избациш из душе своје.

Шта је са Причешћем? Свето Причешће јесте примање у душу и у тело своје Васкрслог Господа Христа – Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Кад ти живиш Њиме, ти силом том Божанском побеђујеш све што је грешно у теби, све што је смртно у теби, све што те вуче овоме свету. Не, Господ је дао васкрсне силе теби кроз Свето Причешће да те Свето Причешће уведе у онај свет, у Вечни Живот. Каква Божанска сила Свето Причешће, каква свепобедна сила јача од свих смрти, јача од свих ђавола, јача од свих грехова! А то је Господ дао теби кроз Своју Цркву, да би ти, и сваки од нас, постао победитељ смрти као што је Он Сам Победитељ греха, Победитељ ђавола и победитељ пакла.

Ми – вели се у светим црквеним песмама – празнујући Ускрс, Васкрсење Господа Христа, празнујемо умртвљење смрти и разорење ада, разорење пакла. Празнујући Ускрс и Васкрсење Господа Христа ми разарамо све што је паклено у нашој души, све што вуче у пакао и грех. У Цркви Христовој имамо лекове за све грехе, за све болести душе и болести тела. Покајање – ето лека за сваки грех, ето свелека! Не реци: – Па, ето, дави ме онај грех или овај, мучи ме ова страст или она, и ја сам у опасности да погинем. Значи, ниси добар хришћанин кад си заборавио да ти имаш врло јако оружје у рукама, мач који сече главу свакоме ђаволу. Покајање! Ниси га употребио, оно је најлакше. Устани против свог греха, одсеци главу томе греху што те мучи, твојој страсти која те дави. Гле, ти си васкрсли из мртвих, ти си победитељ смрти, ти си разоритељ пакла; душа твоја победница, из овог света улеће у онај свет, у Царство Господа Христа.

Наша вера, наша молитва, наша љубав – шта је то? То су васкрсне силе Спаситељеве, силе васкрситељке које васкрсавају нас из сваке смрти. Наша молитва, наша вера, наша љубав, сједињује нас духовно са Господом Васкрслим. А Он – Он даје моћи свакоме од нас да победи сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Нема страха за нас хришћане у овоме свету, нема страха којим нас ђаво може уплашити, а камоли људи. Нема смрти којом нас ђаво може уплашити, а камоли људи. Ту силу, ту снагу, ту велику слободу Господ је даровао роду људскоме кроз Своје Васкрсење из мртвих. И Он се Васкрсли узнео на Небо, и са телом нашим човечанским у овоме свету живи, влада овим светом дајући свакоме од нас Божанске силе, Васкрсне силе да живимо у новоме животу.

И ми, живећи у Цркви Христовој, живимо у духовном телу Васкрслога Богочовека, Васкрслог Господа Христа. То значи: да Њиме побеђујемо сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Ти као хришћанин никад се немој бојати да ће ма која смрт да савлада тебе, ма која духовна смрт да буде јача од тебе. Вера твоја нека те води кроз овај свет, кроз овај живот, вера којом побеђујемо свет – како се вели у Светом Еванђељу⁵⁷⁵. Не само вера, него и свака врлина, браћо! И пост, и молитва, и љубав, и нада, и кротост, и смиреност, и милосрђе, и свака друга света еванђелска врлина јесте божанска сила којом ми стално васкрсавамо себе Васкрсење Христово. Сав живот хришћана на земљи – шта је? – Васкрсење Христово продужено кроз цео његов живот. Мој живот, твој живот, свачији живот није ништа друго него Васкрсење Господа Христа продужено кроз наш живот у овоме свету, да бисмо продужили кроз Вечност у ономе свету.

Ето, тако је Васкрс празник који никада не престаје. Зато се хришћанин и разликује од других људи тиме што јасно зна ради чега је у овоме свету; јасно зна да је створен за Бесмртност и Живот Вечни, и тиме живи и ради тога живи. Велики Светитељ и пророк славни, Свети Серафим Саровски, руски Светитељ који је умро пре сто тридесет година, увек је поздрављао све људе и све посетиоце ускршњим поздравом: «Христос воскресе»! Сваког је тако сретао. Ко год је дошао к њему, он га је поздрављао тим светим и многозначајним и свезначајним поздравом: «Христос воскресе»! Зашто? – Зато што је осећао и знао и веровао, и животом својим показао, да је Васкрсење Господа Христа главна стваралачка животна сила наша, главна стваралачка сила Хришћанства, Цркве Христове; да је сваки хришћанин победитељ смрти; да сваки тренутак у животу хришћанина, сваки дан и свака ноћ јесте Васкрсење Господа Христа продужено кроз његов живот. Тиме живи сваки хришћанин.

У многим крајевима наше земље, у Грчкој, у Русији, у православним земљама, и дан данас у Јужној Србији поздрављају се сви православни хришћани од Ускрса до Спасовдана поздравом: Христос воскресе! Ваистину воскресе! уместо «помози Бог», уместо, «добро јутро», «добро вече», «добар дан» свих четрдесет дана се поздрављају (овим) светим поздравом. То је православни обичај, свети еванђелски обичај. Тога би требало да се држе сви хришћани православни. У томе је нада наша, у томе је вера наша. Зато ти као хришћанин, да би показао себи да си хришћанин, чим ујутру устанеш реци себи: Христос воскресе! «Христос воскресе из мртвих» – реци себи, па ћеш цео дан живети Васкрслим Господом Христом, имати васкрсне радости, побеђивати сваку муку и сваку невољу знајући да испред тебе стоји Царство Небеско, Вечни Живот.

Зато ми православни хришћани никад не можемо довољно славити и прославити Васкрс Господа Христа. Нема песама, нема химни, нема славопојки којима се може украсити и опевати то бескрајно велико чудо и та неисказана милост Божја – Васкрсење Господа Христа, Који нам је дао победу над грехом и ђаволом.

Зато нека сваки од нас сваког дана слави Васкрслог Господа, моли Му се непрекидно, живи сваки дан као бесмртник у овоме свету, као бесмртно биће, као путник који путује преко ове земље Божје у вечно Царство Небеско. И онда, онда си ти прави хришћанин. Тад си прави човек. Јер без Христа нема човека – без Богочовека нема човека. Он је решио наше главно питање: питање живота и питање смрти; шта је смрт, шта је живот. Дао нам је Живот Вечни. Њему, Васкрсломе Господу, слава и хвала кроза све векове. Амин.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину, ваистину воскресе!

Ево сведока: слепац од рођења прогледао! Један – не! два – не! стотина – не! – милиони милиона људи прогледали! У овом Светом Еванђељу данас стоји ваше Еванђеље, и моје, и свачије. Слепац је од рођења сваки човек, јер се рађа са грехом. Шта је грех? – Грех је мрак, тама. Узалуд очи ако нема светлости! И ти и ја и сваки човек рађа се на овај свет, рађа се са грехом. Ето слепаца од рођења: мудраци, научници, философи, све силе земље. Не, само Васкрсли Господ Христос, ето, даје Божанске силе слепој души, слепоме телу човечијем.

Шта је чудесније од ока мог и твог, од вида људског? Око људско – највећи чудотворац у свима световима, саткан ко ће знати од чега. Тајна до тајне, безброј небеских тајни увезао је Господ и извезао у оно што ми називамо оком човечјим. Узалуд очи и мени и теби, ако нема светлости! Да ли ти ствараш светлост, да ли људи стварају светлост? Сунце – шта је? А небеса, а безбројне звезде, безбројна сунца над нама? То су свећице Божје, светлост ова физичка, дивна светлост, те ми видимо њоме, а да није те светлости узалуд очи и мени и теби.

Сви су хришћани сведоци нашег Еванђеља: не само слепи Вартимеј, који је такође прогледао а био слеп од рођења⁵⁷⁷, не само онај слепи о коме је реч у данашњем Светом Еванђељу, него хиљаде и хиљаде, милиони милиони људи хришћана доживели су ово велико чудо – прогледали су. Ко је Савле, шта је Павле? – Апостол. Шта су Свети Апостоли? – Слепци од рођења. Шта је прости Петар, шта је учени Павле, кад га Господ, спуштајући се на путу за Дамаск, на путу којим мисли да гони хришћане, он је обневидео, очи његове су ослепеле од силне светлости. Савле, хајде, хајде, бори се против те светлости што те ослепила. И постаде Павле. Три дана не виде ништа⁵⁷⁸. Шта је то? Како Савле није могао гледати небеску светлост која се јавила? Шта је то? Нешто јаче и више од вида, од телесног људског вида. А онда Савле прогледао. Кад? Кад га Свети Ананија крстио. Одвео га у Дамаск, јавио се Господ Ананији, јавио се Савлу и упутио га Ананији Апостолу, Ананија срео Савла као брата, крстио га, оног момента прогледао Савле⁵⁷⁹. Крштењем Дух Свети сишао на њега. Ето прогледања! Тако прогледа сваки.

Кроз Свето Крштење ми улазимо у Цркву Христову, постајемо чланови Цркве Христове. Павле прогледао! Од тада Павле више ништа није видео у овом свету осим Васкрслог Господа Христа⁵⁸⁰. Павле ништа није осећао у себи осим Божанске силе Господа Христа. Ко је њега могао да заустави, какви Нерони, какви гонитељи овога света, фарисеји, садукеји, непријатељи његови?! Од свега јачи, од свих јачи – чиме? Сам не, ослепио. «Све могу у Христу Исусу Који моћи ми даје»⁵⁸¹ – изјављује Свети Апостол Павле и пише. Све могу, ништа ми није немогуће, ја васкрсавам, ја исцељујем од свих болести. Не ја, не ја, не ја! Сила Господа Христа, Васкрслог Господа! То и јесте оно што Хришћанство држи у овоме свету – Васкрсли Господ.

Шта је Хришћанство? – Васкрсли Христос! Ето, то је Хришћанство, и ништа друго. Хоћемо Њега, хоћемо Победитеља смрти. Зато су сви људи немоћни пред Њим, сви Нерони, сви тирани, сви Диоклецијани, све Калигуле. Зашто су немоћгш они пред Њим? Зато што је Он једини јачи од смрти, једини победио смрт и за мене и за тебе, победио грех, победио ђавола – Он, Васкрсли Господ Христос, и обукао Своје Апостоле у непобедиву Силу с висине⁵⁸². Ко је плашљиве рибаре галилејске могао да изведе на бојишта овога света, на бојишта Неронова, Диоклецијанова? Ко је могао њих, преплашене на Голготи, да изведе и учини их неустрашивима и непобедивима? Ко? – Само Васкрсли Господ Христос.

Сетите се када фарисеји и садукеји и старешине јеврејске забрањују Светим Апостолима, како пише у Делима Апостолским, да проповедају Васкрсење Господа Христа, да проповедају Васкрслога Христа. Затварају их и бацају у тамницу а они се радују: И избише их, вели се у Делима Апостолским, а они се опет радоваху што пострадаше за Господа Христа⁵⁸³. И води их на пут, њих …⁵⁸⁴ свих мудраца овога света. Питају њих: Не рекосмо ли вам, не забранисмо ли вам да спомињеге Васкрслог Христа и Његово Васкрсење? – Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо⁵⁸⁵; ми по Васкрсењу Његовом с Њим једосмо и писмо. Како можемо не говорити о Њему, Васкрсломе Господу, када нам је Он …⁵⁸⁶ дао. Ми смо проверили, ми смо се уверили да је Он заиста васкрсао и ево послао нама силе.

А шта ви мислите: Како ја исцељујем од страшних болести? Ево …⁵⁸⁷ устао је у име Исуса Назарећанина и проходао⁵⁸⁸. Нисам ја то учинио својом човечанском силом. Шта су наше људске силе? Наша је Правда за сву вечност, наша је Истина сва Истина, истина Цркве Христове у овоме свету. Богу се треба већма покоравати неголи људима⁵⁸⁹. А Диоклецијани, епископ …⁵⁹⁰ издали су Господа Христа. Богу се треба већма покоравати него људима. То је Еванђеље, то је истина, то је свеистина што Васкрсли Господ наређује. Косте ви да прекрајате и упропашћујете Цркву Христову, ко?! Ово су сведоци: Апостол Петар и сви Апостоли – то су људи који су прогледали. Чиме прогледали, како су прогледали? Прогледали су Васкрслим Господом Христом и Њиме видели и сагледали овај свет и себе саме.

Јер, шта су могли угледати кад су прогледали? Они плашљивци, када је Дух Свети сишао на њих, они су добили нов вид, они су добили нове очи, они су добили нов ум, добили су ново срце, нову душу и прогледавши угледали – шта? Бога у телу, Господа Христа, и са Њим и кроз Њега све тајне свих светова. Прогледали и видели сву тајну овога света и све тајне свих светова, кроз које прогледа људски ум и људско биће. Божанска сила се спустила на њих и они угледали прво себе. Они су видели да је Васкрсли Господ дао њима вид да виде прво себе, да виде своје биће: ко сам ја, човек? – Биће од тела и душе. Када су васкрсли телом⁵⁹¹, они су тек онда видели каква је тајна тела човечјег, да је тело човечје створено не за смрт, не за гроб, не за црве, не за змије у гробовима – него за бесмртни Живот Вечни. Победио телесну смрт да и нама осигура васкрсење из мртвих, васкрсење телу нашем, мом и твом и свачијем. Свако људско биће на дан Страшнога Суда васкрснуће телом.

А душа – шта је то? Када је Дух Свети сишао, онда су Свети Апостоли видели и угледали да дух људски сам по себи је …⁵⁹² моли, треба да се …⁵⁹³ и вечно храни Духом Светим, Духом Божјим. Ми …⁵⁹⁴ дух и душу само …⁵⁹⁵ а Дух Божји силази и усавршава нашу душу до Божанског савршенства. То су угледали Свети Апостоли на дан Педесетнице, то је тај нови вид, то је то ново сазнање и нова истина о човеку. Бесмртно тело, бесмртне душе.

Није узалуд речено у дивним песмама ускршњим како је Господ изишавши из смрти обасјао све светове Својом Божанском светлошћу; и испунио све светлошћу Божанском: и небо, и земљу, и преисподњи пакао, и обасјао ђавола, и ми хришћани видимо ко је ђаво и знамо шта је он. Ми знамо – ми знамо да је сатана немоћан пред нама, јер Васкрсли Господ је у нама и око нас. Шта је ђаво, шта је сатана, шта су сви легиони?! Сенке, црни робови, црна привиђења. Пред Црквом Христовом све је то сенка до сенке, све је то леш до леша; ђаво до ђавола – леш до леша; гонилац до гониоца Цркве Христове – леш до леша. Смрт – сама је смрт претворена у леш Васкрсењем Господа Христа! И грех је претворен у леш. Такву силу даје Господ Христос хришћанима. Зато је непобедив! Зато, ево, две хиљаде година јуришају на њега са свих страна… па ето, гоњени и мучени, ми хришћани – кога гледамо, кога носимо? Васкрслога Господа! Ми се смрти не бојимо, ми се ђавола не бојимо, ми се греха не бојимо! Јер Он, Чудесни Господ Христос, јачи је од свакога греха, јачи је од сваке смрти, јачи је од свакога ђавола. «Ко је у Христу нова је твар, нови је човек»⁵⁹⁶, вели Свети Апостол Павле. Нова твар, све се обнавља, избацује из себе све што је смртно, а смрт је грех, он је главни тај кривац, узрочник греха, смрти сваке. «А сваки грех рађа смрт»⁵⁹⁷, вели се у Светом Еванђељу. Јури те смрт, а у греху и смрти – ето ђавола! Он се иза њих крије, то су његове извиднице: грех извидница ђавола и смрт извидница ђавола. Господ дошао да њих уништи, да спаси и тебе и мене. Зато је Он Једини Спаситељ рода људскога, и уствари, Једини Човекољубац, јер то је љубав када ослободиш човека од највећих ужаса, од највећих страхота, од пакла, греха, ђавола, смрти. Господ је то учинио у овоме свету…⁵⁹⁸ Од греха, од ђавола, од пакла, а то, то ви мени не можете никада дати, јер сте робови црва, робови змија. Зато ми верујемо, непоколебљиво верујемо у неустрашивог Васкрслог Господа Христа. Зато се никога не бојимо.

Ми хришћани до Страшнога Суда, ми испред себе имамо Васкрслога Господа. Колико смрти може јуришати на Њега да га убију? Ниједна! Око себе и у себи имамо Васкрслог Господа. «Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте»⁵⁹⁹, вели Свети Апостол. Христос у теби, Христос око тебе – то је хришћанин. Васкрсли Христос око тебе, Васкрсли Христос у теби, ето хришћанина, ето свепобедника у овоме свету, ето свемудраца у овоме свету! Зна тајну човечијег бића и тајну свих светова. Господ Васкрсли, обасјавши Својом Божанском светлошћу овај свет, показао је и тајну земље и тајну неба. Ради чега је земља, ради чега је небо? Све је ово створено од Бога за човека и ради човека. Све!

Господ Христос, откако је васкрсао из мртвих, ми знамо шта је добро, шта је зло. Он је обасјао Божанском светлошћу до дна свако добро до дна; свако зло обасјао Божанском светлошћу, и лаж и истину, и правду и неправду, и рај и пакао, и ђавола и Бога, и живот и смрт. Нема више тајне за нас: ми знамо тајну живота и смрти, знамо тајну ђавола и Бога. Ђаво нас грехом сатире и смрћу увлачи у поноре пакла, а Бог нас Васкрсењем Својим спасава од тога. Ми знамо тајну и истине и лажи, нас хришћане нико не може преварити макар се ђаво облачио и пресвлачио непрекидно у анђеле свете⁶⁰⁰. Тако се вели у Еванђељу: Ми знамо тајну смрти и живота⁶⁰¹. Смрт је Васкрсењем Господа Христа постала сенка, немоћна и слаба као сенка. Пред нама је пакао: ми знамо тајну пакла, тамо је место за људе, за издајице Христове, за оне који одбацују Еванђеље Христово. Неће Христа свесно, то је царство њихово. Они који верују у Васкрслог Господа Христа, они кад поверују у Господа Христа, прогледају, виде и сагледају себе и све тајне овога света.

У данашњем Светом Еванђељу, у дивним стихирама које се певају⁶⁰², ми се молимо Господу да ослепљени ум наш обасја, просвети и исцели, давши му смиреност и умивши га сузама покајања…⁶⁰³ Лију се споменици слепом човеку, слепом гордељивцу европском, који је умислио лажне теорије, лажне бајке и басне и трује сав свет. А прогледаћеш, ето, од њега који даје Господ кроз Цркву Своју. И испуни ум свој смирењем. Реци: Господе, шта је мој мали ситни ум, мој помрачени грехом ум, шта је према оним световима Твојим, шта ја могу да видим и сагледам? …⁶⁰⁴ (свећица) мала бачена у океане великих Божјих тајни. И заурлао кроз своју философију, кроз своју науку, такозвану културу, цивилизацију, заурлао и дао човеку да он буде мерило свих, он да буде вођа, слепац да буде вођа. Ех, «кад слепац слепца води, оба у јаму падају»⁶⁰⁵, вели Спаситељ. То се дешава са европским светом. Верују у свој ум као у непогрешиво мерило, и пропадају.

Ми хришћани знамо да је ум болесник у човеку; ум болесни грехом и од греха, треба очистити ум од греха, од нечистих мисли, од нечистих жеља, очистити срце, као што вели Спаситељ – и чистим срцем, чистим умом видети Бога⁶⁰⁶. Па зато види све истине овога света, чист ум, чисто срце. …⁶⁰⁷ која вапи: «Господе, очи ума мога ослепљене мраком греха, Ти просвети, испунивши ум мој смиреношћу, и умивши очи душе и ума мога сузама покајања⁶⁰⁸. Ето, ето лека, ето прогледања и за тебе и за мене.

Господе, ти си ме опколио безбројним тајнама Твојим, мој се ситни мали ум дави у гресима, ништа не види од тих Твојих светих тајни, помози ми! (Хришћанин) смири се, и каје пред Господом, очишћава душу своју од греха, он постепено прогледа и најзад угледа сву истину, сву истину свих светова, истину објављену Господом Христом. Тада, тада он неустрашиво исповеда да прогледају они који не виде и ослепе они који виде⁶⁰⁹.

Ви велите да видите, ви учени фарисеји и садукеји, сматрате да видите, да знате Тајне Божје, тајне овог света. Зато грех остаје на вама⁶¹⁰, јер не видите оно што је најважније: не видите мене, Бога у телу, Богочовека, не видите моје Еванђеље, Истину Неба коју вам ја објављујем. Тако грех остаје на вама. Људи, ах! Христос нам не треба! Шта ће нам Христос, можемо без Њега, а можемо и против Њега. Слепци! Слепци који слепце водите, и у јаму све сатерујете⁶¹¹, који мислите да се без Бога може живети у свету. А Спаситељ је објавио: «Без мене не можете чинити ништа»!⁶¹² Узалуд фабрике, ваши авиони, универзитети. Шта је то? Све то руши смрт! Све то руши се од силе ђавола, кроз смрт и кроз грех се упропашћује. Јесте ви створили вид човеку, јесте ви створили ум човеку, јесте ви створили срце?! …⁶¹³ А он лети у космос… Ти спаваш, ти си немоћан, а кад дође час смрти, ти би хтео да срце твоје продужи живот, ал’ не може. То је Господ створио у теби, тог чудотворца којег ти називаш срцем, и он непрекидно ради Божје чудо у теби.

Ај’, браћо моја драга и сестре! Човек у овоме свету је на чудесној, сталној и великој изложби Божјој, изложби Светих Божјих Тајни. Тајне је развејао Господ по свима световима, по небу, по земљи, по теби, по мени, по свакоме бићу и свакој травци, свакоме цвету и свакој птичици. Чудесан Господ дао нам је да и ми прогледамо, а гордост – то је слепило душе. Горд си, охол си, знај – слеп си душом, не видиш душом. Лаж – то је слепило душе, а истина Христова стоји у овоме свету, и букти и пламти, за тебе, хришћанине! Ти као хришћанин живиш у лажи, а ти ослепио си после крштења, ослепио си. Или хришћанин си, а ето допушташ себи у срцу: и пакост, и злобу, рђаве мисли, рђаве жеље, похоту, и блуд, и крађу, и псовку. Почела је душа твоја да слепи, а можда је и потпуно ослепела, ако се не кајеш. Да би прогледала душа твоја у теби, и ум твој, и срце твоје, и ти се спасао од свакога зла што је у теби, пакости, и гордости, и злобе, и злоће, и крађе, и похоте, пази, – лечи себе покајањем! Ништа лакше од тога, то је свелек за сваку нашу болест, а ништа лакше од покајања. Благи Господ од тебе тражи да не мислиш зло, да не допустиш да мисао сујете влада и нечисте жеље да запушују пут срца. Ти си створен слободан. Господ те је Христос ослободио крштењем.

Пази, поручује Свети Апостол Павле, та слобода којом те Христос ослободио, ослободио те греха, да ниједан грех не овлада тобом⁶¹⁴. Да не влада тобом ниједан грех. И ако грех овлада тобом, ето нешто смртно, помрачила се душа твоја, ум твој, вид душе твоје ослепио. Покај се пред Господом, и Он ће дати исцељење и уму и души. Заиста, браћо, ми хришћани у овоме свету ништа друго немамо и не знамо, осим Христа Распета и Христа Васкрсла⁶¹⁵. Нема смрти којом нас непријатељи Христови могу уплашити, нема смрти којом нас непријатељи Христови могу умртвити. Од свега тога ми смо јачи, несравњено јачи од свих смрти, од свих грехова и од свих ђавола.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1967. године у манастиру Ћелије

Ето новог сведока, врло необичног. Слепац од рођења прогледао, чули сте Ееванђеље, на необичан начин. Ничим се не може људски објаснити оно што је Господ учинио са овим слепцем. Калом (=блатом) помазао очи, и он прогледа⁶¹⁷. То је Божје чудо. Не крају крајева, Господ је дошао у овај свет да покаже да је овај свет сав чудо Божје. Од најмање стварчице до највеће у овоме свету, од најмање биљчице до сунца – све је чудо Божје. И када човек прогледа духовно, он то одмах види. И када човек допусти да Господ отвори очи душе његове, онда он види сва чудеса Божја у овоме свету. Човек – бескрајно чудо Божје, клас од кукуруза – бескрајно чудо Божје, око једног телета – какво чудо Божије! И све у свету, браћо, свака ствар и свака твар – велико чудо Божје.

Господ је дошао у овај свет да нам заиста отвори очи, да нам да нови вид, да тим новим видом ми видимо шта је овај свет. Јер без Господа Христа очи људске су у тами. Човек не види смисао овога света, човек не зна ни себе, не види ни себе. Шта је то у мени? Шта је то што ја називам душом? Ради чега је душа у мени? Зашто ми је Бог дао? Господ је дошао да прогледамо и да видимо све то, да видимо све те тајне, да их сагледамо и да вечну корист од тога за себе извучемо. «Ја светлост, дођох у свет, вели Спаситељ, да ниједан који верује у мене не остане у тами»⁶¹⁸. А без вере у Њега, човек и сви људи су у тами. Шта ми знамо од овога света, шта ми видимо кад се налазимо у тами смрти?! И овај свет без Господа Христа сав је у ноћи и помрчини смрти. А смрт затвара све очи, и не само затвара, смрт уништава, растројава, руши и тело и душу нашу. Шта је то? Господ је дошао у овај свет да нам покаже шта је душа, шта је човек. Вера, вели Спаситељ, вера у Њега, вера у Светлост: и који верује у Њега не остаје у тами.

Ево сведока: Слепац од рођења који је прогледао, двоструко прогледао, прогледао телесним очима и прогледао духовним очима. Јер, када је Господ питао после исцелења: «Верујеш ли ти у Сина Божцјег, који је учинио чудо с тобом»! Он пита: «А ко је он, Господе, да у њега верујем?» Ја сам који говорим с тобом». «Да, верујем Господе»⁶¹⁹. То је прогледање душе! Прогледао је бивши слепац духовно и видео пред собом Бога, и то је било право васкрсење његово, то је било право прогледање његово. Он је себе видео као вечна, видео је себе као бесмртна, јер Господ је зато дошао у овај свет. Све Он обнавља, али како обнавља? Обнавља тако, да оно што је смртно постаје бесмртно, оно што је пролазно постаје непролазно.

Гле, тело људско, које се на наше очи мења непрекидно, а смрт га потпуно промени и расточи у блато, у земљу, у црве то тело Господ васкрсава из мртвих, и тиме Он пропућује пут и показује шта ће се десити са нашим телом, са сваким телом свакога човека.То је пут који је Господ прошао и прешао Својим телом, кроз смрт победивши смрт и васкрснувши из мртвих, даровао Живот Вечни телу људском. Ето ради чега је Господ створио тело: да му да Живот Вечни, да му да Бесмртност. А душу исто тако: да васкрсне из њене смрти, из духовне смрти. Духовна смрт – то је грех, иза греха ђаво! И Господ дајући силе човеку, ослобађајући човека од греха ослобађа га од ђавола, и тиме му даје свесавршену победу над свима непријатељима бића људског, над свима непријатељима бесмртности људске, и човек заиста постаје сав бесмртан; са Господом Христом постаје бесмртан и душом и телом, постаје заиста нови човек.

Свети Апостол Павле, када пише хришћанима о томе ко смо ми људи, он вели да смо ми по Адаму, нашем праоцу, земљани и од земље, и по новом Адаму, по Господу Христу Који је Небески човек, ми смо небески, И као што смо по Адаму земљани, тако Христом и по Христу, постајемо небески. И додаје Свети Апостол: Господ Христос је нови човек. Он је човек с Неба! Човек с Неба. И ми који смо потомци Адамови, земљани и по земљи, (постајемо) потомци Христови вером у Њега и постајемо небески људи⁶²⁰. То је та промена коју је Господ донео Собом. Зато вера у Васкрслог Господа Христа и даје новог човека, ствара новог човека. Ствара од мене и тебе новог човека: «Гле, старо прође, све ново настаде у Христу Исусу»⁶²¹ вели Свети Апостол Павле. Све старо прође, ново настаде. Старо, то је смртно тело прошло, и јавља се бесмртно тело. Стара је душа човекова, стара у гресима и у смрти. Васкрсењем Господа Христа и вером у Њега, човек постаје нови човек.

Заиста, вером у Господа Христа наш вид обнавља се, наш вид добија бесмртне силе и ми видимо оно што је бесмртно; ми видимо оно што је непролазно и вечно; ми видимо у Господу Христу Бога, Спаситеља, Дародавца Вечнога Живота, видимо Вечну Истину Његову. Наш вид се продужио, наш вид се обесмртио, смрт нас више не пресеца од овога света, нити од небеског света. Напротив, вера у Господа Христа, Васкрслог Господа, сједињује нас са Њим Васкрслим – и ми као бесмртници гледамо овај свет и видимо његов бесмртни смисао и циљ. И све нас је Он створио бесмртне, јер кад поверујемо у Бога, Васкрслог Господа Христа, онда човек добија у души осећање да је он сам бесмртан.

Тако Свети Исак Сирин вели: Шта је бесмртност? Бесмртност, то је осећање Бога⁶²². Чим човек осети Бога, чим човек поверује у Бога, одмах сам поверује у своју бесмртност. Јер само бесмртна душа верује у бесмртнога Бога. А ту бесмртност души даје Васкрсли Господ Христос. Зато вера у Господа Христа – то је нови вид, нове очи; вера у Господа Христа – то је такође нови слух. Ми чујемо Вечну Истину и схватамо и осећамо је и живимо у тој Истини. То је ново што је Господ Христос донео свету. Вера у Васкрслог Господа Христа даје нам и нови живот, нови живот. Ми више не живимо за смрт, ми више не живимо за то да постанемо храна змијама. Не, ми живимо ради Вечнога Живота. Тело ће се наше распаднути у земљи, али ће васкрснути на дан Страшнога Суда и сјединити се са нашом душом. И опет ће се јавити сваки од нас, онај који јесте, преображен од силе љубави Христове и по вери нашој.

Вером у Господа Христа ми свлачимо старог човека и облачимо се у новог човека⁶²³, – у Господа Христа! Не заборавите никада шта је Крштење. Свето Крштење је облачење у Господа Христа⁶²⁴ – вели Свети Апостол. Значи, облачимо се у бесмртни Живот Вечни. А до Христа, до вере у Њега, сав човек је плен ђавола. И гле, Господ је дошао у овај свет да се придигне и обнови стари, и васкрсне нови човек. Апостол пише да Христов човек, душа му је сва саткана од љубави, од милосрђа, од молитве, од поста, од умилења, од кротости, и свих других светих врлина. То је нови човек који се непрекидно обнавља, како се вели у Светом Еванђељу, по лику Господа Христа⁶²⁵.

Ми, ми смо хришћани позвани да стално живимо Господом Христом, ми у Њему, да све што је наше контролишемо Њиме и обнављамо у себи. Ето, решио си да учиниш то и то. Провери себе Господом Христом, провери себе Светим Еванђељем: да ли би то Господ Христос учинио што ти намераваш да учиниш? Или, ти си учинио неко дело, рђаво дело. Шта ти ваља чинити? Провери себе, покај се. Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Господе, покај ме! Само покајање, то је оно што се тражи од тебе и од мене. Грех нас сатире, али ми грех побеђујемо вером у Господа Христа и покајањем. Да, заиста Васкрсењем Својим Господ Христос је променио целога човека, преобразио га, отворио све божанске путеве пред њим. Очима душе његове отворио сву Вечност, сву Вечну Истину.

Свети Апостол Павле пише хришћанима и вели: «Ми хришћани Гледамо оно што се не види»⁶²⁶. А шта је то Свети Апостоле? – То је Господ Христос! «Наше је живљење на небесима»⁶²⁷ – вели Свети Апостол. Откако је Господ Христос васкрсао и узнео се на Небо, Он је средиште нашег живота и срце нашег живота пренео са земље на Небо. И ми хришћани, иако телом ходамо по земљи, уствари ми живимо Њиме, Господом Васкрслим. «Ходите као што је Он ходио»⁶²⁸ – препоручује Свети Апостол Јован хришћанима. У Њему да ходимо, у новом животу да живимо, у новом животу који не допушта ништа трулежно. А од свакога греха, од сваке рђаве помисли трули понешто у нама.

Васкрсна сила Васкрслог Господа, даје нам моћи да ми то што иструли у нама васкрснемо и оздравимо и исцелимо. Примера безброј. Сви хришћани за ове две хиљаде година сведоци су тога. Сваки дан, многи Светитељи сведоци су тога. И данас, ми прослављамо Светог Првомученика Српског Краља Владимира. Краљ Мученик, први Српски Краљ Мученик, а за њим безброј Српских Мученика који су гинули за Крст часни и Слободу златну, који су остваривали Еванђеље Господа Христа непрекидно. Чули сте од еванђелских мученика: «Не бојте с оних који убијају тело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може, пошто убије, да баци у пакао, у огањ вечни»⁶²⁹. Ко је то? – То је грех. Кад човек живи у греху, не верује у Христа, ето убице, ето самоубице. Грех постепено убија човека на земљи, док га кроз смрт не припреми за пакао. Господ дошао у овај свет да нам отвори очи да прогледамо и да се не бојимо греха. Али, ми се можемо не бојати греха само онда кад га победимо, а побеђујемо грех једино Господом Христом. То је Онај Који побеђује, и Он даје бесмртност и вечно блаженство, и души нашој и телу нашем. Душу не може убити грех само онда када је човек везан са Бесмртним Васкрслим Господом Христом, Који побеђује смрт. И Он побеђује сваку смрт у нама, побеђује сваки грех, када смо ми кроз веру везани са Њим духовно, када наша душа служи Њему кроз еванђелске свете врлине: молитву, пост, љубав, кротост, смиреност. Све су то божанске силе које бране нашу душу, не дају да смрт овлада њоме, и да грех овлада нашим целим бићем, и да нас пошаље у пакао.

Васкрсење Господа Христа зато је за нас хришћане све и сва у свима световима. За нас хришћане то је најважније: да знамо и да живимо као бесмртни; да је Господ Христос створио нас ради бесмртности, ради Вечнога Живота, отворио нам Царство Небеско, и даје нам сва Божанска блага. Заиста, само Бог Љубави могао је да учини што је учинио Господ Христос нама који смо били грешни, нама који смо били растргани од безброј смрти, од безброј демонских сила. Он је сишао, постао човек, да нас спасе од свих тих ужаса. Ништа више, ништа веће није могао нико дати људима од Господа Христа, од онога што је Он дао човеку. Јер, шта је веће за нас људе, него да Бог Себе поклони човеку? А Он поклања Себе и мени и теби, поклања кроз веру, кроз љубав, кроз молитву, кроз пост, кроз Свето Причешће, кроз Свето Крштење. Ето, Господ даје Себе свакоме човеку, а тиме му даје сву бесмртност Божанску, сва Божанска блага и сва Божанска богатства.

Ми људи, ништа више и веће не можемо замислити од онога што нам је Господ даровао: даровао Својој Цркви, даровао кроз веру у Њега, кроз Своје Свето Еванђеље. Зато свако од нас, свако људско биће вером у Господа Христа – то је прво, то је најосновније, то је оно што нам осигурава Живот Вечни, што нам осигурава Блаженство Вечно, што нам осигурава Небеско Царство. Вера и са њом све остале свете врлине, и љубав, и молитва, и пост, све што је у Цркви прописано Господом Христом.

И наши Свети Подвижници српски, и сви свети хришћански Подвижници, и Мученици, и Исповедници, уче нас томе и помажу нас у томе. Сви ми живимо у једноме бесмртноме вечноме духовном телу, у једноме бесмртноме духовноме храму, сви су Светитељи око нас, сви они помажу нама с Неба, а и на земљи. Свака Црква је увек пуна њих, пуна је земља Анђела Божјих откако је Господ Христос сишао у овај свет. Сетите се речи Спаситељевих: «Од сада ће бити небо отворено и видећете анђеле Божје да силазе к’ Сину Човечијем»⁶³⁰. Овај свет је пун анђелских Светитеља ради свакога од нас. Од нас само једно зависи: да их призивамо увек; да никад не верујемо себи; да свакога дана славимо Светитеље које Црква празнује; данас Светог Владимира и још Светог Василиска, сутра друге Светитеље; да се исповедимо њима; да нас они воде и руководе, а они нас воде и руководе само стазама које воде у Цркву Вечну и Царство Божије, које води Господу Христу кроз нови живот, кроз нову љубав, бесмртни живот и бесмртну љубав. То је Господ донео свету, то је донео свакоме од нас, свакоме људском бићу. Ради тога је Он створио људско биће, и вером у Господа Христа испуњујемо заиста сав смисао и циљ свога живота, смисао и циљ који нам је Господ одредио и прописао.

Свети Краљ Владимир, Првомученик српски и нас данашње Србе води и руководи ка Господу Христу, ка Царству Небескоме кроз Свето Еванђеље Његово. Да живимо по Еванђељу, да ходимо као што је Он ходио, предвођени увек нашим дивним Светитељима и свима Светитељима Цркве Христове, који су неуморни помоћници свакоме који вапије са земље њима, вапије кроз молитву, кроз уздах, кроз сузу, кроз пост и кроз сваку другу муку која га вуче ка Небу.

Нека би Васкрсли Господ дао нама свима на молитве свих Светитеља Својих, дао нам свакодневно Божанске васкрсне силе да васкрсавамо себе из свих смрти. А то ћемо учинити ако будемо побеђивали сваки грех који насрне на нас, или сваки грех који хоће да се укотви у нама, да се зачаури у нама, и да живи у нама. Увек готов Господ даје силе да ми кроз победу над гресима побеђујемо и творце греха, мрачне, црне, страшне, демонске силе, ђаволе, и да будемо увек јачи од њих, да они буду као сенка за нас. Јер Господ Бог, васкрсао са телом нашим, са телом људским, даје нам силе и моћи да побеђујемо све демонске силе као сенке.

И зато сваки од нас свако вече нека пита себе: јесам ли ја данас био са Васкрслим Господом, јесам ли ја данас васкрсао све своје мртваце, јесам ли ја данас победио све грехе што су насртали на мене, јесам ли ја заспао у некоме од грехова?! Ево сада, пре него што легнем у кревет, у постељу своју, откуда гроб ноћас мени, пре него што легнем, кајем се. Господе, опрости ми! Да не умире душа моја кроз разне грехе, помози молитвама свих Светих Твојих. Да и ја служим Теби и овога и онога света, и тиме будем (твој) све до васкрсења свог, пред свима смртнима, и пред свима Анђелима, и пред свима бићима, и створењима Твојим.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

1974. године у манастиру Ћелије

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

Ваистину воскресе Господ, јер ево данас славимо у истини васкрситеља Српског народа, Све,тога Саву, пренос његових моштију из Трнова у Српску земљу⁶³². Шта сведочи Свети Сава као личност у нашој историји, какав је он сведок? Зашто он ево седамстотина година влада српским душама као бесмртни Патријарх, као бесмртни Владар? Шта је то њега учинило тако великим? – Ништа друго до Васкрсли Господ Христос. Свети Сава би остао кнежевић Растко и не би значио скоро ништа у историји да се није решио да себе преобрази Господом Христом. Осетио је он да смисао свету, смисао човеку, нашем животу, моме и твоме, не може нико дати у овоме свету осим Господа Христа .Зашто? – Зато што је Он Бог постао човек и узео на Себе тело наше, узео бедно ништавно тело човеково. Ради чега? Да покаже ради чега је Он створио род човечији. Тело је створено за бесртни Живот Вечни – то је Блага вест Васкрслог Господа Христа за свако људско биће, а то је Блага вест и целоме Српскоме роду коју, ето, сведочи Свети Сава седамстотина година.

Шта је Свети Сава дао Српскоме роду? Дао је смисао нашој историји. И народ и човек одређен је да живи – ради чега? Ради Царства Небеског, ради Бога, оно што је Господ посведочио. И ради чега се Српски народ определио за Небеско, а не за пролазно царство земаљско? И то Царство Небеско, та Небеска Србија, ето, блиста се и сија Светим Савом и свим великим сведоцима Васкрсењем Господа Христа. Јер шта је Господ учинио за овај свет? Да није васкрсао Он не би био потребан људима, да није васкрсао Он би остао обичан учитељ, обичан философ, обичан пророк и прешао би преко земље и историја би га збрисала као што је збрисала и све друге. Али Он је учинио, извините, да употребим одвратну реч, револуцију – највећу револуцију у роду људском коју је доживела историја света. Какву револуцију? Револуцију да би показао да је човек бесмртно биће, да је човек вечно биће, да човек има вечни бесмртни смисао у овоме свету и бесмртни Вечни Живот у ономе свету, у Царству Небеском, у Царству Божијем.

То је Господ показао, то и Сам сведочи Српскоме роду. И док су Срби, и кад су Срби ишли за Њим отворене душе, они су заиста били велики, пред Богом велики, не пред људима. Није важно шта мисли о нама неки Тамерлан, Хитлер, Стаљин, или ма ко други. Важно је шта Он мисли о нама, шта Господ Христос мисли о нама! Он, Он је свакоме од нас дао Живот Вечни, свакоме људском бићу па и Српскоме бићу дао је живот земаљски као привремени живот, као основну школу живота, да се продужи у ономе свету. Заиста, ми смо ту истину угледали први пут, цео наш народ, очима душе своје угледао је ту истину кроз Светога Саву.

И зато, уствари, Свети Сава и јесте Просветитељ, и главни Просветитељ Српскога рода, Српскога човека и Српске историје. Зашто главни Просветитељ? Дао је праву просвету српском човеку, а права је просвета у томе да је човек бесмртно биће, да је човек створен ради Вечне Истине, ради Вечне Правде, да живи њоме у овоме свету – то је права просвета. И ту просвету Свети Сава је проширио на Српски род, и води је и носи је седамстотина година са поклецањима, са историјским олујама, са …⁶³³ Светога Сава …⁶³⁴ Када су Срби одбацили Светога Саву, наилазиле су на њих страхоте и ужаси и муке и невоље. И данас има великих Срба који користе за своју славу …⁶³⁵ његову просвету.

А уствари, шта је та европска просвета, шта је дала свету? Два светска рата, и трећи, и четврти, и пети, и шести. Покољ… Покољ људских душа – то је европска просвета, просвета без Бога, просвета против Бога! Сви се у Европи такмиче ко ће мање, што мање Бога да унесе у политику, у живот, у смисао свога живота. И овај свет је постао поприште лешева, лешева, само лешева… А ми Срби, нарочито ми данашњи Срби, бедници који издајемо Светога Саву, издајемо себе – издајемо себе, јер осуђујемо себе на смрт. Европска култура и цивилизација тврди да човек није бесмртан, да човек не живи после смрти.

А Свети Сава суди о томе: човек је бесмртно биће. То сведочи Господом Христом. Васкрснувши из мртвих није Он узалуд узео на Себе људско тело, него да би показао који је пут људскоме телу у овоме свету: узео је тело, родио се у Витлејему, живео на земљи, васкрсао, био погребен, убијен, и Васкрсењем Својим као Васкрсли Богочовек узнео се на Небо, и узнео тело Своје стојећи изнад свих Анђела и Арханђела, изнад Небеса⁶³⁶. То је смисао људског тела. То је смисао тела и мог и твог и сваког људског бића: да смо ми дужни да пронесемо тело своје кроз све промене, кроз сва преображења која нуди Господ Христос. И …⁶³⁷ нашега тела, нашег духа у наднебесју, у ономе надхерувимском свету.

А ми, ми кад изговарамо реч култура, метанишемо као пред највећим идолом, то јест као пред највећим богом! Отровала нас је европска култура и поучава нас непрекидно: просвета без Бога, судство без Бога, философија без Бога, наука без Бога, ратујемо без Бога – све је то дело европске културе. Европски човек се труди да потисне Бога из овога света, да се Бог не меша у његове ствари. Веле: боље је да ми уредимо свет. Ево како га уређују! Видимо: рат за ратом, невоља за невољом! Од Другог светског рата до данашњег дана пишу по новинама да је било око седамдесет ратова. И данас трају, и данас се воде (ратови).

Шта је то? Као да Господ Христос није посетио овај свет, као да Бог није био у човеку, као да Бог није казао човеку ради чега је га створио. И зато ће бити страхоте које наилазе на Европу неописане⁶³⁸. Биће најстрашније ако се не покаје Европа. Као Европа, као цивилизација, као култура, као многохваљена и оправослављена, а уствари – човекоубиствена. Нико није извршио толики покољ људских душа и људских тела као Европа! Само два светска рата узмите у обзир. А све што се данас дешава: помори, земљотреси, глади, борбе, битке, ратови – шта је то? То је рат против Христовог Еванђеља! То је рат против Еванђеља Светога Саве.

И зато, ми Срби, ако желимо и себи лично, и својима око себе, и свој историји нашој, и свој браћи нашој, ако желимо бесмртни Живот Вечни у Царству Небеском – онда да се потрудимо да прогледамо као што је данашњи слепац прогледао, да прогледамо видом Светога Саве. Спаситељ је објавио благу вест: «Који иде за мном неће ходити по тами. Ја сам светлост живота»⁶³⁹. Ја сам светлост живота …⁶⁴⁰ А ми Срби имамо историјска сведочанства о тој сили и моћи Светога Саве. О тој сили и моћи покајања, за коју није никад касно. Имамо васкрситеља смрти, имамо Светога Саву, да будемо изведени из наших безбројних гробова, из нашег мртвачког света. Умртвили смо све што је Божије, и умртвили смо ради чега, ради чега? Нико више не тугује над овом Српском земљом од Светога Саве и Небеске Србије. Небеска Србија у ужасу се пита шта ради земаљска Србија, Србија Светога Саве?!

Људи, имате ли ума колико један атом, колико један …⁶⁴¹?! Христос је незаменљив! Чиме замењујете Њега Који вам даје Живот Вечни, даје Смисао Вечну, даје Правду Вечну, даје Љубав Вечну?! И тако, ниси пролазни црв земаљски, него бесмртно биће, биће пуно Вечнога Живота, пуно Вечне Правде, Вечне Истине, увек тако и све тако док је Свети Сава твој и мој вођ.

И зато, нека ни један дан не прође да се не помолимо Светоме Сави. Да Бог отвори очи слепим Србима, Србима моји су почели њега да одбацују и одбацили га. Да покаје сав Српски род, не само Српски род, него све људе на овој несрећној земљи. Да се људи освесте и виде да живот овај нема другог смисла ако смрт …⁶⁴² Ни мој ни твој живот нема смисла ако се ја и ти сутра, прексутра, будемо сурвали у гроб и постали црвињак, змијарник. Какав ужас!

А Васкрсли Господ, преко Светог Саве и свих Светитеља, који одоше од нас Небеском Царству и Вечноме Животу и Његовим Вечним Истинама …⁶⁴³ Нека би Свети Сава водио нас и даље, поред свих наших страховитих грехова, из овога света ка Небеском свету, да бисмо тамо заједно са њим славили Јединог Истинског Човекољубца, Чудесног Васкрслог Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Спасовдан, Празник Вазнесења Господњег са телом на Небо.

Данашњим Празником завршава се Божић: завршава и објашњава шта је Господ Христос мислио кад је постао човек, шта је желео, шта је смерао, зашто се родио на Божић као човек, Он Бог, зашто је узео тело на Себе. Данашњи Празник казује нам ту велику и свету тајну и објашњава зашто је Господ постао човек, зашто је поругано и посрамљено и огреховљено и осмрћено тело људско узео на Себе. Какав је циљ томе, данашњи Велики Свети Дан објашњава нам то. Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, постао човек да тело човечје узнесе изнад свих небеса, да тело човечје прослави славом неисказаном, да га узнесе изнад свих Анђела и Арханђела и посади с десне стране Бога Оца⁶⁴⁵. Ето ради чега је Господ узео тело на Себе: сав је пут пређен, тело људско, некада поругао у гресима, у смрти, у ужасу, у страхотама – то тело људско Господ узео на Себе и узнео на Небо.

У дивним песмама и стихирама и молитвама данашњим непрестано се велича и слави тај чудесни тренутак Узношења (=Вазнесења) тела човечјег са земље на Небо. Анђели се чуде и диве, вели се, и не могу да дођу себи како то да човек до јуче смртан, грешан, сав у ропству ђавола, да тај човек, да тело његово, да природа његова узноси се са земље на Небо изнад Херувима и Серафима. Господ прославио човека славом која је узвишенија од славе Херувима и Серафима. Какво чудо, чудо човекољубља Божјег, какво чудо љубави Божје! Анђели не могу да схвате, а поготову ми људи мали и незнатни, мали, јер нас је грех смањио, мали, јер нас је смрт сатрла, мали, јер нас је ђаво задавио. Гле, Господ Благи тог таквог човека ослобађа греха, ослобађа смрти, ослобађа ђавола, ослобађа пакла и узноси природу његову изнад свих Небеса. Каква слава, каква част, каква љубав Божја!

Данашњи Празник јесте и празник којим се завршава и објашњава и Свето Богојављење: ради.чега се Бог, Који је постао човек, крстио у телу, ради чега је Он дошао Јовану да Га крсти?⁶⁴⁶ Зато што је примио на Себе тело човечије, да би показао телу људском пут од греха у Вечност, да би показао како човек може да очисти себе од свакога греха, како човек може да исцели себе од сваке смрти. Да, да исцели себе од смрти. Како? Светим Крштењем. Јер онда на душу човечју и на тело човечје ставља се Дух Свети, кроз Свету Водицу, и човек се очишћује од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег. Тако је данашњи велики Празник …⁶⁴⁷ да је то тело (које је) Јован крстио на Јордану, и у које је примио такорећи сва наша тела, природу људску, узнесено на Небо кроз Свето Крштење и побеђен грех, побеђена смрт, побеђен пакао.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава и Преображење Господа Христа⁶⁴⁸: зашто се Господ преобразио на гори Тавору, зашто је заблистао неисказаном светлошћу Божанском? Тело Његово човечанско заблистало је свом Божанском славом, ради чега? – Ради тога да би показао да тело људско, тело моје и твоје и свачије тело, свака природа људска и сва природа људска треба да буде испуњена Божанством, да је то њена намена. Зато је Бог створио тело да га ми испуњујемо Божанским силама.

Он је примио на Себе тело људско, како се вели у Светоме Еванђељу: «У њему обитава телесно сва пуноћа Божанства»⁶⁴⁹. Ради чега? Ради тога да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанском⁶⁵⁰, да бисмо се и ми обожили, и ми испунили свима Божанским силама, еда би те Божанске силе потисле из нас сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког ђавола, сваку смрт. Ради тога је Господ показао ученицима на Тавору славу Своју.

Гле, то што је показао на Тавору, на данашњи велики Празник Вазнесења Свог, Он то чини свеопштим, узноси се на Небо са тако прослављеним телом у пуноћи Божанства и блистајући Божанством⁶⁵¹. Он, чудесни Богочовек, узноси тело човечје изнад свих светова, изнад свих бесмртних Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Опет, какав сјај, какво Божанство! Бог љубави, ето, даје човеку оно што нико слутио није.

Данашњим светим Празником завршава се и објашњава се, исто тако, и Велики Петак⁶⁵². Објашњава се кроз данашњи велики Празник зашто је Господ пострадао, зашто је распет био, зашто је умро на Крсту смрћу срамном и стидном, зашто је погребен био? Зашто? – Да смрћу Својом сатре смрт, да смрћу својом разори смрт, разори пакао, уништи сву силу и сву моћ демонских бића, црних и мрачних анђела и ђавола.

Он, Бог у телу, ушавши телом Својим у смрт, ушао је Божанством, и изнутра, када га је смрт приграбила и мислила је да ће Њега умртвити потпуно и заувек, Он после три дана васкрсава силом Свога Божанства; разара смрт и Васкрсењем Својим побеђује ради нас, ради тела нашег, бића нашег побеђује смрт и тако нама људима осигурава пут у бесмртност, телу нашем осигурава пут у бесмртност. Господ је Васкрсењем Својим пропутио пут телу нашем васкрсењем из мртвих. Тело ће наше васкрснути на дан Страшнога Суда. Зато је Господ васкрсао, да да природи људској ту силу, која ће тело људско васкрсавати из мртвих и свих смрти, победивши смрт. Тек данас, кроз данашњи и велики свети Празник, ми видимо и објашњавамо тајну Великог Петка. Он Свемоћни Богочовек, примио на Себе смрт, примио страшну срамну смрт на Крсту, смрт којом су обично били кажњавани највећи злочинци, да људскоме телу осигура бесмртни Живот Вечни, осигура Васкрсење и победу над свима смртима.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава исто тако сво Еванђеље Господа Христа: ради чега је Господ донео свету Своје Еванђеље, Своје Божанско учење, шта је Он хтео тиме, шта Он хоће Својим Еванђељем давши га нама људима? Еванђеље значи: Блага вест. Да, свака реч Господа Христа јесте Блага вест за човека, за биће људско, за живот људски. Тек данашњи Празник, велики и светли, својом светлошћу обасјава Еванђеље Господа Христа и показује: ето, свака реч Његова ради тога да човек излечи себе од греха, да човек излечи тело своје од греха, излечи душу своју од греха, излечи цело биће своје од греха, и од смрти, и од ђавола, и од пакла, и да се узнесе остваривши то учење, у живот изнад свих Анђела и Арханђела.

Заиста је Господ рекао великом и божанском Ученику: «Речи моје Дух су и живот су»⁶⁵³. Живот и јесу његове речи, живот који се разлива по нашим душама, по нашем бићу када изучавамо, када читамо Свето Еванђеље, када живимо по њему. Ми осећамо како се кроз нас и по нашем бићу разлива бесмртност и Живот Вечни. Да, данашњи Празник показује то да је …⁶⁵⁴ једне ствари остварење Еванђеља Христовог. Тело људско је дато зато да испуни себе том силом, тим животом, тим Духом, који је у Светом Еванђељу Господа Христа.

Данашњи Празник завршава и објашњава васцелу Личност Господа Христа, Богочовека Христа: ради чега је Он дошао у овај свет, ради чега је живео у овоме свету, објашњава ради чега је Он и умро у овоме свету, ради чега је био погребен, ради чега је васкрсао? Сву ту велику и славну свету тајну, спасоносну за нас људе, данашњи велики Празник објашњава. Бог се јавио као Богочовек и остао Богочовек ради тебе, човече, ради сваког човека, ради васцеле људске природе.

Данашњи Велики и Свети Празник завршава и објашњава зато и сву тајну бића људског, бића човечјег. Сву тајну објашњава за нас Богочовек Христос: ради чега је човек створен, откуда је човек, од чега је човек, од какве материје? – Од тела и духа: и једно и друго тајна тело тајна, дух тајна. Како почиње човек у овоме свету, како је почео живот човечји и како се завршава живот човеков? Ето, сву ту велику и славну тајну о човеку, човечијем бићу, Господ је казао кроз данашњи Велики и Свети Празник.

Човече и брате! И теби и мени дато је тело да васкрсне из мртвих, да победи сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола, сав пакао, и да вером у Господа Христа и животом по Светом Еванђељу осигура себи бесмртност и Живот Вечни, изнад свих Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Зато је мени и теби дато тело, зато је теби и мени дата душа – да осигурамо себи бесмртност и Живот Вечни, да осигурамо себи блаженство које је веће од анђелског и арханђелског, да осигурамо себи боравак с десне стране Бога Оца. Како ћемо и ја и ти боравити с десне стране Бога Оца ако не очистимо себе од греха, од свакога греха покајањем, и Светим Еванђељем Господа Христа?

Да, по чудесној љубави, Господ Христос ето, казује сву тајну нама људима овога света, а казује сву тајну и нашега бића. Ми људи, ко смо и шта смо? Све нас је Он створио. Зато је Бог постао човек, јер само Бог може казати човеку шта је човек. Зато је Бог створио човека. Он му је дао биће, Он га је извео из небића, створио га из ништа, из ништа створио човека, да му подари Вечни Живот, изнад свих Анђела и Арханђела. Каква тајна! Човек, божанско величанство – човек! Бог створио човека да га прослави Својим Божанским силама и Својим Божанством. Зато је Бог и постао човек и јавио се као Богочовек и остао као Богочовек да би човек, сваки човек у овоме свету ишао за Њим и постигао циљ, божански циљ свога живота – а то је вечно блаженство и Вечни Живот, изнад свих Небеса⁶⁵⁵.

Да, ту велику и свету тајну, ту велику радост казује нам Света Црква данашњим Великим Светим Празником, Празником Вазнесења Господњег на Небо. Све песме брује тим слављем, све песме данас и молитве окићене су тим небеским цвећем, вечним и бесмртним цвећем мирисавим. И свршена је, вели се у једној дивној данашњој песми и молитви, извршена је велика тајна спасења. Господ је Христос, узневши се на Небо ради нас људи, завршио сав божански домострој спасења⁶⁵⁶ и извршио сав …⁶⁵⁷ спасења. Сјединио је земљу са Небом, сјединио је човека са Богом, и занавек остао Он Богочовек Својом Божанском природом. Иако се телом Својим узнео на Небо, Он је Божанством Својим увек поред нас и борави међу нама⁶⁵⁸. И, како се вели у тој дивној песми (=кондаку), говори свима нама који Га љубимо: Ево, ја сам с вама, и ко може на вас? Ко? Ни смрт, а камоли људи. Ни ђаво, а камоли злотвори. Извршити то велико и славно дело спасења човека и света, тај велики подвиг, највећи подвиг – нико није могао извршити до Господа Христа, Господа и Бога љубави. Он је уствари подарио роду људскоме једину истинску и вечну радост. Зато су се Свети Апостоли, како се вели данас у Светом Еванђељу, чули сте у Светом Апостолу, када се Господ на Маслинској гори на њихове очи узнео на Небо, вратили у Јерусалим са великом радошћу⁶⁵⁹, радошћу великом, јер смрт је побеђена, ђаво је побеђен, грех је побеђен, пакао је разорен.

Човече и брате! – и тиме теби осигуран вечни Божански Живот на Небу са Чудесним Господом Христом, Који је сву нашу природу у Своме телу узнео на Небо, како се вели у Еванђељу, и посадио је с’ десне стране Бога⁶⁶⁰. Њему, Јединоме Спаситељу рода људског, Њему, само Њему, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Данас се завршава Ускрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас – Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек? – Узео је на Себе тело да то тело спасе од греха, од смрти, од ђавола, и узнесе, вазнесе изнад свих Небеса и посади на сами престо Господа Славе⁶⁶². То је сав пут Богочовека Господа Христа, сав Његов пут у овоме свету и у овоме животу – да би то био пут свакога од нас, сваког човека, сваког тела људског.

И данашњи Велики Свети Празник показује, баш то показује: колики је пут тела нашег у овоме животу, одакле почиње и где се завршава? Почињемо од рођења на земљи, да бисмо завршили изнад свих Небеса, изнад Анђела и Арханђела, изнад Херувима и Серафима. Чудне се ствари збивају са човеком, са родом људским, због тога што је Бог постао човек и ушао у матицу нашег људског живота. Необичне и дивне ствари се збивају, и чудесне, од Ускрса до данашњег дана, и за време целог живота Спаситељевог на земљи. У дивним песмама данашњим пева се и слави се Вазнесење тела људског изнад свих Небеса, изнад Анђела и Арханђела. Вели се у њима: како се Анђели чуде шта се ово збива, откуда тело, човек да буде изнад нас, изнад нас Херувима и Серафима? Такво је величанство човека, Божанско величанство човека!

Зато је Господ дошао у овај свет, да изврши то велико и дивно чудо, да покаже да је човек створен да буде узвишенији од Анђела, Арханђела, Херувима, Серафима, да буде изнад њих телом својим, целим бићем својим. И заиста, ето Господа Христа Који се на данашњи дан узнео изнад свих Небеса и посадио Богу Оцу с десне стране⁶⁶³. Он је сведок тога, а и Његова Пресвета Богомајка, Која се исто тако са телом узнела и живи у Небеским световима, боље рећи, изнад свих Небеских светова, изнад Херувима и Серафима. И Њој се Херувими и Серафими клањају и славе Је као биће несравњено веће и славније од њих. То је сила, божанска сила која је дата људима, дата свакоме човеку.

А на путу том, од оваплоћења Господа Христа до Вазнесења, имамо цео живот Господа Христа. Рођење Његово, Крштење на Јордану, Преображење на Тавору, Голготу, Крст, Смрт, Васкрсење, и онда Вазнесење као завршни Празник, као завршни сјај, као круна целог подвига Спаситељевог и објашњење. Објашњење ради чега је Господ постао човек: да човека уздигне и вазнесе изнад свих Небеса. У томе је, браћо моја и сестре, целокупно Еванђеље Господа Христа: да ми сви, да сваки од нас доживи то што је Господ показао на Себи: да се роди од Бога; да се крсти; да прими Господа Христа и да разапне себе; да се преобрази Божанским сјајем и светлошћу; да страда за Господа Христа и за Његову Истину у овоме свету; да васкрсава из свих смрти побеђујући сваку смрт, сваки грех, јер је сваки грех – смрт; и да се кроз све то узнесе и узноси непрекидно Господу Христу.

Нама хришћанима који живимо на земљи, наше је живљење и сада на небесима⁶⁶⁴, и сада док смо у телу на земљи, док ходамо у овом блату што се назива тело, ми смо уствари као хришћанин позвани да живимо на небесима, јер тамо Господ тебе вазнесе са телом људским. «Ако сте васкрсли са Христом, вели Апостол Павле, мислите о ономе што је горе»⁶⁶⁵ Пази, човече! Увек мисли чиме треба да се заврши твој живот. Господ ти је казао.Твој живот треба да се заврши тиме да осветиш себе и тело своје, да осветиш душу своју, да осветиш цело биће своје, и оно буде достојно да буде узнесено изнад свих Небеса, изнад свих Анђела и Арханђела. Господе, опрости и помози! Пут огроман, али ту је Господ Христос Свемилостиви и Свечовекољубиви.

Зато је Он из велике и превелике милости постао човек, ето, да нам помогне на томе путу да остваримо Његово Еванђеље, да доживимо Његово Еванђеље, да доживимо Њега, да постанемо саставни делови бића Његовог, да можемо рећи са Апостолом Павлом: Ја више не живим, у мени живи Господ Христос»⁶⁶⁶. Зато ми, поучени Еванђељем Самог Господа Христа, поучени кроз Светога Павла, ми знамо да смо тело Господа Христа. Црква је Тело Његово⁶⁶⁷, духовно тело Његово, и ми сви удови Цркве, живимо као живи делићи, као живе ћелије у том чудесном Божанском Организму што се зове Црква, а то је тело Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и кроз свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. И чули сте данас у Светом Еванђељу: «ми се непрестано облачимо у силу с висине»⁶⁶⁸, облачимо се у Светога Духа, облачимо се у Небеску силу да победимо сваку мрачну демонску силу на земљи, сваки грех, сваку страст, свако искушење, свакога ђавола. То је наш живот на земљи.

Уствари, то је један непрекидан подвиг. Какав? – Подвиг охристовљења! Да све биће своје узнесемо у Господа Христа, да ми, сваки од нас, изврши ону највећу прву заповест: «Љуби Господа Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом»⁶⁶⁹. Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, престани да будеш ти – ти, предај себе Господу Христу и онда ћеш тек постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење.

То је оно што се у црквеним богослужбеним књигама непрестано пева и говори: како смо у Господу Христу обожени, како се обожујемо кроз Њега, то јест, како с испуњујемо Божанским силама. Те Божанске силе када уђу у нас, оне потискују сваку демонску силу, сваку мрачну силу, сваку тамну силу, и ми заиста осећамо се бесмртни, и осећамо се победиоци сваког искушења, сваког греха, увек се уздајући у Господа, Свемоћног и Свемилостивог. Тако, уствари, наше спасење није ништа друго него: наше обожење у Господу Христу, наше ухристовљење, наше охристовљење, све наше да постане Христово – то је смисао нашег живота и нас хришћана. Све твоје постане Христово и тиме постаје бесмртно, тиме постаје вечно, тиме постаје свето, тиме постаје наданђелско, не само анђелско него арханђелско, тиме постаје херувимско и серафимско, све твоје, све моје. Зато је Госиод постао човек, а не Анђео⁶⁷⁰. Почетак твоје душе исти је, али исто тако и завршетак. Све што имамо од Господа Христа је: и тело, и душа. Од Њега почиње све што је наше, и Њиме се завршава све наше. Заиста, и све што је између почетка и завршетка, опет је Његово.

Он је заиста, како и пише у Светом Еванђељу «Алфа и Омега, Почетак и Свршетак» свега људског, сваког човека⁶⁷¹. Самим тим ти и ја, позвани смо да увек знамо, да увек осећамо, да увек доживљујемо да је Господ Христос Почетак и Завршетак нашег бића, целог нашег бића, нашег живота. Њиме да почињемо, Њиме да све завршимо. А завршетак тај, то је бескрајни завршетак, завршетак који нема завршетка; то је крај који нема краја. Јер поставши Христов, ти постајеш божански и бесмртан. То је смисао Цркве Христове, то је сваки хришћанин, то је пут његов, смисао Његов – Богочовек Христос. И ти си позван да постанеш по благодати Богочовек. Да живиш Господа Христа као себе, да Њега стално доживљујеш као себе, да Он стално живи у теби, да у теби бруји Еванђеље Светог Апостола Павла: Ја више не живим, у мени живи Христос!»⁶⁷²

Браћо и сестре, нема дужег пута од човековог пута, нема створења међу Божјим створењима које има дужи пут од човека. Гле, наш пут, човеков пут, протеже се од најнижег пада до највеће славе, од пада нашег у грех до славе наше кроз Господа Христа. То је пут, уствари пут који ниједно (друго) биће не пролази, најдужи пут – од Анђела до Бога. Од Анђела до Бога. А човек са Господом Христом прелази тај пут: пут од пакла до Раја, пут од смрти до Бесмртности, пут од греха до безгрешности! Једном речју: то је пут од ђавочовека до Богочовека. Јер, шта је човек без Христа? – Он је уствари, ђавочовек! Шта је човек који је роб греха, роб смрти, роб ђавола? – Ђавочовек. А Господ дошао у свет, постао Богочовек, да би нам открио тајну нашу, да би казао: Човече, ти си створен да постанеш Богочовек! То је наш подвиг хришћански. Све што у Цркви има, служи томе: да се ослободимо свега ђаволовог; да служимо Господу Христу; да се ухристоличимо; да се ухристовимо; да обожимо себе; да испунимо себе Небеском Божанском силом; да побеђујемо све што нас одваја од Господа Христа, све што нам смета на путу да постанемо Богољуди. Зато је Господ постао човек.

Зато је данашњи велики Празник, чудесни и дивни Празник, Празник који нам казује сву тајну оваплоћења и очовечења Господа Христа, тајну свакога човека, моју тајну, и твоју, и свачију и сваког људског бића. Гле, сваки човек је Божанско биће. Сваки човек је позван да постане Бог по благодати како веле Свети Оци. «Човек је биће, вели Василије Велики, коме је наређено да постане Бог»⁶⁷³. Биће коме је наређено да постане Бог! Ето, то си ти, то сам ја! Какав узвишен позив, какав позив! Зато толике Свете Тајне: и Света Тајна Крштења, и Свето Причешће – да нам дају силе и моћи да истрајемо на том путу и да себе испунимо Господом Христом. Зато толики дивни подвизи, толике дивне свете врлине, молитва, вера, љубав, нада, пост, кротост, смиреност, послушање, доброта наша божанска, од највећег до најмањег, и од најмањег до највећег.

И ми, зато, сваке године прослављамо ове чудесне Празнике: да доживимо све што је Господ доживео, да обновимо у себи сав Његов живот, да обновимо у себи целокупно Његово Еванђеље, да идемо за Њим облачећи се непрекидно у силу с висине, еда не би много посртали, и падали, и пропадали на путу. Идући за Њим, увек вођени Њиме, и ослањајући се на Његово бескрајно човекољубље и љубав, не треба да се плашимо. Сваки од нас нека иде за Њим слободно, са смелом вером, вапијући к Њему у свима слабостима својим. «Господе, опристи и помози»!

И Он, Свемилостив и Благ, притећи ће у помоћ као што је притекао безбројним грешницима и покајницима, почевши од Закхеја цариника⁶⁷⁴, и Марије Магдалене⁶⁷⁵, грешнице која је косом својом ноге Његове свете опрала и сузама својим умивала, и безброј других покајника, и безброј других праведника. Све то иде за Господом Христом, све то учествује у своме спасењу, све то помаже, заједно увек са свима Светима⁶⁷⁶. Никада више не живи сам, он је увек са свима Светима, на челу којих стоји Пресвета Богомајка, Која нека са свима Светима води (нас) из овог света у онај свет, очишћени душе и тела да се удостојимо и ми Небеског Царства. Да заједно са Њом славимо Њеног Чудесног и неисказано Човекољубивог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије

Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.

Он се родио у Витлејему као Детенце, а данас је завршни Празник: завршио је Свој земаљски живот Господ и узноси се на Небо. Како? Са телом које је узео на Себе, телом човечијим, узноси се као човек⁶⁷⁸ и показао да је то пут нас људи из овога света у онај свет. Није само душа створена за бесмртност и вечност, него и тело створено за бесмртни живот, за живот изнад Анђела и Арханђела. И узневши се на Небо са телом човечијим, Господ је показао да смо ми људи врло важна бића у овоме свету, да нас је Господ створио са једним бескрајно озбиљним циљем, да се (и) сами узнесемо на Небо и живимо с десне стране Бога Оца, где је Господ Христос и сео са телом људским, са телом човечијим⁶⁷⁹. Да би показао: ето, то је крајњи циљ тела људског – да се узнесе изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих страсти, изнад свих Анђела и Арханђела, и да вечно блаженствује у Светој Тројици.

Тако данас, кроз овај Велики Празник, ми знамо тајну своју, тајну човечијег бића. И Господ је то доказао на најбожанскији начин, на наубедљивији начин.Чули сте како је Он убедио ученике Своје, из данашњег Светог Еванђеља. Они се чуде како је васкрсао, како је ово тело Његово. «Опипајте ме, видите руке моје и ноге моје, ја сам главом»⁶⁸⁰. Онај исти Исус који је са вама три и по године ишао по Галилеји и Палестини целој, спасавао и учио, проповедао Еванђеље. Ја сам тај исти. Васкрсао сам из мртвих, победио сам смрт! И ви сте заједно са мном победили смрт. Зато Свети Апостол Павле и пише у Посланици Ефесцима, свима нама пише, хришћанима, и вели: Ми до Господа Христа бејасмо мртви, у гресима мртви. Али Он васкрсе из мртвих и нас саваскрсе са Собом⁶⁸¹, то јест: даде нам силе да победимо смрт и да постанемо вечна бића; и телом вечна бића, и телом бесмртна бића. И још додаје Свети Апостол: «и савазнесе нас са Њим». То јест: у Христу Господу, Он је узнео тело наше из овога света изнад времена, изнад простора и унео у Вечност. То је наш пут, то је наш циљ! Зато је Господ и основао Цркву и дао нам Свете Тајне и свете врлине да помоћу њих, ето, и ми очистимо тела своја, обестрастимо тела своја, ослободимо од свакога греха, од сваке прљавштине, од свакога зла. И тако припремимо себе за Живот Вечни у ономе свету, за живот који је изнад Херувима и Серафима.

Зато је, браћо моја, врло озбиљна ствар бити човек у овоме свету. То је велика почаст. Човек је божанско величанство у овоме свету, врло важно, најважније биће после Бога. Да није најважније биће не би Господ Христос постао човек. Није постао ни Анђео, ни ласта, ни птица, ни љубичица – него је постао човек, да покаже колико је човек важно биће и шта човек треба да ради, ради чега је у овоме свету. Све што је Господ Христос урадио у овоме свету, све што је чинио Он је чинио ради спасења нашег. Зато је Васкрсао, и Узнео се на Небо, да би смо ми непрестано живели Њиме⁶⁸² и непрестано чистили биће своје од свега нехристовог, од свега ђавољег, од свега прљавог.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, дао и нама те силе да и ми очишћујемо себе од свакога греха. Још један доказ да је Господ Христос узнет са телом, то је Пресвету Богомајку Господ …⁶⁸³ после три дана пошто је била сахрањена васкрсао из гроба и узнео изнад свих Херувима и Серафима, и поставио с десне стране Бога Оца. Тиме хтео да покаже: ако сам ја не само Човек него и Бог, ево Пресвете Богородице и Она иде истим путем, тело Њено. Тело Њено иде истим путем. Она је мене родила, Пречиста и Благословена.

Зато не треба престати Њој се молити се, да нас очисти од сваке нечистоте, од свакога греха, да побеђујемо све што је смртно у нама и око нас, еда би смо се тако удостојили Њеним светим молитвама да и ми будемо узнесени у Царство Небеско, и славимо тамо Господа Христа са свима Светима…⁶⁸⁴

1977. године у манастиру Ћелије

Зашто је створено тело човечије? Ево Празника који нам заиста казује зашто је Господ сишао с Неба, узео на Себе тело човечије, живео у телу, страдао, Васкрсао и Узнео се на Небо. Шта је то? Каква то велика тајна кружи око свију нас, и пролази око свију нас?

Тело – то је велика тајна Божија. Тело човечије, гле! Тело је вештаство, оно тежи, тело је видљиво, а откуд невидљиве мисли у њему, откуда невидљиво осећање у њему? Како то? Шта је ово? Чудесна лабораторија, велика чудеса. Ко је ово? Човек као велика тајна спуштен је у овај свет од Бога, и ту тајну, и тајну бића човечијег, нико није знао док Господа Христа није сишао у овај свет, док није узео на Себе тело човечије, да нам каже ради чега је дао тело свима нама.

И данашњи Велики Празник заиста нам казује да је тело људско дао да се оно узвиси, да се оно онебеси, да се оно освети, да се оно охристови, да се оно очисти потпуно и да се узнесе не само изнад Неба, него изнад свих Небеса, изнад свих Анђелских Небеских сила. У дивним песмама црквеним вели се како се Анђели чудише на Небу када видеше тело човечије, Господа Христа када се узноси са телом. Он су знали и гледали тела људска на земљи, упрљана гресима и страстима, та смртна тела људска.

Гле! У Христу Исусу, шта се збива? То тело, што је Он узео на Себе, тело људско узноси изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. То значи: тело људско је веће божанско величанство неголи Свети Анђели. Разумљиво веће, јер да се Господ није узнео на Небо са телом, ми би остали црвињак. Наше тело шта би значило? Ушавши у гроб да га разнесу црви и змије. Господ Благи и Човекољубив прослави га славом који га нико прославио није, нити може узвисити, изнад Херувима и Серафима, изнад Ангела и Архангела, да нам покаже – шта? Да нам покаже да смо ми зато створени да живимо вечно изнад свих Небеса, да живимо са Анђелима као са браћом нашом, да живимо Вечним Животом. Ето, данашњи Велики Празник казује нам то да је човек, да је тело човечије створено за Вечни и Бесмртни Живот.

Зато је Господ и дошао у овај свет да нам каже како треба живети у њему, како треба живети са овим тајанственим телом које ми носимо на себи, како треба живети са овом душом коју ми носимо у себи. Све су то тајне велике, Свете Божије Тајне! Доказ – данашњи Свети Празник. И Господ нам казује кроз Свети Велики Празник да је Он зато постао човек да човека учини благодатним Богочовеком. Да човека усаврши, да човека испуни Божанским силама. Доказ – Свети Апостоли. Немоћни људи, рибари Галилејски, прости, некњижевни, шта се збива? Кад се обукоше у Силу са висине, како се вели у Делима Апостолским, они онда почеше чинити чудеса, каква нико сањао није⁶⁸⁶. Они тако подигоше (=исцелише) човека да су се сви питали у чуду: Откуд овим људима, ови су некњижевни и прости људи, а гле! васкрсавају мртве, исцељују од свих болести – откуд њима та сила?⁶⁸⁷ – Од Господа Христа! Они најбоље показују и указују на то да је Хришћанство у овом свету проширило се, и основало се, утемељило се, не науком, не философијом, не техником, не цивилизацијом, не културом, него – вером у Господа Христа.

Он је зато и Васкрсао и Узнео се на Небо, да покаже да је то пут и нама људима. Он је Човек, и као Човек, учинио је све да нас спасава и васкрсава са Собом, савладава⁶⁸⁸ са Собом. Свети Апостол Павле премудро пише да ми некада бејасмо мртви грехом, али Господ Христос дође у овај свет и Он пострада и Васкрсе и Узнесе се на Небо, и на тај начин узнесе и нас на Небо⁶⁸⁹. Доказ – Он; доказ – Пресвета Богомајка, Која је из гроба после три дана узнесена у Небески свет, и седи с десне стране Бога Оца.

Да, данашњи Свети Велики Празник казује нам тајну човекова бића и тајну Христову, а то су две најважније и најглавније тајне у овоме свету. Тајна нас људи као људи зависи од Господа Христа који је постао Човек. Јер Он је ради нас постао Човек, ради мене, ради тебе и ради сваког људског бића. Каква одговорност! Шта ми све добијамо од Њега? Добили смо душу бесмртну, добили смо савест да се по Њему управљамо; Он нам је дао Његово Свето Еванђеље да ми испунимо биће своје Еванђелским врлинама: љубављу, молитвом, постом, бдењем, милошћу, милосрђем кротошћу; све то небеске врлине, све су то врлине које треба ми да извршујемо у овом свету да бисмо припремили себе, људска бића, припремили душу своју и тело своје за Вечни Живот изнад свих Небеса, изнад свих Ангела и Архангела. Каква част човеку! Каква сила, каква моћ у човеку! Побеђује смрт са Господом Христом, побеђује ђавола са Њим, побеђује грехе! И ето чистог човека, еванђелског човека, човека вечнога.

И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.

Чујете у дивним молитвама црквеним: молимо да сав овај дан савршен, миран и безгрешан, поживимо, и безгрешан⁶⁹⁰. То значи, ако ми потребујемо молитву, пост, морамо приморати себе да живимо без греха. Реци себи: данас нећу никоме завидети, данас нећу рећи ни једну рђаву реч никоме, и гле, то показује да ти заиста живиш без греха. А то Господ хоће од нас, од нас које је створио за вечна бића, за бесмртна бића, бића која побеђују смрт, грех и ђавола.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, дао свакоме од нас, и свима православним хришћанима, свима људима, дао Божанске силе да победимо грех, да победимо смрт, да победимо ђаволе. Да живимо свето и безгрешно у овоме свету, еда бисмо удостојили се Небеског Царства и живота изнад свих Херувима и Серафима у вечности Чудесног и Дивног Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Недеља Светих Отаца, недеља између Вазнесења Господњег и Духовдана, када се јуче Господ узнео на Небо и све засенио. Ко је славан међу људима да га можемо славити, када је Он васкрсао и узнео се на Небо и вазнео људску природу изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима? Ето, ми славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора. Зашто? – Зато што су нам они сачували, озаконили и у Символ вере, у Вјерују, занавек унели сву Истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, сву Истину. Јер, Он, Он је дошао у овај свет – ради чега? Рекао нам је данас у Светом Еванђељу: да свему да Живот Вечни⁶⁹². Дошао је у овај свет да свету да Живот Вечни.

Ето, сва је тајна откривена, сва тајна Богочовека Христа. Они (Свети Оци) су сачували тог Господа Христа Богочовека и предали Га нама жива, сву Истину о Њему, и све истине о Њему, они су се потрудили да унесу у Символ вере и да то оставе као тестамент, вечни, непролазни тестамент Цркве Христове у овоме свету. А хришћани знају шта је главно у њиховој вери. Главно је то да је Господ дошао у овај свет да свему да Живот Вечни, и теби и мени и сваком људском бићу, да да Живот Вечни. У томе је сва тајна Богочовека Христа, у томе је сва Истина Његова. У томе је сва тајна Светих Отаца Првог Васељенског Сабора на коме је учествовао и Свети Николај кога данас славимо⁶⁹³.

Јер Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. «Ми вам јављамо Живот Вечни»⁶⁹⁴ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету.

«Живот вечни који беше у Оцу јави се нама»⁶⁹⁵. Када, Свети Апостоле? Ето, јави се Бог у телу⁶⁹⁶, јави се Господ Христос! И ми, ми Њега знамо, ми са Њим једосмо и писмо, ми проповедамо Њега. Оно што очи наше видеше, што уши наше слушаше, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам ми јављамо, то, не измишљене бајке и скаске⁶⁹⁷. Ми вам јављамо Богочовека Христа, Бога Који је постао тело, Бога Који је постао човек. И ми знамо, и проверили смо, и уверили смо се да је Он заиста Истинити Бог и у Њему Живот Вечни⁶⁹⁸. Тај Живот Вечни Он је дошао да да нама људима, то је тајна Његова, тајна љубави Његове према човеку – да нам да оно што нам нико не може дати.

Како су могли Свети Мученици, како могу и данас да радосно дају живот свој за Господа Христа ако Он није тај Који даје Живот Вечни, ако Он није испунио душе њихове том силом Божанском, која разлива по човечијем бићу, по целоме бићу, и по свести, и по савести, и по осећању, и по срцу, разлива – шта? Осећање Бесмртности, Вечнога Живота. То даје Господ Христос, теби и мени и свакоме човеку. То су давали Свети Мученици који су тело своје давали и скидали га као одело са себе, радо умирући за Господа Христа. Да! Њима је Господ дао Живот Вечни, а у томе је сила, у томе је моћ сваког хришћанина. Јер, шта је хришћанин? – Хришћанин је поседник Вечнога Живота. Шта је Хришћанство? – То је имати Живот Вечни. Сваки хришћанин тиме се и одликује од свих људи у овоме свету што зна и осећа да је он вечан, да је добио Живот Вечни од Господа Христа, и да живот његов као хришћанина у овоме свету није ништа друго него непрекидно додавање живота животу, непрекидно испуњавање себе Божанским силама, које човека чине свебесмртним, свеживим и свевечним.

Улица⁶⁹⁹ Вечнога Живота… Она непрекидно даје Живот Вечни. Једно «Господи помилуј», гле, оно слази (=низводи) с Неба у твоју душу Божанске силе, а свака Божанска сила је бесмртна и вечна. А шта да кажемо тек о Светој Литургији, о Светом Причешћу? Ту Господ Себе целог даје човеку, свакоме хришћанину. И тиме му даје не само Живот Вечни, него све што Бог може дати преко тога: и Истину Вечну, и Правду Вечну, и Љубав Вечну и Добро Вечно, и Радост Вечну, и све што ми можемо мислити и измислити, и што не можемо замислити; што око наше не виде, и ухо не чу, и срце не наслути⁷⁰⁰, то Господ Благи Христос донесе, остави Цркви Својој, и кроз њу и данас, као у телу Свом чудотворном, непрекидно оживотворава Вечним Животом сваког хришћанина, свако људско биће које верује у Њега. Ето, вера у таквог Спаситеља, ето то је живот, ето то је живот доброг хришћанина, то је сва радост, то је сав рај за људско биће у свима световима.

Кад се Господ растаје са Својим Ученицима у дан Вазнесења, када се узносио на Небо, Он је рекао и послао ученике Своје на проповед Еванђеља целоме свету и свакоме створењу, благословио их и рекао им: «Ко се крсти, ко поверује и крсти се спашће се. Ко не верује биће осуђен»⁷⁰¹. Остајем у смрти, остајем у греху, остајем у паклу – зар има већег ужаса од тога? Зар има страшније осуде од те? На ту осуду осуђује себе човек који неће да верује у Господа Христа. Ко поверује, спашће се. Који верује у Мене, има Живот вечни⁷⁰² – објављује Господ Христос. Има Живот Вечни. И шта је вера у Њега? – Вера у Њега, то је примање Њега у себе, то је наш живот у Њему. А Он – Он је Бог! И ми крстећи се у Њега, у име Његово, крстимо се у име Бога и испуњујемо се Њиме. «Који се у Христа крстисте , у Христа се обукосте»⁷⁰³ – вели Свети Апостол. А који се Христом причешћујете кроз Свето Причешће, ви се испуњујете сваком пуноћом Божанском⁷⁰⁴. Гле каква радост, каква вечност теби се даје, човече хришћанине!

Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.

Ми непрекидно славимо Светитеље Божје, који и нису ништа друго него оличење свих тих Божанских истина Христових, оличење целог Еванђеља Његовог. Они – носиоци Господа Христа, христоносци, богоносци. То је сваки хришћанин уствари: христоносац и богоносац. Јер ми у овоме свету, живећи по Еванђељу Господа Христа, непрекидно увећавамо у себи оно што је божанско. Сви се бојимо пакла, сви ми хришћани бојимо се не само ђавола, него свих ђавола и свог мрачног и пакленог света. Господ Христос је васкрсао, победио смрт, узнео се на Небо, и дао нам кроз веру све то, дао нам Живот Вечни, дао нам Себе – а ко је јачи од Њега?! Када је Он у теби, какав грех, каква страст, какав ђаво! Све је то сенка и сан кад Он стоји у теби.

«Вера је наша победа која побеђује свет»⁷⁰⁵ – вели Свети Апостол Јован. Да.та вера јесте вера којом уносиш Живога Христа у себе. «Нека се Христос усели вером у срца ваша»⁷⁰⁶ поручује Свети Апостол Павле. Вером се усељује Господ у срца наша, а кад се Он усели, Он изгони из нашег бића све што је смртно, изгони сваку смрт, изгони све што је грешно, сваки грех, изгони све што је страсно, сваку страст; изгони све што је ђаволско и сваког ђавола. И онда усељује у нас Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све свете еванђелске врлине.

Господ Христос је уистину Спаситељ рода људскога. «Нема другог имена под небом које нас може спасти⁷⁰⁷. Чега? Спасити страхота пакла, ђавола, греха, страсти, смрти, безбројних смрти! Он, Чудесни Васкрсли Господ, Он слављен и прослављан кроз Свете Оце и кроз све хришћане свих времена, нека буде и кроз нас слављен и прослављен, и овога и онога света. Да ми попут Светих Отаца, и са њима, служимо Му у све дане живота свога на земљи, и кроз све вечности у ономе свету на Небу…⁷⁰⁸

1967. године у манастиру Ћелије

Ето недеље Светих Отаца Првог Васељенског Сабора. Откуда то? После чудесних невиђених догађаја, после Васкрсења Спаса, после Вазнесења, после Голготе, после целокупног живота Спаситељевог на земљи тридесет три и по године, Црква прославља Свете Оце Првог Васељенског Сабора. Зашто? Зато што су Свети Оци Првог Васељенског Сабора највећи борци са Светим Апостолима и уз Свете Апостоле највећи борци за једну истину истину да је Христос Исус Истинити Бог. То је њихова главна борба, то је њихова главна битка: Христос је Истинити Бог! У томе је сва њихова проповед, у томе је срце њихово, душа њихова, савест њихова. Христос је Истинити Бог, Христос је Богочовек. Ето, то је та сва истина коју Оци Првог Васељенског Сабора неустрашиво проповедају и исповедају. У дивним стихирама они се називају божанствени борци, борци који се боре неустрашиво, боре за најважније истине у свима световима и за најважнију Личност – за Истинитог Бога.

Шта је за човека важније у свету од тога? Зашто? Шта је то Богочовек Христос дао свету за шта су ових триста осамнаест Богомудрих Отаца сав живот свој дали Њему, посветили Њему, живели Њиме и за Њега, и данас владају световима из Небеског Царства. Шта су они то дали свету? Они су пренели и посведочили веру Апостола, веру да је Исус Христос Истинити Бог, да је Исус Христос Истинити Богочовек. Јер само као Истинити Бог и Истинити Богочовек Господ Христос је могао дати људима Вечни Живот. Јер борба за Истинитог Бога, уствари је борба за Вечни Живот.

Чули сте данас у Светом Еванђељу, где Спаситељ вели да је Он дошао у овај свет да свему да Живот Вечни⁷¹⁰. То је циљ Његовог доласка у овај свет – да свему да Живот Вечни, да победи смрт, победи грех, победи ђаволе, да разори пакао, да људима осигура Живот Вечни. А шта је више и веће од тога? Шта је Бог могао дати веће људима од Вечнога Живота, и шта је Бог могао дати веће људима од Себе Сама? А Господ Христос је дао Себе Сама људима. Постао је човек, Он Истинити Бог. То је највећи дар који је Бог дао човеку…⁷¹¹

1974. године у манастиру Ћелије

Ево чудне Благовести данашњег Светог Еванђеља.

Благовест: нема смрти више! Нема смрти више. Господ Христос је дошао у наш земаљски свет, спустио се на ово острво смрти, да га претвори у острво бесмртности. Спустио се у овај свет, како се каже у данашњем Светом Еванђељу, да свему да Живот Вечни⁷¹³. Свему, сваком људском бићу и сваком створењу. Је ли Господ то учинио? Несумњиво је то Господ учинио Својим Васкрсењем из мртвих. Победио смрт! Победио је смрт за свакога од нас, за свако људско биће и за сав род људски. И не само победио, него и дао Живот Вечни.

Чудне су и дивне црквене песме. У једној се вели: – Христос васкресе из мртвих и дарова нам Живот Вечни. А шта Он од нас тражи кад нам дарује Живот Вечни? Чиме то Господ Христос дарује Живот Вечни? Дарује нам Својом Вечном Истином, јер Вечна Истина порађа у нашим душама Вечни Живот. Дарује нам Вечну Правду, јер Вечна Правда порађа у нама Живот Вечни. Дарује нам Вечну Љубав и Вечну Радост, јер јој је главна мука уништена и уклоњена са ове земље, мука од смрти, невоља од смрти, пакао од смрти.

Зато је Господ Христос заиста незаменљив за нас људе. Не само да је Он победио смрт у Своме сопственом телу, него је победио смрт у име свих нас и ради свих нас. И ми, на врло лак начин постајемо поседници Вечнога Живота. Како? Вером. «Који верује у Мене, има Живот Вечни»⁷¹⁴, вели Спаситељ. То Он од мене и тебе тражи. Веру – у кога? У Њега Истинитог Бога. Јер, чиме је доказао да је Једини Истинити Бог? Својом свемоћи, Својом силом, Својим Васкрсењем, Вазнесењем на Небо, узношењем тела људског, тела Његовог изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих светова. Тако је Господ прославио тело људско и показа нама да је то пут сваког тела људског. Зато је створио човека, да телу људском подари Живот Вечни, да целом људском бићу подари Живот Вечни, и да настани човека у блаженству изнад свих Арханђела и Анђела.

Да, величина је и истинитост Господа Христа, као Јединог Истинитог Бога, у томе што је Он даровао роду људском Живот Вечни, не тражећи од нас неке нарочите подвиге, него по великом Свом човекољубљу Он је подарио Живот Вечни. У чему је тај Живот Вечни, казао нам је кроз данашње Свето Еванђеље, Еванђеље Светих Отаца Првог Васељенског Сабора: да је познање Тројичног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, и служење Њему, главни циљ људскога бића, људскога живота и овога света, и да позна Истинитог Бога и да живи у Оцу и Сину и Светоме Духу⁷¹⁵.

И Господ је то показао на безброј примера на сваком Светитељу: да је Он заиста дошао у овај свет да дарује човеку Живот Вечни; да подсети људе да се они створења Божија; да је душа њихова с Неба; да је душа њихова бесмртна; да бесмртна душа обесмрћује и тело. И тело је створено за Господа⁷¹⁶, како вели Свето Еванђеље. И тело је створено за Живот Вечни и оно ће васкрснути, и свачије тело, и моје и твоје и сваког људског бића васкрснуће на дан Страшнога Суда да се придружи својој души и наследи Царство Небеско.

Тако, нико није показао тај прави циљ човечијег живота сем Господа Христа. То је назначење људскога бића: узнети се изнад свих светова, (изнад) Херувима и Серафима, и живети у Божанском блаженству и Божанској слави. И Господ је за то дао сва средства нама људима у Цркви Његовој. У Цркви свака реч, сваки уздах, свака суза, води у Живот Вечни, јер уклања грехе душе, уклања страсти душе, уклања оно што је смртно, оно што вуче смрти. И Господ је дао Свете Тајне и свете врлине да помоћу њих испунимо себе свим оним што је вечно и бесмртно. И Црква, ево, две хиљаде година бори се против – кога? Против греха, против смрти, против ђавола – и осигурава нам Живот Вечни.

Гле, безбројни сведоци тога. Ми данас славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора, њих триста осамнаест који су нам и показали и посведочили истинитост Христовог Еванђеља и истинитост Његове Благе вести: Да је овај свет престао бити острво смрти и постао је острво бесмртности. И сваки је позван да то доживи, да нађе свој смисао као људско биће у овоме свету, прави смисао, једини смисао.

Ево: триста осамнаест Отаца – шта су они сведочили, чега су они сведоци? Сведоци су Васкрслог Богочовека Христа, сведоци су Њега као Истинитог Бога. Чиме су Га сведочили? Сведочили су својим светим животом, својом победом над гресима, над смртима, победу над паклом и над свима ђаволима. Тако, они су уствари једини праве Војсковође хришћанске војске Христове у овоме свету. Војсковође које се боре за нас и са нама и око нас, против сваког греха, против сваке смрти, против сваког ђавола, и осигуравају Живот Вечни. Зато Црква слави и прославља Светитеља сваки дан, јер су они сведоци, сведоци Васкрслог Богочовека Христа, Свемоћног увек. Не само они Свети Оци, већ и сваки Светитељ и сваки Мученик и сваки Исповедник, сви су они сведоци једне истине, главне истине у овоме свету – то је Васкрсење Христово! И тиме сведоци живота нашег.

Ето, и Света Мученица Гликерија сведок је Васкрслог Богочовека Христа, сведок је истинитости Његове вере, сведок је истинитости Његове Истине, Његове Правде, Његове Љубави. Мучена и кидана, она је неодступно исповедала Њега. Бачена у огањ, у пећ ужарену, она је остала недирнута. Исповедајући Господа Христа као Истинитог Бога, и ружећи и одбацајући басне и гатке незнабожаца и многобожаца, тиме нам и она показује да је смрт заиста побеђена, грех заиста побеђен, и свима нама осигуран Живот Вечни. Од нас тражи – шта? Веру у Господа Христа, веру и напор да извршимо Његове заповести, да живимо по Његовим Светим врлинама. И Господ даје силе свима који показују такву веру у њега.

Ето, и Света Гликерија, и сви Свети Мученици, и Свети Оци сведоче – шта? Сведоче да је Господ Христос заиста Свепобедни Бог, Истинити Бог, и да је све друго лаж, ако не служи Њему. Тако и човек, и свако људско биће. Ми осуђујемо себе на смрт, вршимо самоубиство ако не верујемо у Господа Христа, ако не држимо Његове заповести, ако не живимо Његовим Светим Еванђељем. Безброј је у овоме свету духовних самоубица који убијају себе – чиме? Тиме што одбацују веру у Господа Христа. Не верују у Њега, у Једног Истинитог Бога, Који заиста осигурава победу над смрћу и дарује блаженство човечијем бићу. Како? Човек ван Христа и без Христа не зна.

И ми, као Православни хришћани имајући сву Христову Истину са нама у Цркви нашој, добијамо моћи и силе да се боримо против свакога греха и да очистимо себе од свакога греха. Немој рећи: ја сам немоћан, ја не могу да се борим против овог греха, или против оног греха. Помисли, Апостол Павле је човек као и ти, а шта је он од себе дао? Свети Великомученик Георгије је човек као и ти, а шта је од себе дао? И многобројни Праведници у Цркви Христовој, то су људи као и ти, као и ја, само, у чему се разликују од нас? – Ревношћу и вером. Приморавај себе на свако добро⁷¹⁷, јер не можеш бити хришћанин у овоме свету, ако не примораваш себе на добро. Јер греси вуку и на једну и на другу страну, горе и доле, искушења су многобројна. И ти си дужан да примораваш себе на свако добро.

Гле, увредио те тај и тај, шта треба да чиниш? Приморај себе да му опростиш, помоли се Богу за њега, онда си на добром путу. Грде те, пљују те, руже те – моли се Богу за њих да их Господ ослободи тог порока, јер они уствари убијају себе а не тебе. Тако, нико неће имати изговора за неизвршење заповести Христових, јер нам је Господ дао сва средства да заиста победимо сваки грех: да гордост победимо смиреношћу, да мржњу победимо љубављу, да охолост, безочност победимо смиреношћу, да сваки грех победимо врлином. И ми живећи у овоме свету, живећи у Цркви Христовој, увек смо помагани Светитељима Божијим на том храбром и праведном путу – на путу борбе са грехом и победе над грехом, на путу борбе са смрћу и победе над смрћу.

Нека би данашњи Свети Оци и Света Мученица Гликерија, коју празнујемо и славимо, били од помоћи свима нама да и ми извршимо заповести Христове, да и ми узрастамо своју веру у нама у Васкрслог Господа Христа. Да се не бојимо ни греха, ни смрти, верујући у Бесмртног и Безгрешног Господа.

Нека би молитве Светих Отаца Првог Васељенског Сабора и Свете Мученице Гликерије помогле свакоме од нас да и ми у овоме свету јавимо се као победници над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом. И тако, њиховим молитвама, осигурамо Живот Вечни.

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе.

1965. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Да није данашњега Дана, браћо и сестре, хришћанства не би било, Светих Апостола не би било, Светих Мученика не би било, Светих Исповедника, Праведни ка, Пустињака не би било. Да није данашњег Дана ни вас не би било! Да није данашњег Славног и Великог Дана – Цркве Христове у свету не би било. Овај свет би био и остао поприште смрти, тамница греха, пакао. Човек – човек би престао бити човек и извитоперио би се у козна какво чудовиште.

Данашњи Велики Свети Празник, данашњи Велики Свети Догађај: Силазак Духа Светог на Апостоле и прве ученике Христове, дао је биће Цркви Христовој. Данас је рођендан Цркве Христове. Данас се родила Црква Силаском Духа Светога на Свете Апостоле. Господ је био у свету у телу, проповедао, чинио чудеса, пострадао, васкрсао и узнео се на Небо. А гле, Његови ученици беже плашећи се од Јевреја, крију се. Штаје, где је Његова сила, где је Његово обећање: ,Дајем вам власт да стајете на змије и на шкорпије и на сваку силу вражју»?⁷¹⁹ Они беже, крију се, бегунци, страшљивци… Куда ћете? И данас, Педесети Дан после Васкрса Господа Христа, силази Дух Свети у облику огњених језика и стаје на сваког од Светих Апостола, од Светих Ученика. И сви стадоше говорити разним језицима. Прости рибари, галилејски, људи неумни, говоре разним језицима истог тренутка кад Дух Свети сиђе на њих. Помиње се седамнаест разних народа, чули сте данас у Делима Апостолским, који су били присутни, и сваки је чуо свој језик да говоре неуки рибари галилејски⁷²⁰.

Шта се десило, шта је то? Свети Апостол Петар им објашњава да је то испуњење пророштва Јоиловог: да ће Дух Свети сићи на свако тело, и прорицаће синови и кћери ваше, и дати Силу Божанску сваком људском бићу⁷²¹. И заиста, тај плашљиви Петар бегунац, истог дана кад је Дух Свети сишао на њега, неустрашиво проповеда Господа Васкрслог, Господа Вазнесеног и вели да је у Њему спасење: И да нема другог имена под небом којим се људи могу спасти⁷²². Чега? – Греха, смрти, ђавола, пакла.

Ко то може учинити у свету осим Господа Христа?! Сишао је Дух Свети, обећање је испуњено, највеће обећање, највећа нада – испуњена је. Дух Свети је сишао и слабе, немоћне ученике Христове претворио у свемоћне људе, у свемоћне јунаке. Њих смртне претворио у бесмртне. Обукли су се у Силу с висине – по речи Господа Христа⁷²³.

На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Каква је то сила? Сила јача од сваке земаљске силе, сила јача од греха, сила јача од смрти, сила јача од ђавола, сила јача од пакла. То што су данас доживели Свети Апостоли више се не гаси у њима. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и тог истог Светога Духа, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса. И Дух Свети, браћо, постао је душа Цркве Христове.

Гле, Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, а у то тело сишао је, у Цркву Христову која је тело Христово, сишао је Дух Свети⁷²⁴ – та божанска душа Цркве, и дао јој свемоћ. И као што наше тело живи душом, тако и Црква Христова живи Духом Светим – душом својом. И Празник, и догађај који је почео на данашњи Дан не престаје никако, ево две хиљаде година. Јер, шта је Црква Христова? Црква Христова је непрекидан Духовдан, непрекидан Празник Светога Духа. Не може се бити хришћанин и постати хришћанин ако Дух Свети не сиђе на човека, ако Дух Свети не уђе у биће човеково, ако га Дух Свети не освети, не препороди, не обнови, не преобрази.

Сваки од нас хришћана доживљује данашњи Велики Празник као свој лични празник. Када? Када се крсти – јер, Дух спасења, Дух Свети силази на крштеног, и улази у њега, и остаје у његовој души за сва времена и за сву вечност, сем ако Га човек гресима и страстима и порочним животом не отера из себе. Али Га никада не може потпуно отерати из себе.

И ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви⁷²⁵. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Он је Тај Који цело Еванђеље Христово чини нашим. Он је Тај Који нам даје силе да ми остварујемо заповести Христове у овоме свету…⁷²⁶

1966. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

Завршено је све и са земаљским и са небеским све ТОМ за нас људе. Ми данас, на Велики Дан Свете Педе сетнице, Свете Тројице, Духова, ми данас знамо сву Ј тајну свих светова. Ето, Света Тројица и јесте сва Тајна ; нашег земаљског света, сва Тајна сваког човека, тајна је моја и твоја, тајна моје душе и твоје душе. Ко си ти? Ко сам ја? Ми – ми смо икона Божија, ми икона Пресвете Тројице. Тако нас је Господ створио⁷²⁸, дао нам је душу која је боголика, душу која је тројицолика, душу која је донела у овај свет Тројично Божанство, силу Тројичног Божанства.

А гле, данас, на овај Светли Велики Празник, завршава се Божић, завршава се долазак Спаситеља у овоме свету и казује нам се због чега је Он дошао. Пре свега да да Вечни Живот сваком људском бићу⁷²⁹. Зато је Господ дошао у овај свет, браћо моја. Зато се Господ родио као човек, да би се човек овечио, обесмртио, наследио Царство Небеско и добио Царство Небеско. Од кога? Од Тројичног Бога: Оца и Сина и Светога Духа.

На Спасовдан Господ је казао и показао – шта? Какав је пут човечији у телу, од чега полази човек и докле има да путује човек, људско биће, природа људска. Полази са земље а узноси се изнад свих Небеса, изнад Херуфима и Серафима, изнад Анђела и Арханђела. Ето, то је пут којим људско биће, људска душа има да прође, људско тело да прође, најдужи пут. Гле, твоје тело није створено за смрт, него за бесмртност. Какву бесмртност? За славу изнад свих слава, изнад славе Херувима и Серафима, да седиш с десне стране Бога Оца. Ради тога је тело теби дато. Тело је створено ради Господа, вели Свето Еванђеље, и тело је за Господа⁷³⁰. Пази шта радиш са својим телом, пази! Чувај га од сваке болести, од греха, јер болест је сваки грех: гордост, крађа, прељуба, све су то страшни греси, све су то страшне болести. А ти? Имаш тело да га припремиш за онај свет, за Живот Вечни, тамо где је Господ Христос.

Јер ми, вели Свето Еванђеље, ми живимо онде где је Господ Христос на Небесима⁷³¹, са нашим људским телом. Пази, припремај своје тело! Зато ти се даје живот на земљи, даје ти се педесет, сто година. Пази, чисти своје тело, испуњуј га Божанским силама, изгони из њега све што је смртно, све што је пролазно, сваки грех! Грех смрди, грех је смрад пред Богом – када ти чуваш у себи у души својој у телу свом неки грех, знај, ти чуваш смрад, мали пакао. Сваки грех је мали пакао, припрема те за пакао, ако га се не ослободиш.

На Спасовдан, тако, нама је казана тајна тела људског, тајна свачијег тела, и мог и твог. Нема другог пута. Ако не идемо за Господом Христом, за Њим, Који тело наше води и одводи у Небеско Царство, онда идемо за Његовим непријатељима, за оним који помоћу греха и страсти и смрти одводи и тебе и мене у пакао. Да, то је наш пут: или горе ка Небу, или доле ка паклу. Господ дошао у овај свет да нам каже тајну, да нам да силе да ми заиста можемо победити сваког ђавола, значи пакао победити.

Зато је данас и сишао Дух Свети на Свете Апостоле, на Цркву Христову; зато је данас Господ основао Цркву пославши Духа Утешитеља, послао је Огањ, послао је огњене језике, послао Божанску Силу⁷³²; сву Силу Божанску послао, јер само та, сила могла је учинити да данас проговоре разним језицима неуки рибари галилејски, да почну чинити чудеса каква свет видео није. Људи прости, неуки, некњижевни, како веле за њих фарисеји и садукеји⁷³³, а гле, ти људи примају данас Духа Светога, ти се људи данас крштавају Духом Светим – како је Спаситељ обећао⁷³⁴. Крштење Духом Светим, шта је? То је обнова човека, то је уношење Вечне Истине у душу човекову, Вечне Божије Правде, Вечнога Живота Божијег. То је Дух Свети донео сада и данас Светим Апостолима, Цркви Христовој, да сви ми суделујемо и учествујемо у том Вечном Животу, у тој Вечној Истини, Вечној Правди, да се сви испуњујемо њима као што су се Свети Апостоли испунили на данашњи дан.

Чудиш се… Зар ја и ти? Да, и ја к ти! Јер, шта је Свето Крштење? Свето Крштење није ништа друго него Крштење Духом и водом, као што вели Спаситељ; Крштењем огњем и ја и ти васкрсавамо, уствари, доживљујемо Педесетницу, доживљујемо Духовдан, доживљујемо данашњи Велики Празник, јер се дају силе Духа Светога, дају се ономе који се крштава. То је велика милост Божија, али и велика тајна Божија, Света Тајна. Она нам каже зашто се ми рађамо као мала деца: уствари, рођени смо и створени да испуњавамо себе Богом, Божијим силама – а зато је Бог постао човек, зато је Бог постао Богочовек! Да би показао да је то наш пут, пут сваког човека, пут од човека до Бога, пут од земаљског живота до Вечног Живота, пут до земаљске истине до Вечне Истине Божије. И као што је на Спасовдан казана сва тајна човечијег тела, казана од Господа Христа, тако је на данашњи дан казана велика и света тајна духа човечијег.

Шта је дух човечији? Шта је дух човеков, из чега је саздан? Из чега? Душа је велика духовна сила Божанска, та икона Божија, тај лик Божији, који ради у нашем телу непрекидно. Како оживите? Духом оживите, душа умире. Када мртвац лежи на столу, овог момента је умро, очи не виде јер је душа изашла из тела. Душа је та која слуша кроз уши, душа је та која говори кроз језик. Душа је та која говори кроз тело човечије. Шта је душа у човеку? Је ли она савршена? Не! Бог је створио душу у човеку и дао му је да је усавршава. И ето, на данашњи дан је сишао Дух Свети да допуни душу у човеку, да је испуни, да покаже нама људима да је душа створена од Бога као бескрајно биће које може сместити Бога у себе, и да ништа мање (од Бога) не може душу испунити, да душа уствари треба да се доврши и усаврши Богом, Духом Светим. Дух мој, дух твој треба да се усаврши Духом Светим! Ето, то је тајна нашега духа, зато је дух створен: да га допунимо Духом Божијим, да га испунимо, да га обожимо, да га усавршимо до крајњих савршенстава. Значи: тело је човеково створено да постане тело Божије, као што је постало у Богочовеку Христу, а и дух је човеков створен да постане Духом Божијим, боголико савршено биће.

То је Дух Свети данас створио сишавши на Свете Апостоле, а то понавља кроз Свето Крштење сваки хришћанин. Он треба да сваскрсава када прима Свето Крштење. Не верујеш?! Ми се крштавамо водом и Духом Светим. Водица којом се дете крштава чим се освети, постаје нетрулежна, несмрдљива, непокварљива. Е, кад то бива са водом, мртвом водом, шта бива тек са духом човековим кад се крсти Духом Божијим? Веруј да се Духом Божијим, пламеном, огњем Божијим, крштаваш и ти и ја и сваки хришћанин у Светој Тајни Крштења! Јер је ради тога Света Водица. Сила Духа Светога и воду претвара у непропадљиву, и воду такорећи обесмрћује, даје јој вечне особине, да би показао и нама људима да је и дух наш зато створен, да се крсти Духом Божијим – а крстити се Духом Божијим то значи спалити све грехе у себи, у души. Крштењем се, збиља, спаљују сви греси у човеку. У дивним песмама данашњим, Дух Свети се назива чистилачком силом, чистилачком силом која очишћује сваки грех; да! сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, све што је нечисто. Кад се човек крсти, он из Крстионице излази чистији од сунца, како веле Свети Оци.

Да, тако је на данашњи дан, данашњи Велики Празник, откривена велика и света тајна човечије душе, човечијег духа, ради чега је човеку дат дух. Тако је Господ Христос осигурао Вечни Живот и за тело наше и за дух наш, душу нашу, осигурао тиме што је постао Он човек, узео тело на Себе, послао нам Духа Свог да Дух Свети испуни душе наше и да то буде творачка Божанска, Боготворећа сила у Цркви Христовој. Дух Свети, Који је сишао на данашњи дан на Свете Апостоле, основао је Цркву и до данас непрекидно живи и чини иста чудеса која је чинио кроз Свете Апостоле: оживљујући људе, дајући им Живот Вечни, Правду Вечну, дарујући све Божанске силе! И данас, данас су се Апостоли свети обукли у Силу с висине, као што је обећао Господ⁷³⁵. Дотле немоћни и слаби бегунци, плашљивци и страшљивци, од данашњег дана постају неустрашиви борци. Иду у све смрти, против свих смрти, јуришају на све ђаволе овога света, јуришају на све грехе, на све паклове и побеђују – побеђују Силом с висине. Њих, просте рибаре галилејске, данас је Господ начинио свемоћним победиоцима, мудрацима којима нема равних, људима који су једини са Господом Христом победили смрт, победили све ђаволе кроз свој смрти грех, победили пакао! Да, нема веће победе. А они у спољашњем животу просјаци, ништа немају! Спаситељ им забранио да не носе ни торбе ни штапа, ни новчића у појасима својим⁷³⁶, ништа просјаци! Тако, идите кроз свет, дајте свету шта? Царство Небеско. Дајте свету највећа богатства! Зашто тако, Господе? Зар ми, ми који обогаћујемо свет Небеским Царством и Тобом, Богом Истинитим и Духом Светим, зашто да будемо просјаци?! Да се не бисте погордили, да не бисте помислили да је то од вас. Не, то није од вас, то је дар Божији. Да бисте показали да је човек створен не за пролазности овога света него за Вечну Живот, за Вечност, за Вечну Правду.

Заиста, Дух Свети је дат Цркви Христовој, Светим Апостолима – ради чега? Ради чега се Он даје? Ради утехе, ради Богосазнања, ради Истине Вечне! Он ће вас, Утешитељ, Дух Свети, Он ће вас научити свему⁷³⁷ – вели Спаситељ. И дошао је, и заиста научио род људски, научио свему, научио људе Истине Вечној – Он, Дух Истине. Упутиће вас на сваку истину⁷³⁸ о Богу, о свету, о човеку, о биљкама, о звездама, о небу… Све те истине Он објашњава, јер је Он Творац. На данашњи Дан те истине, или боље рећи та Вечна Божанска Истина, постала је истина земаљског света у коме дела и ради Црква Христова, кроз Свете Апостоле, Светитеље и кроз свештенство. И ми људи данас на земљи знамо све истине које су нам потребне у овоме животу и ономе животу. Ми знамо шта нам треба: ми знамо шта је истина, а шта је лаж; ми знамо шта је живот, а шта смрт; ми знамо шта је Бог, а шта је ђаво; ми знамо све што треба за Живот Вечни, који почиње у овоме свету, а продужује се бескрајно у ономе свету. И зато што је све то Божанско и Вечно, нама је потребан Дух Божији, Дух Свети, да уђе у наш дух, нашу душу, и да унесе у њу све што је Божанско и што је Вечно.

Зато је хришћанин само онај човек који има Духа Христовог, Духа Светог у себи. «Ко нема Духа Христовог, није Христов»⁷³⁹ – вели Свети Апостол. Само онај који има Духа Христовог, Духа Светог, то јесте хришћанин. Такав човек, такав човек овде на земљи, хришћанин – живи како? Као путник ка Богу! Сваки дан, свака ноћ за њега није ништа друго него пут и путовање ка Царству Небеском, непрекидно приближавање Царству Небеском. И зато он чисти душу и тело од сваке нечисте мисли, од сваке нечисте жеље, силази дубоко у своје срце, изгони из њега сваки мрак, сваку таму, сваку помрчину греха. Хришћанин онда, знајући куда путује, како треба да буде чист, стално се бори, стално мисли на то, стално мисли и дању и ноћу, а то је главни циљ његовог живота, ништа друго није циљ човечијег пута у овом животу. Треба да свој живот на земљи употреби тако да га Господ прими у Царство Небеско, у вечне радости Христовог Царства.

Зато је и данашњи Дан уствари рођендан, рођендан новог хришћанина и објашњава нам шта је хришћанин. Код нас хришћана све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме⁷⁴⁰. Ми се крштавамо у Име Оца и Сина у Духу Светоме⁷⁴¹. То је сав пут сваког хришћанина. Ако си прави хришћанин, ти си стално опкољен Светом Тројицом, стално Је носиш у себи, и, како се вели у једној дивној црквеној песми: «Ти јављаш светлост Свете Тројице». Свака се хришћанска душа светли Светом Тројицом: «светдејста свјашченотајње» Светом Тројицом. Наш живот на земљи, хришћански живот, историја наша, није ништа друго него ето, тај живот, свакодневни живот у Оцу и Сину и Светоме Духу.

Шта је Црква Христова? Црква Христова је Царство Свете Тројице, Царство Свете Тројице⁷⁴². Ево, најсветије најснажније богослужење, то јест Света Литургија: на љој се такорећи Господ оваплоћава и поново јавља у облику Вина и Хлеба (који постаје Тело и Крв Христова) јавља се као Богочовек пуни и савршени. Та велика тајна збива се на свакој Светој Литургији. А та Света Служба почиње речима: «Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа», то је почетак Свете Литургије, а то је и завршетак. Ви чујете у Цркви да се све молитве завршавају призивањем Оца и Сина и Светога Духа, Божанске Свете Тројице. Да, Царство Христово, царство у овоме свету јесте Црква Христова – то је Царство Свете Тројице. А у Царству Божијем, како се царује? Тамо, тамо царује Вечна Истина, Божанска Истина, Божанска Правда Божија, царује Вечна Правда, Божанско Вечно Добро, Божански Вечни Живот. Зато је Црква уствари Вечни Живот на земљи. Царство Божије почиње још овде у Цркви Христовој, да се продужи вечно на ономе свету.

Ти си као хришћанин позван да нечисте жеље одмах у корену сузбијаш и одбациш од себе, ако ћеш да спасиш себе од царства греха и смрти, од царства ђавола, од пакла, и пренесеш себе у Царство Божије, у Цркву Христову, где царује Вечна Истина, Вечна Правда, Вечни Живот Господа Христа.

Када човек обасја себе Еванђељем Христовим, када светлошћу Духа Светога озари душу своју, када себе погледа из Еванђеља, када себе погледа у огледалу Еванђеља, онда тек види у каквом је стању његова душа, његово срце, цело његово биће. Онда тек сагледа све што је у души његовој, срцу његовом, и угледа ли грехе, угледа ли страсти, угледа ли пороке, одмах ступа у борбу са њима, јер зна да му ти греси и страсти припремају пакао, вечни мрак и вечне муке на ономе свету.

Нема малога греха, браћо. Опсовао си, псовка је изашла на уста твоја, како тежак и опасан грех? «За сваку реч даће човек одговор на дан Страшног Суда»⁷⁴³ – објавио је Спаситељ. За сваку реч, а камоли за псовку. Крадеш, и мислиш то није ништа. Гле, ти уже сам себи око врата све више стежеш, вучеш себе у пакао. Гордиш се, немилосрдан си, сиромаха пуно око тебе а ти имаш свега, не погледаш на њих као на сабраћу и на браћу, не сећаш се да је Господ рекао: «Кад нахраните једног од ових гладних, мене нахранисте; када обукосте једног од ових, мене обукосте; када чашом студене воде једног напојисте, мене напојисте»!⁷⁴⁴ Ти си хришћанин, одговараћеш за све своје грехе, ништа те неће оправдати, јер је Господ дао сва средства, све свете силе, дао Духа Светога, Светог Духа, Васцело Божанство дао теби и мени да бисмо се ослободили греха, смрти, ђавола и пакла. Он се ставио у службу мени и теби, и нама прљавим и бедним људима. Он Бог постаје човек и објављује: ,Ја сам као слуга међу вама»⁷⁴⁵. Јер је Духа Светога послао као слугу, цело Божанство је дошло да служи мени и теби, човече, брате! Помисли увек на то и онда ћеш савладати сваки грех, никад нећеш поћи за грехом, ни за тамом, јер ако идеш за грехом, идеш за ђаволом.

Богочовек у данашњем Светом Еванђељу вели: Ја сам светлост свету, видело свету. Ко иде за Мном неће ходити по тами, имаће светлост Живота»⁷⁴⁶. Ето, то је Правда, то је Истина, не само истина, него Вечна, Вечна Небеска сила! «Ко иде за мном неће ходити по тами», вели Спаситељ! Заиста, идући за Господом Христом – како ми идемо за Њим? Идемо вером, идемо молитвом, идемо постом, идемо милосрђем, идемо творењем Његових светих заповести. Када идемо за Њим, онда је све чисто пред нама, онда нема спотицања, онда нема тешких падова у грех. И ако паднеш, ти имаш средство да се дигнеш. Шта је – покајање? Нема греха великог, ни највећег, који Господ није опростио покајнику. Нема! Зато немамо изговора, нећемо имати изговора на дан Страшног Суда ако будемо остали у гресима.

Нажалост, ми несрећни Срби, мало шта од реченог знамо, а оно што знамо не извршујемо. Не приступамо често Светој Исповести, да кажемо своју душу Богу, да кажемо своје грехе, да их избацимо из себе. Дешава се да греси се толико окоте и умноже у теби и мени, да помраче савест и ум, и ти живиш у гресима као да је то нешто природно, као да тако треба да буде. Него, ти – пробуди се! Крени за Господом Христом! Пробуди се, удари себе бичем покајања, реци себи: Гле, ти си створење Божије, ти си икона Божија, а шта чиниш, човече? Из греха у грех идеш, из пада у пад, из пакла у пакао… Тргни се! Исповеди се, причести, пости, моли се Богу, дај милостињу. Тада приступи Господу Христу, све Му дај, све што у животу имаш. Твој пут, пут је Христов. А Он, Он чудесно њиме води те у Царство Небеско.

Данашњи Велики Свети Празник, Празник је свете Небеске силе, показавши нам да је Хришћанство, да је Света Христова Сила Божија непобедива. Сила Божија, Свепобедна Сила Божија, наша је вера не у речима надговорљивим, него у сили, у Духу Светоме, вели Свети Апостол. У сили Божијој и у Духу Светоме, у томе је наша вера⁷⁴⁷, у томе је сила наше вере, у томе је свемоћ наше вере, и моје и твоје, у томе је Хришћанство непобедиво! Зато нико, нити грђење хришћана и Цркве Христове, не могу разорити Цркву Христову на свету, ни уништити је. Не! Надживеће она све њих, као што је надживела и надживљаваће све до Страшног Суда. Истина Христова, Слава Христова то је Дух Свети увек у њој даван кроз Свете Тајне и свете врлине. Данашња велика и славна победа човека кроз Силазак Светога Духа у Цркву Христову, та велика победа јесте и највећа слава човечијег бића и људског рода.

И ми, празнујући на данашњи дан Пресвету Тројицу Која нас је спасла, Која нам је осигурала сав домострој спасења, Свету Тројицу од Које је Отац Прво Лице, Син Друго Лице, Дух Свети Треће Лице – ту смо ми Свету Тројицу примили данас, и прима је сваки хришћанин да живи Њоме у овоме свету увек, увек, да се сав живот наш креће и бива и збива од Оца и Сина у Духу Светоме. Светој Тројици част и слава и свака моћ и сила кроз све векове. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије

Данашњим Празником завршава се спасење рода људског. Завршава се сав живот Господа Христа на земљи. Ради чега је Он дошао? Он је на земљи нашао људе савладане смрћу, људе савладане грехом, људе савладане ђаволом. Спасити људе од свега тога – то је био Његов циљ. Три и по године Апостоли су ишли за Њим, и када им је Он дао силе чинили су велика чудеса. Али, кад је дошло Распеће, кад је Господ распет на Крсту, висио и умро, нестало је све силе и снаге у Светих Апостола. Разбегли су се јаки људи. Где су они могли бити јачи од смрти? А гле, и њихов Учитељ виси на Крсту мртав! Нема ништа од нас, све је пропало. Људи, људи су плен смрти. Има ли излаза из тога? Ради чега људи живе у овоме свету, зашто је Бог створио људе? Да ли зато да се сурвамо у роб и претворимо у црве? Не! Господ је сувише Велики, сувише Милостив и Човекољубив, да би нас за то створио.

Данашњи Празник нам говори зашто је нас Господ створио у овоме свету. Створио је нас и створио људе, човека на првом месту, и сав род људски, да буду јачи од смрти, да победе смрт. Како? Васкрсењем Христовим! Зато је Господ узео на Себе тело људско, да покаже да је тело људско створено за бесмртност и Живот Вечни. Не само душа наша, него и тело наше. И заиста, Он је то показао кад је низпослао Духа Свог Светога на данашњи Празник, на Своје Свете Апостоле⁷⁴⁹. Он је објаснио зашто је дао духа човеку. Душу, дух човеку је дао Господ да се тај дух усаврши Духом Божијим, да постигне последње савршенство, а то је да постигне Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Истину. Зато је створен дух човеков.

А тело? Казао нам је Господ на Спасовдан, када се са телом узнео на Небо и сео са десне стране Бога Оца⁷⁵⁰. Гле, какве части се удостојило тело људско, које је било плен смрти, плен црва, плен ђавола. Одједанпут, оно узлази над свим Херувимима и Серафимима. Тиме је показао Господ да је то пут нашега тела: да и њега очисти, да и њега Господ спасе од смрти, да га васкрсне у последњи дан, да га васкрсне на дан Страшнога Суда. И ако је Господ са њим и његовом душом, увешће га у Царство Небеско. Тако је на данашњи Свети Празник, заиста, објаснио нама људима ради чега је Господ створио човека и куда ми идемо. Да ли само мало корачамо кроз земљу док не дођемо до гроба, или је наш пут далеко дужи. Да, несумњиво далеко дужи, Господ је показао и доказао.

А Дух Свети, ето, сишао је данас, и шта је Он урадио? Основао је Цркву. Данас је рођендан Цркве. Дао је Господ у Цркви и кроз Цркву сва средства која су нам потребна да победимо грех, да победимо зло у себи, да победимо смрт, да победимо ђавола. И Црква, ево, чини то две хиљаде година.

Како ћете објаснити да није то тако, када су бегунци, прости рибари Галилејски, од данашњег дана устали смело и почели смело објављивати Свето Васкрсење Господа Христа, и даровати Еванђеље свима и свакоме, и чинити чудеса неисказана? То се не може објаснити код душе другачије него баш силом Духа Светога. То је обећање Господа Христа које Он дао ученицима Својим, пошто је васкрсао и упутио их у Јерусалим да чекају да на њих сиђе Дух Свети, то јест, да се обуку у Силу с висине, у Силу с Неба, у Духа Светога⁷⁵¹. И данас, Свети Апостоли су се обукли (у Силу) и заиста постали од неуких врло учени и најученији људи овога света…⁷⁵²

1977. године у манастиру Ћелије

Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек: шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човечија.

Данашњи Велики Празник казује нам ту тајну. Господ је, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.

На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васрксе и Вазнесе на Небо⁷⁵⁴. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом сваког човека.

Ми идемо, галопирамо ка гробу, јер (је) то завршетак нашег живота. Да ли је црвињак завршетак нашег живота? Ако је тако, онда се Бог подсмева човеку када га је створио као човека.

Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! Он ти је показао којим ће путем ићи моје и твоје тело, и свачије људско тело.

И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице – шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети Празник показује какво је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. «Наша вера је у Сили и Духу Светоме»⁷⁵⁵ – како вели Свети Апостол. У Сили и у Духу Светоме.

Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају – кога? шта? Највеће чудо, најмилије чудо да проповедају – Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи не могу никада чинити, без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог Великог и Славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа Христа! То значи: да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Нису се они никога плашили у овоме свету. Цела Римска империја ондашња, цела царевина Римска устала је на њих. Они су постали буктиње, које су незнабошци спаљивали. До триста тринаесте година стално је гоњено Христово име, Христови следбеници. И ко је победио? Да ли оружје Римске империје? Не, не, не! Победило је дванаест простих рибара Галилејских. Чиме? Силом Христовом! Исцељивали су болне, васкрсавали мртве, чинили безбројна чудеса, изгонили ђаволе. Свет је било запрепашћен и запањен, гонили су их, приморавали да се одрекну тога. Не! Нико се од њих није одрекао Господа Христа, сви су с радошћу ишли у смрт, сви су ишли у погибију за Господа Христа.

Тако је било у прво време Хришћанства, тако је остало у свим временима. Тако је и данас. Колико данас гоне нас хришћане, са свих страна? Одузимају деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче Правди Божијој, Истини Божијој. Милиони, милиони хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони, то што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Христа. На земљи данас четири милијарде људи, а милиони и милиони мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Име Господа Христа кроз свет, Име Спаситеља, и данас та иста Сила делује у нама.

Погледајте на Српске светиње, о којима пишу гадости ових дана. Погледајте Свете мошти наших Светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дешавају се еванђелска чудеса. Ко је тај Србин а да не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од овог Славног и Дивног Светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Свети Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски, земља Српска пуна је светих моштију чудотворних. Еванђелска чудеса дешавају се и данас, као што су се дешавала за време Господа Христа и Светих Апостола, и кроз целу историју (Цркве).

Зато, ми хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики Светитељ Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима хришћана у четвртом веку, он вели: Знајте да ми хришћани имамо оружје сигурне победе, а то (је) смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни Живот, пред нама је отворено Царство Небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи?⁷⁵⁶ Мушице, мушице… Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме.

Да, ми смо позвани као хришћани, да себе усавршавамо Духом Светим, Духом Који је у Цркви Христовој, Духом Који је Апостоле начинио Мученицима, и све, (сав) безброј Мученика, и безброј милиона Исповедника Господа Христа, и данас и јуче и вавек. Шта треба да радимо са својој душом? Оно што су радили Свети Апостоли са душама свих верних: испунимо вером у Господа Христа, вером непоколебљивом; испунимо себе љубављу према Господу Христу и према браћи својој; испунимо себе молитвом, постом, свима еванђелским врлинама; и тако ми стичемо Духа Светога, тако ми узрастамо дух свој, душу своју онебесујемо, чинимо је бесмртном и вечном, уносимо Духа Светога у њу.

Шта је циљ нашега живота? Циљ нашег живота да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овом свету. А то се стиче, браћо моја, помоћу молитве, поста, милостиње, милосрђа и свих осталих еванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога⁷⁵⁷, а код Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола, од свакога греха. Зато, чули сте на Светој Литургији: горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. И смрћу нашом, ако треба.

Нека би Благи Господ на данашњи Дан, дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је на данашњи дан рођена Црква Божија, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога хришћанина, свих хришћанина уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско.

Данас је, како се вели у дивним песмама црквеним, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овом свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни. Зато не престајемо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа – тог Јединог Победитеља греха, смрти и ђавола. И Њему се клањати, живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Ево ризнице свих блага, и ризнице свих Сила божанских и небеских, и тог Царства Божјег на земљи. Јер Црква Христова на земљи и јесте Царство Божје. Царство Божје и за мене и за тебе, а Цар треба да царује и у мојој и у твојој души. Ако у нама царује Господ Христос, Дух Његов Свети, онда неће царовати ни грех, ни зло, ни ђаво. Онда, ми ћемо бити у стању да победимо све што нас одваја од Бога и Господа, што нас одваја од Вечног Живота, од Вечне Истине, од Вечне Правде.

Црква Христова у овоме свету пуна Анђела, пуна Вечне Истине, Вечне Правде Божје, Вечног Живота Божјег. Како гледа на грешника? Као што је казао Господ у Светоме Еванђељу: на грешника гледа као на болесника, на грех гледа као на болест нашу, најстрашнију и најужаснију болест. Али, ништа лакше него победити грех, ништа лакше него излечити се од те најстрашније болести. Како? Ето – Духом Светим и Господом Христом.

Чујете у данашњем Светом Еванђељу се вели: «Ако ти сагреши брат твој, иди покарај га; па ако се покаје, опрости му»⁷⁵⁹. Ако не послуша то – вели Свети Апостол⁷⁶⁰, тада ће брат твој када тоне у греху, када је у греху, он као да умире, онда престаје бити брат твој, брат у Христу. Сећате се шта Господ вели у Еванђељу: «Који твори вољу моју, вољу Божју, он је брат мој, и сестра, моја и мати моја»⁷⁶¹. Творећи заповести Господње, творећи заповести еванђелске, ми, гле части и почасти! постајемо браћа Христова.

То је већ разлог за мали страх твој и мој: потруди се да споразумно, благо и кротко спасеш од греха и придобијеш свога брата, бесмртног брата. Ако те не послуша, позови једног или двојицу, за сведочанство са два сведока. Црква је врховни судија у овом свету. Ако и Цркву не послуша – вели Спаситељ онда нека ти буде као незнабожац⁷⁶². Дигни руке онда од њега. Не слуша Цркву, Црква једина свемудра, једина свебезгрешна, једини свеправедни судија, свехристолики судија. Ако Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац.

Зашто Цркву да послуша? Зато што је у Цркви Света Тројица, и сва је Црква Истина Божја, сва Живот Божји, сва пуна Вечности Божанске, Правде и Истине Божанске. Зато је она непогрешиви судија. Дух Свети – гле, то је душа Цркве, то је савест Цркве, то је ум Цркве, то је разум Цркве. Зато Црква стоји у овоме свету као најважнији и непогрешиви судија. Судија, али пре тога и мајка, и лекар, и болница. Лечи од сваке болести, од свакога греха, лечи од свега смртнога, лечи од смрти. У Цркви је и лек од смрти: то је Свето Причешће, то је Свето Крштење, то је лек од смрти. Крстивши се у Господа Христа и примајући Свето Причешће, постајеш бесмртан, лечиш се од свега смртног и од сваке смрти.

Зато, браћо моја и сестре, све што је од Цркве и што је у Цркви, све то обесмрћује човека. А то значи: изгони из њега све што је смртно, све што је грешно, и пролазно, и демонско. Дух Свети, Који је на данашњи дан основао Цркву Христову, постао њена душа, ујединио у једно тело сва људска бића, све Анђеле и људе. Дух Свети нека и нама грешнима буде Вођ и Путовођ кроз Еванђеље Господа Христа; нека нас Он учи свему Христовом; нека нам он даје силе, Духовне силе да остварујемо заповести Спаситељеве у овоме свету; да усвојимо свете врлине; да живимо по вери еванђелској, да живимо у љубави еванђелској, да живимо у молитви еванђелској, да живимо у милосрђу еванђелском, у кротости, у смирености, у правди, у истини еванђелској, у свему што је еванђелско. Тада – тада ће наш живот и у овоме свету бити песма и химна Господу Христу, и захвалност што нас је створио као људе, и Он постао Човек, и сва Света Тројица сишла у земаљски свет, и обитава у Цркви Господњој.

Нека би Благи Господ свакоме од нас помогао сваки дан Духом Својим Светим, водећи нас из врлине у врлину, из подвига у подвиг и упућујући нас ка Небеском свету, ка Царству Небеском. Јер ми на земљи, док смо у телу, живећи у Цркви Христовој – ми уствари живимо у Царству Божјем. Све имамо што нам треба да одбацимо сваки грех, а пригрлимо сваку врлину. Знамо чему воде свете врлине: воде у Вечни Живот, у Царство Небеско. А греси наши воде нас у црни мрачни демонски свет.

Господ Благи нека нас теши увек, у свима нашим невољама, у сваком нашем ношењу крста. А наш живот на земљи јесте ношење крста, страдање за правду Христову у овоме свету, али је срце наше увек пуно радости, пуно радости што Крст води у Васкрсење, и Вазнесење, и у Вечни Живот, кроз Истину Вечну у Царству Небескоме. Амин.

Беседа 2. на Други дан Педесетнице⁷⁶³ (1966)

1966. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

Зашто је Дух Свети сишао у овај свет? Да нам да силе да Господа Христа оваплотимо у себи, у души својој, у животу свом. Да нам да силе да Господа Христа примимо онаквог какав Он јесте, да Га примимо као Бога и Човека. Зато је Дух Свети сишао у овај свет, Он Друго Лице Свете Тројице, Божанска Сила, Божанска Свесила. На данашњи Дан сишао је у виду огњених језика на Свете Апостоле, на Цркву Христову⁷⁶⁴, коју је Он основао у овоме свету, еда би Црква Христова остала и занавек – шта? Спаситељица света, помоћу Спаситеља света Господа Христа! И Дух Свети, та Божанска сила, постао је сила наше вере.

Ви знате ради чега је дошао Господ Христос у овај свет. Родио се као мало Детенце, мало Детенце које су почели да гоне. Ирод је хтео да Га погуби, Његова Света Мајка бежи у Египат са Њим. А онда живот у овоме свету, па страдања, па оговарања, па клевете, говорили су: «у њему је ђаво»⁷⁶⁵, а Он је дошао да спасе свет од ђавола; па Голгота, па страдање, па бегунци Његови ученици, гле, беже од Њега, крију се, плаше се смрти, плаше служавки, плаше фарисеја, плаше садукеја… Све је то било пре педесет и неколико дана. А данас – данас ти плашљивци, ти бегунци постају неустрашиви Проповедници тог истог Исуса. Ко им је дао ту силу? Дух Свети Који је данас на њих сишао. Испунила се реч Спаситељева: да ће на њих сићи Сила с висине⁷⁶⁶, и они ће се обући у ту Силу, и онда, онда ће победнички ући у овај свет и неустрашиво проповедати – кога? Васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља смрти и греха и зла и ђавола! И од тада, тај се пожар више не гаси.

Та Божанска Сила је запалила, ето, и данас запаљује душе, и данас претвара душе у буктиње неугасиве, и данас чини људе неустрашивим борцима и победиоцима кроз Господа Христа. Ту силу даје Дух Свети! «И наша је вера у сили Божцјој»⁷⁶⁷, како вели Свети Апостол у своме Еванђељу; у сили Божијој и Духу Светоме, и наша је вера у доказивању Духа и силе, у доказивању и показивању Духа и силе. «Шта ће нам учинити људи? Ко ће нас раставити од љубави Христове»⁷⁶⁸, пита Свети Апостол. Да ли смрт, да ли мрак…, ноћ, пријатељ, непријатељ? – Нико! Никакве силе ни овога ни онога света не могу нас одвојити од љубави Христове, јер Он, Он нам даје оно што нам нико дати не може. Он нам даје Вечни Живот, Он нам даје Царство Небеско. Ми, ми смо Његови – шта нам могу људи? Не само људи, шта нам може смрт, све смрти? Шта нам може ђаво, сви ђаволи? Ништа! Моћнији од њих, неустрашивији од њих. Да, такви су хришћани, такви треба да буду хришћани. Ко је Христов? Онај који је Духом Христовим испуњен, онај који је Крштењем Светим, Светим Причешћем унео у себе Духа Светога, и умножава Његове силе у себи, вером и љубављу и држањем светих заповести Христових. Јер, ко нема Духа Христовог, није Христов⁷⁶⁹, није хришћанин!

По чему се човек познаје у овоме свету, познаје да је хришћанин? – По Духу Светом, по роду Духа Светога. Чули сте из данашњег Светог Еванђеља Апостола Павла, где он вели: «Ми хришћани познајемо се по роду Духа Светога»⁷⁷⁰. А шта је род Духа Светога? Род је Духа Светога у свакој доброти и правди и истини. Сва Доброта Божанска је ту у земаљском свету код Господа Христа; сва Божанска Правда је ту на земљи; сва Божанска Истина је међу нама, а ми – ми смо постали слуге те Правде, те Доброте, те Истине. Он Господ хоће да нам каже шта треба да учинимо да бисмо имали што више Духа Светога у себи, Који нас брани од свакога греха и од сваке смрти. Шта треба да чинимо? Ми треба да рађамо плодове покајања, родове Духа Светога, пише Апостол Павле у свом Еванђељу хришћанима, и вели: «А род је Духа Светога љубав, радост, мир, доброта, вера, кротост, уздржање и све остале врлине»⁷⁷¹, јер те врлине умножавају у нама Духа Светога и Његове Божанске силе. Значи: човече! покрени све те врлине ако хоћеш Духа Светога.

«Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос»⁷⁷², то сте чули у данашњем Светом Еванђељу Апостоловом! Устани ти који спаваш! У чему спава грех? О, он спава, много пута спава, непробудљиво спава – у чему? У лености, у лености да вршимо заповести Христове, у лености да кроз веру трчимо ка Царству Небеском, у лености која неће молитву, у лености која неће пост, у лености која неће милосрђе, у лености која неће Истину Христову, Живот Христов, Правду Христову. Ти спаваш у беспосличењу, а чули сте данас Свето Еванђеље Светог Апостола Павла: «Искупљујте време, пазите на време!»⁷⁷³. Сваки тренутак у животу ти је дат – ради чега? Да сакупиш што више вечнога злата својој души, да откупиш себе од греха, од смрти, од ђавола, да обогатиш себе богатствима Христовим, богатствима Духа Светога. А ми, ми у нераду, у еванђелском нераду! А време нам је дато да њиме имамо Живот Вечни, да њиме стекнемо Истину Вечну, Правду Вечну. А ми, ми мртвујемо! Сваки грех јесте смрт, сваки грех и грешење јесте постепено умирање. Када грешиш ти умиреш, али Дух Свети буди те, ствара узбуну, кличе: «Васкрсни ти који спаваш, васкрсни из мртвих»!

Гле, сваки грех то је твоја смрт, мртав си када остајеш у греху, умртвљен си и остаћеш у њему мртав за Бога. А мртвац, шта је? Распада се. Кад си горд, кад се величаш, кад сматраш себе да си нешто више него други, мртав си! Ти мртвујеш, далеко си од Бога, васкрсни из мртвих, васкрсни! Васкрсни те твоје мртваце што су у теби. Или много трошиш себе, гњевиш се стално и више него што људска природа може да поднесе. Шта ти радиш? Умртвљујеш себе, ти убијаш себе, сахрањујеш себе. Васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос! Крени, ти сам најпре крени, неће Господ на силу да те спасава. Имаш слободну вољу, знаш шта је смрт, знаш шта је ђаво, то нам је Господ казао, Дух Свети нам то вечито казује, а ти и даље спаваш у гресима. Устани! Васкрсни из мртвих! Све зависи од тебе.

А ко је твој Васкрситељ? – Покајање и савест. Размисли ко си, шта си… Послан си у овај свет као човек, дао ти је Бог душу, небеску душу са ликом Божијим у њој. Погледај себе, види ко си. А греси? Погледај њих, шта они значе? То су твоји гробови, то су твоји црви, то су твоје змије… Васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос! Он ће те васкрснути! И твој те Дух Свети продужује⁷⁷⁴ и твоја вера, којом си почео да живиш са Христом, увећава се Духом Светим, постаје храм Духа Светога, постаје безгранична, бескрајна. Онда твоја вера све може, онда с Апостолом можеш рећи: «Све могу у Христу Исусу Који ми моћи даје»⁷⁷⁵. Да, Дух Свети зато је сишао у овај свет, да да те силе, да свету да силе, да себе васкрсавамо из свих смрти, да победимо све страсти, да победимо све грехе. А побеђујући све грехе и све смрти ми побеђујемо све ђаволе, све, и разарамо паклове. И онда, онда души својој осигуравамо Небеско Царство Божијим Духом Светим.

Зато Свети Апостол у данашњем Светом Еванђељу наређује нама: «Испуњавајте се Духом Светим»⁷⁷⁶. Испуњавајте се Духом Светим и бежите од греха, бежите као од пожара страшног, био то блуд, била то мржња, била то гордост; сваки грех изгони све те Божанске силе, а ми, раскинимо вером, раскинимо своје окове. Сваки грех потискује из тебе оно што је Божанско, и ако останеш у неком греху, тај грех постаје сила ђавоља у теби, сила која неће Бога и неће ништа што је Божије, и потиснуће из тебе све што је Христово, и ви не ходите више у Царство Небеско, него у царство свезла, царство пакла, царство ђавола. И сви знамо, браћо, како се стичу свете врлине: и вера, и молитва, и пост, и љубав, и кротост, све то низводи у твоју и моју душу Божанске силе Духа Светога. И ми – и ми постајемо христоносци и духоносци у овоме свету, и свепобедни победници у овоме свету. Побеђујемо највећи грех човеков – смрт, и још већег и од смрти – ђавола! Гле, побеђујемо Господом Христом Који нам даје силе за то, даје нам Духа Светога.

Тако, почев оваплоћењем тела на земљи, Господ Христос узео тело на Себе и завршио са чиме? Ето, Силаском Духа Светога с Неба. Ради подвига Господа Христа, ради Његове велике жртве, ради тога што је Он постао човек, узео на Себе све наше муке и невоље, примио на Себе све наше грехе, наше бескрајне смрти, све грехе примио што је род људски имао, и сатро, и победио, васкрсао из мртвих, и осигурао Живот Вечни – послан бива од Њега Дух Свети да сву Његову Истину, сав Живот Вечни, Царство Небеско, постане наше! А ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Небеско!⁷⁷⁷ А Он, Господ послао нам Духа Светога да се Њиме крстимо, и воду нам је дао у Крштењу Светом, Свету Водицу, да тиме себе преведемо из земаљског царства у Небеско, бескрајно Вечно Царство.

Како је лако стећи Небеско Царство када кроз веру постанеш син Божији, кроз веру у Господа Христа, кроз љубав према Њему постајеш не само син Божији, него и брат Христов и сунаследник Његов⁷⁷⁸, наслеђујеш Небеско Царство и сва блага Божија. Какво богатство! То ми даје Сила Божија. Такво богатство за које је Свети Апостол Павле био узнесен, као што знате, до трећег неба и изнад свих небеса⁷⁷⁹, и сагледао сва богатства Божанства Свете Тројице. Пише у Светоме Еванђељу за нас хришћане да је тако обогатио нас Господ и дао нам такво богатство Неба, какво не може нико на земљи замислити: «Што око људско не види, и ухо људско не чу, и срце људско не наслути, то припреми Господ онима који Га љубе́⁷⁸⁰, мени и теби и свакоме људском бићу.

Ето, и ти – ти постајеш богат као Бог, обогаћујеш се Богом и богат си Богом. И твоје богатство нико узети не може, никад не можеш постати сиромашак. Не! највећи си и вечни и бесмртни богаташ. Ето, сва та блага дао нам је Господ Христос и послао нам Духа Светога да ми Њиме усвојимо сва та блага. Зато Пресветој Тројици бескрајна и бесконачна слава, јер нас је Она и спасила, Њој дугујемо све и сва у свима световима, ми људи бедни, док нисмо Христови, а свепобедни кад постанемо Христови! Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

Господа Христа не би било у овоме свету после Његовог Распећа и Васкрсења, да Дух Свети није сишао на Апостоле и основао Цркву Христову. Шта је Црква Христова? Црква Христова није ништа друго него сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Исусу, сведочанство Духом Светим кроз Свете Апостоле, кроз свете људе. То је Црква Христова у овоме свету. Штавише, Црква је Христова непрекидно сведочанство кроз све хришћане свих векова, сведочанство о Васкрслом и Вазнесеном Господу Христу.

Зато је данас и речено у Светом Еванђељу да је Господ Христос силно посведочен за Сина Божјег Духом Светим по васкрсењу из мртвих⁷⁸² – силно посведочен. Да, Њиме, само Њиме, јер, какво би било сведочанство преплашених ученика који су се скривали од Јевреја? Та они се разбегли, многе сумње, неверице око Васкресења Христовог. Нису хтели да верују⁷⁸³. Тома је тражио да опипа Васкрслог Господа⁷⁸⁴, сам страх и трепет. А када Дух Свети на дан Свете Педесетнице сиђе на Свете Апостоле, тада Небеска Сила, све Небеске Силе испунише душу Светих Апостола, и испунише све верне, испунише Цркву Христову, и у темељ поставише Свету Тројицу, јер Света Тројица је темељ за Цркву.

Силно посведочен Господ – од кога? Прво од рибара, од простих људи. Није се могло рећи: гле, они су учили велике и високе школе, студирали философије, науке, па ето, зато су тако моћни и силни, зато тако силно сведоче. Шта ти очекујеш од рибара, шта од земљорадника? Премудре речи? Не, њих нема код њих. «Оно што видесмо и чусмо, то сведочимо – објављује Свети Апостол Петар и сви Свети Апостоли⁷⁸⁵. Што видесмо и чусмо, оно што руке наше опипаше, очи наше гледаше, уши наше слушаше, то ми проповедамо – Христа Господа Васкрслог.

Да, ми себе не проповедамо, ми ништа своје не проповедамо. Али, онда долази велики сведок, сјајан и славан, врло учен и најученији, Савле, који Духом Светим постаје Павле. Шта чујемо од њега, какво сведочанство? Каква сила, каква моћ! И он себе одриче: Ја сам ништа… Ја, ја сам највећи и први од свих грешника⁷⁸⁶, ја једно знам: Господ чим дође у овај свет распне се за мене, васкрсе и вазнесе да би ми дао Живот Вечни. Да, само то Он дарује, само Господ Христос дарује Живот Вечни. Макар ти био један велики грешник, али вера, вера у Њега спасава. Чули сте чудну Благовест Светога Павла, који вели: «Не стидим се ја Еванђеља Христовог, јер је оно сила Божја на спасење сваког који верује»⁷⁸⁷. Не стидим се Еванђеља Христовог.

Шта, шта су философи овога света, шта науке? Чиме завршава човек научник, човек философ, човек мудрац? Гробом, смрћу, а то значи смрадом, црвима, змијарником. Зато се ја стидим сваке философије, сваке науке, стидим се свега што не побеђује смрт у овоме свету.

Господ Благи, Васкрсли Христос, Духом Светим даје нам вечно спасење, даје вечну благост, даје право Еванђеље – Еванђеље Христово, Еванђеље о Вечној Истини. Она је дошла у наш земаљски свет и објавила: «Ја сам Истина»⁷⁸⁸; ја сам Пут ка Вечној Истини, Пут у Вечни Живот. Ја сам Светлост света⁷⁸⁹, правда овога света, Правда Божја у овоме свету. Људи, да ли вас је икада већи дар посетио? Да ли је икада земљу, икоје људско биће обрадовало таквим чудесним Благовестима. – Не! Сигурно не!

Зато, зато сеја не стидим Еванђеља Христова, вели Свети Апостол, јер је сила Божја на спасење свакоме који верује.

Сила Божја: бежи сваки грех од те силе, бежи свака смрт од те силе, бежи сваки ђаво од те силе. На спасење свакоме – сила Божја, не сила људска. Многе су силе, али је Дух један. БОГ је један Који чини све у свему⁷⁹⁰, Бог – Света Тројица.

Какве су силе које даје Дух Свети? Силе које разарају и уништавају сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, сваки пакао, сваку муку, сваку невољу овога света; када испразне душу човекову, када протерају из ње смрт и грех и сваког ђавола и сваког демона – тада те Божанске силе Духа Светога испуњују душу нашу Истином Божјом, Правдом Божјом, Добротом Божјом, Лепотом Божјом, Радошћу Божјом, Вечним Животом Божјим. Ето, какве су силе које нам је дао Господ Христос кроз Духа Свог Светог. Каква је то Сила у коју се Црква Христова обукла на дан свете Педесетнице, Сила с висине?⁷⁹¹ Те Божанске силе постају наше, постају моје, и твоје, и свакога човека под једним условом: да верујемо у Господа Христа, у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.

Те Свете силе, те Божанске силе Господ је оставио Цркви Својој, и сваки од нас може их добити кроз Свете Тајне и свете врлине. Свака Света Тајна, Свето Крштење, и сва Света Тројица…⁷⁹² на спасењу. Крштавамо се у Име Оца и Сина и Светога Духа, и све што је демонско бежи од нас, а испуњујемо се Богом, Богом, свима Божанским силама: Свето Причешће – испуњујемо се васцелим Господом Христом. Каква је то Сила онда у нама? – Света сила! То долази од Господа, то је дар Његов, а од нас зависи како ми примамо те Свете силе.

Шта треба ми да радимо да бисмо Божанске силе унели у своју душу, и очистили себе од свакога греха, и испунили себе сваком Силом божанском: Вечним Животом, Вечном Истином, Вечном Правдом? Чули смо данас из Светог Еванђеља Еванђеља о блаженствима. То је Свето Еванђеље које нам казује да се ми хришћани испуњујемо Божанским силама, Светим божанским силама када остварујемо свете врлине у нашем животу. У девет блаженстава Господ је сместио све врлине новозаветне, све врлине небеске⁷⁹³.

Прва врлина јесте смиреност: «Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско»⁷⁹⁴. Смирени су они који дух свој земаљски смирују пред Духом Божјим, Духом Христовим и осећају и тврде: Мој дух ништа је према Духу Божјем; мој дух, да би био нешто, да би се усавршио, треба да се допуни Духом Светим, да се усаврши Њиме, да се испуни Њиме. А пут ка томе то је смирење. Смирити ум свој, себе целог пред Господом Христом, пред Светом Тројицом и чинити Свето Еванђеље: Блажени смирени, јер је њихово Царство, Небеско. И када смираваш себе, често доживљаваш велику муку. Ти треба себе да смириш пред неким човеком ко зна како недостојним, али у име Христа, и ти то чиниш са великом муком, са великим напором. Али Господ даје чудесну утеху, Дух Утешитељ испуњује душу твоју блаженством. Зато је Спаситељ и ставио као први услов, као први позив ка светој врлини – шта? Смирење.

Блаженство не би било блаженство, ако се не смириш. Смирујући себе пред Господом Христом, пред Његовим Светим Еванђељем, примајући Њега целог, васцелог, и Духа Светог, Свету Тројицу, вером и смирењем, гле – твоје је Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Гле, како наизглед мала врлина – смиреност, а цело Царство Небеско ти си свео у душу своју. Каква милост! Какав дар од Чудесног Господа Исуса, Јединог Човекољубца! Света врлина смирења и у њој Света божанска сила непобедива, свепобедна, очишћена од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола: испуњује душу Вечном Истином Божанском, Вечном Правдом, Вечним Животом – целим Царством Небеским. Човече, шта би ти више тражио од Господа Христа, шта би више тражио од Јединог Истинитог Бога? Гле, за једну врлину, један мали напор Он ти даје цело Небеско Царство.

А сад ти Благи Господ казује другу врлину: «Блажени кротки⁷⁹⁵, блажени који плачу јер ће се утешити»⁷⁹⁶. Плач покајни то је прва особина правог хришћанина. Када у светлости Духа Светога човек сагледа себе, душу своју, он – шта види у себи? Слабости, немоћи, грехе, поразе, падове, и онда му очи постају сузарници, онда очи плачу покајнички и кају се. Каје се срце, каје се душа, каје се савест, а очи лију сузе. Блажени они који плачу, јер ће се утешити. Да, ту Утешитељ стоји крај тебе и скупља сузе твоје покајничке. Веруј, веруј да нема греха, нема грехова, нема свих грехова овога света, који плачем покајничким не могу да буду спрани са душе моје и твоје. Утешитељ Благи тако чудесно орасположује душу, навија је и сузе се роне, преливају све поноре твоје душе, све планине и пожаре твоје душе, и ти испираш грехе своје покајничким плачем својим. У тој светој врлини ти се осетиш уплашеном жртвом. Он у мукама нашим даје блаженство нама, покајничким грчевима, покајничким сузама, покајничким мукама Он даје сузе блаженства. Кајеш се и осећаш како Господ милује твоју покајану душу. Утешитељ Благи роси је росом небеске благодати… И онда редом сва блаженства.

Блаженство о милостивости – каква чудесна света врлина, света сила!15 Срце хришћаниново пуно милости Спасове, пуно благости Утешитељеве. Што се више хришћанин труди над собом, душа његова је све милостивија. Шта је срце милујуће? – пита се Свети Исак Сирин: «Срце милујуће то је срце које се моли за сву твар, за свако људско биће, за сваког патника, за сваког човека. Не! За сваку травчицу, за сваку биљчицу, па чак и за демоне да их Господ спасе…⁷⁹⁷ Тако је разнежено срце сваког правог светог хришћанина, тако је код Светитеља Божјих, и код свих хришћана у мањој мери. Што се више трудиш да срце твоје буде милостивије, ти осећаш како се све веће блаженство разлива по твојој души. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И опет, у тим напорима твојим да себе прерадиш у милостиво биће, Господ Благи Утешитељ Свети, разлива милостивост низ Божанску силу, Свету свепобедну силу, и ти постајеш јунак, непобедиви јунак, коме ништа не може наудити. И тако редом сва блаженства.

То су свете врлине и кроз њих Свете силе силазе у нашу душу, и ми, ми се испуњујемо Богом, испуњујући се светим врлинама. Ту Благу вест објављује свету Првоврховни Апостол Петар. Он вели у својој Посланици, пише хришћанима, хришћанима свих времена, и вели: «Нама су од Господа Христа дароване све Божанствене силе, све Божанствене силе, које су нам потребне за живот и у овоме и у ономе свету⁷⁹⁸, и у овоме и у ономе свету. У Цркви дају се Свете божанске силе и зато вели Свети Апостол – ми треба да примамо те силе. Како их можемо добити ми, ја, ти, Петар, Павле, Јован, Марко? Како ћемо их добити и задобити, стећи, унети у своју душу? Како? Врлином, трудом, (бежећи) од сагрешења овога света, од сласти овога света, од страсти овога света, да покажемо – вели он – у вери врлину, у врлини разум, у разуму добродетељ, у добродетељи љубав⁷⁹⁹. Тако, све врлине једна другу вуку, везују или излазе једна из друге. И кад то имамо, вели Свети Апостол, ми постајемо учесници у Божјој природи⁸⁰⁰. То значи: обожујемо се,испуњавамо себе Божанским силама. Место греха и смрти и ђавола у нама, ето Божанских сила, а кроз њих и у њима Пресвета Тројица, Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети! То је циљ нашег живота! То је циљ сваког људског бића: да обожи себе, да испуни себе Божанским силама. Као што вели Свети Апостол Павле у посланици Колошанима: «Да се испунимо сваком пуноћом Божјом»⁸⁰¹.

Зато је Господ дошао у овај свет.зато је узео тело на Себе да покаже да мало тело људско може сместити целога Бога и живети Богом у овоме свету. Ето, ми смо дужни да испуњујемо себе сваком пуноћом Божјом. Божанске Свете силе дају нам божанске свете врлине, божанске Свете Тајне. Свака света врлина приступачна је и мени и теби. Од нас сад зависи – шта? Напор, труд, рад, бдење, усавршавање у врлинама. Ни у кога од нас вера није савршена: треба да се трудимо да порасте вера наша у нама. Ни у кога од нас љубав еванђелска није савршена: треба да се непрекидно трудимо да порасте љубав божанска у нама. Ни у кога од нас молитва није савршена: треба да се трудимо да молитва еванђелска порасте у нама, да непрекидно расте. Хришћанин увек расте, увек се труди, увек напредује, никада не стаје. Свети Григорије Ниски вели: «Хришћанин никада не стаје. Застане ли то је већ назадак». Ми увек идемо напред. Пред нама је Вечни Живот, Вечна Божанска Истина, а то треба непрекидно стицати, то је непрекидан труд. Не заборавите: блажени су они који извршују Еванђеље Христово, заповести Христове. И сви који се труде на ма којој врлини, и хоће да је учврсте у себи, и у свим мукама и невољама…⁸⁰²

1965. године у манастиру Ћелије

Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме⁸⁰⁴, да је овај свет створен да постане Царство Божје.

Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом⁸⁰⁵.

Зато је Спаситељ говорио ученицима Својим на Тајној Вечери, откривајући им тајну човека и овога света, да ће Он доћи и уселити се у њих, у свакога ко има љубав к Њему, ко држи заповести Његове, са Оцем и Духом Светим⁸⁰⁶. То значи Еванђеље Господа Христа: није ништа друго него обожавање Пресвете Тројице, и живот у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је крајња мета, то је крајњи циљ људског живота у овоме свету, да човек телом његовим и душом његовом постане обиталиште Пресвете Тројице. То су постигли у највећој мери Светитељи Божји, сваки Светац од првог до последњег, а то је и наш циљ. То је наш главни задатак у овоме свету, свакога хришћанина: да од себе, од душе своје начини обиталиште Господа Христа, Духа Светог и Бога Оца. Зато је Еванђеље Господа Христа у овоме свету, зато је Господ основао Цркву, зато је Света Тројица сишла у овај наш земаљски људски свет да нам покаже, да нам да силе да ми заиста можемо постати, и да постанемо обиталиште Пресвете Тројице.

Доказ – сваки Светитељ… Први доказ: Свети Апостоли; на дан Педесетнице на њих сишао Дух Свети⁸⁰⁷, Сила небеска, Сила с висине, Божја Сила, и претворио их у свемоћне људе, свемоћна бића и свемудре људе. Свемоћни и свемудри – ето то су Свети Апостоли постали на дан Педесетнице. Попут њих, и за њима и сви Светитељи Божји. Сви су они Духом Светим постали свети и свемоћни и чудотворци и богомудри.

Све долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови – вели се у Светом Еванђељу – али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему⁸⁰⁸. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога – вели се у Светом Еванђељу⁸⁰⁹. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа.

Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.

Прва сила, прво средство којим сваки човек постаје Свети, ретко који није постао Светитељ, јесте вера у Господа Христа – Истинитог Бога – и исповедање своје вере пред свима људима у овоме свету пуном лажних богова. Веровати у Господа Христа – ето, то је прво средство, прва сила која човека освећује и просвећује. Чули сте да Господ вели у данашњем Еванђељу: «Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је па небесима»⁸¹⁰. Вера у Господа Христа – то је почетак и твог и мог освећења, то је почетак, то је темељ сваког Свеца Божјег. Исповедати Истинитог Бога – то душа човекова може у пуној мери само кад Духом Светим сиђе на њега Сила и испуни га. Нико не може Исуса назвати Господом, ни истинитим Богом без Духа Светога. Дух Свети је та Сила која …⁸¹¹ Господа Христа и усељује Га у нашу душу.

Ако човек не верује у Господа Христа, ако Га се одриче, тешко њему! «Који се одриче мене, одрећи ћу се и ја њега»⁸¹². Човек – човек престаје бити човек без Господа Христа. Човек уствари и није човек ако не верује у Њега. Неверујеш у Истинитог Бога? Чиме онда живиш, човече, на чему је темељ твоје куће, твога тела, твоје душе, твоје савести? Без вере у Господа Христа ти престајеш бити човек, без Богочовека ти не можеш постати човек. Ти си стално неко недовршено биће.

Човек који не верује у Господа Христа, који не живи по Његовом Светом Еванђељу, он је увек качовек; он путује ка човеку, а никада да постане човек, никад да доврши себе, да оствари циљ божански због кога је створен. Такав човек обично отпада и пропада и завршава тиме што постаје подчовек и нечовек. Тако вера у Господа Христа, Истинитог Бога, прва је основна сила која човека подиже из понора греха, из понора незнања, из помрчине незнања, и води га у светлост истинског богознања и казује му да је Господ Христос Једини Истинити Бог у свима световима, и да од Њега зависи сав човек у свима световима.

Иза те почетне силе, иза вере, иде – љубав. Чули сте Спасове речи данас: Који љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан; који љуби сина свога и кћер више од мене, није мене достојан⁸¹³. Тешке и страшне речи!… Шта је то? С каквим правом Исус из Назарета тражи од мене и од тебе да Њега више волимо него оне које треба највише волети у овоме свету, родитеље, браћу, сестре? Шта је то? Зар љубав наша према родитељима, према деци, није достојна ако испред ње не стоји љубав наша према Господу Христу? То је истина данашњег Светог Еванђеља.

Човек – прави човек, који зна смисао људскога бића у овоме свету, божански смисао човекова бића, такав човек дужан је да Господа Христа претпостави свему: и сестри, и браћи, и пријатељима, и природи, и сунцу, и месецу, и свима и свакоме; сваком створењу и свакој твари да претпостави Господа Христа, и да Њега воли више него ма кога и ма шта у овоме свету.

Зашто? С каквим правом то Господ Христос тражи од тебе и од мене и од сваког људског бића? С каквим правом да Њега више волимо него родитеље браће и сестре? Шта нам родитељи дају, шта браћа и сестре, а шта Господ Христос? Могу ли родитељи и браће и сестре да нам дају Живот Вечни? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Вечну Истину? Р1е, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи, браћа и сестре, пријатељи и сав род људски да нам дају Вечно Добро? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Царство Небеско, сва блага Небеског Царства? Не, не, не! то само Господ Христос даје за веру у Њега и за љубав према Њему. Зато Господ с правом тражи од свакога од нас да Њега више волимо неголи ма које људско биће, ма коју твар у природи.

Све у овоме свету: родитељи, браћа, сестре, сунце, месец, звезде, без Господа Христа – лешина, лешина до лешине. Шта ће ми, шта ће ми те лешине ако ме једнога дана самеље смрт, самеље грех, самеље ђаво. Зато захтева од Светих Апостола, а захтева и од сваког човека, сваког људског бића, да Њега више љубимо и волимо неголи ма које створење. И све такозване љубави у овоме свету: љубав према деци, према пријатељима, према жени, према породици, према природи, према сунцу, све те љубави, ако не извиру из нашег христољубља, из наше љубави према Христу, све су то лажне љубави, све су то смртне љубави, јер свака од тих љубави не освећује се ако не извире из Христове љубави, ако је Господ не благослови. Без Христа те љубави су смртне, а то значи – шта? Те љубави претварају наше тело и нашу душу у зверињак, у смрад, у смрад смрти. Помириши таквог човека он заудара на смрт, мирише на смрт. А Христов човек – душа му мирише на бесмртност! А у Светитеља и тело мирише на бесмртност, тело из кога је истеран сваки грех. Грех је смрад пред Господом. Зато Свете мошти Светитеља Божјих миришу.

Наша љубав, свака земаљска љубав сва је грех, смрт. Љубав према деци, ако није из наше љубави према Христу, шта она даје нашој деци – шта? Опет смрт, опет грех, пакао. Зар то родитељи желе својој деци? Не, али ако родитељи љубе своју децу Христовом љубављу, еванђелском љубављу, ако им желе Вечни Живот, они их уче вери у Христа, и уче их животу по Еванђељу Христовом. Тако и друга сила, стваралачка сила, сила делатна која непрекидно дела код сваког Светитеља љубав, Христољубље… Христољубље и у њој све врсте љубави, љубави освећене.

И та сила ствара се у души сваког Светитеља, сваког Свеца (ствара) јесте Христос. (Он) објављује у данашњем Еванђељу стваралачку силу. Сваки Светитељ је крстоносац и тиме Христоносац: јер ићи за Господом Христом непрекидно, то значи: носити крст, крст страдања, крст борбе, непрекидне борбе са самим собом. Јер, шта је борба против греха? Сваки Светитељ се непрекидно бори против греха, целог живота себе спасава искушења и саблазни. То је патња, то је мука, то је подвиг. Не може се лако из себе ишчупати грех који ти је омилио ако не понесеш крст, ако не постиш, ако не страдаш, ако не чупаш из себе своју страшну страст.

Који су хришћани – вели Свети Апостол Павле – распеше своје тело са страстима и сластима⁸¹⁴, распеше тело своје. Горд си, поносан си, грех, страшан грех. Ти мораш, ако хоћеш Царство Небеско, да распнеш себе, то јест да гордост своју сатреш, да распнеш себе на крсту смирења, на крсту смирености. Пробај, то је мука, то је подвиг, то је бол, патња, али спасоносна патња, јер само тако се иде за Господом Христом, носећи крст свој⁸¹⁵. Идеш за Њим, јер хоћеш да постанеш крстоносац: то можеш постати само кроз крстоношење. Борба са гресима, са страстима то је уствари борба са ђаволима, јер иза свих наших страсти стоје ђаволи. Зато Апостол и објављује свима хришћанима да наш рат није са крвљу, него са духовима зла испод неба, са управитељима таме⁸¹⁶, са демонима, са сатаном. Тако је страшна наша борба.

И ти, ако хоћеш да победиш те страшне противнике, наоружај се свеоружјем Божјим⁸¹⁷ – како вели Свети Апостол. Узми оклоп вере, узми мач молитве, обуци се у сваку врлину, јер гле, свака еванђелска врлина и јесте оружје, свепобедно оружје које побеђује свакога врага, свакога ђавола. А борба са гресима, борба са страстима, борба са ђаволима? О, колико рана човек прима од њих, колико рана! Често као рањеник пада, али завапиће: «Господе, опрости и помози»! Сила Божја доћи ће сигурно, Сила Божја помоћи ће и ти ћеш савладати и најстрашнијег ђавола, и најстрашнију страст своју.

Када су Светог Андреја Јуродивог питали како изгледа ђаво? Ђаво – вели он – само изгледа страшно, изгледа страшно. Али он је слабић, он је немоћан пред Крстом Христовим, пред Христовим човеком. Бори се са њим кроз грехе, рви се са њим. Само рашири руке своје, вели он, и гле ти постајеш крст. Појури на ђавола, појури на демоне, појури на сатану, и он ће побећи од крста твог⁸¹⁸.

Вера, вера у свемоћ Господа Христа, вера у Духа Светога: кад имаш ту Силу са висине, пред тобом сваки грех се претвара у немоћног слепца, у леш се претвара, и односиш победу над сваким непријатељем спасења свог. Тако, када на молитви стојиш па се и замориш на молитви, ето – то је крст, то је крст који ти носиш и идеш за Господом Христом. Или у манастиру си вршио послушање, заморио си се, чак и падаш од умора, али крст који носиш идући за Господом Христом води право Царству Небеском. Зато прими крст кроз служење Господу Христу, јер нема васкрсења без умирања Господа Христа ради. Кад смо с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем⁸¹⁹ – објављује Свети Апостол.

Али, да би прошао кроз Његову смрт, мораш примити на себе све муке Христове, муке овога спасења. «Сви који хоће да живе побожно у овоме свету, биће гоњени»⁸²⁰ – вели Свети Апостол, биће гоњени. Ти хоћеш да победиш грехе своје, страсти своје, тебе ће гонити силно сви демони. Не могу људи да познају и да виде, али знај, ако си прави хришћанин, тебе бију ђаволи непрекидно, и у сну и на јави. У томе је основна патња хришћана у овоме свету, и борба. Који хоће победу у Живом Христу Исусу биће гоњени од нечистих сила, које делују невидљиво, кроз људе делају. Ти никада не малакши вером, знај да је Крст Христов увек јачи од сваког зла, од свакога демона у свим световима.

Кад су Светог Варсануфија Великог питали монаси: «Којим ми то виђењима да верујемо и визијама, и којим то сновима? Треба ли веровати свима или не веровати? Шта да радимо оче»? Он је одговорио: «Не веруј никаквим виђењима, макар ти се јавио Господ Христос, знај да ти се ђаво јавља у обличју Господа Христа. Да ти се јаве сви Светитељи у сну или на јави, не веруј никоме. Веруј само ономе виђењу, ономе сну где има Крста Христовог, јер од Крста ђаво бежи и на јави и у сну»⁸²¹. Ако сањаш нешто и Крст није ту, ту нема Бога. Ако нема Крста, не веруј. Ако имаш иеку визију, виђење, на јави или у сну, не веруј ако нема Крста Христовог. Таква је сила Крста Христов. Ту силу Крста Христовог наћи ћете у свакој души сваког Светитеља. Гле, Крст блиста из душе сваког Светитеља!

Хришћани су уствари крстоносци у овоме свету. Зато они носе Крст што је Он Крстом васкрсао из свих смрти. Да! То је душа свих Светитеља, вера, љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње Еванђеље Светих, али не само Свих Светих. Чули сте да то Еванђеље важи за свакога од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста природа је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас – по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.

Апостол Петар вели Господу Христу: кад већ то захтеваш од нас људе да оставимо све и идемо за Тобом, ето, ми смо оставили све и идемо за Тобом – шта ће бити с нама?⁸²² Спаситељ одговара да ће они, Дванаест ученика Његових, кад дође дан Страшнога Суда седети на Дванаест престола и судити свету. И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или земљу своју мене ради, примиће сто пута толико, и у ономе свету живот вечни⁸²³. То је Његово обећање, обећање Истинитог Бога. То што даје Светитељима, Он то тражи и нуди свакоме од нас. Сваки, вели он, сваки добиће Живот Вечни.

Када су Серафима Саровског, великог Светитеља Руске Цркве питали: зашто данас нема тако много подвижника, много Светитеља, као што их је било у стара времена, Светитељ одговори: «Зато што је вера наша слаба и воља наша неодлучна»⁸²⁴. Треба бити одлучан, наредити себи, приморати себе, приморати себе на свако добро.

Нема спасења – вели Свети Макарије Велики – ако човек не приморава себе на свако добро, ако хришћанин не приморава на свако добро себе. Када се молиш па ти се неће, раслабљена воља, раслабљена душа, савест малаксала, и ти приморавај себе онда; приморавај себе, вољу своју скрши и Бог Који гледа и тражи од тебе твој труд, твој мали земаљски труд, када види да примораваш себе на молитву а немаш је, ти онда добијаш од Њега Небеску силу. Он ти даје благодатне Небеске силе с висине, и теби молитва постаје лака, и ти све више и више волиш молитву, док је једног дана потпуно не заволиш и она се непрекидно лије из срца твога.

То важи не само за молитву, него за сваку еванђелску свету врлину. То важи и за смирење. Немаш смиреност, мислиш о себи високо: ја оно, ја ово, ја могу, ја сам бољи од тебе, бољи од онога. Гордост смрди по твојој души, убија све што је живо у њој. Шта треба да радиш? Приморавај себе на смиреност… Погледај себе добро, завири у све своје грехе – какав смрад, какав ужас! Ти имаш грехе и јавне и тајне, а ти их онда склониш са себе па се смириш пред Господом. Кад се смириш пред Њим лако ти је осудити себе а покрити грехе брата свог, сестре своје. Љубав покрива мноштво грехова⁸²⁵. Зашто? Зато што човек Христов види све грехе своје, стално осуђује себе, стално осуђује себе а не друге, не сматра себе достојним тога, нити има права на то. И кад Господ види да ти примораваш себе на смирење, Он ти даје Небеске силе и ти постепено збиља стичеш смирено срце, збиља све више осећаш како си грешан.

Свети човек све више осећа грехе своје. Светитељи осећају себе и увек исповедају себе као најгрешнија бића, као врло грешне људе. То је искуство свих Светитеља, а то је тајна вере хришћанске. Што је човек светији и смиренији, што се више смирава пред људима, све више осуђује себе а не своје ближње. Приморавајмо себе, јер смо раслабљени због наших страсти и сласти, па нам се неће да се потрудимо у овој или оној врлини. Али ту има један лек: приморај себе, и кад примораш себе Господ ће ти дати силе да ту врлину са радошћу стекнеш, и учиниш је бесмртном и вечном у својој души.

Не реци: Ах немогуће! Гле, шта су Светитељи? Ето, Светитељи су заиста примери тога како се побеђује грех. То је пример и за мене и за тебе, да и ми на исти начин победимо грех, сваки грех. То је пример да се победе ђаволи, сви ђаволи овога света. То је пример и мени и теби, који су људи показали, да и ми то можемо чинити. Како? Са вером у Господа Христа, са љубављу према Њему и са Крстом Христовим.

Ми хришћани у Цркви Христовој, ми стално живимо са Свима Светима. Данас их прослављамо, данас је њихова Недеља, али сваки дан пуно Светитеља Црква празнује. И сви Светитељи живе заједно са нама у Цркви Христовој, која је духовно тело Христово, и сви су они савремени нама. Данас, Свети Апостоли Петар и Павле и Сви Свети ту су поред нас. Они су савремени нама и свима поколењима хришћанским. Сви ми чинимо једно у Вечноме Животу у Цркви Христовој. Сви ми стално живимо са Свима Светима. Зато Апостол Павле не престаје препоручивати хришћанима да буду стално са свима Светима, еда би се учили великој тајни Цркве Христове, светоме животу⁸²⁶.

Ви чујете на дан по неколико пута ону дивну молитву упућену Пресветој Богомајци и Господу Христу: «Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо»⁸²⁷.

Не можемо ми задобити Живот Вечни ако нас Сви Светитељи не воде, ако ми не живимо с њима у посту, молитви, и свима светим врлинама; ако испред нас, испред свих наших жеља не иде Пресвета Богомајка са Свима Светитељима, и води нас ка Сину Свом, да живот свој сав предамо Њему. И уствари, ти си хришћанин, и ја сам хришћанин, и сваки је човек хришћанин тек онда када га Пресвета Богомајка и Сви Свети воде кроз све Свете Тајне Цркве Христове и кроз све свете врлине; воде и руководе и одводе у Царство Небеско, у Живот Вечни, где царује Чудесни Господ наш, Господ љубави Христос, коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије

Данашња Света Недеља је посвећена Свима Светима. И данашње Свето Еванђеље казује нам тајну Светитеља, али у исто време тајну и моју и твоју као хришћана. Једно исто Еванђеље важи и за Анђеле и за људе, и за Небо и за Земљу. Данашња Блага вест код Господа Христа изгледа путем горчина …⁸²⁹

«Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан, вели Спаситељ. И који љуби и цени сина више него мене није мене достојан»⁸³⁰. Који је то од људи икада смео да каже роду људском? Који философ, који научник, који мудрац, који цар, који краљ? – Нико! Све муком ћути и мучи се.

С каквим правом Спаситељ од нас тражи, и од мене и од тебе и од свакога од нас, да Њега више љубимо него родитеље, него своју браћу и сестре? Каква је то тајна? Јасно је, браћо моја, јасно доласком Господа Христа у овај свет. Јер Он, Он је дошао у овај наш земаљски свет, у ову тамницу смрти, да нам дарује Живот Вечни. И Он дарује Живот Вечни сваком ко верује у Њега. Као што је даровао Свима Светима, дарује и данас. Зато, ко од људи може дати Живот Вечни, пут Истине Вечне, пут Правде Вечне, Љубави Вечне и свега Божанскога?

И зато што је то донео свету и човеку, Господ има право да тражи да Њега више волимо неголи своју децу, и да Њега више волимо него ма кога. И да ништа и никога у овоме свету не претпостављамо Њему. Он да буде изнад свега, јер и јесте изнад свега. Ко је роду људском донео оно што је Он донео? Ко је такве дарове излио на род људски? Ко је дао огњене језике, ко је дао Духа Светога Цркви? Он! А са тим дао је све лекове за све наше болести.

А болест, главна болест и моја и твоја и сваког људског бића, јесте грех. Грех! Једино страшно у овоме свету, вели Свети Златоуст, то је грех. И заиста, једино страшно и за мене и за тебе јесте грех. Зато што грех производи смрт, смрт вуче у пакао, у царство ђавола. И Господ Благи није се постидео да постане човек, најпоруганије биће, најсрамније биће. Нема срамнијег бића од човека – све док се не сретне са Господом Христом, и док га Господ Христос не спасе те страшне ругобе и ругобности, коју ми имамо ако нисмо са Њим.

Ко је у овај свет увео оно што је најстрашније – смрт? Ко је увео? Човек! Људи су увели у овај свет. Нису ни тигрови, ни лавови, ни звериње, него – човек. И тиме постао најстрашнији и најубитачнији проналазач у роду људском. Пронашао је оно што ми по природи својој никад не би могли пронаћи а да не злоупотребимо своју слободну вољу. Човек је не само увео грех и смрт у овај свет, него и ђавола, нашег највећег непријатеља. Ко је могао да се бори са њим? Ми знамо, људи, поворка лешева… док Господ Христос ниј.е дошао у овај свет. Поворка лешева, то су људи.

Зато је Бог и постао човек, што је човек увео ђавола у овај свет, што је човек постао, такорећи, ђавочовек. И Господ, по великом човекољубљу Свом, силази у наш земаљски пакао, силази у наш земаљски смрад, у црвље. Шта је ова планета била без Господа Христа и пре Господа Христа? Шта, осим једна огромна мртвачница, а у њој људи, који овај свет и ову планету Божију засипају и потапају – чиме? Својим смрадом, својим гресима. «Нека се нико не хвали човеком», пише Апостол Павле хришћанима⁸³¹. Чиме се човек може хвалити? Та он је увео грех и смрт у овај свет, увео ђавола, нема хвале за њега. Једини који има право да се хвали човеком, то је Светитељ, то је Христов човек. Јер, Христов човек прво што победи у себи то је грех, а са њим смрт и ђавола. Светитељи су то доживели у највећој мери.

А сви смо ми позвани да будемо Светитељи. Пуно је Еванђеље тих позива и Благих вести, где се вели да смо ми позвани на светост. Да будемо свети као што је свет Господ, Који је дошао у овај свет⁸³². А Светитељи су Божји постали мирис Христов овоме свету⁸³³, како вели Апостол Павле. Испуњени Његовом Божанском Правдом, Небеском Љубављу, Небеском Добротом.

Светитељи су заиста постали мирис Христов у овоме свету. И тако је биће људско мило и Небу и земљи. Чиме су то они постали? И да ли ми можемо постати исто као што су они постали? Данашње Еванђеље то нам казује, ту Благовест: «Који год мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим Који је на Небу; а који се одриче мене пред људима одрећи ћу се и ја њега»⁸³⁴.

А шта је то вера? Који верује у Господа Христа, ето једине силе и моћи да са наше људске стране у душу своју уведемо Анђеле и Небески свет, и самог Господа Христа. И да из ње истерамо сваки грех, свако зло, сваког ђавола. И то што Светитељи Божији остварују у овоме свету, сваки хришћанин у малој или великој мери то остварује. Јер ми, ми се спасавамо вером у Господа Христа, у Његову милост, у Његову бескрајну љубав за човека. Он нам даје силе и зато је основао Цркву. Даје нам Духа Светога да бисмо ми могли савлађивати све што је греховно у нама, све што је зло, све што је ђавоље. Али, не треба мислити и говорити седећи: па ја нисам у тим слабостима, ја сам Христов, ја сам изнад свих људи.

Диван Светитељ Божји, Свети Максим Исповедник вели: Око нас непрекидно круже нечисти духови, и труде се да убаце у душу нашу ма коју прљаву мисао, прљаву жељу, да нас поведу са собом и да испуне душу нашу свим оним што је противно Христу. Зато је и вера, зато је и љубав, зато је и молитва. На првом месту и поврх свега, зато је Свето Причешће, јер ми Господа Христа примамо у себе. Није Господ дошао у овај свет само да буде поред тебе, него да буде у теби, да буде жива стваралачка Сила, и да Њиме живи сваки од нас⁸³⁵. Зато је Црква, како вели Свети Апостол Павле, тело Христово, и ми постајемо сутелесници Христови вером у Господа Христа⁸³⁶. То значи, постајемо живи чланови Његове Личности, Његовог Бића. И ти када кажеш једно Господе помилуј, ти се обраћаш Господу Христу Који је поред тебе и Који је у теби, ако си достојан, ако се трудиш да потиснеш из тебе оно што је грешно, оно што је зло, оно што је ђавоље. А Господ је дао сва средства за то: то су Свете Тајне и свете врлине.

Шта је покајање? То је највећи добротвор рода људског. Оно је васкрситељ из мртвих, васкрсава и мене и тебе из свакога греха, а то значи из сваке смрти, из свакога гроба. И гледајући човека и род људски кроз покајање еванђелско, ми морамо рећи: Гле, то је лако спасење! Како је лако спасити се! Тражи се од тебе оно што се тражи од разбојника на Крсту. Шта? Вера у Господа Христа Богочовека, Који је висио на Крсту поред њега, и зато и добио од Спаситеља одговор: Данас ћеш бити са мном у Рају⁸³⁷. Таква је сила покајања. Не треба набрајати многе Светитеље: Марију Египћанку, Марију Магдалену, Мојсеја Мурина разбојника, који се покајао и постао Светитељ; и пуно сличних разбојника и злочинаца, који су силом вере Христове спасли себе од греха, то значи, од смрти, од ђавола.

И Црква Христова сваки дан прославља много Светитеља: или једног, или десеторицу, или стотине, а данас прославља Све Светитеље. И казује нам тајну њихову и тајну нашу: да ништа не треба у овоме свету претпоставити Господу Христу. Отац и мајка си, нека између тебе и твоје деце увек буде Господ Христос, и онда, онда ће сав твој живот заиста бити хвала Богу. Онда твој живот неће бити срам и стид за Господа Христа. Али, не треба заборавити: није Господ Христос дошао само за Светитеље, него за свакога од нас. Што више греши човек, Господ је све већу милост показивао према њему, и показује. Он је дошао да грешнике зове на покајање, а не праведнике⁸³⁸, мада пред Њим нема праведника. Он је дошао да сваког извуче из његовог греха, из његове смрти, из његовог пакла. Примери тога су безбројни.

Међу Светитељима имате најразноврсније типове људи и личности, а сваки од њих лечи главну болест према њему у овоме свету, а то је грех. И борећи се против греха, нема боље апотеке, нема више лекова, него у рукама Господа Христа. Ма какав грех био у теби и на теби, не бој се – само веруј. И тада ће се десити велико чудо васкрсења твог личног – васкрсења душе твоје из мртвих. А душа васкрсава из мртвих, када се удаљи од греха кроз покајање, кроз молитву, кроз пост, и кроз све друге свете врлине.

А Светитељи су Божији оличење свих еванђелских врлина. Не можеш рећи: ја сам слаб човек, ето не могу, сувише су тешке заповести Христове. Како си слаб и зашто си слаб? Исто тело, исту душу, тело са пет чула имају сви Светитељи, и Апостол Павле и ти. Ни по чему се ми не разликујемо од Светител>а Божјих, него само по вољи, по слободној вољи, и по нашој ревности. Они су имали огромну веру и у тој ревности испуњавали заповести Божије. А ми, испитајмо себе саме, како се боримо против греха, и колико се боримо против греха. А имамо сигурна оружја против свакога греха, против сваке страсти, јер свака молитвена мисао, жеља, молитвени уздах, сваки дан поста, све то помаже теби и мени да се очистимо од свакога греха и да испунимо себе Божанском васкрсном силом.

Господ Христос се никога не стиди, и сећа те се. Ушао је у кућу цариника Закхеја⁸³⁹. Закхеј је био толико грешан човек да су јавно у његовом дому фарисеји и садукеји говорили у очи Спаситељу: Дошао си у кућу грешноме човеку. А Спаситељ одговара: Данас дође спасење кући овој. Ја сам дошао да зовем грешнике на покајање, а не праведнике⁸⁴⁰. Тако. IIIта се десило? Десило се да се Закхеј толико покајао, раздао све своје имање, све своје богатство, постао ученик Господа Христа и Апостол, и пострадао за Господа Христа. Ето каква је сила покајања! Шта Господ ствара од највећег грешника! Зато: Горе имајмо срце! како се вели у Светој Литургији. Сваки дан горе срце сваки човек да узнесе, јер Господ је дошао ради њега у овај свет, као што је дошао ради Закхеја и ради разбојника покајаног на Крсту.

Нека би Сви Светитељи Божји, на челу са Пресветом Богомајком, водили нас кроз овај свет, водили нас Црквом својом ка ономе свету, да бисмо се ослободили свих грехова, свих страсти, и свих својих зала, и свих својих ђавола. Када кренемо у онај свет, душом се растанемо од тела, да нас прихвате Светитељи Божији и проведу кроз страшна места и узнесу у Царство Небеско.

Васкрсли Господ васкрсе за свакога од нас. Послао је Духа Светога за свакога од нас, и непрекидно шаље. Ради чега? Ради тога да се припремимо за Живот Вечни, а уствари наш Живот Вечни одавде са земље почиње, да се вечно продужи у ономе свету. Зато, пазимо како живимо. Нека наш живот буде само припрема за онај свет, за онај живот. А Господ даје силе и снаге свакоме, кроз пост, кроз молитву, кроз Свето Причешће, кроз све свете врлине.

Нека би Пресвета Богомајка, на челу Свих Светитеља, и нас водила кроз овај живот, и све наше, и спасла нас од сваког зла и греха. Да би са Њом и са Свима Светима у ономе свету уживали блаженство у Господа Христа и славили Њега, Јединог Истинитог Бога у свима световима. Амин.