Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

Шта је Богочовек Христос: шта је Бог у Њему а шта човек? како се познаје Бог у Богочовеку а како човек? Шта је нама људима Бог даровао у Богочовеку и са Богочовеком? Све нам то казује Дух Свети – «Дух Истине»: казује нам сву Истину ο Њему – ο Богу у Њему и ο човеку, и шта нам је све даровано Њиме. Α тο? – Неизмерно превазилази све што су очи људске икада виделе, уши људске икада чуле, срце људско икада наслутило.¹⁰⁶²

Својим животом у телу на земљи, Богочовек је основао Богочовечанско тело Своје – Цркву, и тиме припремио земаљски свет за долазак и живљење и делатност Духа Светог у телу Цркве као душе тог тела. На дан Свете Педесетнице Дух Свети је сишао с неба у Богочовечанско тело Цркве, и занавек остао у њему као свеживотворна душа његова.¹⁰⁶³ То видљиво Богочовечанско тело Цркве сачињавају свети Апостоли својом светом вером у Богочовека Господа Исуса као Спаситеља света, као савршеног Бога и савршеног човека. И силазак, и сва делатност Духа Светог у Богочовечанском телу Цркве бива због Богочовека и ради Богочовека.¹⁰⁶⁴ «Њега ради Дух Свети уђе у свет».¹⁰⁶⁵ Све у Богочовечанском домостроју спасења условљено је Богочовечанском Личношћу Господа Христа; и све бива, и све се збива у категорији Богочовечности. Тако и делатност Светога Духа. Сва делатност Његова у свету неодвојива је од богочовечанског подвига спасења света Господом Христом. Педесетница је свим бесмртним дарима Тројичног Божанства, и самог Духа Светог, ограничeна на Цркву светих Апостола = на свету апостолску веру = на свето апостолско Предање = на свету апостолску јерархију – на све што је Апостолско = што је Богочовечанско.

Духовдан, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно траје у Цркви са неисказаном пуноћом свих божанских дарова и животворних сила.¹⁰⁶⁶ Све у Цркви бива Духом Светим: и оно најситније, и оно најкрупније. Када свeштеник пред кађење благосиља кадионицу, он моли Господа Христа да «ниспошље благодат Пресветога Духа». Када се неисказано чудо Божје – Света Педесетница, при хиротонији епископа, понавља и даје сва пуноћа благодати, тиме се најочигледније сведочи да сав живот Црве бива у Духу Светом. Нема сумње, Господ Христос је Духом Светим у Цркви; и Црква је Духом Светим у Господу Христу. Господ Христос – глава и тело Цркве; Дух Свети – душа Цркве.¹⁰⁶⁷ Од самог почетка Богочовечанског домостроја спасења Дух Свети је узидао Себе у темељ Цркве = у темељ тела Христова, извршивши оваплоћење, «отеловљење Логоса у Светој Дјеви¹⁰⁶⁸.

У ствари, свака света тајна и свака света врлина јесте мали Духoвдан: Дух Свети преко њих силази на нас, у нас. И то силази суштаствено = οήΰκοδώς,¹⁰⁶⁹ тојест истински и стварно свим Својим божанским, суштинским енергијама; Он – «богатство Божанства», Он – «благодати пучина»,¹⁰⁷⁰ Он – «благодат и живот сваке твари».¹⁰⁷¹

Вечна је благовест новозаветна: Господ Христос Духом Светим борави у нама и ми у Њему. То нам сведочи само присуство Духа Светога у нама. Ми Духом Светим живимо у Господу Христу, и Он у нама. И то знамо – «по Духу кога нам је дао».¹⁰⁷² Наш људски дух се Духом Светим оспособљује за право и правилно христопознање. Шта је у Богу, и у Богочовеку, ми знамо по Духу «који нам је дат».¹⁰⁷³

За познање Богочовека Христа, једног од Свете Божанске Тројице, неопходна нам је помоћ остале Свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога.¹⁰⁷⁴ Дух Свети је «Дух мудрости»;¹⁰⁷⁵ добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је и «Дух откривења».¹⁰⁷⁶ Божанском мудрошћу Он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског христопознања. Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. То духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива «Духом откривења».¹⁰⁷⁷ Са тих разлога духозарни апостол и благовести: Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим.¹⁰⁷⁸ Дух Свети као «Дух Истине» и као «Дух откривења» уводи у сваку истину Христове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског домостроја спасења и учи нас свему Христовом.¹⁰⁷⁹ То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, са свима својим богочовечанским стварностима, назива Откривење. То је разлог због којег у Цркви свако црквено чинодејство, радња, служба, тајна, дело, бива призивањем, епиклезом силе и благодати Светога Духа.

Једном речју: сав живот Цркве, у свима својим безбројним богочовечанским стварностима и пројавама, води се и руководи Духом Светим, који је увек Дух Богочовека Исуса Христа.¹⁰⁸⁰ Зато је и речено у Светом Еванђељу: Ко нема Духа Христова, он није Његов.¹⁰⁸¹ Херувимски погружен у богочовечанску тајну Цркве као у најмилију светајну Божију, Свети Василије Велики објављује свеистиниту благовест: Дух Свети изграђује Цркву Божију – Τό Πνεύμα το «Ayiov άρχιτεκτονεΐ Έκκλησίαν Θεού.¹⁰⁸²

Светом Педесетницом је употпуњено Боговаплоћење: при првом силаску Дух Свети извршује у Светој Дјеви оваплоћење Бога Логоса, и Бог Логос постаје и занавек остаје у Свом телу као Богочовек; при другом доласку Свом, на Педесетницу, Дух Свети силази на Богочовеково тело, и занавек остаје у том телу, које је Црква. Посреди је један недељиви домострој спасења. Дух Свети силази на васцело тело Цркве, и сав је присутан у целокупном богочовечанском бићу и животу Цркве. Као што у човековом телу ништа не бива без душе што је у њему, тако и у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве. Тако кроза све векове и кроза сву вечност.

У ствари, Црква је непрекидни Духовдан. Дух Свети је стално у њој као бесмртна животворна сила. И Он непрекидно силази на хришћане: силази кроз сваку свету тајну и кроз сваку свету врлину; силази кроз свако богослужење, кроз свако «Господе, помилуј», кроз сваки христочежњиви уздах.

Духовдан је рођендан Цркве, и тиме рођендан сваког хришћанина. Ко је хришћанин? Онај који има Духа Христова. «Ко нема Духа Христова – није Његов».¹⁰⁸³ Христос се даје Духом Светим, и познаје. Α пошто је Богочовек Христос Црква, то хришћанства и нема ван Цркве и без Цркве; дакле, ни ван Духа Светога, ни без Духа Светога. Тајна над тајнама – тајна Пресвете Тројице – сва је у Цркви. У њој. све је од Оца кроз Сина у Духу Светом; Царство Оца и Сина и Светога Духа; царовање Оца Сином у Духу Светом. На Спасовдан је божански свесавршено откривена сва тајна, и сав смисао, и сав циљ човечијег тела: Богочовеком живети с десне стране Тројичног Божанства. На Свету Педесетницу пак откривена је сва тајна, и сав смисао, и сав циљ човечијег духа: осветити се, усавршити се, довршити се, обогочовечити се, стећи ум Христов. «Ми ум Христов имамо».¹⁰⁸⁴ Бесмртна је благовест Свете Педесетнице: у Богочовечанском телу Цркве дух човечији се преображава у богодух, ум убогоум, душа у богодушу, савест у богосавест, воља у боговољу. Без Духа Светог ум човеков је болест, смрт, пакао; тако и душа, и савест, и воља. Једном речју: ако човек не усаврши и не доврши себе Богом – Духом Светим, он сав постаје пакао.

У Духовданском богослужењу Света Педесетница се назива «завршни празник». Зашто? Зато што је Светом Педесетницом завршено Откривење: завршен Богочовечански домострој спасења, завршена Истина Вечна, Правда Вечна, Живот Вечни. И показана богочовечанска свеблаговест: Света Тројица је све и сва; јер преображење, охристовљење, обогочовечење, обожење, отројичење бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Α почело се? Божићем: јаслима, детенцетом које бежи у Египат. Сав пут пређен: од Витлејема до Вазнесења, до Духовдана. Мали Исус дао нам сву Свету Тројицу; и њоме све и сва. По неисказаном човекољубљу Свом дао нам је Себе као Цркву, као Богочовечанско тело Своје, и њиме и у њему сву Свету Тројицу. Отуда иза осам чланова Символа Вере, у којима је казана божанска истина ο Господу Христу и ο Светој Тројици, девети члан Символа Вере благовести нам бесмртну истину ο Цркви.

«Завршни празник»? Да, јер објаснио све празнике, све доживљаје из Спасовог живота: Божић, Богојављење, Благовести, Преображење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење. Ради чега све то? Ради основања Цркве, и ради cпасењa света у њој кроз охристовљење, обогочовечње, одуховљење, обожење, отројичење.

Богочовек Господ Христос Собом као Црквом отворио нам је Пут кроз Истину вечну у Живот вечни: Живот у Светој Тројици. Α живот у Светој Тројици није друго до благодатноврлински подвиг отројичења: помоћу светих тајни и светих врлина живи се Богочовеком Господом Христом, и њиме у Оцу и Духу Светом, и кроз то са свима члановима богочовечанског тела Цркве. По речи Спасовој: ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама.¹⁰⁸⁵ При томе богочовечанска љубав је главна стваралачка сила отројичења. Она усељује у чланове Цркве најпре Господа Христа;¹⁰⁸⁶ а ради Њега и са Њим Бога Оца и Бога Духа Светог,¹⁰⁸⁷ те сав живот бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Са подвигом отројичења истовремено се одвија подвиг охристовљења и подвиг одуховљења. Овим троједним подвигом човек се освеврлињује, твори заповести Спасове. Α заповести Његове и јесу врлине: вера, нада, молитва, пост, смиреност, благост, доброта.¹⁰⁸⁸ У томе главни наш Учитељ јесте Дух Свети; Он нас, због Господа Христа и ради Госпо да Христа, учи «свему» шта је Црква, и Бог у њој, и човек у њој. Јер у Цркви све се своди на Богочовека; у њој све је од Њега, од Његовог беспримерног човекољубља. У њој Он је Алфа и Омега.

Својим богочовечанским животом и радом на земљи Господ Христос је извршио спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Али, да би човек постао учесник у том спасењу, мора се сјединити са самим Спаситељем. Духовно пак сједињење човеково са Спаситељем захтева од човека борбу са свим оним што га удаљује од Спаситеља. Α човека удаљује од безгрешног Спаситеља: грех, смрт и ђаво. Зато, да би се приближио безгрешном Спаситељу и сјединио с Њим, човек мора победити у себи све што је грешно, смртно и ђаволско. Но ову победу човек не може извојевати само својим човечанским силама без помоћи Божје. Помоћ Божја, коју човеку, због његове вере у Богочовека, даје Бог Дух Свети у облику божанске силе, назива се благодат. Човека који свесрдно верује у Господа Христа као у јединог истинитог Бога и Спаситеља испуњује Дух Свети својом благодаћу и оспособљује за победу над сваким грехом, смрћу и ђаволом.

Овакву делатност Духа Светога у спасењу човека и света Спаситељ је претсказао и обећао својим следбеницима на Тајној вечери. Он је тада објавио: да ће Дух Свети учити и научити Његове следбенике свему што је спасоносно;¹⁰⁸⁹ да ће боравити у свима њима,¹⁰⁹⁰ и да ће сведочити ο Господу Христу као једином Спаситељу рода људског.¹⁰⁹¹ Још је васкрсли Спаситељ пред своје вазнесење на небо нагласио својим следбеницима да им нема спасења док се не испуне силом Светога Духа.¹⁰⁹²

Своје обећање да ће својим следбеницима послати Духа Светога, Спаситељ је испунио. На дан Свете Педесетнице Он је ученицима својим, Цркви својој, послао Духа Светога са свима богочовечанским даровима. И од тада Дух Свети увек обитава у Цркви, и својом благодатном силом освећује и спасава све истинске чланове Цркве. Јер, по речима Светог Иринеја, где је Црква, онде је и Дух Свети и где је Дух Свети, онде је Црква и свака благодат; а Дух је истина.¹⁰⁹³ Апостол Павле благовести богочовечанску истину када вели: Бог Духа Светога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља, да благодаћу Његовом постанемо наследници вечнога живота.¹⁰⁹⁴

Благодаћу Светога Духа, који свагда борави у Цркви, Црква освећује и спасава свакога верника. Освећује га и спасава кроз све што је њено: кроз сваку молитву, обред, богослужење, а нарочито кроз свете тајне. Зато што освећење човека, првенствено, припада Духу Светом, Дух Свети се назива Осветитељем. Разуме се, у освећењу човека учествује и Бог Отац и Бог Син, јер све у Цркви бива од Оца кроз Сина и Духу Светом. Свети Атанасије Велики ο томе пише: «Благодат, давана Светом Тројицом, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом».¹⁰⁹⁵

Све што је Христово има богочовечански карактер. Отуда и Црква, основана Богочовеком, има богочовечанску свеукупност и богочовечански карактер. Зато што је од Богочовека, Црква је пре свега богочовечанска заједница: заједница Бога и људи. У њој је Бог увек на првом месту а човек на другом: Бог води, човек је вођен; Бог спасава, човек се спасава; Бог освећује, човек се освећује; Бог просвећyje, човек се просвећује; Бог ради, човек сарађује. Један исти живот који долази од Бога, у Цркви се даје свима верницима: тако и истина, и правда, и љубав, и доброта, и све божанске силе: долазе од Бога, и Богом се дају у Цркви свима. То је тако, јер је Црква, по богонадахнутим речима светог апостола Павла, тело Христово.¹⁰⁹⁶ Α то значи: Црква је богочовечански организам; њега обићује, и оживљује, и држи у постојању сам Богочовек Господ Христос. То је Он објавио када је себе назвао чокотом а своје следбенике лозама.¹⁰⁹⁷ Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и следбеници Христови ако не буду у Њему. Јер без Њега не могу чинити ништа истински добро, праведно, свето, божанско, бесмртно, вечно.¹⁰⁹⁸

То показује да је живот Цркве органска заједница Бога и човека, Божјег и човечјег. Само накалемљен свим бићем на Богочовеку (а накалемљује се човек вером, љубављу, молитвом и осталим еванђелским врлинама), човек добија животворне силе од Богочовека, и тако оспособљује себе за еванђелска и божанска дела, мисли, осећања, жеље. Богочовечанске врлине: вера, љубав, нада и остале, Духом Светим сједињују следбенике Христове са самим Господом Христом, и са самим Тројичним Божанством; сједињују и спријатељују и освемоћују.¹⁰⁹⁹ Христолика љубав, и остале христолике врлине, оствариване у овом грехољубивом свету, изазивају грехољупце против христоносаца, те их грехољупци гоне и муче и убијају. Зато човекољубиви Господ даје следбеницима својим «Утешитеља», Духа Светог, да их теши у њиховим мукама и страдањима за Христа.¹¹⁰⁰ Страдања могу да саблазне, и неко може помислити: Христос је слаб, немоћан, немилосрдан; нас муче, убијају, а Он?¹¹⁰¹ Зато свебрижни Спаситељ вели својим следбеницима на Тајној вечери: боље је за вас ако ја идем; јер ако ја не идем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли идем, послаћу га κ вама.¹¹⁰²

Дух Свети је сав Христов по Божанству, не зато што од њега исходи, (јер Дух Свети исходи само од Оца по Божанству), него што Му је једносуштан. Христос је Истина, а Дух Свети је Дух Истине; када дође – «упутиће вас на сваку истину“ ο мени „јер ће од мога узети и јавити вам».¹¹⁰³ Тројично Божанство најпотпуније нам казује своју тајну кроз оваплоћеног Бога Логоса, кроз Богочовечанско тело Цркве.¹¹⁰⁴ Зато је и јављање, и делатност и црквовање Светога Духа увек у категорији Богочовечјег: увек Богочовеком, ради Богочовека, у Богочовеку. Радост, једина истинска, једина вечна радост за људско биће у свима световима и јесте чудесни Господ Христос – Бог Логос који је постао човек, постао Црква, и у њој нам дао Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Добро, Вечну Радост, и кроза све подарио нам охристовљење, обогочовечење, одуховљење, отројичење, обожење, оцрквењење, спасење.¹¹⁰⁵

Господ Христос је постао Црква, да свему што се уцркви да живот вечни Духом Светим, и кроза Њ васцелом Светом Тројицом. Јер живот вечни и јесте познање Свете Тројице, поседовање Свете Тројице, живљење у Светој Тројици.¹¹⁰⁶ Црквом = Богочовеком све Божје постало је човечије, и све човечије Божје. Ту благовест објављује Господ Исус кроз своје речи упућене Оцу Небеском: Моје све је твоје, и твоје моје.¹¹⁰⁷ На тај начин, све што је људско освећује се у Богочовечанском телу Цркве Божје, постаје свето «примајући Духа Светога»¹¹⁰⁸ који је сав у Цркви Богочовека ради.

Сав у Цркви као душа Богочовечанског тела Цркве, Дух Свети непрекидно дела у њој: сведочи ο Господу Христу као Спаситељу и спасењу,¹¹⁰⁹ упућује на сваку истину,¹¹¹⁰ учи свему што је Христово¹¹¹¹ суштински уједињује све чланове Цркве у богочовечанско јединство,¹¹¹² говори из светих апостола и истинских верника,¹¹¹³ чини сва чудеса,¹¹¹⁴ извршује свете тајне и свете врлине. Доказ? Васцело Еванђеље Господа Христа = васцели Нови Завет и васцело апостолско православно Предање.

Ако Дух Свети има свој земаљски животопис, своју земаљску историју, онда су то «Дела Апостолска». Јер Дела Апостолска и јесу прва историја Цркве, осниване, оствариване, вођене и руковођене Духом Светим. У њима је показано како се дух људски уживљава, и саживљава, и сарађује са Духом Светим, и како Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине расте у све богочовечанске висине. При томе основно богочовечанско правило живота јесте: «Нађе за добро Дух Свети и ми».¹¹¹⁵ Ми људи увек на другом месту, а Бог на првом. То је свеобавезно мерило свега Богочовековог, а првенствено Богочовечанског тела Његовог – Цркве: Бог па човек. Увек тако, никада обрнуто. Никада: ја па Бог. Јер то је гесло сваког демонизма и сваког лакомисленог хуманизма.

«Дела Апостолска» су по свему дела богочовечанска: дела, која у човеку и из човека твори Господ Христос Духом Светим. Ту је све и божански узвишено и човечански стварно. На Духовдан је извршено крштење Цркве Духом Светим: у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако је у Цркви отворен пут отројичења сваком људском бићу, и у њој све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Пут отројичења је у ствари пут обожења, пут обогочовечења. Остварује се благовест богоносног апостола Петра: нама су у Цркви дароване све божанствене сила, потребне за живот вечни и побожност, и помоћу њих имамо удела у Божјој природи.¹¹¹⁶

Дела Апостолска» показују и доказују ову еванђелску истину: Живот Цркве је живот у Духу Светом и Духом Светим: живот у свима еванђелским догматима, а понајпре у догмату васкрсења Христова. Хришћанин је хришћанин доживљујући догмат васкрсења од врха до дна; и то благодаћу Духа Светог и ревновањем у врлинама. Еванђелски живот, апостолски живот, хришћански живот није друго до доживљавање и преживљавање светих догмата, светих истина еванђелских. Приручник таквог живота и јесу «Дела Апостолска». На наше очи врши се у Цркви Духом Светим преображај, богочовечански преображај људских бића. Најпре апостола. По сведочанству Светог Златоуста, апостоли су, примивши на дан Свете Педесетнице Светога Духа, постали сасвим други људи: «у њима се зацарила свака савршена врлина».¹¹¹⁷

На Духовдан «апостоли се напунише Духа Светога»¹¹¹⁸ занавек, за сву вечност, и постадоше непресушни извор благодати Светога Духа за Цркву кроза све векове и кроза сву вечност.¹¹¹⁹ Отуда је искључиво – ‘εξαίρετον – апостолима припадало право: преносити, давати Духа Светога другима – Πνεύμα διδύναι έτέροις.¹¹²⁰ На Духовдан Црква се напунила свих божанских «сила с висине»,¹¹²¹ сила: да чини најразноврснија чудеса, да побеђује разноврсне грехе, да убија сваковрсне смрти, да обезоружава ђаволе, да чини све што је људима на спасење, на освећење, на преображење, на охристовљење, на обогочовечење, на обожење, на отројичење. Α да ће апостоли Црквом бити благовесници Христовог Еванђеља сведочи то што им се показаше раздељени језици као огњени над сваким од њих.¹¹²² Речено је «као огњени», да се не би помислило да је Дух нешто вештаствено.¹¹²³ Благодат дата Цркви на Педесетницу једна је и иста и на Педесетницу и данас.¹¹²⁴ У ствари, Црква је непрекидна Педесетница, непрекидни Духовдан.¹¹²⁵ Све божанствене силе непрекидно делају Духом Светим у Богочовечанском телу Цркве, и остварују у простору и времену нови, богочовечански живот на земљи. Да, заиста Духом Светим све постаје могуће ономе који верује у васкрслог Господа Христа. Сво је небо на земљи Црквом, и сва земља на небу – Црквом. Ваистину «с нама Бог» = Емануил: то Црква, јер то Богочовек Господ Христос: то Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине.

Два закона владају човековим бићем: закон греха и закон Светога Духа. Грех, ушавши у човека, одомаћио се путем слободне воље човекове у природи људској, нарочито у земљаном делу њеном – телу. Грех је лакше заробио земљано тело неголи боголику душу човекову. Кроз наследну повређеност човечје природе у њој се одомаћио закон греха,¹¹²⁶ и двострука смрт, духовна и телесна, овладала људском природом.

Неисказаним човекољубљем Свога очовечења Господ Христос је увео Духа Светог у богочовечанско тело Цркве, те нас је закон Духа, који дела од Оца кроз Сина у Духу Светом, ослободио од закона греха.¹¹²⁷ И одвија се непрекидни процес, подвиг отројичења људских бића у телу Цркве кроз њихово обогочовечење, охристовљење, обожење Духом Светим путем светих тајни и светих врлина. Свети Златоусти еванђелист благовести: Ко има у себи Духа Светога, има у себи самога Христа. Немогуће је да се Христос не налази онде где је присутан Дух Свети. Где се налази једно од Лица Пресвете Тројице, тамо присуствује сва Света Тројица: јер Она је сама у Себи нераздељива и најприсније сједињена.¹¹²⁸

Закон Духа је сам Свети Дух, благовести Свети Златоуст. Јер као што је апостол назвао грех законом греха, тако и Светога Духа назива законом Духа. Закон Духа ослободио нас је закона греха и смрти. Благодат Духа, умртвивши грех, учинила је лаком борбу са грехом. Све бива, све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом.¹¹²⁹ Благодат Светога Духа, кроз веру у Христа, даровала нам је двоструку слободу: укинула је тиранску владавину греха и свргнула тиранију смрти.¹¹³⁰ Они који су потпуно потчинили себе Духу Светоме, они и мисле и чине све што је духовно.¹¹³¹

Црква – тело Христово, и у њој сав Богочовечански домострој спасења, сав Богочовек Господ Христос, обавља спасење људи и света Духом Светим који је сишао на њу и занавек остао у њој као душа њена. Она Духом Светим освећује све чланове своје, и тиме их спасава од греха, од смрти, од ђавола обогочовечујући их, отројичујући их. И тако сведочећи, шта? – Да је Црква = Богочовек Христос: једини Спаситељ човека, људи, света; Спаситељ који Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине продужује и свестрано обавља спасење и охристовљење рода људског. Завршивши богочовечански домострој спасења света Својим васкрсењем и вазнесењем, и тиме саградивши Цркву на Себи и у Себи, чудесни Спаситељ је све то «силно посведочио» и довршио пославши јој Духа Свог Светог. И тако «Духом светости» Бог Отац је силно посведочио Господа Исуса Христа «за Сина Божјега».¹¹³² У ствари, Дух Свети кроз Цркву и у Цркви непрестано ради једно: свим Својим животворним и чудотворним силама сведочи ο Господу Христу, и Његовој свестраној победи над грехом, смрћу и ђаволом, и осигурава свима члановима Цркве и даје Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот. Еванђелски је света и бесмртна истина, исказана Светим Златоустом: Господ Христос је разорио државу смрти, Духом Светим даровао освећење, спасење.¹¹³³ По васкрсењу и вазнесењу Христовом на небо, по силаску Свесветог Духа, и после разноврсних чудеса, учињених призивањем свечесног имена Христовог, сви су верници познали да Христос јесте Бог и Јединородни Син Божји.¹¹³⁴

Животворни Дух Свети умртвљује у члановима Цркве Христове све што је смртно, греховно, зло, демонско, ђавочежњиво, ђавоцентрично. И они «ходе по Духу»:¹¹³⁵ Дух Свети прожима васцело биће њихово, све боголике стварности и бескрајности њихове, и сав свакодневни живот њихов. «Дух живота у Христу Исусу» – у телу Цркве Његове – ослобађа нас од греха и смрти, од закона греха и смрти, и они више немају власти над нама.¹¹³⁶

У богочовечанском телу Цркве човек се Духом Светим охристовљује, Духом Светим живи Христом и у Христу. Само Духом Светим. «Κο нема Духа Христова, он није Његов».¹¹³⁷ Ми пο томе дознајемо да у Христу обитавамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа Свога.¹¹³⁸ Α то показујемо својим безгрешним животом. Јер ако је Христос у нама, онда је тело мртво за грех а Дух жив за правду.¹¹³⁹ Све што је Христово, Богочовеково, у телу Цркве постаје Духом Светим наше: и Вечни Живот, и Вечна Истина. и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и сав Живот Спасов, и сво Еванђеље Његово, и Крштење, и Васкpceњe, и Вазнесење, и небо, и земља, и сав род људски. Када смо са Христом у Цркви, у телу Његовом богочовечанском, онда је све Његово – наше, на сву вечност наше.¹¹⁴⁰

Свети Златоуст благовести: Без Светога Духа ми не можемо припадати Христу, како треба, имати Њега у нама. Α ако имамо Духа Светога, онда припадамо Христу, имамо у себи самога Христа, такмичимо се с анђелима, имамо сва блага. То и значи – умртвити тело, тојест живети вечним животом, још овде на земљи имати залог васкрсења и лако ићи стазом врлине… Живот Духом Светим не покорава се смрти, погубљује и истребљује смрт, и чува бесмртним оне што је добио… Који живи Духом, он је изнад свих страсти, опасности и невоља.¹¹⁴¹

Неизрециво човекољубље Господа Христа врхуни у томе што је Цркви Својој дао Духа Светога који је у исто време «Дух усиновљења.¹¹⁴² Он нас кроз Јединородног Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа, усиновљује Богу Оцу, и ми постајемо ,деца Божија»,¹¹⁴³ синови Божји; и постајући синови Божји ми постајемо «наследници Божји».¹¹⁴⁴ И самим тим постајемо «сунаследници Христови».¹¹⁴⁵ Α то значи: сва божанска, и сва богочовечанска богатства Спасова постају наша: и Вечни Живот, и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и све оно што ум људски замислити не може ни срце наслутити.¹¹⁴⁶ Велика је драгоценост – бити створ Божји; али несравњено већа, и несумњиво највећа – бити син Божји. Тројични Господ је не само наш Творац већ и нешто неисказано узвишеније: наш Отац.

Црква је, пре свега и свиме, Царство Божије: јер у њој све јесте, све бива и све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом.¹¹⁴⁷ У томе је њен беспочетни почетак и незавршиви завршетак. Она: царство Цара и Бога Господа Христа, а преко Њега, у Њему и Њиме царство Бога Оца и Бога Духа Светога – царство Свете Тројице. Но пошто се ово царство у нашем човечанском свету остварује у Богочовечанском телу Господа Христа Духом Светим по благовољењу Бога Оца, то је оно: «правда и мир и радост у Духу Светом».¹¹⁴⁸ Правда: јер сва савршенства Божија остварују се у њoj на човечански начин; мир: jep је Богочовечанским подвигом Својим Господ Христос уклонио грех којим је род људски ратовао са безгрешним Богом; радост: јер је у Цркви Господом Христом и Духом Светим даровано роду људском спасење од греха, од смрти, од пакла, од ђавола, и тиме осигурано охристовљење, обогочовечење, одуховљење, отројичење, обожење. Јер чему нас то радује Дух Свети, нас – робље смрти, нас – сужње пакла, чему? Богочовечанском домостроју спасења, који Дух Свети остварује кроз Цркву у роду људском подвигом слободне вере човекове у Богочовека, јединог имена под небом којим се људи могу спасти.¹¹⁴⁹ Тај вечити мир између човека и Бога плод је делатности Светога Духа помоћу светих тајни и светих врлина у душама верника Христових у Цркви.¹¹⁵⁰

На питање: Шта уводи у Царство Божије? Свети Златоуст одговара: Правда, мир, радост, врлински живот – ό ενάρετος βίος – у Духу Светом.¹¹⁵¹ Блажени Теофилакт вели: у Царство Божије уводи правда, тојест врлина уопште, беспрекоран живот.¹¹⁵²

Црква Христова је «сведочанство Божје», сведочанство Богочовека ο Богу, ο човеку и ο свему што се тиче човекова бића и његова живота у свима свeтовима, временским и вечним.¹¹⁵³ То «сведочанство Божије» јавља себе надчовечанском силом: божанским делима, божанским чудесима, божанским речима. Целокупни Богочовечански домострој спасења света свети апостол позива сведочанством Божјим. Јер је у њему све од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом.¹¹⁵⁴

Духоносци, – ето ко су сведоци Богочовека Господа Христа. Сила њиховог сведочанства је од Бога Духа Светога. Без Њега, њихово сведочанство би било штура људска реч и сушичава људска мудрост, немоћне и беспомоћне да човека спасу од најмањег греха, а камоли од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У Еванђељу спасења све је од Спаситеља, Богочовека Христа. И сам Дух Свети је ради Њега, и од Њега сишао у свет да у Богочовечанском телу Цркве продужи Његово Богочовечанско дело спасења света од греха, смрти и ђавола. Отуда је проповед Еванђеља «не у надговорљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе – ‘εν ‘αποδείξει Πνεύμ.ατο; και δνάμεαwς».¹¹⁵⁵ Апостолски је, богочовечански је метод проповедања Еванђеља: показивање, пројављивање Духа Светога и божанске силе. Α у чему се пројављује Дух Свети? У светом животу, у светим мислима, у светим осећањима, у светим делима, у светим чудесима, у светој души, у светом срцу, у светом уму, у светој савести, у светом телу. Од светог корења – свет је и плод. Од Духа Светога у бићу човековом – свети су плодови Духа: «љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање, праведност, истина».¹¹⁵⁶ Α кроз њих се по бићу човековом разлива божанска сила, која оспособљује човека да све Христово постепено претвара у своје: његов живот – у свој живот, његову истину – у своју истину, његову правду – у своју правду, његову љубав – у своју љубав; једном речју: његово Еванђеље – у своје Еванђеље. Свети апостол изражава опште хришћанско искуство када вели: «Еванђеље наше» је «у сили и у Духу Светом».¹¹⁵⁷ Свети Дух и света сила, света божанска енергија су нераздвојни. Сам Спаситељ силазак Светога Духа назива облачењем «у силу с висине».¹¹⁵⁸ И заиста, тек кад су се обукли у ту силу с висине, свети Апостоли су постали свемудри и свемоћни сведоци и проповедници Еванђељa Христова. Како тада, тако свагда: хришћанство је живот у Духу Светом, стога и непрекидно пројављивање Духа Светога и његове божанске силе и енергије. У томе је спасење, и освећење, и обожење, и охристовљење, јер Свети Дух својом божанском силом савлађује сваки грех, и сваку смрт, и сваког ђавола, испуњујући човека Богочовеком, «сваком пуноћом Божијом».¹¹⁵⁹ Зато су светитељи најубедљивији сведоци н најсавршенији проповедници Еванђеља Христова: свети духоносци, они непрестано пројављују силе Духа Светога кроз свој свети живот, и света дела, и свете Речи. Свето Еванђеље Божије се најуспешније проповеда светим животом. У томе је сила еванђелске проповеди, «не у надговорљивим речима мудрости људске» или у «логичким доказима» философије људске. Α философија људска, првенствено грчка, од Талеса до Сократа и Платона, стојика и Плотина, Аристотела и Канта, сва је «у надговорљивим речима мудрости људске», сва – «по казивању људском, по стихијама света».¹¹⁶⁰ Зато и оставља људе и њихову мисао у безизлазној тами и у сенци смрти. Зато и не претставља за људе истинску Благовест, истинско Еванђеље, које решава основне проблеме човека и света. Α без тога човек остаје бесмртни самомучитељ и самомученик у своме демонском човекоцентричном солипсизму, усамљеништву.

Хришћанска философија живота и света, и свих бића и твари, сва је у Духу Светом и у сили Божјој, јер сва у Богочовеку Господу Христу. Она се стиче вером. «А вера је: примати оно што се ни на који начин и никаквим расуђивањима постићи не може».¹¹⁶¹ – По својој садржини, вера хришћанска је несравњено шира и дубља од сваке људске мудрости и од сваког људског знања. Α пο сили и по моћи, божански је силнија и моћнија од сваке људске моћи и силе, јер је сва «у сили Божјој». Њоме људи постају божански силни и моћни: «Све је могуће ономе који верује»,¹¹⁶² – «Богом смо јаки».¹¹⁶³ Бог је зато и постао човек, да као Богочовек подари човеку све божанске силе и моћи, потребне му за живот у обадва света.¹¹⁶⁴ Ту нам истину благовести христоносни апостол када изјављује: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».¹¹⁶⁵ Стога нема греха, нема смрти, нема зла, који могу савладати Христовог човека, и он у свему томе побеђује силом Божјом.¹¹⁶⁶ Та свепобедна сила Божја тако је очигледна у светих Апостола и осталих Божјих Светитеља. Очигледна и у свих правих хришћана, по мери вере њихове. Само као свемоћно Богочовечанско тело Христово, препуно Духа Светога, Црква је могла у току две хиљаде година одолети толиким гоњењима, патњама, мукама, и доћи до нас, да и нас свепобедно спасава од греха, смрти и ђавола, освећујући нас, охристовљујући нас, отројичујући нас.

И не само то, него је вера наша и у мудрости Божијој, којом нас она испуњује кроз свете еванђелске подвиге. Та «мудрост је у савршенима».¹¹⁶⁷ Она се вером и усељује у душу и расте у души. Што већа вера, већа и мудрост божанска од ње у души. У савршених вером она је присутна сва. Стога су људи савршене вере, људи светог живота по вери, уистини божански мудраци. То су, како их Свети Макарије Велики назива: „Философи Светога Духа“. Божанска мудрост која је у њима, чини их таквим философима. Шта сачињава њихову философију? – Доживљено Еванђеље. Јер свето Еванђеље и јесте философија Светога Духа. Живећи по светом Еванђељу помоћу светих тајни и светих врлина, човек се постепено испуњује божанском мудрошћу. Α кад потпуно узаживи по њему, постаје философ Светога Духа.

Разлика измећу мудрости овога света и мудрости Божје, у чему је? У овоме: мудрост овога света је људска, пролазна, смртна; у овом свету она и настаје, и престаје, и нестаје; а мудрост Божја је сва од Бога, непролазна, бесмртна, вечна; њоме живи сам Бог и сви свети Анђели Божји¹¹⁶⁸. До учовечења Бога Логоса ова је мудрост била «сакривена у тајни» Тросунчаног Божанства; учовечењем пак Бога Логоса она силази у наш земаљски свет, и открива себе светима. Стога свети апостол благовести: «Ми говоримо не мудрост овога света,… него говоримо мудрост Божју у тајни сакривену, – коју Бог пре сваког времена одреди за славу нашу»¹¹⁶⁹. – Господ Христос и јесте та «мудрост Божја» и «слава наша»¹¹⁷⁰. У Тројичном Божанству Он је пре овога света, «пре сваког времена» одређен као вечни смисао бића људског, и слава његова. И заиста, Он је том славом прославио човека када се учовечио, постао човек, узео на Себе тело Цркве. Сву пуноћу Божанства свога Он је унео у човека¹¹⁷¹, и тако неисказано прославио човека. Као Богочовек, као Црква, Он је увео човека у сав живот божански, у сву бесмртност божанску, у сву вечност божанску, у сву славу божанску: јер οнο, Он као Човек седи с десне стране Бога Оца, тојест у вечној божанској слави. Α пре тога, Он је биће човеково провео кроз своје божанско крштење, кроз своје божанско преображење, кроз своје божанско распеће, кроз своје божанско васкрсење, кроз своје божанско вазнесење. Тако, све што је Божје Богочовек Господ Христос је учинио човечјим, јер је очовечењем све што је човечје, осим греха, учинио Божјим.

Богочовек је превечни смисао и слава човека и рода људског. Човек је и саздан са богочовечанским клицама и могућностима. Оне су у боголикости бића његовог. Α главна одлика боголикости је богочежњивост: чежња да све своје усаврши и заврши Богом: и душу, и тело, и срце, и живот, и савест, и вољу, и ум. Отуда појава Бога Логоса као Богочовека одговара вечним чежњама бића људског. Пресвету и превелику тајну Богочовекову открио је Дух Свети најпре светим апостолима и пророцима, јер су највише чезнули за Њим и веровали у Њега¹¹⁷². Α за њима открива је свима христочежњивим душама које се вером учлањују у Богочовечанско тело Христово – Цркву¹¹⁷³. Тајна пак чудесне Личности Христове, са свима њеним богочовечанским бескрајностима, сва је у Цркви: «многоразлична Мудрост Божја», која је била «сакривена у тајни» Тројичног Божанства, обзнани се кроз Цркву не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу¹¹⁷⁴. Отуда њу могу знати само они који су у Цркви, никако не они који су споља, погружени у пролазности овога света¹¹⁷⁵; а по Икуменију то су: философи, ритори, званичници¹¹⁷⁶.

Чудесни човекољубиви Господ не намеће себе никоме; Он тајну своју и мудрост своју открива и казује љубитељима светог и светима. То су људи вере. Вера је знак да је човек омрзнуо грех н прљавштину, н заволео светост и чистоту, оличене у Свесветом и Свечистом: Богу и Господу Исусу Христу. Стога свети апостол и објављује ову благо вест: «Штο око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно – уготови Бог онима који га љубе».¹¹⁷⁷ Да, «онима који гa љубе», не онима који га мрзе, или одричу, или хуле, јер Он нити себе нити ишта своје намеће онима који га неће. Α чим човек вером покаже љубав према Богу, Бог му открива и дарује оно што је Божје, од најмањег до највећег, од највидљивијег до најневидљивијег: Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, «у коме живи сва пуноћа Божанства телесно»¹¹⁷⁸.

Да, Богочовек Христос, и све што је Он собом донео нашем човечанском свету, и јесте оно «што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође». До Христа, око људско не виде ни Бога у телу, ни дела Бога у телу. Не виде: ни вечну божанску Истину у људском телу, ни вечну божанску Правду, ни вечну божанску љубав, ни остала вечна божанска Савршенства. Не виде сву ту «мудрост Божју у тајни сакривену». Зато је божанствени Спаситељ говорио својим светим ученицима: «Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше»¹¹⁷⁹.

Потврђујући ову Спасову благовест, свети христоносац и христовидац апостол Павле, из срца богочовечанског животa Цркве сведочи: «Нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије.¹¹⁸⁰ За веру у Христа и христољубље Бог даје Духа Свог Светог, који христољубиву душу уводи у сву истину ο Богочовеку Христу, и открива јој све «дубине Божије» које су у Њему. Дух Свети отвара вид човеку те види «што око не виде», и слух – те чује «што ухо не чу», и срце – те oceћa и сазнаје «што у срце човеку не дође». На дан свете Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и од тада су они ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души¹¹⁸¹. Он је главни апостол Христов: Свеапостол. Он даје богољубивим душама најсавршеније знање ο Господу Христу, за какво је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима: «Имате помазање од Светога, и знате све – οίбατε πάντα»¹¹⁸²; знате све што човек може знати ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, οвечности. Само духоносци знају Богочовекову тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне постаје духопримац и духоносац. Само, Светитељи задржавају у себи Духа Светог светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом. Зато што имају у себи Духа Светога који им открива «дубине Божије» које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи Светога Писма, а пре свега саме Личности Богочовека Господа Христа.

С Богочовечанским правом богомудри христозналац благовести: «Κο од људи зна шта је у човеку – осим духа човекова који је у њему? Тако и у Богу шта је – нико не зна осим Духа Божјега»¹¹⁸³. Човек је затворен свет, затворен универзум. Таквим га чине његово caмоосећањe и самосазнање. Без његове дозволе не може у њих продрети нико сем свезнајућег и свудаприсутног Господа. То је његова искључива и неотуђива својина. У ствари, то је и једино његово. Он себе сазнаје и зна помоћу самоосећања и самосазнања. Али, шта су у суштини самоосећање и самосазнање, то ни он сам не зна. Њихова је тајна сакривена у Богу Логосу. Као и васцела тајна човекова бића. Једино је оваплоћени, очовечени Бог Логос, Богочовек Христос, открио не само тајну Бога него и тајну човека. Отуда се Богочовеком најбоље и најсавршеније познаје човек. Је ли човек вером Богочовеков, знаће ο себи све бесмртно и вечнο што треба да зна и у овом и у оном свету. Када човек живи Богочовеком, његово се знање и ο Богу и ο човеку усавршава богочовечанским савршенством. Дух човеков је извор свега човековог самосазнања и знања, свега самоосећања и осећања. Он једини зна „шта је у човеку и од њега зависи да ли ће то обелоданити. Тако и у Богу нико не зна шта је осим Духа Божјега. Он једини зна шта је и у Богочовеку Христу. Човек пак само личним освећењем, одуховљењем, улази у те тајне Духа. Присаједињујући се светим животом Духу Светом, човек по мери свог освећења добија и знање ο ономе «шта је у Богу», као и знање ο ономе «шта је у човеку». Отуда само свети духоносци знају Бога и шта је у Богу, знају човека и шта је у човеку.

У Богочовечанском телу Цркве верницима су Духом Светим даровани сви богочовечански светови и сва богатства њихова. Свети апостол благовести: Ми примисмо, не духа овога света, него Духа који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога¹¹⁸⁴ – Ето тајне хришћанског богопознања, христопознања. Дух Свети даје силе духу нашем да може сазнати «шта нам је даровано од Бога». Божје се познаје Божјим. Бог се познаје Богом, – то је апостолско и светоотачко правило у хришћанској теорији познања, гносеологији. Уколико више човек има у себи Духа Божјег, утолико више зна Бога и оно што је Божје. Само духоносци знају потпунο шта нам је у Христу Богочовеку даровано од Бога: каква богатства, каква савршенства, какве светиње. Као што су свети Апостоли тек Духом Светим сазнали то потпуно и јасно, тако и сваки хришћанин. То је закон који важи за сва људска бића. Отуда су духоносни Оци најбољи христозналци, и духонадахнути тумачи светог Еванђеља, јер га тумаче Духом Светим који им открива и «дубине Божије»¹¹⁸⁵.

Шта је то «дух овога света»? То је овакво схватање света: овај свет је све и сва; на њему се живи, на њему и умире; на њему се постаје, на њему и нестаје; осим овога света, не постоји други свет; осим човека, не постоји Бог; што је у овом свету, то је све, а изнад њега и око њега – ништа, ништа, ништа; човек је свим бићем изникао и израстао из овога света, у њега се сав поново враћа, рашчиња и распада. Отуда «дух овога света» не може знати Христа Бога, ни шта нам је у Њему даровано од Бога. «Дух овога света» је у самозваним владарима овога света који не познају и не признају Богочовека и Спаситеља у Христу Исусу Господу нашем. Он је и у материјалистима, и у рационалистима, и у хуманистима, и у папистима, и у свима који хоће да Христа Богочовека сведу на човека, и да хришћанство објасне као људску философију, људску науку, људску појаву, људску творевину. «Дух овога света» је, вели Икуменије, људска мудрост и образовање¹¹⁸⁶. – И додаје: примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога: све што сачињава Христов домострој спасења – τύ κατ’ οΐκονομιαν γεγονоτα τοϋ Χρίστοϋ.¹¹⁸⁷

Безбројне еванђелске богочовечанске чињенице неоспориво сведоче да је хришћанство – хришћанство Богочовеком, и да се у њему ништа не може објаснити човеком већ једино и само Богочовеком и Свeтим Духом Његовим. Само када се дух човеков обогочовечи, сједини са Духом Светим, може познати Богочовека и све дарове које је Οн донео роду људском. Првоврховни апостол Павле је сав у тој благовести: да се очува Богочовечански дух Еванђеља, да се не упропасти свођењем на човека, на мудрост људску, на разум људски, на знање људско. Пошто је у њему све од Богочовека у Духу Светом, он и објављује: «Το – ΰ и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светога, духовне ствари духовно радећи – πνευματικοις πνευματικα συγκρινοντες».¹¹⁸⁸ Еванђеље има своје еванђелске методе, Божје – своје Божје путеве, Божанско – своја Божанска средства. Оно што нам је даровано од Бога, – Богочовек Христос и његово Еванђеље, – не може се проповедати «речима људске мудрости», речима које измишља и учи људска мудрост. То се проповеда само речима које учи Дух Свети: духовно се ради на духован начин, богочовечанско на богочовечански. Дух Све даје не само садржину него и њене облике.

Истина Божја има свој божански језик, свој божански израз. Зато су и списи новозаветни написани по надахнућу Светога Духа: написали су их људи «научени од Светога Духа»¹¹⁸⁹. У проповеди Еванђеља дословно се испуњује Спаситељево обећање светим ученицима: «Дух Свети научиће вас свему», «Дух Истине упутиће вас на сваку истину», Дух свети «говориће из вас»¹¹⁹⁰. То је метод апостолски, метод богочовечански, занавек сачуван у светој Цркви Православној кроз свете духоносне Оце. Увек «духовне ствари духовно радећи», Светитељи и проповедају Еванђеље «речима наученим од Духа Светога». На тај начин Црква и остаје у Богочовековој непогрешивости и свеистинитости. Дух Свети оистињује оне у којима обитава; а обитава у душама духоносаца кроз свете тајне и свете врлине. Кроз молитву, кроз пост, кроз љубав, кроз кротост и остале еванђелске врлине Он силази у душу, и остаје са њима у њој. Њега људи стичу «духовне ствари духовно радећи», божанске ствари божански радећи, богочовечанске ствари богочовечански радећи¹¹⁹¹.

Васцелу тајну човека зна једино Богочовек. И Он, у свом богочовечанском телу Цркве, као глава Цркве, разврстава људе у две врсте: у људе телесне и људе духовне. И телесни човек и духовни човек су неизмерно сложена бића: у њима присуствују, и у њима учествују, сви видљиви и невидљиви светови Божији.

Препун Пресветог Духа Божјег, свети апостол благовести: «Телесни човек –не прима што је од Духа Божјег, јер му се чини лудост, – и не може да разуме, јер се духовно разгледа».¹¹⁹² Ко је «телесни човек»? То је човек који упорно остаје при својој човечанској природи; који неће да јој дода божанску природу, да је Богом обогати, прошири, обесмрти, обожи, усаврши, доврши. То је човек који остаје само при своме духу људском, и неће да му дода Духа Божјега, Духа Светога, којим се једино дух људски може препородити, обновити, преобразити, осветити, и тако спасти свог солипсистичког пакла¹¹⁹³. Другим речима: телесни човек је хуманистички човек, који хоће «чистог човека», без примесе ичега Божјег, божанског, бесмртног, вечног. То је човек «веран земљи», сав је укопан у земаљско, попут Ничеовог надчовека и Русовљевог, Толстојевог, натуралистичког «природног човека». То је човек који тврди: тело сам, и само тело; или: чуло сам, и само чуло: разум сам, и само разум; или: воља сам, и само воља, рад сам, и само рад. Једном речју, то је човек без Бога, безбожан, незнабожан. Такав човек, разуме се, «не прима оно што је од Духа Божјега»; за њега је све то – глупост, будалаштина, лудорија, лудост – μωρία. Зато он не прима Господа Христа, његово Еванђеље, и све што Он собом доноси и открива. Не прима ни Богочовечанско тело његово – Цркву, у којој Господ човекољубиви продужује себе у земаљском свету кроз све векове. Све је то за телесног човека μwρία, и од свега тога он ништа «не може да разуме». Јер Богочовека и Богочовечје мери човеком и човечјим. Α Богочовек и Богочовечје је несравњено шире, дубље и бескрајније од свега човечјег: и од разума, и од духа, и од срца, и од моћи, и од природе; утолико шире, дубље и бескрајније, уколико је Бог шири, дубљи и бескрајнији од човека.

Природно је да Богочовечје, због самог присуства Богочовековог Црквом у нашем земаљском свету, има своје богочовечанско мерило и свој богочовечански орган за схватање и разумевање. Α то је? – дух људски, само препорођен, преображен, охристовљен, обогочовечен Духом Богочовека Христа. Слично се познаје сличним: човечје човечјим, Богочовечје Богочовечјим, духовно Духом Светим. «Оно што нам је даровано од Бога» можемо разумети само када примимо «Духа који је из Бога»¹¹⁹⁴, јер се све то «духовно разгледа», на духован начин испитује, процењује и оцењује. Никако друкче. Не на неки рационалистички, сензуалистички, дијалектички начин. Ту је све – Дух Свети. Дух Свети у духу људском. Када се разум људски помоћу светих тајни и светих врлина сједини са светим и саборним богочовечанским разумом Цркве, онда се оспособљује за разумевање Богочовека Христа и свега његовог. Обогочовечење, охристовљење разума људског је једини пут у разумевање свега Христовог. Господ Христос се може познати само живљењем унутра у Њему, у Богочовечанском телу његовом – Цркви. За све споља Он увек остаје непроницљива тајна. За њих – све бива «у причама». Њима није дано да знају тајне Царства небескога, јер су споља, ван њега, неће да уђу у њега. Α онима који су вером у Христа ушли у њега, откривају се тајне и даје разумевање свега Христовога¹¹⁹⁵.

Класичан пример «телесног човека» јесте лењи слуга из приче ο талантима. Он неће ништа Божје, ни у себи ни у свету око себе: оно што је божанско, боголико у њему, он скрива и од себе сама, «закопава» у земљу, у блато тела свог, умртвљује, да не живи, да се не осећа. И сав живот свој он проводи без Бога и Божјег, ван Бога и Божјег. Такав и одлази он из овога света у онај. Са критиком и бунтом против Бога и свега Божјег. – Лењи и бунтовни слуга је прототип свих безбожника, материјалиста, позитивиста, хуманиста, човекопоклоника, стварипоклоника, идолопоклоника. То су људи ψvχικοί; они «Духа Светога немају»¹¹⁹⁶ остали су при голом духу људском, зато су и земљани, зато и заударају на земаљско.

Насупрот телесном човеку стоји духовни човек: ό πνεvματικός. Το је човек који је примио Духа Божјег, Духа Светог¹¹⁹⁷; преобразио сeбe Њиме, тe Њиме и мисли, и осећа, и све испитује и разгледа. Он је духоносац и духоношен. Он Духом Светим испитује и «дубине Божије» које су у Христу Богочовеку¹¹⁹⁸, и зна шта је «ширина и дубина и висина» Христа и свега Христовог¹¹⁹⁹. Он Духом Светим стиче оно што око људско не виде, и ухо не чу, и у срце људско не дође: обогаћује се Христом «у свему», «у свакој мудрости и разуму», «у сваком знању и у свакој речи»¹²⁰⁰. Сав Духом Светим саоваплоћен Господу Христу, учлањен у Богочовечанско тело Његово, погружен у тајну Његову, он и сам постаје тајна за оне споља, за .телесне људе, и они га не разумеју, као ни Господа његовог, јер не могу да проникну у тајну његовог бића и живота. Зато христоносни апостол и вели: духовни испитује све a њега самога нико не испитује». Јасно је: Духом Светим се постаје духовни човек. Дух Свети пак стиче се светим тајнама, а задржава у души светим врлинама. Јер свети живот је живљење у светим еванђелским врлинама: вери, љубави, нади, молитви посту, правди, кротости, трпљењу, смиреноумљу, истини, и осталима. Дух Свети сједињује духовног човека са Господом Христом, и он постаје један дух с Господом, а тело његово постаје храм у коме живи Дух Свети. По богомудрој речи духоносног апостола: «Ко се Господу присајединио, један је дух с њим. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји?»¹²⁰¹

Природно је богочовечанском природношћу. ко је један дух с Господом, он је и једног ума с Њим, једне мисли, једне душе, једног живота. Све то чини у нама Свети Дух: што је Христово преображава у наше, дарове Христове претвара у наше¹²⁰². Он је свестваралачка сила у богочовечанском телу Цркве, и благодаћу својом нашу мисао сједињује са светом и саборном мишљу Цркве, наше срце – са светим и саборним срцем Цркве, наш ум – са светим и саборним умом Цркве. На тај начин Дух Свети изграђује у нама свеобухватно осећање и вечно убеђење да је Господ Христос заиста једини истинити Бог и Господ, заиста једини истинити Спаситељ и Искупитељ рода људског, заиста једини истинити живот наш у обадва света¹²⁰³. Духом Светим сазнајемо шта је у Христу Богу: τύ τού Θεού; Њиме васцелог Господа Христа и примамо и имамо. Све наше људско Он постепено освећује, охристовљује, обогочовечује; и све Христово преображава у наше, и самога Христа. Тако, Духом Светим ми постајемо Христови, и Он наш: оваплоћењем од Духа Светог и Деве Свете, наше тело је постало његовим телом, наша душа – његовом душом, наше срце – његовим срцем, наш ум – његовим умом, наш живот – његовим животом; да би у Цркви Духом Светим његова душа постала нашом душом, његово срце – нашим срцем, његова воља – нашом вољом, његов живот – нашим животом, његов ум – нашим умом. Свети апостол и завршава своју благовест ο духовном човеку речима: «Јер ко позна ум Господњи – да га поучи? Α ми ум Христов имамо».¹²⁰⁴ Јер смо у телу његовом Богочовечанском, коме је Он глава, а ум његов – саборни, свети, богочовечански ум Цркве. И тим умом умујемо; он је наше непогрешиво мерило. Али увек само утолико уколико смо Христови, уколико живимо у његовом Богочовечанском телу и хранимо се његовим светим силама и божанским светињама.Чиме то доказујемо? Тиме што су наше мисли – христомисли, наша осећања – христоосећања, наш живот – христоживот.¹²⁰⁵

Тросунчани Господ је по неисказаном човекољубљу свом створио човека да буде храм Божји, храм Свете Тројице. У томе је сав богочовечански домострој спасења Господа Христа и сав смисао Цркве његове у свету. Стога свебрижни апостол благовести хришћанима: «Не знате ли да сте храм Божји, и да Дух Божји живи у вама?».¹²⁰⁶ У томе је божанско назначење људског бића: да га Бог испуњава, да буде његова садржина, да живи у њему као у своме храму, као у своме телу. То назначење је људско биће у потпуности постигло у Богочовеку Христу: у њему је човек сав испуњен Богом, и човек је заиста храм Божји у коме «живи сва пуноћа Божанства телесно».¹²⁰⁷ То је Господ Христос. Α хришћани су тиме хришћани што су као и Он: и они су храм Божји у коме живи Дух Божји, Дух Свети. Како се живи у храму Божјем? Богослужењем, молитвом. То је најприроднији однос човека према Творцу, Спаситељу и Промислитељу, од кога, у коме, и кроз кога је све.¹²⁰⁸ У храму се живи молитвом. Α молитва увек за собом води све еванђелске врлине, и живи кроз њих: живи кроз веру и љубав, наду и трпљење, кротост и смерност, милостивост и жалостивост, бдење и пост, и кроз све остале врлине колико их има. Јер се свака врлина молитвом усавршава, и само помоћу ње одржава, и постиже своје савршенство. У суштини својој: и љубав је од молитве, и нада, и пост, и кротост, и жалостивост, и свака врлина која хришћанина чини хришћанином. Пошто је хришћанин «храм Божји», у коме «живи Дух Божји», то његов живот није друго до стално богослужење. Свака мисао хришћанинова, свако осећање, свако дело његовo учествује у богослужењу које он непрекидно врши на престолу срца свог. «Храм Божји» је пун Анђела Божјих, Светитеља Божјих, светих икона њихових. Зар се међу њима може друкчије живети а не свето, еванђелски, молитвено? Хришћанин је «храм Божји», ако је душа његова живи иконостас: Светитељ до Светитеља, Угодник до Угодника, Праведник до Праведника. Α мисли Његове, а осећања његова, а дела његова – безбројна кандила која неугасиво горе пред њим Α његове еванђелске врлине – златне кадионице, из којих се стално разлива миомир његових измирнски мирисних еванђелских расположења.

«Храм Божји» је дотле храм док је «дом молитве», док се у њему врши служба Богу, богослужење. Чим тога нема, он се претвара у «пећину хајдучку».¹²⁰⁹ Онда у њему хајдукују зле мисли, ружна осећања, рђава дела, разни греси, душегубне страсти. И они харају и убијају све што је божанско и свето у човеку. И најзад се сав човек претвара у «пећину хајдучку». Разрушен је «храм Божји», уништен иконостас, полупана кандила, разбијене кадионице. Α гле, човек је био саздан Богом управо као храм Божји: боголика душа смештена у телу, да би сав живот човеков био богочежњиво молитвено служење Богу. И још настањен у рају, у свету који је сам био величанствени храм Божји. Али, чим је човек пригрлио грех, и унео га у себе и у свет око себе, прекинуло се дивно богослужење и почело ђавослужење. И човек, тај чудесни «храм Божји» претворио се у «пећину хајдучку». Тако и свет око човека. И ђаво је почео да хара и хајдукује по њима кроз грехе, страсти и смрти. Но човекољубиви Господ постао је човек, да би преобразио човека и поново га начинио храмом Божјим. И заиста, човек се у Богочовеку показао као савршени и свесвети храм Божји. Тело Богочовеково било је уистини храм Божји,¹²¹⁰ у коме живи Бог, и у коме се стално служи Богу. И ми смо људи тек у Богочовеку Христу први пут јасно видели шта је у ствари прави човек, човек као «храм Божји», и прави живот човеков, живот као непрекидно богослужење. Стога и Црква Христова није друго него Богочовечанско тело његово, живи храм Божји, у коме све што је човечје живи тиме што непрестано служи Богу. Α Дух Божји, Дух Свети живи као душа у богочовечанском телу Цркве од дана Свете Педесетнице. Од тада сваки човек може благодаћу Божјом постати «храм Божји», ако постане члан богочовечанског тела Цркве Христове.¹²¹¹ Постане ли, онда у њему живи Дух Свети. Α са Духом Светим – Отац и Син: Тројица Света и нераздељива. Тако хришћанин постаје храм Пресвете Тројице, у коме стално врши богослужење Тросунчаном Богу и Господу. Το почиње од Светог крштења: Дух Свети се усељује у крштенога, и живи у њемy заједно са Оцем и Сином. Стога је живот правог хришћанина непрекидно богослужење: служење Духом Светим јединоме Богу у Тројици. Духоносни апостол и пише хришћанима: «Не знате ли да су тела ваша храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога? Ви сте храм Бога живога (1Кор. 6, 19; 2Кор. 6:16).¹²¹²

«Ако ко квари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет, а то сте ви».¹²¹³ – Хришћанин квари храм бића свог, ако у њега уноси нешто несвето и нечисто. Α такав је сваки грех, свака страст, сваки порок. Квари свој храм хришћанин, ако не служи Богу свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свим телом својим; ако живот његов није стално богослужење. «Квари храм Божји» човек који хришћанина саблажњава, наводи на грех, на нееванђелске поступке, мисли, жеље. Живот у гресима квари храм Божји, и човека претвара у храм ђавољи. Јер је сваки грех служење ђаволу, ђавослужење. Зато кваритељима храма Божјег прети казна од самога Бога. За сваког таквог кваритеља свети апостол вели: «поквариће њега Бог», тојест допустиће Бог да га греси покваре, одвуку у пропаст, у трулеж, у духовну смрт. Јер је неопростив грех, јер је хула на Духа Светога, свесно кварити и разоравати човека, храм Божји у коме живи Дух Свети. У овоме свету хришћани су живи храмови Божји, и свети, свети Духом Светим који борави у њима: «јер је храм Божји свет», а то су хришћани. Светост, свети живот, ето чиме су хришћани «храм Божји»; ето због чега у њима борави и живи Бог. Хришћани све дотле остају «храм Божји», док у себи гаје свете мисли, света осећања, света расположења; док живе светим животом. Напусте ли то, њихов се «храм Божји» постепено квари, место добра заузима зло, место врлине – порок, место Бога – ђаво. И храм Божји постаје храм ђавољи, у коме се врши служење ђаволу, ђавослужење. Богочовечанска је истина: гресима се увек служи само ђаволу, као што се светошћу увек служи Богу. Живећи свесно и драговољно у гресима човек квари себе, упропашћује себе занавек, и одводи себе у вечно царство онога коме кроз грехе служи – у пакао.

Мисли ли другачије, човек вара себе. Основна је људска обмана: сматрати да је човек саздан ради нечег другог, а не ради тога да буде храм Божји у коме живи Дух Божји. Таква мудрост у суштини је лудост, јер одводи човека у пропаст, у погибао, одстрањујући га од назначења и циља који му је свемудрим и свемоћним Богом одређен. Све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, лудост је. Људи који живе „по човеку“, сматрају и Богочовека и његово свето Еванђеље за будалаштину, за глупост. По њиховом схватању, луд је сваки који верује у Христа, у његово Еванђеље. Али та баш вера, која човека чини лудим у очима света и човекопоклоника, и јесте права мудрост, мудрост божанска, бесмртна и вечна, која једина и чини човека божански мудрим, мудрим и пред Богом и пред Анђелима. Ту се просто може поставити правило: Буди луд, да би био мудар! Стога христомудри апостол и благовести: Нека нико не вара себе: ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд, да би био мудар.¹²¹⁴ Логика људска је толико изопачена грехом, том логиком Сатане, да је за њу лудо и глупо оно што је у ствари једино мудро: Богочовек и све његово, – а мудро: све оно што је супротно Богочовеку и његовом Еванђељу. У хришћана се све враћа своме божанском поретку: логика се исцељује, враћа логосности; и тако се стиче здраво и сигурно мерило добра и зла, истине и лажи, Бога и ђавола. Ни сам Сатана их преварити не може: «јер знамо шта он мисли».¹²¹⁵

Оваплоћење Бога Логоса од Свете Дјеве извршено је Духом Светим. Тако је Бог Логос постао човек, постао Богочовек, постао Црква. И тако на сву вечност сјединио са човеком, и човек са, и преко Њега, Светом Тројицом.¹²¹⁶ Саоваплоћење, саутелесничење човека Господу Христу у Богочовечанском телу Цркве врши се опет Духом Светим. То је најсавршеније сједињење човека и Бога које такође бива Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Отуда благовест духоносног апостола: Ко се прилепио уз Господа – један је дух с Господом.¹²¹⁷ Α како се човек прилепљује уз Господа? Светим тајнама и светим врлинама. Најпре светом тајном крштења. Њој претходи вера. Вера и јесте прва богочежњива сила која свега човека повуче ка Господу, приводи га Њему, приљубљује уз Њега, одвојивши га претходно од свих лажних богова и варљивих вредности овога света. Вером се човек одлепљује од свега пролазнога, несветога, греховнога, смртнога, ђаволскога, и прилепљује уз Господа свечистог, свесветог, безгрешног, бесмртног, вечног. И то прилепљује помоћу светих тајни и еванђелских подвига молитве, љубави, поста, наде, смерности, кротости, трпљења, и осталих. Зар молитва не узноси дух човека ка Господу и не приљубљује уз Њега? Α љубав? Зар се помоћу ње хришћанин не приљубљује уз Господа свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом? Па надом, зар не узлеће сав κ Њему, и остаје приљубљен уз Њега? Па трпљењем, зар се толико не приљуби уз Њега, да се осећа сараспетим с Њим? Α свето Причешће, зар свега човека не приљуби уз Њега, сјединивши га потпуно с Њим, те је уистини «један дух с Господом»? Да, све то несумњиво приводи Господу, приљубљује уз Господа, саоваплоћује Господу, сједињује с Господом. Другим речима: све нас то уцрквењује и оцрквењује, чини саставним деловима Богочовечанског тела Господњег, Цркве. Ми смо «један дух с Господом», ако смо «уди Христови», и као такви живимо у Богочовечанском телу његовом, Цркви: њеним животом, њеном благодаћу, њеним Духом, њеном душом, њеним свеобухватним бићем, њеном богочовечношћу.

Грех је једина сила која одваја од Господа; толико одваја да човека са ђаволом спаја, и претвара га у духовно чедо његово.¹²¹⁸ Α божанско Еванђеље Спасово је опет једина сила која Господу води и приводи, и са Господом сједињује и спаја. Из свега еванђелског зрачи сила која одводи извору своме: Господу Исусу. Зато Он и објави бесмртну благовест: Речи моје дух су и живот су.¹²¹⁹ Испуњујући еванђелске заповести Господње, човек се испуњује духом његовим, и заиста постаје «један дух с Господом». И тако, он живи у Господу и Господ у њему. Бог Логос је постао човек, потпуно се и неразлучно и вечно сјединио са људском природом, да би нам показао да је то једини прави пут, једини истински циљ, једини природан начин постојања људске природе уопште, природе разгранате у сва Људска бића свих времена. Одвојити се од Сатане; одрећи се Сатане и свих дела његових, и поћи за Господом Христом, и сјединити се с Њим, и имати у себи Светога Духа и Његову светост – ето то је смисао и циљ Богочовековог доласка у свет и његовог целокупног домостроја спасења: Цркве.¹²²⁰ То се најпре доживљује у светој тајни крштења, а затим разрађује и остварује кроз цео живот помoћy осталих светих тајни и свих светих еванђелских врлина. Свака страст, сваки грех ремети то јединство с Господом. Ода ли се хришћанин страстима, већ се одвојио од Господа, и вратио Сатани помоћу дела његових. Α дела Сатане, шта су? Греси. Сваки грех је дело Сатане. И сви греси имају један исти циљ: одвојити човека од Господа, и вратити га Сатани. И сви греси неуморно раде на томе, како они највећи тако и они најмањи, и сви остали измеђy њих. Такав грех који човека одваја од Господа и баца право у наручје Сатани јесте на првом месту блуд.

Стога боговођени апостол наређује: Бежите од блуда! Сваки грех који човек чини, осим тела је; а који блудничи, греши своме телу.¹²²¹ – Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. На пример: гордост, самољубље, завист, злопамћење, мржња, могу потпуно остати у души и не пројавити се посредством тела. Α блуд – опогани цело тело и душу. Поглавито тело, јер је он пο преимућству грех тела. Блудник човек «греши своме телу». Како то? Тако што је и тело по природи својој богоздано, свето, носилац боголике душе, свети храм њен. «Греши своме телу», јер је и «тело за Господа»,¹²²² не за блуд, не за грех, не за зло. Оно је зато човеку дато, да се Господ оваплоти у њему, и живи у њему; а не да га грех обесвећује, прља, усмрћује, ођавољује. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. Због јединства своје личности човек сваким својим грехом «греши своме телу», греши својој души, греши својој савести, греши своме уму, греши целокупном бићу свом, васцелој природи својој. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и 6eсмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело, – његово пресвето тело, није ли савршени храм Божанства? И сав његов богочовечански домострој cпасењa света своди се на то, да се сав човек, и душа његова и тело, испуне Богом – обоже; обуку у Господа Христа – охристове, обогочовече; постану храм Божји – отројиче; храм, у коме кроз свете тајне и свете врлине живи Трисвето Божанство: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива.

Ту истину јавља богонадахнути апостол када вели хришћанима: Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји.¹²²³ Одлика је хришћана од нехришћана: тела су им храм Светога Духа. Α Дух Свети се благодаћу сјединио са њиховом душом. И постао као душа душе њихове. Тако, сав живот хришћана није друго до живот у Духу Светом и Духом Светим: непрекидно служење, непрекидно богослужење Духу Светом свим срцем, свом душом, свим умом, свим бићем. Дух Свети живи у нама на тај начин што учествује у целокупном животу њиховом: они Њиме осећају и себе, и Бога, и свет; они Њиме мисле и ο Богу, и ο свету, и ο себи; све што чине Њиме чине: Њиме се моле, Њиме воле, Њиме верују, Њиме делају, Њиме се спасавају, Њиме освећују, Њиме бесмртују. Срце је њихово Њиме њихово, и душа је њихова Њиме њихова. и живот је њихов Њиме њихов. Од Његa им долази све: и живот, и бесмртност, н вечност, и све вредности, и све благовести, и све радости. Јер се целокупни подвиг спасења обавља Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у душу нашу; Он је који нас помоћу благодатних подвига сједињује с Њиме, Он је који дух наш толико сједињује с Њим да ми постајемо «један дух с Господом»;¹²²⁴ Он је који нам по своме свемудром божанском промислу раздељује и даје божанске дарове; Он је који нас утврђује и усавршава у тим даровима; Он је који нас у светој тајни крштења препорађа, обнавља и освећује; Он је који нас кроз све свете тајне и свете врлине ухристовљује и охристовљује; Он је који нас очишћава, освећује, спасава, обожује, обесмрћује, и на тај начин и душу нам и тело претвара у храм Божји, у обитељ Пресвете Тројице. И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је еванђелско, Христово, целокупни богочовечански домострој спасења, јер је Он као душа у богочовечанском телу Цркве. Зато је Господ Христос и објавио да се хула на Светога Духа неће опростити људима ни у овом ни у оном свету.¹²²⁵ Зато је и живот Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, почео силаском Духа Светог на њу, и продужава се из века у век Његовим боравком у њој, јер је Црква Њиме Црква. Он уводи у сваку истину спасења; Οн учи спасењу; Он обавља свачије спасење. Ту све припада Њему, а кроз Њега Богу Оцу, У Богу Сину. Све своје хришћани другују Њему, стога им свети апостол и вели: «нисте своји». Загледајте добро у себе: све што је у вама свето, узвишено, добро, божанско, бесмртно, вечно, еванђелско, – није ли од Њега, од Духа Светога? Ваше очишћено и ocвећенo тело, – није ли Њиме очишћено и освећено, није ли Њиме у храм Божји претворено? И ваша очишћена и освећена душа, и ваша очишћена и освећена савест, – нису ли Њиме очишћене и освећене? Па ваше очишћено и освећено срце, па ваш очишћени и освећени ум, – нису ли Њиме очишћени и освећени? Све је то тако, зато што Дух Свети «живи у вама».¹²²⁶

Но при свему томе никада не заборављати: све то хришћани имају од Духа Светог, и самог Духа Светог, због чудесног Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Јер «Њега ради и Дух Свети сиђе у свет» (Акатист Исусу Сладчајшем), Њега ради и продужује у Цркви његово спасоносно богочовечанско дело. Јер да Господ Христос није дошао у наш свет и извршио свечовекољубиви подвиг спасења света, ни Дух Свети не би дошао у наш свет. Нема сумње: све што је «Једини Човекољубац» – Господ Исус учинио ради нас људи и ради нашега спасења толико је бескрајно драгоцено и безгранично човекољубиво, да се никаквим мерама људским не може измерити и никаквим размерама људским обухватити. Врхунац свега: себе дао на жртву за спасење света. Себе! Α ко је Он? Јединородни Син Божји, сам Бог Логос, који више вреди него сви видљиви и невидљиви светови скупа, пa још помножени са најбескрајније бескрајним бројем. И Он такав, ваистину једина Свевредност у свима световима, спустио се у наш смрдљиви свет, постао човек, живео у нашем злосмрадном зверињаку, добровољно поднео неисказане муке за спасење света, па и саму срамну смрт на крсту, – ради чега? Само да људе, те сластољубиве и грехољубиве крпеље земаљске, спасе од греха, смрти и ђавола, и подарио нам живот вечни и блаженство вечно. Има ли ишта човекољубивије, драгоценије, вредносније од тога? По како смо скупу цену плаћени! Ми људи не располажемо са довољно ума да у потребној мери замислимо, ни са довољно срца да у потребној мери осетимо све бескрајности и предности неисказаног подвига Спаситељевог.

Свети христоносни апостол је у божанском праву када хришћанима упућује ове речи: «Купљени сте скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божје».¹²²⁷ Заиста смо купљени скупо. Господ благи нас је својом божанском жртвом купио за рај, за вечност, за живот божански, за блаженство божанско, за савршенства богочовечанска. Какви онда треба да су тела наша и душе наше? Зар не свети храмови у којима се непрекидно слави и прославља чудесни Господ и Спаситељ наш Исус Христос? Α како, Њега свеславног можемо прослављати ми у телима и душама нашим? Само светошћу и чистотом. Јер се само тиме прославља Свесвети и Свечисти. И тела и душе треба да су свети и чисти, како би били достојни храм Божји, у коме се непрекидно врши богослужење једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Само тако испуниће своје божанско назначење и душе наше и тела наша, јер су и једно и друго од Господа и за Господа. «Што је Божје» треба да припада Богу, да служи Богу, да прославља Бога. Ако ико, Господ Христос је, поставши тело и узевши у себе душу људску, очигледно показао да је и тело људско и душа људска нешто «што је Божје». Зато је наша прва дужност: дати Богу «оно што је Божје», служити Му тиме, прослављати Га тиме. Тако нам постаје јасна благовест светог апостола: «нисте своји», јер све што имамо – душу и тело –није наше: од Бога је, ради Бога је, за Бога је. Ни у ком случају, и душа и тело наше, нису за грех, ни за смрт, ни за ђавола, ни за пакао. Јер и грехом и смрћу и ђаволом и паклом срамотимо не само душе своје и тела своја, него и самог Творца и Спаситеља душа и тела наших: Господа нашег Исуса Христа. Α прослављамо Га достојно и у телима и у душама својим када их благодатном силом његовом очистимо од свакога греха, смрти и ђавола, и испунимо само оним што је свето, бесмртно, вечно, богочовечно.

Свети Златоуст благовести: Све је у нас Господње: и тело, и душа, и дух. И све то апостол назива Божјим¹²²⁸ не само зато што их је Бог створио, већ и зато што, када су они постали туђи Њему, Он их је поново учинио својима скупоценошћу крви Сина свога. Све наше апостол приписујe Христу, узводи нас на небо. Он вели: ви сте удови Христа, ви сте храм Духа; срамотећи тело, ви срамотите не своје тело, јер ово тело није ваше већ Христово. Господ Христос је из човекољубља тело наше учинио Својим, и Уједно уклонио нашу злу власт над њим. Α када тело ваше није ваше, онда ви немате право скрнавити тело другога, нарочито када оно припада Господу, или скрнавити храм Духа.¹²²⁹

Оваплоћени Бог Логос дао је хришћанству тело, а Дух Свети му је дао благодат Своју као душу. Црква је тело Христово, коме је Дух Свети дао благодат Своју као душу. Оваплоћени Господ отелеснио је све божанско што се могло отелеснити: «У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно.¹²³⁰ Све духовно и небеско Он је овештаствио, материјализовао. Тело је начинио храмом Божанства. И забрујала је светом ваистину нова благовест: «Тело је за Господа, и Господ за тело»:¹²³¹ материја је за Господа, вештаство је за Господа, јер је и оно од Господа н ради Господа: «све се кроза Њ и за Њ сазда».¹²³² Али као што је тело људско непотпуно и необјашњиво без душе, тако је и тело Цркве непотпуно и необјашњивo без Духа Светога. Дух Свети је Дух Истине, и стога уводи у сваку истину оваплоћеног Бога Логоса и Богочовечанског тела његовог – Цркве. Он открива и обелодањује Бога у Исусу. Све што знамо ο Исусу као Богу и Господу, као Спасу и Промислитељy – њиме знамо.¹²³³ Зато су и све новозаветне књиге писане Духом Светим, од духоносних светих људи.¹²³⁴ Пошто се узнео на небо, Господ Христос је послао у наш свет Духа Светог, и оставио Га у телу Цркве као душу Цркве, као разум и савест и живот Цркве. Он је главни сведок ο Исусу, оваплоћеном Богу и Господу;¹²³⁵ Он – главни устројитељ и спроводитељ и редитељ и остваритељ међу људима Спаситељевог богочовечанског подвига спасења. У ствари, Црква је Њиме Црква: Она Њиме и живи и дела; Њиме стоји и постоји. Њиме – «всјака душа живитсја = свака душа живује»; Њиме – «чистотоју возвишаетсја = чистотом се узвишује»; Њиме – «светљејетсја тројическим јединством свјашченотајње = сија се тројичним јединством свештенотајанствено». Дух Свети утројичује и отројичује сваког члана Цркве: спасава, ологосује, освећује, обожује, обогочовечује. Једино Њиме сваки остварује своје божанско назначење у богочовечанском телу Цркве. На свима ступњима спасења, од почетка до краја, Он води и руководи сваког, додељујући свакоме члану Цркве потребну меру благодати. Отуда су сви хришћани и духоносци и духоношени. Не може се бити хришћанин без Духа Христовог, без Духа Светог. По бићу овом, хришћанин је од Духа Светог и у Духу Светом. Од Духа Светог почиње прво осећање и прво познање Христа као Бога и Спаситеља.

Нема сумње, као што је у души човековој прво христоoceћањe и прво христопознање од Духа Светог, тако и сва потоња христоосећања и христопознања извиру из Њега, и усавршавају се Њиме. Све што је Богочовек Христос донео роду људском постаје наше, људско, само помоћу Духа Светог, који као градитељ Цркве благодаћу својом устројава спасење сваког члана Цркве посебно. Мимо Духа Светог, и без Духа Светог, ништа Христово не може постати наше, људско. Као што се у Светој Дјеви оваплотио од Духа Светог, тако се Господ Христос духовно оваплоћује у нама помоћу Духа Светог, помоћу његових светих, благодатних, стваралачких, обогочовечујућих дарова. Другим речима: човек се једино Духом Светим ухристовљује и охристовљује, тојест спасава, освећује, обожује, удуховљује, одуховљује, утројичује и отројичује. У хришћанству су сви духовни дарови, од Духа Светога. Њиме се постаје духован, јер примајући Њега хришћани постају духоносци, и ове духовно доживљују као живот свога живота, и душу своје душе, и савест своје савести.¹²³⁶ Хришћанин је онај који има Христа у себи. Α Христа усељује и настањује у души човечјој само Дух Свети. Хришћанин је у ствари христоносац. Α то постаје и остаје само Духом Светим. Зато је Спаситељ сав свој домострој спасења света засновао на Духу Светом.¹²³⁷

Целокупна тајна Христа и хришћанства је у Духу Светом. Што је Христово, остварује се у нашем човечанском свету једино помоћу Духа Светог. Свако Христово дело, и чудо, и мисао, својој стварношћу, и оствареношћу, и остварљивошћу сведочи ο Духу Светом и његовој свестваралачкој божанској делатности у земаљском свету. Божанско само Духом Светим постаје човечанско. Небеско само Духом Светим земаљско. Када је Бог Логос ушао у наш свет, ушао је оваплотивши се од Духа Светог; када је објавио своје Божанство, објавио Га је Духом Светим;¹²³⁸ када је открио тајну своје чудотворне делатности и божанске свемоћи, указао је на Духа Светог;¹²³⁹ када је основао Цркву, основао ју је Духом Светим, и Њега оставио у телу Цркве као устројитеља спасења људи кроза све векове.¹²⁴⁰ Најочигледнија је еванђелска стварност: Дух Свети је све и сва у Цркви. Зато је Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест: да се хула на Духа Светога неће опростити ни у овом ни у оном свету.¹²⁴¹ Имајући све то у виду, духоносни апостол и пише Кориићанима: «Што се пак тиче духовних дарова, браћо, нећу вам затајити. Знате да кад бејасте незнабошци иђасте к немим идолима, како вас вођаху. Зато вам дајем на знање да нико ко Духом Божјим говори неће рећи: проклет био Исус! и нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим».¹²⁴²

Све стварности еванђелске су од Духа Светог; Дух Свети изграђује све духовно. Иако невидљив по бићу, Дух Свети је видљив у делима својим. Ето: Дела Апостолска су сва од Духа Светог. Хришћанство се одликује од незнабоштва: Духом Светим, његовом непрекидном делатношћу у Цркви која се пројављује кроз све духовно. Незнабоштво је отсуство Духа Светог у духу људском. Присутан у човеку, Дух Свети производи оно што је духовно. Α то проширује и продубљује у души и богоосећање и богопознање и богопоштовање. Духом Светим човек све јаче и јаче доживљује истинитог Бога и Господа Исуса Христа као свој живот и као бесмртну богочовечанску силу свога људског бића. Заиста, само духоносац зна Бога; ко нема Духа Светог, незнабожац је. Α незнабожац носи у себи мртву душу, и служи мртвим: «немим идолима», јер без Духа Светог душа људска је мртва за све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Незнабоштво? – Неизмеран пад душе људске. Уместо да служи свеживом и свеистинитом Богу и Господу, човек служи немим киповима, мртвим стварима као божанствима. Но то није ни чудо, јер без Духа Светог у себи дух људски је у ствари изван себе, и непрестано лута по пустињама небића и ломи се по гудурама ништавила. Α долази κ себи тек. када се крсти Духом Светим, када се роди и препороди Њиме, јер онда пpeђe из смрти у живот. Крштење, – ето моста из небића у биће, из смрти у бесмртност, од небога κ Богу од незнабоштва хришћанству.

Када човек духовно прогледа? Када у Исусу Бога угледа, осети, види, позна. Α то постиже када се освети Духом Светим, и стане свето живети, свето мислити, свето осећати, свето делати. Онда га и живот, и мисао, и осећање воде Христу, и откривају у њему Бога и Господа. Јер «нико не може Исуса Господом назвати осим Духом Светим».¹²⁴³ Дух Свети «испитује све», и «дубине Божије», које су у Исусу Богочовеку.¹²⁴⁴ Да није Духа Светога, ми не бисмо знали да је Исус – Син Божји и Бог, и да нам је донео толике дарове и божанска савршенства, какве око људско не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дођоше.¹²⁴⁵ Само светима открива се Духом Светим пресвета тајна Богочовека Исуса.¹²⁴⁶ У свему што се тиче Господа Исуса, увек важи она тајанствена благовест и божанско обећање ο Духу Светом: «Οн ћe вас научити свему».¹²⁴⁷ Сам дух човеков не може се снаћи пред безграничном тајном Исусовом, јер она премаша све ђтo је човечије, уколико Богочовек премаша човека. Једино када се помоћу светих тајни и светих врлина ороди и сроди са Духом Светим, дух човечији сазнаје тајну Исусову.

Дух човеков према Духу Светом, то је твар према Творцу. Твар – ограничена и несавршена, Творац – безграничан и свесавршен. Као творевина, дух човечји мора бити ограничен; Дух Свети је безграничан по свему, јер је Бог. Сви дарови његови су безгранични, бескрајни, вечни. Но у Њему, они су при свој разноликости једно: у мноштву јединство, у јединству мноштво. У људима пак, ти су дарови различни. Дух Свети сједињује различне дарове у једно божанско јединство, и тиме сједињује и имаоце тих дарова у такво јединство. Кроз своје различне дарове Он сједињује разне духове људске у једно саборно, свето, црквено јединство. Да, дарови су Духа Светога, различни, али су сви у једноме телу – Цркви, од једнога Духа.¹²⁴⁸ Сви служе једноме циљу, и сви извиру из једнога извора. Зато се духовни људи – οι πνεvματικοί – oceћajy органски сједињени међу собом. Дух Свети, као благодатна душа Цркве, сједињује све чланове Цркве у једно срце, у једну вољу, у један живот, у једно биће. Преко Духа Светог, и у Духу Светом, се осећају уједињени међу собом вечним благодатним јединством, иако су бескрајно издиференцирани као посебне личности. Света саборност јединства и јединство свете саборности од Духа су Светог.

«И службе су различне, али је Господ исти».¹²⁴⁹ Све службе у Цркви сливају се у једну службу: богослужбу, богослужење. У телу Цркве, иза најразличнијих служби, стоји исти Господ, те све служе истом циљу. Све службе у Цркви уједињује сам Господ Исус, који је и дошао да служи. Чему? Спасењу света. Све многобројне службе његове стапају се у једну службу: спасење света. Томе је Спаситељ служио кроз целокупни живот свој на земљи: кроз сва дела, мисли, осећања, речи, страдања. Све службе спасењу у Спаситељу су једно. У Цркви, оне су расподељене, али им је и основ и циљ исти. Сви службеници у Цркви, ма колико их било, у ствари служе једном циљу, и врше једну службу: спасењe света. Господ Исус је и јуче и данас и вавек исти,¹²⁵⁰ зато су и службе у Богочовечанском телу његовом, Цркви, при свој разноликости исте.

«И делатности су различне, али је Бог исти који чини све у свима –ό ενερуών τά πάντα έν πάсιν».¹²⁵¹ Без Бога се ништа Божје не може ни учинити, ни добити. Што је у намa људима божанско, боголико, то смо добили од Бога при стварању. У Богочовеку пак Христу људска природа је добила целога Бога, цело Божанство. Са циљем: да се испунимо свом пуноћом Божјом.¹²⁵² А како то бива? Помоћу боголикости која је у нама ми усвајамо Богочовека Христа и све што је богочовечанско и божанско. Бог у Христу привлачи к себи оно што је боголико у нама. Ми људи смо боголикошћу људи. У њој cy богочежњиве силе нашег људског бића. које нас сједињују са Богом у Христу, и помоћу којих се усавршавамо у свему божанском, богочовечанском, хришћанском. На свима ступњима свога спасења, свога обогочовечења, човек зависи од боголикости, од богостремљења што је у њему, и од Бога што је у Богочовеку. Стога «Бог чини све у свима». Без Бога се ништа божанско не ;може у човеку ни зачети, ни развити, ни усавршити. На свете и тајанствене начине Бог је Онај који чини све у свему. То нимало не умањује нашу личност и нашу личну слободу. Јер су нам и личност и слобода од Бога. У нашој боголикости је срж наше личности и срж наше слободе. Отуда присуство Бога у нама помаже, развија, усавршава и нашу личност и нашу слободу. Што више Бога у човеку, то је личност његова јача, савршенија, бесмртнија; а слобода – већа, безграничнија, светија. Јер Бог позајмљује човеку своје стваралачке божанске силе, које изграђују човека ка свему Божјем, Вечном и Богочовечном. У нама, осим греха, све је од Бога: и душа, и тело, и све особине и душе и тела.¹²⁵³ Зато је свему нашем Бог потребнији од свега другог, па и од нас самих. Очигледна је истина: у Богу живимо, и мичемо се и јесмо.¹²⁵⁴ И наше самоосећање, и наше самосазнање, воде порекло од Бога. Само оно што је греховно у нама, није од Бога, негo од ђавола и од нас самих. И сама воља наша, сва је у боголикости душе наше, и стога сва од Бога. Тако и наша способност делања. Отуда је свети апостол у праву када благовести: Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините што је њему угодно.¹²⁵⁵

Безгранична је тајна и наше слободе и наше личности, јер је безграничан Бог који нам је дао и личност и слободу.

И у њима – живот и сазнање. Зато су нам и живот и сазнање безгранично тајанствени. Тајна највећа и за нас саме. Јер шта је за мене, човека, тајанственије и загонетније од мога сазнања, од мога самоосећања, од мога ја, од моје душе, од могa тела? Заиста, на тајанствен, па ипак благовестан, начин Бог је све н сва у нама, због чега свети апостол и тврди да је Бог то „који чини све у свима“. Нарочито, када људи творе вољу Божју, када чине оно што је божанско, бесмртно и вечно. Бог не учествује једино у греху људском, у злу људским. Α када је реч ο даровима Христовим, ο даровима Духа Светога, онда несумњиво «Бог чини све у свима». Он све дарове које добијамо води кроз наше биће од самог зачетка па све до најпотпунијег божанског завршетка. И то води тако, да не само нимало не омета, не спутава, не умањава, не уништава нашу слободу, него је окриљује, увећава, усавршава, обезграничава, обогочовечује, охристовљује. И човек заиста «расте растом Божјим»¹²⁵⁶ ка свему што је Божје, Савршено, Вечно, Богочовечно. Нема сумње, човек је највише свој кад је највише Божји. Без Бога он не може учинити ништа Божје. По слободи својој, човек увек чини без Богa, и против Бога, само једно: грех. Α чинећи грех, човек је најмање свој, јер га грех одваја од онога што сачињава суштину његовог бића – од боголикости, од христоликости, од тројицеликости. И он постаје туђинац и себи и Богу, јер кроз грех робује туђој вољи – ђавољој. Грехољубив човек постепено заборавља себе, правога себе: заборавља божанско порекло свога бића, свога живота, свога сазнања, свога постојања, и проглашује себе за неко друго биће: небожанско, земаљско, животињско, ђаволско. Тако покида све везе са Богом, Творцем и Сведржитељем. И не зна ни себе, ни Бога. Грех га сурвава у други свет, супротан Божјем, свет таме, зла, богоборства. Утом свету, човек је сав туђ и себи и Богу.

Шта је корисно за човека? Само оно што му је потребно у обадва света. Јер му је једино то од вечне користи. Све остало је штетно по човека. Од вечне користи је човеку само оно што је божанско и бесмртно, вечно и богочовечно. Св. Златоуст благовести: Нама је корисно оно што је врлинско – τύ τnς άρετης; а све остало је потпуно некорисно. Оно што је корисно по нас, то је врлина, и живот у врлинама.¹²⁵⁷ У ствари, ми тек од Христа знамо шта је потребно, «једино потребно», за људско биће у обадва света. Шта је то? – Богочовек Христос и његово свето Еванђеље. Јер је то оно што нам ни смрт ни ђаво не могу узети ни у овом ни у оном свету.¹²⁵⁸ На овој помраченој звезди Богочовек Христос је једино непогрешиво мерило потребно и корисно за људе. Потребно је, корисно је само оно што је богочовечанско, еванђелско. Јер само то даје човеку вечну благовест, вечну радост, вечни живот, вечно блаженство. Све што није од Христа Бога – штетно је по човека. Α то је? Грех, смрт, зло, пакао. У ствари: грех. Јер је у греху и смрт и зло и пакао. У већој или у мањој мери то троје је увек од греха и увек у греху. У сваком греху увек има и смрти и зла и пакла. Никада ништа греховно није корисно по човека, већ увек штетно и убитачно. Постоји ли регистар корисног и потребног? Постоји: Еванђеље Христово. То је једина препоручљива утилитаристичка философија у овом свету. Јер је у Еванђељу само оно што служи на вечну корист човеку у обадва света. Ко не признаје свето Еванђеље, не ради ништа што је истински корисно по њега самог, и по људе уопште. Човек се неће огрешити ο себе и ближњег, јер неће нашкодити ни себи ни ближњем, једино ако живи по Еванђељу. У Еванђељу је све свето и све божанско, стога и све корисно по човека. Јер само оно што је свето, уистину је и корисно за човека. Свето је увек од Светога. Првенствено, од Духа Светога. Стога свети апостол објављује благовест: «У свакоме се пројављује Дух на корист».¹²⁵⁹ Све што је од Светога Духа, то и јесте корисно за људе и у овом и у оном свету. Јер све што је од Њега, везује човека са вечним животом, и вечним Еванђељем које важи за све светове. Ако je до мудрости, Дух Свети даје мудрост човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до истине, Дух Свети даје истину човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до знања – исто тако; ако је до вере, до љубави, до молитве, до чудотворства, до пророштва, до праведности, до ма чега еванђелског – све то даје Дух Свети, и зато је све то од вечне користи човеку у обадва света. «Једноме се даје Духом реч мудрости»,¹²⁶⁰ зато што је Дух Свети – Дух мудрости. Ко Њега има, божански је мудар. Пример: Свети Архиђакон Стефан: пун Духа Светога и мудрости, зато «не могаху противстати мудрости и Духу којим говораше».¹²⁶¹ Богомудри апостол назива Духа Светог Духом мудрости и откривења, јер казује и открива највећу тајну свих светова: Богочовека Христа и Цркву његову.¹²⁶² У Цркви, као Богочовечанском телу Христовом, «сакривене су све ризнице мудрости и знања».¹²⁶³ И кроз Цркву се обзнањује «многоразлична мудрост Божја» не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу.¹²⁶⁴ Једино та мудрост зна смисао неба и земље, живота и света. Разливена као логосна сила у свету, та се мудрост у свој пуноћи својој јавила у лицу Богочовека Христа, те је Он «мудрост од Бога» и «мудрост Божја».¹²⁶⁵ Ту мудрост Божју, која зна Бога и дубине Божије, даје Дух Свети, Дух мудрости. И ми примисмо тог Духа «који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога» у Христу Исусу, даровано и у овом видљивом и у оном невидљивом свету.¹²⁶⁶ И знање, истинско знање је дар Светога Духа; оно се и даје «по истоме Духу».¹²⁶⁷ Уοпште, дух људски је духолики одражај Духа Светога. Осим греха, све је у духу људском од Духа Светога. И сама свест. Зато је дух људски на свима ступњима свога богочежњивог усавршавања и развића устремљен Духу Светом, као идеалном савршенству духовног и светог. По суштини својој знање је од Духа Светог. Зато се Њиме и даје, од зачетка до завршетка. Али се даје за светост и ради светости. Најсветији људи су најиспуњенији Духом Светим, зато и поседују истинско, божанско, вечно знање. Помоћу светог живота дух се људски сједињује са Духом Светим, који му и даје «реч знања»,¹²⁶⁸ и само знање. Право знање се стиче и увећава светошћу, светим врлинама. Оно се зачиње од њих, и расте помоћу њих у неслућене божанске бескрајности. Без светих врлина, знање је некорисно. «Ако имам сва знања», а немам свете врлине – «ништа сам».¹²⁶⁹ Свето, духовно знање има свој божански укус; или, како свети апостол каже, божански мирис. «Мирис знања» је у Христу Исусу, јер је у њему знање добило своју божанску вредност и драж и опојност.¹²⁷⁰ Отуда су у Богочовечанском телу његовом, Цркви, «све ризнице знања сакривене».¹²⁷¹ И оне се отварају и дају за свети живот у Цркви. Живећи у Цркви, људи живе у Господу Христу, и обогаћују се «у свакој речи и у сваком знању».¹²⁷²

И вера је дар Светога Духа, зато се и даје Духом Светим.¹²⁷³ Зашто је и вера дар? Зато што обухвата Богочовека Христа и његово вечно Еванђеље. Α они се не могу ни познати, ни усвојити без непосредног благодатног дејства Духа Светога. Зашто? Зато што је у њима све божанско, и наднебесно, и вечно, и богочовечно, и свето, и безгранично. Њима води, и у њих уводи само Дух Свети, који је «Дух Истине», и стога нам казује сву истину ο Господу Христу и његовом вечном Еванђељу.¹²⁷⁴ Вера је «плод Духа Светога».¹²⁷⁵ Зато се Христос вером усељује у срца људска.¹²⁷⁶ Зачетник и свршитељ вере је сам Господ Христос.¹²⁷⁷ Стога је еванђелско и непогрешиво мерило свега ово: «Што год није од вере – грех је».¹²⁷⁸ Α посведочена је истина и ова благовест: «Вера је наша победа која победи свет».¹²⁷⁹

«Дар исцељивања» од свих болести, и духовних и телесних, дар је Духа Светога. Болести, и духовне и телесне, последица су греха. Ушавши у природу људску, грех ју је разболео сву, разболео и душу и тело. Болести духовне, кад се угнезде, изазивају смрт душе; а телесне су изазвале смрт тела. Учовечивши се, Господ Христос је исцелио људску природу од обостраних болести, и од двоструке смрти. Ко се Њему саоваплоти, исцељује се од свих болести и од свих смрти. То саоваплоћавање бива Духом Светим. Разливајући Своје благодатне силе по бићу људском, Дух Свети исцељује од ових болести духовних и телесних. «Дар исцељивања» је саставни део Еванђеља спасења. У самој ствари, у томе се и састоји спасење. Зато Спаситељ, шаљући своје апостоле на прву проповед Еванђеља, даје им овај дар: да исцељују од сваке болести и сваке немоћи.¹²⁸⁰ Даје им оно што сам има у изобиљу, и заједно са Оцем и Духом Светим чини ради спасења света. Исцељење, то је оздрављење душе од грехољубља, од сластољубља. Шта је здравље душе? – Отсуство греха, а присуство у души божанског, бесмртног, вечног: живљење боголикошћу и ради боголикости. Α болест душе, шта је? – Присуство греха, страсти, свега злог, свега ђаволског. Исцељује се душа обезгрешењем, освећењем, обогочовечењем. Здрава душа живи Богом, и ради Богу. Болесна душа живи грехом, у сластима и ради сласти. Што важи за здравље и болест душе, важи и за здравље и болести тела. Јер је и тело људско саздано за бесмртност и живот вечни. И оно је од Господа и ради Господа, јер је и оно саздано Богом Логосом и за Бога Логоса.¹²⁸¹

Чудотворство је дар Духа Светога.¹²⁸² Шта је чудотворство? То је творење воље Божје у царству нужности, неопходности, творење помоћу свемудрих и свемоћних сила божанских. Помоћу њих владати Богом у свету човечанском и вештаственом. Грех нас је толико удаљио и отуђио од Бога, да нам је непосредна делатност Бога и божанских сила у нашем свету постала нешто необично, и туђе, и надприродно, па чак и неприродно. У самој ствари, срж саме видљиве природе је надприродна; надприродност је душа природног, душа природе. Шта је норма и норматив природног? Богочовек Христос. Што год је Он био и чинио, то је у ствари природно, иако је све то у суштини надприродно. Природно је надприродно, и надприродно је природно за безгрешног. Α човек је и био саздан таквим. До грехопада, до Адама није било чудо: непрестано општити с Богом, господарити природом и њеним законима, владати земљом и створовима и стварима што су на њој. Али, када је грех ушао у његово биће, и помрачио га, и одвојио од Бога, и далеко одгурнуо од човека све што је божанско, онда је постепено Бог почео да бива човеку туђ и необичан, надприродан и неприродан, док најзад непосредна делатност Божја у нашем свету није постала за наше помрачено, огреховљено, ођавољено сазнање – чудо. Еванђелским чудотворством ми се враћамо правој природности природе, њеној богозданој суштини. Чинити чуда, за Богочовека Христа је сасвим природно. За нас – надприродно; а за невернике – неприродно. Зато и одбацују чудеса. Мисле у умују «опогањеним умом»,¹²⁸³ и по законима огреховљене логике. Зато и не схватају тајну природе и природног. Само људи који имају «ум Христов»¹²⁸⁴ схватају правилно и природу и надприроду, и разумеју сву чудотворну делатност Христову као природну и логичну. То еванђелско чудотворство је дар Христов роду људском, дар Христов преко Духа Христовог, Духа Светог. Њиме се наш земаљски свет изједначује са небеским светом, где у потпуности влада воља Божија: «Да буде воља твоја и на земљи као што је на небу». – То царство је царство праве слободе, јер је царство благодати, царство Духа Светога. «А где је Дух – онде је слобода»:¹²⁸⁵ не окови неопходности. Слобода: за све што је Божије и Божанско. Зато је за светитеље Божје, који су помоћу еванђелских подвига испунили себе Духом Светим, чинити чуда – сасвим природно. У ствари, то и јесте једино природно: живети и делати Богом непрестано. Α то и јесте непрекидно чудотворство. Христов човек тако и живи у овом свету: сав је у Богу, сав живи Богом и по Богу. Стога му је све Божанско – природно и неопходно. Α неприродно му је све што је противбожанско, нееванђелско, греховно, ђаволско. Када се дух људски „сараствори“ са Духом Светим, он тек онда правилно схвати и природу, и делатност Божју у природи. И тек онда он осећа и увиђа да је Бог не само Творац природе, него и Сведржитељ и Промислитељ, који непрестано дела у природи и васцелом свету. По речи свеистинитог Бога и Спаситеља нашег, Господа Христа: «Отац мој досада дела –, и ја делам.¹²⁸⁶

Пророштво је дар Духа Светога.¹²⁸⁷ Шта је пророштво? Божанско предзнање, предвиђање, претсказање ο стварима и догађајима будућности. По свемудром промислу Божјем овај се дар даје светим људима. Свети живот оспособи душу и сазнање за сагледање Божанске делатности у садашњости и будућности. Тако, пророштво «не бива по своме казивању», тојест по људској памети и речи, нити по људској вољи, «него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи».¹²⁸⁸ Чисто, свето срце види Бога, и све што је Божије у световима, у садашњости и будућности. Иако је дар Духа Светога, пророштво се даје за светост, за свети живот у вери; зато и бива «по мери вере».¹²⁸⁹

«Разликовање духова» је дар Духа Светога.¹²⁹⁰ Шта је то? То је способност којом човек распознаје и у великоме и у маломе оно што је од Бога и оно што је од ђавола, и све што је између тога. Другим речима, то је разликовање добра и зла у свему, у свакоме, у свачему, и у свету као целини. Само при том дару човек са сигурношћу и до танчина зна и распознаје и добро и зло. Α овај дар се даје за велике подвиге, за истрајно живљење у еванђелским врлинама.¹²⁹¹ Овај дар је веома потребан, јер се у нашем човечанском свету ђаво тако вешто прикрива и маскира, да га је тешко, а каткад и немогуће распознати. Нарочито кад се претвара у анђела светла.¹²⁹² Отуда се и зло, вешто издаје за добро. Тајна зла је необично загонетна и врло лукава.¹²⁹³ Зато је дар за разликовање духова неопходан у Цркви. Без њега се Црква не би могла снаћи међу толиким вештим богоборцима, лажним учитељима и лукавим јеретицима који кидишу на њу.

«Различни језици» је дар Духа Светога,¹²⁹⁴ први дар његов Цркви на дан Свете Педесетнице. Тим даром је најпре Дух Свети објавио и посведочио своје присуство у Цркви. Различни језици су настали на земљи од вавилонског богоборства. Дух Свети је ујединитељ и објаснитељ тих језика: Он објављује једно Еванђеље спасења на разним језицима, и тако све људе и народе уједињује у Господу Христу и његовом Еванђељу. То нам молитвена мисао Цркве богомудро сведочи кроз кондак Свете Педесетнице. Дар различних језика показује сву безграничну љубав Тросунчаног Господа према свима људима свих народа, како нико не би остао у тами незнања, небогопознања, незнабоштва.

«Тумачење језика» је такође дар Светога Духа.¹²⁹⁵ Уοпште, тајна говора и језика је божанског порекла. Зато се без Бога не може достојно објаснити. То и чини Бог Дух Свети, дајући силе и моћи за тумачење језика. На сваком језику Дух Свети објашњава Господа Христа: његово Еванђеље cпасењa, еда нико не би остао ван те силе која спасава од греха, смрти и ђавола. Духовски «огњени језици» су једино логично објашњење свих језика што у свету постоје. На свакоме од њих говори Бог «величија» своја. Ниједан језик није одбачен, није презрен, није недостојан да буде језик којим Бог говори.

«Све ово чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће».¹²⁹⁶ Сви су духовни дарови од Духа Светога. Ма како их посматрали сви су они из истога извора. Сваки од њих, узет посебно, премаша људске силе, и указује на Божанство Духа Светога као на свој извор. Иако различни, они сачињавају дивну богочовечанску целину и хармонију. Раздељујући их, Дух Свети их раздељује по својој свемудрој промислитељској вољи. Ту је све божански мудро, и праведно, и целисходно.

Боголика слобода човекова бића је такође дар Светога Духа. И она расте Духом Божјим, вођена њиме кроз свете тајне и свете врлине. Ту богочовечанску истину благовести христомудри апостол: «Господ је Дух: а где је Дух Господњи, онде је слобода. Ми пак сви, откривеним лицем гледајући славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје –την αήτήν εικόνα μ,εταμορφούμεθα (= преображавамо се у тај исти лик, у ту исту икону) из славе у славу, као од Господњега Духа».¹²⁹⁷ Но «покривало на срцу» човековом стоји, засењује све што је Божије, и скрива Бога од човека. И оно се скида са срца када човек поверује у оваплоћеног Бога и Господа Христа и обрати се Њему. Α шта је «покривало на срцу»? – То је мали, скучен, тескобан, загушљив свет; свет уског и тесног човековог Ја; свет себичности, у себе затворености. Ту се човек гуши у себи самом, без отвора ка вечном, ка безграничном, ка бесконачном, ка Божанском. Α када поверује у Господа Христа, тада се диже покривало са срца, и он улази у нови свет, свет божански, безгранични, бескрајни – истином, љубављу, правдом, животом, и свим савршенствима. Α кроза све то – свет бесконачнога богочовечанском слободом. Јер тек ту настаје слобода за наше људско срце, за наш људски ум, за наше људско биће: и наше мисли имају пред собом божанску безграничност и бесконачност и вечност, тако и наше осећање, и наша душа, и наша савест, и наша слобода. Ту нема оних тамница греха и страсти, које држе човека, и ум његов, и срце, и савест у – тами, у ропству смрти, пролазности, коначности, загушљивости. Α овде? Овде је она једина истинска, једина права слобода: слобода од греха. Јер је само слобода од греха – истинска слобода. Α то је слобода коју само Једини Безгрешни, Господ Христос, даје,¹²⁹⁸ и у њој одржава и наше биће, наш ум, наше срце, наш живот. Он, и Дух његов Свети који обавља у нама дело спасења. Отуда новозаветна, искључиво новозаветна благовест: «Где је Дух Господњи, онде је слобода»,¹²⁹⁹ једина истинска слобода. Α све друге, такозване, слободе нису друго до разна обличја ропства. Грех, и све што је од греха, и јесте једино стварно ропство за човека; а Христос, и све што је од Христа, и јесте једина стварна слобода за човека. Стога свети Апостол саветује хришћанима: «Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити».¹³⁰⁰ Кроз Еванђеље ми људи смо «на слободу позвани».¹³⁰¹ Само да та слобода наша «не буде на жељу телесну».¹³⁰² «Робови греха»¹³⁰³ – никада не могу бити истински слободни, нити знају шта је права слобода.

Наша слобода је у бесконачном богоуподобљавању, христоуподобљавању. Пред нама је вечито као идеал и узор Лик Господа Христа: «преображавамо се у тај исти лик, у то исто обличје, у ту исту икону».¹³⁰⁴ Јер је наш крајњи, завршни циљ: уобличити у себи обличје Христово – саобразити се, сауобличити се Христу, охристоличити се, постати христолик.¹³⁰⁵ Још пре стварања света, у својој предвечности Бог људе унапред «одреди да буду једнаки обличју Сина његова –ούμμύρφούς της εικόνος τοΰ υιού αύτοϋ (= да буду саобразни лику Сина његова)».¹³⁰⁶ Ради тога им је дато Еванђеље. Α пре свега: ради тога је сам Бог Логос, «који је обличје Бога невидљивога – ος ecтiύ εικών τοϋ Θεοϋ τοϋ άοράτον) (= који је лик Бога невидљивога)»,¹³⁰⁷ постао видљиви човек. Да бисмо се саобразили Њему, уподобили, усличили Њему: охристоличили. Како то бива? на који се то начин «преображавамо у тај исти лик»? – Помоћу светих тајни и светих врлина. Свака од њих слика у нама живи лик Христов на темељу оне праисконске христοликости људске природе. У тој првобитној прахристоликости наше природе и таји се Христово праеванђеље. Поставши човек, Господ Христос је објавио то наше праеванђеље у његовој потпуности и савршенству, и тако се добило Христово Еванђеље – «Вечно Еванђеље».¹³⁰⁸ Циљ је човековог постојања да своје праеванђеље преобрази у Христово Еванђеље, и тако му да потребну божанску пуноћу, савршенство и вечност. То наше преображавање је дуг и непрекидан подвиг, јер су у Богочовеку Христу сва божанска савршенства која нам ваља достићи. Јер ми смо позвани да растемо «у човека савршена, у меру раста висине Христове».¹³⁰⁹ И на том путу ми се стално «преображавамо из славе у славу, као од Господњега Духа».¹³¹⁰ Јер нас Господњи Дух, Дух Свети и води и уводи у сва савршенства Христова. њиме, само Њиме људи постају христолики, и постижу божански циљ свога постојања у свима световима.

Међу свима бићима за које људска мисао зна, човек је, после Бога, најсложеније и најзагонетније и најтајанственије биће: саткано од небеског и земаљског, од духовног и вештаственог, од пролазног и непролазног, од смртног н бесмртног, од временског и вечног. Α центар свих центара у човековом бићу јесте боголикост његове душе. Притом обучене у трошно, земљано тело. Са богопостављеним циљем човеку: васцелог себе преобразити у бесмртно богочовечанско биће, развијајући своје силе и моћи од боголикости до богочовечности, поставши саставни благодатно-органски део Богочовечанског тела Христовог – Цркве. И тако узрастати «у човека савршена, у меру раста висине Христове».¹³¹¹ Све то у Богочовечанском телу Цркве води и руководи Дух Свети, остварујући Богочовеком план Тросунчаног Божанства ο човеку. Христозрачни апостол благовести:

«Знамо: када се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима».¹³¹² Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши: али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин? Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, свете врлине граде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду.¹³¹³ Наш је позив на земљи: живећи у пролазном – тећи непролазно, у смртном – бесмртно, у временском – вечно, у земаљском – небеско. Све што је у нама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина – вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту Светитељи. Они нас и могу примити «у вечне куће» своје кад осиромашимо.¹³¹⁴ Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа смртно, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: «Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које нeћe овештати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе».¹³¹⁵

Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролазници. Дошли боголиком душом с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свога ми «гледамо на оно што се не види, то јест вечно»,¹³¹⁶ и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом «у земљаним кућама».¹³¹⁷ Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе: јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.

То осећање и то сазнање чини да се ми хришћани не бојимо смрти, ни оних који нам убијају тело а душу нам не могу убити.¹³¹⁸ Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. Α то је, ко? – Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је; поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. У ствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човека и грех престаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. Α Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи,¹³¹⁹ да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и паш пут, пут људи. Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут – наш пут, Христов живот –наш живот, Христово васкрсење – наше васкрсење, Христово вазнесење – наше вазнесење, Христова вечност – наша вечност, Христово царство небеско – наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест, рекавши за своје следбенике: «Од света нису, као ни ја што нисам од света».¹³²⁰ – Ето нашег родослова, нашег порекла; исто као и Христово. Он Бог – ми боголики; Он Христос – ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потпуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: «Оче, xoћy да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу моју коју си ми дао».¹³²¹ Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових – њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду. Да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим у једно».¹³²² – Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег: живети у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина постанемо обитељ Свете Тројице.¹³²³ Зато се ο светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заповести Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали обитељ Свете Тројице.

Ми људи, земнородна бића, разапети смо између два света, између неба и земље: земљано тело вуче κ земљи, небеска душа вуче κ небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу; и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно oceћajy. Искушеља са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра – од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена; нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је христочежњиви апостол пун уздисајне благовести: «Стога у овоме (телу) уздишемо, желећи обући се у свој небески стан».¹³²⁴ Уздишемо у овом земљаном стану нашем – телу, у овом глиненом шатору. Α уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.

Тело је тешко души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. Α смрт царује у нама кроз грехе и грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак oceћa тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега. Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани – како се oceћajy у овом свету? Тужно н уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу због људског греха. Зато свети апостол, облагодаћени свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: «Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом».¹³²⁵ Својим грехопадом људи су увукли овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима: «сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним».¹³²⁶ У таквом свету, природно, хришћани уздишу: «желећи се обући у свој небески стан», који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечним обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небесним светом, где је њена права, вечна отаџбина.

Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ни овештати, ни састарити. Тело, у коме је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није одећа достојна душе небеске и богочежњиве. У ствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да јој не буде мука од тих рита? њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небесних врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима. Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, милостивост, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, нераскидљиве и неподериве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти. Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским законима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: «Само да се обучени, не голи нађемо».¹³²⁷ Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу и савест у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећања, убитачних искушења, уопште свих видљивих и невидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, без «свеоружја Божјег», и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити.¹³²⁸ Α човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живог вечни.¹³²⁹ И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечију него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целога човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим Причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол благовести:

«Јер будући у овоме телу, уздишемо оптерећени; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо (= него да земаљско обучемо у небеско), да живот прогута смртно».¹³³⁰ Када то у нама «живот прогута смртно»? – Када се у Христа крстимо, када се Господом Христом причешћујемо. Тада све што је у нама смртно облачи се у бесмртно: тело се облачи у своју бесмртност, и душа се облачи, и савест се облачи. Ми се у ствари онда преоблачимо: свлачимо са себе све греховно, смртно, пролазно, и облачимо одећу непролазности и нетрулежности, одећу бесмртности и вечности. Када је она на нама, ми никада нећемо бити голи, тојест никада се наше људско неће лишити божанског, наше земаљско – небеског. Јер човек без Бога, човечја природа без Божје природе, то и јесте голотиња. При таквој голотињи, ми смо незаштићени и изложени свакој порузи и сраму: непријатељске силе нас могу лако и осрамотити, и ранити, и везати, и поробити, и сатрти.

Наш је позив «да на земаљско обучемо небеско», тојест све наше људско, човечанско обучемо у Христово, у богочовечанско, у божанско. Α то чинимо помоћу светих еванђелских тајни и врлина: свака од њих облачи и душу и савест и тело наше у понешто божанско, бесмртно, небеско, вечно. Тако: еванђелска смиреност, усели ли се у човекову душу кроз његов лични напор, постепено потискује из душе гордост, такав грех који усмрћује у души многа осећања; и потискујући гордост, она потискује смрт и смртно, и облачи душy у смирена еванђелска осећања: преоблачи је у небеску одећу, у небески стан. И она се не осећа ни гола, ни оптерећена. Тако исто бива када се у душу људску уселе и остале еванђелске врлине: покајање, молитве, пост, љубав, милосрђе, и друге. Помоћу њих ми на земаљско облачимо небеско, постепено обесмрћујемо себе, охристовљујемо себе, обогочовечујемо себе. Јер, шта је хришћанство? То је живљење у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, савлађивање свих смрти у себи, и постепено обесмрћивање свега себе: и душе и савести и тела. То је увек троструки подвиг и тространа борба: борба са смртима, са гресима, са ђаволима. И увек трострука победа: над смрћу, над грехом, над ђаволом. Зато се Спаситељев спасоносни подвиг и састојао у томе: у победи над грехом, смрћу и ђаволом. Ма шта хришћанин радио, он се у ствари непрестано хрве са ова три своја непријатеља. И нема вишег, ни другог, циља за њега осим овога: да победи грех, смрт и ђавола. Τу је циљ хришћанства, јер то циљ човечанства, пошто је човек створен за безгрешност, за бесмртност, за Бога. Α остварење тога циља могуће је само победом над грехом, смрћу и ђаволом. Ту истоциљност И једноциљност хришћанства и човечанства богомудри апостол и наглашава. Јер хришћанство својим Богочовечанством и јесте једина права човечност, право човечанство: оно даје људима богочовечанске свепобедне силе да остваре оно ради чега је човечанство и створено. Стога Свети апостол и благовести:

«Α онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа – τον άρρα/ίοήνα τοϋ Πνεύματος».¹³³¹ Бог нас створи за безгрешност, за бесмртност, за живот вечни у Богу. Да је тако, показује и сам Спаситељ, Господ Христос, који дође да нас спасе од греха, смрти и ђавола, који нас и лишавају безгрешности, бесмртности u Бога. И да нам да своје богочовечанске силе да то остваримо, и тако постигнемо циљ ради кога нас Бог и створи. Да је тако, доказ је то што нам Бог «даде залог Духа». Како, где? – У светим тајнама и светим врлинама:¹³³² залог безгрешног, бесмртног, божанског, богочовечанског живота, којим ce непрестано савлађује све што је грешно и смртно, и осигурава безгрешност и бесмртност. Спасење је ту да нам објасни ради чега смо створени. Тек у светлости богочовечанског домостроја спасења ми јасно сазнајемо зашто смо створени. Спасење у ствари није друго него остварење циља стварања. Спасење, то је друго стварање, поновно стварање, васпостављање¹³³³ безгрешног и бесмртног Адама, Адама допадног, рајског, боголиког. Тек у светлости Богочовековог подвига спасења света, ми видимо прави циљ и смисао света. Стварање света објашњено нам је спасењем света.

Створени од Бога боголики, ми смо још онда добили «залог Духа», залог Тројичног Божанства. Да смо тим залогом живели, не бисмо у грех пали, и тиме залог обесценили и оништавили. Својим доласком Спаситељ доводи Духа Светог у наш пали свет, и кроз свете тајне и свете врлине даје нам «залог Духа». Α у најпунијој мери Он нам кроз свету Tajнy крштења и миропомазања даје «залог Духа у срца наша».¹³³⁴ Јер дух људски не може да живи, да напредује, да божански бесмртује, док га благодат Духа Светог не прожме, не обасја, не просвети, не препороди, не освети, не обожи, не одухови. Ηо, то је само «Залог», који треба разрадити, у промет ставити, и у наше све и сва претворити. Не даје нам се одмах, да нам Дух Свети не би био наметнут. Него најпре «залог Духа», да бисмо, окусивши како је благ Господ, сами Га од своје воље и љубави тражили, и душу Му Еванђелским подвизима отворили и чистотом Га својом привукли. По мери наше ревности нама се и дају духовни дарови, да бисмо се постепено навикавали на оно што је од Духа Светога, постепено се тиме хранили, и у природу и у живот свој претварали.

Док човек не добије «залог Духа», он и не зна ради чега је у њему дух његов, зашто му је дат. Онда су природна питања: к чему дух човечји? зашто је саздан? чиме живи? чему стреми? чиме се храни? Све то човек не зна док не добије «залог Духа» Светог у срце своје. Чим Га добије, онда му све то постаје јасно. И овда дух није «мука духу», ни свет, јер све добија своје божанско озарење и осмишљење у Духу Светом. И када се Дух Свети шири кроз дух наш, Он шири кроз нашу природу све што је свето и бесмртно, а потискује све греховно и смртно. И Њиме се у ствари ми облачимо у бесмртност, јер једино Њиме савлађујемо у себи све што је смртно и грехољубиво. И Дух Свети који је у нама, гаранција је нашег спасења, освећења, обожења, а тиме гаранција и «наследства» Божанског вечног царства и блаженства и живота.¹³³⁵ Без Духа Светога дух човечји се спаруши, опатуљи, закржља, увене, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско. Он се сав окрпељи, и сав зарије у овај свет, у временско и пролазно; и кроз све то стално умире и изумире, али да никад не умре, јер је саздан бесмртним. Бити без Духа Светог, то и јесте смрт за дух човечји. Тο је духовна смрт. Без Духа Светог живот духа човечјег је стално умирање, без моћи да се умре, стално самоубијање, без моћи да се икада изврши потпуно самоубиство. Његово је стварно самоубиство када истера из себе Духа Светог, Духа Божјег, када остане само при својој природи, човечански наг, откинут од свега Божјег, затворен у себе, сатански сам и усамљен. То је онај сатански солипсизам, у коме човек прогласи себе за свој једини идол, за свој самоидол. Α у томе се и састоји пакао, и вечне муке духа људског.

Нема сумње, хришћани су тиме хришћани што осећају и знају ову богочовечанску истину: Дух Свети, Дух Божји је и творац, и отац, и живот, и бесмртност, и рај, и блаженство духа нашег, духа људског. И живе том истином. Зато се не плаше духа људског, ни његових питања, ни његових захтева, ни његових претњи. Знају, и тако поступају, дух људски потапају у Дух Свети, и Њиме га оплођују, узрастају, усавршавају, освећују, обесконачују, обожују. И стога иду из радости у радост. И сав њихов живот постаје и јесте «радост у Духу Светом»:¹³³⁶ радост што смо Христови, што смо Божји, што смо бесмртни, што смо позвани у царство Божје, што смо наследници Божји, што смо сунаследници Христови, што смо деца Божја; радост што је чудесни Човекољубац Исус Христос – наш Бог и Господ, Спаситељ и Судија; радост, радост, радост што имамо Њега и у себи и око себе и над собом, свуда, свуда, свуда Он – вездје сиј и всја исполњајај (= који је свуда и све испуњава)… То све има у виду свети апостол када благовести: «Зато смо добре воље увек, знајући да смо, налазећи се у телу, далеко од Господа».¹³³⁷ Ма каква нас зла сналазила, и нападала, ми смо «добре воље увек», јер знамо да је Господ невидљиво с нама. Али и то знамо: док смо у телу, ми смо ипак далеко од Њега који седи с десне стране Бога Оца на небесима. Но радост је наша у томе што имамо «залог Духа», који у духу нашем увек ствара христочежњива расположења. И Дух Свети нас кроз све муке и невоље води остварењу циља због кога смо створени; води, док нас не доведе циљу над циљевима, нашој крајњој жељи – сладчајшем Господу Исусу. Иза свих ноћи и поноћи, тмина и урвина, које стоје између нас док смо у телу и Господа Исуса који је на небесима, ми знамо да смо далеко од Господа, али смо «увек добре воље» зато што знамо и свим срцем осећамо да се иза свега тога ипак налази Он – крајња мета свих наших стремљења.¹³³⁸ Да, док смо у телу, ми знамо да путујемо ка Господу који нас чека иза свих видљивих светова и васиона, да нас уведе у своје невидљиве светове и васионе, који су ко зна како чудесни и грандиозни и неизбројни!

У чему је тајна Цркве Христове, и њених чланова тих истинских слугу Божјих? – «У Духу Светом».¹³³⁹ Εтο васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу «у Духу Светом». То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Апостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали «слуге Божје». Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је «у Духу Светом» и Духом Светим. Нема cyмње, духоносци су сви Светитељи уопште, духoносци и сви хришћани у већој и мањој мери: они говоре Духом Светим;¹³⁴⁰ они се рађају у хришћане Духом Светим;¹³⁴¹ они се моле Богу Духом Светим;¹³⁴² они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима;¹³⁴³ они се Духом Светим упућују у сваку истину;¹³⁴⁴ они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих;¹³⁴⁵ они делају Духом Светим;¹³⁴⁶ они ходе по Духу Светом;¹³⁴⁷ они «мисле духовно по Духу Светом»;¹³⁴⁸ они су «у Духу» и «Дух Божји живи» у њима;¹³⁴⁹ они имају «новину Духа;¹³⁵⁰ они чудотворе Духом Светим;¹³⁵¹ они љубе Духом Светим;¹³⁵² они веру своју посведочавају Духом Светим;¹³⁵³ они Духом Светим добивају откривење тајни Божјих;¹³⁵⁴ они Духом Светим знају Бога и Божје дарове;¹³⁵⁵ они су храм Божји у коме живи Дух Божји;¹³⁵⁶ они све духовне дарове добијају од Духа Светог;¹³⁵⁷ они се Духом Светим преображавају у обличје Господње;¹³⁵⁸ они примају Духа Светог кроз веру;¹³⁵⁹ они се запечаћују Духом Светим;¹³⁶⁰ они се испуњују Духом Светим;¹³⁶¹ они своје спасење изграђују Духом Светим;¹³⁶² они се оправдавају и освећују Духом Светим;¹³⁶³ они душе своје очишћују Духом Светим;¹³⁶⁴ они Духа Светог имају за мерило истине и лажи.¹³⁶⁵ Речју: у Богочовечанском телу Цркве Христове сва пуноћа богочовечанског живота одвија се и бива у Духу Светом и Духом Светим, и то кроз свете тајне и свете врлине. Увек по правилу богооткривењске истине: од Бога Оца кроз Бога Сина у Богу Духу Светом.

Због свега тога богоносни апостол завршава своје Еванђеље бурним Коринћанима својом молитвеном, литургијском жељом: «Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин»¹³⁶⁶ Јер у Пресветом Тројичном Божанству је све и сва за људско биће у свима световима, почевши са земаљским светом. Све бива и јесте и креће се: од Оца кроз Сина у Духу Светом, све сем греха и зла. Зато је друго Свето Лице Пресвете Тројице и сишло у наш земаљски свет и постало човек, да нас по благовољењу Оца и сарадњом Светога Духа отројичи, пошто смо кроз грех и зло главну одлику своје човечанске природе, боголику тројичност, пореметили, помрачили, унаказили, покварили. Чудесни Господ Христос, враћа нас тој првобитној светој тројичности наше природе: Њиме и кроз Њега дате су нам у Цркви све божанствене силе Пресвете Тројице, помоћу којих се сваки хришћанин отројичује, по мери своје вере и својих подвига. У сваком хришћанину делају својим божанским силама: и Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети. Другим речима: Света Тројица дела у Цркви благодаћу Богочовека Христа. Α шта је «благодат Господа нашега Исуса Христа»? То је све оно што је Господ Христос донео свету поставши човек. Α то је? – Сав Бог са свима божанским силама које изграђују спасење човеку, побеђујући све грехе, све смрти, све ђаволе, и отројичујући биће људско на сву вечност, која почиње joш овде на земљи. Та «благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа» увек делају у Богочовечанском телу Цркве, преображавајући сваког хришћанина, који се подвизава смиреном вером, у биће свето, бесмртно, боголико, тројицелико.

Бити прави хришћанин значи: непрестано живети Светом Тројицом – од Оца кроз Сина у Духу Светом; и душа и савест и ум хришћанинов стално се крећу и делају од Оца кроз Сина у Духу Светом, те се тако васпоставља тројична боголикост, и из хришћанина увек зрачи тројична светлост, коју никаква тама обузети не може. Α то све значи: сијати, светлети, зрачити тројичном светлошћу. Да, хришћанин обавезно сија и зрачи тројичном светлошћу. То је по преимућству дејство Духа Светога, који се даје хришћанима за њихову веру у Господа Исуса, Богочовека. Сва истина неба ο човеку сабрана је и богонадахнуто изражена оним чудесним речима светог јутрењског антифона: Свјатим Духом всјака душа живитсја и чистотоју возвишајетсја, свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње (= Светим Духом свака душа живује и чистотом се узвишује, светли се тројичним јединством свештенотајанствено). Да, свака душа светли се тројичним јединством свештенотајанствено. Ту је све свештено, свето и тајанствено. Благодатним подвизима Духа Светога душа човекова постепено оживљује, васкрсава из свих духовних смрти, које нису друго до греси, и чистотом се узвишује све више и више из греховне разбијености и несабраности ка Пресветом Јединству Божанске Тројице, да би вечито живела и блаженствовала у Њој и Њоме, обнављајући своје тројично јединство и боголикост. Обнови ли хришћанин душу своју непрекидним благодатним живљењем помоћу светих тајни и светих врлина од Оца кроз Сина у Духу Светом, душа се заиста и у овом и у оном свету светли боголиким тројичним јединством, и тако постиже савршену пуноћу свога боголиког бића и одговарајућу пуноћy блаженства у вечном царству јединог истинитог Бога и Господа у свима видљивим и невидљивим световима: Оца и Сина и Светога Духа.

Откако је Господ Христос извршио Свој богочовечански домострој спасења, главни посао Сатане и његових анђела јесте: одвраћати људе од вере у Христа распета. Зашто? Зато што распети Господ вером у Њега дарује човеку, сваком човеку, све Своје божанске силе, помоћу којих човек побеђује сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Имa ли веру у распетог Господа, човек има све што је потребно људском бићу за свети, божански живот у свима световима и у свима вечностима, почевши од нашег земаљског света и од наше земаљске вечности. Да, од наше земаљске вечности, јер време нам је дато на земљи да њиме стекнемо живот вечни. И од нашег живота у времену и простору на земљи, зависи сва наша вечност на небу. У ствари, време је важно као и вечност, пошто је оно увод у вечност. Наш је позив: да време живота свога на земљи претворимо у вечност кроз – богочовечност. Α то можемо учинити само вером у Богочовека Христа, јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља. Та богочовечанска вера даје нам сва богатства неба и све божанске дарове и силе. И то даје? Духом Светим, који ради човекољубивог крсног подвига Христовог сиђе у свет, и занавек остаде на земљи као душа у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. И људи познају и примају Духа Светог кроз веру у Господу Исусу.¹³⁶⁷

Вером у Христа добија се Дух Свети.¹³⁶⁸ Α Духом Светим Добија се све што је Христово: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и Вечно Царство Пресвете Тројице. Све божанске силе, сви божански дарови дају се једино Духом Светим.¹³⁶⁹ У Цркви «све чини» – Дух Свети, кроз све свете тајне, кроз све свете врлине, кроз сва света чудеса.¹³⁷⁰ Он благодаћу Својом извршује спасење у нашим душама, испуњујући наше васцело биће Спаситељем; и Спаситељ, који је Духом Светим у нама, спасава нас од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Духом Светим бива и наше очишћење, и наше освећење, и наше охристовљење, и наше обожење, и наше обогочовечење, и наше отројичење: све и сва што нас приводи Христу, што нам даје Христа, што држи у нама Христа, што нас чини Христовима и у овом свету и на сву вечност. Зато је за хришћане најважније: Духом Светим се непрекидно испуњавати помоћу светих тајни и светих врлина, јер се само тако може бити Христов и у овом и у оном животу.

Зашто се сав богочовечански домострој спасења Христовог назива вером,¹³⁷¹ а не знањем, а не законом? Зато што је Господ и Бог Исус Христос поставши човек, поставши Црква, донео људима таква божанска блага и таква богочовечанска савршенства, каква огреховљени ум људски и савест и срце ни замислити нису могли, а камоли знати их и добити их својим моћима. Победити смрт и дати човеку бесмртност и живот вечни, који је то ум људски могао сматрати за могуће и нормално и логично? Ниједан. Вера у то – вера је у немогуће. Α то баш и јесте оно што је Богочовек Господ Христос учинио за род људски: једини Он учинио је оно што је по свима законима људске огреховљене логике, логике «затворене» под грех,¹³⁷² «продане под грех»,¹³⁷³ апсолутно немогуће. Учинивши немогуће могућим, Он је људима дао веру, веру која обухвата све Његове богочовечанске подвиге на земљи: победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом; и све Његове богочовечанске дарове: Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све остало што је потребно за човеково бескрајно усавршавање у Богу и ка Богу, за човеково обожење, за човеково обогочовечење, за постигнуће онога јединог достојног циља људског постојања у овом и у свима световима: Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески – Бог.¹³⁷⁴ Имајући све то у виду, Спаситељ је и рекао запрепашћеним, поводом тога, ученицима Својим: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.¹³⁷⁵ Суштина и новина новозаветне богочовечанске благовести и састоји се у томе, што Бог, поставши човек, чини у нашем човечанском свету могућим и остварљивим све што је божанско.¹³⁷⁶ Људска немоћ и Божја свемоћ, ето то је дилема; и то је вера у Христа. Богочовек личношћу Својом уклања ту дилему, ту антиномију, и као Бог чини да у човечанском свету немогуће постане могућим, и даје људима ту силу, да и они то исто чине.¹³⁷⁷ Отуда Свети апостол Павле и објављује реч и стварност коју нико од људи није могао без Христа Богочовека ни стећи ни изрећи: «Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје».¹³⁷⁸

Старозаветни Закон, и све што је у њему, само је «сенка» онога што је остварио Господ Христос поставши човек, сишавши у наш земаљски свет и доневши Собом све стварности неба.¹³⁷⁹ Α те су стварности? Божанске стварности. Јер доневши Себе, Бога на земљу, Он је донео и свесавршену Свестварност: свестварност Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Добра, Вечног Живота. И све то оваплотио у тело људско, у тело Своје, и учинио човечански реалним и опипљивим за свако људско биће. И основао на Себи и Собом – Цркву, тело Христово, у коме је сва пуноћа Божанства¹³⁸⁰; и Њега Бог Отац даде за главу телу Цркве.¹³⁸¹ На тај начин «тело Христово» је постало сместилиште и обиталиште свих небеских, божанских стварности. Α када је тело тих стварности ту, на земљи, онда «сенка» њихова није ни потребна; нисмо више под Законом; Закон се са радосном смиреношћу уклања, пошто је извршио своју дужност. Закон нас је довео Христу, а Христос нас вером Својом уводи у све божанске дарове и савршенства.¹³⁸² Вера у Христадајесвакомљудскомбићусвештомујепотребнозапобожанвечниживоти у овом и у оном свету.¹³⁸³ Јер у Христу се спасава, оправдава сваки каји верује у Њега.¹³⁸⁴ Пошто дође вера Христова, и у њој и са њом сав истинити Бог и Господ са свима Својим божанским савршенствима; пошто је Спаситељ, Богочовек Христос већ ту, са нама, заувек међу нама у Цркви Својој, онда нам није више потребан водитељ ка Христу – Закон Мојсијев. Од сада смо непосредно под Богом Господом Христом, под вером Његовом, нисмо више под водитељем, под Законом Мојсијевим. Бог Спаситељ и Месија није више обећање, већ наша земаљска стварност; Он није само на небу, већ је сав и на земљи у Богочовечанском телу Свом – Цркви.

Бог није више далеки, небески Господар и Законодавац, већ наш земаљски сажитељ, Бог оваплоћени, међу нама људима и сам човек – Богочовек, и мили, блиски, жалостиви Отац. Вером Христовом ми постајемо синови Божји, а до ње и без ње ми смо људи само створења Божја. Јер нас вера Христова рађа духовно као синове Божје. Изузетна милост и човекољубље Божје, показани према роду људском, састоје се управо у томе што нам у Христу Бог даје силу и моћ да постанемо синови Божји рађајући се од Бога.¹³⁸⁵ Који год верује да је Исус заиста Месија, заиста Спаситељ, тај је од Бога рођен.¹³⁸⁶

Врхунац је Божјег човекољубља то што нам је дао да Христом постанемо деца Божја, и да се назовемо деца Божја.¹³⁸⁷ Α родити се од Бога, постати син Божји, шта значи? Значи: живети животом Божјим у свету, живети Господом Христом, живети Духом Светим, живети Светом Тројицом – од Оца кроз Сина у Духу Светом; живети Вечном Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Животом, свим оним што је Божје и божанско и савршено и вечно и богочовечно; сав бити вођен Духом Божјим, «јер синови су Божји они које води Дух Божји»;¹³⁸⁸ јер Дух Божји и јесте тај који нас усињује Богу;¹³⁸⁹ Он сведочи нашем духу да смо деца Божја.¹³⁹⁰ «А кад смо деца, и наследници смо: наследници дакле Божји, а сунаследници Христови».¹³⁹¹

Све нам то даје вере у Господа Христа.¹³⁹² Зато нема веће и богатије и моћније и бесмртније силе у нашем човечанском свету. Јер шта је веће и моћније и силније и богатије за човека него постати брат Богочовеку Христу и сунаследник, и на тај начин све Његово учинити својим занавек, за сву вечност?

Тој вери и даје се Дух Свети, те се Њиме живи сав живот у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и збива наше охристовљење, наше обогочовечење: «јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте,¹³⁹³ у једнога Христа обукосте. И на тај начин «сви једно у Христу Исусу» постадосте.¹³⁹⁴

Васцели богочовечански подвиг Господа Христа има један циљ: «да примимо посинаштво».¹³⁹⁵ Α са посинаштвом Богу, ми као синови Божји, примамо од Бога као од Оца свога све дарове, сва богатства, сва блага Божја. Па и несравњено више од тога: примамо највише што се може примити у свима световима, и што се може замислити и пожелети: примамо саму Пресвету Тројицу. Јер кроз Христа постајемо потпуно њени, и Она потпуно наша. Ми – деца Њена, ми – синови Њени. Сва душа наша отворена је за сва божанска савршенства, за све божанске тајне, за све божанске свете силе, за сву Божанску Свету Тројицу. Више нисмо затворени под грех, под смрт, под проклетство, да не бисмо могли примити Тросунчаног Бога и Господа у себе, у срце своје. Очишћено вером у Господа Христа, наше срце постаје храм Духа Светога; загрејани љубављу према Господу Христу и Небеском Оцу, ми отварамо синовска срца своја к Богу да се Њиме испуне. Стога богоносни и богоношени апостол благовести свима хришћанима, као синовима Божјим: «Пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: «Ава! Оче!».¹³⁹⁶ – Ради Сина даје се Дух Свети свима који вером у Сина кроз крштење постају синови Божји. Својим очовечењем Господ Христос је сву природу људску, која је код свих људи у основи иста, У начелу обожио, тојест као Нови Адам Својом Богочовечанском личношћу повео нашу људску природу путем обожења, путем отројичења, и тиме осветио, и тиме оспособио да постане прималиште и обиталиште Светога Духа. Α Дух Свети, уселивши се у срца наша вером и љубављу и крштењем, и осталим светим тајнама и светим врлинама, разлива по целом бићу нашем осећање, сазнање и убеђење да смо синови Божји, и све се то слива у клик нашега духа, испуњеног Духом Светим: Ава! Оче!

Све наше претставе ο Богу, све наше мисли ο Богу, сва наша осећања Бога, стапају се у радосно, мило, усхићено осећање – свеосећање, мисао – свемисао: да је Бог – наш Отац, а ми деца Његова, синови Његови. Иза свега и сврх свега остаје једно, свеобухватно осећање и сазнање: Бог је твој Отац, а ти Његов син. Дух Свети који ради Сина Божјег, Господа Христа, обитава у нама, у нашим срцима, излива у срца наша божанску љубав и све остале свете врлине и свете силе.¹³⁹⁷

Хришћани Духом Светим – духовно мисле;¹³⁹⁸ Духом Светим и oceћajy, и воле, и делају, и живе. Јер, дух човечји, шта је, без Духа Божјег? Привиђење, утвара, усплахирени слепи миш, плен демона, игралиште страшила. А са Духом Божјим, Духом Светим, Духом Сина Божјег Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, дух човечји шта је? Радост над радостима, ycxићењe над усхићењима, савршенство над савршенствима: јер га Дух Свети води из савршенства у савршенство, водећи га из једне свете тајне у другу, из једне свете врлине у другу, док га потпуно не обожи, не обогочовечи, не отројичи, не испуни светим и светим богомислима, богоосећањима, богоблаговестима, богорасположењима, која се непрекидно преображавају из силе у силу, из савршенства у савршенство, и тако кроз овај земаљски живот, а после њега и кроз онај у свима божанским вечностима свију Божјих светова.

Све је то истина над истинама, која се завршава новом богочовечанском истином. И ту овом: поставши син Божји, ти «више ниси роб, него си као син Божји и наследник Божји кроз Исуса Христа».¹³⁹⁹ Наследник Божји! – има ли ишта веће, и више, и узвишеније, и вредносније, и драгоценије од тога за човека, некадањег беспомоћног роба греха, смрти и ђавола? Шта је то што би људи могли пожелети као нешто боље и узвишеније и драгоценије од онога што им Господ Христос даје очовечивши се и вером пруживши им васцелог Бога, са свима божанским савршенствима и богочовечанским богатствима? Са Богочовеком Христом човек постаје наследник свега Божјег. Еда ли постоји шта веће од тога, и шта славније, богатије, бесмртније, вечније? Ко нам то други може дати? Нико, јер нико није то што Господ Христос, те нико и нема оно што Он има и што Он даје. Нема сумње, то је једини Бог у свима световима који из неисказаног човекољубља као Једини прави Човекољубац даје човеку, роду људском све Своје: сву пуноћу Свог Божанског бића.¹⁴⁰⁰ Без Христа, и до Христа, човек је био неодробљиви роб не само стихија овога света, него још и горе, још и најгоре: неодробљиви роб страсти,неодробљивироб грехова, неодробљиви роб зала, неодробљиви роб смрти, неодробљиви роб ђавола, а тиме и самога пакла.

Човек без Христа? Ропство је његово неисказано и свеужасно, са свих страна је неодробљиво заробљен. Јер, ко је од људи могао, и може, ослободити човека тога ропства: ко од мудраца, ко од учењака, ко од војсковођа, ко од царева, ко од тирана? Нико, нико, нико! Па не само то, него и сви људи скупа, сав род људски, од Адама тја до последњег човека на земљи, када би се решио да биће људско ослободи од смрти, да ли би могао? Сигурно да не би, јер је очигледна за све земљина неумитна и језива стварност: смрт је јача, неизмерно јача од свих људи свих временa и раса. Но на супрот томе стоји ова свеочигледна богочовечанска стварност: у роду људском један је јачи од смрти, само један – Богочовек, Господ Исус Христос. Α са Њим, и у Њему, и кроз Њега сви они каји верују у Њега, и вером у Њега постају наследници свих Његових богочовечанских моћи и сила, па и Његове богочовечанске моћи над смрћу: победе над смрћу, над грехом, над ђаволом, над паклом. Можемо сви ми, и са нама сви хришћани, потрошити душе своје да бисмо мишљу прозрели и сагледали и обухватили она богочовечанска богатства и блага која Господ Христос даје људима, и има их за њих, и у овом и у оном свету, па ипак нећемо моћи ни издалека наслутити њихов сјај и неизмерност и сладост и радост.¹⁴⁰¹ Какво величанство постаје човек са Христом! божанско величанство! божански престолонаследник! Гле, Господ Христос – истинити човек, са истинитим човечанским телом, вазнесен на небо, седи вечито с десне стране Богу Оцу на престолу свебожанске славе! Α Он је савазнео, и непрестано савазноси са Собом и држи крај Себе све оне који верују у Њега: «изабрани род, свети народ, народ добитка, народ Божји».¹⁴⁰²

Нема сумње, Духом Светим се: и Христов постаје и заувек Његов остаје. Отуда благовест и заповест христоносног апостола: Духом ходите, и нећете извршивати жеље тела.¹⁴⁰³ Сви путеви Духа Светога воде кроз истину вечну у живот вечни, кроз правду вечну у живот вечни, кроз љубав вечну у живот вечни; а све жеље тела свима путевима својим воде у смрт вечну, поробљујући нас гресима, сластима и страстима. Хришћани су хришћани Духом Светим; Њега примају у светом крштењу; Њиме се запечаћују;¹⁴⁰⁴ Њиме су Христови;¹⁴⁰⁵ Њиме ходе, јер који су Христови «не ходе по телу него по Духу»;¹⁴⁰⁶ хришћани не живе по телу него по Духу;¹⁴⁰⁷ «Јер тело жели против Духа, а Дух против тела: ово се противи једно другоме».¹⁴⁰⁸

Шта, зар Дух Свети, као Tpeћe Лице Пресвете Тројице, није и сам Творац тела човечијег, да се оно противи Њему? Ако је у човеку само душа од Бога, Духа Светог, тело онда од кога је чим је противно Духу Светом, не од ђавола ли? Но, то је бесмислица. Овде је реч не ο телу које сачињава вештаствену страну човечијег бића, него ο рђавим помислима, рђавим жељама, рђавим мислима, рђавим осећањима, помоћу којих се служи злу и ђаволу. Јер, шта је противно Духу Светом у човеку? Не тело, које је створено Богом као добро и безгрешно, које је створено од Господа и «за Господа»,¹⁴⁰⁹ него је противно оно што је несвето, нечисто, грешно, смртно, ђавоље. То је оно што се у човеку противи Духу Светом, а не тело само по себи, као вештаствена природа.

У ствари, шта је тело? Тело је само орган душе; без душе оно је неактивно: нити осећа, нити мисли, нити дела; мртво је. Душа је та која телесним оком гледа и види; душа је та која телесним ухом слуша и чује; душа је та која тело крећe и телом дела, ради, xoћe, мисли, осећа. Душа сачињава духовну страну човечијег бића, а тело – вештаствену. И једно и друго је од Бога, који их је створио као једну целину, која се назива човек. Само у души је извор човекова живота; тело је opуђe живота. У души је извор и свега богочежњивог у човеку, али и свега грехољубивог. И то у њеној слободи: она бира између добра и зла, између врлине и порока, између Бога и ђавола. Она је та која је најпре кроз Евине очи пристала на грех, заволела забрањени плод, и тек онда употребила руке тела да га откину и уста да окушају. Такав је уопште пут греха: из душе кроз тело у дело. Тако првог греха људског, тако сваког греха уопште. Хтење, жеља припада души, воља, њена слобода, која се може и корисно употребити и злоупотребити. Зло које душа жели, и јесте оно што се противи Богу и свему Божјом, Духу Светом и свему светом. Зла воља је извор свега противљења човековог Духу Светом, као носиоцу свеколиких добара Божјих. Дух Свети је носилац, давалац и надахнитељ сваке врлине, свега светог, свега божанског, свега доброг; зато је грех, и сваки порок, и свако зло против Духа Светог. У природи је зла да се противи добру, као што је у природи добра да се противи злу. Када човек xоћe да чини зло, онда против њега устаје божанско добро које је у њему; а када хоће да чини добро, онда против њега устаје зло које је у његовој грехољубивој вољи. Човеково је да бира: или добро које је од Бога Духа Светог, и зато увек божанско, чаробно, свепобедно; или зло које је од ђавола, и зато увек ружно, гадно и човекоубиствено, и свагда немоћније од Божјег добра. Ако човек душу своју добровољно потчини Духу Светом кроз свете врлине, постаће непобедив, и никакво му зло неће моћи наудити. Α када човек душу своју потчини грехољубљу, онда греси и пороци толико порасту у њему, толико се сложе, сроде, сједине у једну органску целину, да просто образују читаво тело, недељиво и једно; и то тело «жели против Духа», и то тело «противи се» свему што је од Духа Светога. Иза тог тела греха и порока увек се скрива творац греха и порока – ђаво. Разгрнемо ли ма који грех и испитамо ли га до краја, на дну његовог бића увек ћемо наћи ђавола као главну стваралачку силу његову. Али исто тако, разгрнемо ли ма које добро, увек ћемо у срцу његовом пронаћи неку божанску силу као главну стваралачку моћ његову.

У Цркви Дух Свети води и уводи у таква божанска тајанства, у такве божанске бескрајности, истине, благовести, у таква божанска богатства, да је према њима сав старозаветни закон сенка, танана и сувишна, па чак и непотребна, пошто је Сунце правде, Христос, изашло небом нашег човечанског света и живота. За спасење нама је неопходан Спаситељ Христос, у коме је све и сва; Њега Дух Свети усељујe и настањује у срцима нашим. помоћу светих тајни и светих врлина,¹⁴¹⁰ и хришћани: нису под Законом него под благодаћу;¹⁴¹¹ њих води Дух Божји,¹⁴¹² јер ко нема Духа Христова – није Христов, није хришћанин. Отуда благовест: Ако вас Дух Свети води, нисте под Законом.¹⁴¹³

Живећи светим тајнама и светим врлинама еванђелским, хришћани испуњују законе Светога Духа, законе божанскога живота, aнђeлcκoгa живота, који неизмерно превазилазе све што је у Закону старозаветном. Испуњујући еванђелску заповест ο негневљењу, хришћанима није потребно понављати старозаветну заповест: «не убиј!», јер ко се не гневи, у корену онемогућује све оно што би могло потстаћи и повући ка убиству.¹⁴¹⁴ Ко испуњује еванђелску заповест Духа Светог ο целомудрију, није потребно упозоравати га на старозаветну заповест: «не чини прељубе!», јер целомудрије је свето и бестрасно расположење душе и срца, од кога је далеко само дело прељубе.¹⁴¹⁵

Тако дакле, ако нас Дух Свети води, бићемо далеко од телесних жеља, и увек ћемо своју христовску слободу употребити за живљење по Духу а не за живљење по телу. Живљење пак по телу, то је творење телесних дела. Α «дела телесна – τα έρуα τής οαρκύς» (= дела тела) – позната су; то су: прељубочинство, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси, зависти, убиства, преједања, и томе слично».¹⁴¹⁶ Α сва та «дела телесна», у ствари су дела наше зле, наше грехољубиве, наше грехочежњиве воље, не дела саме природе тела. Зато је и лако ослободити их се; јер ми грешимо зато што хоћемо, а не зато што морамо. Јер кад бисмо грешили зато што морамо, не бисмо били одговорни, и никакав нас суд не би осудио, а најмање Божји. Исто тако, када бисмо творили свете врлине зато што морамо, зато што нам то сама природа намеће као неопходно, онда не би смо заслуживали никакве награде. Међутим, у нашој је власти: да вољу своју преобразимо благодаћу Светога Духа, благодаћу која је увек неизмерно јача од свакога греха и зла; само је потребно вољу своју вером и љубављу продати благодати Христовој, да је она преобрази и преради из грехољубиве у христољубиву, из грехочежњиве у доброчежњиву, из рђаве у добру, из несвете у свету.

Сва побројана «дела телесна» повезана су међу собом у једну органску целину самом суштином зла, која је иста у свима њима, јер је сва од самог творца зла – ђавола. Сва та дела силом саме природе своје вуку човека у своје бесмртно царство зла – царство ђавола, пакао. Зато они који чине та дела, неће наследити царства Божјега.¹⁴¹⁷ Јер сама природа зла и ђавола, која је сва у злоупотреби слободне воље, неће вечна добра и вечна блага царства Божјега: као што ђаво неће Бога, тако ни зло неће добра Божјега.

Насупрот делима телесним стоје дела духовна. Дела Духа Светога су супротна делима тела. Када се Дух Свети благодаћу светих тајни усели у срца наша, онда Он облагодаћеним духом нашим и вољом нашом paђa родове духовне, оплођује људску природу нашу божанским добром, светошћу, истином. Α шта је род Духа, плод Духа? Род Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање, и све остале свете врлине еванђелске.¹⁴¹⁸ Да, свете врлине су од Духа Светога који живи у нама кроз свете тајне крштења, причешћа, покајања и др. Α Дух Свети живи у нама када Му добровољно предајемо и душу своју и савест и вољу и ум и све своје кроз добровољне подвиге своје: подвиге вере, молитве, поста, кротости, смерности, љубави, трпљења… И када ми испуњујемо себе Духом Светим и благодаћу Његовом, и светим врлинама својим рађамо духовне, бесмртне плодове, нама онда није потребно никакво руководство старозаветног Закона.¹⁴¹⁹ Рађајући вечне родове Духа, ми показујемо да је Дух Свети животворна и делотворна сила нашега духа, који у Духу Светом има и своју вечну истину, и своју вечну правду, и своју вечну љубав, и свој вечни живот, и своје вечно царство, и све своје вечне вредности и силе. Нашта ћe му онда прописи старозаветног Закона? Они му нису потребни да по њима живи, ни да по њима буде суђен и цењен.

Дух човеков уопште далеко је од своје пуноће и свога савршенства, и неспособан је да их постигне и оствари, док се не сједини са Духом Божјим, Духом Светим. Тек кад се почне испуњавати Њиме кроз свете тајне и свете врлине, он полази путем свог природног и богоназначеног усавршавања; и иде тим путем постепено, по мери свога труда у светом еванђелском животу «пο Духу». Постепено испуњујући себе Духом Светим, дух човечји постепено постиже пуноћу свога бића, јер се богати непропадљивим богатствима Духа Светога. Увек се осећајући сиромашан духом,¹⁴²⁰ хришћанин се стално труди кроз свете подвиге да себе обогати Духом Светим, јединим богатим и ваистину свебогатим Духом.

У самој ствари, хришћанин стално приноси дух свој на жртву Духу Светом, стално врши саможртвени подвиг кроз свете врлине вере, љубави, поста, молитве, уздржања, кротости, благости, доброте, радости; а Утешитељ Благи узвраћа му то стоструко и хиљадоструко, јер му за те његове несавршене подвиге и врлине даје свете, божанске, вечне врлине: божанску љубав, божанску благост, божанску доброту, божанску радост, божански мир. Јер савршена вера, савршена љубав, савршена молитва, савршени пост, савршена смерност, и свака савршена света врлина јесте дар Духа Светога,¹⁴²¹ род, плод Духа Светога. Божански плод и род на земаљској њиви духа човекова.

Знајући све т?, Христови људи непрестано жртвују себе за дарове Светога Духа, непрестано распињу тело са страстима и жељама. Јер страсти и жеље телесне и јесу у нама зле силе које нас вуку у свако зло, и поробљују нас сваком греху, свакој смрти, сваком ђаволу. Прави хришћанин је стално на крсту, од крштења па кроз цео живот. Јер распиње себе сваком греху и злу, умртвљује себе за грех и зло. Како? Помоћу светих врлина: помоћу вере распиње себе, умртвљујући телесно умовање и борећи се против лажних богова, који хоће да му отму јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа; помоћу љубави распиње себе и умртвљује за сваку телесну, нечисту жељу и љубав и пристрасност; помоћу молитве распиње себе свему што га прикива за земљу и не да му да се вине у небеске светове, где вечне радости живе; помоћу поста распиње себе и умртвљује за свако сластољубље и телољубље; помоћу смирености распиње и умртвљује себе за сваку гордост, охолост, надувеност; помоћу уздржања распиње, умртвљује ум свој – за рђаве и нечисте помисли, срце своје – за рђаве жеље, вољу своју – за рђава хтења и дела, очи своје – за нечисто и недолично гледање, уши своје – за слушање клевета, лажи, празних разговора, тело своје за страсти, жудње и уживање у јелу. И тако редом, помоћу сваке свете врлине, он распиње и умртвљује себе за сваки грех, за свако зло, за сваку страст. Истина је нашег спасења у овој бесмртној благовести: «Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама».¹⁴²²

Ову истину преживљавају хришћани, ако живе Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина. Тада у духу и телу њиховом нема места ни за грех, ни за зло, ни за ђавола, ни за смрт. Да, ако Духом Светим живимо, нема смрти у нама; све је у нама живо за сваку Божју истину и правду и добро. Но ми можемо Духом Светим живети, ако Духом Светим и ходимо. ? ходимо Њиме, ако свете заповести Његове држимо, ако свете врлине Његове творимо, ако нам све бива по светој вери, по светој љубави, по светој кротости, по светој смерности, по светом посту, по светом уздржању, по светом трпљењу, по светом покајању, и по свакој светој врлини уопште. Ми кроз овај свет ходимо Духом Светим, ако ходимо Његовим светим тајнама и светим врлинама.¹⁴²³ Тада ум наш мисли – њиме, срце наше осећа – Њиме, савест наша суди – Њиме, воља наша хоће – њиме, чула наша делају – Њиме; једном речју: сав живот и духа и тела нашег бива – Њиме. У самој ствари ми хришћани нисмо своји вeћ Божји. A постајемо себи своји – једино Духом Светим. Јер Он нас помоћу светих тајни и светих врлина враћа нама самима, дајући нашем боголиком бићу божанску праведност, божанску светост, божанску бесмртност, божанску вечност. И тек тада дух наш осећа да је заиста свој, вечито свој, божански свој, свето свој, радосно свој. Не треба се варати: ми не припадамо себи, све док припадамо греху. Припадамо ли њему – припадамо туђинцу; а преко њега – још свирепијем туђинцу: смрти; а преко смрти – најсвирепијем туђинцу бића људског: ђаволу, свемоћном цару и господару у царству греха и смрти – паклу.

Господ Христос је не само Истина него и Реч: Οн је и Реч Истине којом Истина казује Себе, и Истина Речи којом Реч јесте Бог. Α то и сачињава његово свето и животворно Еванђеље. Зато се оно и може чути и сазнати од Њега и у Њему. Да, само од Њега и у Њему. Јер од Спаситеља је «Еванђеље спасењa», кроз благовест спасења. Немa друге стварне и истинске благовести за род људски него спасти га од греха, смрти и ђавола. Стога се једино Христово учење и Христово дело и називају «Еванђеље cпасењa».¹⁴²⁴ Самим тим што је Cпаситељ наш: савршени Бог и савршени човек, Њега не може ни једно људско биће умом потпуно схватити и обухватити. Сваки човек је caмо боголико биће, те стога и не може у своје ограничено сазнање сместити Богочовека и потпуно га рационално осазнати и схватити. Зато је вера у Богочовека једини правилан став човека према Богочовеку. Кроз веру у Богочовека расте и човеково знање ο Богочовеку, расте до неслућених размера. Јер за веру у Њега Богочовек даје човеку «Духа Истине“, који и уводи човека у сваку истину ο Исусу Богочовеку и Спаситељу.¹⁴²⁵ Сав живот таквога човека вере је у Духу Светом; све његово: и ум, и душа, и срце, и мисли, и осећања, и воља, носе на себи печат Духа Светога. То је сила која га чува од свега несветог, и знак по коме се он распознаје. Духоносци, хришћани су увек духолики и духоношени. Свети апостол стога и вели: у Христу «запечатисте се Светим Духом обећања».¹⁴²⁶ Обећања? Датог Богом преко светог пророка Јоиља,¹⁴²⁷ и самим Господом Христом.¹⁴²⁸

Печатом се потврђује истинитост онога на чему печат стоји; у овом случају – истинитост вере у Христа и свега што она садржи и обећава. Јер присуство Духа Светога у души верујућег, печат Његов па бићу овога, и јесте «залог наследства нашега – άρραβών της κληρονομιάς ήμwν»,¹⁴²⁹ залог, да ћемо потпуно успоседовати оно што нам Спаситељ Својим Еванђељем спасења нуди и обећава. Дух Свети нам враћа сва она блаженства која смо изгубили грехом и због греха. Она сачињавају наше у Христу наследство, тековину. Залог Духа и даје нам се «за откуп тековине».¹⁴³⁰ Како драгоцен залог! – Сам Дух Свети, кога нам Господ Христос даје од Оца. Сва Пресвета Тројица ради на нашем спасењу. То сваки осећа који је вером у чудесног Господа Христа пошао путем спасења. Свети апостол благовести: «Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде нам залог Духа у срца наша».¹⁴³¹ Α залог Духа Светога у нама разраста се у све дарове Духа Светога, у све свете врлине.¹⁴³²

Зашто нам Господ није одмах дао све, све, него нам најпре даје само залог? пита Свети Златоуст. И одговара: Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали; то је caмo почетак, и Он је дао залог. Α када веру покажемо у делима, онда ће нам уручити све – то πάν. Залог Духа «јесте део оне части која нам је од Бога обећана».¹⁴³³ Α пуноћа свих обећања тако је неизмерно огромна и неизразиво чаробна и сладосна, да свети апостол вели за њу да је то оно што око људско никада видело није, нити уво људско чуло, нити срце људско наслутило.¹⁴³⁴

Имајући у себи залог Светога Духа, хришћани доживљавају неисказану радост од тог свејединства у Христу: осећају сву славу Његову, славу Богочовека и Спаситеља, који Црквом уједињује све и сва са Тросунчаним Божанством. Они се с неисказаном радошћу осећају једно са анђелима, и са васцелом Божјом творевином; и са птицама, и са биљкама, и са животињама, и са звездама, и са васионама, и са свима уопште тварима, јер «пуноћа Онога који све испуњава у свему»¹⁴³⁵ испуњује им и душу и срце и ум: васцео Он у њима, васцели они у Њему. Али исто тако они се са истог разлога осећају једно са сваком птичицом која тугује у гнезду свом или издише у болу свом; са сваким цветићем који невино и невољно вене и пропада пропадљивошћу коју је грех људски навео на њега и на сву твар; они се осећају једно са сваким страдалником, са сваким патником; они тугују због сваког грешника; моле се за сваког злочинца, и уздишу и вапију и ридају њега ради, и себе ради, јер се једно oceћajу ca свима и са сваким: све што је људско њих тишти, захвата, носи и боли. Али их у исто време «залог Духа» уздиже изнад свих људских болова и мука и теши утехом неисказаном: Утешитељ Благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе.

Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они осећају и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како «сва твар уздише и тужи»¹⁴³⁶ због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола. Али при свему томе они опште са небеским световима, са свим оним што је на небу: јер су у чудесном Господу Христу, том свечудесном свеосветилишту: у Коме је са нама људима састављено све што је на небесима; и они, сједињени са Њим, Њиме осећају, и сагледају, и доживљују живот свих бића што су на небу, свих твари небеских, њихова херувимска и серафимска славословља Једином Човекољупцу – Тросунчаном Богу и Господу ,и радују се радошћу неисказаном. Из Цркве, која је у исто време сва на земљи и сва на небу, они осећaју и саосећају као своје све што је на небу и све што је на земљи, јер им је Господом Христом све то постало своје, наше људско: наслеђе наше, имање наше, тековина наша, благо наше, царство наше. Благодаћу Богочовека биће им је проширено до свебића, и они Духом Светим, чудотворним силама Његовим стално осећају себе једно са свима људима и са свима тварима: са свима тугама и мукама и патњама људским на земљи, и са свима paдостимa и усхићењима и блаженствима анђелским на небу. Они – христолики свеосетљивци и свесаосетљивци: срце им је – свесрце; осећа све радости свих бића као своје, и све туге као своје, и све смрти као своје, и све грехе као своје, и све муке као своје; душа им је – сведуша: проходи сва бића и све твари, и у сваком се бићу и у свакој твари осећа своја, и из свију њих се моли за све и сва; око им је – свеоко, савест – свесавест, ум – свеум, живот – свеживот: јер им све то даје, и све то у њима ствара највећи чудотворац свих светова – Црква Христова: она благодаћу Духа Светога и љубављу Господа Христа њихов ум преображава у саборни ум Цркве, њихову душу у саборну душу Цркве, њихово око у саборно око Цркве; и они,обесконачњенисвимабогочовечанскимбесконачностимаЦрквеСпасовеживесаборним свеживотом Цркве, мисле саборним cвеумом Цркве, осећају саборним свесрцем, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве. Α кроза све то и у свему томе они у ствари и живе и осећају и гледају и умују и делају благодаћу Тросунчаног Бога и Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Откуда све то? Отуда што је чудесни и чудотворни Човекољубац Господ Христос саставио у Себи све што је њихово: саставио благодаћу срца њихова са свима што је на небесима и са свим што је на земљи; а пре тога, саставио их са Собом свеблагим, свемилостивим, свезнајућим свеосећајућим, свесаосећајућим Богом и Господом: обукао их у Себе кроз свето крштење и они се обукли у Њега, испунио их Собом, сваком пуноћом Божанства кроз свето Причешће и остале свете тајне и свете врлине, и они неуморно расту «растом Божјим»¹⁴³⁷ у све богочовечанске бескрајности и безграничности Његове. Отуда, никада краја њиховом усавршавању: што је остраг заборављају, а што је напред сежу се за њим: јер им ваља достићи «у човека савршена, у мepy раста висине Христове»,¹⁴³⁸ пуноће Христове, увек имајући пред свима очима своје душе и пред свима чулима свога бића крајњи циљ свих подвига хришћанских: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог.¹⁴³⁹ Усавршавању њиховом неће бити краја, благовести Свети Симеон Нови Богослов, јер престанак у узрастању учинио би крај Бесконачноме. Они који иду за Бесконачним, нема краја њиховом идењу. Реци ми, како они могу достићи крај Бескрајнога? То је немогуће, и сасвим неостварљиво. Таква мисао не може ни на ум пасти светима, ни овде на земљи док су у телу, ни тамо кад се преставе у Богу. Јер они, покривајући се светлошћу Божанске славе, озаравани њоме и сијајући њоме, и наслађујући се њоме, са потпуном и савршеном убеђеношћу насигурно знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно и напредовање у слави вечно.¹⁴⁴⁰

Сва неисказана богатства што су у Господу Христу, ми људи можемо познати и добити само Духом Божјим, Духом Светим: када дух наш људски испунимо Њиме, обасјамо Њиме, просветимо Њиме, водимо Њиме, руководимо Њиме.¹⁴⁴¹ И само примивши Духа Светога који је од Бога, ми можемо знати шта нам је у Христу даровано од Бога.¹⁴⁴²

Зато се духоносни апостол и моли за ефеске хришћане, а преко њих и за све нас: «Да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вама Духа мудрости и откривења да га познате».¹⁴⁴³ – Свети апостол вели: «Бог Господа нашега Исуса Христа». Зар Господ Христос није Бог, већ има над Собом Бога? Нема сумње, Он је Бог, у свему раван Богу Оцу по Божанству. Али Он – Бог постао је човек, и Њему као човеку Бог Отац је Бог. За познање Њега, једног од Свете Божанске Тројице, потребна нам је помоћ остале Свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога. Бог Дух Свети је Дух мудрости; добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је још и Дух откривења. Божанском мудрошћу он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског Христопознања. Да, само духаносац је христозналац. «Дух Свети сведочи нашему духу» ο свему Христовом и «помаже нам у нашим слабостима», те изграђујемо истинско и савршено знање ο Спаситељу и спасењу.¹⁴⁴⁴ Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. Το духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива «Дух откривења».¹⁴⁴⁵ Са тих разлога духозарни апостол и благовести: «Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим».¹⁴⁴⁶ Дух Свети као «Дух откривења» уводи у сваку истину Христове богочовечанске Истине и Његовог богочовечанског подвига cпаceњa, и Он нас учи свему Христовом.¹⁴⁴⁷ То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, сав Нови Завет назива Откривењем.

Разуме се, при томе дух људски није аутомат, није мртво оруђе којим Дух Свети рукује и дела, већ живи и добровољни сарадник Духу Светом. Под утицајем Духа Светог он се сав претвори у делатност, јер помоћу светих врлина претвара благодатне силе Духа Светога у своје: уноси их у све састојке бића свог, разлива их свуда по себи, и оне учествују у свима његовим мислима, и осећањима, и хтењима, и делима, и речима. Једном речју: у васцелом животу његовом. При томе, благодаћу Светога Духа човек чисти од греха, обнавља, освећује, преображава, усавршава све органе свога духа, органе сазнања и осећања: срце, ум, душу. вољу, те они могу, неометани тамом греха и неукочени парализом страсти, и сагледати сва божанска богатства која нам човекољубиви Господ Христос нуди и даје. Ту нам тајну открива многобрижни апостол молећи у Бога за хришћане чисто срце, срце очишћено, освећено и просвећено благодаћу Духа Светога: «и бистре очи срца вашега = πεφωπομένοvς οφθαλμούς της καρδίας ύμwν (= просветљене, просвећене очи срца вашега), да бисте могли видети каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове».¹⁴⁴⁸

«Очи срца»? – То је вера. Јер вера постаје вид душе наше, вид који види «Невидљивог» и «невидљиво»:¹⁴⁴⁹ види невидљивог Бога у видљивом човеку Исусу, види Његове безбројне «невидљиве» благодатне силе, које Црквом изграђују спасење људи, света, твари: спасење и моје, и твоје, и свих грешника, и свих праведника. Зато ми, и кроз овај земаљски свет и кроз све светове уопште «вером ходимо, а не гледањем»,¹⁴⁵⁰ вером, која је вид наше душе облагодаћене и освећене и преображене. У нac хришћана вера – то је једно бесмртно и свевидеће око душе наше облагодаћене, а љубав – друго, а молитва – треће, а нада – четврто, а пост – пето, а смерност – шесто, а кротост – седмо, а трпљење – осмо, а свето Причешће – девето, а свето покајање– десето, и тако редом: све свете тајне и све свете врлине – безброј очију наших, и то очију – свевидећих, боговидећих, небовидећих, истиновидећих. И ове свете очи наше виде – «каква је нада звања» Христова, нада наша: усиновљење Богу кроз Господа Христа и наслеђе Царства небеског, живот вечни у блаженству вечном Тросунчаног Бога и Господа. И још ове свете очи наше виде – «какво је богатство славе наследства Христова», наследства нашег у Христу: божански живот вечни и слава вечна кроз све саме Истине Вечне, Правде Вечне, Љубави Вечне, Радости Вечне, Блаженства Вечног. И још наше свете очи виде – «каква је неизмерна величина моћи Христове на нама који верујемо по чињењу превелике силе Његове»: Сила Његова божанска вером нашом побеђује све грехе у нама, све смрти, све паклове, и дарује нам спасење, освећење, облагодаћење, обожење, охристовљење, отројичење, рај, рај, сверај …

Од нас је вера, од Господа је сила вере. Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у 6eсмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима Царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срца верујућег. Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Исповедника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: сви надчовечански подвизи еванђелски светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње н страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих добровољних самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратникa, покајаних пијаница, покајаних очајника.

Све то показује да вера наша, вера свију нас, и највећих н најмањих, и најученијих и најпростијих, и царева и просјака, и мудраца и чобана, бива «по чињењу превелике силе» Божје, по дејству и деловању те силе у душама нашим, у савестима нашим, у световима нашим. Она чини те се у нама све земљотресно испретура, али и свемудро неимарски изгради у нове светове, божанске и вечне. И ми још овде на земљи почињемо да живимо вечним животом, земља се под нашим ногамa претвара у непролазно небо, и где стане вера наша, ту је већ Господ наш, и у Њему рај наш, радост наша, вечност наша. Да, да: вера је наша –«у сили Божјој», «у показивању Духа и силе».¹⁴⁵¹

Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца – у једно срце.¹⁴⁵² Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старање ο животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. Α то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање.¹⁴⁵³ Старањем за њих одржава се «јединство Духа у свези мира».¹⁴⁵⁴ То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. Α најпре од наше еванђелске љубави.¹⁴⁵⁵ Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и «свеза мира»,¹⁴⁵⁶ миром повезује све људе у Богу. Α тај мир је «мир Божји», и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте «свеза савршенства»¹⁴⁵⁷ која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно тело – тело Цркве.¹⁴⁵⁸ Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве.¹⁴⁵⁹

Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спашавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. Α то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и њихових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум.¹⁴⁶⁰ Зато, старати се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух човеков у човеку? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је човеков разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух човеков Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством – свјетлејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе – свето и божанско и блажено јединство духа човекова. Α изван Свете Тројице – Божанске Јединице, човек је сав расут, разбијен, разатомљен, измолекулен, дезинтегриран, и никако да се сабере; а у сваком делићу његове грехом разбијене и разједињене душе – по безброј мука. Онда је човек увек и само – легион. Такав човек, како му је име? Авај – легион. Α ми знамо, из Божје књиге знамо: само крај ногу Исусових човек се може исцелити од легиона што је у њему, од легионизираности своје душе што је у њему од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу човековом име – легион.

Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по на чину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног; духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи κ себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.¹⁴⁶¹

Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, – и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.¹⁴⁶² Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом.¹⁴⁶³ Бесмртна је апостолска благовест: Једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.¹⁴⁶⁴ Све ради, све сарађује, све води отројичењу кроз светотајинско и световрлинско обогочовечење и одуховљење.

Драгоцена је по наше спасење благовест и заповест христоносног апостола: «Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења – (= искупљења, откупа)».¹⁴⁶⁵ – Чиме људи ожалошћавају Светог Духа Божјег? Чинећи оно што је нечисто, несвето, рђаво, демонско. Речју: својим гресима = својим злом. Хришћани су у светој тајни крштења «запечаћени» Духом Светим. «Запечаћени» Духом Светим, да ништа од духа несветог не би улазило у њих. Печат Светога Духа је на њиховој души, на њиховом срцу, на њиховим чулима, као знак спасења и искупљења. Тај печат треба да стоји на души свакога хришћанина све до Страшнога суда, до тог дана коначног искупљења. Α дотле – чувати га, ограђивати га божанским силама светих врлина, да га греси и страсти не би разломили, или окрњили, или покварили.¹⁴⁶⁶

Свети апостол проширује своју благовест заповешћу: «Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас, са сваком злоћом».¹⁴⁶⁷ – Ето, свети апостол нам наброја грехе помоћу којих хришћани ожалошћују Светог Духа Божјег. Сваки од њих је рушилачка сила, и изазива у души неред, лом, хаос, читаво лудило. Јер шта је гњев, шта љутина, ако не привремено лудило душе? Α остану ли у души као трајна расположења, постану ли страст душе, онда је то стални бес душе, стално лудило срца. Сва ова побројана зла и јесу преварљиве жеље у којима се распада стари човек.¹⁴⁶⁸ Њима нема места у хришћаниновој души, ако се он искрено држи Цркве, – њенога духа, њене љубави, њенога живота. «Нека је далеко од вас» – свака злоћа, јер злоћа и јесте тиме злоћа што ратује са Богом Духом Светим, том свепуноћом сваког божанског добра. Α ништа жалосније и луђе од човека који ратује са Богом. Зато свако људско зло, које је увек посредно и непосредно пород злоће, ожалошћује Духа Светога. Свако пак људско добро радује Га. Живот правих хришћана и није друго до «правда и мир и радост у Духу Светом».¹⁴⁶⁹

Свеспасоносна је еванђелска заповест: «Испуњавајте се Духом».¹⁴⁷⁰ Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање.¹⁴⁷¹ Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, «залог Духа» даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим.¹⁴⁷² Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер «Бог Духа не даје на меру».¹⁴⁷³ Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: «Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама».¹⁴⁷⁴ Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? – Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њoj као душа њена – душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским.¹⁴⁷⁵ Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Човекољубиви Спас благовести Својим светим ученицима: «Дух Свети у вама обитава – μένει – и у вама ће бити».¹⁴⁷⁶ Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа.¹⁴⁷⁷ И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту «све чини – πάντα ενεογεΐ’. Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи.¹⁴⁷⁸

Златоусти Духоносац благовести: Апостол вели: «Испуњавајте се Духом». Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутина, када блуд, када нечистоту, када грамжљивост отерамо из своје душе; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијањa; када себе начинимо достојнима, – шта ће онда cпpечити Духа Светога да нам приступи и долази? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. Α када унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина нећe бити тешка, него лака и природна.¹⁴⁷⁹

Пошто је живот хришћана у ствари живот у Духу Светом, јер «ко нема Духа Христова, тај није Његов»,¹⁴⁸⁰ то сав живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које преводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другога молитвом: «говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу».¹⁴⁸¹ Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања; и сва збивања у себи и у свету око себе он пропpaћa молитвом јep он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања излазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу «свагда за све»:¹⁴⁸² захваљују Му што је створио овако чудесан свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му «свагда» што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога; захваљују Му «свагда» што је овај видљиви свет као храм, и људи у њему као свештенослужитељи;¹⁴⁸³ захваљују Му «свагда» што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му «свагда» нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује преко светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању – «свагда за све», «свагда за све», «свагда за све». Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља – Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лику Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста – «што око људско не виде», то нам је Бог дао у чудесном Господу Христу.¹⁴⁸⁴ Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста – «што ухо људско не чу», то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу.¹⁴⁸⁵ Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста – «што у срце човеку не дође», то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу.¹⁴⁸⁶ Но хришћани су нарочито тиме хришћани што захваљују «свагда» и за сваку муку, и за сваку невољу и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења. Α њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда нам је – добро дошла свака мука, свака невоља јер, нам је крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна.¹⁴⁸⁷ Хришћанима је добро дошла и свака смрт, коју они доживљују Господа Христа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће своје ради. Притом «захваљујући свагда» Господу свечудесном што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег – смрт претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу – спасава од смрти!

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: «захваљујући свагда за све».¹⁴⁸⁸ Шта – зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватио разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим ο невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, – несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше… Да, када нас постижу болести, несреће, беде, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захвалити. Јер нас он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.¹⁴⁸⁹

Против хришћана ђаволи ратују сваковрсним гресима, страстима, пороцима. Но Црква наоружава хришћане свеоружјем Божјим, н они њиме увек односе победу над сваким ђаволом и над свима ђаволима, само ако то свеоружје ревносно и мудро употребљавају. У томе им је главни војсковођа и врховна сила Дух Свети. Отуда и света ратна заповест хришћанима: «Узмите и мач Духа, који је реч Божја».¹⁴⁹⁰ – Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Α шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког духа зла. «Реч је твоја истина»,¹⁴⁹¹ вели Спас Сво ме небеском Оцу. Зато је свака реч Божја – мач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: «Речи које вам говорим дух су и живот су».¹⁴⁹² Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. «Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца».¹⁴⁹³ То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. Α христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу – «из уста његових излажаше мач оштар с обе стране».¹⁴⁹⁴ Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихириста «Господ убити дахом уста својих».¹⁴⁹⁵

Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући свој мач, и притом још заклоњена од распаљених стрела, маже са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змaja и одсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. – «Који је реч Божја». Речју Божјом апостол овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда. чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола – ту лукаву змију.¹⁴⁹⁶

Мачем Духа апостол назива делатност Духа –την τοΰ Πνεύματος Ηνεμуείαv, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи од њега.¹⁴⁹⁷

Свеоружје Божје хришћанин ћe богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражио: сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете.¹⁴⁹⁸ У духовном рату борбени и победнички дух се одржава – непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва – хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе па молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве «за све свете», тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници. Је ли човек хришћанин, сваки је ђаво стално у рату са њим; сваки изводи сву силу своју против њега: демон гњева – гњев, демон блуда – блуд, демон гордости – гордост, демон пакости – пакост. демон зависти – завист, демон очаја – очајање; и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима – ни броја се не зна.

Но ма колико их било, увек је наше «свеоружје Божје» јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих благодатних врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог огња oни ce дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на хришћанина из спољњег света, или чак продрли у њега, и укопали се, и ушанчили се у његовој души, и настанили се, и претворили срце његово у дом свој, ипак нема места страху: треба само извести против њих молитву и пост, а у резерви држати љубав, милосрђе, кротост, смиреност, веру, истину, правду, трпљење, – и ступити у борбу, и ратовати истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ће несумњиво победити све духове зла, и оне у себи и оне око себе. Јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: «Овај се род изгони само молитвом и постом»:¹⁴⁹⁹ тојест род свих нечистих духова, и оних најгорих и оних најопаснијих.¹⁵⁰⁰ Молитва и пост су божански свелек од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, хришћанин постаје непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и ђаволи сачињавају један «род». Α свемилостиви Господ је зато дошао у наш свет, поставши Богочовек, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек. од ђавола.

Та свепобедна молитва је увек «у Духу Светом»:¹⁵⁰¹ Он јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај, и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стога се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи.¹⁵⁰² Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу ο молитви и посту изрекао и благовест ο вери објавивши: «Све што узиштете у молитви верујући, добићете».¹⁵⁰³

Христовом човеку, све што му се догађа, служи на спасење. Нико се сам не спасава. Сваки се спасава помоћу ближњих, – то је учење светих Отаца. Спасење се никада не даје човеку без помоћи ближњих. То је прва половина благовести спасења. Али, то није све, и није довољно. То је одавде, са земље, помоћ људска. Потребна је још помоћ одозго, с неба, помоћ Духа Светога, помоћ Тројичног Божанства.¹⁵⁰⁴ Јер душа људска је тако огромна и толико важна, да у њеном спасењу учествује и небо и земља, и људи и Анђели. и сва Пресвета Тројица.

Ради Богочовека Господа Христа и у оквиру Богочовечанског домостроја cпасењa људи се спасавају у Богочовечанском телу Христове Цркве служећи Трисветом Богу Духом Светим.¹⁵⁰⁵ Α Духом Светим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповестима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може ни познати ни признати Христа за Бога и Спаситеља, а камоли живети у Њему као Богу и Спаситељу.¹⁵⁰⁶ Но Дух Свети нас спасава Спаситељем Христом Исусом и Његовим Богочовечанским домостројем спасења = Црквом. Стога се ми «и хвалимо Христом Исусом»:¹⁵⁰⁷ јер нам је од Њега и због Њега – све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском.¹⁵⁰⁸ Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која од искони муче дух људски.

У Богочовечанском телу Христовом – Црква, па стога и у хришћана, све је богочовечанско, ништа чисто човечанско, јер је све човечанско нераздељиво сједињено са Божанским. То нарочито важи за љубав хришћанску. Она је од Духа Светог, и сва у Духу Светом, и то због Господа Христа и ради Господа Христа. Ми дајемо срце, а љубав нам даје Дух Свети. «Љубав Божја» се излива «у срца наша Духом Светим који је дат нама»,¹⁵⁰⁹ дат кроз свете тајне и свете врлине. Зато је љубав хришћанска јединствена по свему у нашем човечанском свету: сва је света, сва бестрасна, сва бесмртна, сва богочовечанска.¹⁵¹⁰ Будући таква – «она је изнад сваке друге љубави; као нека царица влада над својима; њу ништа земаљско не рађа: ни навика, ни доброчинство, ни природа, ни време, већ она силази одозго, с неба. И што те чуди, ако јој за постојање није потребно доброчинство, и што она и у злопаћењима не пропада? Љубав духовна се ничим не затире, јер је такав њен састав. Ни време, ни дуг живот, ни злопаћење, ни непријатности, ни гњев, ни увреда, нити ишта друго продире у ту љубав, нити је шта може уништити».¹⁵¹¹

Еванђеље Христово као књига не би могло извршити спасење света, те се стога не би ни могло ни смело називати Еванђељем = Благовешћу. Оно је благовест само Богочовеком Христом, Спаситељем света, јер само Спаситељ спасава својом Богочовечанском Личношћу и Својом божанском силом. И оно је Благовест само уколико свака реч његова садржи у себи од Спасове Богочовечанске спасилачке силе. Али, никаква реч људска не може сместити и изразити Богочовека Господа Христа са Његовим безбројним божанским савршенствима и бескрајностима. Зато је сву истину ο томе казао први свети Богослов – Еванђелист Јован, када је своје чудесно и по богонадахнутости ненадмашно Еванђеље ο Господу Христу завршио речима: Α има и много друго што учини Исус, што када би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге.¹⁵¹²

Шта је Еванђеље Христово? – Сам Богочовек Христос са васцелим богочовечанским подвигом спасења. Проповедало речима, оно спасава само када су те речи испуњене и праћене богочовечанском силом Христовом која и извршује спасење у онима који верују. Α када су те речи лишене те богочовечанске силе онда оне не спасавају. Зато Еванђеље није у надговорљивим речима мудрости људске, нeгo у јављању силе Божије.¹⁵¹³ Па и то није све, јер је за спасење духа људског од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег, неопходан Дух Свети: да се сав сједини са духом човечијим. Јер само Свесвети Дух светошћу Својом освећује човека, потискујући из њега све што је несвето, нечисто, прљаво, рђаво, грешно, зло, демонско, и освећујући сву душу његову, сво срце, сву савест, сву вољу, све тело. Ништа човечије није туђе Духу Светом сем греха. Јер је човек и саздан духоликим, да би био обиталиште Духа Светог. И он то постаје вером у Господа Христа, због које му Спас и даје Духа Свог Светог, са свима Његовим свесветим и свеосвећујућим силама, које и спасавају од сваког греха и од свега греховног. Својим Еванђељем чудесни Господ то и жели: да нам због вере наше да и божанске силе Духа Светог, које и изграђују у нама ново биће, подобно Господу Христу и Духу Светом својом чистотом, светошћу и праведношћу. Као што смо грехом постали туђи Богу, тако спасењем постајемо своји Њему. Као што нам је због греховности наше све Божје постало туђе, а и ми, Богу, тако нам је кроз очовечење Господа Христа све Божје постало наше: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни живот, и Вечно блаженство. Зато и Еванђеље, које је у свему и по свему Богочовеково, постаје наше кроз Његово човекољубље и кроз наше христољубље. Отуда свети христоносни апостол Павле и благовести Солуњанима: «Еванђеље наше не би κ вама само у речи, него и у сили и у Духу Светом».¹⁵¹⁴

Богочовек је савршени образац човека у коме је савршено остварено божанско добро на човечански начин, и тиме људима дат савршени образац светог човека, узор савршене светости. И Он нас свим бићем Својим, и свом науком Својом, и свим животом Својим, и крстом Својим, и васкрсењем Својим, и вазнесењем Својим позива тој светости. И хришћани, ако су заиста Христови, дужни су живети по Христу, и бити свети у свему живљењу; јер је свима заповеђено од Бога: «Будите свети, јер сам ја свет».¹⁵¹⁵ За свети живот нама се дарују божанска блага, каква окο људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути.¹⁵¹⁶ И више од тога: нама се дарује свесладчајши Господ Исус – Једини истинити Бог, и са Њиме све што Он као Бог има, а што ми људи не можемо ни наслутити, а камоли замислити. Доказ томе – васцело Еванђеље Његово и Црква Његова.

Који то одбацује, не одбацује човека него Бога: јер је Он као Једини истинити Бог и .могао то дати људима. Само Он – Богочовек; а никада човек, никакав човек, па ма ко он био, и ма где, и ма кад. Сведоци су тога – Солунски хришћани, јер је Он и њима «дао Светог Духа Свог»¹⁵¹⁷ кроз свето крштење најпре, а затим Га стално даје кроз остале свете тајне и свете врлине.¹⁵¹⁸

Хришћанин се постаје, и хришћанин ce остаје, када се дух човеков испуни Духом Светим кроз свету тајну крштења, па потом и надаље допуњује себе Духом Светим кроз остале свете тајне и свете врлине. Ту све зависи од човекове ревности. Дух Свети се усељује у душу човекову кроз свете дарове: они су као огањ, који се запаљује вером, а распаљује и одржава неугасив кроз остале свете врлине и свете тајне. Када се света божанска љубав Духом Светим излије у срце човеку,¹⁵¹⁹ она се разгорева и распламћује помоћу молитве, смирености, кротости, и осталих светих врлина; помоћу светог Причешћа, свете исповести, и осталих светих тајни. Такође се и вера разгорева помоћу светих тајни и светих врлина; и смиреност, и кротост, и молитва, и трпљење, и свака еванђелска врлина уопште. Све су оне као огањ, свети огањ: горе у души, загревају је, обасјавају је, просветљују је, просвећују је. Жижак душе непрестано гори, ако му се стално долива уље светих врлина еванђелских и светих тајни. Без тог уља жижак се гаси, као у лудих девојака,¹⁵²⁰ и душа луди у тами греха и непокајања.

Када се у души хришћаниновој погасе огњеви дарова Духа Светога, човек остане при своме обезбоженом духу који луди у свом беспомоћном самољубљу и саможивости и самодовољности. Као што се тело човеково одржава у животу уносећи у себе храну из спољњег вештаственог света, тако се и дух човеков одржава у животу узимајући у себе храну из спољњег духовног света, најпре – храну Духа Светога. Α та храна јесу дарови Светога Духа: Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Љубав, Мудрост, Добро, Вечни Живот. Кроз све то дух човеков се разгорева у неугасиви огањ Вечне Истине и Правде и Мудрости и Вечнога Живота. Α када дух човеков љубављу својом према лажи, неправди, греху, злу, потисне и протера из себе Вечну Истину Божју и Правду и Мудрост и Добро, онда лаж и неправда и грех и зло погасе у њему све светиљке, навуку безбројне духовне смрти, које испуне дух његов неизбројним тминама и помрачинама.

Све што је у човеку од Светога Духа, гаси се нечистим животом: гаси самољубљем, гаси себичношћу, гаси мржњом, пакошћу, злобом, похотом, среброљубљем, гордошћу, лењошћу, и сваким другим грехом. Лењошћу и грехољубивим животом гасећи у себи веру, и љубав, и правду, и истину, и доброту, и смиреност, и молитву, ми у ствари гасимо дарове Духа Светога, а тиме самог Духа Светог. Отуда Еванђелска заповест: «Духа не гасите»,¹⁵²¹ – јер гасећи Њега, ви гасите једину истиниту Светлост свога духа, једину истиниту Правду, и Истину, и Љубав, и Мудрост, и Вечни Живот. И онда? – Онда тело човеково постаје лудница за обезбожени и обездуховљени дух његов: и дух себе гризе и једе, и уподобљава се ђаволу, који у својој потпуној откинутости од Бога, и у себезатворености, и самодовољности, проводи страшни живот свој, који није други до пакао, вечити пакао. Јер, шта је пакао? Пакао је свесно и добровољно живљење без Бога и против Бога, без Истине Божје и против Истине Божје, без Правде Божје и против Правде Божје, без Мудрости Божје и против Мудрости Божје, без Љубави Божје и против Љубави Божје. Α шта је рај за дух човеков? Рај је: испунити себе Духом Светим, испунити себе васцелим Богом и Господом Исусом Христом, и живети стално, бесмртно и вечито – васцелом Божанском Истином, васцелом Божанском Правдом, васцелом Божанском Љубављу, васцелом Божанском Мудрошћу, васцелом Божанском Пуноћом.¹⁵²² Само тако, и једино тако дух људски достиже своје божанско савршенство, које и није друго до непрекидно и бесконачно и вечито живљење у свима богочовечанским савршенствима, живљење љубављу и благодаћу Јединог Човекољупца у свима световима – Господа нашег Исуса Христа, који свим блаженствима испуњује сваку христољубиву душу, живећи у њој свима Својим чудесним савршенствима кроза све бесконачне векове векова.

Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. Α како оно постаје наше, моје, твоје? – «Светошћу Духа и вером истине – ( = кроз освећење Духом, у светости Духа и у вери истине).¹⁵²³ Освећење нам се даје благодаћу Духа Светога кроз свете тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, грexом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла – ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост.¹⁵²⁴ Јавивши се као Спаситељ рода људског, Господ Христос нам је постао «од Бога освећење».¹⁵²⁵ Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу.¹⁵²⁶

У богочовечанском подвигу спасења: освећење је од Духа Светога, а вера од нас. И то: «вера истине», истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та «вера Истине» је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина – Свеистина једини даје роду људском веру Истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере – лаж је, грех је, смрт је.’¹⁵²⁷ Разуме се, вером се човек хришћанин освећује; и освећујући се, његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша – слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно – слободна, слободно – благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.

«Вера Истине» је од Господа Истине, и од .Духа Истине». Она је једносушна са «љубављу Истине».¹⁵²⁸ Шта је Еванђеље Господа Xpистa? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Једним Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против гpеxa што је у нама, против смрти што је у нама, против ђавола што се скрива у нама кроз грехе наше. Ако је човек грехољубљем заспао на смрт, Еванђељe га буди покајањем, запаљује му душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у њему све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи;¹⁵²⁹ и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ето га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих човека не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно сила Божја на спасење свакоме који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола.¹⁵³⁰ Еванђеље Спасово и јесте позив који Господ Бог упућује лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, светим тајнама и светим врлинама, које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме, који себи жели спасење.¹⁵³¹

У чему је слава човека? У спасењу од греха, јер је грех срам и стид човека; у спасењу од смрти, јер је смрт – срам и стид босмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво – стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха – светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека, у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у cпасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи.¹⁵³²

Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, од трпљења умилење, од умилења жалостивост, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу,¹⁵³³ јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. Α у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави.¹⁵³⁴

Због свега тога, свети апостол наређује Солунским хришћанима: «стојте чврсто и држите предања – τας παραδό6εις – којима се научисте или речју или посланицом нашом».¹⁵³⁵ – Шта су «предања наша»? Све оно што нам је Господ Христос сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим.¹⁵³⁶ «Предања наша», то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш, није од нас већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. Α настао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, свете тајне и свете врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, „предања наша“, то је нови благодатни живот у Духу Светом: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, вeћ све то може усвајати, примати, у своје претварати. Α све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светогa, даје и предаје. Τу се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. Α прима их, како? Вером која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.

Све што је светим апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање, свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли Предање Цркве – «више ништа не тражи»:¹⁵³⁷ јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету.

Светом Педесетницом, силаском Духа Светога у Богочовечанско тело Цркве, и остајањем заувек у њему, омогућена је, остварена је, дата је најсавршенија христодикеја. Тиме је по прв пут у историји рода људског дата и најсавршенија теодикеја, и најсавршенија антроподикеја, и у њима најсавршенија космодикеја. Све је то од почетка до краја у Богочовечанском домостроју спасења: и савршени Бог и савршени човек = Богочовек Господ Исус Христос. Α у Богочовеку и сама радионица спасења: Црква, тело Христово, тело свеблагодатно, свеживотворно, свемоћно, бесмртно, боговечно.

У Богочовеку = Цркви су све тајне свих светова: и тајна Бога, и тајна човека, и тајна целокупне творевине. Човек оправдан Богом, Бог оправдан човеком. И један и други оправдани Духом Светим: објашњени, облаговешћени; и Бог и човек изузетне благовести. Α свеблаговест – Богочовек – Црква: и у Њему и кроз Њега и ради Њега, дат нама, Дух Свети.¹⁵³⁸ Савршени човек, прави човек је Богочовек Христос. Стога је у Њему једина логична и стварна антроподикеја: јер у Њему је остварен и дат савршени човек, човек без греха, сав – Вечна Правда, сав – Вечна Љубав, сав – Вечни Живот.¹⁵³⁹ И тог савршеног човека ми, сутелесници Христови,¹⁵⁴⁰ доживљујемо као себе у Богочовечанском телу Цркве, растући Њиме кроз свете тајне и свете врлине.¹⁵⁴¹ Α све то бива у Духу Светом и Духом Светим, којим Црква живи и дела.¹⁵⁴²

Све то и јесте благовест духоносног и христоносног апостола: «Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу.¹⁵⁴³ Сав Богочавечански домострој спасења има своју христодикеју у Духу Светом, у васцелој Његовој божанској делатности у Цркви. Духом Светим оправдан је целокупни Богочовечански домострој cпасењa, дат и остварен и оствариван Богочовеком Христом.

Света Педесетница: у њој сва благовест ο Цркви. Духом Светим paђa се Црква = тело Христово на дан Свете Педесетнице, као што се тело Христово Цркве рађа на Божић од Духа Светог и Свете Дјеве Марије. Посреди је двоједна благовест ο Цркви као телу Христовом. Духом Светим силно је посведочено, и непрестано се посведочује, васкрсење Христово, а са њим и за њим и све Богочовеково пре Васкрсења и по Васкрсењу: сав Христос, сва Црква Његова.¹⁵⁴⁴ Духом Светим Богочовек казује Себе васцелог, изграђуje Богочовечанско тело Цркве Своје, и води кроза њ крвоток богочовечанских сила Својих. Живљењем Својим у Богочовечанском телу Цркве, Дух Свети посведочава божански свеистинито и свеубедљиво: да је Богочовек Својим Богочовечанским домостројем спасења оправдао Бога пред човеком и оправдао човека пред Богом.

Шта је највећа вредност – Свевредност; шта најдрагоценије благо – Свеблаго у нашем земаљском свету и у свима световима у којима се креће људска мисао и људско биће? Несумњиво Богочовек Господ Христос = Његово Богочовечанско тело: Црква. И у њој: све богочовечанске истине, све богочовечанске светиње, сви Богочовечански дарови, Богочовечанско Еванђеље, богочовечанска вера, богочовечанска љубав, све богочовечанске свете тајне, све богочовечанске свете врлине, свети богочовечански живот, света богочовечанска бесмртност, света богочовечанска вечност, света богочовечанска богочовечност. И кроза све то и у свему томе: Тросунчани Бог и Господ = Пресвета Тројица: Отац, Син и Дух Свети. То стећи, то имати, то сачувати, тиме живети, тиме бесмртовати, тиме вечновати – и сачињава многоструки подвиг човекова спасења, охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења.

Отуда благовест и заповест светог апостола Павла светом апостолу Тимотеју, и преко њега свима хришћанима: «Добри аманет – поверено благо = предање, сачувај Духом Светим који живи у нама».¹⁵⁴⁵

Шта је аманет, предано благо, предање, врховна Свевредност? Пре свега и изнад свега: сам Господ Христос – Богочовек и Спаситељ. И са Њим, и у Њему, и од Њега васцело Еванђеље Његово, препуно Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Живота, и свих богочовечанских вредности и богочовечанских вечних стварности. Једном речју: предање, врховна свевредност јесте Црква: Богочовечанско тело Христово, и Он – глава њена.

Аманет? = спасење људи, и богочовечанска средства спасења и обожења: благодат светих тајни и светих врлина, на челу са светом вером и светим крштењем.¹⁵⁴⁶ Α спасење, а oбoжeњe? Победа над смрћу и сваким грехом и сваким ђаволом, и бесмртно живљење васкрслим Господом у Богочовечанском телу Цркве Његове. Богочовечански аманет је бесмртан и вечан: прати сваког хришћанина у целокупном постојању његовом: од земаљског живота у времену, па кроз сву вечност.¹⁵⁴⁷

Духом Светим, који је Дух Богочовека Христа,¹⁵⁴⁸ чува се све што је Богочовеково, а најпре сам Богочовек, који је Црква. Α Дух Свети постаје наш, сједињује се са нашим духом преко светих тајни и светих врлина и васкрсава нас из свих смрти када ревнујемо у христочежњивом живљењу.

Свети Златоуст благовести: Шта је предање? Вера, проповед. И свети апостол чини све да би се то предање, то свескупоцено благо сачувало у целости, неизмењено и не упропашћено…¹⁵⁴⁹ «Добри аманет сачувај». Како? «Духом Светим који живи у нама». Људска душа и људска моћ нису у стању да сами по себи сачувају таква блага каква су нам поверена. Зашто? Зато што је око нас много разбојника, густа помрачина, ђаво стоји и плете замке, и ми не знамо у који ћe час, у које време он напасти на нас. Како можемо ми сачувати та блага? Духом Светим, тојест ако будемо имали у себи Духа Светога. Α Он ће бити присутан у нама, ако ми не одбацимо благодат Његову. Он је тврђава наша, Он – прибежиште. Ако Он живи у нама и сам нас чува, нашто онда поуке? На то, да Га задржавамо у себи, да Га чувамо, и не одгонимо од себе рђавим делима.¹⁵⁵⁰

Блажени Теофилакт богомудрује: «сачувај аманет Духом Светим» значи: сачувај оно што ти је заповеђено односно вере, и односно живота по вери. Како сачувати? Не људском силом, него Духом Светим који обитава у нама кроз крштење. Ако ми држимо Њега у себи и не одгонимо Га својим нехатом и рђавошћу, то ће и Он сачувати у нама све што имамо од Бога. Дакле: постарај се сачувати Духа Светога, и Он ћe сачувати у теби оно што ти је предано, у аманет остављено.¹⁵⁵¹

Грех је безумље душе, лудило душе; он својим саблажњивим жељама и заводљивим сластима залуди човека, и он хита из порока у порок, грешећи и небу и земљи, и себи и ближњима, и на тај начин убијајући и себе и ближње.¹⁵⁵² Α човек је створен боголиким, да би боголиком мудрошћу живео божански мудро и разумно. Но грех? Сваки грех је по природи ђаволик, и на сваком греху ђаво потајно одсликава себе, те тако сваки грех увек носи лик ђавола у себи. И грехољубив човек неминовно постаје убитачно ђаволик. Α сваки грех, обезумљујући боголики ум човеков, чини те човек и живи ђавољим животом, срљајући из греха у грех.

У грeховном безумљу свом човек измишља себи многобројне богове и постаје незнабожни многобожац, проглашавајући за богове: људе, животиње, стихије, демоне, страсти, сласти, идеје, науку, културу, цивилизацију…

Чим је у питању душа људска – пред нама се пружа безобални океан језиве и божанствене бесконачности. Α кад је у питању грех, ту се мајушно људско сазнање претвара у грч од несагледности и његове тајне и силе. Душа људска, самим својим постојањем, стално се прелива преко свих граница нашег видљивог света, и тоне у оностране бескрајности. Но исто тако и грех. И једно и друго као да нису од овога света већ од онога. И стварно тако и јесте: душа је од Бога, грех од ђавола. Када се душа преда Богу, и живи по његовим законима, онда се живог њен постепено претвара у рај. Α када се душа пода греху, њен се живот постепено претвара у пакао. То нам речито показују христоносни светитељи и непокајани грешници.

Грех је једина неприродност у природи и човека и космоса. Туђинац, странац, уљез, злочинац, мучитељ, убица, – ето, то је грех у свакоме од нас. Али, по разорности својој, грех је у суштини ђаво. По ненадмашној дефиницији ненадмашног благовесника, Светог Јована Златоуста: „Грех је ђаво“. Ето, у томе је сва тајна греха, и сва сила греха, и сав ужас греха, и сав пакао греха. Нема ђавола без греха, ни греха без ђавола. И у најмањем греху крије се ђаво. Свакако мали, али ипак ђаво. Α ђаво не зна за милост према човеку. Када гpex сазри, рађа смрт. Ето коначне страшилности греха: смрт. Искуство рода људског потврђује: грех и смрт су личне ђаволове силе. Помоћу њих ђаво држи грехољубиве људе у свом одвратном загрљају. Докле? Док се не покају.

У нашем земаљском свету огромна је „тајна безакоња“, тајна греха, тајна зла. Насупрот тајни добра, које усидрено у савести човека, увек је својим животним нервом везано за извор свакога добра – Бога. И то Бога и Господа Исуса Христа. Њиме се храни, одржава себе у животу и у својој бесмртности. Као Бог свакога добра Он је и дошао у наш земаљски свет да нам да лек за сваки грех, за свако зло, јер нема зла изван греха. Као Једини Човекољубац Он нам је дао не само лек већ свелек, који непогрешиво исцељује сваки грех у људској природи. Α тај свелек јесте покајање. Одбаци ли човек тај једини лек, једини свелек, људско се биће неминовно отискује у демонизам, у сатанизам, у само бесмртно царство зла: пакао.

Кроз грех човек се свађа са Богом, ратује са Њиме, непријатељује. Као главна ђавоља сила, грех не подноси ни Бога, нити ишта Божије. Зато, настани ли се у души човековој, он постепено убија у њој свако добро: најпре веру, па молитву, па љубав, па пост, па милостивост. Грехољубљем својим човек постепено врши самоубиство. Нема страшнијег убице од греха. Он је у ствари човеков свеубица. Зато је главна брига пробуђеног човека: убити грех у себи, и преко њега и самог ђавола, који нас и убија грехом. Но како убити грех, како убити ђавола? То може учинити само Богочовек. Господ Христос, који је ради тога и постао човек. И Он то чини нашом вером у Њега, нашом љубављу за Њега, нашим покајањем пред Њим, нашом молитвом к Њему. Животни пут човеков, још на земљи, протеже се од пакла до раја, од ђавола до Бога. У томе је човекова бесмртност и вечност. Непокајани грех још овде на земљи постаје за човека неподношљива мука: пакао, и његов безброј. Гњев – један пакао, гордост – други, завист – трећи, среброљубље, похота, злоба – пакао, пакао, пакао. Јер у сваком греху таји се по ђаво, и у њему по пакао. То увек бива када човековом душом овлада грех, ма који грех. Спасење душе од тих паклених мука је једно, само једно: вером и покајањем својим увести у душу своју чудесног и свемилостивог Господа Христа, који и разлије по души вечни рајски мир и бесмртну радост. Тако човек једино и нађе себе правог, себе боголиког, себе бесмртног, себе вечног.

Само Еванђеље Богочовека Христа зна у потпуности тајну греха, природу греха, и све што он крије у себи. Еванђелски Блудни син је савршени пример покајаног грешника. Кроз његову слободну вољу у његовом животу учествује и земља и небо, и ђаво и Бог, и рај и пакао. Грех постепено осиромаши човека од свега Божијег што је у њему; паралише у њему све што је божанско и богочежњиво, док га најзад не баци у смрдљиви загрљај ђаволу. И он тада чува свиње свога газде – ђавола. Α свиње су страсти, увек гладне и ненасите. И такав живот није ништа друго до лудило, вансебност, распамећеност. Јер у потресној причи Господ рече за Блуднога сина: „А кад дође к себи“. Како? Покајањем. Да, човек грехом лудује. Сваки грех, па и онај најмањи, увек је лудило душе, вансебност душе. Покајањем човек се опамећује, долази к себи. И дошавши к себи, одмах вапије ка Богу, трчи к Њему, виче ка небу: „Оче, сагреших небу и теби“. Α Отац небески? Увек безмерно човекољубив, угледавши сина где покајнички хита к Њему – сажали се, потрча, загрли га и целива. И нареди небеским слугама својим, светим Анђелима: Изнесите најлепшу. хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше и нађе се. И стадоше се веселити.¹⁵⁵³ Тако бива са сваким, и ради сваког, покајаног грешника: гозба на небу свечовекољубивог Господа Бога и свих светих Анђела с Њим. Покајање одводи покајаног грешника у загрљај Богу, и вечно царство љубави нашег Небеског Оца. Непокајани пак грех paђa у души човековој пакао, да га затим сурва у вечни ђаволов пакао.

И све то тако до Христа Спаса. Сагледајући све то, богомудри апостол као да чини исповест у име рода људског незнабожног и многобожног и изјављује: «И ми бесмо негда безумни – ανόητοι – и непокорни, и преварени, служећи различним жељама и сластима, живећи у злоћи и зависти, мрски будући и мрзећи један на другога».¹⁵⁵⁴

Са Господом и Богом Спаситељем нашим све се мења: по бескрајном човекољубљу Свом и неизмерној милости Својој Он нас спасе бањом препорода путем обновљења Духом Светим, кога обилно изли на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашег, да би, оправдани благодаћу Његовом, постали наследници живота вечнога.¹⁵⁵⁵

Богочовечански домострој спасења спасава нас благодаћу светих тајни и светих врлина, почев од свете тајне крштења, па кроз остале свете тајне, и почев од свете првоврлине – вере, па кроз остале свете врлине. Тако се врши васцели препород човекова бића, и потпуно обновљење људске личности. Дух Свети је срце сваке свете тајне и сваке свете врлине. Њиме се кроз Цркву у роду људском и остварује Богочовечански домострој спасења. Α Он се богато изли на Цркву, на Богочовечанско тело Христово, ради и због Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Дух Свети, и Његово свеобухватно перихорисно (περιχαρηόις) учешће у спасењу сваког члана Цркве, опосредовани су Господом Исусом Христом, Спаситељем нашим, и Његовим Богочовечанским домостројем спасења.¹⁵⁵⁶ Без тога – нема нам Духа Светога; без тога нема нам ни Свете Тројице, јер је учешће Свете Тројице у Богочовечанском домостроју спасења = у Цркви, опосредовано оваплоћеним Богом Логосом. Нема сумње, спасење наше бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом, – и то бива Спаситељем нашим Господом Христом, због Њега и ради Њега. Зато је Он – Свечовекољубиви – једино име и једино биће под небом којим се ми људи спасавамо од људождерске тројице: греха, смрти и ђавола, и стичемо живот Вечни кроз Истину Вечну која је Богочовек Господ Исус Христос.¹⁵⁵⁷ Свеистинита је светоотачка благовест: Господ Христос нам је посредник и виновник свих добара.¹⁵⁵⁸

Свети Златоуст благовести: Авај, ми смо тако дубоко били огрезли у злу, да нисмо били у стању очистити себе, већ нам је био потребан препород, тојест истински ново биће. Као што разваљени дом нико не подупире, већ га руши до темеља, и онда изнова зида и саграђује, тако је поступио и Спаситељ: није нас делимично исправио, него нас изнова пресаздао. То значе речи: «путем обновљења Духом Светим». Он нас је потпуно начинио новима. На који начин? Духом Светим.¹⁵⁵⁹

Богочовеком Господом Христом дат је роду људском најсавршенији и најчовекољубивији домострој спасења и обожења: Црква. Све човеково спасава се и обожује се, охристовљује се, обогочовечује се, отројичује се, усавршује се до «у човека савршена, у меру раста висине Христове»,¹⁵⁶⁰кроз блaгодатно – врлинско сједињење човека са Богом. У том Богочовечанском домостроју спасења = обожења учествује Богочовеком и због Богочовека сва Света Тројица. Учествује и дејствује кроз све божанствене силе, које су потребне људима за њихову побожност и вечни живот у обадва света.¹⁵⁶¹ Το Богочовек Господ Христос нарочито чини «раздељивањем Духа Светога по својој вољи».¹⁵⁶² Нема сумње, за нас земнородне најглавније биће у свима нашим световима јесте Богочовек Господ Христос; и преко Њега Света Тројица, која Црквом остварује сав Богочовечански домострој спасења. При томе, Црква нам се Њиме и ради њега даје на сву вечност.

Блажени Теодорит благовести: У Новом Завету чинио је чудеса не само Господ него су их чинили и божанствени ученици Његови, и наследници њихови. Нови Завет блиста и духовним даровима. Јер у Старом Завету једино су пророци имали духовне дарове, а сада се сви верници удостојавају ове благодати. То и значе речи: «раздељивањем Духа Светога по својој вољи».¹⁵⁶³

У Цркви кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо не само «сутелесници» Богочовека Господа Христа него и заједничари Духа Светога,¹⁵⁶⁴ и тиме «заједничари Божје природе – θείας κοινωνοί φύσεω» (учесници у Божјој природи): обожујемо се, обогочовечујемо се, одуховљујемо се, отројичујемо се. Јер, на крају свих крајева, у нашем Богочовечанском подвигу спасења све и сва припада Светој Тројици кроз Богочовека Христа у Духу Светом.

Због свега тога: велике муке заслужује непокајани грешник који упорним грехољубљем својим тако чудесног Спаситеља погази и Духа благодати наружи.¹⁵⁶⁵ Упорнo пак непокајано грехољубље у ствари је ђавољубље. Јер живећи у гресима, и љубећи грехе и сласти греховне, човек је у загрљају првобитног проналазача греха и зла – ђавола. Α његово је царство – царство греха, царство зла, царство ужаса – пакао, који почиње на земљи упорним и непокајаним грехољубљем човековим, и продужује се кроз сву ђавољу вечност. Α ђавоља вечност је у добровољном непрекидном богоборству и противљењу свему Божјем у световима видљивим и невидљивим.

Једна иста Истина важи и за Анђеле на небу и за л3уде на земљи, једна иста Правда, једна иста Љубав, једно исто Добро, један исти Бог и Господ, једно исто Еванђеље. То је небоземни закон. Ми га на земљи имамо од Богочовека Господа Христа и од Духа Светога; имамо и знамо. Од Господа Христа имамо, а од Духа Светога знамо. Нарочито: од Духа Светог у потпуности знамо, и силом Његовом извршујемо. То нам сведочи света Педесетница. Она објављује и остварује благовест: Духом Светим проповеда се Еванђеље.¹⁵⁶⁶ И Дух Свети даје нам силе да на земљи живимо небом, небеском Истином, и да са Анђелима будемо небоземна браћа у Богочовечанском телу Цркве Христове. Такво на.м сродство даје Богочовек Господ Христос: изједначује Анђеле с људима. У Цркви смо ми људи удостојени неисказане славе: «тајанствено представљамо херувиме», а херувими – небеске људе.¹⁵⁶⁷

Живећи небеском божанском Истином, ми чистимо душе своје од сваке нечистоте и прљавштине. Α нечистота и прљавштина су у нашим гресима и страстима. Само потпуно предавање Богочовечанској Истини – Господу Хриcту Kojи је Истина, и Духу Светом који је Дух Истине, и послушношћу њој, душе се наше очишћују и освећују.¹⁵⁶⁸ Свети Никодим Светогорац благовести: Хришћани, који предају себе у послушност Истини Еванђеља, треба да чувају себе чисте и неоскврњене од свих нечистих дела, и речи, и помисли уз помоћ Светога Духа.¹⁵⁶⁹

Свака света врлина је небеско око душе, којим човек гледа и види Истину свих светова, види – «οнο што се не види», «оно што је вечно».¹⁵⁷⁰ Јер Истина и јесте Богочовек: невидљиви Бог у видљивом човеку, који чини Себе видљивим кроз богочовечанска дела, речи, живот, врлине, чудеса. «Бог је љубав».¹⁵⁷¹ Као богочовечанска врлина, љубав низводи у душу Бога, те: Бог обитава у човеку, и човек у Богу.¹⁵⁷² Тако и кроз сваку свету врлину. Господ обитава у човеку, и човек у Господу. Јер је Господ благодатном силом Својом присутан у свакој еванђелској врлини, у свакој еванђелској заповести. При томе се увек одржава еванђелско начело богочовечанске сарадње: Богочовек сарађује човеку, а човек остаје самостална слободна личност, иако је свим бићем у Господу Христу, иако «обитава у Њему». Тако исто и Господ обитава у човеку, не губећи ништа од пуноће Своје Богочовечанске Личности. Но то живљење човека у Христу Богу и Христа Бога у човеку,¹⁵⁷³ та богочовечанска симбиоза бивa Духом Светим и у Духу Светом. Јер Дух Свети и даје човеку благодатне силе за тај богочовечански живот. Господ Христос је Духом Светим присутан у човеку кроз свете тајне и свете врлине. Стога свети Богослов благовести: По томе познајемо да Господ обитава у нама и ми у Њему, по Духу кога нам је дао.¹⁵⁷⁴ Α то значи: хришћанин никад није сам; он је увек обиталиште и радионица Трисветог Божанства. У томе је Богочовечански домострој спасења. Држање еванђелских заповести, еванђелских врлина утројичује човека, јер га ухристовљује и удуховљује. Немa сумње, сав хришћанинов живот јесте непрекидан недељиви подвиг охристовљења. одуховљења, обожења; једном речју: отројичења.

Свети Никодим Светогорац благовести: Божанство обитава у нама Духом Светим, тојест благодат Божанства и енергија (ενέρуεια = сила, дејство, делатност), сједињена вечито са Божанством, тојест са божанском природом, и никада се не одвајајући од ње. Божанством пак назива се од стране светих Отаца не само божанска природа него и нестворена енергија – άκτκтioτος έvέρуεια – и благодат божанске природе, која обожује и чини синовима Божјим оне који је примају.¹⁵⁷⁵

У нашем земаљском свету људи живе, у главноме, на два начина: живе или по човеку или по Богочовеку, тојест или по телесним, греховним жељама, или по Христу. Свети Никодим Светогорац богомудрује: Ко живи по човеку, тај нема Духа Христова. Онај пак који нема Духа Христова, тојест који не живи по Христу тај није Христов, као што вели свети апостол: Α ако ко нема Духа Христова, он није Његов.¹⁵⁷⁶

Сва историја рода људског сведочи: у свима човечанским световима Богочовек Господ Христос је једино непогрешиво мерило свега Божјег и човечјег. Α преко Њега и због Њега и сва Свега Тројица. Богочовек је провера свих људских бића и свих духовних бића. Ко то признаје, прима, верује, од Бога је; а ко то не признаје, не прима, не верује, од ђавола је, од Антихриста је.¹⁵⁷⁷ Тек од Богочовека Господа Христа ми људи знамо шта је Бог и ко је Бог, и шта је човек и ко је човек. Ту нам тајну открива и казује Богочовек Господ Христос Духом Својим Светим.

У ствари, од силаска Духа Светога на дан свете Педесетнице и Његове непрекидне животворне и црквотворне делатности у Богочовечанском телу Цркве кроза сво време и кроза сву вечност, људима је најочигледније показан Дух Божји, шта је и какав је. И на тај начин дата им могућност и мерило за правилно сналажење у свету духовног. Од свете Педесетнице ми знамо шта је Дух Божји. Знајући то, ми у исто време знамо и шта није Дух Божји: све што није као Он, што не личи на Њега већ има супротне особине, тај дух није од Бога. Јер Дух Божји, Дух Свети сав је у сведочењу да је Исус – Син Божји, Бог и Господ, Спаситељ света. Сва Његова спасоносна делатност у свету своди се на свеистинито сведочанство: Исус је Богочовек. Дух Свети то најубедљивије сведочи свима Својим пројавама, делима, чудесима, знамењима, благодатним силама. И то у Цркви преко духоносних људи. Нарочито преко светости њиховог живота.

Наш земаљски свет је обиталиште духова, разноврсних и многих. За хришћанско сазнање он је просто пребивалиште, кушалиште духова. И врло је тешко снаћи се. Јер разликовање духова у исто време је и дар Светога Духа и подвиг човеков. То је читава посебна наука. Дух Свети даје човеку дар – «да разликује духове».¹⁵⁷⁸ И то даје за веру и остале свете врлине, које сачињавају један недељив еванђелски подвиг. Тај подвиг је истовремено н дело благодати Божје и дело слободног труда човековог. Он дуго траје и постепено се усавршава. И само савршени подвижници имају дар за разликовање духова, за јасно знање и сагледање добра и зла у њиховој суштини и бескрајно сложеним пројавама. Зато духоносни апостол благовести: Савршених је тврда храна, који имају осећања – чула, чувства другим вежбањем обучена –уεуημναόμκνα (= извежбана) за разликовање добра и зла.¹⁵⁷⁹

То значи: способност за разликовање добра и зла, добрих и злих духова стиче се духовним вежбањем, духовном «гимнастиком», духовним подвигом. То је, пре свега, благодатно-врлинска пракса; њоме се постиже благодатна богочовечанска мудрост која једина и уме да се правилно снађе у човечанском свету духова, и да тачно разликује духове јесу ли од Бога или нису. Зато свети Богослов са много љубави и бриге саветује хришћанима: Љубљени, не верујте свакоме духу него кушајте духове –δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= пробајте духове) јесу ли од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше на свет.¹⁵⁸⁰ – Благодатно-врлинским подвизима извежбана чула, и она унутрашња и она спољашња, могу са сигурношћу одредити је ли неки дух од Бога или није. Τά αισθητήρια се вежбају помоћу свих благодатних еванђелских врлина, као што су: молитва, пост, смиреност, љубав и остале свете врлине. Неизвежбана, необлагодаћена, неоврлињена чула лако заведу и саблазне и упропасте лажни пророци и учитељи.

У ствари, сви се духови своде на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који верују, признају, исповедају да је Исус – оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не верују, не признају, не исповедају. Ђаволова философија је сва у овоме: не признати Бога у свету; не признавати Његово присуство у свету; не признавати Његово оваплоћење у свету; тврдити и проповедати: Нема Бога ни у свету ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у њему; човек је биће у коме нема ни Бога, нити ишта Божјег, бесмртног, вечног; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и скоро се ни по чему не разликује од животиња. Зато је и природно да живи као животиње, које су му једини законити претци и прапретци и природна сабраћа.

Таква је у ствари и философија Антихриста, који по сваку цену xoћe да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Свети Богослов јасно исказује ту истину. По овоме познајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. Α сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је Антихристов. за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету.¹⁵⁸¹ – «Сваки дух»: дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао. Свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, свака философија, свака култура, свака наука, која не признаје да је Исус – Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог, Богочовек, води порекло од Антихриста, антихристовска је. Α таквих је и личности, и учења, и идеја било од саме појаве Христове у свету. Зато свети Тајновидац н вели за Антихриста: «и сада је у свету». Исто тако, сваки човек, свака идеја у свету која одриче Цркву Христову – тело Xpистовo, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. У ствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. И човек је у овом свету да реши један проблем = свепроблем: да ли је за Христа или против Христа? И сваки човек, хтео или не, само тај проблем и решава. На крају свих крајева: он je или христољубац или христоборац; или христопоклоник или христохулитељ. Ова је истина нарочито јасна када човек погледа и себе сагледа са ивице гроба.

Тек од Богочовека и Богочовеком истински знамо шта је Бог шта човек; шта је свет шта надсвет; шта је истина шта лаж; шта је добро шта зло; шта је врлина шта грех; шта је живот шта смрт; шта је рај шта пакао; шта Бог шта ђаво. И то све знамо препорођујући се, освећујући се, охристовљујући се у Цркви Богочовековој Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Благовест је христољубљеног Благовесника: «Сваки који је рођен од Бога побеђује свет; и вера је наша победа која победи свет. Ко је који свет побеђује осим онога који верује да је Исус – Син Божји?»¹⁵⁸² – Свет као роб греха, смрти и ђавола, као «држава ђавола», као «држава смрти»,¹⁵⁸³ и јесте нешто противбожје, нешто што стално ратује против Бога. Нема сумње, савез греха ,смрти и ђавола је страшна сила. јача од свега људског: јача од сваког човека посебно, и од свих људи укупно. У нашем човечанском свету само се Богочовек Христос показао јачи од овог трајног савеза, јер је само Он разорио «државу смрти», сатро ђавола, уништио грех. Ту свепобедну богочовечанску силу Он и даје свакоме који верује у Њега као Бога и Спаситеља, те побеђује «државу смрти», греха и ђавола: свет. Тако је у ствари само хришћанин једини прави победник у свету. Јер побеђује највећег непријатеља рода људског, троглавог непријатеља: грех, смрт и ђавола. Без Господа Исуса и Његових следбеника овај свет би био и занавек остао – «држава смрти», у којој влада најљудождерскија диктатура греха, смрти и ђавола. Α овај свет то и јесте за све који ме верују у Христа, као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља рода људског. Свеистинита је благовест христољубљеног Благовесника: «Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и Духом, не само водом него водом и крвљу; и Дух је који сведочи, јер Дух је истина».¹⁵⁸⁴ Да, иако човек, Господ Исус посведочује водом, крвљу и Духом да је Син Божји. Уједно човек и Син Божји. Он је ујединио у Себи најглавније на небу са најглавнијим на земљи: Духа Истине са водом и крвљу. И тако је постао Спаситељ: небеским је осветио земаљско, Божјим – људско; и на тај начин спасао род људски од греха, смрти и ђавола. Вода је најраспрострањенија стихија у свету; осветивши њу, Спас је осветио најглавнију стихију тела људског; показавши њу непокварљивом, кад се освети Духом Светим у име Његово, показао је тиме да то важи и за тело људско. Крв је символ живота, и сама сила живота; сматра се да је у крви и сама душа. Поставши човек, то јест крв и тело, Спас је осветио ту главну стихију живота, учинио је крвљу Божјом, крвљу Господњом, нарочито у светој тајни Евхаристије, и тако показао да је и тело «за Господа»,¹⁵⁸⁵ за бесмртност за живот вечни. Α када се узнео са Својим светим васкрслим телом на небо да вечито буде с десне стране Оца славе, Он је то коначно посведочио и остварио. Све је то Господ Христос учинио Духом Својим, Духом Светим, Духом Истине. Њиме Он то непрестано посведочава у животу Цркве, јер је Дух Свети – душа Цркве.

Истина је над истинама: Дух Свети је носилац главног сведочанства ο Исусу као Сину Божјем и Спаситељем, јер Он непрестано, кроза све векове, спасава у Цркви све који верују у Господа Христа. Он, Дух Истине, открива нам, посведочава нам сву истину ο Исусу – Богочовеку и Спаситељу. Да је Дух Свети – Дух Истине, и caмa Истина, и сам Бог и Господ животворни, показује Својом осветитељском силом: освећује мртву стихију воде и чини је некварљивом; и у светој Евхаристији претвара вино у крв Господа Христа. Α камоли да неће, или не може, осветити човека – живу душу, боголико створење.

Ο Исусу = Истини сведочи сама Истина: Дух Свети. Јер су и Друго и Треће Лице Пресвете Тројице подједнако Истина, једна и иста вечна Истина, оличена у два вечна Лица Божанска. Та истина и чини истинитима сва сведочанства сведока Исусових на земљи, јер се она сва и састоје «у показивању Духа и силе – έν αποδείξει Πνεύματος και δvνάμεwς (= у обелодањивању Духа и силе»).¹⁵⁸⁶ Стога духоносни апостоли изјављују: Ми смо његови (тј. Исусови) сведоци и Дух Свети кога Бог даде онима који се Њему покоравају.¹⁵⁸⁷ «Сам Дух сведочи нашем духу».¹⁵⁸⁸

У Богочовечанском домостроју спасења све се своди на Пресвету Тројицу: Ода, Сина и Светога Духа. Богомудри апостол благовести: «Троје је што сведочи на небу: Отац, Логос и Свети Дух: и ови тројица су једно».¹⁵⁸⁹ – Ето васцеле истине ο Тројичном Божанству, иако разумски недокучиве, али емпириски дате. Божанска стварност је безгранично и дубља и шира и виша од свих људских способности мишљења, сазнања и осећања. То је и природно, кад је и сама вештаствена стварност овог земаљског, материјалног света несхватљиво шира и дубља и пространија од људског сазнања. Сам живот, иако најнепосреднија стварност коју ми жива људска бића доживљујемо, много је и шири и дубљи и виши од људске логике и разума, мада је то наша најнепосреднија и најстварнија стварност. Од огромног, свестварног океана живота тек нешто – нешто залази у људске сићушне капиларе сазнања. Α сам океан се прелива и разлива кроз ко зна какве бескрајности и бесконачности. Ово у највећој мери важи за живот и божанске стварности Пресветог Тројичног Божанства. Ο томе знамо колико нам је конкретно, емпирски дано. Α дано нам је врло много оваплоћењем Бога Логоса и непрекидним живљењем Духа Светога у Богочовечанском телу Цркве. Дано нам је од Тросунчаног Божанства све што треба ο Њему да знамо, и од Њега да имамо, како бисмо своје људско биће спасли гpexa, смрти и ђавола, и кроз свете тајне и свете врлине одвели га богочовечанском савршенству: охристовљењу, одуховљењу, обожењу; једном речју: отројичењу. Да је Бог Троличностно, триипостасно Биће, то је стварност коју људи непрестано доживљавају у Цркви, јер непрестано живе од Оца кроз Сина у Духу Светом. Та је истина свестрано у Богочовеку откривена, а у Цркви потпуно остварена. Ο томе сведочи сав благодатни, али увек стварни живот Цркве. И то сведочи материјалним, опипљивим, очигледним чињеницама, које су земаљски стварне и логички неоспориве. Ο њима благовести свети Благовесник: «И троје је што сведочи на земљи: дух и вода и крв; и троје је у једно».¹⁵⁹⁰ То је троје постало савршено једно најпре у Богочовеку: Бог, вечни Дух, постао је човек, сјединио се са телом и крвљу; и показао да је прави човек, савршен човек само у потпуном сједињењу са Богом. То је Господ Христос не само за Себе био, него ради васцелог рода људског: претворивши Себе у Цркву, Он је дао свима људима све потребне силе помоћу којих могу, ако хоће, да себе постепено преображавају у савршена људска бића живећи Богочовеком и у Богочовеку, нарочито у светој тајни Причешћа. Јер свето Причешће и није друго до света тајна у којој се Бог очигледно и стварно оваплоћује у човека. На тај начин човек добија најстварније и најубедљивије сведочанство: да је човек – прави човек једино кроз сједињење са Богом, кроз живљење у Богу, кроз стално оваплоћавање у себи светих, божанских, благодатних сила Божјих.

У Богочовечанском домостроју спасења све се обавља и збива Духом Светим: свака света тајна и свака врлина: сав Богочовечански живот у Богочовечанском телу Цркве. На првом месту молитва. Она је најдрагоценији подвиг и најмилија уметност христочежњиве душе. Као богочовечански уметник она мала у души живе иконе свих светих врлина еванђелских. Нема сумње, све свете врлине живе, расту, усавршавају се, бесмртују, вечнују молитвом. Зато је њој, за њено богочовечанско узрастање, увек потребан Дух Свети, Његове благодатне силе. Α оне се њој дају за веру.

Вера и молитва су једносушне врлине и нераздвојне: први знак богочовечанске вере јесте богочовечанска молитва.¹⁵⁹¹ Вера живи молитвом; молитва је бесмртно чедо вере. Човек се у Цркви изграђује богочовечанском вером у христоликог човека; вера молитвом пopaђa y човеку све богочовечанске силе спасења: свете врлине, од прве до последње. И христочежњив човек помоћу њих изграђује себе у биће вечно, биће богочовечно. Α свете врлине су све у светим тајнама, и рађају се од њих: од вере и крштења рађају се свете тајне и свете врлине. Α кроза све њих, и у свима њима: главни архитект, главни неимар нашег спасења = нашег обогочовечења = нашег отројичења јесте Утешитељ, Благи – Дух Свети.

У благодатно-врлинском подвигу изграђивања себе помоћу светих тајни и светих врлина јесте главни подвиг молитва. Њој нас учи сам Дух Свети; по речима светог апостола: Дух Свети помаже нам у нашим слабостима: јер не знамо за што ћемо се молити као што треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним.¹⁵⁹² Α Дух Свети обитава у нама и учи нас свему Богочовечанском и спасоносном, ако се подвизавамо у светим врлинама. Но Духа Светог немају они који живе «пο својим жељама и безбожностима»; Духа Светог губе они који не живе у светим тајнама и светим врлинама, који отпадају од вере богочовечанске.¹⁵⁹³ Отуда свима хришћанима благовест и заповест светог апостола: Α ви, љубљени, изграђујте себе својом свесветом вером, молећи се Богу Духом Светим.¹⁵⁹⁴

Изграђујући себе светим тајнама и светим врлинама, хришћанин гради у души својој бесмртни иконостас: свака света тајна – икона; свака света врлина – икона. Α кроза све њих, и у свима њима – наша бесмртност, наша богочовечност, наша христоблажена вечност. У њима пак и над њима Утешитељ Благи који по души нашој разлива непролазне радости над радостима и блаженства над блаженствима чудеснога Царства Тројичног Божанства. И наша свесрдна молитва усхићено муца: «Господе, научи нас заповестима Твојим, јер не знамо како треба да се молимо ако нас Ти не упутиш Духом Твојим Светим».¹⁵⁹⁵

Дух Свети се даје онима који Га ишту богочовечанском вером, молитвом, љубављу, смиреношћу, сваком богочовечанском врлином уопште. Сва историја Цркве сведочи: врлиновањем се стиче Дух Свети. Свака богочовечанска врлина богати душу човекову Духом Светим. Отуда стицање Духа Светога помоћу светих врлина је читава наука, животворно разрађена од светих Отаца, нарочито од Светог Серафима Саровског. Са врлинама увек иду, или испред њих или иза њих или упоредо с њима, и све свете тајне. Иштемо ли Духа Светог светим тајнама н светим врлинама, Он нам се у изобиљу и даје.¹⁵⁹⁶ Ту нема ни мере ни границе; логосне. богочовечанске бескрајности бићa људског су тако неисказано велике, да их скоро никада не можемо испунити благодаћу Духа Светога. Стога их стално треба искати. Отуда и благовест чудесног Благовесника: Бог не даје Духа на меру.¹⁵⁹⁷ Α Његова мера је безмерје. Јер душа људска, дух људски је увек гладан Духа Светога. У човечанском свету савршена пуноћа Духа Светога и Његове благодати је Богочовек Господ Христос, Његово Богочовечанско тело – Црква, и у њој свете тајне и свете врлине.¹⁵⁹⁸ Отуда: из бића духопримца и духоносца теку реке воде живе, то јест благодат Духа Светога и сви Његови безбројни дарови, потребни бићу људском за вечни живот у обадва света. Разуме се: Дух Свети се прима вером у Богочовека и ради вере у Богочовека = вером у Цркву и ради вере у Цркву.¹⁵⁹⁹

Сав врло сложени подвиг удуховљења и одуховљења, утројичења и отројичења даје се Богочовечанским домостројем спасења, извршеним Богочовечанском Личношћу и животом Господа Исуса на земљи, то јест Њиме као Црквом. Τу благовест, ту Свеблаговест објављује васкрсли Господ пре Свог вазнесења својим ученицима и наследницима, говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио. И, ево, ја сам с вамa у све дане, до свршетка века. Амин.¹⁶⁰⁰

Богочовек Господ Христос Собом, као Црквом, обухвата у једно тело, Богочовечанско тело, и небо и земљу; обухвата и све народе, спасавајући их Својим Еванђељем: првом светом тајном – крштењем и осталим светим тајнама, и првом светом врлином – вером и осталим светим врлинама. Α да се апостоли не би уплашили од тако огромног подвига, Он им објављује ову радосну благовест: «И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века». Свети Златоуст вели: Васкрсли Господ наређује својим ученицима да проповедају по целом свету Његово учење, које им је скраћено уручио са заповешћу ο крштењу. Али пошто им је заповедио огромно дело, Он им је, храбрећи срце њихово, рекао: «Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века». То је знак силе Његове и снисходљивости Његове. Он им објављује да ће бити не само са њима већ и са свима онима који после њих буду веровали. Апостоли нису могли остати «до свршетка», него Господ ово говори свима верницима као једном телу. Не говорите ми, вели Он, ο сметњама и тешкоћама: с вама сам ја, који све чиним лаким.¹⁶⁰¹

Својом заповешћу ο светој тајни крштења у име Оца и Сина и Светога Духа, човекољубиви Спас показује да је сва Света Тројица у Цркви, живи у њој, дела у њој: отројичује све њене чланове = спасава их, охристовљује их, одуховљује их. Крштење = отројичење, обогочовечење, обожење = спасење. Све силе Пресвете Тројице дају се крштењем: да се помоћу светих тајни и светих врлина добровољно разрађују и доживљују кроза све векове и кроза сву вечност.¹⁶⁰²

Богочовек се крштава у Јордану, и тиме Црква се крштава, и њој се даје сва богочовечанска сила свете тајне крштења.¹⁶⁰³ Богочовек = Црква: крштава Духом Светим и огњем – и тако спасава, јер у Његовом Духу и огњу спаљује све грехе, све смрти, све ђаволе.¹⁶⁰⁴

У Богочовечанском телу Цркве Христове: све је богочовечанско и све тројично, све увек од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако и велика тајна, света тајна опроштења грехова. Она је сва од Господа Христа и Светог Духа Његовог, којега Он и даје ради спасења света. Пре Педесетнице Господ даје својим ученицима тај залог: залог Духа Светога – отпуштати грехе. Грех је извор свакога зла у свету човечанском, зато њега опрашта и отпушта Дух Свети – сва Света Тројица. Α остале дарове Господ Христос такође даје својим ученицима и Цркви на дан Свете Педесетнице, непосредно шаљући Духа Светога васцелог. И против ове страшне, смртоносне и ођавољујуће силе греха Господ Христос даје самог Духа Светог – Бога, који је и једино јачи од овога свезла, и има силе да га спали, сажеже, уништи, обезбићи. И тиме пропути пут спасењу од греха, од зла, од смрти, од ђавола, и обожењу, и охристовљењу, и отројичењу. Зато васкрсли Спас, јављајући се по Васкрсењу ученицима својим, дуну на њих, и рече им: Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се.¹⁶⁰⁵ Свети Златоуст благовести: Овом приликом апостоли су примили извесну духовну власт и благодат, само не – васкрсавати мртве и чинити чудеса, него отпуштати грехе, пошто су дарови Духа различити. Стога је Господ Христос и додао: «којима отпустите, отпустиће им се». Α касније, након четрдесет дана, они су добили силу чудотворства. Зато им Господ и говори: «Примиће силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и тја до краја земље».¹⁶⁰⁶ Α они су постали сведоци помоћу чудеса. Ваистину је неисказана благодат Духа и разноврсни су дарови Његови. Дарове пак Духа даје Господ Христос, да би ти знао да је у Оца и Сина и Светога Духа један дар и једна власт. У самој ствари, оно што, наизглед, припада Оцу, то исто показује се да припада и Сину и Светоме Духу. Речено је: нико не долази к Сину, ако га не привуче Отац.¹⁶⁰⁷ Но то исто, очигледно припада и Сину: Ја сам, говори Господ Христос, пут: нико неће доћи к Оцу до кроза ме.¹⁶⁰⁸ Али, то исто се приписује и Духу: Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим.¹⁶⁰⁹ Управо тако и за апостоле се показује да су даровани Цркви или од Оца, или од Сина, или од Духа Светога. И раздељивање дарова, као што видимо, приписује се и Оцу, и Сину, и Светоме Духу.¹⁶¹⁰

Први животопис Духа Светога у роду људском дат је у Делима Апостолским. Дат у Богочовечанском телу Цркве Христове. Почиње у пуноћи својој на дан Свете Педесетнице; почиње, и од тада непрекидно траје, и трајаће кроз сва времена и кроза сву вечност. Сав богочовечански живот Цркве, у свима његовим небоземним сразмерама, води и руководи Дух Свети. У Еванђељу Господа Христа све се своди на? – «Обећање Очево».¹⁶¹¹ Α «обећање» је? – Силазак Духа Светога на Цркву, на Богочовечанско тело Христово: и сва Његова свечудесна делатност, почев од светог крштења па кроз све свете тајне и свете врлине: крштења = обожења, охристовљења, обогочовечења, отројичења, спасења.¹⁶¹² У крштењу Духом Светим човеку се као бесмртном боголиком бићу даје све потребно за вечни живот у земаљском и небеском свету: даје му се и вечни програм вечнога живота и све силе, потребне човеку за његово бескрајно богочовечанско усавршавање у времену и у вечности.¹⁶¹³ Дух Свети и јесте та свемоћна, свеубедљива, свеусавршавајућа и свепобедна сила Богочовека Христа, која сишавши у тело Цркве као душа, оживотворава богочовечанском вечношћу васцело тело Цркве.¹⁶¹⁴ Свети Златоуст благовести: Еванђеље нам казуjе шта је Господ Христос урадио и рекао, а Дела Апостолска – шта је Дух Свети рекао и урадио.¹⁶¹⁵

Спаситељево Еванђеље спасења Дух Свети остварује у свакоме члану Цркве кроз свете тајне и свете врлине. Делатност Духа Светог у телу Цркве је природни продужетак Богочовекове делатности. Јер, по речима Блаженог Теофилакта, Дух Свети, као једноприродан са Господом Христом, и дела и саприсуствује у телу Цркве.¹⁶¹⁶ Зато је делањe Духа Светог разнолико и многострано.¹⁶¹⁷ Духом Светим научисмо се савршеном богопознању, ради тога и би силазак Светога Духа.¹⁶¹⁸ Дух Свети «напуни сву кућу»,¹⁶¹⁹ по светим Оцима то значи: Дух Свети испуни васцело тело Цркве, би дат васцелом телу Цркве.¹⁶²⁰

Силазак Светога Духа «као дување силнога ветра» и у виду oгњениx језика¹⁶²¹ показује да је Дух Свети неухватљив и необухватљив: испуњује васцело биће човеково, и у истο време је сав у свему и сав изван свега. Њега нико не може ни распети, ни убити. Свети Златоуст благовести: Речи: «као дување силнога ветра» показују: да ништа неће бити у стању противити се апостолима, него да ће они развејати као прах своје противнике.¹⁶²²

У БогочовечанскомтелуЦрквеДухСветивршипомоћусветихтајниисветихврлина у сваком члану Цркве охристовљење, одуховљење, обогочовечење, обожење, отројичење = спасење по мери личне ревности;¹⁶²³ врши, и свакога води у сразмерно усавршавање, из силе у силу, из врлине у врлину: да достигне «у човек савршена, у меру раста висине Христове».¹⁶²⁴ Свети Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа апостоли су се изменили и уздигли се изнад свега телеснога, јер где се јавља Дух Свети, тамо се и блато претвара у злато.¹⁶²⁵ Опет Св. Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа на апостоле – апостоли су одједном постали други људи, стали су презирати богатство, постали су неосетљиви за славу, недоступни ни гњеву, ни пожуди, и обрели се изнад свега; стекли су велику једномисленост, и међу њима никада више није било, као што је то бивало раније, ни зависти, ни препирке око првенства, већ напротив, у њима се зацарила свака савршена врлина.¹⁶²⁶

То што се на дан Свете Педесетнице десило са апостолима, дешава се, у већој или мањој мери, са свима члановимa Цркве. Они се преображавају из силе у силу, из благодати у благодат, из врлине у врлину, јер је: «благодат и ο Педесетници и сада – једна и иста».¹⁶²⁷

Апостоли су, силаском Светога Духа на њих, постали први благодатни богољуди и потпуно схватили шта је Исус Христос, и стали Га неустрашиво проповедати целоме свету: као јединог Спаситеља рода људског под небом, као јединог Искупитеља, као јединог Победитеља смрти, као јединог Васкрситеља, као јединог Вазнеситеља, као јединог Обожитеља, као јединог Обогочовечитеља, као јединог Отројичитеља, као Јединог, ваистину Јединог Човекољупца. Њихова је бесмртна, и сведоказана, и свепоказана благовест и стварност: нема ни у једноме другоме, осим у Господу Исусу, спасења. Јер нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти.¹⁶²⁸ Све божанско, сво богочовечанско, све надприродно – са васкрслим Господом Христом постаје природно: и то – Црквом, Духом Светим, Тројицом Пресветом. Сво је небо на земљи – Црквом, и сва је земља на небу – Црквом. Сав је Бог на земљи – Црквом, и сав је човек на небу – Црквом. Бесмртна је истина за све светове: Црква је Емануил = с нама Бог, с нама Богочовек.¹⁶²⁹ Нова, Богочовечанска стварност Црквом је на земљи. Немогуће Црквом постаје могуће кроз чудесног Господа Исуса Христа Богочовека и Његовог Духа Светог «Све је могуће ономе који верује». У тој Богочовечанској истини, у тој Богочовечанској стварности је највећи и најсавршенији преврат и преображење рода људског на овој ођавољеној звезди Божјој. Нови живот, нове силе: Бог на земљи међу људима и са људима; Бог у човеку и у људима. То и јесте Богочовек Господ Христос, а то и Црква Његова Духом Светим. У Цркви: све Божије постаје човечије – Богочовеком, и Његовим богочовечанским светим тајнама и богочовечанским светим врлинама, које Он засађује и негује, води и руководи, и узраста Духом Својим Светим. Да, да да: све вечне истине извиру из једне Свеистине; и опет: све вечне истине увиру у једну Свеистину. Α та Свеистина јесте Пресвета Тројица: Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети.

Пуни Духа Светога, апостоли чине неисказана чудеса вером у Богочовека Господа Исуса: владају смрћу, васкрсавају мртве, непрекидно чудотворе, и сама Петрова сенка и Павлови убрушчићи исцељују болеснике.¹⁶³⁰ Таквим чудотворним силама они васкрсавају из мртвих све душе које они приводе вери у васкрслог Господа Исуса. Сви они воде небоземни богочовечански живот: у свему њиховом Бог је увек на првом месту, а човек на другом, увек на другом. И за служење око трпеза они постављају «људе пуне Духа Светога».¹⁶³¹ На Сабору у Јерусалиму објављено је, прописано је богочовечанско начело, богочовечанско мерило саборности Цркве: «Нађе за добро Дух Свети и ми».¹⁶³² Дух Свети и осаборњује срца свих верних у једно срце – саборно срце Цркве, и у једну душу – саборну душу Цркве.¹⁶³³ Дух Свети и владике поставља у Цркви Христовој да пасу Цркву Божију коју Господ Христос стече крвљу Својом.¹⁶³⁴ Нема сумње, у Делима Апостолским је очигледна ова божанска истина: свуда и у свему у Богочовечанском телу Цркве Христове влада богочовечански поредак, вођен и руковођен Духом Светим, Духом Богочовека Господа Исуса. Α то значи: све у Цркви бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Благовест светих Отаца ο Духу Светом у телу Цркве? Дух Свети преводи Еванђеље Спасово у свакодневни живот сваког члана Цркве по мери његове вере; оживотворава свете врлина еванђелске помоћу светих тајни; остварује богочовечански живот у душама верника. Једино Духом Светим сав Богочовек је оваплотљив у телу Цркве, и у свакој ћелији његовој. Он је тај који врши ухристовљење и охристовљење сваког члана Цркве, а тиме и отројичење и обожење; речју: васцело богочовечанско спасење, и у њему богочовечанско преображење, богочовечанско васкрсење, богочовечанско вазнесење = вечно у Христу живљење.

Свети Оци су Духоносци, и тиме Христоносци, и тиме Богоносци: сво апостолско богочовечанско Предање они поседују, чувају, продужују, предају. Α оно? Сам Богочовек Господ Христос, и сва богочовечански живот Његов, оствариван у сваком члану Цркве Духом Светим преко светих тајни и светих врлина. У томе православност, богочовечанска православност Свете Цркве Православне; у томе «православље светих Апостола», у томе «православље Свете Тројице».¹⁶³⁵

То све и јесте једна иста Благовест, једно исто Еванђеље, једна иста Истина, једна иста Правда, један исти Бог и Господ = све исто са Апостолима и од Апостола, исто Предање од врха до дна: исти Богочовек Господ Христос, исти живот у свима богочовечанским бескрајностима, иста љубав, иста вера, иста нада, исте свете тајне, исте свете врлинe, иста Света Тројица: и вечни живот од Ње,и у Њој.

Све Богочовеково Духом Светим постало је апостолски; све апостолско Духом Светим постало је светоотачко; све светоотачко Духом Светим постало је Црквино; и све Црквино Духом Светим, Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине, постаје наше, моје, твоје, сваког члана Цркве – по мери наше вере и ревности у вери.

У Цркви је вечна благовест и вечна стварност: «Исус Христос је исти јуче и данас и вавек».¹⁶³⁶ И у Њему и Њиме вечито исте све богочовечанске благодати Његове, сва Богочовечанска блага Његова, све богочовечанске стварности Његове, какве: око људско не виде, и ухо људско не чу, и срце људско не наслути.¹⁶³⁷

Отуда је и у свих светих Отаца: исти Богочовек – Господ Исус, иста богочовечанска Истина, иста Правда, иста Љубав, иста вера, исти Дух Свети, иста Света Тројица, иста Благовест, само доживљавани на свој лични начин. И све то органски сједињено у Богочовечанском телу Цркве Христове, сједињено и сједињавано Духом Светим: у једно срце – саборно срце Цркве, и у једну душу – саборну душу Цркве.¹⁶³⁸ Отуда: свети Апостоли. свети Оци – сваки је у свима, и сви у свакоме, и то Духом Светим. Њихово Свето Предање је богочовечански једно и богочовечански недељиво; и Дух Свети кроз све и кроз свакога благовести исту Истину Спасову. Сваки од њих приводи свима и сви свакоме. И то Духом Светим, који је богочовечанска обогочовечујућа и осаборљујућа сила. Молитвено општење са Светима сведочи и показује да Дух Свети живи и дела и ради једном и истом свеобухватном Истином – Богочовечанском Истином, једним и истим свеобухватним Животом – Богочовечанским Животом. Чудесни Спас: увек исти и увек један са свима Својим Богочовечанским стварностима, бесконачностима, бесмртностима. Τо сведоче сви Светитељи Божји, од првог до последњег.

То богонадахнуто сведочи неустрашиви исповедник Богочовекове Свеистине, Свети свештеномученик Иринеј Лионски.

Он благовести из срца Цркве: Сви који се боје Бога и верују у долазак Сина Божија, и кроз веру настањују у срцима својим Духа Божија, такви се с правом називају чисти, духовни, и живе за Бога, јер имају Духа Очева који човека очишћује и уздиже у живот Божји.¹⁶³⁹ Без Духа Божија ми се не можемо спасти. Зато нас Апостол саветује: вером и чистим животом држати у себи Духа Божија, да не бисмо, лишивши себе Светога Духа, изгубили Царство Небеско.¹⁶⁴⁰ Човек вером уводи у себе и прима Духа Светога, и доживљује изливање Духа Светога на себе.¹⁶⁴¹ Човек се спасава општећи са Светим Духом.¹⁶⁴² Човека вере Дух Свети обухвата изнутра и споља, свагда борави у њему и никада не оставља.¹⁶⁴³ Изнад свега је Бог Отац, и Он је глава Христу; кроза све је Логос Христос, и Он је глава Цркви, а у свима нама је Дух Свети, и Он је «вода жива», коју Господ доставља онима који правилно верују у Њега и љубе Га, и знају да је: «Један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама».¹⁶⁴⁴

Спасење наше је у нашој вери, вели Св. Иринеј. Примивши је од Цркве, ми је чувамо, и она свагда Духом Светим, као скупоцено благо у прекрасном сасуду, очувава своју свежину, и чини свежим сами сасуд (тј. човека) у коме се држи. Тај дар Божји поверен је Цркви; Духом Светим се оживотворујемо; ми Духом Светим општимо са Христом;¹⁶⁴⁵ Дух Свети је залог бесмртности, и лествица за узлажење к Богу. Јер у Цркви Бог је поставио апостоле, пророке, учитеље и сва остала средства делања Светога Духа,¹⁶⁴⁶ кога немају они који нису сагласни са Црквом, него лишавају себе живота рђавим учењем и рђавим живљењем. Јер где је Црква, тамо је и Дух Божји; и где је Дух Божји, тамо је и Црква (Ubi enim Ecclesia, ibi et Spiritus Dei; et ubi Spiritus Dei, ibi et Ecclesia) и свака благодат, а Дух је истина.¹⁶⁴⁷ У Цркви Божјој Дух Свети је тај који прожима све.¹⁶⁴⁸ Савршени су они у којима борави Дух Свети, и који чувају беспрекорнима и душе и тела своја, држећи веру у Бога и праведно се понашају према ближњем.¹⁶⁴⁹

Нема сумње, Богочовек Господ Христос је Алфа и Омега, Почетак и Свршетак у васцелом Богочовечанском домостроју спасења света. Па и сам Силазак Светога Духа на Богочовечанско тело Цркве условљен је оваплоћењем Бога Логоса. Због Богочовека, и ради Богочовека, Дух Свети силази у Богочовечанско тело Цркве, да би чланови Цркве могли Њиме остваривати, и остварити, спасење кроз обожење. То је Богочовечански услов силаска Светога Духа и Његове целокупне делатности у телу Цркве, увек сабесмртан Цркви и савечан. Ту истину сведочи нам богоносни и богоношени „Отац Православља“, Св. Атанасије Велики, ваистину «Тринаести Апостол» Цркве Христове, ваистину раван Апостолима у овоме као и у свему осталоме. Он богонадахнуто благовести:

«Логос постаде тело»,¹⁶⁵⁰ да би и тело било принесено за све, и ми, поставши заједничари Духа Његова, могли бити обожени, што ми не бисмо постигли на други начин да се Он није обукао у наше тварно тело. Јер на тај начин ми смо се већ стали називати људима Божјим и људима у Христу. Али као што ми, примивши Духа, не губимо своју сопствену суштину; тако и Господ, ради нас поставши човек и поневши на Себи тело, остаде и надаље Бог; јер Он не умањи Себе облачењем у тело, већ напротив Он и тело обожи и учини бесмртним.¹⁶⁵¹

Где је Господ Христос, ту је неминовно и Дух Свети. Α Господ Христос је свагда сав у телу Свом – Цркви. Стога је у Њој и сам Дух Свети. Α Његова је главна делатност и благовест: сведочити у свима световима ο Богочовеку Господу Христу и ο Његовом домостроју спасења. Сведочанства су Његова богочовечански истинита и стварна, и увек у категорији Богочовечности. Свети Атанасије сведочи апостолски непогрешиво: Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се у Њему и Њиме омивамо; и када Он прима Духа, ми кроз Њега постајемо духопримци.¹⁶⁵² Логос је давалац Духа Светога; а на Јордану освећује се тело Његово, пошто је Он постао човек. Освећење, извршено над Господом као над човеком, извршило се Њиме над свима људима. Логос даје Духа Светога достојнима.¹⁶⁵³ Нема сумње, Бог Логос је у Старом Завету, до Свог очовечења, давао светима Духа Светога; а поставши човек освећује све Духом Светим, и говори ученицима: Примите Духа Светога.¹⁶⁵⁴ Он и даје и прима Духа Светога: даје као Бог Логос, прима као човек.¹⁶⁵⁵

За нас људе све тајне и све благовести живота и света, Бога и човека, оличене су и дате и објашњене у небоземној Светајни – чудесном Богочовеку Господу Исусу. Па и тајна Духа Светога.¹⁶⁵⁶ Свети Атанасије благовести: Киме и преко кога треба да се даје Дух Свети, ако не преко Сина, по што је Он Дух Сина? Зар би ми могли икада примити Духа, да Логос није постао човек? Због Сина и Сином ми нисмо у телу него у Духу; јер Дух Божји живи у нама.¹⁶⁵⁷ Бића створена освећују се Духом преко заједничарења са Сином.¹⁶⁵⁸ Кроз охристовљење бива и одуховљење; све су врлине и све свете тајне органски повезане и једносушне.

Апостолска је благовест: Духом Светим ми обитавамо у Богу и Бог у нама.¹⁶⁵⁹ Да, по даној нам благодати Духа ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И пошто Дух који обитава у нама јесте Божији, то и ми, имајући у себи Духа, с правом се сматра да обитавамо у Богу и да Бог обитава у нама. Mеђутим, без Духа Светог ми смо туђи Богу и далеко од Њега. Кроз општење пак са Духом Светим, ми се сједињујемо са Божанством. Стога, бити нам у Оцу није наше негo налазећег се и обитавајућег у намa Духа Светог док Га чувамо у нама исповедањем вере. Α од Духа Светог отпада се због порока.¹⁶⁶⁰ Они који погрешно –– (рђаво, неправилно) расуђују ο Духу Светом, не расуђују правилно καλώς– (здраво, како треба) ни ο Сину. Α када би правилно – (православно, истинито) расуђивали о Логосу, онда би здраво – расуђивали и ο Духу, који од Оца исходи, и својствен је Сину, и од Сина се даје ученицима и свима који верују у Њега. Погрешно учећи ο Духу Светом, јеретици немају здраву веру ни у Оца. Јер који се противе Духу Светом, одричу и Сина;¹⁶⁶¹ а који год одриче Сина ни Оца нема (1 Јн. 2:23).¹⁶⁶²

На крају свих крајева, у Богочовечанском домостроју спасења све се своди на подвиг отројичења, јер се све збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је основна мисао – богомисао Светог Атанасија Великог: Духом Светим Отац кроз Сина приводи све савршенству и обновљењу.¹⁶⁶³ Апостолска је вера: света и блажена Тројица је нераздељива, и јесте једна Сама са Собом. Када се спомене Отац, Њему су сапостојећи Његов Логос (= Син),и у Сину Дух. И ако се спомене Син, онда у Сину је Отац, и Дух није ван Логоса. Јер једна се благодат испуњује од, Оца кроз Сина у Духу Светом. И једно Божанство: «Један Бог који је над свима, и кроза све, и у свима».¹⁶⁶⁴

Свети Атанасије благовести: Када се просвећујемо Духом, тада нас Христос просвећује Њиме. Јер је речено: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет.¹⁶⁶⁵ Једно је освећење: оно бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.¹⁶⁶⁶ Ми се постепено охристовљујемо – «док обличје Христово не постане у нама».¹⁶⁶⁷ Кроз свете тајне и свете врлине ми постајемо «заједничари Божје природе».¹⁶⁶⁸У ствари, сва твар постаје заједничар Бога Логоса у Духу Светом. И ради Духа Светога сви се ми називамо заједничари Божији – μκτοχοι τoϋ Οεοϋ.¹⁶⁶⁹ Господ Христос, Син Божји сједињује нас са Оцем Духом Светим који је у Њему.¹⁶⁷⁰ Они у којима обитава Дух Свети постижу обожење Духом Светим. И Дух Свети нас чини боговима – Оεοποιεϊ. Отац све твари и обнавља Логосом у Духу Светом. Логос у Духу Светом удостојава славе твар, обожујући је и усиновљујући приводи је Оцу.¹⁶⁷¹

Нема сумње, по апостолској благовести Светог Атанасија Великог, сав богочовечански живот чланова Цркве није ништа друго до троједан подвиг: охристовљења, обожења, отројичења кроз свете тајне и свете врлине, увек препуне Пресветом Тројицом, увек вођене и руковођене Оцем кроз Сина у Духу Светом. Својим отројиченим умом Свети Атанасије благовести: Света Тројица увек је слична Себи, нераздељива по природи, и једна је Њена делатност. Јер Отац све твори Логосом у Духу Светом. Тако се очувава јединство Свете Тројице. Тако се проповеда у Цркви: један Бог који је над свима, и кроза све, и у свима,¹⁶⁷² – над свима, као Отац, почетак и извор; кроза све – Логосом; а у свима – у Духу Светом. Блажени Павле, учећи ο јединству Свете Тројице, пише Коринћанима α духовним даровима, и све их возглављује –– Богом Оцем, говорећи: Дарови су различни, али је Дух један. И различне су службе, али је један Господ. И различне су силе, али је један Бог који чини све у свему.¹⁶⁷³ Јер оно што Дух Свакоме додељује, то се даје од Оца Логосом, јер све што припада Оцу припада и Сину. Стога и оно што Син даје у Духу јесте дар Оца. И када је у нама Дух, тада је у нама Логос који даје Духа, а у Логосу и Отац. На тај начин се испуњује реч: доћи ћемо ја и Отац, и у њега. ћемо се настанити.¹⁶⁷⁴ Давана од Свете Тројице благодат и дар даје се од Оца кроз Сина у Духу Светом, јер као што благодат, дарована Сином јесте од Оца, тако давање дарова нама бива у Духу Светом. На тај начин, и тиме, показује се једна делатност Свете Тројице. Јер ништа не долази у биће и не збива се друкчије него само кроз Сина у Духу Светом. Када у некоме обитава Дух Свети, то показује да је у њему и Логос који даје Духа Светога. Тако, када је на Свету Дјеву Марију сишао Логос, тада је сишао и Дух Свети, и Логос је у Духу Светом образовао и начинио Себи тело, желећи сјединити са Собом и принети Оцу твар и примирити са Собом све што је на небу и што је на земљи.¹⁶⁷⁵

Отац твори све Логосом у Духу; јер где је Логос, тамо је и Дух. И оно што Логос твори – има силу бића од Духа кроз Логос. Јер Дух није изван Логоса, него, обитавајући у Логосу, преко Њега обитава у Богу, те се тако дарови дају у Светој Тројици. Бог је тај који чини све у свима.¹⁶⁷⁶ Јер сам Отац дела и даје све кроз Логоса у Духу.¹⁶⁷⁷

Духоносац богочовечанских сразмера, Свети Василије Велики, богонадахнуто нам описује обитавање и свеспасоносну делатност Светога Духа у тајанственом телу Цркве. Οн благовести: Дух Свети обитава у свима, но нарочито обелодањује силу своју у онима који су чисти од страсти, али не у онима у којих је боголикост душе помрачена греховним нечистотама.¹⁶⁷⁸ Дух Свети је наш стражар. Када душа доноси рода достојног вечних житница, Дух борави с њом, чува је и одбија замке нечастивога. Али када она производи отровне родове, тада је Дух напушта и њу сатиру греховне помисли и скотске жеље.¹⁶⁷⁹ Ко ступа у борбу са искушењима, њему је, ради озарења Духом, неопходно подвижништво, упражњавање светих врлина.¹⁶⁸⁰ Обитавање Духа јесте обитавање Христа.¹⁶⁸¹ Причешћујући се Духом Светим, твар се обнавља, пошто је, лишена Духа, остарила.¹⁶⁸² Дух Свети свагда коначно завршава све што происходи од Бога Оца кроз Сина.¹⁶⁸³ Све што говори Отац, говори кроз Сина у Духу Светом.¹⁶⁸⁴ Дух Свети је даровао Себе свему мноштву Небеских Сила, и свему мноштву праведника. Све живи васцелом силом Његовом. И сваки од Светаца кроз Њега је бог; јер је речено њима од Бога: Рекох: богови сте и синови Вишњега сви.¹⁶⁸⁵ Бог Свеце назива боговима (Пс. 49, 1; 83:8).¹⁶⁸⁶

Овог Духа Светог изобилно је излио па нас Бог кроз Исуса Христа. Овај Божји Дух обилато обитава у разумној души, ако не жели да по нехату одступи од саме себе. Α душа, која се приближава к Њему и на неки начин сједини себе са Њим чује: Ко се Господа држи, један је Дух с Господом (1Кор. 6:17).¹⁶⁸⁷ Дух Свети је неприступан по природи, и лако сместив по доброти; иако све испуњава Својом силом. ипак се даје само достојнима, и то не свима подједнако, него Своју силу раздељује свакоме по мери његове вере. Дух Свети је једноставан по суштини, многоврстан у силама; сав присуствује у свакоме, и сав је свуда. Кроз Духа Светог бива узлажење срца, руководство немоћних, усавршавање напредујућих. Дух обасипајући светлошћу очишћене од сваке прљавштине, кроз општење ca Собом чини их духовнима. И као што блистава и прозрачна тела, када на њих падне зрак светлости, caмa постају светозарна, и из себе иззрачују нови зрак, тако духоносне душе, озарене Духом Светим, саме постају духовне, и изливају благодат на друге. Отуда – предзнање будућности, разумевање тајни, постигнућe сакривенога, раздавање дарова, небеско живљење, молитвено славословљење са Анђелима, бескрајно весеље, живљење у Богу, и крајњи циљ свих жеља: обожење.¹⁶⁸⁸

Свети Василије благовести: Сав Богочовечански домострој спасења, извршен великим Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом, препун је Духа Светога. Дух Свети је саприсутан и саделатан свему Спаситељевом. Исто тако, управљање Црквом очигледно се и несумњиво води Духом Светим. Јер је речено: Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, тpeће Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике.¹⁶⁸⁹ Јер овај поредак установљен је са раздељивањем дарова Духа Светога. Силе Небеске утврдиле су се Духом Светим. Јер од Духа Светог даровано је Силама и општење са Богом, и несклоност ка греху, и живљење у блаженству. Долазак Христов – и Дух претходи. Бог у телу – и Дух је неодвојив. Све силе, дарови, исцељења – од Духа Светога. Демони се изгоне Духом. И све тако редом у Богочовечанском домостроју спасења.¹⁶⁹⁰ Уопште, нема дара који би без Светога Духа сишао к твари, јер смо од Господа и Спаса нашег научени у Еванђељу да ни једну једину реч у заштиту вере Христове није могуће изрећи без суделовања Духа Светога (Мт. 10:20).¹⁶⁹¹

По апостолској благовести Светог Василија Великог духовним се назива ко живи не по телу него је руковођен Духом Божјим и назива се сином Божјим, и постаје налик на лик Сина Божјег. И као што је сила вида у здравом оκу, тако је и делање Духа Светог ν очишћеној души. Ни иако Дух Свети свагда обитава у достојнима, ипак Он дела само у случају потребе, или у пророштвима, или у исцељењима, или у другим делатностима сила. Дух Свети је ваистину место светаца, и светац је властито место Духа, и обиталиште и храм. Ми добијамо помоћ од Духа Светог по мери наше чистоте од греха.¹⁶⁹²

Нама се даје живот од Бога кроз Христа у Духу Светом. Бог живи у нама кроз Духа. Усавршене у врлини називамо боговима; та се усавршеност постиже кроз Духа Светог. Обитавање Духа Светог јесте обитавање Христа.¹⁶⁹³ Врховно начело свете саборности црквене дато је на сву вечност кроз Богочовечност од Првог Светог Сабора Апостолског. Равноапостолни Свети Василије Велики благовести: Апостоли говоре: «Нађе за добро Дух Свети и ми».¹⁶⁹⁴ Они то говоре не стављајући себе у исти ред са влашћу Апостола, него подчињавајући себе Духу, као Њиме тада научени. То они изражавају изјављујући да је у њих једно знање, једна мисао, једна власт са Духом. Тако и речи: «нађе за добро Дух» јесте дато од Господа озакоњење Цркви, проглашен службено од Апостола закон.¹⁶⁹⁵

Ο очигледној и чудотворној свудаприсутности и сведелатности Светога Духа, Свети Василије богонадахнуто сведочи: Дух Свети испуњује Анђеле, испуњује Арханђеле, освећуje Силе, оживљава све и сва. Он, раздељиван свакој тварн, бива приман од сваке твари по њеној мери, не смањује се од мноштва удеоничара. Дух Свети свима даје Своју благодат, но Сам остаје неумањив и недељив. Он све просвећује на познање Бога, надахњује пророке, умудрује законодавце, посвећује свештенике, окрепљује цареве, усавршава праведнике, украшава поштене, додељује дар исцељивања, оживљава мртве, ослобађа сужње, усињује туђинце. То Он чини кроз рођење одозго. Ако узме цариника верујућег, Он га начини Еванђелистом.¹⁶⁹⁶ Ако буде у рибару, Он га учини Богословом. Ако нађе кајућег се гонитеља, Он га начини Апостолом незнабожаца, проповедником вере, сасудом изабраним.¹⁶⁹⁷ Њиме слаби постају јаки, сиромаси се обогаћују. Њиме неуки људи постају мудрији од мудраца. Павле је слаб, али присуством Духа Светога «чалме и убрушчићи знојави од тела његова» исцељиваху од болести.¹⁶⁹⁸ И сам Петар беше одевен слабим телом, али, благодаћу Духа која је обитавала у њему, сенка тела његова исцељиваше болеснике осењиване њоме.¹⁶⁹⁹ Сиромаси беху Петар и Јован, јер не имађаху сребра и злата, него даваху здравље које је драгоценије од многога злата.¹⁷⁰⁰ Јован није знао световну мудрост, али је јављао благовести у које не може проницати никаква мудрост. Дух Свети и на небу обитава, и земљу испуњава; свуда присуствује, и ничим се не обухвата. Сав у свакоме обитава, и сав је са Богом.¹⁷⁰¹

Чудотворни духоносац Свети Василије благовести: Дух Свети се даје свакоме по мери вере његове.¹⁷⁰² Док не станемо држати све заповести Господње, немојмо очекивати да ћемо се удостојити Духа Светога.¹⁷⁰³ Син и Дух Свети су извор светиње; од Духа Светога освећује се свака разумна твар, по мери њене врлине.¹⁷⁰⁴ Освећује, оживљује, просвећује, теши, и све слично производи подједнако Отац и Син и Дух Свети. И нико нека не приписује власт освећења искључиво делатности Духа Светога. У достојнима бива подједнако од Оца и Сина и Светога Духа све: свака благодат и сила, путовођство, живот, утеха, обесмрћење, ослобођење, и свако друго добро које силази на нас.¹⁷⁰⁵

Богоумни Свети Григорије Богослов, сав у Богу, казује нам света тајанства Божија. Благовестећи вечну истину Богочовечанског домостроја спасења, он вели: Дух Свети, иако је један, ипак дарови нису једнаки, јер нису једнаки примаоци Духа. Дарови се дају по мери вере – κατά την άναλογίαν της πίστεwς.¹⁷⁰⁶ Говорећи на празник Педесетнице, Свети Богослов благовести: Ми празнујемо силазак Светога Духа – коначно остварење обећања, испуњење наде, тајанство огромно и узвишено. Завршавају се телесна дела Христова, или боље рећи дела Његова која се односе на Његов боравак у телу на земљи, а настају дела Светога Духа.¹⁷⁰⁷ Дух Свети делао је најпре у Анђелским и Небеским Силама, – у њима који су први после Бога и око Бога: јер њихово савршенство и сјај, и ненагињање или непокретност ка злу, нису ни од кога другог до од Светога Духа. Затим је Дух Свети делао у Оцима и Пророцима, од којих су неки преко виђења видели и познали Бога, а други и предсказали будућност, уколико је то Дух Свети насликавао у уму њиховом, те су они оно што се имало догодити у будућности гледали као да се већ збива на њихове очи. Јер таква је сила Духа Светога. После тога, Дух Свети је делао у Христовим ученицима. И то трократно, у колико су они били у стању примити, и у три различита времена: до прослављења Христова страдањем, по прослављењу Васкрсењем, и по Вазнесењу на небо; такође и по извршењу домостроја спасења давањем њима Духа Светога удахнућем,¹⁷⁰⁸ и најзад данашњим раздељивањем огњених језика, које и празнујемо. Но прво је било нејасно, друго је јасније, а данашње савршенијe: јер је Дух Свети присутан не само делањем – као раније, већ суштаствено присуствује, и такорећи саборави и заједно живи.

Јер као што је Син разговарао с нама посредством тела тако је и Духу Светоме доликовало да се јави у телесном облику и када је Христос узишао у славу Своју, тада је Дух Свети сишао к нама.¹⁷⁰⁹ Дух Свети јавља се у виду језика по сродству са Речју = Логосом; у виду огњених језика. Јер Бог је наш oгањ који спаљује¹⁷¹⁰ безбожје.¹⁷¹¹ Дух Свети се излива, по речи пророка, на. свако тело, тојест на сваког верника. Дух Свети вечно саборави са достојнима, и сада – у временском животу, и после – са онима који су се удостојили небеских блага, ако потпуно сачувамо Њега у себи својим добрим живљењем, а не будемо Га удаљавали од себе у оној мери у којој грешимо.¹⁷¹²

Духозарни Свети Григорије Ниски, у светим дубинама својих богочовечанских мисли ο Духу Светом у телу Цркве Христове благовести: Благодат Спаситеља нашег дарује познање истине као спасоносни лек душама; и светлост истине води κ Богу и спасењу. Ко побожну веру учини својим руковођом, треба да се ода врлинама. У коме је побожна вера и беспрекоран живот, у њему је присутна и сила Христова; а у коме је присутна сила Христова, од њега бежи зло. Крштењем се стиче велика благодат. Свима пак који искрено примају благодат, Дух Свети, по мери вере свакога од њих, јесте помоћник и сажитељ, помажући души у делима вере. Сваки је дужан да помоћу врлина расте «у човека савршена, у меру раста висине Христове».¹⁷¹³ При томе, напредак и красота душе, који се дају благодаћу Светога Духа по мери старања нашег ο томе, зависе од наше воље; јер докле се протежу подвизи побожне вере, дотле се протеже и величина душе. И вечни живот и неисказану радост на небесима даје благодат Светога Духа. Дух Свети даје смелости за испуњење заповести Божјих. Души, која жели да постане невеста Христова, неопходно је да се уподобљава красоти Христовој по могућности . Она мора изагнати из себе сваки гpex и сав потајни рој порока.¹⁷¹⁴

Свети Григорије благовести: Оно што нас спасава јесте Сила, коју верујемо под именом Оца и Сина и Светога Духа. Савршена храна за нашу природу јесте Дух Свети, у коме је живот. На дан Свете Педесетнице дарована је неисказана благодат. Поново је дао Себе људима Дух Свети, који се био удаљио од наше природе, пошто је човек грехољубљем својим постао «тело».¹⁷¹⁵ И када «хуком с неба» бише прогнане из ваздуха и развејане духовне силе злоће и сви погани демони, тада се силаском Светога Духа у виду огња испунише божанске силе сви у «горници»¹⁷¹⁶ –сва ондашња Црква. Раздавање дарова Духа Светога бива по мери вере: мало – онима који су мале вере; много – онима који имају велику просторност вере.¹⁷¹⁷ Дух Свети је давалац свих добара и, пре свега самог живота. Он је свуда постојећи, и свакоме присутан –έκάστψ παρόν, и испуњује земљу, и на небу борави, разлива се по Вишњим Силама, све испуњује по заслузи свакога, и Сам остаје пун; Он је са свима достојнима, и не одваја се од Свете Тројице. Све што год је лепо, и све што год је добро од Оца кроз Јединородног – збива се у Духу Светом који обавља све у свима.¹⁷¹⁸

Омолитвљеним умом својим сав уроњен у «дубине Божје»,¹⁷¹⁹ свети Кирил Јерусалимски казује нам спасоносне истине Богочовечанског домостроја спасења. У делу спасења свакога од нас учествује Тројични Господ неизмерним човекољубљем Својим и сам човек трудом својим. Св. Кирил благовести: Општење Светога Духа дарује се по мери вере свакога. Ако се мало трудиш, мало ћеш добити; а ако се трудиш много, онда је и награда велика.¹⁷²⁰ На свету Педесетницу Спаситељ је Духом Светим и огњем крстио Апостоле.¹⁷²¹ Ако човек има нелицемерну веру, онда и на њега силази Дух Свети.¹⁷²² Дух Свети је највећа сила, биће Божанско и непостижно. Јер Он је биће живо, умно и освећује све што је од Бога кроз Христа створено. Он просвећује душе праведних; Он је и у Пророцима, Он и у Апостолима, у Новом Завету.¹⁷²³ Ваистину је Свети и благи Дух неоцењиво драгоцен. У Њему ми имамо великог од Бога Заштитника и Заступника, великога Цркве Учитеља, великога Покровитеља. Зато се крштени не боје злих духова, ни самог ђавола. Јер Он, обилазећи свуда, иште достојне, да им подели дарове Своје.¹⁷²⁴

Свети Кирил благовести: Силом Светога Духа Мученици обављају мученички подвиг. Јер немогуће је обавити мученички подвиг за Христа, ако га човек не обавља уз помоћ Светога Духа. Јер када нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим,¹⁷²⁵ ко онда може дати живот свој за Исуса без помоћи Духа Светога.¹⁷²⁶ Све дарује Отац кроз Сина заједно са Светим Духом.¹⁷²⁷ Дух Свети не раздељује се већ само благодат која се кроз Њега шаље.¹⁷²⁸ На Педесетницу Апостоли су се обукли «у силу с висине»¹⁷²⁹ и крстили се савршено Духом Светим. При крштењу: вода омива спољашњост, а Дух Свети крштава све што је унутра у души. Апостоли су се крстили свим бићем, обукли се душом и телом у Божанствену и спасоносну одећу. Примили су они огањ не који опаљује него спасоносан; огањ који трње грехова спаљује а душу просвећује. Овај огањ примају сви који се крштавају.¹⁷³⁰

Милозвучна харфа Духа Светога Свети Јефрем Сирин са бесмртном радошћу сведочи о свеживотворној делатности Духа Светога у Богочовечанском телу Цркве Христове. Он сваком хришћанину благовести: Свом снагом ревнуј у врлинама, да би се у тебе уселио Дух Свети.¹⁷³¹ У смиреноумљу човековом обитава Дух Свети.¹⁷³² Неопростив је грех – грех противу Светога Духа. Α то је грех сваког јеретика, зато што су јеретици хулили, и хуле Духа Светога. Њима нема опроштаја «ни у овоме свету ни у ономе»,¹⁷³³ јер су се успротивили самоме Богу, од кога је спасење … Сваки непокајани грех јесте грех κ смрти.¹⁷³⁴ Један је циљ побожности: по вери и великој ревности за све врлине удостојити се испуњења Духом Светим, и стећи савршено ослобођење од страсти, тојест очишћење срца, које се у душама верних и побожних врши освећујућим Духом.¹⁷³⁵ У чистом срцу Дух Свети постаје свештеником. Срце твоје – свети жртвеник. У теби свештенодејствује Дух Свети. Не дај приступ смрдљивом греху, да се од тебе не би удаљио Дух Свети. Нека се не настањује у теби грех, јер грех удаљује од тебе Духа Светога.¹⁷³⁶ Ниједан грешник није остављен од свемилостивог Господа. Свети Јефрем Сирин благовести: Дух Свети чека пред вратима срца човекова, да би ушао, настанио се у њему и осветио га. Пази, Он обилази сва врата тражећи себи улаз.¹⁷³⁷

Сав у Духу Светом: сав Духом Светим освећена ума, и срца, и душе, и савести, и воље, Свети Макарије Велики као ретко ко од светих Учитељa Цркве осећа благодатну сведелатност Духа Светог у Богочовечанском телу Цркве, и казује нам ο томе многе благовести, бесмртне и вечне, пуне богочовечанске силе и тајанствености. Тако, Свети Макарије богомудрује: Душа, удостојена Духа Светога и Његове светлости, постаје сва–светлост, сва–лице, сва–око; сва је препуна духовних очију, и нема у њој ништа помрачено, јер је сишла на њу, и обитава у њој, неисказана красота славе Светлости = Христа. Душа, потпуно обасјана неисказаном красотом славе светлости од лица Христова и у савршеној заједници са Духом Светим, постаје сва–око, сва–светлост, сва–лице, сва–слава, сва–дух.¹⁷³⁸ Као што се месо без соли уцрвља и усмрди, тако и свака душа, неосољена Светим Духом, том небеском сољу, трули и испуњује се великим смрадом рђавих помисли. Стога се лице Божије одвраћа од страшнога смрада таштих помисли таме и живећих у таквој души страсти; у њу се крадом увлаче зли и страшни црви, тојест зли дуси и мрачне силе, хране се њоме, гнезде се у њој, гамижу по њој, једу је и обешчашћују. Али, чим душа прибегне Богу, поверује и измоли себи со живота – благог и човекољубивог Духа, тада сишавша со небеска потамани страшне црве, уништи штетно злосмрадије, и очишћује душу дејством силе своје. И када права со учини душу здравом и неповредљивом, она поново стане служити Небеском Господу.¹⁷³⁹ Бог створивши тело, одредио му је да све потребно за живот позајмљује из спољњег света, и тело не може живети без онога што изван њега постоји, тојест без хране, без пића, без одеће. Ако се пак тело ограничи само на оно што се налази у његовој природи, не позајмљујући ништа из спољњег света, онда се оно распада и пропада. Тако и душа, створена по лику Божјем, да би живела, узима духовну храну, и духовно пиће, и небеску одећу, не из своје властите природе него од Божанства Његова, од властитог Духа Његовог, од сопствене светлости Његове, што и сачињава истински живот душе. у томе се и састоји небески живот душе. Тешко телу када се оно ограничава на своју природу, јер оно тада и умире. Тешко и души ако се ограничи на своју природу, и узда само у своја дела, немајући заједницу, општење са Божјим Духом, јер умире, не удостојивши се вечног живота Божанског.¹⁷⁴⁰ Духозарни Свети Макарије казује нам ову бесмртну истину: Ми хришћани «имамо нерукотворену кућу на небесима».¹⁷⁴¹ Α та кућа је сила Духа Светога која обитава у нама. Стога је сваки дужан подвизавати се и старати се да ту кућу стекне вршењем свих врлина, и да верује да се та кућа стиче овде на земљи. Јер се вером и ревношћу у врлинама постаје заједничар Светога Духа.¹⁷⁴² Душе које имају пламену и ненаситу љубав према Господу, удостојавају се избављења од страсти, и у пуноћи благодати примају озарење и заједницу Светога Духа и неисказаног тајанственог општења. Душа истински богољубива и христољубива живи у врлинама, чезне да се удостоји заједнице са Господом Христом у светињи Духа, чврсто верује да ће Духом Светим примити потпуно избављење од греха и таме страсти, поставши још овде на земљи чисто обиталиште Светога Духа; и тако достићи савршену меру бестрашћа – της άπαvείας.¹⁷⁴³

Свети Макарије благовести: Божји људи – хришћани треба да припреме себе за борбу и подвиг. Они су дужни подносити невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, примајући ударце, побеђивали трпљењем. Такав је пут хришћанства. Где је Дух Свети, тамо – као сенка следују гоњење и борба. Тако, Пророци, мада је у њима делао Дух Свети, свагда су били гоњени. Тако и Господ, који је пут и истина и живот, био је гоњен од Својих сународника. Његов народ – Израиљци, и гонили су Га и распели Га. Слично се десило и са Апостолима, јер са Крстом Спасовим дошао је Дух Утешитељ, и преселио се у хришћане: нико од Јевреја није био гоњен, једини су хришћани били мученици. Но томе се не треба чудити; истини је неизбежно да буде гоњена.¹⁷⁴⁴ Душа, која је лишена Духа Светога и живи у страшној сиромаштини греха, пре приопштености Духу Светом, не може, макар и желела, стварно родити род правде. Сваки треба да приморава себе на молитву Господу, да га удостоји пронаћи и добити небеску ризницу – Духа Светога, еда би без муке и лако вршио све заповести Господње, које раније није могао испуњавати ни при највећем напрезању. Meђутим душа, која је искањем Духа Светога, вером и великим трпљењем обрела Господа, – ту истинску ризницу небеску, рађа плодове Духа Светога без муке, и све заповести испуњује Духом Светим чисто, савршено и беспрекорно.¹⁷⁴⁵

Свети Макарије богогласи: Они који су се удостојили постати чеда Божија и родити се одозго од Духа Светога, имају у себи Христа који их просвећује. Њих на разноврсне и различите начине води Дух Свети и благодат невидљиво дела у срцу њиховом. Понекад они плачу и тугују због васцелог рода људског, и молећи се за све људе проливају сузе и ридају обузети духовном љубављу према роду људском. Понекад их Дух Свети распаљује таквом радошћу и љубављу, да би они, када би било могуће сместили сваког човека у срцу свом, не разликујући злог од доброг. Понекад они у смиреноумљу духа толико понижавају себе пред сваким човеком, да сматрају себе за најпоследње и најмање од свију. Када душа усходи ка савршенству Духа Светога, потпуно очистивши себе од свих страсти, она се тако сједињује с Духом Светим да постаје једно с Њим. Тада она сва постаје светлост, сва – око, сва – дух, сва – радост, сва – блаженство, сва – љубав, сва – милосрђе, сва – благост и доброта. Такви људи, сапрожимани Духом Светим, уподобљавају се Христу, пуни су врлина, и свагда и у свему сијају у њима плодови Духа Светога.¹⁷⁴⁶

Свети Макарије благовести из свог богатог Богочовечанског Еванђеља: Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да се испуни Светога Духа, да рађа плодове Светога Духа, да беспрекорно испуњује заповести Христове, он је дужан, због живећег у њему греха, приморавати себе на свако добро дело, на испуњавање свих заповести Господњих. Тада Господ, видећи такву његову ревност, милостиво га ослобађа од живећег у њему греха, испуњујући га Духа Светога. И тада он, без приморавања и тешкоће твори све заповести Господње, или боље рећи: сам Господ твори у њему заповести Своје, и он чисто рађа плодове Духа Светога.¹⁷⁴⁷ Стога, ко хоће истински угађати Богу, примити од Њега небеску благодат Светога Духа, узрастати и усавршавати се у Духу Светом, дужан је приморавати себе на испуњавање свих заповести Божјих и покоравати срце чак и против воље његове. Када на тај начин испунимо све заповести Господње Духом Божјим који једини зна вољу Господњу; и када Дух усаврши нас у Себи, и савршен буде у нама, очишћенима од сваке прљавштине и греховне нечистоте, – тада ће Дух Свети душе наше, слично прекрасним невестама, привести Христу чисте и беспрекорне; и ми ћемо блаженствовати у Богу, и Царству Његовом; и Бог ће радосно живети у нама.¹⁷⁴⁸

Ο Богочовечанском домостроју спасења, и ο улози Светог Духа у њему, Свети Макарије благовести: Господ наш Исус Христос извршио је сав домострој спасења. И сав труд, и сва ревност Његова имали су један циљ: родити из Себе, из Своје природе чеда Духа Светога. Сви Анђели и Свете Силе радују се души рођеној од Духа Светога. Тело људско је подобије –ομοίωμα (сличност, прилика), а душа је лик Духа –είκών tоv Πνεύματος (слика, лик, икона Духа). И као што је тело без душе мртво и не може ништа радити, тако без небеске душе, без Духа Божјег, и душа је мртва за Царство, и без Духа Светог не може чинити оно што је Божје. Као што је у овом свету душа живот телу, тако и у вечном и небеском свету живот души је Дух Божји. Стога, ко се стара да поверује и приђе Господу, њему је потребно молити се, да би још овде примио Духа Божјег, јер је Он живот душе. И долазак Господа Христа ради тога је био: да још овде на земљи да души живот – Духа Светога.¹⁷⁴⁹

Боговођени ум Светог Макарија Великог овако расуђује: Као што птица не може летети ако има једно крило, тако и човечија природа, ако би остала сама по себи и у себи, и неприопштила се природи небеској, она не би могла чинити ништа добро. Јер и сама душа названа је храмом и обиталиштем Божјим, и невестом Царском. Бог је показао према човеку изузетну љубав: сишао је са светих небеса, узео на себе човекову разумну природу, и земљано тело присајединио Божанском Духу Свом, да би иловачни човек примио у себе небеску душу. И када душа човекова буде у заједници с Духом Светим, и небеска душа уђе у душу његову, онда је такав човек савршен у Богу и наследник, и син.¹⁷⁵⁰

Духоносни Свети Макарије Велики казује и ову небоземну благовест: Господ наш Исус Христос ради тога је и дошао, да измени, преобрази, и обнови људску природу, и да душу, због грехопада подчињену страстима, пресазда –, сјединивши је са Својим сопственим Божанственим Духом. Он је дошао да верујуће у Њега начини новим умом, новом душом, новим очима, новим језиком духовним; једном речју: да их начини новим људима, или новим меховима, помазавши их светлошћу Свога познања, да би улио у њих вино ново, тојест Духа Свога. Јер Он каже да вино ваља левати у мехове нове.¹⁷⁵¹ Као што је враг, грехом подчинивши себи човека, испунио човека пагубним страстима, улио у њега вино сваког безакоња и рђавих учења; тако је и Господ, избавивши човека од врага, начинио човека новим, и помазавши га Духом Светим, улио у њега вино живота, ново учење Светога Духа. Јер милостиви и моћни Господ може душу, опустошену и подивљалу од греха, претворити у Своју благост, кротост и мир – Светим и благим Духом обећања.¹⁷⁵²

Свети Макарије благовести: Све је могуће Богу, као што сведочи доживљај разбојников: у трен ока он се вером изменио и у рај уведен био. Господ је дошао ради тога, да душе наше измени, пресазда, и начини их заједничарима Божје природе,¹⁷⁵³ и да у душу нашу стави душу небеску, тојест Божанственога Духа, који нас води ка свакој врлини, да бисмо могли живети вечним животом. Стога смо дужни свим срцем веровати неисказаним обећањима Његовим. Треба нам заволети Господа, и на све могуће начине напредовати у свима врлинама, и неуморно и непрестано молити, да потпуно и савршено примимо обећање Духа Његова, да оживе душе наше док смо још у телу. Јер ако душа још у овом свету не прими у себе светињу Духа за велику веру и за молитве, и не постане заједничар Божје природе, сједињујући се с благодаћу, уз помоћ које може беспрекорно и чисто испунити сваку заповест, – онда је она неприпремна за Царство небеско.¹⁷⁵⁴

По понорној тајанствености својој, осећање у човековом бићу такмичи се са најзагонетнијим тајнама у световима Божјим. Руководити њиме теже је него руководити безбројним васионама које тутње око наше мајушне планете. Мученички осећајући то, Свети Макарије благовести: Дух Свети подупире хришћане, подржавајући и руководећи душу у осећању.¹⁷⁵⁵ Нема сумње, међу бићима душа човекова је најзагонетније биће после Бога. Отуда богомудри Светитељ благовести: Ни мудри својом мудрошћу, ни паметни својом памећу нису могли докучити финоћу душе – λεπτότητα, или рећи ο души шта је она; једино се помоћу Духа Светог открива и стиче појам и тачно знање о души.¹⁷⁵⁶

Циљ је побожности: чистота душе и усељење у њу Духа Светога помоћу упражњавања врлина. Усрдна молитва богати нас многим, и самог Духа Светог усељује у душу.¹⁷⁵⁷ Када човек достигне у савршенство Духа, сасвим очистивши себе од свих страсти, и потпуно се сјединивши са Духом Утешитељем, тада се душа удостојава постати Дух, те је сва– светлост, сва – радост, сва – љубав, сва – милосрђе, сва – благост, сва – доброта. Људи, савршено сједињени са Духом Божјим, уподобљавају се Христу, имајући у себи непроменљиве врлине Духа. Дух Свети их је начинио унутрашње беспрекорнима и чистима, и у њима свагда и у свему сијају плодови Духа.¹⁷⁵⁸

Свети Макарије благовести: Једино је Духу Светом позната сва воља Божија. Речено је: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божјег.¹⁷⁵⁹ На дан Свете Педесетнице, када је Утешитељ сишао, и сила благога Духа уселила се у душе Апостола, с њих је скинут покривач греха, страсти се онеспособиле за делатност, и у њих су се отвориле очи срца. Тада су они, испунивши се премудрости, Духом Светим учињени савршени, и научени испуњавати вољу Божију.¹⁷⁶⁰ Од Христова доласка отворила су се врата благодати истински верујућима, и њима се даје Божија сила и делатност Духа – ενέρуεια Πνεύματος. Христос, та прва и природна доброта, ниспослао је божанственим ученицима дар Духа; и од тога времена та Божја сила, закриљујући све верне и обитавајући у душама њиховим, стала их је исцељивати од греховних страсти, избављати од таме и обамрлости, јер до овог времена душе су биле изранављене, закључане у тамницу и поседнуте духовним мраком. Разуме се, и сада се налази у тами душа која се још није удостојила да у њој обитава Господ и да је сила благога Духа закриљује стварно – ενερуητικώς (= делатно, доживљајно, активно), свом силом и сигурношћу. у онима пак које је благодат Божанскога Духа посетила, уселивши се у саме дубине ума њихова, Господ као да постаје душа. Јер божанствени Апостол каже: Ко се Господа држи један је дух с Господом.¹⁷⁶¹ Каква доброта! Какво благоволење природи људској толико пороцима униженој! Но воља човека освећеног Духом сједињуje ce са вољом Божјом. Јер душа тада заиста постаје као душа Господа, зато што се сва драговољно и свим бићем предаје сили благога Духа, да би она царовала у њој, и душа више не ходила по својој вољи. Јер је речено: Ко ће нас раставити од љубави Божије?;¹⁷⁶² тојест, ко ће раставити душу сједињену са Духом Светим.¹⁷⁶³

Сав у Духу Светом, Свети Златоуст је један од најбогонадахнутијих и најбогоречитијих сведока свудаприсутности и сведелатности Духа Светога у васцелом Богочовечанском телу Цркве. Павловски осетљив за све што је Христово, он снажно осећа присуство и делатност Духа Светога и у најтананијем трепету и дрхтају тела Христова = Цркве Христове. И ми са Њим осећамо да је Дух Свети заиста као душа Цркве свудаприсутан у свему црквеном: у свему најмањем и у свему највећем. Кроз Светог Златоуста се и осећа и сазнаје и види и доживљује истина: да је Црква Христова заиста Благовест над благовестима и Потреба над потребама за људско биће у свима световима. У њој, једино у њој је и спасење и охристовљење и обогочовечење и отројичење и обожење људскога бића; и то увек и само у Тројичном Божанству: од Оца кроз Сина у Духу Светом. То важи како за срце Цркве тако и за најмању ћелијицу у Богочовечанском телу Цркве.

Свети Златоуст сведочи ο Еванђељу у Цркви: Ми говоримо не своје већ оно што нам нашаптава благодат Духа Светога. Α благодат Духа никада не бива мала и оскудна већ велика, чудесна и достојна милосрђа Дародавчева.¹⁷⁶⁴ Еванђелисти говоре од Духа Светога; а који говори од Духа Светога, не говори ништа узалуд и без разлога.¹⁷⁶⁵ Да није дарова Светога Духа, не би било ни светог крштења, ни опроштаја грехова, ни оправдања, ни освећења, ни усиновљења; не бисмо били причасници светих тајни, јер без благодати Светога Духа не би могло бити свете Тајне тела и крви Спасове; не бисмо имали ни свештенике, јер без силаска Светога Духа не може бити рукоположења.¹⁷⁶⁶

На дан свете Педесетнице Свети Златоуст благовести: Данас је Дух Свети сишао на нашу природу; Господ је узнео наше тело, и низвео Духа Светога. Домострој спасења ο нама разделили су међу собом Отац, Син и Свети Дух. Још није прошло десетак дана како се узнео Господ Христос, и већ нам је Он ниспослао духовне дарове, дарове измирења. Да нико не би сумњао и двоумио да је Христос по Вазнесењу измирио са нама Оца и умилостивио Га, и да би показао да је стварно измирио Оца са нашом природом, Он нам је одмах послао дарове измирења. Тако, када се непријатељи измире, они размењују дарове између себе. Ето, ми смо послали веру – и отуда добили дарове; послали смо послушност – и добили оправдање.¹⁷⁶⁷

Свети Златоуст благовести: Господ нас је крстом Својим измирио са Оцем. Α зашто Дух Свети није био дарован пре распећа? Зато што је васељена била у гресима, у злоћи, у непријатељству и срамоти, пошто још није било принесено на жртву Јагње, које је узело на Себе грехе света. Дакле: док Господ Христос још није био распет, дотле није било ни измирења; а док није било измирења, дотле, по правди, није био ниспослан ни Дух. Нема сумње, ниспослање Духа је знак измирења. Α где је сада Дух Свети? у оно време Дух Свети је показивао Себе кроз знамења и чудеса: мртви су васкрсавали, губави се очишћавали… Α сада, чиме ћемо доказати да је Дух Свети с нама? Несумњиво, Дух Свети је с нама и у нама. Ето, Он нас спасава бањом спаceњa и обновљења.¹⁷⁶⁸ Он нас очишћује, освећује, просвећује, ослобађа од свих порока.¹⁷⁶⁹ Да није Духа Светога, не бисмо могли Исуса назвати Господом.¹⁷⁷⁰ Да није Духа Светога, онда у Цркви не би било премудрости и разума.¹⁷⁷¹ Када не би било Светога Духа, онда у Цркви не би било пастира и учитеља, јер се и они постављају Духом Светим.¹⁷⁷² Преко епископа и свештеника благодат Духа Светога извршује тајанствену жртву – Свету Евхаристију. Мада присуствује човек, али преко њега дела Бог. На светом престолу не збива се ништа људско. Када не би присуствовао Дух, онда не би постојала Црква. Но пошто Црква постоји, онда очигледно присуствује Дух.¹⁷⁷³

Нема сумње, Дух Свети је у телу Цркве остваритељ богочовечанског спасења сваког људског бића које то узажели. Он је несумњиво Спаситељ наш. Без Њега нема спасења. Свети Златоуст ο светом празнику Педесетнице благовести: Данас су нам од човекољубивог Бога ниспослани велики и људском речју неизразиви дарови. Данас смо најзад стигли на сам врх добара, ушли у саму престоницу свих празника, пришли самом плоду обећања Господњег. Господ Христос, који се узнео на небо и седи на царском престолу с десне стране Оца, данас нам дарује силазак Светога Духа, и преко Њега шаље нам с неба безбројна блага. Несумњиво, све што се односи на наше спасење, уређено је Духом Светим. Њиме се ми ослобађамо ропства, призивамо у слободу, уводимо у усиновљење, наново изграђујемо, скидамо са себе тешко и смрдљиво бреме грехова; Духом Светим ми видимо поворке свештеника, имамо пукове учитеља; од тог су извора и дарови Откривења и дарови исцељења; и свим осталим, што обично украшава њу, Црква се снабдева отуда. Преко Духа Светога ми смо добили отпуштење грехова; преко Њега смо омили сваку нечистоту; по Његовом дару, ми који смо притекли к благодати, постали смо од људи анђели, не изменивши своју природу, него што је далеко дивније, остајући при својој људској природи, ми водимо живот анђелски. Таква је сила Духа Светога.¹⁷⁷⁴

Свет Богочовечанске вере је Тросунчано Божанство и човек. Човека деле од Пресвете Тројице безбројне бесконачности. Да би овладали њима вери је потребан Дух Свети. Свети Златоуст благовести: Вери је потребна помоћ и присуство Духа Светога, да би она остала непоколебљива. Α помоћ Духа обично се даје за чист живот и добро владање. Стога, ако желимо имати тврду веру, дужни смо водити чист живот, који и орасположује Духа Светога да обитава у нама и да подржава силу вере. Немогуће је, заиста немогуће, да се онај који води нечист живот не колеба и у вери.¹⁷⁷⁵

Свети Златоуст херувимски благовести: Достојна је дивљења ова ствар. Спаситељ дође на земљу и, долазећи, донесе Духа Светога, а улазећи на небо, узнесе тело свето, да би дао свету залог спасења, силу Духа Светога. Α као други залог спасења света хришћанин је дужан сматрати свето тело Христово. Говорећи тако ја имам у виду и тебе, и свако лице хришћанско. Ја сам хришћанин и Божји. На каком основу? Ја имам Духа Светога који је с неба сишао. Хоћеш ли други доказ? Ја сам добио с неба Духа Божијег, ја имам сигуран залог спасења. Какав залог? Горе – тело Његово, доле – Духа Светога у нама. Ти сумњаш да смо ми Божији. Бог и људи сјединили су се у један род. По оваплоћењу Господа Христа – преко Његовог тела – сва Црква постала је род Христу: и Павле је рођак Христу, и Петар, и сваки верник, сви ми, сваки побожни. Стога и вели свети апостол Павле: Ми смо род Божји.¹⁷⁷⁶ И на другом месту Он вели: Ми смо тело Христово и уди међу собом; ми смо уди тела његова.¹⁷⁷⁷ Другим речима, по телу, које је Христос примио, ми смо сродници Његови. Тако дакле, имамо залог Његов – на небу тело Његово, од нас позајмљено, и на земљи – Духа Светога каји обитава с нама. Небо добило свето тело, и земља примила Светога Духа. Дошао Христос – и донео Светога Духа, узишао – и узнео наше тело.¹⁷⁷⁸

Једно је Еванђеље Пресвете Тројице. Отуда свако Лице Њено на свој ипостасни начин благовести Свето Еванђеље. Ο томе Златоусти светитељ говори: Као што је Спаситељ, дошавши на земљу, постао допуна Закона и Пророка, тако је и Свети Дух допуна Еванђеља. Христос, дошавши, допунио је Собом оно што је било речено Оцем у Закону и устима Пророка. Стога апостол Павле вели: Христос је свршетак закона.¹⁷⁷⁹ Свети Дух, дошавши, допунио је оно што је еванђелско. Што је у Закону, то допуњује Христос; а што је у учењу Христовом, то допуњује Свети Дух, не зато што је Отац несавршен, него као што се јавио Христос потврђујући оно што је Очево, тако се јавио и Свети Дух потврђујући оно што је Синовље.¹⁷⁸⁰

Свети Златоуст благовести: На телу и у телу оваплоћеног Бога Господа Христа почива васцела благодат Светога Духа, а у људима само делић, само капља те благодати. О Педесетници пак сва је васељена добила од Светога Духа дар. Дар је почео од Палестине, и раширио се на Египат, Финикију, Сирију… на све земље. По свакој земљи коју озарава сунце ширила се та благодат, та капља, тај делић Духа Светога, и испунио богопознањем сву васељену. Том благодаћу чињена су знамења, разрешавани су греси свима. Та капља, та свепуноћа благодати Духа Светога довољна је на ову васељену, на све векове. И притом она ce не смањује и не истрошује, него све испуњава благодатним богатством, а сама ни најмање не осиромашује.¹⁷⁸¹

У васцелом Богочовечанском домостроју спасења, и у личном спасењу сваког члана Цркве, неминовно учествује божанском делатношћу Својом сам Дух Свети кроз свете тајне и свете врлине. Златоусти богомудрац благовести: Господ Христос за нас, у духу и телу Свом, прима Духа премудрости и разума, знања и побожности, показујући нам у Себи самом пример да су нама нужни такви дарови Духа Божија. Као Господ Он се не нуждава овог примања Духа, него се Дух јавља у Њему, да би се доброчинства Његова открила нама. Он се оваплотио и учовечио не по некој нужди Својој него једино за то да људе начини синовима Божјим. Исто тако Он је примио Духа Светог не од неке невоље него једино за то да Духа Светог изобилно дарује онима којима је нужан.¹⁷⁸² Било је неопходно да се Дух Свети јави над оваплоћеним Богом,¹⁷⁸³ да би се благодат Духа утврдила у нама преко тела Христова.¹⁷⁸⁴ Господ прима моје тело, да бих ја сместио Њега – Бога Логоса; и Он, примивши моје тело, даје ми Светога Духа, да би, и дајући и примајући, подарио мени ризницу живота. Он прима моје тело, да би ме ооветио; даје ми Светога Духа, да би ме спасао.¹⁷⁸⁵

Човек располаже силом која низводи у душу. Бога – Духа Светога. Та сила је вера. Међу врлинама, она је – свеврлина. Из ње се роје све врлине, и живе њоме, и бесмртују њоме. Свети Златоуст благовести: Верник је не онај који верује свему него који верује Богу. Остави испитивање и прими веру. Вера просвећује све, вера освећује све, вера чини човека достојним Духа Светога. Вера је пуна свете силе. Где је вера, тамо је и сила; а где је неверје, тамо је и немоћ. Вера – почетак добара; вера – извор добара.¹⁷⁸⁶

У Богочовечанском домостроју спасења свеспасоносна сила Духа Светога, звана благодат, има разне називе. Свети Златоуст благовести: Благодат Светога Духа у Св. Писму назива се некад огњем, некад водом. И то показује да такви називи изражавају не Његово биће већ само Његово дејство, делатност, енергију, јер се Дух Свети, као биће невидљиво и једнородно, не састоји из разних суштина. Назива се Дух Свети огњем – за означење топлоте благодати, коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.¹⁷⁸⁷

Дух Свети се даје за делотворну христочежњивост и посведочену христољубивоост. Свети Златоуст благовести: Апостоли су најпре оставили све што су имали. Стога они ο Педесетници добијају Светога Духа, када су већ обелоданили своју врлину. Са силаском Светога Духа на њих, Апостоли су се изменили и уздигли изнад свега телеснога; јер где се јавља Дух Свети, тамо се и блато претвара у злато.¹⁷⁸⁸

Саборност у Цркви је закон, прописан Духом Светим и оствариван Њиме. Доказ? Први Апостолски Сабор у Јерусалиму. У његовој се одлуци вели: «нaђe за добро Дух Свети и ми».¹⁷⁸⁹ Свети Златоуст благовести: Вели се: «Дух Свети и ми», да не би помислили да је то учење људско. Не, то је закон Духа Светога.¹⁷⁹⁰

Изузетну љубав Своју према нама Бог је показао давши нам Духа Светога. Свети Златоуст благовести: Бог нам је даровао највеће благо, даровао не небо, не земљу, не море, већ оно што је драгоценије од свега тога, – Он је људе учинио анђелима, синовима Божјим, браћом Христовом. Α које је то благо? Дух Свети. Притом, сила љубави Божије открива се нарочито у томе што нам је Бог то благо даровао не полако и не мало по мало, него нам је одједном излио сав извор блага, и то пре наших подвига.¹⁷⁹¹ Нада је узрок свих блага. Она се даје од Духа Светога. Али се она даје Њиме, ако и ми учинимо нешто са своје стране. Α то нешто јесте вера.¹⁷⁹² Надом и вером ми ћемо и Духа Светог привући. И када Он дође, сачуваће сва блата. Као што се живот наш подржава храном, а храна ствара живот, тако, ако имамо добра дела, имаћемо и Духа Светога; а ако имамо Духа Светога, имаћемо и добра дела. ,И обратно: ако немамо добрих дела, Дух Свети одлеће од нас; а ако се лишимо Духа Светога, онда ћемо бити хроми и за добра дела.¹⁷⁹³ Потребна је не само вера него и духовни живот, да бисмо могли задржати у себи Духа Светога, данога нам једном. За нас Дух Свети је све и сва – Πνεύμα πάντα παρ’ nμiν. Господ Христос чини силом Духа Светога знаке и чудеса преко светих апостола. Једном речју: све што апостоли благовесте, чине, чудотворе, све то врши Христос, све то врши Дух Свети.¹⁷⁹⁴

Нема сумње, прворазредна је истина Светог Откривења: Дух Свети је главна стваралачка и ујединилачка сила у Богочовечанском телу Цркве Христове. Свети Златоуст богонадахнуто благовести: Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако и Црква и Христос јесу једно. Као што наше тело јесте нешто једно, тако и Црква и Христос јесу једно. Као што наше тело јесте нешто једно, мада се састоји из многих удова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно, иако се она састоји из многих чланова, но они многи јесу једно тело. На који начин? Духом Светим. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или незнабошци, или робови, слободни.¹⁷⁹⁵ То значи: један Дух саставио је од нас једно тело и препородио нас, јер није једним Духом крштен један а другим други. Јер није само Дух који нас је крстио један, него и оно у што нас је крстио, тојест ради чега нас је крстио јесте једно, пошто смо се ми крстили не ради тога да сачињавамо разна тела, већ да бисмо сви ми потпуно сачињавали једно тело међу собом, тојест крстили смо се да бисмо сви ми били једно тело. И ти си тело као ја, и ја сам тело као ти, и сви ми имамо једну и исту Главу – Господа Христа, и родили смо се истоветним крштењем, стога и сачињавамо једно и исто тело. Са тог разлога сви се ми и напојисмо једним и истим Духом, удостојисмо се једне и исте благодати.¹⁷⁹⁶ Нови Завет нам је не само даровао живот, него нам је подарио и Духа Светога који даје живот, што је важније и од самог живота. у ствари, Нови Завет је «служба Духа Светога – ή διακονία τοΰ Πνεύματος (= служење Духа Светога).¹⁷⁹⁷

Богочовечански домострој спасења даје нам се од Свете Тројице: сав је од Ње, и сав у Њој. Господ Христос га је извршио на земљи. Дух Свети га остварује у свакоме вернику посебно, и у свима верницима саборно; и то у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, по мери свачије христочежњиве ревности у богочовечанском живљењу, живљењу у Христу и Христом. Свети Златоуст благовести: Богомудри апостол Павле назива Духа Светога залогом нашега спасења.¹⁷⁹⁸ Залог се даје као јемство да ће све исплатити. Господ Христос нам је купио спасење, и засада дан нам је само залог. Α зашто није дао све одмах? Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали, – то је само почетак, и Он нам је даровао залог. Α када веру покажемо у делима, тада ће нам Он дати све. Бог нам је даровао Свога Сина – залог мира и измирења, и из Њега Светога Духа. Не потврђујемо ли веру делима, ми самим тим, искључујемо себе из речи обећања. Када бисмо се присајединили Духу Светом, како треба, онда бисмо и небо видели и своје будуће спасење тамо.¹⁷⁹⁹

Према безграничном и свебогатом Духу Божјем наш људски дух је пуки сиромашак. То је изузетно очигледно када је у питању познање Бога, Његових тајни. Ту је нашем убогом духу људском увек потребна помоћ Светога Духа. Богомудри духоносац Свети Златоуст благовести: Тајне Божије могу схватити само они који су се присајединили Светоме Духу и удостојили се велике благодати. Дух Свети открива све и разјашњава саме тајне Божије. Знање тајни Божијих припада једино Духу Светом, који «испитује дубине Божије».¹⁸⁰⁰ И ни анђео, ни арханђео, нити икаква створена сила неће нам дати тај дар. То је плод Откривења, и ту су излишна сва умовања. И ми, ако бисмо познали Бога како треба; ако бисмо Га познали од Онога од кога Га треба познавати – од самога Духа Светога, онда ми не бисмо више ни у шта сумњали.¹⁸⁰¹

Све што је у Цркви од Свете Тројице, све је то Свето Предање, бесмртно и вечно, и све је то ради спасења нашег, ради обогочовечења нашег, ради отројичења нашег. И то бесцен благо чува се свебудним чуварем и остваритељем спасења нашег – Светим Духом Христовим. И само Светим Духом Спасовим сам свеблаги Господ Христос постаје наш, у свима световима бесмртно и вечито наш. По светом Златоусту, све се то чува Светим Духом «који живи у нама».¹⁸⁰²Људска душа и људска сила нису у стању саме по себи сачувати таква блага поверена нам. Зашто? Зато што је οκо нас много разбојника, дубока тама, ђаво вреба и сплеткари, и ми не знамо у који ће час у које време он напасти на нас. Како их можемо сачувати? Духом Светим, тојест ако будемо имали у себи Духа. Α Он ће бити с нама, ако не одбацимо благодати Његове. Он је наш бедем, Он – наша ограда, Он – наше уточиште. Но да бисмо Га задржали у себи, не треба да Га одгонимо од себе рђавим делима.¹⁸⁰³

У личности Господа Христа све људско дошло је до свога божанског, до свога богочовечанско савршенства. И сва творевина Божја кренула је еванђелским путем ка богочовечанском савршенству кроз богочовечанска средства. Свети Златоуст благовести: Према Старом Завету у дан Педесетнице био је дат Закон, према новој благодати – била је дата посета Светога Духа; у овај дан Мојсије је примио таблице Закона; – у овај дан хор Апостола је примио силазак Светога Духа. На Синају Бог је био видљив као огањ; када се Дух Свети јавио Апостолима, – јавио се у виду огња, раздељеног на огњене језике. Дух Свети не дели се по Својој природи већ раздељује Своја дејства, Своје енергије, Своје силе, Своје дарове. Не дели се Дух Свети, него Он дели дарове, као што сведочи свети Апостол.¹⁸⁰⁴ Дух Свети јавља се у виду огњених језика. Зашто језика? Зато што су Апостоли имали испунити сву васељену проповеђу у којој је имао делати Дух Свети. Зашто огњени? Зато што је трње незнабожја било по свој васељени, и Спаситељ шаље огњене језике који сагоревају трње незнабожја.¹⁸⁰⁵ Вазнесење Господа на небо служи као залог силаска Светога Духа. Онима који су примили Исуса требало је да приме и силазак Светога Духа, да би учење богопознања ишло по најсавршенијем путу. Примивши људску природу и својствено људима обличје, Господ Исус је припремио људе за примање Светога Духа.¹⁸⁰⁶ И Дух Свети је сишао, када се наша природа узнела на небо, или боље рећи – на царски престо.¹⁸⁰⁷ Даровање Светога Духа било је највеће од свих чудеса, и сва остала су ради тога једино и била устројена.¹⁸⁰⁸

Као свети сутелесници Богочовечанског тела Цркве Христове, свети Оци ум Христов имају.¹⁸⁰⁹ Они и мисле умом Христовим; зато су им и мисли свете, и пуне богочовечанске истине и бесмртности и вредности. Таква је и следећа мисао Светога Исидора Пелусиота: Својим рђавим делима ми одгонимо од себе Духа Светога кога смо примили.¹⁸¹⁰ Смрћу бесмртне душе назива се одлазак Духа Светога од ње. Као што је тело живо када је душа у њему, тако је и душа жива када је у њој Дух Божји. И као што по растанку са душом тело остаје мртво, тако и по одласку Духа Светог душа губи блажени живот, не претварајући се у ништа него продужујући живети животом који је гори од сваке смрти.¹⁸¹¹

Свети Максим Исповедник богонадахнуто осећа сву свету саборну делатност Духа Светога у телу Цркве. И прати је свесношћу сваког члана Цркве. И објашњава богочовечански о смишљену сарадњу слободних људских бића у Цркви, тој благодатној радионици спасења и обожења људи. Свети Максим благовести: Као човек. Христос је глава Цркве, а као Бог, имајући по природи Духа Светога, дарује Цркви силе Духа Светога – τάς ένερ?έiaς τοϋ Πνεύματος (= дарове, енергије, делатности). Бог Логос, поставши човек, извршује васцело спасење; кроз оно што је људско Он нам дарује оно што је Његово по природи, због чега је и постао човек.¹⁸¹² Божанске дарове Духа Светога сваки добија по мери своје вере.¹⁸¹³ Свакоме се по мери његове вере даје пројава Светога Духа. Човек сразмерно својој вери прима силу Светога Духа – τοϋ Πνεύματος την ένβρ?ειαv. Величина те силе одговара вршењу заповести Господњих. Исто тако и љубав се даје сразмерно вери – κατά την άναλο?ίαντής πίστεως. Исто тако сваки дар Духа Светога даје се због држања заповести.¹⁸¹⁴ Сваки од нас по мери своје вере испољава силу Светога Духа. Божанска добра се деле по мери свачије вере. Благодат се свакоме даје по мери његове вере.¹⁸¹⁵ Очишћење својих душа, које достојни обављају помоћу врлина, бива Духом Светим. Кроз то дарује се достојнима обожење.¹⁸¹⁶ За ревносно подвизавање у врлинама Дух Свети даје очишћење ума од страсти.¹⁸¹⁷ Дух Свети тка хитон врлина.¹⁸¹⁸ Речи у Оче нашу: «да дође Царство Твоје» значе: да дође Дух Свети.¹⁸¹⁹ Хула на Светога Духа јесте неверје и безбожност; а то је оно што се не опрашта ни у овом ни у оном свету.¹⁸²⁰ Слепу веру има онај који не извршује заповести Господње.¹⁸²¹

Ако је ико богочовечански Духоносац, у најпунијем смислу речи, онда је то Свети Симеон Нови Богослов. Он апостолски богомудро зна путеве душе људске ка тами и светлости, ка смрти и бесмртности, ка рају и паклу, ка добру и злу, ка Богу и ђаволу. Њему је, као ретко коме откривена тајна времена и вечности, тајна човека и анђела, тајна душе и тела, тајна Бога и ђавола. Α кроза све то откривена еванђелска светајна Тросунчаног Божанства, и Његова сведелатност у Богочовечанском телу Цркве која се збива у времену и вечности благовољењем Бога Оца кроз Богочовека Сина у Богу Духу Светом Утешитељу. Свети Симеон Нови Богослов благовести: Као што тело умире када се душа одвоји од тела, тако и душа умире када се Дух Свети одвоји од душе. Жаока смрти је грех, јер су смрт и трулежност пород греха. Душа је кроз грех умрла за вечни живот, одвојивши се од Духа Светог и од Царства Његовог. За душом пошло је и тело путем смрти. Но као што се у мртвом телу легу црви, тако се у души, лишеној божанске благодати, легу као црви: завист, злоћа, лаж, мржња, непријатељство, злопамтљивост, неправда, клевета, гњев, јарост, освета, гордост, сујета, немилостивост, похота, славољубље, бесрамност, и свако друго зло. И док човек не постане заједничар Господа Христа кроз свето крштење и причешће и не прими благодат Светога Духа, не може ни помислити, ни учинити ишта достојно Царства Божјег; не може испунити ни једну заповест Христову. Јер Бог ради тога постаде човек, да у Њега, као у Бога, сиђе Бог Дух Свети, и да борави у Њему, да би се затим Божанство сјединило са сваким човеком. То и јесте васкрсење душе у овом животу. Јер кроз причешће, усвајање и заједничарење са Богочовеком Исусом, душа оживљује и прима првобитну своју нетрулежност силом и благодаћу Светога Духа, Кога примамо општећи са Господом Исусом. Као што тело када је живо пројављује силе, дејствовања душе, тако и душа, када је жива, пројављује силе, дејствовања, енергије Светога Духа, то јест: доброту, веру, кротост, уздржање и остале врлине.¹⁸²²

Када се душа разболи, вели Свети Симеон, њу лечи само један лек, не многи. Α тај лек је? – Дух Свети, благодат Господа нашег Исуса Христа. Сваки хришћанин треба да се свом снагом труди: да путем покајања, милостиње и сваке друге врлине задобије не шта друго него благодат Пресветога Духа, помоћу којег ће водити живот по Христу. Јер нема другог начина, и другог средства и метода да хришћанин живи по Христу, сем да претходно прими силу с висине, тојест благодат Исуса Христа.¹⁸²³ Без Светога Духа нико не може ни грех избегавати, ни заповести Божје испуњавати, нити одбијати власт и силу коју демони имају над нама.¹⁸²⁴

Испуњујући себе силама Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина, човек очишћује себе од сваке прљавштине греха и страсти, обожује све стваралачке силе у себи, и води себе из савршенства у савршенство. Сав у Духу Светом, Свети Симеон Нови Богослов благовести: Ко љуби Бога и држи заповести Његове, облачи се у силазећу с висине силу Светога Духа, који се не јавља на чулно приметан начин, у виду огња, и не долази са великом хуком и олујним дувањем (ово се збило само са Апостолима – због неверујућих), него се види умно – νοερwς. као умна светлост, и долази са сваком тихошћу и радошћу. Ова светлост је одсјај Прве, Вечне Светлости, и одсјај вечног блаженства. Чим ова светлост засија у души, одмах ишчезава свака нечиста помисао, и свака телесна немоћ добија своје исцељење. Тада се очишћују очи срца, тојест ум и разум – и виде Бога, као што је написано у Еванђељу ο блаженствима. Тада душа види као у огледалу чак и најмање своје погрешке, и улази у највеће смирење; а размишљајући ο величини оне Славе, испуњује се сваком радошћу и добродушношћу, и дивећи се неочекивано виђеном чуду том, лије обилне сузе. Тако се најзад измењује цео човек, и зна Бога, сам бивши претходно познан од Бога.¹⁸²⁵

По Светом Симеону Новом Богослову: циљ целокупног Богочовечанског домостроја спасења, извршеног на земљи Господом Христом јесте – да приме Духа Светога у душе своје они који верују у Христа као Бога и човека, једнога Христа у двема природама, Божанској и човечанској, нераздељивих и несливених; и да овај Дух Свети буде као душа у души верујућих, и да се они стога називају хришћани. И још: да се они на неки начин Духом Светим претопљују, пресаздају, обнављају и освећују по уму – по савести – и по свима чулима.¹⁸²⁶

Свети Симеон открива зеницу светих тајни: Лик Оца (εΐκών τοϋ Πατρός) јесте Син;¹⁸²⁷ лик Сина јесте Дух Свети (εΐκών τοΰ ? ίοΰ είναι то Πνεϋ?α то Ά?ιον), Који виде Сина – виде Оца; и Који виде Духа Светога – виде Сина. Свети апостол вели: Господ је Дух.¹⁸²⁸ Дух виче: Ава, Оче!,¹⁸²⁹ не зато што је Дух Син, – далеко била од нас таква хула! – него зато што се Син Божји види и созерцава Духом Светим; и нити се Син икада открива икоме без Духа, нити Дух без Сина, него заједно са Духом открива се Син.¹⁸³⁰ Тајне Божије откривају се само Духом Светим. И то онима који су очистили ум свој најузвишенијом философијом и подвижништвом, и имају осећања душе истински извежбана.¹⁸³¹ Тајне Божије се откривају помоћу умног созерцања – διά της νοεράς θεωρίας, које се обавља дејством Божанскога Духа, у онима, којима је дано и свагда се даје сазнавати их божанском благодаћу. Знање ових тајни јесте имовина оних људи, чији се ум свакодневно просвећује Духом Светим због чистоте њихових душа; људи, којима је Духом Светим дана реч знања и реч мудрости; људи, који чувају савест и страх Божји помоћу љубави, мира, доброте, милосрђа, уздржања и вере. Да, таквим људима припада познање Божјих тајни.¹⁸³²

Нема сумње, у небеско Еванђеље спада следећа благовест Светог Симеона Новог Богослова; Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.¹⁸³³ Α срце чине чистим не једна, не две, не десет врлина, него све заједно, сливши се, тако рећи, у једну врлину, која је достигла последње степене савршенства. Но, и у том случају врлине нису у стању учинити срце чистим без дејства и присуства Духа Светога – Χωρίς τήν ένέρ?ειαν και παρο?σίαν τοϋ ‘Α?ίο? Πνεύματος. (= без делања и помоћи Духа Светога). Јер ковач, ма како вешто умео руковати алатом, ништа не може урадити без помоћи огња; тако и човек, макар учинио све са своје стране за очишћење срца, користећи ради тог циља врлине као алат, без помоћи огња Духа Светога, сав рад његов остаје бесплодан и некористан, пошто сам његов рад нема снаге да очисти душу од нечистоте и прљавштине.¹⁸³⁴

Вечно здравље и богочовечанско савршенство даје се души Духом Светим за држање заповести Господњих. Из срца те истине благовести Свети Григорије Палама: Господ Христос је једини лекар душа људских; љубављу према Њему и држањем заповести Његових постиже се здравље душе и савршенство. Спасоносно савршенство у области познања и учења састоји се у сагласном мишљењу са Пророцима, Апостолима и са свима уопште светим Оцима, преко којих говори Дух Свети ο Богу и Његовим тварима. Ствари пак које је Дух Свети изоставио и други су их открили, некорисне су за спасење душе.¹⁸³⁵

Свети Палама, објашњавајући како се Дух Свети излио на Апостоле, позива се на Светог Василија Великог и на Светог Златоуста, и вели: Василије Велики каже да што је Син излио на нас јесте нестворено –άκτιστον. Α Св. Златоуст, слично Св. Василију Великом, вели да се излио не Бог него благодат.¹⁸³⁶

Α пре Светог Златоуста пророк Јоил, или боље Бог преко пророка говори, и не каже: «излићу Духа свога», него: «излићу од – άπύ – Духа Свога. Значи: Дух Свети се не дели у ситне делове; овде је реч ο благодати и енергији (= дејству, сили) – χάρις τε και ένέρуια –, која је и енергија суштине Духа –της οуσίας τοу Πνεύματος. Дух кога Бог излива на нас није створен. Благодат је дакле нестворена – άκτιστος ή χάρις; и то је оно што Син даје и шаље и дарује ученицима, а не самога Духа. И овај дар, ова енергија, ова сила је не само нестворена, него и неодвојива – αχώριστος – од Пресветога Духа.¹⁸³⁷

У Беседи на Духовдан Свети Григорије Палама благовести: На дан Свете Педесетнице Дух Свети сиђе с неба и испуни кућу у којој сеђаху Апостоли, и начини је духовном крстионицом; обећање се Господње испуни: Апостоли се крстише Духом Светим; хуком с неба Апостоли постадоше синови громова; јавивши се у виду огњених језика, Дух Свети показује да је то сасвим природно Логосу = Речи Божјој, јер речи није ништа сродније од језика. «И седе по један на свакога од њих, и напунише се сви Духа Светога»: јер Дух Свети, раздељујући се према својим разним силама и енергијама – δуνάμεις τε και ενερуείας (= дејствима, делатностима), кроз сваку своју енергију сав је присутан и дејствује – όλον παρέστι κάι ενερуεί дељен недељиво – άμερίοίταις μεριςύμενον, и сав савцит заједничарен ολοσχερώς μετεχύμενον, слично сунчаном зраку.¹⁸³⁸

Размишљајући тако ο тајни Светог Духа, откривеног и дариваног Цркви на дан Педесетнице, Свети Григорије благовести да су његови дарови, који прожимају и изграђују целокупни живот Цркве, неизбројни и неизмериви. Својим богонадахнутим прозрењем ο откривеној тајни Светога Духа, светитељ Солунски као да украшава круном дрво светоотачке мисли, изводећи из ње мудре закључке ο присутности у Цркви животворне силе Духа Светога, али и ο истовременој скривености и неприступности његове суштине, заједничке Оцу и Сину. Пошто, по његовом учењу, творевина по својој природи не може сместити у себе и додирнути суштину Тројичног Бога, то јој се дарује и излива на њу оно што је њој доступно и у њу сместиво: сила и енергија животворне Тројице. То даривање увек бива Духом Светим и у Духу Светом. Свети Дух, који је „вечна радост Оца и Сина“, постаје и радост ових светова кроз то своје даривање и откривање да је он треће лице Свете Тројице. Апостоли, дакле, постају на дан Педесетнице заједничари не ипостаси или непричасне природе Светога Духа, него само онога за што је пријемчива и способна њихова тварна природа: нестворене силе и вечне енергије Духа Светога. И тако се одиграло, и стално се одиграва у Цркви и свету, мило чудо Божје: нераздељиви Бог се раздељује у виду огњених језика, сједињујући неразоривим јединством раздељена бића и твари и све небоземне светове. И из тога настаје Црква, тело Богочовека, обиталиште Пресвете Тројице.

Нераздељиви Дух Свети, богословствује даље Свети Григорије, дели се у Цркви свакоме по мери његовог узраста, и сваком створењу према његовом достојанству. Но ипак, он је у сваком свом «делу», у свакој сили и енергији својој – цео присутан, Он један и исти Дух Оца и Сина, и у њему и кроз њега цела Света Тројица. Тако, вечан је и нестворен Дух Свети по природи својој, вечна је и нестворена и та сила његова и благодат која се нераздељиво дели и дарује светима. Отуда, с правом каже Светитељ, онај који ту светотројичну силу и енергију назива творевином, унижава и пориче Духа Светога.¹⁸³⁹ Када размишљамо, додаје он, ο сопственом достојанству Духа, онда га сазерцавамо са Оцем и Сином; када се пак сетимо дејствујуће благодати и њеног присуства у онима који су се удостојили њеног заједничарења, онда кажемо да је Дух у нама, изливан на нас а не стваран, нама даван а не у нама креиран, дариван нам као нестворена сила а не као створење.¹⁸⁴⁰

Овај делимичан и летимичан преглед учења светих Отаца ο Духу Светом у животу Богочовечанског тела Цркве Христове, завршићемо беспримерно драгоценим сведочанством ο то ме савременог светог Оца Цркве – Светог Серафима Саровског (+1833). Њега чудесна благовест ο Духу Светом потврђује у наше доба васцело учење претходних светих Отаца ο томе. Велики светитељ експериментално показује и доказује да је циљ хришћанског живота: стицање Духа Светог, и живот у Њему и Њиме у времену и у вечности. Ту бесмртну богочовечанску благовест саопштио нам је Николај Александрович Мотовилов, човек веома образован, и притом човек велике духовности.¹⁸⁴¹ Мотовилова је од ране младости мучило питање, шта је циљ хришћанског живота. Одговори које је он добијао од својих професора на универзитету, а и од других духовних и мисаоних људи, нису га задовољавали. После свог чудесног исцељења старцем Серафимом од неизлечивих болести својих, Мотовилов је постао врло чест посетилац манастира Светог Серафима.¹⁸⁴²

После свог чудесног исцељења, за време своје посете светоме старцу крајем новембра 1831 године, Мотовилов је молитвама Светог Серафима био удостојен дивотне богочовечанске благовести: доживео је преко Светог Серафима јављање Духа Светога у неизрецивом божанском раскошју, и то доживео човечански стварно и земаљски очигледно и опитљиво.

У својим Забелешкама ο томе Мотовилов овако описује тај богочовечански доживљај свој.

Био је четвртак; дан облачан. Падао је крупан и густ снег. Баћушка отац Серафим постави ме да седнем поред њега на једно дебело стабло, у његовој пустињици, на домаку реке Саровке. «Господ ми је открио, рече ми велики старац, да сте ви у детињству свом свесрдно желели да сазнате у чему се састоји циљ хришћанског живота, и ο томе питали велике духовне особе».

Морам рећи, – вели поводом овога Мотовилов –, мене је од дванаесте године стално мучила та мисао, и ја сам се стварно обраћао многим духовним лицима са тим питањем. Али ме одговори њихови нису задовољавали. Старац то није знао.

«Но нико, – продужи отац Серафим –, није вам јасно казао то. Говорили су вам: иди у цркву, моли се Богу, држи заповести Господње, чини добро, – ето, то је циљ хришћанског живота. Међутим, такви одговори нису могли да Вас задовоље. И ево ја, убоги Серафим, објаснићу вам сада у чему се стварно састоји тај циљ. Молитва, пост, бдење и сви остали хришћански подвизи, ма колико добри сами по себи, нису циљ хришћанског живота; они су неопходна средства за постигнуће циља. Прави циљ хришћанског живота састоји се у стицању Духа Светога. Морате знати да нам плодове Светога Духа доноси само оно добро дело које се чини ради Христа. Међутим, све што се чини не ради Христа, макар и добро, не припрема нам награду у будућем животу, нити нам даје благодати Божје у овом животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: Који са мном не сабира, просипа.¹⁸⁴³ Према томе, у стицању Духа Божјега и састоји се прави циљ нашег живота хришћанског, а молитва, бдење, пост, милостиња и друге ради Христа упражњаване врлине само су средства за стицање Духа Божјега».

У ком смислу ви говорите да треба стећи Духа Светога, запитах оца Серафима; ја то добро не разумем.

«Стећи значи зарадити, – рече ми он. – Ви сигурно знате шта значи стећи новац. То исто важи и за Светога Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања, награде. Свети Дух је такође капитал, но само благодатни и вечни капитал. Врлине, чињене ради Христа, достављају нам благодат Светога Духа, без Кога и спасења никоме нема нити га може бити. Свака врлина, чињена ради Христа, даје благодат Светога Духа. Но највише ту благодат даје молитва, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити, да бисте хтели отићи до цркве, али цркве нема у близини, или је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али просјака нема, или немате шта да му дате. Или вам се хоће да очувате невиност своју, али немате снаге за то. Или сте пожелели да се Христа ради подвизавате у некој другој врлини, али немате прилике и одлучности да то урадите. Међутим молитва, за њу увек имамо могућности; она је доступна како богатоме тако и убогоме, како ученоме тако и простоме, јакоме као и слабоме, здравоме као и болесноме, праведноме као и грешноме. Сила молитве је огромна и, више него све друго, она даје Духа Светога, и њу је свакоме најлакше обављати».

– Оче, ви сво време само ο молитви говорите, а како се држати према другим врлинама, које се чине Христа ради за стицање благодати Духа Светога?

«Стичите благодат Духа Светога и свима осталим Христа ради врлинама; упражњавајте оне врлине које вам до носе велики добитак. На пример: више благодати Божје даје вам молитва и бдење, онда – бдите и молите се; много вам Духа Светога даје пост, – постите се; више вам даје милостиња, – чините милостињу. И тако расуђујте ο свакој, Христа ради чињеној врлини».

Оче, рекох ја, Ви све време говорите ο стицању благодати као ο циљу хришћанског живота; али како и где могу ја видети благодат? Добра су дела видљива; а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу ја знати да ли је Дух Свети са мном или није?

«Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјега, нарочито када је Господ после Васкрсења Свог дунуо на њих и рекао им: „примите Духа Светога“, и на дан Свете Педесетнице када је у виду огњених језика сишао на свакога од њих, и ушао у њих, и испунио их силом огњелике Божанствене благодати. И ту баш исту огњедухновену благодат Духа Светога ми сви примамо при светом крштењу, када нам света Црква даје: „печат дара Духа Светога».

Ја упитах оца Серафима: Како бих ја лично могао сазнати да се налазим у благодати Духа Светога? – Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: «Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу Божјем, ти и ја. Α зашто не гледаш у мене?» – Ја одговорих: Оче, не могу да гледам, јер из очију ваших севају муње. Лице ваше постало је светлије од сунца, и мене очи боле. – Отац Серафим рече: «Не плашите се ваше Богољубље, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе било би вам немогуће да ме видите таквим».

И нагнувши се према мени, отац Серафим ми благо шапну на уво: «Благодарите Господа Бога за неисказану милост Његову према вама. Ви сте приметили да се ја чак ни прекрстио нисам, већ сам се само у срцу помолио Господу Богу: «Господе, удостој га да јасно и телесним очима види овај силазак Духа Твога, којега Ти удостојаваш слуге Твоје, када благоволиш јављати се у светлости величанствене славе Твоје». И ето, пријатељу, Господ је испунио смирену молбу убогог Серафима... Што ме, пријатељу, не гледате у очи? Не бојте се ничега, Господ је с нама!»

После ових речи ја погледах у лице његово, и сав претрнух. Замислите: у средини сунца, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку ни то лице, не видите ни самог себе, већ једино заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која својим сјајем обасјава снежни покривач, којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице које падају попут белог праха.

«Шта осећате сада?» упита ме отац Серафим.

Ја одговорих: Осећам такву тишину и мир у души, да никаквим речима изразити не могу.

«Ваше Богољубље, – рече отац Серафим –, то је онај мир, за који је Господ рекао ученицима Својим: Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји.¹⁸⁴⁴ То је тај мир који ви сада у себи осећате: мир Божји који превазилази сваки ум.¹⁸⁴⁵

«Шта још осећате?» упита ме отац Серафим.

Необичну пријатност, – одговорих ја. Старац продужи: «Та свештена пријатност испуњује сада васцело биће наше, и разлива се по свима жилама нашим као неизрецива сладост. Од те сладости срца наша као да се топе, и ми смо обојица испуњени таквим блаженством, које се никаквим језиком изразити не може … Α шта још осећате?» продужи питати отац Серафим.

Неисказану радост у васцелом срцу мом, – одговорих ја. Отац Серафим настави: «Када Дух Свети долази κ човеку, и осењује га пуноћом Свога надахнућа, тада се душа човекова преиспуњује неизрецивом радошћу, јер Дух Свети испуњује радошћу све чега се год дотакне. То је она радост коју нико не може узети од следбеника Христових.¹⁸⁴⁶ Међутим, ма како била утешна радост ова коју ви сада осећате у срцу свом, ипак је она ништавна упоређена са оном, за коју је Господ устима Свога светог апостола рекао, да ту радост: ни око не виде, ни ухо не чу, ни срце човеково не наслути, што уготови Бог онима који га љубе.¹⁸⁴⁷ Нама су дати само наговештаји ове радости. Али, шта казати ο правој радости, припремљеној нам на небесима? … Шта још осећате, Ваше Богољубље?»

Необичну топлоту, – одговорих ја.

«Како, пријатељу, топлоту? – узврати старац. Та ми у шуми седимо; сада је зима, и свуда је снег око нас, и на нас је нападао за читавих пет сантиметара, и ево још пада... Каква онда може бити то топлота коју ви осећате?! – Као када бих се купао у топлој води у купатилу, одговорих ја. – Α мирис осећате ли? упита он мене. – Да, осећам такође мирис какав на земљи не постоји. – На то отац Серафим смешећи се рече: Знам, знам, ја вас хотимично питам. Сушта је истина, Ваше Богољубље, да се никакав мирис на земљи не може сравнити са овим мирисом. Овај миомирис који осећате јесте миомир Светога Духа Божјег. Обратите пажњу, Ви рекосте да је око нас топло као у купатилу, но погледајте, снег се не топи ни на Вама, ни на мени, ни над нама. Значи, ова топлота није у ваздуху већ у нама самима. Загрејани њоме, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, изатканом им од Светога Духа. И та им је благодатна хаљина замењивала одело. Тако се остварују речи Спасове: Царство је Божије унутра у вама.¹⁸⁴⁸ Под Царством Божјим Господ подразумева благодат Духа Светога. И то Царство Божије се сада и налази унутра у нама, а благодат Духа Светога нас и од споља обасјава и загрева, преиспуњујући различним миомирисима ваздух око нас, наслађује наша чувства наднебеским блаженством, напајајући срца наша радошћу неисказаном. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Духом Светим, бити у пуноћи Духа Светога».

Ја упитах, – вели Мотовилов –, да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? – «Верујем, одговори свети старац, да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога већ преко вас целоме свету. Идите с миром, и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду с вама».

Када сам напустио светог старца, – завршава Мотовилов –, виђење није престајало; старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора, и неисказана светлост коју сам својим очима видео, продужавала је да га и даље обасјава».¹⁸⁴⁹

Овим богочовечанским доживљајем Светог Серафима и Мотовилова показана је, доказана је, посведочена је најочигледније, најстварније, најземаљскије, најчовечанскије, најубедљивије богочовечанска благовест светог Апостола, благовест која све еванђелске, све апостолске, све светоотачке, све светопредањске благовести ο Духу Светом у богочовечанском животу Цркве Христове сабира у једну Свеблаговест која гласи: Вера наша је у показивању Духа Светога и силе – έν αποδείξει Πνεύμα?ος και δυνάμεως.¹⁸⁵⁰

Васцело молитвено богословље Цркве је у ствари благовест Светога Духа ο Богочовеку Господу Исусу Христу и ο Његовом Богочовечанском домостроју спасења – ο Цркви. У Цркви је ради Богочовека Господа Христа све од Духа, као што је то «све» и од Бога Оца ради Богочовека Господа Христа и Духа Светога. Једном речју, у Цркви све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. То најбоље показује молитвено богословље Цркве, у свима својим благовестима, од најмањих до највећих. Очигледна је новозаветна стварност: Црква је продужена Света Педесетница кроза све векове и кроза сву вечност.

Дух Свети је у Деви Светој саздао тело Бога Логоса, и тиме ставио Себе у темељ Цркве, у тело Цркве, у тело Богочовека Господа Христа.¹⁸⁵¹ У «Цркви се Светим Духом точи свака премудрост; отуда благодат Апостолима, страдалнички венци Мученицима и видилаштва Пророцима.¹⁸⁵² Светим Духом даје се сваки добри дар; у Њему све живи и креће се.¹⁸⁵³ Светим Духом сагледава се свака светиња, премудрост, јер Он обићује, осуштињује сваку твар ούσιοί πάόαν γάρ κτίσιν = осушчествует бо всјакују твар.¹⁸⁵⁴ Светим Духом бива свако богатство славе; од Њега је благодат и живот свакој твари.¹⁸⁵⁵ Светим Духом свака душа живује – = живитсја, и чистотом се узвишује, сија Тројичним јединством свештенотајанствено – свјетљејетсја Троическим јединством свјашченотајње.¹⁸⁵⁶ Светоме Духу припада животоузрочна вредност; од Њега се свако створење оживотворава, одушетворава, као у Оцу, а уједно и Логосу.¹⁸⁵⁷ Светим Духом држи се све, видљиво и невидљиво.¹⁸⁵⁸

Као што у телу човековом ништа не бива без душе његове тако и у телу Цркве ништа не бива без животворне душе њене – Духа Светога. Молитвена мисао Цркве богомудро благовести: Светим Духом – богатство богопознања, созерцања и премудрости, јер све светоотачке догмате, сва светоотачка учења Логос открива Духом Светим = всја бо в сем отеческаја вељенија Слово откривает.¹⁸⁵⁹ Бог Логос је перихорисисом сав у Духу Светом и у Оцу; Отац је сав у Сину и у Духу Светом; Дух Свети је сав у Оцу и у Богу Логосу; зато нас молитвена богонадахнута мисао Цркве позива: Богословећи рецимо Светоме Духу: Ти си Бог, живот, љубав, светлост, ум, Ти благост, Ти царујеш вавек.¹⁸⁶⁰ Дух Свети, као Дух Сина – Господа Христа,¹⁸⁶¹ свима и свему у Цркви је свеопасоносни узрок – всеспаситељнаја вина – πανόωσηκή αίτια.¹⁸⁶² у Цркви се Духом Светим расте «у човека савршена, у меру раста висине Христове»: Духом Светим – обожење свима, благовољење, разум, мир, благослов, отројичење, јер је Он равноделатан са Оцем и Логосом.¹⁸⁶³

Свети Дух је срце сваког бића. Ту истину неуморно благовести молитвена мисао Цркве: Светим Духом све и сва има своје биће: јер је Бог пре свега, Господство свега, Светлост Неприступна, Живот свесвега.¹⁸⁶⁴ Светога Духа моћ је над свима: Њему се клањају Вишње Војске са сваким дахом доњих (= со всјаким диханијем долњим).¹⁸⁶⁵ Светим Духом лију се потоци благодати, који налајају сваку твар ка оживљењу (= ко оживљенију).¹⁸⁶⁶

Дух Свети даје се вернима ради васкрслога Господа Христа и Његовог неизмерног човекољубља, показаног у васцелом богочовечанском домостроју спасења. Доказ томе је сав живот Цркве кроз векове. Молитвена благовест објављује богочовечанску истину: Господ Христос, васкрснувши Својом властитом силом, даде свима вернима сијање Духа, који одозго тајанствено осењује.¹⁸⁶⁷ Светим Духом свака се твар обнавља (тојест очишћује од греха, обезгрешује), опет хрлећи на првобитно –εϊς τό πρώτον.¹⁸⁶⁸ Светоме Духу припада животодавство и част – живоначалие и част; јер Он, све што је створено, као Бог силом Својом чува у Оцу Сином.¹⁸⁶⁹ Све и сва има живот од Духа Светога.¹⁸⁷⁰ Све знање, савршено и непогрешиво знање ο Богу, даје нам се у Цркви Господом Христом преко Духа Светога: Светим Духом богословље, Јединица Трисвета.¹⁸⁷¹

Извршивши Богочовечански домострој спасења, Господ Христос обећава Својим ученицима послати им силу Духа Светога, којом ћe они и сви њихови следбеници кроз векове усвајати то спасење. Молитвена мисао Цркве благовести: Диван васкрснувши из гроба, украшен славом Божанства, јавио си се Господе, Апостолима Твојим обећавајући послати им силу Светога Духа – τήν τοΰ Πνεύματος ένέρуεiaν (моћ, делатност, дејство, делотворност, деловање).¹⁸⁷² Нови, богочовечански живот спасења, обавља се Духом Светим. Сведоци тога су прво свети Апостоли, а за њима сви остали верници. Молитвена мисао Цркве благовести нам бесмртну истину ο томе: Научивши се од Христа новом и чистом живљењу, изузетно се сви марљиво потрудимо, да то живљење до краја сачувамо, еда бисмо уживали долазак Светога Духа.¹⁸⁷³ Духом Светим, Христе, просветио си збор Апостола; и преко њих омиј, Боже, греховну прљавштину нашу, и помилуј нас.¹⁸⁷⁴ Ти сам, као Бог севши с десне стране Величанства, послао си нам Духа Светога да води и спасава душе наше.¹⁸⁷⁵ Господ се узнео: и сео с десне стране Оца, испуњујући Божанством све и сва, и послао ученицима Духа Светога, који просвећује, и утврђује, и освећује душе наше.¹⁸⁷⁶ О, светозарна чеда Цркве, примите откупно очишћење грехова, огањлијућу росу Духа: јер сада од Сиона изиђе закон, језико-огњелика благодат Духа.¹⁸⁷⁷

У светим Апостолима, у светим богоносним Оцима, и у васцелом светом Предању је једна иста Истина, једна иста Света Тројица, један исти Богочовек Господ Исус Христос, једно исто Еванђеље, једна иста Црква, једно исто охристовљење, једно исто обогочовечење, једно исто отројичење, једно исто обожење, једно исто спасење. Молитвена мисао Цркве громогласи: Богоносни Оци су трубе Духа Светога.¹⁸⁷⁸ Они су верни чувари Апостолских Предања – άπуότολικαν παραδόσεων.¹⁸⁷⁹ Педесетницу празнујемо, и Духа Светога долазак,… и испуњење наде. О, колика тајна! како велика и драгоцена! Стога Ти кличемо: Творитељу свега Господе, слава Теби!¹⁸⁸⁰ Све даје Дух Свети: точи пророштва, производи свештенике, неуке учи мудрости, рибаре преображава у богослове, саставља сву законску установу Цркве.¹⁸⁸¹ Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа небескога, нађосмо веру истиниту, нераздељивој Тројици клањамо се, јер нас је Она спасла.¹⁸⁸² у Пророцима си нам објавио пут спасења, и у Апостолима нам засија благодат Духа Твог, Спасе наш.¹⁸⁸³ Певамо Пресветога Духа који просвећује и освећује душе наше.¹⁸⁸⁴ Свети бесмртни Утешитељни Дух од Оца исходи и у Сину обитава.¹⁸⁸⁵

Тек са Црквом и у Цркви Дух Свети казује Себе свету. Казује Себе као божански савршено Треће Лице Пресвете Тројице. Црква Њиме спасава своје верне, Њиме их охристовљује, Њиме обогочовечује, Њиме освећује, Њиме просвећује, Њиме отројичује, Њиме обожује. Молитвена мудрост Цркве благовести: Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњујеш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и настани се у нама, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Добри, душе наше.¹⁸⁸⁶ – Благословен је Христос Бог, који Апостоле показа као премудре ловце, ниспославши им Духа Светога, и преко њих улови васељену.¹⁸⁸⁷ И тиме се испуни Спасово пророштво:¹⁸⁸⁸ човекољубиви Спас учини Апостоле ловцима људи, који спасавају људе из мора смрти = из мора греха = из мора ђаволизма.

Педесетница = Духовдан = Духови: рођендан Цркве. Јер Устројитељ нашега спасења = нашега обожења, чудесни Господ Христос: шаље Духа Светог у Богочовечанско тело Цркве, да Он ухристовљује и охристовљује у телу Цркве све верне,свекојиверују у Богочовека Христа – јединог Спаситеља људи у свима световима. И охристовљујући – спасава, обогочовечује, отројичује вернике, дарујући им сва непролазна Божанска блага и богатства: каква око људско не виде, и ухо не чу, и срце људско не наслути.¹⁸⁸⁹ – Таквим благовестима кипти сво молитвено богословље Духовдана и, уопште, свеколико богословље молитвено. Тако, духовданско молитвено богословље радосно благовести: Верни, празнујемо попразнични и завршни празник, то је Педесетница: испуњење обећања и рока; јер у овај празник сиђе на земљу Утешитељев oгањ у виду језика, и просвети ученике, и показа их као неботајнике – και τούτοуς ούρανομύσταςανέδειξε. Светлост Утешитељева дође и просвети свет.¹⁸⁹⁰ Извор Духа, сишавши на земљу, раздељујући се мислено – νοητάς – на огњене реке, орошаше апостоле просвећујући; и постаде им облак који лије огањ, просвећујући њих и даждећи пламен, преко њих ми примисмо благодат, и огњем и водом. Дође светлост Утешитеља, и просвети свет.¹⁸⁹¹ Оно што су у старини унапред објављивали Закон и Пророци – испуни се: јер се данас свима вернима изли благодат Божанскога Духа.¹⁸⁹² Божанскога Духа сишавши сила – уразумљује верне познањем Свете Тројице, у којој се утврдисмо.¹⁸⁹³ Као добротвор, Христос дела на надприродан начин, дајући сву благодат Духа.¹⁸⁹⁴ Од Духа Свога Господ је богато излио на свако тело, као што је рекао, и све и сва се испуни познања Господњега.¹⁸⁹⁵ Дух Свети – светлост, и живот, и живи извор умни, Дух премудрости, Дух разума –: добар, прави, умни – νοερόν, владајући, очишћује сагрешења, Бог и боготворећ (Θεός καί θεοποιούν): Он говори, дела, раздељује дарове; Њиме бише овенчани сви Пророци, и божанствени Апостоли и Мученици; као огањ се раздељује дајући дарове.¹⁸⁹⁶

Изузетно су богонадахнуте и препуне Богочовечанских благовести Духовске коленопреклоне молитве које се читају на вечерњу Свете Педесетнице. у њима се обраћамо Богу Оцу: «Многомилостиви Човекољупче, услиши нас кад год Те призивамо, нарочито пак у овај дан Педесетнице, у који, по вазнесењу Господа нашега Исуса Христа на небо и седању с десне стране Тебе Бога и Оца, посла Духа Светога на Своје свете ученике и Апостоле, који и стаде на свакога од њих, и напунише се сви неисцрпиве благодати Његове, и говораху на другим језицима велика дела Твоја; и прорицаху». – И надаље се богоречито наглашава делатност Светога Духа, и сво непрекидно деловање Свете Тројице, које вазда бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Разуме се, ипостасна својства су различита, и сходно њима ипостасни карактер учешћа сваког Лица у једној и јединственој природној делатности: сав Син у Оцу и Духу, сав Дух Свети у Оцу и Сину, сав Отац у Сину и Духу.

И ми се коленопреклоно молимо Једином Човекољупцу – Богочовеку Господу Христу са изузетном благодарношћу: Господе Христе Боже наш, Ти си дао људима мир Твој и дар Пресветога Духа, и, будући с нама у животу, још увек дајеш вернима у неотуђиво наслеђе. Ти си ову благодат на најочигледнији начин послао данас Твојим ученицима и Апостолима, и њихова уста огњеним језицима обогатио, од њих сав род људски, богопознање на свом језику слухом уха примивши, светлошћу се Духа просветисмо, и прелести као таме ослободисмо, и раздељивањем видљивих и огњених језика и надприродним дејством научисмо вери у тебе, и бисмо озарени да славимо као Бога Тебе са Оцем и Светим Духом у једноме Божанству и сили и власти.

На чудесни празник Педесетницу: Утешитељни Дух изли се на свако тело – јер почевши од сабора Апостола, од њих заједничарењем распростре вернима благодат, и посведочава свој моћни наилазак, у огњеном виду раздајући ученицима језике на песмопој и славу Божију. Стога ми, просвећивани у срцима умно – νοερwς (мислено, умно), утврдивши се у вери Духом Светим, молимо се да се спасу душе наше.¹⁸⁹⁷ Сада се Апостоли облаче у силу Христову с висине: јер их обнавља Утешитељ, у њима обнављајући се тајанственом обновљеношћу знања.¹⁸⁹⁸ Дух Свети освећује и очишћује разум људски, отуда молитва Њему: Утешитељу, као добар очистивши нечистоту мога разума, покажи га испуњена твоје светости.¹⁸⁹⁹ Дођи κ нама, Душе Свети, чинећи нас причасницима (= заједничарима, учесницима) Твоје светости, и незалазне светлости, и божанског живота, и најмирисавијег раздавања. Јер Ти си река Божанства, из Оца Сином происходећи.¹⁹⁰⁰

Синаксар у понедеоник Светога Духа човекољубиво расипа бисерје небеске Истине, благовестећи: у овај дан Педесетнице Свесвети Дух суштаствено сиђе – сушчествење наиде – у виду огњених језика на свете Апостоле, седавши посебно на свакога од њих у горници у којој борављаху… И у виду огњених језика Дух Свети јави се на свакоме од њих посебно, не само на Дванаесторици већ и на Седамдесеторици. И говораху дотле непознатим им језицима, тојест сваки од Апостола говораше народима на свима језицима… Пошто се Дух Свети изли на свако тело, свет се испуни свима даровима. И Њиме сви народи бише приведени богопознању, и би прогнан сваки недуг и сваки помор. Јер од Христа ученицима би троструко дат Дух Свети: пре страдања – не сасвим очигледно: по Васкрсењу – дувањем јасније;¹⁹⁰¹ а сада ниспосла Њега суштаствено – сушчествено; штавише сам Савршени сиђе, просвећујући и освећујући их, и преко њих опет крајеве васељене приводећи, доласком Светога Духа.

Ум људски, помрачен греховношћу, просветљује се и просвећује се божанском светлошћу. Духовођена молитвена мисао Цркве благовести: Богоизворним божанским сјајем просветивши ум, ученици Бога Логоса примише Духа Светога суштаствено – οvσιωδώς.¹⁹⁰² Одозго сишавши к нама Утешитељу, као негда Апостолима, освети и спаси оне који Тебе Бога проповедају.¹⁹⁰³ Данас сиђе Пресветог Духа Твог сила –ή ένέρуоiέ (= дејствие, дејство, енергија, делатност, делање, делотворност), Господе, на Апостоле Твоје, и богопознањем учинивши их премудрима, гле, испуни их блаженим учењем Твојим. Стога славимо твој спасоносни домострој спасења, свемоћни Исусе, Спаситељу душа наших.¹⁹⁰⁴ Сила Божанственога Утешитеља изненада с неба учини све Апостоле свемудрима и богословима – всемудри и боголовци показа.¹⁹⁰⁵ Богатство Божанства, непролазно и необухватно, Дух Свети раздаје очигледно Апостолима у огњеним језицима.¹⁹⁰⁶ Дух Свети од Оца исходи, а ради Сина се богато даје твари.¹⁹⁰⁷ Истинског oбећањa рок се испуни: светлоносна благодат Педесетнице дође.¹⁹⁰⁸ Недокучљив је Дух Свесвети, превазилази сваки ум и разум.¹⁹⁰⁹ Дух Свети је благодати пучина, и богатство неисказано.¹⁹¹⁰

Врхунац свудаприсутности и сведелатности Духа Светога у телу Цркве јесте: претварање на светој Литургији Духом Светим евхаристијских дарова у тело и крв Господа Христа. На тај начин Дух Свети нам осигурава и дарује васцелог Господа Христа, и са Њим све дарове које нам Он као Богочовек, као Црква, доноси и раздаје. Нама се кроз Свето Причешће најсигурније и најстварније осигурава спасење = охристовљење = обогочовечење = обожење = отројичење, по мери наше вере и ревности у светим тајнама и светим врлинама. Увек је свежива и свеважећа светоотачка истина богочовечанска: «Дух Свети изграђује Цркву».¹⁹¹¹ Он уцрквењује и оцрквењује верне помоћу светих тајни и светих врлина. Другим речима: Он – освећује, Он – облагодаћује, Он – охристовљује, Он – обогочовечује, Он – отројичује, Он – спасава. Без Њега не бива ништа у Цркви Спасовој: Он је свуда, и у свему, и кроза све. Јер где је Господ Христос, онде је и Дух Свети. Α у Богочовечанском телу Цркве је сав Господ Христос, и са Њим и због Њега и сав Дух Свети, са Својом несагледивом, неописивом и необухватљивом Ипостаси као Треће Лице Пресвете Тројице.

Свом душом сматрам за велику милост Божију,

Што је мене недостојног Тросунчани Господ,

Удостојио да одмуцам Богочовечанске истине Његове

У овој „Православној Философији Истине“.

Зато молим читаоце њене:

Поклонимо се Оцу,

И Сину Његовом и Светом Духу,

Светој Тројици у Једној Суштини,

Са Серафимима кличући:

Свет си, Свет, Свет, Господе!

Слава Теби!

На Светог Фотија Великог, 6/19 фебр. 1976. Године

Свегрешни Архимандрит Јустин, духовник манастира Ћелије

Богочовек је Црква; Црква је Богочовек. То је једина свеистина – када је реч о Цркви у нашим човечанским световима. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свима небоземним световима. Јер једино Он као Богочовечанска Личност, која је уједно и Црква, божански и човечански савршено решава све вековечне проблеме човекова духа, и свемилостиво води и премудро руководи човека својим богочовечанским путем у чаробне небеске светове, и проводи га кроз његове неисказане божанске милине. При свему томе човек осећа себе као свету и милу тајну Божију, којој се и Анђели Божији радују и диве. И још: раздрагано славослове чудесног Господа Исуса Богочовека што иловачно створење, какав је човек, преображава у дивно богочовечанско биће.

Таква је вера Православна ο Богочовеку Господу Христу и Његовој Цркви, јер таква вера Апостолска, јер таква вера Светоотачка, јер таква вера Светопредањска. То је вера Истине, вера Свеистине: обухвата васцелу Богочовечанску Истину = Богочовека Господа Христа и све што је Његово. Зато се и назива „вера истине“.¹⁹¹² Нема еванђелске истине да није у њој. у њој је сва истина ο Богу, сва ο човеку, сва ο Богочовеку, сва ο Цркви, сва ο богочовечанском домостроју спасења, сва ο богочовечанском животу, сва ο свету, сва ο времену, сва ο вечности. у православној богочовечанској вери све је од чудесног Богочовека Господа Христа. Он је: „Оснивач и Завршитељ вере“.¹⁹¹³ Зато ce у Светом Еванђељу она и назива: „Вера Исуса Христа“.¹⁹¹⁴ Она је сва: „вера – Њиме: η πίστις βι αύτοΰ“.¹⁹¹⁵

Богочовечанска вера има и зна Цркву као оваплоћеног Бога, као Богочовека; и Богочовека има и зна као Цркву. Због својих безбројних бесмртних драгоцености Црква је предмет вере, а не предмет површинског знања: рационалистичког, схоластичког, сензуалистичког, мистичког, дијалектичког, позитивистичког, и уопште хуманистичко-хоминистичког. у богочовечанској вери Христовој ништа није „по човеку“,¹⁹¹⁶ већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: „Васељенска (καθολική = католичанска, саборна) Црква је православно и спасоносно исповедање вере“.¹⁹¹⁷ Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: „Онај који верује не по Предању Васељенске (της καθολικής = католичанске) Цркве… неверник је“.¹⁹¹⁸

Сав на богочовечанском путу Цркве Васељенске Свети Иринеј изјављује: Сва Црква у целоме свету има једну и исту веру. Примивши ту веру и њено учење, иако расејана по целоме свету, ревносно их чува, као да обитава у једноме дому; подједнако верује, као да има једну душу и једно срце; и све то сагласно проповеда, учи и предаје, као да има једна уста. у свету постоје разни језици, али је сила Предања једна и иста. Јер, пошто је вера једна и иста, то ни онај који много каже ο њој, не додаје јој ништа, и онај који мало каже ο њој, не умањује је тиме.¹⁹¹⁹ Црква широм целога света, имајући чврст почетак од Апостола, остаје при једном и истом учењу.¹⁹²⁰ Апостоли и њихови ученици учили су онако како проповеда Црква, и постали су савршени – perfecti.¹⁹²¹ Који су ван Цркве, ван истине су – εκτός τής αληθείας.¹⁹²²

Нико није донео човеку и земљи оно што јс донео Господ Христос: донео је и дао човеку Себе, Бога Истинитог, и сва блага која има у Себи оваплотио у Цркви. Свети Иринеј пита: Шта је ново донео Господ доласком Својим? и одговара: Донео је све саму новину – omnem novitatem – тиме што је донео Себе сама. Јер од светих Пророка је и било претсказано баш тο, да ће доћи Ново, које ће обновити и оживотворити човека. И Господ, доневши људима Себе самога, даровао им је добра – bona – у која Анђели желе завирити. Доласком Својим Господ јe испунио сва обећања, и још их испуњује у Цркви.¹⁹²³ Α Црква у целости чува „небеску веру“ и истину, предате јој од Господа Христа преко светих Апостола.¹⁹²⁴ И то Црква – „велико и славно тело Христово“.¹⁹²⁵

Бог Логос је свом Својом Божанском Истином постао тело, постао човек. Тако се човек по први пут обрео сједињен са васцелом Истином Божјом. Α претварањем тела Свог у тело Цркве Господ Христос је отворио пут спасења сваком бићу људском путем вере у Њега. Ту истину исповеднички благовести „Тринаести Апостол“ Цркве Православне – Свети Атанасије Велики, говорећи: Ми се спасавамо као сутелесници – тела Христова, Цркве. Јер у том телу Господ постаје наш вођ у Небеско царство и ка Оцу Своме изјављујући: Ја caм пут¹⁹²⁶ и врата, и кроз Мене треба сви да улазе (Ин.10:9).¹⁹²⁷

Црква као тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Духом Светим, и увек свесавршена, вечна Друга Ипостас Пресвете Тројице. На крају свих крајева, сва делатност Бога Логоса као Цркве своди се на Свету Тројицу: све и сва у Цркви бива, и збива се, од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је једногласно сведочанство светих Aпoстола и светих Отаца. Ту истину богонадахнуто благовести „Отац Православља“, свети Атанасије Велики:

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Васељенске Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква – ή Εκκληόία, τεθεμελίαιται, и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанин. Дакле, постоји Света и савршена Тројица, која се познаје у Оцу и Сину и Светоме Духу. Она је увек равна Себи, недељива по природи, и једно је њено дејство –ή ενέρуεια. Јер Отац ради све Логосом у Духу Светом. И тако се одржава јединство Свете Тројице; и тако се проповеда у Цркви: „Један Бог, који је над свима, и кроза све, и у свима“:¹⁹²⁸ „над свима“ као Отац, почетак и извор, „кроза све“ Логосом, а „у свима“ у Духу Светом. И Васељенска Црква ништа не одузима овоме учењу. Α да је таква вера Цркве, ево доказа: шаљући Апостоле, Господ управо то поставља као темељ Цркви – Οεμέλιον τή Εκκλησία, јер им наређује: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.¹⁹²⁹ Апостоли су тако и поступили; и таква је њихова проповед у свој Цркви под небом. Ова преда на нам вера у Свету Тројицу јесте једна и недељива. Као што је недељиво јединство Свете Тројице, тако је и вера у Њу једна и недељива. Благодат и дарови који нам се у Цркви дарују од Свете Тројице, дарују нам се од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер ништа не бива, и ништа се не збива, другачије него од Оца кроз Сина у Духу Светом. у ствари, учење Светих своди се на учење ο Светој нераздељивој Тројици. И то је једна и једина вера Васељенске Цркве. – Α ја сам, додаје Свети Атанасије, изложио ово сагласно са преданом нам од Отаца Апостолском вером, ништа не измисливши са своје стране, него чему сам се научио то сам и ставио на хартију.¹⁹³⁰ Таква је вера Васељенске Цркве. Господ ју је основао и укоренио у Светој Тројици.¹⁹³¹

По светом осећању и светом сазнању светих Отаца Црква је, као тело Бога Логоса, за род људски све и сва у свима световима. Отуда изјава Светог Василија Великог: Преда мном је један циљ: Све и сва устремљивати на сазидање Цркве.¹⁹³² Човеков ум, обесвећен и састарен грехом, освећује се и подмлађује се у Цркви Духом Светим, и то у свакоме који је члан тела Цркве Христове.¹⁹³³ И сваки члан Цркве испуњује се богочовечанским силама, јер ма шта замислио умом, ма куда кренуо духом, налази да је све испуњено Богом, налази да је свуда распрострта Ипостас Сина, Ипостас Бога Логоса.¹⁹³⁴ И у богочовечанском телу Цркве Своје свеблаги Господ свакоме додељује место према његовој заслузи.¹⁹³⁵

Херувимски задубљен у бездану тајну Цркве Спасове, учитељ васељене, Свети Василије Велики благовести: Речено је Цркви Божијој: „Ви сте тело Христово, и уди међу собом¹⁹³⁶. Зашто? Зато што у Цркви држи и сједињује сваки члан у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве – Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовима и рећи да су они под Христовом управом. у таквом случају може се смело тврдити да ту господари и царује телесно мудричење. Јер, по речи Апостола, када су међу вама зависти и свађе и неслоге, нисте ли телесни, и не живите ли по човеку?.¹⁹³⁷ Нема сумње, телесно мудричење је непријатељство Богу.¹⁹³⁸ Стога је сасвим неопходно да васцела Црква Божија ревносно чува јединство духа у свези мира, да би се испунило речено у књизи Дела Апостолских: а у народа који верова беше једно срце и једна душа.¹⁹³⁹ А то значи: нека се нико не држи своје воље, него нека сви заједнички у једноме Духу Светом иштемо вољу Господа Исуса Христа који је рекао: Сиђох с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла.¹⁹⁴⁰ Јасно је из тога, да је за целокупну Цркву Божију неопходна једнодушност по вољи Христовој у Духу Светом. Када се тога будемо држали у нашем духовном друштву, онда смо уистини „тело Христово, и уди међу собом“,¹⁹⁴¹ и међу нама је дивна слога и спокојно духовно уједињење међу собом.¹⁹⁴²

У Богочовечанском телу Цркве свима нам је вера једна, живот један, срце једно, душа једна, те стога сваки живи у свима и кроза све, али и сви живе у свакоме и кроза сваког. Ту свету тајну саборности богочовечанског живота у Цркви Христовој дубоко ocећa Свети Василије, и води нас кроз њу са побожним страхом: Господ наш Исус Христос благоволео је сву Цркву Божију назвати телом Својим, и све нас, сваког посебно, начинити члановима међусобним, и свима нам даровао да будемо са свима у савезу, слично члановима сагласним међу собом. Стога смо ми, иако по месту живљења удаљени један од другога, по сили овог савеза блиски један другоме. Јер као што глава не може рећи ногама: не требате ми, тако и ви нећете нас одбацити, него ћете показати састрадалну љубав према нама који смо у невољама и страдамо што се држимо Отачких предања.¹⁹⁴³

У Цркви, једино у Цркви, човек је вистину Божанско величанство. Јер се удостојио, чега? Да му чудесни, и сведивни, и свемоћни, и свемилостиви Бог и Господ Исус Христос буде вечна Глава и управља њиме кроз сав живот на земљи и кроза сву вечност на небу. Та мисао блиста у души Светог Григорија Богослова, и он благовести: Као што у телу једно старешинује и као председава, а друго стоји под старешинством и управом; тако и у Цркви Бог је установио како је за кога корисније: да једни буду паства и подчињени, а други, према својим врлинама и близости к Богу, да буду Пастири и Учитељи на сазидање Цркве. Пастири и Учитељи имају се односити према пастви као душа према телу и ум према души, и да сједињени Духом Светим сачињавају једно тело, савршено и истински достојно самога Христа – Главе наше.¹⁹⁴⁴

Свети Григорије, Богослов Истине, казује нам истину ο поретку у Цркви: Од самог Господа Христа поредак је у Цркви овакав: једни су паства, а други су пастири; једни управљају, а друга су под управом; неко сачињава као главу, неко – ноге, неко руке, неко очи, неко – неки други од делова тела – ради устројства и користи целине. И у телу делови нису одвојени један од другога, него цело тело је једно, сложено из разних делова; и у свих делова није један начин делања, иако су сви подједнако потребни један другоме ради сложеног и узајамног делања. Тако, око не ходи него указује пут; нога не гледа него корача и преноси с једнога места на друго; језик не прима звуке, јер је то посао слуха; уво не говори, јер је то посао језика; нос oceћa мирисе; рука је орган који даје и прима; а ум је вођ свега: од њега је способност осећања, и к њему се враћа свако осећање. То исто је и у нас – у заједничком телу Христовом, Цркви. Јер сви смо једно тело у Христу, а по себи смо уди Христу и један другоме.¹⁹⁴⁵ Један старешинује и председава, а други се води и управља; оба делају не подједнако, него оба постају једно у једном Христу, састављани и слагани истим Духом Светим. Иако је Дух један, дарови нису подједнаки, јер нису подједнаки примаоци дарова.¹⁹⁴⁶ Дарови су различни, раздељују се по мери вере. – Овај се поредак има поштовати и држати. Нека један буде слух, други – језик, неко – рука или што друго; нека један учи, друга нека се учи; нека неко ради својим рукама, да би могао дати потребитоме и невољноме.¹⁹⁴⁷

Свака помесна Црква има свог посебног Анђела Чувара, као што ο томе сведочи свети тајновидац Јован Богослов (ср. Откр.2:1, 8, 12, 19, 3:1, 7:14).¹⁹⁴⁸ Природно да тело Бога Логоса – Цркву, напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и ту преко Својих небеских и земаљских верника: Анђела и људи. – Неустрашиви борац и бранитељ Цркве, Св. Григорије Богослов изјављује: Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверињем, урвинама, провалијама, и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама.

За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа.¹⁹⁴⁹ Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица вере и истине.¹⁹⁵⁰

У Цркви Христовој све је велико, и све највеће, зато што је у њој сав Богочовек Господ Христос, и зато што је она сам Богочовек Христос. Та мисао као бесмртна муња проходи и обасјава све наше људске тмине и помрачине. Том муњом Истине осветљује и просветљује нас философ Духа Светога – Свети Григорије Ниски: Не ретко Црква се од стране св. апостола Павла назива Христом. Α служитеље ове Божанске тајне св. Апостол назива стубовима Цркве. Тако се једним и истим именима називају Апостоли, Учитељи и Пророци. Јер нису стубови Цркве само Петар, Јован и Јаков; и не само Јован Крститељ „беше светило које гораше и светљаше“;¹⁹⁵¹ него и сви који послужише утврђивању Цркве, и делима својим постадоше светила, називају се и стубовима и светилима. „Ви сте светлост света“,¹⁹⁵² говори Господ Апостолима. Α бοжанствени Апостол и другима наређује да буду стубови, говорећи: „будите тврди, не дајте се помакнути“.¹⁹⁵³ Исто тако, Апостол је и Тимотеја начинио прекрасним стубом и тврђавом истине Цркве (1Тим.3:15).¹⁹⁵⁴

Нема сумње, у нашем земаљском свету тело човечије је најчудеснија радионица и лабораторија Божја. Зато је Бог Логос и постао тело. Зато је тело Бога Логоса и постало Црква. И у њој уризничена сва непролазна богатства неба. И још више, несравњено више од тога: сва богатства Јединог Истинитог Бога. Над том светом тајном молитвено бди и богонадахнуто збори Свети Григорије Ниски: Сва Црква је „једно тело“ Христово, и у једном телу уди су многи, али сви уди немају један посао.¹⁹⁵⁵ Напротив, Бог је саздао у телу Цркве једнога оком, другога увом, некога руком, некога ногом, те се у општем саставу тела Цркве могу наћи уста, зуби, језик, груди, трбух… Очи су у телу најглавнија чула. Њима припада највећа похвала: јер оне примају у себе светлост; помоћу њих распознајемо пријатеље и непријатеље, разликујемо своје и туђе; оне су нам наставници и учитељи у сваком пословању; оне су нам природни путеводитељи у непогрешивом гредењу. Исто тако, прва похвала у телу Цркве припада оним члановима који у њему заузимају место очију. То су у Старом Завету Пророци: у Новом – Светитељи. Но такође, по сили божанског значаја место очију у телу Цркве заузимају епископи. у правом смислу они се називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце правде, никада не кварећи вид мрачним делима. Посао је очију – распознавати пријатељско и непријатељско, те свим срцем и свом душом и свом снагом љубити истинског пријатеља, и потпуно мрзети врага живота. Као наставник и учитељ, епископ учи свему потребном и корисном, и руководи нас у нашем путовању ка Богу и узвишеном животу, и тако обавља посао чистог и здравог ока. Примивши власт у Цркви, епископ има успеха у духовном животу, ако се бави духовним стварима. Α такав живот се изграђује благодаћу Светога Духа. Стога овим очима Цркве – епископима припада највећа похвала, ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа.¹⁹⁵⁶

У свима световима Божјим нема веће тајне од Цркве Христове. Ни за боговидне и богозрачне умове светих Анђела на небу и у наднебесју нема веће, и тајанственије, и бесконачније, и несхватљивије тајне, од пресвете Богочовечанске тајне Цркве Христове. Она као тело Његово преставља и за њих највећу тајну у свима световима. То је оно чему се они непрестано диве, и никада довољно надиве. Ο томе богославни мудрац, свети Григорије Ниски, благовести: Описујући велики домострој спасења, извршен оваплоћењем Бога Логоса, божанствени Апостол каже да је не само род људски био научен Божанским тајнама Богооваплоћења, него је и Поглаварствима и Властима Небеским постала позната многоразлична премудрост Божија, објављена Христовим домостројем спасења међу људима.¹⁹⁵⁷ И стварно, Црквом се казује Наднебеским Силама многоразлична премудрост Божија која чини велика чудеса кроз супротности: живот произлази од смрти, правда од греха, благослов од проклетства, слава од срамоте, сила од немоћи. у временима, која су претходила томе, Надсветске Силе знале су једну просту, једнолику премудрост Божију, која чини чудеса сагласно природи. И никакве разноликости није било у ономе што су оне гледале: природа Божја јесте сила која са влашћу свршује сваку твар, сваким покретом воље приводећи у постојање природу бића, и Својом добротом твори све „веома добро“.¹⁹⁵⁸ Многоразличној пак премудрости, исплетеној од супротности, сада су Небеске Силе јасно научене Црквом; научене су: како Бог постаје тело, како се живот меша са смрћу, како Бог Логос Својом раном исцељује нашу рану, како немоћ крста побеђује силу вражију, како се Невидљиво јавља у телу и како откупљује заробљенике, Он Сам – купац, и Сам служи телом за откуп, јер је Себе Сама дао за нас као откупну цену смрти. Он Себе и смрти предаје, али не оставља живот; Он и роб постаје, али и Цар остаје. Јер све то, и остало слично томе, дела су многоразличне премудрости; и небески пријатељи Женикови дознали су све то од Цркве. И они су помоћу Невесте (= Цркве) угледали лепоту Женика, и удивили се ономе што је за бића невидљиво и непојмљиво. Јер Онај Кога „нико никада видео није“,¹⁹⁵⁹ „нити може видети“,¹⁹⁶⁰ учини Цркву телом Својим, и умножавањем спасаваних изграђуje је у љубави „док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове“.¹⁹⁶¹ Стога, ако Црква јесте тело Христово, а Христос глава телу, и Својим посебним цртама Οн образује лице Цркве, онда пријатељи Женикови, помоћу једног видећи другог, приљубљују се Њему срцем, јер у Цркви јасније виде Невидљивог. Као што људи који нису у стању гледати у само сунце, гледају његов лик у води; тако и ови, гледајући у лице Цркве као у чисто огледало, виде Сунце правде и схватају Га по ономе што виде.¹⁹⁶²

Сва Црква стоји и постоји на Богочовеку Господу Христу: од Њега је све, у Њему је све, кроз Њега је све. У самој Богочовечанској Личности Његовој, богослови Свети Григорије Ниски, једно је нестворено а друго створено: нестворен је Бог Логос, створено је тело каје је Он постао ради нас људи. Оно што је нестворено у Господу Христу јесте предвечно и вечно, и за створена бића потпуно несхватљиво и неизразиво; а створено тело Његово може донекле ући у наше знање. Тело Своје, Цркву, Господ храни светим тајнама. Α вернике, чланове тела Свог Цркве, распоређује у телу Свом складно: једне као очи, друге као уста, као руке и као остале састојке. То чини те се чланови не сукобљавају са целином тела. У Цркви је Господ дао Апостоле, Пророке, Еванђелисте, учитеље и пастире ради сазидања тела Христова, да би помоћу њих узрасли у Христу који је глава Цркве.¹⁹⁶³ Стога, ко у Цркву гледа, тај у самога Христа гледа, Који умножавањем спасаваних сазидава и узрастава Себе Самога. У састав Цркве улази и сва творевина; у њој се прави ново небо,¹⁹⁶⁴ припрема се нова земља, изграђује се нови, боголики човек. Тај нови свет кoји се саздаје у Цркви дело је Господа Христа. Свим тим сва Црква начињена је телом Женика; и све то сачињава лепоту тела Цркве.¹⁹⁶⁵ Свети Григорије Ниски још благовести: Господ Христос је васцелом телу Цркве подарио учење ο сакривеним и непрозирним тајнама. Тело Цркве дужно је делати и истином и делотворном силом. Јер ни созерцање истине само по себи не усавршава душу, нити делотворна философија довољно користи ако њеном делотворношћу не управља истинска побожност. Стога, κо је Богом постављен у телу Цркве уместо очију, ваља му се омити водом од сваке порочне нечистоте. Свака врлина је извор такве очиститељне воде. Колико врлина – толико таквих извора. На пример: здравоумље (целомудрије) је извор очиститељне воде; други такав извор је смиреноумље (ταπεινοφροσύνη ), истина, правда, храброст, жељење добра, удаљавања од зла. Воде ових врлина очишћују очи од сваке страсне нечистоте.¹⁹⁶⁶

Благодарећи Глави Цркве – Господу Христу –, све њене светиње, све њене божанске и човечанске особине преносе се путем перихорисиса и на тело њено због ипостасног сједињења двеју природа у Личности Богочовека Господа Христа, освећујући га, охристовљујући га, обогочовечујући га. Ο томе Свети Григорије Ниски богомудрује: Ко зна да је Христос „глава Цркве“,¹⁹⁶⁷ нека најпре размисли ο томе да је свака глава једне природе и једне суштине – са потчињеним јој телом, и да као неко сродство сједињује оделите чланове у једну целину, производећи саосећање и слогу целине са деловима.

Уколико се пак нешто налази изван тела, онда је свакако туђе и глави. Овом благовешћу Свето Писмо нас учи, да оно чиме је по природи Глава, то треба да буду и посебни чланови, да би били сродници Глави. Α ми смо чланови који сачињавамо тело Христово. Ако неко узме члана Христовог и начини га чланом блуднице,¹⁹⁶⁸ он ће необузданом страшћу похотљивости, као мачем, одвојити тог члана од Главе. Тако и остале страсти, као мачеви, одсецају чланове од тела коме припадају, и сви се они одвајају од Главе = Христа. Тако дакле, да би тело остало цело по својој природи, неопходно је да и оделити чланови буду сједињени са Главом, пошто су у суштини исто што и Глава.

Ако Главу сматрамо бесмртном, онда се на сваки начин и чланови имају сматрати бесмртнима.

Тако и друге појмове које приписујемо Глави: мир, освећење, истину, и томе слично, дужни смо приписивати и члановима. Јер се све то преко Сина јавља у члановима, пошто Апостол сведочи да они имају природну везу са Главом, говорећи: Он је Глава: из Њега све тело складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога члана, и чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави.¹⁹⁶⁹ Чланови су дужни да следују путевођству Главе.¹⁹⁷⁰

У човечанским световима насупрот паклу стоји Црква Христова, која богочовечанским силама својим разара грех, разара, смрт, разара пакао, разара и самог ђавола стварајући рај. А све то она чини дајући собом људима Господа Христа, Јединог Човекољубца, који и јесте једини рај за људско биће у свима световима. И не само рај, него је Он и Творац раја, и сам Бог са свима Својим савршенствима и свима Својим блаженствима. И Он у Богочовечанском телу Свом, Цркви, помоћу светих тајни и светих врлина обавља спасење, охристовљење, обогочовечење, обожење верних. Омолитвљена душа Светог Јефрема Сирина oceћa то свим бићем и благовести: Црква је духовни рај, у њој је дрво живота – свети жртвеник измирења, која точи живот вернима који су заволели живот.¹⁹⁷¹ Јер Господ је основао на земљи свету Цркву по лику Небескога Царства.¹⁹⁷² Несхватљиво је али истинито ово: Господ Христос као Глава Цркве чини чланове Цркве саобразнима савршенству Своме.¹⁹⁷³ Господ васељене је усред смртника оснивао Небеско Царство, и у смртницима показао наликост небеских Анђела. Наликост Анђела носе на себи свети у Цркви, и као небески грађани служе Богу усред земнородних. И у неуморној борби савлађују они телесне пожуде, и тело своје, по вољи Господа свог, израђују у сасуд светиње. И постају они обитељ Бога, и Он обитава у њима.¹⁹⁷⁴

На најраскошнији еванђелски начин Свети Златоуст доживљује чудесно Богочовечанско биће Цркве. Сунце богочовечанске речитости блиста из свега што он благовести ο Цркви Христвој, ο њеној пресветој тајни. Сав саоваплоћен Господу Христу помоћу светих тајни и светих врлина, он најживотворније и најсвестраније доживљује све богочовечанске светиње Цркве Његове, све њене богочовечанске бескрајности и безданости и стварности и савршенства и чудотворности. У томе је он најревноснији и најбогонадахнутији ученик Светог Апостола Павла. Тог ненадмашно највећег у роду људском Црквовидца и Црквозналца.¹⁹⁷⁵ Нема сумње, својим богомудрим учењем ο Цркви Свети Златоуст је учитељ и Анђела, и Арханђела, и Херувима, и Серафима, и свих Небеских Поглаварстава и Власти.¹⁹⁷⁶ Сву свевредност, и свемудрост, и свеспасоностност Цркве он ваистину богочовечански свестрано осећа и благовести; Он – свезлатна уста Христова, Он – богоречити језик Бога Речи.

Савршену богочовечанску истину ο Цркви благовести Свети Златоуст говорећи: Оваплоћењем Својим Господ Христос је „узео на Себе тело Цркве¹⁹⁷⁷. Узео, и занавек Божанском Личношћу Својом сјединио Цркву са васцелим Божанством. Тако је Црква постала Богочовек Христос, и све Његово постало је Њено: и Мудрост, и Сила, и Бесмртност, и Вечност, и Истина, и Љубав, и Доброта, и Правда. Зато Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско, осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном Човекољубљу Његовом, постаје наше, људско, човечанско. И сваки човек, по мери своје ревности у светим тајнама и светим врлинама, постепено расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.¹⁹⁷⁸

У Цркви је Богочовек све и сва; у њој све је од Њега, у Њему, и ради Њега. И тим самим и за човека и ради човека. Јер Црква поседује све и сва што је човеку потребно за вечни живот и на земљи и на небу. У њој сваки може наћи све што треба његовом боголиком бићу у свима Божјим световима. Свети Златоуст објављује бесмртну благовест и истину када вели: Нема ништа моћније од Цркве. Када ратујеш са човеком, ти или побеђујеш или биваш побеђен. Α када ратујеш са Црквом, немогуће ти је победити, јер је Бог моћнији од свих. Црква је моћнија од неба: „небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи“.¹⁹⁷⁹ Које речи? – „Сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.¹⁹⁸⁰ Но, ако не верујеш речима, веруј делима. Колико је било тирана, који су хтели да униште Цркву. Колико мучилишта, колико мучитеља, колико средстава за мучење! И нису је уништили. Сви су они умукли, сви заборављени. Α где је Црква? Она блиста јаче од сунца. Дела црквогонитеља су ишчезла, а дела Цркве су бесмртна. „Небо и земља проћи ће, али речи моје нeће проћи“. И сасвим је тако: јер Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба… Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Црква је виша од земље; она превазилази и само небо. Својим блеском Црква је превазишла блесак сунца.¹⁹⁸¹

Зато што је Црква – Богочовек Христос, на њу напада свако зло и сва зла, сваки ђаво и сви ђаволи. И збива се пророштво Спасово: „Ако мене изгнаше. и вас ће гонити“.¹⁹⁸² Али, у свима борбама са Црквом, исход је увек један исти: победа Цркве над свима црквоборцима, у свако време, на свима бојиштима. Све тако – до Страшнога Суда. Јер је Црква – смрт греху, свакоме греху; смрт смрти, свакој смрти; смрт ђаволу, свакоме ђаволу. Историја сведочи истинитост Спасове истине: „У свету ћете имати невоље; али не бојте се, јер ја победих свет“.¹⁹⁸³ Та победа, та свепобеда Цркве јесте сва од Господа Христа, а од нас људи: вера. Свети Воанергес богогласи: „Вера је наша победа која победи свет“.¹⁹⁸⁴ И то вера у Богочовека Христа, који је кроз ту веру у нама, и побеђује свет.¹⁹⁸⁵ Побеђује кроз нас, а пре свега кроз свете Апостоле и Мученике и Праведнике и све хришћане. Свети Златоуст наводи Спасову благовест: „На овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати“.¹⁹⁸⁶ И вели: ма како разгледао ову реч, истинитост је њена очигледна као сунце. Није чудесно само то што је Господ Христос основао Цркву Своју у целој васељени, већ и то што ју је учинио непобедивом; и то непобедивом и онда када непријатељи нападају на њу са свих страна. Речи: „Врата паклена неће је надвладати“, означавају опасности које сурвавају у пакао. Ове су речи сјајно оправдане делима. у овим речима је непобедива сила која извршује све. Само су три речи: „сазидаћу Цркву Своју“, али је у њима огромно дело: напунити сву васељену црквама, обратити толика племена, убедити народе, уништити предачке обичаје, искоренити, укорењену навику, свргнути владавину сладострашћа и развејати силу безбожја као прах; жртвенике, идолишта, идоле и њихове службе, непристојне светковине и нечиста жртвоприношења растерати као дим; и подигнути цркве и олтаре истинитоме Богу свуда, широм целе земље. Ваистину огромно дело, ваистину доказ силе Божанске: отргнути васељену од порочних навика; одбацити оно што је из давних времена било примљено од отаца. дедова, прадедова и прастарих предака, од философа и учењака, и примити друге нове обичаје, нове подвиге. Господ Христос је изгонио раскош, заводио пост; изгонио грамзивост, заводио сиромаштвољубље; изгонио неумереност, заводио здравоумље; изгонио гњев, заводио кротост; изгонио завист, заводно дружељубље; одвраћао од пута широког и изводио па пут тесан, мучан и тежак. И Он је узео не неке друге људе, изван земље, и без споменутих навика, него је те исте људе, искварене у овом свету и заглибљене у блату неваљалства, узео и наредио им да иду путем тесним и мучним, тегобним и напорним и убедио их. И колико њих убедио? Не једног, не десет, не двадесет, не сто, него све што живе под сунцем. И убедио их преко кога? Преко дванаест људи неуких, простих, незнатних, сиромашних, који нису знали језике, који нису имали отаџбине, ни богатства, ни светске моћи, ни славе, ни знамените претке, ни силу речи, ни уметност красноречивости, ни преимућства учености; него су били прости рибари, занатлије. И преко њих је Господ устројио Своју Цркву, раширену с краја до накрај васељене! Притом, њих су гонили са свих страна. Гонили их: цареви, владари, простаци, слободњаци, робови, народи, градови. И гонили не само њих, него и оне који су примили њихово учење. Био је општи рат, и против ученика и против учитеља, пошто је то учење изгледало противно и царским наредбама, и отачким обичајима и навикама. Па ипак они су таком проповеђу устројили Цркву. Како и на који начин? Силом Онога који им је то наредио; Он сам био им је руководитељ; Сам је Он све тешко чини лаким. Да Божанска сила није сарађивала, ово дело не би имало ни свога почетка. И како би се оно могло извести? Али Онај који рече: нека буде небо! – и би тако; Који рече: нека постане земља, – и она стварно постаде; Који нареди: нека сине сунце! – и појави се светило; Који је све створио речју Својом, Тај је и установио Цркву; и Његова реч: „сазидаћу Цркву Своју“, – извршила је све то. Такве су речи Божје, оне чине дела, дивна и чудесна. Некада је Он рекао: нека пусти земља из себе траву, биље,¹⁹⁸⁷ – и одједном све постаде врт; послушавши наредбу, земља се покри луговима и безбројним биљкама. Тако и сада Он рече: „сазидаћу Цркву Своју“, – и то се зби са великом лакоћом.¹⁹⁸⁸

Црква је тело – богочовечанско тело; у том телу је једно срце – богочовечанско срце, једна душа – богочовечанска душа, једна савест – богочовечанска савест, једна вера – богочовечанска вера, једна љубав – богочовечанска љубав, један живот – богочовечански живот. Ради чега? – Да би сваки caoceћao свима, и сви свакоме; да би сваки живео у свима, и сви у свакоме. Нема човеку ближег сродства од оног у Цркви: „једно срце и једна душа“.¹⁹⁸⁹ У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборном богочовечанском животу Цркве, пο мeри своје добре воље, оплемењене и освећене светим тајнама и светим врлинама. Ο томе Свети Златоуст благовести: Црква је тело; оно има очи, има и главу. Када пету убоде трн, око се спушта доле, јер је члан тела, и не говори: ја заседам на висини и не марим за нижи члан; напротив, око се спушта, не напуштајући своју висину. Јер, шта је ниже од пете, или висинскије од ока? – Ипак се та неједнакост исправља састрадалношћу, и све се уједињује љубављу.Такопоступајити: ако си окретан и вредан, али имаш брата који не може да те сустопице прати, онда нека се твоје уκο савије к пети и покаже сажаљење према члану који рамље, да он не би због спорости и твоје брзине остао без помоћи. Ти си богат?

Радујем се и усхићен сам; но твој брат је сиромах; нека не остане необогаћен твојим богатством.¹⁹⁹⁰

У Цркви Христовој сви смо ми међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једнога тела, богочовечанског тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима. Свети Златоуст благовести: Мученици су страдали, а ми се радујемо; они су се подвизавали, а ми се веселимо; њихов је венац и слава општа, или боље: слава целе Цркве. Јер Мученици су наши органски делови и чланови. Крунише се глава – и цело се тело Цркве радује. Ми смо ноге, а Мученици су глава; но глава не може рећи ногама: не требате нам.¹⁹⁹¹ Прослављени су чланови, али их сјај славе њихове не отуђује од везе са осталим деловима тела: чланови су нарочито онда славни када се не одвраћају од везе са нама; тако и око, иако је светлије од свега осталог тела, очувава у најпунијој мери своју славу када се не одваја од осталога тела. Но, што ја говорим ο Мученицима? Та сам се Господ није постидео да буде наша Глава; утолико пре Мученици се не стиде да буду наши чланови. наши органски делови, јер је у њих укорењена љубав, а љубав обично сједињује и повезује оно што је раздвојено, и не води много рачуна ο заслугама. И као што Мученици састрадавају нама у гресима нашим, тако се и ми радујемо с њима њиховим подвизима. То нам и свети Апостол наређује, говорећи: Радујте се с радоснима и плачите с плачнима.¹⁹⁹²

Богочовечанске тајне Личности Спасове у исто време су и тајне Цркве Његове. Нарочито тајна смрти Спасове. Пети Еванђелист, Свети Златоуст благовести: Када је Христос био узнесен на крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изиђе крв и вода,¹⁹⁹³ и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи ο томе када говори: Ако се κо не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје.¹⁹⁹⁴ Крв Он назива духом. Ми се рађамо водом крштења, а хранимо се крвљу. Стога смо ми, по речи светог Апостола: уди тела његова, од меса Његова, и од костију Његових.¹⁹⁹⁵ И као што је у време сна Адамова била саздана жена, тако се и у време смрти Христове образовала Црква из ребра Његова.¹⁹⁹⁶

Свети Златоуст богонадахнуто благовести: Црквом ја називам не само место него и нарави, не зидове цркве него законе Цркве. Када иштеш уточишта у Цркви, ти га не ишти у зидинама него у расположењу душе, јер Црква – није зид и кров, већ – вера и живот. Не напуштај Цркве. Напустиш ли је, Црква није крива већ твоја малодушност. Ништа нема равнога Цркви. Не говори ми ο зидовима и оружју; са временом зидови овештају, а Црква никада не стари; зидине разрушују варвари, а Цркву не побеђују ни ђаволи. Ове речи нису хвалисавост; ο томе сведоче дела. Колико је било оних који су нападали Цркву, па су сами изгинули! Α Црква се уздигла изнад небеса. Таква је величина Цркве: када нападају на њу, она побеђује; када јој раде ο глави, она надвлађује; добија ране – и не изнемогава; усред бесних валова – не тоне; у најсиловитијој бури – не трпи бродолом; у борби је непобедива, у битци непоразива.¹⁹⁹⁷

Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве. Твоја нада је Црква, твоје спасење – Црква, твоје уточиште – Црква. Она је виша од неба, огромнија од земље. Она никада не стари већ увек цвета.¹⁹⁹⁸ Човече, нема ништа моћније од Цркве. Обустави рат твој против ње, да не би разрушио своје моћи; не преноси рат у небо.¹⁹⁹⁹

Колико је непријатеља устајало против Цркве, вели Свети Златоуст, па ипак она никада није била побеђена. Колико властодржаца! Колико војсковођа! Колико царева! Устајали су против ње учењаци, устајали силници, и то од самог почетка њеног, и нису је искоренили. Сви су они предани забораву, а Црква се уздигла изнад неба. Иако се налази на земљи, Црква живи на небу. Откуда се то види? Од самих дела. Рат је вођен против једанаест ученика; сва је васељена ратовала против њих; но победили су они против којих се ратовало; овце су победиле вукове. Α то је учинио Христос Господ, да би нам показао да се то збива не на природан начин већ на надприродан. Црква је утврђена чвршће од неба. Лакше је сунцу угасити се неголи Цркви бити уништена. То објављује Онај који ју је основао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи.²⁰⁰⁰ И Он је то не само рекао него и испунио. Α зашто је Он основао Цркву тврђом од неба? Зато што је Црква скупоценија од неба. Ради чега је небо? Ради Цркве, а не Црква ради неба. Небо је ради човека, а не човек ради неба. То се види и из тога што је Господ сам учинио: примио је на Себе не небеско тело већ човечије.²⁰⁰¹

Црква као Богочовечански организам, и стога као Богочовечанска организација, представља, и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио Својим, и све Његово, по неизмерном човекољубљу Свом, Он је учинио нашим, у Богочовечанском телу Свом – Цркви. Свети Златоуст благо вести: Ми смо једно тело, и удови и органски делови један другоме.²⁰⁰² Нека нико не иште своје; а иштући своје, нека сваки има у виду ближње; што је наше, то је и њихово. Не будимо раздвојени мећу собом. Нека нико не говори: тај и тај ми није пријатељ, није рођак, није сусед; ја немам ничег заједничког с њим. Но иако ти он није ни рођак, ни пријатељ, ипак је он човек, једне природе с тобом, имате једнога Господа; он је сароб, сажитељ твој, пошто живи у једном свету с тобом. Α ако је он још и једне вере с тобом, онда је он и члан твој, део бића твог. Које то пријатељство може произвести такво уједињење као сродство по вери? Ми смо дужни показивати не такву близост, имати међу собом не такво општење, као што показују и имају пријатељи с пријатељима већ као органски делови један са другим. Узвишеније од тога пријатељство и дружбу нико никада наћи неће. Ти исто тако не можеш говорити: откуда мени блискост и веза с тим и тим, као што не можеш рећи то ο своме брату, јер би то било смешно. Јер је речено: „Сви се ми крстисмо у једно тело“.²⁰⁰³ Због чега: „у једно тело“? Због тога, да се не бисмо раздељивали, већ да бисмо међусобном слогом и пријатељством чували везу целога тела. Зато, немојмо презирати један другог, да не бисмо пренебрегли саме себе, јер је речено: Нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје.²⁰⁰⁴ Ради тога нам је Бог дао један дом – овај свет; расподелио је све подједнако: запалио је једно сунце за све; распростро је један кров – небо; поставио једну трпезу – земљу; дао је и другу трпезу, далеко важнију од ове, но такође једну; учесници светих тајни знају ο чему говорим; даровао је свима један духовни начин рођења; у свих нас је једна отаџбина на небесима: сви се причешћујемо из једне исте чаше. Бог нити је богаташу дао нешто веће и драгоценије, нити сиромаху нешто мање и безвредније, него их је све подједнако призвао, и свима како телесна тако и духовна блага подједнако предао. Али, откуда толико неједнакости у животу? Од грамжљивости и надувености богаташа. Но, браћо, нека тако више не буде, Пошто је у нас заједничко оно што је најнеопходније, и што нас сједињује у једно, онда се немојмо делити због земаљских и ништавних ствари, мислим; због богатства, сиромаштва, порекла, непријатељства, пријатељства. Све је то сенка, и ништавније од сенке, за оне који се уједињују везама наујзвишеније љубави. Будемо ли чували те везе нераскидљивима, онда никакав зао дух неће моћи продрети у нас, да би разрушио такво јединство. Стога, нека у свима нама буде то јединство благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.²⁰⁰⁵

То богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. Зато, благовести Свети Златоуст, да бисмо, не само љубављу него самом стварношћу, постали удови, живи органски делови тела Христова, треба нам причешћивати се тим телом. Α то бива преко хране (тојест преко светог Причешћа) коју нам је Господ Христос даровао, да би изразио своју велику љубав према нама. Ради тога је Он сјединио Себе са нама и растворио тело Своје у нама, да бисмо ми образовали нешто једно, као тело, сједињено са главом. И то је знак силне љубави. Господ Христос је, да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав к нама, дао онима који желе не само да виде Њега, него и да Га опипају, и једу, и зубима се дотичу тела Његова, и сједињују се с Њим, и засићују Њиме сваку жељу. Α од ове трпезе треба да одлазимо као лавови, дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи ο нашој Глави и ο оној љубави какву је Он показао према нама. Родитељи често дају своју децу на одгој другима; а ја, вели Спаситељ, не радим тако, него вас храним Својим телом, предлажем вам Себе сама, желећи да сви будете племенити, и дајући вам наде на будућност. Онај који је даровао себе вама овде, утолико ће пре то исто учинити вама и тамо. Ја сам узажелео постати ваш брат; ја сам вас ради узео на Себе тело и крв; и то тело и крв, преко којих сам се ородио с вама, ја вам опет дајем. Та крв вам даје изглед цвећни и царски; рађа красоту неисказану; не допушта племенитости душе да увене, непрестано је напајајући и хранећи. Наша крв се образује од хране, и не постаје одједанпут крвљу, него постепено то постаје; а ова крв одмах храни душу и предаје јој неку велику силу. Ова крв, када се достојно прима, уклања и далеко одгони од нас демоне, а дозива нам анђеле и Господара анђела. Демони беже оданде где виде крв Господњу, а анђели се стичу туда. Та крв, проливена на крсту, омила је сву васељену. Та крв је спасење душа наших. Њоме се душа омива; њоме се украшује: њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Та се крв пролила и учинила небо доступним за нас.

Ваистину су страшне тајне Цркве; ваистину је страшан жртвеник. Из раја је текао извор, из кога су се изливале вештаствене реке; а из ове трпезе истиче извор, који производи духовне реке. Крај овог извора су посађене не врбе неродне, већ дрвета која досежу до самога неба и доносе увек род зрео и неувенљив. Ако кога мучи жега, нека прибегне овом извору и расхлади себе, јер овај извор освежује све што је опаљено огњеним стрелама ђавола. Овај извор је с неба, и отуда се он напаја. Он има многе потоке. које изводи Утешитељ. а при томе посредник бива Син, стварајући у нама расположење. Овај извор је извор светлости, и излива зраке истине. К њему се слежу и Небеске Силе, да посматрају красоту његових потока, јер оне јасније виде и силу предложених дарова и њихово неприступно блистање. Када би могуће било ставити своју руку или језик у растопљено злато, они би се тог часа позлатили. Сасвим тако исто, и још много веће дејство производи и света тајна Причешћа. Силније од огња буја и јури ова река, али не спаљује већ само очишћује све чега се косне. Та крв је драгоценост васељене; њоме је Христос купио Цркву; њоме ју је сву украсио. Христос нас је и купио крвљу, и украсио крвљу. Они који се причешћују том крвљу стоје заједно са Анђелима, Арханђелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Но тиме ја још нисам рекао ништа велико; они бивају обучени у самога Цара.²⁰⁰⁶ И још: у свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос, и нигде не постоји само делић Његов. у свакој души је један и исти Христос.²⁰⁰⁷

На Крсту се збила највећа тајна: „одмах изиђе крв и вода“.²⁰⁰⁸ Ови су извори потекли не без важности и не случајно, већ зато што је из једнога и из другога образована Црква. То знају они који су посвећени у тајну: водом се они препорађају, а крвљу и телом се хране. у ствари, одавде добијају свој почетак свете тајне. И стога, када приступаш страшној Чаши, приступај тако као да пијеш из самог ребра. Еванђелист објављује благовест: Онај који то виде, посведочи. и сведочанство је његово истинито,²⁰⁰⁹ тојест: ја нисам чуо од других, него сам сам био присутан томе и видео, и сведочанство је његово истинито.²⁰¹⁰

У Богочовечанском телу Цркве сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек „са свима светима“,²⁰¹¹ са свима члановима Цркве, постепено испуњујући себе „сваком пуноћом Божијом“,²⁰¹² освеврлинујући себе кроз свете тајне, и непрестано јачајући у Господу и у сили јачине Његове.²⁰¹³ Свети Златоуст благовести: Ништа се не може упоредити са једномишљеношћу и слогом; при томе и један човек постаје раван многима. На пример: ако два или десет њих буду једнодушни, онда један већ није један него сваки од њих бива десет пута већи, и ти ћеш у десеторици наћи једнога, и у једном – десеторицу. Ако они имају непријатеља, онда непријатељ напада не једнога, и бива побеђен као да је напао десеторицу, јер доживљује пораз не од једнога већ од десеторице. Ако је један осиромашио, он ипак није сиромах, јер има иметак у деветорици. И он не гледа само својим очима већ и очима осталих; не хода само својим ногама већ и ногама осталих; не ради само својим рукама већ и рукама осталих. Он има и десет душа, пошто се брине не само сам ο себи већ се и други брину ο њему. Када би њих било и сто, – опет бива то исто, моћ ће се још увећати.

То све ради еванђелска љубав; она једнога чини непобедивим и многобројним. При њој и један може бити у многим местима: један и исти човек и у Персији и у Риму. Што не може да учини природа, то може љубав. Једним делом ће он бити овде, а другим тамо; или тачније: он је сав овде, и сав – тамо. Ако пак он има хиљаду пријатеља или две хиљаде_; помисли колико пута ће се онда увећати његова сила. Видиш ли какво повећање производи љубав? У самој ствари, необично је то што љубав од једнога прави хиљаду! Љубав је боља од власти и сваког богатства; она је скупоценија од здравља и од саме светлости; она је – основ добродушности.²⁰¹⁴ Ми смо један другоме не само браћа него и живи чланови, удови, једно тело. Ако ми ценимо име брат, утолико више треба да ценимо име – живи члан, органски члан.²⁰¹⁵

Спасења нема ван Спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог – Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовестник благовести: Спасење је у Христу; Христос је у дому Божјем – Цркви, која је по свој васељени. Многобројне цркве, које се налазе по градовима и разним земљама, сачињавају само једну Цркву: у њима је свуда један Христос, савршен и недељив. Апостол Павле вели да сви ми и сачињавамо једно у Христу што је „један Господ и једна вера“.²⁰¹⁶ У Христу, у жртви Његовој, ми имамо спасење. И све што јe било пре Његовог доласка сачињавало је припрему за Његов долазак, и ствар спасења васцелог човечанства постављена је била тако, као да се пред очима свих сво време обављала жртва Христова, приношена за све. Но као што нам је познато, то спасење припада једино и само Цркви, и нико не може ван Цркве бити заједничар Христу, нити се спасти. Знајући то, ми знамо да се спасење свега света обавља у Христу, и за безбожне јереси нема никакве наде, пошто немају заједнице са Христом, него узалуд прикривају себе спасоносним именима, називима, еда би завеле оне који више обраћају пажњу на назив и спољашњост него на истину. Стога, нека нико не мисли да се ико може спасти без Христа. Α оне који у наше време преиначавају и изврћу истину, оне који се ките сујетном и лажном сличношћу Цркви, сличношћу туђом Христу и истини, њих нека нико не назива хришћанима и не општи са њима.²⁰¹⁷

Пошто смо у Цркви сви једно тело, под једном Богочовечанском Главом, то смо сви одговорни за свакога, и сваки за све. Живо осећајући то, Свети Златоуст благовести: Ми сачињавамо једну Цркву, складно састављене удове, органске делове једне Главе; сви смо ми једно тело; ако један члан буде занемарен, онда се сво тело занемарује. Тако, непристојним понашањем једнога нарушава се побожна уредност свих. у цркви сви ми стојимо заједно са анђелима. С њима певамо, с њима хвале узносимо. Α ти стојиш непобожно. Па се и смејеш? Није ли чудновато што удар муње не пада не само на такве него и на нас? Стварно. то је достојно удара муње.²⁰¹⁸

Због своје Богочовечанске особености Црква је увек једна и јединствена, саборна, васељенска и недељива. Све Богочовечанске силе њене: свете Богочовечанске силе њене: свете тајне и свете врлине, и јесу увек уједињујуће и осаборњујуће силе њене, које увек неуморно и животворно делују у њеном небоземном телу под свемудром Главом сладчајшег Господа. Сав уцрквењен и оцрквењен, Свети Златоуст благовести из самог Богочовечанског срца Цркве: Црква се назива Божјом зато што у њој треба да буде јединство, јер ако је Божја, онда је сједињена и једна, не само у Коринту, него и у целој васељени. Име Цркве је не име раздељења него сједињења и слоге . Црква треба да буде свуда једна, и ако се налази у разним местима. Место раздељује, но Господ их сједињује, као заједнички свима. Због различитости места Цркве не губе слогу, jep их један Господ сједињује.²⁰¹⁹ Христос је темељ. Зидајмо на том темељу и држимо се на њему, као лоза на чокоту, и не одвајајмо се од Христа, јер одвојимо ли се од Њега, одмах ћемо пропасти. Лоза упија у себе сок, јер је сједињена са чокотом; и зграда стоји, јер је на темељу, а оно што се откине пропада, јер се ни на чему не држи. Стога, држимо се Христа не просто већ приљубљујући се уз Њега; одвојимо ли се од Њега, пропашћемо. Приљубљујмо се уз Њега делима. Многим упоређењима Господ нам препоручује сједињење с Њим. Ето: Он је глава,. ми тело; између главе и тела може ли бити каквог растојања? Он је темељ ми зграда; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми живи; Он је васкрсење, ми васкрсавамо Њиме; Он је светлост, ми просветљавани Њиме. Све то означава сједињење, и не допушта никакво одвајање, чак ни најмање, пошто онај који се одвоји малчице, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, нанесе ли му се мачем макар и мала рана, квари се; зграда, напукне ли макар мало, сруши се; и грана, одломивши се од корена макар мало, није низашта. На тај начин, то мало већ и није мало, него је скоро све. Стога, када ми погрешимо у нечему мало, или се разлењимо мало, одмах обратимо пажњу на то мало; а не обратимо ли пажњу, то мало ће убрзо постати велико. Не обраћамо ли пажњу на своје мале грехе, ми ћемо упасти у велике. Грех је бездна, која одвлачи удубине и угушује.²⁰²⁰

Једино у Богочовечанском организму Цркве човек сазнаје сву тајну свога бића, и сву тајну своје сабраће – људи, и сву тајну свега што човек има, и сву тајну свих твари, и сву тајну Богочовека Христа, Његовог места у земаљском свету, и у свима световима. И тајна Бога и тајна човека доживљују се у Цркви на најсавршенији и најживотворнији начин; а кроз то и тајна свеколике творевине. Свети Златоуст, молитвено сав погружен у те свете тајне, благовести: Све смо добили од Христа; од Њега имамо и само биће, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и странци. Изрази: моје и твоје – caмo су празне речи, а у ствари није тако. На пример: ако ти назовеш кућу својом, – то је празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и материјал, и ти сам који си сазидао кућу, и све остало. Ако је кућа у твоме поседу, – но и то није тачно, не само због смрти која ти претстоји већ и пре смрти – због пролазности ствари. Свесни тога, будимо мудри и стекнимо две важне одлике: будимо благодарни и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати стварима пролазним и које не припадају нама. Лишава ли нас Бог имовине, Он узима Своје; лишава ли те части, славе, тела, душе, или сина, Он узима не твога сина већ Свога слугу, јер га ти ниси створио већ Он. И када ми сами нисмо своји, како онда остало може бити наше? у ствари, све је Божје. Душа твоја – није твоја; како је онда имовина – твоја? И како ти оно што није твоје траћиш на оно што не треба? Зар не знаш да ћемо ми бити осуђени што рђаво употребљавамо оно што нам је дано? Што није наше већ Господње треба да употребљавамо на сличне нама слуге. Зато је и богаташ био осуђен што није тако поступао, и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. Али то није твоје већ туђе. Бог жели да оно што је уручено теби за браћу, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребиш на друге; а када неумерено употребљаваш за себе, онда твоје постаје туђим. Све твоје јесте заједничко – за тебе и за твог ближњег, као што је заједничко – сунце, и ваздух, и земља, и све остало.²⁰²¹ У нас је све – Божје: и тело, и душа, и дух. Божје, не caмo зато што их је Бог створио, већ и зато што их је Бог, када су постали туђи Њему, поново вратио Себи скупоценом крвљу Сина Свога. Господ Христос је тело наше учинио Својим, и ми немамо право да срамотимо тело другога, нарочито када оно припада Господу.²⁰²² Тело је наше члан, органски део Христов, а Христос је васкрсао; значи: тело ће наше несумњиво следовати за Главом. Ти си се сјединио са Христом, – какав је крај томе? Велики и диван: будуће васкрсење, славно и неописиво.²⁰²³ Ако смо ми „тело Христово и уди међу собом“,²⁰²⁴ а Он наша Глава, онда Он не може бити Глава оних који не сачињавају тело Његово и нису постали органски делови Његови.²⁰²⁵ Ми сачињавамо само тело Христово. у Евхаристији шта је хлеб? Тело Христово. Шта постају причасници? Постају тело Христово, не многа тела него једно тело. Као што хлеб, састојећи се из много зрневља постаје један, и зрна, иако су у њему, не виде се, и разлика се њихова не примећује због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо један са другим и са Христом. Ми се хранимо не један једним а друга другим, већ сви једним и истим хлебом.²⁰²⁶

Свети Златоуст апостолски богонадахнуто благовести: Црква је тело Христово. Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су Црква и Христос једно. Као што је наше тело нешто једно – εντι мада се састоји из многих састојака, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно – εν τι. Јер иако се Црква састоји из многих чланова, но сви су они једно тело. То је дело Духа Светога. Благовест је еванђелска: Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, било Јевреји, или незнабошци, или робови, или слободни.²⁰²⁷ То значи: један Дух начинио је од нас једно тело и препородио нас; јер није крштен једним Духом један, а другим други. И није само Дух који нас је крстио један, већ је једно и оно у шта нас је Он крстио, тојест ради чега нас је крстио. Јер ми смо се крстили не да постанемо разна тела, него да бисмо сви ми на најсавршенији начин сачињавали једно тело међу собом; тојест: крстили смо се ради тога, да бисмо сви били једно тело. Рекавши: ми се сви крстисмо у једно тело²⁰²⁸ свети Апостол је укључио и себе сама. И он као да вели: и ја, апостол немам никаквог преимућства у том погледу; и ти си тело онако као ја, и ја онако као ти, и сви ми имамо једну исту Главу и родили смо се подједнаким крштењем, стога и сачињавамо једно и исто тело. Но не само Јевреје већ и незнабошце, који су били тако далеко од нас, Бог је увео у састав једног истог тела.²⁰²⁹ Тело човечије је најчудеснија лабораторија за коју зна људска свест; а то још више важи за Богочовечанско тело Цркве Христове. у том Богочовечанском телу је све божански узвишено и тајанствено, али и човечански приступачно и стварно. Кроз те загонетне тајне богомудро ходи и проходи христочежњива душа превеликог Златоуста са неугасивим херувимским буктињама божанске светлости. Христомудри Апостол благовести хришћанима: „Ви сте тело Христово, и уди међу собом"“.²⁰³⁰ Тело човечије по природи је онакво какво је, а наша усавршавања у телу Цркве зависе од наше слободне воље. И ми смо по слободној вољи својој дужни бити сложни онако како су то састојци тела људског сложни међу собом по природи. И ако у телу нашем не треба да буде неслоге, онда далеко више не треба да је буде у телу Христовом, нарочито стога што је благодат јача од природе. Пошто смо „уди међу собом“, то смо ми не само тело него и органски делови међу собом. Сви ми сачињавамо нешто једно – εν τι, по примеру тела, и то једно састоји се из многога и налази се у многоме, а много се садржи у њему и добија могућност да буде много. Апостол је рекао: „тело“; али пошто сво тело сачињава не Коринтска Црква него васељенска, он је и додао: „Међу собом“; тојест: ваша Црква је део Цркве васељенске, тело које сачињавају све Цркве, стога сте дужни бити у миру не само један са другим, већ и са целом васељенском Црквом, ако сте истински удови, органски делови целога тела.²⁰³¹

У Богочовечанском саборном животу Цркве сви чланови Цркве учествују кроз свете тајне и свете врлине. у томе је и богочовечанска сила њихова. Свети Златоуст благовести: Велика је сила Цркве, нарочито молитвеног сабора Цркве. Гле, молитва Цркве ослободила је апостола Петра окова и тамнице. Свештенослужитељи и народ, сви се подједнако удостојавамо светих тајни. Свима се предлаже једно Тело и једна Чаша. И у молитвама суделује народ. При самом вршењу светих Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, јер речи: „и са духом твојим“ означавају управо то. И шта је необично, ако се заједно са свештеником моли и народ, када он узноси свештене песме заједно са самим Херувимима и Небеским силама. То сведочи: сви смо ми једно тело, и разликујемо се један од другога колико се један органски део разликује од другог. И још ово: не треба све преносити на свештеника, него смо дужни и сами бринути се за сву Цркву као за заједничко нам свима тело – κοινού όώμ,ατος. Атο ће нас учврстити, и побудити на веће ревновање у врлинама… У Цркви нема ни надувености претпостављених, ни робовске покорности потчињених; у њој постоји власт духовна, која сматра за своју највећу добит: трудити се и бринути ο верницима, а не – тражити велике почасти. у Цркви треба живети као у једном дому; као они који сачињавају једно тело: сви су дужни бити расположени један према другоме. уколико је и крштење једно, и трпеза једна, и извор један, и биће једно, и Отац један.²⁰³² У Богочовеком Господом Христом Црква је увек нова, и зато je у њој све ново; и зато је сваки члан њен – нови човек, богочовечански човек, јер живи Вечном Истином, која је вечношћу својом увек млада; јер живи Вечним Добром, Вечном Љубављу, и осталим вечним врлинама божанским, коje cу вечношћу својом увек младе, и стога увек нове. „Нови човек“ је сав од Христове Истине, од Христове Правде, од Христових богочовечанских врлина.²⁰³³ Помоћу њих он je сав урастао у Христа, у Његово Богочовечанско тело, ухристовио се и охристовио се; и помоћу њих живи и у себи и са људима око себе. Јер у телу Истине Христове – Цркви, ми смо „уди један другоме“.²⁰³⁴ Сачињавајући једно тело, ми и живимо једним духом, једним срцем, једном истином, једним животом. Све нам је саборно и заједничко: и бол и радост, и туга и жалост, и вера и љубав, и молитва и нада. Сваки живи у свима и ради свих; али и сви у свакоме и ради свакога. Припадајући Цркви, сваки припада свима и сви свакоме, јер смо сви једно тело, једна душа, једно срце. Зато је сваки дужан пазити на себе и на сваку своју мисао и реч и дело, и сав живот свој водити и руководити саборним духом Цркве и саборном савешћу Цркве.²⁰³⁵

Света и боговођена мисао Светог Златоуста овако ο тοме расуђује: Казавши Ефесцима укратко шта је стари човек, свети Апостол га затим описује подробно. И шта каже? „Зато одбаците сваку лаж“. Какву лаж? Не подразумева ли он ту идоле? Не. Јер мада су и идоли лаж, но овде није реч ο њима, пошто Ефесци нису имали никакве везе са идолима. Он им говори ο лажи једног према другом, тојест ο лукавству и обманама: „говорите истину сваки са својим ближњим“,²⁰³⁶ – и наводи потресни разлог за то: „јер смо уди један другоме“.²⁰³⁷ Стога нека нико не обмањује ближњег свог. Ништа, заиста ништа толико не ствара непријатељство као лаж и обмана! Обрати пажњу како их свети Апостол свуда постиђује указујући им на узајамну верност удова у телу. Око, вели он, не обмањује ноге, нити нога око. Ако око угледа змију или звера, да ли ће обманути ногу? Неће ли је одмах обавестити ο томе, да би она, дознавши то од њега, ступала опрезно? Исто тако, када ни око ни нога немају средства да распознаду смртоносни отров, већ све буде зависило од чула мириса, зар ће оно слагати уста? Нипошто. Α зашто? Зато што би оно у таком случају погубило и себе. Напротив, како се чулу мириса буде показало, тако ће и саопштити. Α језик, зар ће обманути стомак? Не избацује ли он оно што му је одвратно, и не гута ли оно што му је пријатно? Ето каква је узајамна размена услуга међу удовима тела. Притом обрати пажњу како се верно и свесрдно обавља та узајамна предострожност. Тако и ми, немојмо лагати ако смо удови једнога тела. То ће бити доказ нашег пријатељства, а супротно томе – непријатељства.²⁰³⁸ У Цркви свак дугује Господу Христу = Глави Цркве не само живот већ и саму везу са њом. Сва Црква, док има Главу, расте, и то „расте растом Божјим“.²⁰³⁹ И то није проналазак људског разума већ дело Бога.²⁰⁴⁰ Ако је брат твој стекао себи добар углед или речитошћу својом, или мудрим понашањем, или поступцима својим, ти узми удела у том његовом добром угледу, покажи да је он органски део твога бића. И реци: он је органски део бића мог, углед његов преноси се и на цело тело Цркве. Но допустиш ли себи завист према брату, ти идеш против Цркве, устајеш против Бога, јер са добрим угледом брата твога повезана је корист саме Цркве, и ти ниподаштавајући његов углед у ствари разараш и Цркву; и тако радећи на штету тела Христова, ти вршиш сатанско дело.²⁰⁴¹

Нема сумње, Црква је стуб и тврђава Истине²⁰⁴² но исто тако, благовести Свети Златоуст: Истина је стуб и тврђава Цркве. И ми исповедамо: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу“.²⁰⁴³ Тојест: домострој нашега спасења – ή οικονομία η ύπρρ ημών. – Црква је стуб васељене. Размишљај ο тајни, и захватиће те језа: тајна побожности је велика и неопорецива, није подложна истраживању –ού ϊητογμένwς, јер је изнад сваке сумње. Благовест је: оваплоћени Бог „показа се анђелима“.²⁰⁴⁴ То значи: и анђели заједно с нама угледаше Сина Божјег, а пре тога Га не беху видели. Ваистину – велика тајна. Достојно је пажње: домострој нашега спасења Апостол свуда назива тајном. И с правом, јер она није била позната свима људима; или тачније рећи: чак ни анђелима није била откривена. Да није тако, зар би се рекло да је она откривена анђелима преко Цркве?²⁰⁴⁵ И заиста је она велика, јер Бог постаде човек и човек Бог; јави се човек безгрешни, човек се узнесе, би проповедан у свету; и с нама Га видеше анђели. Следствено, то је тајна. Стога, немојмо откривати тајну, немојмо трубити ο њој свуда; живимо достојно – άξίώς; – ове тајне.²⁰⁴⁶

У телу Цркве, благовести Свети Златоуст, ми смо органски делови један другога; спасење ближњега тиче се не само њега него целога тела; и несрећа ближњега не ограничава се само на њега него се муком својом протеже на цело тело.

Ако смо грађевина Божја,²⁰⁴⁷ онда, када штета снађе један део, оштећује се и сва грађевина; а када је он чврст, онда се може држати и све остало. Тако и у Цркви. Показао си презрење према брату? Тиме си себе сама оштетио. Како? Тако, јер је твој органски део претрпео не малу штету. Јер када се онај који не удељује ближњему од свога иметка баца у пакао, онда се утолико више подвргава казни онај који види ближњега у великој опасности и не пружа му по моћ. Самољубив човек у ствари и не љуби себе; ко је пак братољубив, тај и љуби себе далеко више.²⁰⁴⁸ Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлинама и пороцима: у Христу Исусу нема роба ни господара, већ су сви једно.²⁰⁴⁹ И тиме изнад греха и смрти, и јачи од греха и смрти. Вером у Јединог Истинитог Бога – Господа Христа ми постајемо „заједничари Христу – κοινωνοί“.²⁰⁵⁰ Сва је саткана од бесмртне истине Златоустовска мисао: Вером смо постали заједничари Христу; ми и Он постали смо једно; Он – Глава, а ми тело Његово, сунаследници и сутелесници; ми – једно тело с Њим, од меса Његова и од костију Његових. Вером ми постојимо, и рођени смо, и постали смо, тако рећи, једно биће са Њим.²⁰⁵¹ Јер Господ Христос, који нас је толико заволео, удостојио нас је таких блага, да нас је учинио Својим телом. Помислите само, чега смо се удостојили: ми и Христос смо једно. Ми смо „заједничари Христу“, јер имамо удела у ономе што припада Христу.²⁰⁵² И ми сада идемо оним путем којим је Господ Христос прошао,²⁰⁵³ тојест доживљујемо све што је Спаситељево као своје спасење.

Црква је небоземно биће због своје богочовечанске стварности: у њој Бог постаје човек и човек Бог, небо постаје земља и земља небо. Доживљујући то, Свети Златоуст благовести: Црква је небеска, и није друго до небо.²⁰⁵⁴ У светој Евхаристији Богочовекова крв се меша са самим бићем душе наше, чинећи је крепком и чистом и доводећи је до неописиве красоте. Наша су свештенодејства небеска и на небесима, иако се извршују на земљи. Тако и анђели бивају на земљи, али се називају небеским; и херувими су се јављали на земљи, али су небески. И – „наше живљење је на небесима“,²⁰⁵⁵ иако ми живимо овде, на земљи. Ми смо небески; то смо достојанство добили. Бојмо се остати на земљи. Но и сада ко хоће, може не бити на земљи. Јер бити или не бити на земљи зависи од наше воље и начина живота. На пример, ο Богу говоре да обитава на небу. То говоре не зато што је Он ограничен неким местом, и не зато што је земља лишена Његовог присуства, већ због блискости анђелима. Стога, ако смо и ми блиски Богу, онда смо и ми на небу. Но, шта је мени до неба када ја созерцавам Господара неба, када сам постајем небо. „К њему ћемо доћи, говори Господ, и у њему ћемо се настанити“.²⁰⁵⁶ Стога, начинимо душу своју небом. Небо има сунце; и ми имамо Сунце правде. Рекох: могуће је начинити себе небом. Томе додајем: могуће је начинити себе бољим од неба. На који начин? Ако будемо имали Господара неба. Небо је свуда чисто и светло и не мења се ни у време буре ни у време ноћи; тако и ми не треба да се подвргавамо томе ни у време невоља ни у време искушења ђавољих, него да останемо чисти и светли. Небо је високо и далеко од земље; будимо и ми такви: одрешимо се од земље и узнесимо се на ту висину. Α како се можемо одрешити од земље? Ако будемо размишљали ο небеском. Будимо небо; узиђимо на небеску висину. Α на ту висину се најлакше улази помоћу врлина. Треба само хтети, па ћемо све постигнути. Ту се не може рећи: не могу. То би значило окривљавати Творца: јер ако нас је Он створио немоћнима, а захтева да творимо врлине, онда кривица пада на Њега. Рећи ћеш: зашто онда многи не могу? Зато што не желе. Α због чега не желе? Због лењости; а ако зажеле, разуме се, моћи ће. Јер нама сарађује и помаже Бог; наше је само да се одлучимо, само да приступимо делу, само да уложимо труд, само да имамо душевно расположење, – и све ће се успети.²⁰⁵⁷

На чему је сазидана Црква Христова? На Личности Богочовека Христа: сва у њој, сва на њој, сва ради ње. Само као таква, она је божански и човечански свеистинита, божански и човечански свеправедна, божански и човечански свебезгрешна, божански и човечански свеобухватна, божански и човечански свемоћна, божански и човечански свепобедна. То је Богочовекова благовест ο Цркви. То и Његов одговор на питање: Ко је Син Човечији? Ко? – Он је: Син Бога живога, Исус Христос = Богочовек, Богочовек = Црква. На тој Истини, и на вери у ту Истину, основана је и сазидана Црква: ,„и врата паклена неће је надвладати – ού κατιόχύσούσιν αύτης.²⁰⁵⁸ Само као таква, Црква Христова je јача од свих богопротивних сила у свима световима и у свима временима. И од самих „врата паклених“, која чувају најстрашнији и најбогоборнији демони. И они такви, не могу је надвладати ни сами, ни преко својих неизбројних црквоборних сарадника кроз векове и векове. То намнајубедљивијесведочинајречитијиисповедникиблаговестникистинеСпасове ο Цркви, и саме Цркве, Свети Златоуст. Наводећи Спаситељеве речи: „на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“,²⁰⁵⁹ Свети Златоуст благовести: Ето стене, ето ограде, ето утврђења, ето пристаништа и прибежишта! Неразбивљивост ове стене види се из следећег. Господ Христос није рекао да стену (= Цркву) само напади људи неће надвладати него и саме злоћудности пакла – „врата паклена“. Није Господ рекао: неће нападати на њу, него: „неће је надвладати“, – нападаће, али је неће победити. Α шта значе речи: „врата паклена“? Да би нам то било јасно, упоредимо „врата паклена“ са вратима града. Вратима града, капијом града се назива улазак у град; према томе и „врата паклена“ означавају опасност која води у пакао. Тако је смисао ових Спаситељевих речи овај: макар јуришале и напале такве опасности које су у стању да нас одвуку у сами пакао, Црква ће остати непоколебљива. Господ је могао не допустити да се Црква подвргава опасностима. Α зашто је допустио? Зато што је далеко важније допустити искушења, па учинити да она не нанесу никакво зло, него ли не допустити их. Α Господ је допустио сва искушења, да би Цркву учинио искуснијом, јер „невоља трпљење гради, а трпљење искуство“.²⁰⁶⁰ Да би пак очигледније показао Своју силу, Он Цркву отима од самих врата смрти. Ради тога је Он и допустио да бива бура, али није допустио да лађа потоне. Допустивши да Црква броди по васељени као лађа по мору, Господ није уништио олује и буре него је Цркву избављао усред њих, није утишао море него је обезбедио лађу; и то онда када су на све стране устајали народи као помамни валови, и зли дуси нападали на Цркву као силовити ветрови, и одасвуд урлала бура – Господ је снабдевао Цркву великом тишином; и што је ваистину чудесно, бура не само што није потопила лађу него је лађа укротила буру; непрестана гоњења не само нису потопила Цркву него су се сама сломила ο Цркву. Како? на који начин? због чега? – Због самих речи изговорених Господом: „врата паклена неће је надвладати“. Незнабошци су се силно патили да обезсиле ове речи и одузму им моћ, али нису успели. Зашто? Зато што су то – речи Божје. Какве све злоумишљаје и грозоте нису чинили незнабошци против ових речи Божјих! Наваљивале су војске, употребљавана сваковрсна оружја, наоружавали се цареви, бунили се народи, устајали градови, љутиле се судије, измишљале се свакојаке смртне казне, није пропуштена ниједна врста мучења; и огањ, и гвожђе, и зуби зверова, и бацање са стена, и потопљење, и пучина, и дрвље, и камење, и крст, и пећ, и остало што се замислити може као средство мучења. Употребљавано је неизразиво мноштво претњи, безбројна обећања почасти, да би помоћу првих заплашили, а помоћу других раслабили и саблазнили. Није пропуштена ниједна вpста преваре и насиља. Очеви су издавали децу, и нарушавали су се закони природе. Но темељи Цркве нису се ни тада поколебали; иако се рат водио од стране најближих, ипак се није коснуо темеља Цркве, благодарећи речима Господњим: „врата паклена неће је надвладати“. Бог је речју Својом утврдио небеса и речју основао земљу на водама,²⁰⁶¹ уредивши тако, да се вештаство тврдо и тешко држи на лаком и житком; и море, незадрживо у јарости и бурама, Он је речју оградио са свих страна слабим зидом – песком. Зашто се онда чудити што је Онај који је речју утврдио небо, основао земљу и поставио границу мору, том истом речју оградио Цркву, која је драгоценија и од неба, и од земље, и од мора.²⁰⁶²

Богочовечански је истинита и бесмртна благовест Светог Златоуста: Црква не престаје трпети нападе и побеђивати, подвргавати се сплеткама и надвлађивати. Што је више нападају, она се све више множи; валови се разбијају, а камен стоји непокретно. Велика је корист од искушења. Као што киша, падајући на земљу, пробуђује семење; тако и искушења, улазећи у душу, побуђују усрђе. По речи Божјој – Црква је непоколебива: „врата паклена неће је надвладати.²⁰⁶³ Ко напада на њу, тај убија самога себе, а Црква се показује свемоћна; ко напада на њу, тај разара своје властите силе, а наш ратни плен чини најсјајнијим. Славан је био Јов и раније, али је после страдања постао још славнији; није тако он био славан када је имао тело здраво, као што је постао славан када је био окићен гнојем рана. Никада се не треба бојати искушења, ако је душа припремљена за њих. Невоља не шкоди већ „гради трпљење“.²⁰⁶⁴ Као што огањ не квари злато, тако и невоља не шкоди врлини. Шта чини огањ са златом? Очишћава га. Шта производи невоља у ономе који је подноси? Трпљење. Она га узвишује, одгони лењост, усредсређује душу, чини ум обазривијим. Непријатељи су подигли гоњење да би разјурили овце, а десило се супротно: оно је довело пастира. Не треба се никада бојати искушења. Ти си – камен? Онда се не бој валова, пошто ћу на ово ме камену, рекао је Господ, сазидати Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати.²⁰⁶⁵ Бивају ратови некада споља некада унутра; но ништа неће потопити ову лађу.²⁰⁶⁶

Црква је циљ и смисао сваке твари и целокупне творевине. Свети Златоуст благовести: Бог је постао човек и примио тело, да би васељену начинио Црквом. Богу је веома мила Црква, ограђивана вером. Ради Цркве утврђено је небо, разливено море, распрострт ваздух, основана земља, засађен рај, дат закон, слати пророци, вршена чудеса, растављало се и сједињавало море, падала с неба мана и изненада постављана трпеза. Ради Цркве су се јављали пророци, ради ње и апостоли. И нашто много говорити ο томе? Ради Цркве је Јединородни Син Божји постао човек, као што ο томе говори апостол Павле: Бог „не поштеде Сина Свога“.²⁰⁶⁷ Бог не поштеде Сина Свог, да би поштедио Цркву. Ради ње Он је пролио крв Сина Свог. Та крв орошава Цркву, стога саднице њене не могу увенути и не губе своје лишће. Благодат Светога Духа обрађује Цркву, стога је она неразрушива. Но није чудо што је она неразрушива, него је чудо што је она неразрушива иако мноштво непријатеља напада на њу. Од искони силно је мноштво непријатеља који нападају на њу. Ко то гаји наду да ће надвладати Цркву? Јасно је да то није у стању учинити нико. Господ Христос је објавио: „врата паклена неће је надвладати“.²⁰⁶⁸ Лакше је уништити небо и погубити земљу него ли учинити да настрада Црква. Сам Господ Христос каже: небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи.²⁰⁶⁹ И природно, јер је реч Божија моћнија од самога неба. Гле, небо је дело – речи. Бог рече: нека постане небо, – и Његова реч постаде дело. Живот природе је потекао и ништа јој није сметало, пошто је Господ природе Бог, који је могао и да је створи такву, и да је створену измени. Бог који је утврдио небеса, створио је природу. Али Бог Логос није ради небеса примио тело, да би људи схватили, да је Црква – драгоценија и од неба, и он анђела, и од сваке твари. Стога: „небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи“. Које речи? Ове: „Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју“.²⁰⁷⁰ Није Господ рекао: на Петру, јер је Он саздао Цркву Своју не на човеку, него на вери. Каквој вери? – „Ти си Христос, Син Бога живога“.²⁰⁷¹ Цркву је Господ назвао стеном; њу запљускују валови, али се она не колеба. Црква доживљује искушења, али је она не побеђују. Шта, дакле, значи: „на камену“? Значи: исповедање вере састоји се у речима. То исповедање не могу да надвладају ни демони. Ο томе сведоче Мученици, који нису изгубили своју веру, иако су им ребра стругали ножевима. О, невиђених и чудесних дела! Тело се руши, па ипак се вера не умртвљује. Усред најсвирепијих непријатељских напада Црква побеђује. Она ће и надаље побеђивати, и никада неће бити побеђена.²⁰⁷²

Сва ратовања против Цркве Христове увек су се завршавала, и завршавају се, поразом гонитеља. Свети Златоуст благовести: Гонећи Цркву, гонитељи су увек доживљавали пораз од гоњених страдалника, који су на сва гоњења одговарали трпљењем и страдањем. У томе се и састоји чудесни начин њене победе, могућ не за људе већ једино за Бога. у Цркви је достојно дивљења не само то што је она побеђивала, него и то што је на такав начин побеђивала. Гоњена, вијана, кидана на безброј начина, она се не само није смањивала него је расла; и само трпљење њено побеђивало је оне који су јој причињавали страдања. Такво је држање дијаманта према гвожђу: самим тим што дијамант добија ударе, он уништава силу онога који га удара.²⁰⁷³

Црква је лађа на земљином безобалном мору смрти; она прима људе, преображава их у бесмртнике, и искрцава на плаве небеске обале чудесног Царства Небеског. Свети Златоуст благовести: наша лађа – Црква – начињена је не од дасака него од божанских светих Писама; њу не руководе звезде с висине него Сунце управља њеним пловљењем; и ми седимо крај крме очекујући не дување ветра већ тихо лахорење Духа Светога.²⁰⁷⁴ Нојев ковчег је праслика Цркве: ковчег је – Црква, Ноје – Христос, голуб – Дух Свети, маслинова гранчица – човекољубље Божије. Као што је Нојев ковчег спасао сва створења што су била у њему, тако и Црква спасава све заблуделе. Но ковчег је само спасавао, а Црква чини нешто више. На пример: ковчег је примио у себе бесловесна створења, и спасао их као бесловесне; Црква прима неразумне људе, и не само их спасава него их и преображава; ковчег је примио гаврана, и испустио гаврана; Црква прима гаврана, а испушта га као голуба; прима вука, а испушта га као овцу. Када у Цркву уђе човек грабљив, користољубив, и послушно прими божанско учење, онда он мења начин мишљења, мења дух свој, и од вука постаје овца.²⁰⁷⁵

У Цркви Христовој: апостоли су апостоли Богочовеком Господом Христом: Он је за њих све и сва, Он у њима све и сва; све што осећају, мисле, раде, све је од Њега и ради Њега. Откуда то? Отуда што је васкрсли Богочовек Господ Христос сав у њима, сав са свима Својим Богочовечанским силама и моћима, какве земаљски свет не виде пре њих. Свети Златоуст благовести: Откуда у светих Апостола такво богатство и власт и сила? Све је то дала њима она Спаситељева реч коју је Господ рекао њима шаљући их на проповед: „Ево ја сам с вама“.²⁰⁷⁶ Он сам иде испред њих и уклања препреке; сам поравњује све и тешко чини лаким. Α пре тога све је дисало ратом, свуда кршеви и провалије, и нигде да се стави нога ни да се предахне; Сва су пристаништа била затворена, сви домови закључани, уши свих запушене; но чим су Апостоли изашли на проповед и почели благовестити, они су разрушили све препреке непријатеља, и слушаоци су предавали њима душе своје, и због тога подвргли себе безбројним опасностима.²⁰⁷⁷

Основна је еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов: Не убијати грешника због греха; осуђивати грex a волети грешника спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег. Пример и доказ? Спаситељев суд ο жени грешници, ухваћеној у прељуби: „ни ја те не осуђујем, иди, и одсада више не греши“.²⁰⁷⁸ Поред свих својих грехова, ти си ипак у суштини боголико биће; иди, и одсада више не греши: јер у боголикој души човековој увек има божанске и богочежњиве силе која покајањем може убити сваки грех и осигурати човеку бесмртност и живот вечни. Свети Златоуст благовести: Јеретичка учења, несагласна са вером Цркве Христове, треба анатемисати и бежбожне догмате изобличавати, али људе неопходно је на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење.²⁰⁷⁹ Сила Истине не треба никакве помоћи; и, макар је хиљаде њих гасили, она неће ишчезнути, него ће управо преко њих самих, који се старају да јој науде, промолити се још блиставија и узвишенија, подсмевајући се њиховом безумљу и узалудном труду. Хришћанима није допуштено обарати заблуду приморавањем и насиљем, него убеђивањем, речју и кротошћу обављати спасење људи.²⁰⁸⁰ Бог допушта да се Његова истинита и апостолска вера подвргава многим нападима, а јересима и идолопоклонству допушта да уживају спокојство. Због чега? Због тога, да би ти познао њихову слабост, када они, и неузнемиравани, пропадају сами од себе; и да би се ти уверио у силу вере која подноси нападе, и множи се преко самих противника.²⁰⁸¹

Наш рат против јеретика, вели Свети Златоуст, и није рат који живе претвара у мртве, већ који мртве изводи у живот. Ја гоним не вештаственим оружјем већ речју; гоним не јеретика већ јерес; мрзим не човека већ заблуду, и хоћу да привучем себи заблуделог; ја водим рат не са створењем, јер је створење – дело Божије, него xoћу да исправим ум који је покварен ђаволом. Као што лекар, лечећи болесника, ратује не против тела већ уклања повреду тела, – тако и ја када се борим са јеретицима, борим се не са самим људима већ хоћу да истребим заблуду и очистим трулеж. Ја сам научен да трпим гоњење а не да гоним, да будем прогањан а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце.²⁰⁸²

Ο општењу са јеретицима Свети Златоуст вели православним хришћанима: Често сам вам пута говорио ο безбожним јеретицима, и сада вас преклињем: немојте са њима имати општење ни у чему: ни у храни, ни у пићу; не заводите са њима ни познанство, ни пријатељство, ни љубав. Ако пак неко чини тако нешто, онда он отуђује себе од васељенске Цркве.²⁰⁸³ Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.²⁰⁸⁴

Животне силе у телу Цркве добијају се од Главе Цркве – Господа Христа. Од Њега је и наравствено учење, од Њега и догматско учење; од Њега и сва животворна сила њихова. Свети Златоуст благовести: Наравствено учење представља собом као тело, а сједињено с њим познавање догмата заузима место побожно уређене душе. И као што су органи тела, када су одвојени од душе, бескорисни, тако је и красота наравствености мртва, ако је не оживотворава сила догмата. Каква је корист од чедног начина живљења, када чедност не зна добро Судију чедности? Каква је добит од милостиње, када Судија милостиње негодује као одбаченик. Сва тековина врлине остаје бескорисна, ако у корену своме нема праве догмате. Плодови врлина треба да происходе из корена, а нерви се размрежују из главе. Држећи се те главе, и сачињавајући с њом органе добрих дела, ми и сачињавамо сво тело побожности, обухватајући главу тела – Христа, јер је Он, – каже се, – глава телу Цркве.²⁰⁸⁵ Ту главу нису се удостојили имати јеретици.²⁰⁸⁶

Откако је Богочовек Господ Христос у земаљском свету као Црква, Он је за род људски постао, и занавек остао, непогрешиво мерило живота, истине, добра, вере, љубави, бесмртности, вечности, знања, савести, човека, Бога, душе, тела, земље, неба; речју свега видљивог и невидљивог. Новозаветна богочовечанска гносеологија, и тиме црквена гносеологија је сва у Њему и сва од Њега. Насупрот њој стоји незнабожачко-хуманистичка гносеологија: „човек je мера свих ствари“. Стоји човек према Богочовеку. Човек, сав беспомоћан у свима својим тамама и помрчинама, без икаквог излаза из њих, све – док не поверује у васкрслог Богочовека и уђе у Његове чаробне светове, какве око људско не виде, и уво људско не чу, и срце људско не наслути.²⁰⁸⁷ Свети Златоуст благовести: Ми смо научени веровати, не испитивати; верујући се просвећујемо; не подајући се радозналости, примамо крштење. Код јеретика крштење није – просвећење; они примају крштење телом, а душом се не просвећују. Безумље је јеретика: они умртвљују веру и уводе испитивање, и тиме умртвљују богословље, а у нас царује живи Господ Христос и ми Му се клањамо како треба. Јеретици се држе аристотелизма, претпостављају Платона Еванђељу. Одбацили су проповед вере, и увели неверујуће испитивање. Заиста је умрла истина у безбожних јеретика, и завладало аристотеловско учење.²⁰⁸⁸

На питање: треба ли мрзети непријатеље и незнабошце? Свети Златоуст одговара: разуме се, треба мрзети, али не њих него њихово учење; мрзети не човека него порочну делатност и покварену вољу. Човек је – дело Божије, а заблуда – дело ђавола. Међутим, ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике; а у таком случају ми ћемо бити гори и од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу, као фарисеј.²⁰⁸⁹

Органско, бесмртно, небоземно јединство Цркве као Богочовечанског тела, богочовечанског организма, богочовечанске организације налази се у самој Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То јединство је сво присутно у богочовечанској апостолности светих апостола и њихових наследника – епископа; сво присутно и у богочовечанској светости светих апостола и њихових наследника – епископа; сво присутно и у богочовечанској саборности светих апостола и њихових наследника – епископа. Таква је Богочовечанска Црква Христова од почетка до данас; таква ће бити кроз сву историју земље и неба: једна, света, саборна и апостолска; Она = бесмртни и вечни Богочовек Господ Христос кроза све божанске вечности. Ту истину свом душом осећа и свим срцем зна и богомудро казује свети Кипријан Картагенски:

Ко се не држи јединства Цркве, нема ни веру Цркве. Ко се противи и поступа насупрот Цркви, не налази се у Цркви. Расуђујући ο томе, божански апостол Павле казује тајну тог јединства говорећи: једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог.²⁰⁹⁰ Овог јединства ваља да се држимо сви и да га бранимо, нарочито епископи, који првенствују у Цркви, да би показали да је и само епископство једно и нераздељиво. Епископство је једно, и сваки епископ целостно учествује у њему. Исто тако и Црква је једна, иако се умножава и шири прираштајем. Гле, и сунце има многе зраке, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно чврсто се држећи на корену. Одвој сунчев зрак од његовог извора, – јединство неће допустити да постоји одвојена светлост; одломи грану од дрвета, – одломљена грана изгубиће способност да расте. Тако и Црква, озарена светлошћу Господњом, распростире зраке своје по целоме свету; али светлост, разливајући се свуда, једна је, и јединство тела остало је нераздељиво. По свој земљи Црква шири гране своје, обремењене родовима; обилни потоци њени теку по огромном пространству: но при свему томе глава остаје једна, један извор, једна мати, богата духовном чељади. Од ње се ми рађамо, њеним се млеком хранимо, њеним се духом напајамо. Она нас чува за Бога, припрема за Царство небеско своју чељад. Сваки који се одваја од Цркве, постаје туђ њених обећања; који напусти Цркву Христову, лишава се награда припремљених Христом: он је за њу туђ, непотребан, непријатељ њен.

Не може Бога имати за Оца онај коме Црква није мајка (Habere non potest Deum Patrem qui Ecclesiam non habet matrem). Ko je ван Цркве не може се спасти, као што се нико није спасао ко je био ван Нојевог ковчега. Господ говори за поуку нама: Који није са мном против мене је; и који не сабира са мном, просипа.²⁰⁹¹ Који сабира на другом месту а не у Цркви, расипа Цркву Христову. Тај није на путу спасења.²⁰⁹²

Апостолска је и светоотачка вера, апостолска je и светоотачка догма, апостолска је и светоотачка истина богочовечанска: ван Цркве нема спасења, јер ван Цркве нема Христа, нема Спаситеља, у коме је и васцело спасење. Блажени Теодорит Кирски благовести: Нама се спасење предаје Црквом; а ко је ван Цркве, тај неће добити живот вечни.²⁰⁹³ Цркву Божију сналазе искушења од стране људи и демона, зато се промишља ο њој. Сем тога, сва Црква Божија састоји се не само од савршених чланова него се у њој налазе и они који живе немарно и воле лењствовање, као и они који воле распусан живот. И пошто је тело Цркве једно, оно обухвата и једне и друге.²⁰⁹⁴ Грешници су болесни чланови у телу Цркве; а такве чланове старамо се лечити на доличан начин.²⁰⁹⁵ Лице Цркве у правом смислу јесте сам Господ Христос, јер је Он глава телу Цркве.²⁰⁹⁶ На целој земљи Црква је једна. Но и она се дели по градовима, насељима и селима. Као што сваки град има у себи много засебних домова, али се ипак назива један град: тако је и безброј цркава на острвима и копну; али све заједно, сједињаване држањем истинитих догмата, сачињавају једну Цркву.²⁰⁹⁷ У Цркви постоји овај „савршени устав побожности: они који верују у Бога, дужни су и живети по Богу“.²⁰⁹⁸ Цркве по свој земљи и на мору, називају се телом Господа Христа и од Њега примају изворе освећења.²⁰⁹⁹ Ο Педесетници на свештене Апостоле је ниспослана животворна роса Свесветога Духа, од које сви верници примају вечно cпaceњe.²¹⁰⁰ Хришћани су се удостојили називати се телом Господа Христа, те су стога органски делови један другоме, и дужни су састрадавати један другоме: плакати с плачнима и радовати се с радоснима.²¹⁰¹ Благодат учитељства, дарована светим Апостолима, није престала са њима него је прешла и просветила њихове наследнике, те тако и до данашњега дана у црквама Божјим тече извор Свесветога Духа и раздељује људима богодане дарове.²¹⁰² Верници су једно тело, и сваки од нас испуњује дужност органског дела.²¹⁰³ Пошто сачињавамо једно тело Господа Христа ми треба да смо једномислени.²¹⁰⁴ На одвојене и одлучене од тела Цркве, напада ђаво пошто су лишени благодати.²¹⁰⁵ У Ποсланици Коринћанима²¹⁰⁶ свети Апостол назива Христом заједничко тело Цркве, зато што је глава овога тела Господ Христос. Са тог разлога Апостол наређује размотрити тело и познати да је оно, иако сложено из разних делова, ипак једно тело, и назива се једно; и помоћу тога дознати да и Црква, мада се назива телом Господа Христа, ипак има многе и разне чланове, од којих су једни важнији од других, већи по части од других, али су сви неопходни и корисни.²¹⁰⁷ Све верујуће свети Апостол назива једним човеком, јер је у свих једна глава – Господ Христос, а тело сачињавају еви који су се удостојили спасења.²¹⁰⁸ Као што глава свима деловима тела доставља осећајну силу, јер је мозак извор осећајне силе, тако и Господ Христос, сачињавајући главу, раздељује духовне дарове, састављајући делове тела у једну складну целину.²¹⁰⁹ Тело Цркве садржи у себи све, и мужеве и жене, и очеве и децу, и старешине и потчињене.²¹¹⁰ У телу Цркве Христос је глава наша по човечности. Α глава је једносушна са телом. Тако је и Он једне суштине с нама као човек.²¹¹¹ Свети Апостол у преносном смислу назива Господа Христа главом, а састав Цркве – телом. Јер као што у човечјем телу мозак главе јесте корен дамара, и тело преко дамара добија осећаје, тако тело Цркве прима од Господа Христа и изворе учења и стихије спасења.²¹¹²

Ретко је ко тако свестрано и свеобухватно доживео Богочовечанску истину Цркве и Богочовечанску истину ο Цркви, и тако је херувимски неустрашиво и богомудро исповедао као Свети Максим Исповедник. Све дубине боголиког бића човековог он је пророчки и апостолски видовито сагледао и испитао у богочовечанским дубинама Богочовечанског бића Цркве. Исто тако он је кроз Богочовечанско биће Цркве открио тајанствену логосност и логичност свих видљивих и невидљивих светова Божјих. И тако се јавио као изузетни сведок и премудри исповедник ове основне истине новозаветне: „тајна Христова“ је тајна Цркве Христове, и у њој сва тајна човека и свих видљивих и невидљивих светова Божјих, јер су све тајне свих бића и свих твари дане и разјашњене Богочовеком Христом у Његовом Богочовечанском телу – Цркви.

У Цркви је оваплоћени Син Божји, Богочовек Христос све и сва. Стога Свети Максим благовести: Господ назива васељенском, саборном, католичанском Црквом – правилно и спасоносно исповедање вере у Богочовека.²¹¹³ На тој вери Господ је сазидао, и непрекидно зида Цркву Своју.

„Истински жива вера, вера делатна и делотворна је она, по којој се Логос Божји показује у творцима врлина, оваплоћаван кроз заповести, помоћу којих Он као Логос узводи делотворце ка Оцу, у коме је Он по природи“.²¹¹⁴ Бог Логос, као Богочовек, судиће свој твари, пошто је Творац твари, и као такав, творац сваког закона, установе и поретка у видљивим тварима, чији је Он почетак, средина и крај, као Логос Творац.²¹¹⁵

Реч Светога Писма, вели Св. Максим, назива тајну Христову Христом. То јасно сведочи велики Апостол говорећи: Тајна која је била сакривена од векова и нараштаја, сада се објави,²¹¹⁶ тојест Апостол поистовећује тајну по Христу са Христом. Ова пак тајна очигледно јесте неизрециво и незамисливо сједињење по ипостаси Божанства и човечанства у Богочовеку Христу. Ово сједињење доводи човечанску природу у потпуно поистовећење са Божанском по начелу Ипостаси, и од обадвога чини једну сложену Ипостас –τήν ϋηόϋταοιν σύνθετον, не наносећи никакво уопште ума њене при њиховој по природи суштинској разлици. На тај начин, и Ипостас им је постала једна и природна разлика је остала неповређена, те се при тој разлици и после сједињења очувава неумањена природна величина сједињених природа. Јер тамо, где при сједињењу није дошло ни до какве промене или поремећаја у сједињеним природама, остао је целостан суштински принцип – λόγος – сваке од сједињених природа. Код ствари пак, код којих суштински принцип остаје целостан после сједињења, њихове природе остају потпуно неповређене, пошто ниједна од њих није ни на који начин при сједињењу одбацила своја својства. Творцу пак свега доликовало је, кад је постао природно по домостроју спасења оно што није био, да сачува непроменљивим и Себе што беше по природи и оно што постаде природно по домостроју спасења. Свакако је немогуће да у Богу постоји промена, пошто се у Њему уопште не да замислити никакав покрет, по коме у бићима која се крећу долази до промене.

То је та велика и сакривена тајна. То је тај блажени циљ, ради кога је све постало. То је божански циљ, који је предзамишљен пре стварања бића, који циљ дефинишемо овако: предзамишљени циљ, ради којега је све а он ни ради чега.²¹¹⁷ У тај циљ гледајући, Бог је произвео суштине бића. То је несумњиво врхунац самог промишљања и онога ο чему Бог промишља, врхунац по коме ће бити возглављење – άνακεφαλαiωσiς – у Богу створења која је Он створио. То jе тајна која садржи у себи све векове и објављује надбескрајни – ύπεράπειρον – Велики Савет Божји, који неограничено и бескрајно постоји пре векова. Овог Савета постаде Весник сам по суштини Логос Божји, поставши човек и објавивши најунутрашњију дубину Очеве доброте, и у Себи показавши циљ –τό τέλος– ради којег су очигледно створења добила почетак постојања. Јер ради Христа, тојест ради тајне Христове, сви векови, и оно што је у тим вековима, добили су у Христу почетак бића и крајњи циљ. Јер је замишљено пре векова сједињење ограничења и неограничености, мере и безмерја, краја и бескраја, Творца и твари, стајања и кретања, које сједињење настаде у Христу, јављеном у последња времена, и оно даде собом испуњење предзнања Божјег, да би се тако зауставила бића по природи покретна око Бога који је по суштини непокретан, и на тај начин потпуно престала бића од покрета према себи и другима, и опитно добила истинско познање Онога у којем су се удостојила стати, које познање је непроменљиво и исто и даје бићима наслађивање Оним кога су познали.²¹¹⁸

Ова тајна Христова, тајна Цркве, би предзнана пре свих векова Оцем и Сином и Духом Светим: Оцем по благовољењу, Сином по личном остварењу, Духом по сарадњи. Јер је једно знање Оца и Сина и Светога Духа, пошто је и једна суштина и сила. Јер оваплоћење Сина није било непознато Оцу или Духу Светоме, пошто у васцелом Сину, који кроз оваплоћење лично остварује тајну нашег спасења, беше васцео по суштини Отац, не оваплоћаван већ благоволећи Синовљем оваплоћењу, и у васцелом Сину васцео по. суштини Дух Свети беше, не оваплоћаван него сарађујући Сину у неизрецивом ради нас оваплоћењу.

Ο овоме, дакле, назвали ми то Христом или тајном Христовом, има по природи предзнање једино Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Притом нека се нико не чуди како Христос, будући један од Свете Тројице, бива предзнан од Ње. Треба знати: Христос је предзнан не као Бог него као човек, тојест предзнано је Његово по домостроју спасења оваплоћење ради човека. Јер ο Њему, који свагда јесте и који је надузрочно и надразумно из свагда постојећег Оца, никада не бива предзнање. Јер предзнање бива ο ономе што има узрок за почетак свога бића. Дакле: Христос је предзнан не оним што беше по природи за Себе него оним што је по домостроју спасења постао ради нас.

Заиста је требало да Онај који је по природи Творац суштине бића, буде и лични остваритељ – αvτοvργός – благодатног обожења посталих бића, да би се Давалац бића показао и као Дародавац вечног добробића.²¹¹⁹

Бог Логос као Глава васцелог тела Цркве дарује Цркви енергије Духа Светога, тојест дарове Духа. Јер се вели у Светом Писму: На њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и побожности; испуниће га дуг страха Божјег.²¹²⁰ Имајући у виду човечанску природу Господа Христа, Он је глава Цркве. Дакле, Он Цркви даде енергије, силе Духа Светога као Бог, Он који Духа Светога има по природи. Јер ради мене – човека, Бог Логос постаде човек, и ради мене остварује васцело спасење, узвративши ми преко мога оно што је Његово по природи. Ради мене Он и човек постаде, и као примајући ради мене дарове Светога Духа Он у ствари пројављује Своје сопствене, и у безмерном човекољубљу Свом сматра Својом благодат која је мени намењена. Он приписује мени силу Својих добара коју Он има по природи, мени ради којега се вели да Он сада добија Духа који Му је по природи својствен беспочетно и надразумно. Јер Дух Свети, као што природно по суштини – φύόει κατ’ ού6ίαν– је Бога Оца, тако је и Сина природно по суштини, пошто од Оца суштински – кроз Сина рођеног, неизрециво исходи – , и светиљци, тојест Цркви као светиљке дарује сопствене енергије. Јер попут светиљке која разгони таму, свака енергија Духа Светога изгони из Цркве и развејава многоструко настајање греха. Тако: мудрост као дар Духа Светога уништава безумље, разум прогони неразумност, савет искорењује нерасудљивост, моћ изгони немоћ, знање развејава незнање, побожност затире незнабожност и лукавство њених дејстава, а страх разара окорелу охолост. Јер су светлост не само заповести Духа него и његова дејства.²¹²¹

Пут Богочовека Христа јесте пут који свако људско биће треба да прође. Јер идући за Господом Христом кроз свете тајне и свете врлине човек постиже богопрописани циљ људскоме бићу: обогочовечење = охристовљење = обожење. Свети Максим благовести: Ако је Бог Логос, Син Бога Оца зато постао човек да људе начини боговима и синовима Божјим, верујмо да ће се то са нама десити тамо где је сада сам Христос као Глава васцелог тела Цркве и где је постао ради нас претеча ка Оцу телом Својим човечанским. Јер на сабору богова, тојест спасаваних, стајаће Бог у средини, раздајући блага тамошњег блаженства, не будући просторно удаљен од достојних.²¹²²

Називамо се тело Христово, вели Свети Максим, по ономе: Ми смо тело Христово, и уди међу собом,²¹²³ не на тај начин што постајемо Његово тело губљењем нашег тела, нити пак Господ Христос по Ипостаси прелази у нас, или се постепено сецка, него по подобију – καθ’ ομοιότητα – тела Господњег одбацивањем трулежности греха. Јер као што Христос по природи и телом и душом, по којима се сматра човеком, беше безгрешан, тако и ми који смо поверовали у Њега и кроз Духа се обукли у Њега, можемо бити по слободној вољи без греха у Њему – κατά προαίρεσιν έν αύτω χωρίς αμαρτίας είναι δύνάμεθα.²¹²⁴

Πο Светом Максиму, епископ треба да тајну архијерејства украшава хитоном врлина, изатканом Духом Светим, хитоном који никада не могу раздрати демони који нас распињу мноштвом искушења. Епископ треба да се стара да расејану децу Божију сабере у једно, јер је то својство божанске доброте, и да као глава чесног тела свете Цркве Божије удове складно слаже међусобно неимарством Духа Светога – διά τnς άρχιτεκτονία; τοϋ Πνεύματος, и да као проповедник божанских поука громким гласом сазива оне близу и оне далеко, и да их себи привезује неразрешивом везом љубави Духа.²¹²⁵

Објашњавајући на који је начин Света Црква слика и обличје Божје, Свети Максим благовести: Света Црква је обличје и слика Божја – τύπος και είκών Θεοϋ, пошто по подражавању и обличју има са Богом једно исто дејство – τήν αύτην ένέργειαν. Јер као што Бог, који је све безграничном силом саздао и привео у биће, држи и сабира и обухвата то све, и промислитељски тесно повезује и међусобно и са Собом, тојест и духовне и вештаствене твари, и одржава око Себе, као узрока и почетка и краја, све што је по природи међусобно раздвојено, и чини да стреми једно другоме по једној сили односа њиховог према Њему као свом почетку, по кojoj сили бива вођено све и сва у истоветност неразорног и несливеног покрета и постојања, те се на тај начин ниједно од бића не противи и не одваја од другога по некој претходној природној разлици или покрету. Тако сва бића бивају међусобно несливено сједињена по једном и истом неразоривом односу и одржавању од стране њиховог јединог почетка и узрока – Бога. Α тај Божји однос према бићима прекида и прекрива све и свакојаке посебне односе, који се опажају у природи сваког од тих бића, али не као да их тај однос разара и уништава и чини да и не постоје, него побеђујући их и превазилазећи их, као целина делове, или још показујући се над том целином као њен узрок. Α по том узроку та целина и ти делови целине показују се и постоје имајући изнад себе узрок свој који их надсијава, те као што сунце надмаша и природу и силу звезда, тако и њихов Узрок препокрива постајање њих као Њиме проузроковане. Чињеница је: из целине делови и из Узрока проузрокаване ствари имају у главном и биће и познају се, и њихово својство престаје када, захваћени повратком ка своме узроку, бивају њиме потпуно оквалификовани по једној истој сили односа према њему. Будући све у свему Бог, који је безмерним мерама изнад свега, јединствено – μονωτάτος – ће бити виђен од стране чистих умом, када ум созерцајно – θεωριτικάως – сабравши логосе бића достигне до самог Бога, као узрока почетка и краја стварања и постања свега и безмерне дубине која обухвата све и сва.

На исти начин и Света Божја Црква ради са нама оно исто што и Бог са бићима попут слике у односу на свој оригинал. Пошто се у Цркви налазе многи и скоро бројем безбројни људи, и жене, и деца, који су међусобно раздељени родом и врстом, народношћу и језицима, живљењима и узрастима, схватањима и занимањима, наравима и обичајима, занатима и знањима, положајима и судбинама, карактерима и навикама, и који су због свега тога међу собом веома различити, а од Цркве препорађани и пресаздавани Духом, она свима њима подједнако даје и дарује божански лик – θείαν μορφήν – и назив: да од Христа јесу и називају се. Исто тако Црква им даје један и исти прост и недељив и нераздвојан однос по вери, који многе и безбројне разлике које сваки од њих има чак и не допушта да се примети да постоје, благодарећи саборном односу и окупљању свих ка њој и у њој. По том односу према њој, нико од њих ни по чему није сам одељен од заједничког тела, јер су сви међусобно спојени и сједињени по једној истој простој и нераздељивој благодати и сили вере. Јер се каже: У свих бејаше једно срце и једна душа.²¹²⁶ На тај начин из многих удова једно тело и постоји и види се, и ваистину је достојно самога Христа, истинске главе наше. Ο томе говори божанствени Апостол: У Христу Исусу нема ни мушкога рода ни женскога, ни Јеврејина ни Грка, ни обрезања ни необрезања, ни дивљака ни Скита, ни роба ни слободњака, него све и у свему Христос.²¹²⁷ Он по једној истој простој и бескрајно мудрој сили доброте све Собом обухвата, као што центар садржи радијусе који излазе из њега по једном истом, простом и јединственом узроку и сили. Христос као такав не допушта да се почетци бића удаље заједно са крајевима, обухватајући кружно њихова простирања и приводећи к Себи све разноликости бића која је Он саздао, да не би нипошто била међусобно туђа и непријатељски расположена створења и саздања једнога Бога; тојест, да не би, немајући чиме да покажу међусобну љубав, мир и истоветност, довела себе до опасности да им и само биће падне у небиће одвојивши се од Бога.²¹²⁸

Света Божја Црква је обличје и слика – τύπος και εϊκων – васцелог света који постоји од видљивих и невидљивих суштина, јер се на њу може применити исто сједињење и разликовање. Као што је Црква по грађевини један дом, она по форми и облику овог положаја и својства показује и разлику, делећи се на место које припада једино свештеницима и осталим црквеним служитељима, које место називамо светилиште, и на место приступачно свима верним људима, које место називамо храмом. Но при свему томе Црква је по бићу ипак једна, не делећи се заједно са својим деловима, који су различити међусобно, него она и те своје делове њиховим односом према њој као једној целини ослобађа и саме те разлике по називу, и показује их као истоветне међу собом. Она показује да свако од ово двоје, тојест и светилиште и храм, може бити оно друго: храм може бити, по сили, светилиште, посвећиван својим односом ка крајњем циљу мистагогије (тј. литургије); и обратно: светилиште може бити храм по дејству, имајући храм за почетак своје мистагогије. Тако Црква кроз обоје једна иста остаје. На исти начин и васцели свет бића који је од Бога постао, делећи се на свет духовни који сачињавају духовне и бестелесне суштине, и на овај вештаствени и телесни свет, који је савршено мудро састављен од многих врста и природа, јесте на неки начин друга нерукотворена Црква.

Тако се кроз рукотворени храм постепено обелодањује свет, имајући за светилиште горњи свет, који је додељен Вишњим Силама, а за храм – доњи свет који је дат вештаственим живим бићима. Но при свем том свет је један, не раздељујући се заједно са својим деловима. Напротив, он обухвата и природну разлику тих својих делова кроз њихов однос према себи једноме као нераздељивој целини. Те своје делове, тојест духовни и материјални свет, овај целосни свет показује да су узајамно несливено истоветни сваки са собом и са оним другим, и да сваки од њих васцело наскроз прожима онај други део, и да оба та дела сачињавају један целостан свет као делови Његови, а и он њих као целина своје делове једнообразно и свецело испуњава. Јер сав духовни свет мистички се показује онима који могу да виде да је утиснут символичким облицима у васцелом материјалном свету. И с друге стране, сав материјални свет, показује се сазнајно по уму, да простирући се логосима својим улази у васцели духовни свет. Јер у оном, тојест у духовном свету, овај свет присутан је преко својих логоса – λόγοις –; а онај у овоме – отисцима, одразима. Α дело им је једно: као точак у точку, у визији чудесног видиоца узвишених ствари, пророка Језекиља, што се односи на обадва света. Α то исто говори и божанствени Апостол када каже: Јер што се на њему не може видети, од постања света могло се познати и видети на створењима.²¹²⁹

Света Црква Божја је слика – εΐκών – и самог видљивог света, узетог посебно, његов символ: божанско светилиште јој је небо, а красота храма је земља. Исто тако, и свет је Црква: небо личи на светилиште, а красота земље на храм.²¹³⁰

Света Црква Божја символички изображава човека, и она од њега бива изображавана као човек. Стога Црква Божја је човек: светилиште јој је душа, божански жртвеник јој је ум, а храм – тело. На тај начин Црква је слика и прилика човека сазданог по слици и прилици Божјој – τοϋ κατ’ εικόνα Θεοϋ καί όμοίωοίν; кроз храм као кроз тело она излаже моралну философију; кроз светилиште, као кроз душу, духовно тумачи природно созерцање; кроз божански жртвеник, као кроз ум, ступа у мистичку теологију. И обратно: човек је мистичка Црква, врлински обасјавајући кроз тело као кроз храм делатни део душе вршењем заповести, по етичкој философији; кроз душу пак као крoз светилиште приносећи Богу преко ума чулне логосе – τοϋς κατ’ αισθησιν λόγους – чисто у душу обрезане од материје, по физичком созерцању; а умом, као преко жртвеника, призивајући, кроз некакво своје говорљиво и многоречиво ћутање, сакривено, многохваљено, невидљиво, непознато, громогласно ћутање Божанства, и тако, по мистичкој теологији, сједињујући се с Њим уколико је то могуће човеку, и постајући онакав какав приличи да је онај који се удостојио посете Божје и који је обасјан Његовим свесветлим обасјањима.²¹³¹

Сва Црква Божја је слика и обличје душе, замишљене саме по себи. Света Црква није само слика целог човека, постојећег спојеношћу душе и тела, него је и слика (εΐκάν=: икона) са ме душе, посматране умом посебно.

Пошто је душа уопште састављена од умне и животне силе, од којих се умна сила самостално по својој вољи креће, а животна сила остаје као што јесте по природи – ванвољна – άπροαιρέπως. И опет: умна сила има созерцатељни и делатни део: созерцатељни део назива се умом, а делатни – логос = разум. Умну силу покреће ум, а ο животној промишља логос = разум. Ум јесте и назива се мудрошћу, када на сваки начин очувава непромењеним своја кретања ка Богу; а такође логос = разум јесте и назива се разумношћу, када целомудрено животну силу, којом он управља и ο којој промишља, покаже непристрасном, присајединивши је уму делатностима, и тако је покаже да и она као и ум носи на себи једну иcту и истоветну ознаку Божију кроз врлину – δι αρετής.

Ова пак ознака Божја природно се раздељује и на ум и на разум, те се тако душа још више показује да је претходно сачињена од ума и разума, тојест да је умна и разумна.²¹³²

Све тајне човекова бића, и свих видљивих и невидљивих бића што су у њему и око њега, у времену и у вечности, казују себе човеку једино кроз учовеченог Бога Логоса – Богочовека Господа Исуса Христа. Казују и показују да су оне и временско и вечно блаженство за биће људско једино доживљаване човеком у Богочовечанском телу Цркве Христове кроз свете тајне и свете врлине богочовечанске. Свети Максим богомудро благовести: Ми смо удови и тело и пуноћа Христа Бога –πλήρωμα τοΰ Χριστοϋ τοΰ Θεοϋ– који све испуњава у свему, возглављивани по, пре свих векова скривеном циљу у Богу и Оцу, кроз Сина Његовог и Господа Исуса Христа Бога нашега. Јер тајна, сакривена од векова и нараштаја, сада се јави кроз истинско и савршено очовечење Сина и Бога, који је по Ипостаси присајединио Себи нераздељиво и несливено нашу природу, и нас Себи приљубио кроз наше и од нас узето Своје свето, умно и логосно и одухотворено – έψϋχωμένης (= душеносно, душеимано) тело, као кроз првину, и удостојио нас да једно и исто будемо с Њим по Његовом човечанству. Јер смо на то предодређени пре векова да будемо удови тела Његова, и Он нас саусклађује Себи и повезује са Собом у Духу попут душе с телом, и води нас у меру духовног узраста Његове пуноће. Тиме Он показа да смо ми ради тога саздани, као и предвечни свеблаги циљ Божји ο нама. При томе овај циљ није претрпео никакво преиначење у себи, а испуњен је међутим увођењем једног другог новијег начина. Јер је требало, с једне стране, да Бог који нас је створио Себи сличнима (поседовањем у себи тачних обележја Његове доброте кроз заједничарење). и који нас је пре векова назначио да у Њему будемо и дао нам средство које нас води том свеблаженом циљу кроз добру употребу природних сила, а пошто je, c друге стране, човек добровољно одбацио ово средство злоупотребом природних сила, те да он не би био далеко отуђен од Бога, требало је уместо овога средства применити друго средство, чудесније и богоприличније, и то утолико уколико је надприродно више од природног. То јесте тајна најтајанственијег доласка Божјег к људима, као што сви верујемо. Јер божанствени Апостол вели: да је први Завет био без мане, не би се другоме тражило места.²¹³³ Нема сумње, свима је јасно да је тајна, која се у Христу збила на крају века сигуран и очигледан доказ и испуњење онога што је у почетку века промашено у прародитељу.²¹³⁴

Објашњавајући речи Светог Григорија Богослова из његове проповеди на Богојављење: „Закони природе се новотворе; требало је испунити горњи, небески свет“ – вели: Ако је Христос у односу на Бога Оца као човек првина наше природе и у неку руку квасац васцелог теста, а у односу на Бога Оца, имајући у виду Његову човечанску природу, Он као Логос никада није одступио од сталног борављења у Оцу, немојмо онда да не верујемо да ће се испунити оно што је Он молио од Оца, да ћемо ми бити тамо где је Он – првина нашег рода. Јер као што је Он постао доле, на земљи, непроменљиво ради нас човек по нама изузев једино греха и разрешио надприродно законе природе, тако ћемо и ми, по истом току ствари, бити горе, на небу, ради Њега и богови по Њему – θεοί κατ’ αυτόν – тајном благодати, не мењајући ништа од своје природе. Тако се ето испуњује горњи, небески свет, по речима мудрог учитеља, Светог Григорија Богослова, пошто се удови тела скупе по достојанству ка Глави.

Сваки уд ће складно добити кроз архитектонику Духа одговарајуће му место по близини Богу врлином, и испуњавајући тело Онога који све испуњава у свему, тело које све испуњава и од ових се испуњава.

Тако дакле, као што смо рекли, горњи, небески свет ће се у сваком испунити, по речи Светог Григорије Богослова, и то: било по духовном препороду оних који се по Христу рађају; било по испуњењу у Христу и кроз Христа мистичких бројева из Еванђеља: ο божанственој стотини разумних оваца, ο мистичкој десетини духовних драхми, и οчесној двојици синова; било пак по окупљању удова тела ка сопственој Глави и теста ка својој Првини. Овај горњи, небески ће се, по светом учитељу, на сваки начин испунити, и већ је испуњен у Христу; а у онима који су по Христу испуниће се касније, када постану учесници васкрсења Његовог они који су већ постали учесници подобија смрти Његове кроз истоветна страдања.²¹³⁵

Сви почетци сваког живота по Христу, и њихово развијање до свих богочовечанских савршенстава, одвијају се у свеживотворном телу Цркве Христове. И то кроз свете тајне и свете врлине. Свети Максим благовести:

Немојмо се одвраћати од Свете Цркве Божије, која садржи у себи толике тајне нашег спасења, које се врше по светом поретку божанских символа, и преко којих она свакога од нас, који се особито добро подвизава, разборито себе изграђује по Христу, и дани нам кроз свето крштење у Духу Светом дар усиновљења обелодањује да је по Христу доживљаван. Стога свом снагом и ревношћу треба да се покажемо достојни божанских дарова, угађајући притом Богу кроз добра дела. Тако живећи моћи ћемо стићи до краја божанских обећања са добром надом, испунити вољу Његову коју смо познали, и у овакој мудрости и разумности духовној плодотворити и узрастати у познању Господњем; сваком силом окрепљавани по моћи славе Његове, на свако изграђивање и дуготрпељивост са радошћу, благодарећи Оцу који нас је удостојио удела у наслеђу светих у светлости.²¹³⁶

Кроз света богочовечанска тајанства Цркве и кроз свете еванђелске врлине ми Духом Светим учествујемо, по мери своје ревности, у васцелом животу Спаситеља Христа који је сав у Цркви Својој. Свети Максим благовести: Ако се Логос Божји распео за нас по немоћи а васкрсао по сили Божјој, очигледно је да Он духовно ради нас свагда то и чини и доживљује, пошто је свима постао све, да спасе све. Стога је божанствени Апостол добро рекао Коринћанима који беху слаби, да ништа не зна међу њима осим Исуса Христа, и Њега распета.²¹³⁷ Ефесцима пак, као савршенима, пише: Бог нас саваскрсе и сапосади на небесима у Христу Исусу.²¹³⁸ Према томе, распиње се Христос онима који су jош почетници у делима побожности, прикивајући на крст њихова страсна дејства божанским страхом. Васкрсава пак и улази на небо онима који су свукли са себе васцелог старог човека који се распада у демонским страстима, и обукли свецело новог који се изграђује Духом Светим по слици Божјој; и још онима који су се уздигли ка Оцу благодати што је у њима, уздигли: изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе и Господства и сваког имена што се може назвати било у овом свету, било у будућем.²¹³⁹ Јер све што је после Бога: и ствари и имена и Достојанства биће испод онога који буде благодаћу у Богу.²¹⁴⁰

Наш живот у Богочовечанском телу Цркве Христове, због Ипостасног јединства наше човечанске природе са Божанском природом у Њему, одсликава на себи, према мери наше благодатно-врлинске охристовљености, све богочовечанске одлике Његове; а исто тако, по неизмерном човекољубљу Свом, сладчајши Господ одсликава на Себи и наше људске слабости и недостатке. И тако нас исцељује од њих. Свети Максим благовести: Уколико сам ја несавршен и непокоран, не слушајући Бога кроз вршење заповести и не постајући савршен умом по знању, утолико се Христос ради мене по мени сматра несавршен и непокоран, јер Га ја умањујем и скраћујем, не растући заједно с Њим по духу, пошто сам тело Његово и уди понаособ.²¹⁴¹

У Богочовечанском бићу Цркве све извире из Богочовека и увире у Богочовека. То важи за сваког члана Цркве, од најсветијег до најгрешнијег. Што светији човек, осећа и сазнаје то све више и више, све дубље и дубље, све свестраније и потпуније. Уживљавање у Богочовечански живот Цркве, и доживљавање њених богочовечанских светиња и истина, зависи од нашег добровољног учешћа у светим богочовечанским тајнама и светим богочовечанским врлинама. При томе све бива и све се збива богочовечански саборно, увек под вођством и руководством Богочовечанске Главе Цркве – Господа Исуса Христа Богочовека. Стога је сваки члан Цркве увек потенцијални богочовек, блатодатно-врлински богочовек, позван да у саборном телу Цркве саборно „са свима светима“ расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.²¹⁴² Свети Теодор Студит благовести: Ми сачињавамо тело Христово, и уди смо међу собом.²¹⁴³ И још: Спаситељ је чокот, а ми лозе. Очигледно, лозе припадају чокоту и живе њиме.²¹⁴⁴ Вазнесењем Својим на небо Господ Христос је нашу убогу и ништавну природу људску узвео на царски престо, и њој се клањају све Небеске Силе. Помишљајући на то, имајмо страха и побожно поштујмо величину дара, и водимо живот достојан Главе наше, као удови Христови, као сутелесници и саучесници и сунаследници Његови: „у чистоти, у знању, у дуготрпељивости, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој“.²¹⁴⁵ У сваком послушању и смиреноумљу, у свакој ревности и стражењу, ништа не радећи против заповести. Стога, ко оскврнављује тело већ није орган Христов, злопамтило није орган Христов, ко је подложан ма којој страсти није орган Христов, и зато је недостојан Светог Причешћа. Тога ради, освештајмо себе и очистимо себе, да бисмо се достојно називали органима, удима Христовим.²¹⁴⁶

Свети Теодор Студит апостолски благовести: Многи смо једно тело, а по себи смо уди један другоме:²¹⁴⁷ један заузима место ока, други – ува, онај – носа, овај – језика; неко – руке, а неко – ноге. Но ако удови не буду обављали што им је својствено већ буду то оспоравали један другоме, те око хоће да – чује, уво да – мирише, нос да – говори, језик да – пипа, рука да – ходи; зар онда неће пропасти и разрушити се васцело тело? Пошто је то тако, онда нека сваки врши своју службу, и какав је дар примио од Бога, нека њиме и служи на општу корист, имајући у мислима то, да све што нама припада, налази се у руци Божјој.²¹⁴⁸

У телу Цркве, вели Свети Теодор Студит, ми смо дужни слушати један другога, помагати један другоме, да бисмо сачували између себе однос удова. Јер ако око не буде водило руку, сама рука неће подржавати другу, нога неће служити целоме телу за кретање, него ће сваки уд чинити што му се хоће; због тога и он сам неће остати здрав, и својом пропашћу повући ће и друге удове у распадање и слом. Стога онај који се мучи више од других, ко зебе, ко кисне на киши, пече се на сунцу, итд., нека се и радује више. Α кο ништа не ради, нека плаче и нека се кида, јер виси на телу као неспособни уд, и као сулуд и нерадан, те заслужује једно: да буде одсечен.²¹⁴⁹

Еванђелску истину казује Свети Теодор говорећи: Ко у Цркви заузима место главе, нека се брине ο целом телу, Они који обављају дужност уста, нека буду света уста; нека говоре што хоће Бог, а не лакомислено и неумесно. Који раде, то су руке моје.²¹⁵⁰ Радите, руке моје, и не престајте напрезати се на дужности својој, јер ће вас рука Господња подржавати и у духовним и у телесним трудовима вашим. Зато што ви својим радом задовољавате потребе васцелог тела, не допуштајте себи устајати против других својих удова. Ви надзорници, ви сте очи моје; стога будно мотрите и упозоравајте на опасност оне који падају, да бисте се сами показали достојни божанског надзора. Ја имам и ноге. Ноге моје, стојте на правом путу заповести Господњих. То су они који јуначки и храбро носе бремена остале братије.²¹⁵¹ Ако они остану такви, биће пренесени у вечни покој. Сви до једнога, радите све благообразно, угледајући се на најбоље међу вама. Сви улазите у положај један другога, и указујте узајамну помоћ. Чеда моја, по божанској речи, ви сте тело Христово и уди међу собом.²¹⁵² И ја тако верујем, зато што је глава наша – Христос. Αпошто је Он – наша глава, кога вам се онда бојати?²¹⁵³

Потресно је објашњење Св. Теодора Студита манастира и братије као једнога тела, тела мале Цркве, по угледу на тело Васељенске Цркве. Он благовести: Чеда моја и Оци, немојмо тежити да стекнемо на земљи удобан и безболан живот. Напротив, радујте се онда када страдате; ликујте када се трудите; трпите оскудицу, тегобе и немање разних потребних ствари: новца, смештаја, хране, вина, обуће, одеће итд. Јер у томе се састоји наше мучеништво, и на тај начин се прославља онај који се подвизава у послушању као свакодневни страдалник. Вршећи послушања искрено, ви живите славно, по анђелски, имајући ослонац на руку Господњу и подршку Светога Духа и помоћ од стране светих ангела и свих богоблажених мученика и преподобника. Уједињени међу собом чврстом љубављу, помажите један другоме. Очигледно је, сваки од вас улази у положај другога, као да раздељује себе и слива се са својим ближњим: сељак се сједињује у једну душу, у једно срце и у једно тело са грађанином, јаки са слабим, ревносни са мање усрдним, онај што послује дома са оним што ради у пољу; и ја, ваш бедни и грешни отац, делим себе међу свима и допуњујем себе помоћу свих вас.²¹⁵⁴ Чеда моја, ја као да се разливам и раздељујем свакоме од вас понаособ, и састрадавам свакоме од вас у његовом телесном и, нарочито, у духовном труду. Један је Бог у свих нас, један и ја, ништавни, у вас отац; и ви сте, са своје стране, у свему стекли међу собом једно срце, – постаните такође за мене једно цело и истинско тело самога Христа, истинитог Бога нашег.²¹⁵⁵ Ви сте сви као једно моје око, једно моје срце и једно тело. Но с друге стране, ви удови, ви органи, превазилазите у мене један другог, или се показујете угледнији један од другога, као што ми видимо у телу. Стојмо свакодневно у својим послушањима. Имајући то у виду, подчињавајте се сви мени, да буде у свих нас једна душа, чак и једно срце, као и једна воља, да би у нас био савршен поредак у свему.²¹⁵⁶ Речју: имајући Господа Христа за своју главу, будите сви у Њему једна душа, једно срце и једна воља.²¹⁵⁷ У самој ствари, ми сви сачињавамо једну душу, једну вољу.²¹⁵⁸

Моје тело, вели Свети Теодор Студит, сачињава онај који је окретан и вредан у своме послушању; моја сила, јунаштво и крепост је онај који је силан, смирен и богобојажљив; он је душа моја, и срце, и расудак.²¹⁵⁹ Апостолска је заповест: бринути један ο другоме као ο органским деловима једнога тела.²¹⁶⁰ Сви ми имамо сва преимућства, уколико сачињавамо једно тело.²¹⁶¹ Ми смо сви – једна целина; ви у мени и ја у вама; ваши и моји успеси су узајамни.²¹⁶² Будите у мени и ја у вама; а сви заједно, не гледајући на растојање које нас дели, – у Христу Исусу, Господу нашем.²¹⁶³ Сво тело ваше нека буде свето тело и удови његови – удови Христови.²¹⁶⁴ Нека у нас не буде личних прохтева и посебних жеља, јер је све то рђаво, него нека буде општа, уједињујућа сва нас једна воља и исто тако једна жеља, пројављиване као у једном и једним телом. Јер у томе се и састоји суштина општежића, цркве, и једино на такав начин ми можемо показати да је глава у нас – Христос.²¹⁶⁵

Црква је једно тело, благовести овај Свети Исповедник, иако има много душа, много срдаца, много умова. Но при свему томе, то је тело једномислено и једнодушно, не ради неког злог дела већ ради испуњења воље Божије и служења Светој Тројици. То тело не може разорити и убити не само неки необичан човек него ни световна власт – велможе и цареви, па чак ни сам старешина демона. Наш узвишени начин живота је исто тако славан као и велика чудеса. Но, осим тога, ако ми узажелимо водити строг живот, то ће се и у нас јавити дивна дела. Зар се у нас, на пример, не изгоне демони? То бива скоро сваки дан; и то не само у ретким случајевима. Το бива када сваки од нас почиње чудотворити и изгонити из себе час демона блуда, час демона мрзовоље, час демона гњева, час демона злопамћења, час демона клевете, час демона роптања, или других страсти. Тада демони плачу, дрече и ужасно кукају. Као што видите, и ви, ако хоћете, можете тако исто бити чудотворци.²¹⁶⁶

У огромном Богочовечанском организму Цркве сваки има своје место, своје достојанство, своју вредност. Свети Теодор Студит благовести: Свакоме треба признавати његово достојанство, пошто смо сви удови једнога тела, иако разум захтева не подједнако поштовање за све делове. Јер друкчије се цени око, које је, слично светиљки, постављено на врху тела, а друкчије – рука, као извршилац посебног посла, још друкчије – нога, као ослонац на коме лежи тежина свих делова тела. Уво чује, нос мирише, грло оцењује укус хране; и уопште, сваки посебни орган, вршећи овој сопствени посао, уноси свој удео у општу корист. И ти се органи не распадају међу собом, него сложно узајамно дејствују како је свакоме одредио Бог. То се исто може видети и посматрати и на нама: јер ми смо тело Христово и Његови органи, који се усклађују и уједињују међу собом заједничарењем Светога Духа.²¹⁶⁷

Свети Теодор Студит још благовести: Ми сви, сачињавајући једно тело, својом делатношћу указујемо љубав један другоме, и услуге једнога лица другоме прелазе на све, као што се то може видети на органима тела. Уста, зато што производе звук, говоре и наређују, нису због тога против ногу што ове заузимају у трупу тела најниже место и обављају посао хођења. Исто тако и око, зато што види и смештено је на врху тела, не горди се над рукама што оне служе само за работу; и уопште, виши органи не горде се над нижим органима, него дају један другоме оно што сваки заслужује и како треба, – и сво тело при томе остаје једна целина, готово на сваки потребан рад. Потпуно исто тако и ми смо дужни замишљати у односу на нас, и Цркву Божи ју. У њој не треба да буде никаквог деловања из личних рачуна и по самовољи: гле, уво и нос нису сами по својој вољи заузели своје место, исто што су тако саздани Богом Саздатељем. И као што је слава главе у исто време и слава очију, и слава руку је такође и слава ногу; и уопште, сваки орган има своју славу са другим; тако и у братству – у свих је подједнака част и слава, и сада, и у будућем веку. Стога, ако сам ја – рука, нисам због тога лишен учешћа у слави ока; исто тако, ако сам ја – нога, нисам због тога искључен из части, одређеној устима. Јер, ја сам у – свему, и имам удела у заједничкој части и сраму. Томе уче Свети Оци наши.²¹⁶⁸

Сви смо ми тело Христово, изјављује још овај богославни Исповедник Православља, и призивамо једнога Оца, благог Бога нашег, те смо тако сви браћа мећу собом и сутелесници, и саучесници, и сунаследници.²¹⁶⁹

Истински хришћанин није друго до подобије и печат Христа; и треба да буде у тако блиском односу с Њим, у каквом је сваки телесни орган са главом и лоза са чокотом.²¹⁷⁰ Као што је један Господ, једна вера, један Бог, тако је, разуме се, и једна Црква.²¹⁷¹

Црква зна Истину = Свеистину; Црква има Истину = Свеистину; Црква је Истина = Свеистина. Зато је она врховно и непогрешиво мерило свега: и неба и земље, и анђела и људи, и правде и неправде, и истине и лажи, и добра и зла, и Бога и ђавола. Ништа пуније и савршеније од ње, јер је сва пуна Бога Логоса, а кроза Њ Светом Тројицом. Она – оваплоћење Бога Логоса, и Он Глава њена, а она тело Његово. Стога је Црква врховни и непогрешиви судија у нашем земаљском свету, и у свима световима у којима се креће људско биће. То је благовест и богочовечанска истина објављена Главом Цркве, свеблагим и свеистинитим Господом Христом: „кажи Цркви“, њен суд је непогрешива богочовечанска пресуда у свима људским односима према Богу и свима осталим бићима и тварима.²¹⁷² Ко не слуша Цркве, незнабожац је и цариник, тојест окорели непокајани грешник. Јер ван Цркве, ван њеног Богочовечанског бића су: незнабошци и непокајани грешници.

Васцелим бићем својим и историјом својом Црква најочигледније посведочава ову небоземну благовест: Богочовек је Истина = Црква је Истина, стога је Истина увек иста, за све светове иста, за сва бића иста, и за анђеле и за људе иста. Црквом као Богочовеком Истина је Истина, и добро – Добро, и правда – Правда, и Бог – Бог, и бесмртност – Бесмртност, и вечност – Вечност, и рај – Рај, и човек – Човек. зато је у Цркви Истина увек органски свецела и недељива.

На рачун Цркве, и њених богочовечанских светиња и истина, не могу се правити никакви компромиси, никаква уступања и одступања. Апостолска, светоотачка верност свему њеном, то је врховно правило у нашем односу према Цркви и свему њеном: верност = άκρβεια = тачност = васцелост. Никакви се греси не смеју благосиљати, никакве ствари чинити које би ма чим нарушавале Истину – Свеистину Цркве, Богочовечанско биће Цркве. У Цркви је све богочовечанско: и биће, и живот, и средства, и циљ, и бесмртност, и вечност. Ту нема места никаквој „економији“, чисто људској, хуманистичкој, хоминистичкој, јер би то било одступање од богочовечанске Истине Цркве: од њене богочовечанске апостолности, од њене богочовечанске светости, од њеног богочовечанског јединства, од њене богочовечанске саборности.

Ту свету богочовечанску истину и стварност апостолски богомудро исповеда свети Теодор Студит. Он изјављује: Ми православни одбацујемо сваку јерес и примамо све признате Васељенске и Помесне саборе, као и прописана од њих канонска правила. Јер није потпуно, већ упола православан, онај који сматра да држи праву веру а не руководи се божанственим правилима.²¹⁷³ Постоје божанствени закони и правила, који руководе сваког побожног човека; њима се не сме ништа ни додати ни одузети.²¹⁷⁴

Бранећи своју исповедничку борбу, Св. Теодор Студит пише: Ми нисмо отпадници од Цркве Божије. Иако смо одговорни за многе друге грехе, ми ипак сачињавамо једно тело с њом, и отхрањени смо божанским догматима, и старамо се држати њена правила и прописе.²¹⁷⁵ Ми смо православни у свему; одбацујемо сваку jepec и примамо сваки признати сабор васељенски и помесни, а тако исто чврсто држимо и прописана од њих свештена и канонска правила. Јер не држи сасвим тачно реч истине онај који сматра да држи праву веру а не руководи се божанским правилима. Осим тога ми примамо и закониту, повремено употребљавану од стране светих, економију.²¹⁷⁶ Цар је склопио незаконити, прељубочински брак. Они који се не покоравају Господу назвали су то нарушење закона и Еванђеља спасоносном за Цркву Божију економијом.²¹⁷⁷ Одобравати незаконит брак царев, и ту прељубу правдати економијом, није друго до – изопачење истине називати економијом.²¹⁷⁸ Претпостављати вољу царева вољи Божијој, то је нарушити Стари и Нови Завет. Тиме се спроводи антихристовско разрушење свега, и стога оно што је у њих Сатана назвао економијом с правом се може назвати претечом Антихриста.²¹⁷⁹ Нема разлике између божанских правила и Еванђеља Христова; они су једно исто. Стога Св. Василије Велики, и њему равни светитељи, примали су ова правила као апостолска, и следовали им, ни најмање их не мењајући, него их допуњујући према потреби.²¹⁸⁰ Α нарушиоци тих божанских правила сматрају нарушење њихово – светом економијом.²¹⁸¹ Није допуштено ни нашој Помесној цркви, ни другој, да ишта ради супротно прописаним законима и правилима.²¹⁸²

Свети Теодор богомудро сматра и исповеда: Црква је у Истини, и у живљењу том Истином, и у проповедању и у исповедању те Истине. Стога и тврди: Црква Божија се може састојати и из тројице православних.²¹⁸³

Херувимски огњене богочовечанске вере, Свети Теодор је у свему остао веран до смрти њеној Богочовечанској Истини: „и никада ни у чему није одступао од строге верности њој, од ακρίβεια.²¹⁸⁴

Сав предан Господу Христу, он се никада није повијао према временским приликама, нити је уступао властима овога света ни у најмањим стварима.²¹⁸⁵ Неустрашиви Исповедник говори цару прељубочинцу: „Царе, ти треба да се покајеш за учињени грех и да не остављаш зло без лека“.²¹⁸⁶ Цару иконоборцу он апостолски неустрашиво збори: Царе, како си се усудио узнемиравати и потресати Цркву Божију која борави у миру?… Црквени послови припадају свештеницима и учитељима, а цару

Црква је оваплоћење и оличење Свеистине = Бога Логоса. То је њена основна благовест = Свеблаговест. „Еванђеље – није по човеку“²¹⁸⁷ већ по Богочовеку. То исповедати кроз свете тајне и свете врлине, тиме и ради тога живети бесмртно и вечно, и јесте права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна. Све што ту богочовечанску веру квари, искривљује, унакажује, уништава јесте јерес. Сав у тој вери, Свети Теодор Студит исповеднички изјављује: Ми, утврђујући се на апостолском учењу, а такође и на учењу светих Отаца наших, – јер и они, сложно са Апостолима, говоре то исто –, уздржавајмо се од општења са јеретицима и заведеним од њих издајницима, и држимо се тачног исповедања вере, у коме стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије,²¹⁸⁸ извршујући правила и сва друга усавршавања, да будемо: савршени и цели без икакве мане,²¹⁸⁹ и мир Божји, који превазилази сваки ум, да сачува срца наша у Христу Исусу Господу нашем.²¹⁹⁰ Сваки православни у свему, делатношћу својом, ако не речју, анатемише сваког јеретика.²¹⁹¹ Храм, оскврнављен од јеретика, није свети храм Божији, него обичан дом, како вели Свети Василије Велики, пошто је налазећи се у њему анђео, присутан свакој цркви, одступио од његa. Стога и жртва, која се врши у њему, не прима се од Бога.²¹⁹² Господ Христос забрањује ратове, крвопролића, и убиства; зато ни јеретике не треба убијати. И не само није дозвољено убијати јеретике, него нам чак није допуштено желети им зла. Напротив, треба се молити за њих, као што је то сам Господ показао у време крсног страдања Свог рекавши Оцу Своме: Опрости им грехе, јер не знају шта раде.²¹⁹³ Црква се не свети мачем.²¹⁹⁴ Да, Цркви Божјој није својствено светити се за себе бичевањима, прогонствима и тамницама. Црквени закон никоме не прети ни ножем, ни мачем, ни бичем.²¹⁹⁵ Хлеб јеретички није тело Христово.²¹⁹⁶ За хришћане је неопходно зближити се љубављу, нарочито када се тело Христово (тј. Црква) сече од ђавола мачем јереси.²¹⁹⁷

Као Богочовек, Господ Христос је први и једини у роду људском показао и доказао шта је прави и савршени човек. И божански мудро и човечански стварно занавек решио проблем човека. Са Њим и Њиме једино ми људи и знамо шта је човек у свима својим световима и просторима. И све то знамо и све то имамо у Богочовеку као Цркви. У Цркви Он нам је дао Себе – васцелог Бога, и у Себи све силе и сва средства помоћу којих сваки човек може прерадити себе из бића смртног у биће бесмртно, из бића грешног у биће безгрешно, из бића ђавољубивог у биће христољубиво, из бића ђаволиког у биће боголико. Те силе и та средства су за све људе иста и свима људима приступачна; то су: свете тајне и свете врлине. На челу свију њих налази се вера, та богочовечанска светајна, та богочовечанска свеврлина. Из ње се роје, и њоме живе, бесмртују и вечнују свесвете богочовечанске тајне еванђелске и све свете богочовечанске врлине еванђелске. То је свети наук и опит еванђелски, свети наук и опит апостолски, свети наук и опит светоотачки, свети наук и опит православни. То је васцело Предање Богочовечанско: и оно писано и оно усмено. На томе стоји и кроз то постоји и сва Црква Христова: и у њој сав Богочовек Господ Исус Христос: „исти јуче и данас и вавек“.²¹⁹⁸ Он – са васцелом Богочовечанском Личношћу Својом и свима безбројним сутелесницима Својим.²¹⁹⁹

Да, посреди је тајна над тајнама, светајна; и у њој светајна најзагонетнијег после Бога бића у свима Божјим световима: човека. И кроза све то благовест сверадосна и свеблажена: човековом усавршавању у Богочовечанском телу Цркве Христове нема краја. Јер бескрајност Божија нема краја. Отуда: човековом благодатно – врлинском охристовљењу, обожењу, обогачовечењу, отројичењу нема краја. То је најрадоснија и најблаженија благовест ο бићу човековом у свима временима и у свима световима, у свима бесмртностима и у свима вечностима. Ту благовест громогласе својим учењем свети Оци, нарочито Свети Симеон Нови Богослов. Он благовести:

Што је болест у телу, то је грех у души. Када тело оболи, болесник се не брине ни ο чему другом: ни ο богатству, ни ο слави, ни ο задовољствима, већ му је једина брига како повратити здравље телу. Тако и када душа оболи од греха, треба сву бригу усредсредити не на што друго: ни на богатство, ни на славу, ни на задовољство, већ једино на излечење душе од њене болести – греха, и тиме јој повратити здравље. Α да то човек постигне, потребна му је надприродна и надсуштаствена сила. Α та сила јесте Господ наш Исус Христос – Богочовек, који је, да би излечио слично сличним, благоволео примити на себе здраву човечанску природу. И када се човек вером приљуби Христу, тада се Христос сједињује са њим и Својим Божанством и Својом здравом човечанском природом, и кроз такво сједињење васпоставља у њему првобитно истинско здравље. Јер целокупно Божанско Писмо, и Старог и Новог Завета, руководи оболелу природу људску ка Исусу Христу, који је једини лекар душа и тела наших. Ко не постане заједничар Његове божанске благодати, тај остаје и неизлечен; а ко заједничари у Његовој благодати, душа му се излечује од болести. Бог је зато постао човек, да би преко Њега душа могла примити здравље своје. Према томе, у кога душа није здрава, тај још није постао прави хришћанин. Душа пак постаје здрава божанском силом и светлошћу благодати, која се Христом дарује нама преко наше вере.²²⁰⁰

Хришћани су они, вели Св. Симеон Нови Богослов, који у самоме Христу живе, и крећу се, и јесу.²²⁰¹ Сви се Светитељи сједињују са Христом, постају једно са Њим. На који начин? Сви Светитељи су уистини органски делови, удови, чланова Христа Бога, и као такви спојени са Њим, и сједињени са телом Његовим, те им је Христос Глава, а Светитељи – органски делови Његови, и сви они скупа сачињавају једно тело Христово, такорећи једнога човека. Једни од њих врше дужност руку, радећи непрекидно и творећи пресвету вољу Христову кроз преображавање недостојних у достојне и привођење њих опет Господу Христу. Други од њих заузимају место рамена у телу Христовом, и носе бремена један другога; или на раменима доносе Христу изгубљену овцу, и тако испуњују закон Христов. Неки од њих претстављају груди: они за гладне и жедне правде Божије лију из себе најбистрију воду речи премудрости и знања, тј. уче их речи Божјој, и дају им мислени хлеб – τόν άρτον τόν νοητόν, који свети Анђели једу, наиме: истинско богословље, као премили љубимци Христови. Понеки пак од њих јесу на месту срца: они с љубављу пригрљују све људе, примају у душу своју дух спасења, и служе као чуварница неисказаних и надумних Тајни Христових. Други пак претстављају кости и ноге: они показују јунаштво и трпљење у искушењима, као Јов, непоколебљиво стоје у добру, и не малаксавају ни у каквим тешкоћама. Ето, на такав начин се складно саставља тело Цркве Христове из Светитеља Његових од памтивека, и бива здраво и целостно, да би сви синови Божји били једно. У телу Цркве сваки добија место које му Господ Христос додељује према његовој заслузи.²²⁰²

Кроз причешће Пречистим Тајнама Господ нас чини једно са самим Собом, благовести Св. Симеон Нови Богослов. Ово сједињење са Господом бива богодолично, као што доликује Богу при сједињењу са Црквом. Α то је и несхватљиво и неизрециво. И опет: Црква се сједињује са љубљеним јој Богом, и јесте тесно спојена са Њим, као што је тесно спојено тело са својом главом. И као што тело не може ни у ком случају живети без главе, тако исто и Црква, скуп верних, тојест синова Божјих, не може да буде здраво и васцело тело Божје без главе своје – Христа Бога нашег, нити може да живи истинитим и вечним животом ако се свакодневно не храни од Њега насушним хлебом – Светим Причешћем, кроз који хлеб примају од Господа Христа истинити живот сви који Га љубе и расту у човека савршена, у меру раста висине Његове.²²⁰³

Ради чега је васцели Богочовечански домострој спасења – όλη ή ενσαρκος οικονομία? Св. Симеон Нови Богослов одговара: Ради тога да нас Богочовек Господ Христос начини заједничарима и наследницима Свога Божанства и Свога Царства, и то помоћу вере у Њега и држањем заповести Његових.²²⁰⁴

Христоликом природом бића свог, сваки је човек потенцијални Христос, и то благодатно-врлински Христос. У тοме је бесмртно божанско величанство сваког човека. Бог Логос је зато и сишао у овај свет и постао Богочовек, постао Црква, да би сав био у сваком човеку помоћу светих тајни и светих врлина. Св. Симеон Нови Богослов апостолски благовести: Ми смо хришћани дужни гледати на све хришћане као на једног, и сматрати да је у свакоме од њих Христос, и имати такву љубав к њему да смо готови положити за њега живот свој. Стога не треба уопште говорити или мислити да је неко рђав, него гледати на ове као на добре. Приметиш ли да некога узнемиравају страсти, ти мрзи, не брата него страсти које га узнемиравају. Α када видиш човека кога раздире похота и рђава навика, сажали се што више на њега, да не би и ти сам био искушан слично њему, пошто си биће подложно променама.²²⁰⁵

Спасење је у Спаситељу: у Богочовеку Господу Христу – у Богочовечанском телу Његовом = у Цркви. У ствари, спасење није друго до оцрквењење. Спасти се и није друго до: постати сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве. То је једини пут спасења бићу људском у земаљском свету, и у свету који иде. Зато је немогуће спасење непокајаним грешницима, који кроз веру и покајање не оцрквене себе у овоме свету. Без тога онај свет им не може донети спасење. Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Бог постаде човек, уједини се с људима, узе удела у човечанству, даде Себе свима који верују у Њега и показују веру из дела заједничарењем у Божанству Његовом – Θεότητος αύτοϋ της μετούσίας. Према томе, спашће се само они који узимају удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свеколике твари, узе удела у нашој природи. Апостол Павле сведочи да је Црква Христова – тело Господње и Божје без мане и недостатка, и без икакве мрље, какви треба да буду верни; а глава је тела Христос…²²⁰⁶ Господ Христос се зато и назива Спаситељ што даје спасење овима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечно обретење у Спаситељу свих блага. То спасење дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима – савршену слободу. Дарује све то свима који су се сјединили са Христом – Спаситељем свих. И они тада стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање.²²⁰⁷

За Светог Симеона Новог Богослова благодатно – органско охристовљење, обогочовечење је најнепосреднија и најочигледнија стварност и најличнији доживљај. Хришћани помоћу светих тајни и светих врлина доживљавају Господа Христа у свима Његовим богочовечанским стварностима и размерама. Хришћани постају по благодати оно што је Богочовек Христос по природи. Сваки хришћанин, по мери творења светих врлина, доживљује апостолско-еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“.²²⁰⁸ Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Ми постајемо органски делови Христа – μέλη Χρίστού, а Христос – органски делови наши: μέλη ημών. И рука мене свекукавног Христос, и нога Христос; а ја кукавац – и рука Христова и нога Христова. Покрећем руку, и рука је моја сав Христос – Χρίστος όλος, јер Божанствено Божанство је недељиво; покрећем ногу, и гле, она блиста као и Он. Не реци да ја богохулствујем, него прими ову стварност, и поклони се Христу који те чини таквим. Јер и ти, ако усхтеднеш, постаћеш органски део Његов – μέλος αύτοϋ. И на тај начин, сви органски делови свакога од нас постаће органски делови Христови, и Христос – органски делови наши; и све неприличне делове Он ће начинити приличнима, украшавајући их лепотом и славом Свога Божанства; и ми, живећи заједно са Богом, постаћемо богови, не примећујући уопште неприличност у телу нашем, него васцелим телом нашим поставши слични Христу, сваки део тела нашег биће васцели Христос – όλος Χριστός. Јер постајући многи делови, Он остаје један и недељив; а сваки део посебно јесте сам васцели Христос… Он. ваистину васцели Бог, постаде васцели човек; Он један, нераздељив, ваистину савршен човек. но и Он исти јесте Бог, сав у свима деловима

Тако је било и сада у последња времена бива. Ето, Свети Симеон Побожни, Студит,²²⁰⁹ имађаше васцелог Христа, и сам сав беше Христос, и све своје органске делове и делове сваког другог посебно и свих скупа, он свагда посматраше као Христа, и остајаше чврст, неповредив и бестрастан; и пошто сам беше васцели Христос, то он гледаше као Христа ове крштене и у васцелог Христа обучене.²²¹⁰

Спасење се састоји у органском благодатно-врлинском сједињењу човековом са Спаситељем, Богочовеком Господом Христом. Α преко Њега са васцелом Светом Тројицом. Тиме пак дарује се човеку све најбоље и најсавршеније што постоји у свима световима Божјим, а најпре у самом Тросунчаном Божанству. Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Господ се неизменљиво и неисказано оваплотио и произашао од Свете Дјеве ради спасења свих нас. Α спасење се наше састоји у овоме: Јавила се Велика Светлост, на земљу је сишло Царство Небеско; или боље рећи: дошао је Цар свих, јер је пожелео усличити се нама, да бисмо ми, ујединивши се с Њим као са Светлошћу, јавили се као друге светлости, сличне Првој Светлости, и поставши заједничари Царства Небеског, били заједничари славе Његове и уједно наследници вечних блага, која нико никада видео није. Α та блага, уверен сам, верујем, и говорим јесу: Отац, Син и Дух Свети – Тројица Света. То је извор блага; то живот свега постојећег; то утеха и спокојство; то одећа и слава; то радост неизразива и спасење свих који су постали заједничари Његовог сјаја и осећају да имају општење с Њим. Не ма сумње, Он се зато и назива Спаситељ што даје спасење свима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечни проналазак у Њему свих блага; оно нам место смрти дарује живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу; и то дарује свима који су се сјединили са Христом – Спаситељем свих, који стичу тада сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање.²²¹¹

У Богочовечанском телу Цркве Свети Симеон Нови Богослов доживљује себе као богочовечанско биће кроз богочовечанске свете тајне и богочовечанске свете врлине. Све човечанско прожето је божанским; све човечанско налази своје савршенство у божанском. Α збивањем свега тога увек је у категорији богочовечанског, стога увек надумно и надизразиво. Ту човеку преостаје једино муцање. И кроз такво свето муцање Свети Симеон благовести:

О, како је неизмерно милосрђе Твоје, Спаситељу! Како си Ти удостојио мене да постанем члан Твој, органски део Твој – мене нечистог, пропалог и блудног? и какосиобукаоменеупресветуодећукојаблистаблескомбесмртностиипретвара усветлост све моје органе? Јер пречисто и Божанствено тело Твоје сво блиста огњем Божанства Твога, растворивши се у Њему и неизрециво помешавши се с Њим. И тако, Ти си и мени даровао њега, Боже мој, јер ово трулежно обиталиште моје, тело моје, сјединио си са пречистим телом Твојим, и крв моја помешала се с крвљу Твојом; знам да сам се ја сјединио и са Божанством Твојим, и постао тело Твоје свечисто, члан Твој свеблистав, члан ваистину свет, члан светао, прозрачан и светозаран. Ја видим красоту Твоју, видим блистање као у огледалу, видим светлост благодати Твоје, и дивим се неисказаној светлости, и запрепашћен сам видећи себе од каквог сам постао овакав.²²¹² Који Тебе има, Господе, ваистину има у Теби све и сва.²²¹³ Сав Богочовечански домострој спасења има за циљ: начинити човека Богом.²²¹⁴

Новозаветни савез Бога са људима остварен је на овај начин: Бог Логос узео је на Себе тело и подарио Божанство.²²¹⁵ И то само свечисто тело које је Он примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се од Ње родио, Он нам даје у Светој тајни Евхаристије, и једући га ми имамо унутра у себи, сразмерно достојности свакога од нас причасника васцелог оваплоћеног Бога – όλον τόν σαρκοθέντα Θεόν – и Господа нашег Исуса Христа. По речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв, борави у мени и ја у њему.²²¹⁶ Усељујући се у нас, Он се на неисказан начин сједињује са нашим бићем и природом, и обоготворава нас – μας θεοποιεί –, пошто ми постајемо сутелесници Његови, и јесмо тело од тела Његова и кости од костију Његових.²²¹⁷

Највише што је Бог могао даровати свету, даровао је: Себе – Богочовека, Себе – Цркву, Себе – Спаситеља, Себе – Обожитеља, Себе – Васкрситеља, Себе – Вечно Добро, Себе – Вечну Истину, Себе – Вечну Љубав, Себе – Вечну Правду, Себе – Вечни Живот. Све бесмртне животворне силе лију се непрекидно из Њега, и дају нам Њега васцелог. Дају нам Га у свему и кроза све што припада Цркви. И у најмањем делићу Богочовечанског тела Цркве, гле – васцели Господ Христос са свима Својим безбројним и бескрајним Божанским истинама. И најмањи проблем Цркве решава се увек, посредно и непосредно, васцелим Богочовечанским Господом Христом. Јер и сама Црква, и само Свето Откривење, и само Свето Писмо, и само Свето Предање није друго до – Богочовек Христос, који у Себи носи сва решења свих људских проблема у свима световима, решења – Богом и у Богу, очовеченим Богом и у очовеченом Богу. Увек – решења Цркве, у свему и по свему Богочовечанске, Главе њене чудесне и свечудотворне: свесладчајшег Господа Исуса Христа, Богочовека, коме се с правом клањају сва бића у свима световима небеским, земаљским и преисподњим.²²¹⁸ Свети Симеон Нови Богослов, сав у том Богочовечанском осећању и сазнању Цркве, благовести Вечну Истину Цркве Христове говорећи:

Господ наш и Бог, желећи научити нас да се Богу треба приближавати помоћу неког посредника и јемца, сам нам је показао пример и образац тиме што je сам постао први посредник и заступник људске природе, и принео то у Себи Оцу Своме и Богу. Затим је за слуге овога посредништва и заступништва поставио Своје свете Апостоле који су и приводили Господу Христу све поверовавше у Њега. Апостоли су опет из средине ових избирали најдостојније и њих рукополагали за наследнике себи, да буду служитељи тог посредништва. Ови су опет избирали и рукополагали друге, а ови оне који су им следовали. И на тај начин ово се чува до сада путем наслеђа –кατα διαδοχήν. И Бог неће да ми преступамо и газимо такву Његову заповест и предање, већ жели да живимо по закону и предању које нам је Он прописао. Стога Господ говори: Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац који ме посла;²²¹⁹ и опет: Нико неће доћи к Оцу до кроза ме.²²²⁰ Исто тако, нико не долази к вери у свету и једносушну Тројицу, ако не буде неким учитељем научен догматима вере; такође, нико не бива крштен, и нико се не причешћује Божанским Тајнама сам без свештеника. Α кο се не крсти и не причешћује Пречистим Тајнама, тај, по речи Господњој, неће добити живот вечни.²²²¹ Тако дакле, без светог крштења и без причешћивања Божанским Тајнама ниједан се хришћанин не може удостојити вечнога живота. Ове пак тајне предају се нама не преко светих Апостола и не преко светих Отаца што су били после Апостола, него се предају преко освећених лица која постоје и живе међу нама. Стога је очигледно да ми не можемо и не треба да се туђимо њиховог посредништва у делу нашега спасења. Оно што су Оци који су живели у ранија времена предавали верницима, то исто предају и нама наши духовни оци: свети Оци су крстили водом и Духом, то исто чине и ови оци сада; они су предавали тело и крв Христову, то исто предају нама и ови. Оно што су Апостоли у своје време чинили за верне и чему су их учили, то исто чине и за нас сада оци наши духовни – архијереји и јереји: учећи нас потпуно свему ономе чему су и свети Апостоли учили. И пошто се они у овом погледу ничим не разликују од Апостола, то су они несумњиво синови Апостола и Апостоли за нас. И они који њих не примају, и речи њихове не слушају, нека чују шта таквим лицима говори Господ наш Исус Христос: Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Страшнога суда неголи вама.²²²² Господ је рекао Својим Апостолима: Који вас прима, мене прима;²²²³ ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао.²²²⁴ Ове се Спасове речи односе и на сличне њима, наследнике њихове, и на оне који сада живе, и на оне, сличне њима, који ће живети касније. Разуме се, они који њих не примају и не слушају их, него их одбацују – не примају и не слушају самога Христа Господа него Га одбацују. Α одбацујући Њега, они одбацују Бога Оца који Га је послао. Црква Божја, каква је била у древна времена, таква је и сада. И као што је онда Бог одредио за њу најпре Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље, и остале набројане светим Павлом,²²²⁵ тако и сада они бораве у лицу наследника својих, старешина црквених, да би сваки примао неке као Апостоле, неке као Пророке, неке као Учитеље.²²²⁶

Човек је саздан од Бога боголиким бићем. Са једним божанским циљем: да се у васцелом животу свом уподобљава Богу, живећи Богом, мислећи Богом, хотећи Богом, радећи Богом. Α то значи: да се непрекидно и бескрајно усавршава Богом.

Зато је Бог и Господ постао човек, и јавио се и остао Црквом у свету као Богочовек. Са циљем? Да обожи човека, да га начини богом по благодати, богочовеком по благодати. Како? Учинивши човека сутелесником Својим у Своме Богочовечанском телу – Цркви: и на тај начин испуњујући га свим Својим богочовечанским силама, оживљујући га, обесмрћујући га, обогочовечујући га, дајући му васцелог Себе кроз свете тајне и свете врлине. И тиме оспособљујући човека: да у Богочовечанском телу Цркве непрекидно расте растом Божјим „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.²²²⁷ И то непрекидно рашћење, то христолико усавршавање почиње на земљи, али се продужује у оном свету бескрајно, кроз сву вечност која није друго до Христова Богочовечност. Да, богочовечанско усавршавање човека Христом Богом нема краја. Бог је сав бескрајан на свима тачкама Свога бића. И човек је боголикошћу својом бескрајан у христоликом усавршавању свом. У Христу Богу човек се увек, и у овом и у оном свету, у васцелом бићу свом осећа боголико бескрајним. Нема сумње, у Богочовеку Христу, у Богочовечанском телу Цркве Христове човек увек доживљује све нова и нова блаженства, све нове и нове благовести, јер доживљује Бога и Господа Христа, чије су божанске бескрајности неизмерно бескрајније од наших боголиких бескрајности. И зато никада и нигде краја Божјим бескрајностима, па стога никада и нигде краја човековом христоликом усавршавању. То је животно искуство и опитна благовест свих светитеља Божјих. Нарочито Светог Симеона Новог Богослова. њиме је свеубедљиво посведочена еванђелска истина: човековом усавршавању Христом Богом нема краја у вечности. Он богомудро благовести:

Ο чудеснога дела! ο дивног дара доброте! – људи бивају у обличју Бога, и у њима се уобличује Онај који је за све несместив: Бог по природи неизменљив и непроменљив, који благоволи обитавати у свима достојнима, да би сваки имао унутра у себи Цара свега, и само Царство, и све што се односи на Царство, и блистао јаче од светлости видљивога сунца, као што је заблистао васкрсли Бог наш. И стојећи пред Оним који их је тако прославио, они ће боравити у дивљењу од преизобилне славе и непрекидног узрастања у њима Божанске светлости. Јер напредовању вавек неће бити краја – ουδε γар τελος εδεται προκοπής είς αιώνας, пошто ће заустављање у узрастању учинити крај Бескрајноме, потпуно Несхватљивог учинити схватљивим, и Несместивог свима учинити предметом засићености. Но пуноћа и слава светлости Његове биће бездан усавршавања и почетак без краја Као што светитељи, имајући Бога унутар себе уобличена, стоје пред самим Њим који блиста неприступном светлошћу; тако у њих крај означава почетак славе, или јасније: у крају они ће имати почетак и у почетку крај. Савршено Пуни нема потребе за допуном, и они који иду за Бескрајним не достижу краја – τό τέλος μή φθάνειν. Јер ако човек пређе ово видљиво небо и земљу и све што је на земљи, може ли пронаћи место где би нашао крај вештаственом свету или бар умом обухватити невештаствени свет? Но све је то бескрајни бездан, са свих страна подједнако бескрајан; и све је то испуњено Божанственим Божанством. Према томе, они који постају заједничари Његови и у Њему обитавају, како могу Њега васцелог обухватити, да би се чак заситили Њиме? Или, како они могу достићи крај Бескрајнога? – То је немогуће и потпуно неоствариво. Таква мисао апсолутно не може ни на ум пасти светима, било онима што су на земљи у телу или онима што су се преселили ка Господу. Јер поплављени светлошћу Божанске славе, сијајући и блистајући, и наслађујући се њоме, они са потпуном и савршеном убеђеношћу ваистину знају, да ће усавршавање њихово бити бескрајно и напредовање њихово у слави вечно –άτέλεστος ή τούτων τελειότης και ή της δόξης προκοπή άένναος. Ηο настаје питање: где ће стајати они што су отпали од Бога и далеко се налазе од Онога који се налази свуда? – Нема сумње, и они ће се налазити унутар „свега“, али свакако изван Божанске светлости и ван Бога. Јер као што слепци, иако са свих страна обасјавани сунцем, у ствари су изван светлости, пошто су од ње удаљени чувством и видом, – тако и божанска светлост Свете Тројице јесте у „свему“, али грешници, закључани у тами, и усред светлости не виде светлост и уопште немају божанског познања и чувства; и они, паљени и осуђивани својом савешћу, имаће неисказано мучење и неизразиву тугу вавек.²²²⁸

Будући узрок свему, вели Свети Симеон Нови Богослов, Господ је свуда у свему, и сав испуњује ове по суштини и по природи; исто тако и по Ипостаси Бог је свуда, као живот и давалац живота. Нема сумње, Он је и усред свега и изван свега; нема сумње, пошто је Сам светлост, куда би се Он сакрио испуњавајући све? Α ако Га ти не видиш, по томе познај да си ти слеп и усред светлости сав испуњен тамом. Јер Он бива видљив за достојне, а види се не потпуно, него се види невидљиво, као један зрак сунца; зрак видљив, Сунце невидљиво.²²²⁹

Живот у Цркви је увек живот у Богочовеку Христу, живот у Богочовечанском телу Његовом, телу коме је Он Глава. Све Његово постаје наше кроз свете тајне и свете врлине, јер се саоваплоћујемо Њему, постајемо Његови „сутелесници²²³⁰ Тиме учествујемо у Његовом оваплоћењу, у пресветој и превеликој тајни Његовог Богооваплоћења. Α оваплоћење Бога је најважнији догађај за људска бића у свима световима и у свима временима, као и у свима бесмртностима и у свима вечностима. Саоваплоћавањем оваплоћеном Богу ми стичемо богочовечанске светиње и силе: богочовечански живот и богочовечанско богопознање. По Светом Григорију Палами, нема другог средства да се позна свеистинити Бог него: накалемити себе новим рођењем – крштењем на Телу оваплоћеног Бога Логоса, у ствари, свети су „они који су рођени од Бога Логосом по благодати у Духу и који чувају боголикост и сличност Богу, чувају помоћу боготворећих сила што су у телу Цркве“.²²³¹ То нарочито бива кроз свету Евхаристију. Призивајући светом Причешћу своју паству, свети Архиепископ Солунски подсећа их да су они дужни бити са Христом не само Један Дух него исто тако и једно Тело. Притом их упозорава да су они „тело од тела Његова и кост од костију Његових“, и да је такво сједињење које нам Господ Христос нуди преко Евхаристијског Хлеба. Узевши на Себе наше тело и нашу крв Он се изједначио с нама. Он нас је везао за Себе и прилагодио Себи постајући једно тело с нама, кроз причешће Евхаристијском Крвљу. Ходите, вели Господ Христос, једите Тело моје, пијте Крв моју, да бисте не само били слика Божија, него да бисте постали богови и цареви, вечити и небески, облачећи се у мене, Цара и Бога.²²³²

По светом Григорију Палами: Црква је заједница стварна и видљива. Крштење нас обавезује не само да видимо Христа у нама самима, него исто тако и у нашој браћи. Носећи Христа у себи, сваки хришћанин носи у себи сву своју браћу: када се чини добро једном хришћанину, чини се Христу и васцелој Цркви; јер ко ће раздвојити оне који су једно, – сагласно молитви Спаситељевој,²²³³ сједињени са Богом јединим помоћу Логоса јединог у Духу једином. Црква = заједница је чувар откривене Истине: Бог жели да ми који смо рођени од Њега благодаћу останемо нераздвојно с Њим и једни са другима. Сваки од нас који се називамо хришћани јесте члан целе Цркве, нека казује оно што је стварност и што је истина, иначе он није друго до варалица и непријатељ, и није члан Цркве.²²³⁴

Свети Григорије Палама апостолски благовести: Грех нас несумњиво одваја од Цркве, и једино нас покајање измирује са њом; и грех против истине је тежак свима. Па и caми епископи, овлашћени учитељи истине, не изузимају се од овог правила: ако остану верни Предању и раде у сагласности са васцелом Црквом, ако остају у својим епархијама, тада су они у истини. Но одвоје ли се од учитељства, они губе не само своје учитељство него и само својство хришћанина, и њихове анатеме немају никакву вредност. Не само епископи, него и читаве помесне Цркве могу се одвојити од истине, тако се Црква латинска није још вратила Православљу. Црква, стуб и тврђава истине, није мање непоколебљива и чврста, ослањајући се темељно на оне који држе истину. И заиста они који припадају Цркви Христовој јесу сви у истини, а они који су једном засвагда напустили истину, самим тим су напустили Цркву. Чудо непогрешивости Цркве остварује се у телу васцеле Цркве. То значи: непогрешивост Цркве остаје коначно искључиво привилегија Христа, право Христа, Главе Цркве, који дајући људима дарове Духа – нарочито апостолско учитељство – којега се сви могу показати недостојни, продужује да живи и да се пројављује у Његовом Телу као целини. Црква, Тело Христово обухвата подједнако анђеле и праведнике свих времена.²²³⁵

Ми у земаљском свету знамо, од Богочовека знамо: Истина је Богочовек; Истина је оваплоћени Бог Логос; Истина је тело Богочовека Христа = Црква. Ту благовест објавио је сам Свеистинити Бог и Господ Христос, и показао је Собом остварену у земаљоком свету, који се давио у безобалном мору лажи: „Ја сам Истина“.²²³⁶ И то Истина која је једини Пут у Живот Вечни, а и сам Живот Вечни са свима божанским светињама и красотама, какве око људско не виде, и ухо не чу, и срце човеково не наслути.²²³⁷ Све што је Богочовеково, са свих страна је бескрајно и безгранично. И Богочовек – Истина ослобађа људско биће од свих убиствених ограничења. Α то су: грех, смрт и ђаво. Они се свим силама труде да човекове боголике бескрајности и богочежњиве безграничности ограниче, раслабе, опатуље, заробе, паралишу, униште, сведу на небиће, и тако човека потопе у свој страшилни богоборачки пакао, у коме нема краја ни мукама, ни ужасима, ни страхотама, ни злоћама. Ослобођење од тога? Једино Господ Христос, и Богочовечанска слобода што је у Њему. Зато је Он, једини у свима човечанским световима, објавио благовест: „И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити“.²²³⁸ Чега? – греха, смрти и ђавола.

И заиста, свемилостиви Господ Христос je ослободио род људски свеужасне тројице, антитројице: греха, смрти и ђавола. И непрекидно ослобађа свакога човека који то хоће. Отуда у светог Апостола благовест и заповест: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“.²²³⁹ Α то је могуће свакоме који верује. По обећању Свемилостивога и Свеистинитога: „Све је могуће ономе који верује“.²²⁴⁰

У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку = Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. Α то саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. „Јер вером ходимо а не видом“.²²⁴¹ Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега.²²⁴² И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“.²²⁴³ Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком = Црквом, и обухватају васцелог Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све у човеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: „Све што није од вере грех је“.²²⁴⁴

Са свих тих богочовечанских разлога, у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско – светоотачке православне христологије = сотериологије – еклисиологије = алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ни никакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. Α лаж? Лаж је ђаво.

Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: „Нађи нам излаз, икономију“, он је одговарао: „Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. – Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву (τά εκκλησιάστηκα) никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика“.²²⁴⁵

Свети Марко благовести: Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: „Који општи са одлученима од општења, Нека и сам буде одлучен од општења“. Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати.²²⁴⁶

Свети Исповедник Ефески пише: „Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима“. Α патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: треба да се боримо не плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдохришћана, нити непријатеља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до последњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Βере, познато нам из детињства, и са којим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда – Православље, Православну Веру, која ни у чему нема ни најмањег недостатка.²²⁴⁷

Свети Исповедник Марко благовести: Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде,²²⁴⁸ и нека нестане и сваки спомен ο њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само – једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика.²²⁴⁹

Што је Свети Атанасије Велики – „Тринаести Апостол“, „Отац Православља“ за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедник Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију са латинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: Ја говорим и сведочим пред многима овде присутним и угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу.²²⁵⁰