Црква – благодатна заједница

Све божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве божанствене силе, енергије, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристовљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: Благодат = χάρις. Све те божанске силе свестрано су богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је све Богочовечанско, јер све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечјег и Богочовечанског. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан божанских, богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, енергија, које непрекидно делају и делују у Богочовечанском организму. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света.²²⁵¹

Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен Боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „Бог по благодати“, али и ђаво по слободном хтењу. Нормално и богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудрο руководити својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост овога бића. Α да би за постигнуће тога циља дао потребне божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник“ Богочовечанског тела, Цркве,²²⁵² помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „Бог по благодати“. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека хришћанина састоји у томе, да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај богочовечански однос: између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа. и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот у Царству љубави Христове.

У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од гpexa, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат „по мери дара Христова“.²²⁵³ Α Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду његовом:²²⁵⁴ по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: „свакоме према његовој моћи“.²²⁵⁵ Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

Сва благодат Тројичног Божанства, са свима богатствима својим, сишла је у наш земаљски свет Богочовеком Господом Христом. И то у таком изобиљу, да је свети Еванђелист објавио свестварну благовест: благодат постаде од Исуса Христа.²²⁵⁶ Као да до Њега није било благодати у нашем земаљском свету. Оваплоћењем Господа Христа сва се Света Тројица отворила према земаљском свету, јавила себе, дала себе роду људском. То су, по светим Оцима, божански „изласци“ – πρόοδοι, божанске енергије, које се дају свету и људима. Речју: све и сва Тројичног Божанства дато, и казано, и објављено, и оваплоћено у телу Христовом – Цркви. Зато је у њој све и сва од Свете Тројице и ο Светој Тројици. Зато је у њој: и Спаситељ и спасење, и Богочовек и обогочовечење, и Света Тројица и отројичење. Све у свему: Бог постаје човек, и човек постаје Бог по благодати. То су ова Еванђеља Свете Тројице за род људски; то сва Благовест и Свеблаговест Цркве.

Бог Логос, поставши тело, и тиме поставши човек, усели се у нас, пун благодати и истине; и од пуноће његове ми сви, као чланови тела његовог – Цркве, примисмо благодат на благодат.²²⁵⁷ Сав Господ Христос је благодат. Отуда је и Еванђеље његово – „Еванђеље благодати Божје“.²²⁵⁸ И живећи у Христу који је благодат, ми се у свему богочовечанском обогаћујемо кроза Њ.²²⁵⁹ Подвиг спасења у ствари је подвиг облагодаћења.²²⁶⁰ Све и сва Господ Христос нам дарује благодаћу; а за све то ми дајемо од себе веру: „благодаћу сте спасени кроз веру“.²²⁶¹ Богочовечанским телом Цркве Господ Христос је „Бог сваке благодати“.²²⁶² Наше је: трудити се, подвизавати се у врлинама; Спасово је: давати нам благодат спасења и обожења; јер врлинама ми упијамо у себе животворне и боготворне силе благодати; без тога благодат је узалуд у нама.²²⁶³ Очигледна је еванђелска благовест и заповест: труд умножава благодат, благодат умножава труд.²²⁶⁴ Богочовечанску стварност еванђелске благодати опитно сведоче и радосно благовесте како свети Апостоли тако и свети Оци. Свети Атанасије Велики благовести: Једна се благодат лије од Оца кроз Сина у Духу Светом.²²⁶⁵ Давана у светај Тројици, благодат се даје од Оца кроз Сина у Духу Светом.²²⁶⁶ Благодат дарована нам Спаситељем, јавила се и дарована нам је са доласком Спаситеља.²²⁶⁷ Једна и иста благодат даје се од Оца у Сину… Отац дарује благодат кроз Сина.²²⁶⁸ Благодат је једна: даје се од Оца у Сину.²²⁶⁹

Облагодаћени ум Светог Макарија Великог благовести: Благодат постепено делује и овлађује душом, испитујући вољу човекову. И ако је душа сагласна са благодаћу, благодат продире у најдубље дубине њене, док најзад потпуно не овлада њоме.²²⁷⁰ Нема сумње, главна одлика човекова бића јесте човекова слободна воља, њена неприкосновеност. Ни сам ђаво не може приморати човека на зло; он му може само предлагати разна зла. Исто тако Бог не приморава на добро боголику слободну вољу човекову. Човек располаже огромном слободном вољом, и он слободно бира између Бога и ђавола, између добра и зла, измећу живота и смрти. Св. Макарије Велики учи: Људи, код којих се благодат Божја усели у саме дубине ума, Господ постане као њихова душа – Јер, по речима светог Апостола: Ко се приљуби уз Господа, пастане један дух с Господом.²²⁷¹ Тада душа ваистину постаје као душа Господа – ώς ψνχή тоν Κνρίον, јер добровољно и свим хтењем својим она се предаје сили Светога Духа, да би царовала у њој; и већ не ходи по својој вољи.²²⁷² Ко је пришао Господу Христу, дужан је у почетку на силу – προς σίαν – приводити себе добру, макар се и не хтело његовом срцу. Јер свеистинити Господ каже: Царство се небеско с напором узима – διάζεται, и подвижници га задобијају.²²⁷³ Стога макар нам се и не хтело, треба приморавати себе на врлину: приморавати себе на љубав, ако љубави немамо; приморавати себе на кротост, ако нам кротост недостаје; приморавати себе на састрадалност и човекољубље; уопште, приморавати себе на сваку врлину. И када Бог то види, даће нам то, и испуниће нас свима плодовима Духа. И тада се све врлине претварају за човека као у природу –, јер Господ долази и обитава у њему, и Сам извршује у њему Своје заповести.²²⁷⁴

Сав у бескрајностима и тајнама богочовечанске благодати, живећи њима и у њима, Свети Јефрем Сирин говори ο томе са свештеним страхом и трепетом. Свим бићем он oceћa и зна: да је наше спасење и обожење од Спасове свеспасавајуће благодати и њених светотројичних сила. Бесмртним сведочанствима он сведочи да је у богочовечанској благодати наше отројичење: Од Оца кроз Сина у Духу Светом. Та благодат нам се даје не на силу, већ се она даје нашој слободној и неизнуђеној вери у чудесног Господа Христа, ваистину јединог истинитог Бога у свима световима. Свети Јефрем благовести: По мери вере и благодат обитава у души.²²⁷⁵ Благодат често посећује срца наша, и ако је срце чисто она улази у њега и обитава у њему; но ако је срце нечисто одмах одступа од њега. Међутим, милостивост благодати побуђује њу да опет и опет силази к нама и посећује нас грешне, јер смо сви ми променљиви по својој слободној вољи но не по природи.²²⁷⁶ Бог захтева од нас једино потпуну одлучност, па нам Сам даје силе, и дарује победу.²²⁷⁷ Ти само жели спасти се, и Господ одмах притиче у помоћ.²²⁷⁸ Благодат никада не одбацује ни једнога човека који жели спасења.²²⁷⁹ Спасење бива Божјом благодаћу по мери вере и љубави.²²⁸⁰ У човеку су два закона: закон греха који вуче на своју страну, и закон благодати који вуче ка небеском.²²⁸¹

Херувимски видовито пратећи човека на свима путевима Богочовечанске вере Христове, Свети Златоуст богомудро и богоречито казује вечне истине ο благодати и човеку и свеспасоносном облагодаћењу васцелог бића човековог. Свети Златоуст благовести: Бог никада не води к Себи силом и приморавањем; не, Он хоће да се сви спасу, но никога не приморава . .. Бог је готов спасти човека, не принудно, не против воље, већ по његовој доброј вољи и расположењу.²²⁸² Благодат Светога Духа, чим угледа у човеку пламену жељу и разбуђени ум, излива даре своје изобилно.²²⁸³ Такав је Господ наш: чим угледа да душа силно и усрдно чезне за духовним стварима, Он јој даје благодат и богате даре Своје.²²⁸⁴ Благодат Божја је готова, и иште ко би је примио свесрдно.²²⁸⁵ Наше је, – усрдно чинити оно што зависи од нас, а благодат је готова, и иште ко би је примио у изобиљу.²²⁸⁶ Благодат Духа шаље се у изобиљу тамо где је здравоумље, честитост и друге врлине.²²⁸⁷ Ако желимо добити помоћ с неба, онда упражњавајмо врлине. На тај начин ми ћемо привући благодат Светога Духа, и овај живот провести без јада и наследити вечна блага.²²⁸⁸ Где је молитва и благодарност, тамо долази благодат Св. Духа; одатле се прогоне демони, и све вражије силе одступају и дају се у бегство.

У свету богочовечанске вере две огромне силе стоје једна према другој: благодат Божија и слобода човекова. Сједињене вером, оне дају светог човека; разједињене и посвађане, оне омогућују пад човека до рашчовека. Свети Златоуст благовести: Благодат долази само онима који желе и брину се да је стакну.²²⁸⁹ Богу припада – даровати благодат, а човеку – показати веру.²²⁹⁰ Ми постајемо свети не само уздржавањем од греха, него и стицањем виших савршевстава.²²⁹¹ Нама је даровано не само отпуштење грехова, него и оправдање, и освећење, и усиновљење, и благодат Духа лучезарна и преизобилна.²²⁹² Огањ, који смо добили по благодати Духа, ако зажелимо, можемо појачати; ако не зажелимо, одмах ћемо га угасити.²²⁹³ Привуцимо себи, кроз вршење заповести Божјих, необориву помоћ Духу – и ми ћемо бити ни по чему мањи од анђела.²²⁹⁴ Човек добија благодат сразмерно вери својој.²²⁹⁵ Благодат и на Педесетницу и сада једна је и иста.²²⁹⁶ Благодат, иако је уистини благодат (Χαρις = милост, дар), ипак спасава оне који желе, а не оне који не желе и одвраћају се од ње, устају на њу и противе јој се.²²⁹⁷ Велика благодат Духа често одлеће од човека када он пада у тешке грехе.²²⁹⁸ Благодат нас не спасава ако водимо нечист живот.²²⁹⁹

Благодат је и по бићу и по пројавама сва светотројична, иако нам је у највећој пуноћи дата преко Сина Божјег, Господа Исуса Христа Богочовека. Та бесмртна истина и јесте једна од главних благовести чудесног благовесника Св. Јована Златоуста. Он благовести: Све што припада Светој Тројици неразделиво је – αδιαίρετα. И где је заједница духа, тамо је и заједница Сина; и где је благодат Сина, тамо је благодат Оца и Светога Духа.²³⁰⁰ Благодат се свакоме даје према вери.²³⁰¹ Нечист живот гаси благодат Светога Духа.²³⁰² Као што огањ захтева дрва, тако и благодат захтева нашу ревност, да би се она разбуктала.²³⁰³ Благодат Господња подвизава се заједно с тобом и сарађује теби; али и ти са великом усрдношћу и ревношћу врши своје дело.²³⁰⁴ Α како можемо привући себи благодат? Чинећи оно што је Богу угодно, у свему покоравајући се Њему.²³⁰⁵ Све је од Бога, али не на начин да се нарушава наша слобода. Све ту зависи и од нас и од Њега; треба прво да ми изаберемо оно што је добро; а када ми изаберемо, онда нам и Он указује Своју сарадњу. Наше је дело: унапред изабрати и узажелети; а дело је Божије: извршити и довршити.²³⁰⁶ Када благодат бива с нама? Бива с нама када је не вређамо, не занемарујемо; када је задржавамо у себи добрим делима; када нас руководи Дух Свети.²³⁰⁷

Свети Симеон Нови Богослов, пун искуства ο свеспасоносној делатности Богочовечанске благодати у телу Цркве Христове, и у сваком члану њеном, објављује бесмртне благовести ο томе. Он благовести: Циљ васцелог Богочовечанског домостроја спасења, ради кога се Син Божји, Бог Логос оваплотио и постао човек јесте: да они, који верују у Њега као Богочовека, приме у душе своје благодат Светога Духа као душу – и да се на тај начин препороде, пресаздаду и обнове, освећујући се благодаћу Светога Духа у уму, у савести, и у свима осећањима.²³⁰⁸ Један је лек за све бољке људске душе: Дух Свети, благодат Господа нашег Исуса Христа. Сваки хришћанин треба да се подвизава покајањем, милостињом и сваком другом врлином, да стекне благодат Светога Духа, и да помоћу ње живи истинским животом по Христу.²³⁰⁹ Божанска светлост и јесте свеоружје Божје, помоћу којег се хришћанин може одржати у рату против лукавстава ђавољих, и сатрти сву силу ђавољу.²³¹⁰ Пре сваке друге врлине благодат Божја долази преко вере. Јер вера је темељ сваке врлине. Са благодаћу долази и свака врлина, и остаје у срцу, и дела… Благодат долази од Бога за веру, и на њој се као на темељу зидају добра дела, и благодат им даје сву вредност. Јер дела која бивају без благодати Свесветога Духа Бог ни у шта не сматра. Добро које се не чини на добар начин – καλως није добро – ουκ εστι καλον. И немогуће је без благодати Христове учинити добро на добар начин. Да је то било могуће, Бог не би дошао на земљу и постао човек, и на тај начин даровао људима таку благодат, помоћу које се једино свако добро може учинити на добар начин – να γενη καλως καθε εργον καλον.²³¹¹

Свестрано облагодаћени Свети Симеон Нови Богослов благовести: Ко љуби Бога и држи заповести Божије, облачи се у силазећу с висине силу Духа Светога, која се не јавља вештаствено, већ као умна светлост – έν εϊδει φωτόs νοητού. И чим ова светлост засија у духу, одмах ишчезава свака нечиста помисао, и свака страст душевна. Тада се очишћују очи срца: ум и разум – ο νους και η βιανοια – и виде Бога, као што је написано у Еванђељу ο блаженствима. Тада душа, као у огледалу, види чак и најмања сагрешења своја и погружава се у највеће смирење. Тако се човек постепено измењује потпуно, и зна Бога, претходно сам бивши познат од Бога. Ова благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом, уколико је то могуће за човека.²³¹² Ко верује у Христа како треба, има живот вечни. Α живот вечни јесте благодат Господа нашег Исуса Христа. Као што се живот вечни, тојест божанска благодат познаје по вери, тако се и вера познаје по вечноме животу.²³¹³ Без благодати Светога Духа никоме није могуће не грешити, никоме није могуће приступати вршењу светих заповести Христових, и испуњавати их, и свргнути са себе власт и насиље, које су над нама задобили демони.²³¹⁴ Благодат Божја је безгранична – άπειρος, увек се преизобилно излива, и нигде јој краја. У ономе који се подвизава, она се умножава; а у лењога она се смањује. Потраје ли лењост, она таквога сасвим напусти.²³¹⁵

Из своје пребогате ризнице Св. Симеон износи и ово богочовечанско бисерје: Заповести Христове су као лековито биље. Када благодат Свесветога Духа дође у човека, она искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи сву душу од њих. На тај начин благодат обнавља човека и по души и по телу. И човек, напредујући у врлинама, расте, „у меру раста висине Христове“.²³¹⁶ И уколико више успева у вршењу заповести Божјих, он се утолико више очишћује, просветљује, просвећује, и удостојава видети откривења великих тајни. Просвећиван Духом Светим, такав човек стиче нове очи, и нове уши, и на све гледа духовно. Такав човек види Бога, уколико је то могуће за људску природу, и уколико је то благоугодно Богу.²³¹⁷ Благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом по благодати – Οεόν κατά хάριν.²³¹⁸ Ми гοворимо не оно што не знамо него оно што знамо, и то сведочимо. Светлост већ светли у тами, и у ноћи, и у дану, и у срцима нашим, и у уму нашем и обасјава нас, говори, дела, живи, оживотворава, и чини светлошћу оне који се њоме просветљују. Бог је светлост, и они који су Га примили, примили су Га као светлост. Јер светлост славе Његове иде испред лица Његова, и без светлости Њему је немогуће јавити Себе. Они који нису видели светлост Његову, нису видели ни Њега, јер је Бог светлост; и они који нису примили светлост Његову, нису још примили благодат, јер који примају благодат, примају светлост Божију и Бога. Као што рече сама Светлост – Господ Христос: уселићу се у њих, и живећу у њима (2Кор.6:16).²³¹⁹

Благодат је обожујућа, боготворећа сила Тројичног Божанства; њоме се остварује крајњи циљ, свециљ Богочовечанског домостроја спасења: обожење, обогочовечење, охристовљење, отројичење; њоме човек постаје Бог по благодати.

Сав зрачећи том истином, Свети Симеон Ниви Богослов благовести: У истинским слугама Својим Бог обитава у душама њиховим помоћу енергија (= сила, делотворности, делатности) и обасјања Пресветога Духа . .. Очигледно је: као што је у Оцу, Сину и Светоме Духу један Бог, без сливања трију Лица и без раздељивања једне суштине и природе, тако и човек постаје и душом и телом по благодати Бог у Богу – ката χάριν Λεός έν Θεφ, без сливања и раздељивања, те се ни тело не претвара у душу, ни душа измењује у тело; притом се ни Бог не слива са душом, нити душа претвара у Божанство, него Бог остаје као што јесте Бог, и душа такође остаје као што јесте природа њена, и тело како је саздано – прах. И сам Бог који је дивно спојио ово двоје: душу и тело, сједињује се са ово двоје без сливања, – и ја човек по стајем по слици и прилици Божјој… Отац, Син и Дух Свети – један Бог, коме ми служимо и поклањамо се. Бог, душа и тело – човек, створен по слици и прилици Божјој, и који се удостојио постати Бог по благодати… Човек постаје Бог по благодати што се њему дарује Дух Свети.²³²⁰ Уколико се очишћује срце, утолико оно прима божанску благодат; и опет, уколико оно прима благодат утолико се и очишћује. И када се то обави, тада човек сав постане Бог по благодати. Благодат пак чува се у души држањем заповести Господњих.²³²¹

Ову нестворену и вечну благодат Божју бранио је целим својим животом и делом, заједно са свима Оцима Цркве пре и после њега, и богомудри Григорије Палама, с правом опевани као „проповедник благодати“. Следујући Оцима пре њега Солунски светитељ благовести: Створена енергија најављује и открива створену природу, а нестворена је својство и откривење нестворене природе. Јер, каже он: „оно што је природно, треба да буде сагласно са природом“.²³²² Човек упознаје Бога преко Божје творевине, преко створене природе као Божјег дара, као што упознаје уметника преко његовог дела, али се лично сусреће са Богом кроз заједеничарење у Његовом нествореном дару, тј. кроз задобијање вечне светотројичне благодати. Та нестворена благодат је светлост Свете Тројице, која обасјава душе људске и настањује се у њима; она је Христос који „стоји на дверима и куца“; то је Дух Сина Божјег који виче у срцима нашим: Ава, Оче!²³²³ Вечна благодат Божја је истоветна са славом Преображења и светлошћу која је обасјала Апостоле на Гори Тавору, она је сила Духа Божјега која се у виду огњених језика излила на Апостоле на дан Педесетнице.

Шта нам је, пита Светитељ, даровао Бог и шта је излио на нас кроз Сина свог Јединородног? – Суштину или благодатну енергију Светога Духа? И одговара: Свакако боготворну благодат, као што и Златоусти богослов Јован каже да се на Апостоле „излио не Бог (по суштини) него благодат. Преко ње се и нестворена природа Духа Светога упознаје и показује као апсолутно необјављива сама по себи“.²³²⁴ И док човек постаје нестворен не по својој природи, него по нествореној благодати коју прима и која обожује његову природу, што значи да му је нествореност дар, дотле је та благодат коју добија – суштинска енергија вечнога Бога, и као таква нестворена и вечна. Примајући њу у себе, ο чуда неизрецивог! – пролазни и трулежни човек, и сам постаје благодатно нестворен; тако тај дар „чини оне који по природи имају почетак – беспочетним но благодати и бескрајним“.²³²⁵ Човек, по природи прах и пепео, стицањем благодати задобија достојанство Бога, остајући човек: заиста постаје Бог, иако не по суштини већ по благодати. Тиме се и граница усавршавања човековог по природи органиченог бића помера у безграничје; ограничени човек се помоћу вечне благодати продужује у Божју бесконачност.²³²⁶

Богомудри Григорије, да би, с једне стране, одбранио људско достојанство и обрадовао човека његовом „једином надом“, тј. могућношћу задобијања вечне силе Божје, а с друге стране, да би сачувао неприступном непојамну светињу суштине и бића Божјег, богодолично разликује суштину Тројичног Божанства од светотројичне енергије, разнолико дариване и доступне створеним бићима. Молитвено погружен у дубине божанског Откровења, он у њему cуcpeћe две на изглед противуречне тврдње: По једној, „Бога нико није видео никада“,²³²⁷ а по другој – „блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети“.²³²⁸ На основу искуства и опита Пророка, Αпостола и свих светих Боговидаца, а и сам озарен благодатном светлошћу Духа Светога, Свети Григорије благовести да су обе тврдње истините: једна се односи на неприступну суштину Божју а друга на благодатну силу и енергију Божју. Надимена и безимена и неизрецива суштина Божја, то остаje једном за свагда у односу на сва створена бића; оно што je доступно створењима, то је њој својствена вечна енергија, која се излива на ове постојеће, дарујући биће ономе што бићује, и живот ономе што је живо, и разум разумнима и мудрост мудрима. Свудаприсутни, по суштини неприступни Бог, постаје доступан достојнима на тајанствен начин, благодатно им се дарујући и у њима се настањујући!²³²⁹ Зато је и дошао Господ Христос на земљу да оне који се тога удостоје, учини заједничарима свога Божанства и своје божанске благодати. Ако би та благодат била творевина, онда би и само Божанство из кога се она излива било тварно, онда би и човек био немоћан да се сједини са Богом и да дође са Њим у општење.²³³⁰ Онда би узалудна била и вера наша и нада наша, а ми вечито робље оковано неразрешивим оковима трулежности и распадљивости.

Овај дивни боговидац и тајновидац даље благовести: преко те вечне благодати своје Бог се настањује у нама по обећању, јавља нам се и открива; она, а не непричасна суштина Божја, наслеђе је праведника. Та природна енергија Божја и благодат исто је што и обећано Царство Божје: иако није сама природа Божја, она природно принадлежи Богу у Тројици, и нераздељиво од Њега, вечно се око Њега созерцава, даривана у времену за наслеђе вернима.²³³¹ Боготворна благодат је неодељива енергија триипостасног Божанства које је дарује; она је нека неизрецива свеза и натприродно сједињење с Богом оних који су се удостојили да постану један Дух са Њим. Она се дарује души, а преко душе и телу: благодатна светлост прво просветљује ум, а преко њега постаје божанственије и тело присаједињено души.²³³² Тако цео човек постаје заједничар божанског дара и просветљења. Јер као што је божанство оваплоћеног Логоса Божјег заједничко и души и телу Христовом, обоживши тело посредством душе, тако се и благодат Божја дарује целом човеку, предавана преко душе телу.²³³³

И молитвена мисао Цркве препуна је бесмртних истина ο благодати, ο њеној животворности, спасоносности, боготворности. Молитвена мисао Цркве на безброј начина свеубедљиво сведочи: свете тајне су тајне – благодаћу; свете врлине су врлине – благодаћу; свети Апостоли су Апостоли – благодаћу: свети Оци су Оци – благодаћу; свети Πророци су Пророци – благодаћу; свети Мученици су Мученици – благодаћу; свети Исповедници су Исповедници– благодаћу; свети Испосници су Испосници – благодаћу; уопште: сваки хришћанин је хришћанин – благодаћу. Нема сумње: ове у Богочовечанском телу Цркве бива благодаћу; све се у њој стиче благодаћу: и освећење, и преображење, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење. Једном речју: њоме се стиче спасење = обожење; њоме хришћанин постиже свој врховни циљ, свој свециљ: постаје „Бог по благодати“. Α то значи: благодаћу се постиже циљ Богочовечанског домостроја спасења, извршеног и извршаваног чудесним Господом и Богом Исусом Христом. И то најпотпуније и најсавршеније: Светом Евхаристијом, Светим Причешћем, светим благодатно-врлинским живљењем у Господу Христу.²³³⁴

Све тајне Божије су свете. Све што је постало, постало је свесветим Богом Логосом. Α све од Бога Логоса је логосно и свето. Без Бога Логоса ништа није постало што је постало.²³³⁵ У свима световима Божјим све је свето осим греха; а грех је злоупотребљена слобода код створених бића. Пример: ђаво и човек. Слобода се злоупотреби када се употреби против Бога. Грех учињен рађа смрт. Ђаво има две главне силе: грех и смрт. Помоћу њих он осваја људе, и влада над њима. Царство греха и смрти и јесте пакао за боголико биће какав је човек.

Творац свега, Бог Логос постаје човек, да човека ослободи греха и смрти, и тиме га ослободи ђавола и пакла. Бог Логос то извршује као Богочовек целокупним Својим богочовечанским подвигом на земљи: од оваплоћења до вазнесења. Свим тим Он оснива Цркву Собом и на Себи, у којој Он обавља спасење људи помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога. Он, Богочовек Господ Исус Христос, Он = Црква, и јесте Пресвета Светајна, у којој и од које су све свете тајне, почевши од свете тајне крштења.²³³⁶

Све је у Цркви, света тајна, све: од најмањег до највећег, јер је све потопљено у неизрециву светост безгрешног Богочовека, Господа Христа. Као Црква, Богочовек обухвата све светове, јер су сви светови Његова творевина: јер се све кроза њ и за њ сазда.²³³⁷ Он је и Творац свих створења, свих твари: „Он је глава телу Цркве“;²³³⁸ и још: Црква је „тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“.²³³⁹ Због тога је у Њему свеобухватном: и спасење, и обожење, и обогочовечење, и охристовљење, и све најсавршеније што је потребно људском бићу у свима световима и у свима животима. Томе служе свете тајне Цркве Његове, и све свете врлине. Α на првом месту: света тајна крштења, света тајна миропомазања, света тајна Евхаристије, света тајна покајања, света тајна свештенства, света тајна брака, и света тајна јелеосвећења.

Свете тајне су свештенорадње, кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија. Пошто је човек психофизичко биће: видљиво по телу, невидљиво по души, то и свака света тајна има две стране: видљиву и невидљиву. Видљиву страну сачињавају: свештеникова радња, речи, молитва и материја која се употребљује, а невидљиву: благодат Божија. Свете тајне се налазе у Цркви, и оне су неопходне за чланове Цркве. То је Црква изразила у десетом члану Символа вере који гласи: Исповедам једно крштење зa опроштај грехова. – Иако се у овом члану спомиње само тајна крштења, ипак се ту подразумевају и остале тајне. У Символу вере се помиње само света тајна крштења зато што се њоме улази у Цркву и постаје члан Цркве која чува и обавља остале свете тајне. Када се човек крсти, он тиме стиче право на све остале свете тајне. Но постоји још један разлог због кога је у Символу вере, споменуто само крштење. Тај је разлог у томе што је у прва времена хришћанства постојала сумња да ли треба поново крштавати оне који су привремено отпали од вере у неку јерес, па се поново врате правој вери. Црква је решила да их не треба поново крштавати, и то истакла у Символу вере речима: Исповедам једно крштење.

Светим крштењем се облачимо у Господа Христа, а светим Причешћем примамо васцелог Господа Христа – ради нашег спасења кроз обожење, кроз охристовљење, кроз обогочовечење. Јер свеблаги Господ се и јавио у нашем земаљском свету као Богочовек, и остао Црквом у њему као Богочовек. И у Њему таквом „обитава сва пуноћа Божанства телесно“,²³⁴⁰ са једним циљем: да се сви испунимо том пуноћом Божанства:²³⁴¹ да се сви обожимо, обогочовечимо, охристовимо, отројичимо: да сви постанемо „Богови по благодати“, Богољуди по благодати.

Богочовек је „велика тајна побожности“,²³⁴² велика тајна вере богочовечанске, а у Богочовеку је сва тајна Цркве. Једна иста свебожанствена Ипостасна тајна Другог Лица Пресвете Тројице проходи и прожима све тајне Цркве; и све што је у њој, и од ње. Свака света тајна и извире и увире у свету тајну Цркве: у свету тајну Боговаплоћења, Богочовека, Богочовечности. У самој ствари, свака света тајна је васцела у Цркви, но исто тако је и сва Црква у свакој светој тајни.

Све је у Цркви света тајна. Свака свештенорадња је света тајна. И она мала, и она најмања? – Да. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској животној вези са васцелом тајном Цркве – самим Богочовеком Господом Христом. Само један пример: Чин малог освећења воде. Мали чин, а какво огромно свето чудо, огромно као и сама Црква. То мило чудо, некварљивост освећене воде, већ две хиљаде година проходи милионе и милионе православних хришћана, очишћује их, освећује их, оздрављује их, обесмрћује их, и не престаје, и неће престати док траје земље и неба. Α света водица је само једна од многобројних светих тајни које непрекидно чудотворе у Православној Цркви Христовој. Но и свака света врлина у души православног хришћанина јесте света тајна. Јер свака је од њих у органској, генетичкој вези са светом тајном крштења, а кроз њу и са васцелом богочовечанском тајном Цркве. Тако: вера је света врлина, и самим тим света тајна, којом православни хришћанин живи непрестано. Α света вера силом светости своје рађа у његовој души и остале свете врлине: молитву, љубав, наду, пост, милостивост, смиреност, кротост… И свака од њих је опет света тајна. Све се оне једна другом хране, и живе, и бесмртују, и вечнују. И све што је од њих – свето је. Зато нема броја светим тајнама у Цркви Христовој, у тој свеобухватној небоземној светој светајни Христовој. У њој и свако „Господе помилуј“ јесте света тајна, и свака покајничка суза, и сваки молитвени уздах, и сваки ридајни вапај.

Крштење је света тајна охристовљења, обогочовечења, и кроз то отројичења: крштавани се васцелим бићем својим облачи у Господа Христа, доживљујући Његову смрт и васкрсење: сав се предаје Господу Христу. и прима васцелог Господа Христа, постаје сутелесник Христов, уцкрвењује се и оцрквењује се, и све Богочовеково Црквом постаје његово.²³⁴³ Боголико биће човеково у светом крштењу добија сав бесмртни програм свога живота: живети у Господу Христу и вечно доживљавати себе као христолико биће, и непрекидно испуњавати себе божанским силама Богочовековим. Од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот уцрковљења и оцрковљења, живот благодатно добровољног охристовљења себе помоћу светих тајни и светих врлина. Сав потоњи живот хришћанинов је умножавање таланата, добијених у светом крштењу. Крштењем се постаје живи храм Пресвете Тројице; сав живот се одвија од Оца кроз Сина у Духу Светом. У хришћанину раде све благодатно-врлинске силе, које охристовљују, отројичују, оцрквењују његово биће, те човек, тај богоздани потенцијални богочовек постаје кроз Богочовека у Цркви благодатни богочовек. Свe и у свему Христос, то је циљ и програм хришћанинова живота и у времену и у вечности.²³⁴⁴

Крштење је света тајна у којој се човек кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и отројичења. Крштењем се људско биће осутелесничује Богочовечанском телу Цркве и постаје хришћанин.²³⁴⁵ По речи Спаситељевој: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.²³⁴⁶ У светој води крштења човек се очишћује од свега грешног и препорађа Духом Светим. Ако је дете, очишћује се од прародитељског греха; ако је пак одрастао, очишћује се и од личних грехова.

Тајну крштења установио је сам Спаситељ када је по васкрсењу Свом дао апостолима заповест: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.²³⁴⁷ Он је примером Својим осветио крштење, примивши га од Јована. Тајна крштења се може извршити над сваким који има веру а каје се за своје грехе. То се види из речи самога Спаситеља и светог апостола Петра. Спаситељ вели: Који узверује и крсти се, спашће се,²³⁴⁸ а апостол Петар: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова: и примићете дар Светога Духа.²³⁴⁹ Зато одрастао исповеда при крштењу своју веру читањем Символа вере. Α када се крштавају деца која нису у стању да исповеде своју веру, онда то уместо њих, и за њих чини кум читајући Символ вере. Зато кум и прима на себе обавезу да своје кумче, када одрасте, научи истинама вере и побожном животу.

У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава, при чему свештеник изговара речи: Крштава се слуга Божји (каже се име које је кум наменио) у име Оца – амин, и Сина – амин, и Светога Духа – амин. Ово погружавање означава сахрањивање старог и васкрсавање новог човека, јер претставља Спаситељеву смрт и васкрсење.²³⁵⁰

Крштење се не понавља, јер је оно духовно рођење; и као што се човек једанпут рађа, тако се једанпут и крсти. Зато је и речено у Символу вере: Исповедам једно крштење.

Право да врше свету тајну крштења имају епископи и свештеници, као наследници светих Апостола. У крајњој нужди крштење могу обавити ђакони па и лаици. У таквом случају, крштавани се трипут погружава у воду, при чему се изговарају речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца – амин, и Сина – амин, и Светога Духа – амин. Ако овако крштена личност остане у животу, свештеник допуни крштење вршећи цео обред крштења сем троструког погружавања.

Миропомазање, иако се даје ради Богочовечанског подвига Јединог Човекољубца – Господа Христа, оно је по преимућству тајна Светога Духа. У ствари, света тајна крштења и света тајна миропомазања су двоједна тајна. Учлањен светим крштењем у Богочовека Христа, у тело Његово – Цркву, хришћанин у светој тајни миропомазања прима „печат дара Духа Светога“, тојест божанско освећење и помазање и укрепљење благодаћу Духа Светога. Јер у светом крштењу, по речима богомудрог Кавасиле, хришћанин добија своје ново биће и уопште постојање по Христу – το είναι και δλωs ύποότηναι,²³⁵¹ а у светом миропомазању њему се дарују све охристовљујуће благодатне силе и дарови и енергије Светога Духа за нови живот у Христу, живот богочовечански. У светом (миропомазању човечја личност бива помазана Духом Светим по обличју и подобију Божанског Помазаника – Богочовека Христа. У овој светој тајни продужује се Света Педесетница, која у Цркви Христовој никад не престаје.

Миропомазање је света тајна у којој се кроз помазивање светим миром извесних делова тела у име Светога Духа дају крштеноме нарочити дарови Светога Духа, који га крепе, просветљују и усавршавају у духовном животу. Ови дарови Светога Духа испуњују сву душу, просветљују је и оспособљавају за правилно разумевање главних истина вере и за живљење у њима. Ο томе Свети апостол Јован вели хришћанима: Ви имате помазање од Светога и знате све. Не писах вам као да не знате истине, него што је знате, и знате да ниједна лаж није од истине.²³⁵²

У светој тајни миропамазања хришћанин се испуњује силом Светога Духа и запечаћује у новом духовном животу. Зато апостол Павле и вели: Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде залог Духа у срца наша.²³⁵³ Отуда смо ми: запечаћени Светим Духом.²³⁵⁴ На то указују речи које се изговарају при вршењу тајне миропомазања: „Печат дара Духа Светога“.

У овој светој тајни помазује се: чело – ради освећења и просветљења ума: прса – ради освећења и просветљења чула; руке и ноге – ради освећења и просветљења целокупне делатности и владања хришћаниновог.

Помазање се врши светим миром. То је густа течност, састављена из чистог јелеја, вина и многих миришљавих састојака, и освећена од епископа. Право освећења мира припада само епископима, а право вршења свете тајне миропомазања припада епископима и свештеницима.

Свети програм и свети подвиг свете тајне крштења остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно доживљује сав Богочовечански домострој спасења: од оваплоћења до Вазнесења, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења.²³⁵⁵ То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења.²³⁵⁶ Срж је свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек, да би човек постао бог“. И смерни причасник пред свето Причешће исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин“. Посреди је страшна, изузетно превелика тајна; причасник сав трепти од ужаса, и говори себи, и сваком причаснику: „Гледајући боготворећу крв, човече, нека те спопадне ужас“. И причасник доживљује јединствену благовест свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом.²³⁵⁷

Света Литургија је врхунац богочовечанског реализма. Од оваплоћења Бога Логоса Богочовек Господ Христос је постао најочигледнија и најбесмртнија и највечнија стварност свих светова. Поготову наших човечанских светова. С нама Христос: „с нама Бог = Емануил“, вечито „с нама Бог“.²³⁵⁸ Томе најубедљивији сведок Црква, Богочовечанско тело Христово. Црква – тело Христово; Евхаристија – тело Христово. Суштинска истоветност: Црква у Евхаристији, Евхаристија у Цркви. Где нема Богочовека – нема Цркве; а где нема Цркве – нема Евхаристије. Све ван тога је – јерес, нецрква, антицрква, псевдоцрква. Као тело Христово, Црква је саборно јединство, али исто тако и јединство саборности. То важи и за Евхаристију као тело Христово: једно смо тело многи, јер је један хлеб; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу.²³⁵⁹ Да, једно смо тело многи, и то под једном главом: Богочовеком Христом. Зато је и у Евхаристији и у Цркви Богочовек Христос све и сва: „И Он је пре свега, и све је у Њему“.²³⁶⁰

Јединствена је благовест роду људском: Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина. прима само тело и крв Господа Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.

Ову свету тајну установио је сам Спаситељ на Тајној вечери. Узео је хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши: Узмите, једите – ово је тело моје, које се за вас ломи. Затим је узео чашу, захвалио Богу, и дао им говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова.²³⁶¹ Ово чините у мој спомен.²³⁶²

Ова света тајна, због своје неизмерне важности, сачињава суштину најглавнијег хришћанског богослужења, свете Литургије. На њој се принесени хлеб и вино призивом (епиклезом) и дејством Светога Духа освећују и претварају у тело и крв Господа Христа.

Светој тајни причешћа може приступити сваки члан Цркве Христове Православне, сваки православни хришћанин: од одојчета до старца. Јер се у њој људско биће сједињује са самим Спаситељем. Сједињен с Њим, човек живи Њиме и Његовим вечним животом. По речи самога Спаситеља: Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни. Који једе мене, живеће мноме.²³⁶³ Имајући у виду свето Причешће, Спаситељ назива себе: хлебом Божјим који силази с неба и даје живот свету,²³⁶⁴ хлебом живота од кога се никад не гладни,²³⁶⁵ хлебом небеским који причаснику даје бесмртност и живот вечни.²³⁶⁶

Пошто у светој тајни Причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. Ο томе говори свети апостол Павле: Човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и из чаше да пије; јер који недостојно једе и пије– суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега.²³⁶⁷

Божанска крв Господа Христа је богочовечанска сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која оцрквењује, која обогочовечује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет – Завет у крви Богочовека Христа. И тај се Завет Евхаристички продужује у Богочовечанском телу Цркве, сједињујући Богочовечанском крвљу нас људе са Богом и међу собом. Јер уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета крв нас преко Њега уједињује и са овима људима. Очигледна је историјска чињеница: право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива преко Богочовека: Бог је ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима по што су они сами себи. Зато нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека, без крвног орођења и сједињења с Њим. А то се крвно орођење и сједињење човека са људима, обавља у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. И то стварно и доживљајно: у светој Евхаристији, светом Причешћу тела и крви Христове.

Крв Богочовека сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа на светој Литургији. И још пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у једно тело, у један живот, у једну душу, у једно срце, у једну богочовечанску заједницу, и једно богочовечанско друштво –κοινωνίαν. „Чашу благослова коју благосиљамо, није ли заједница – κοινωνία – крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница – κοινωνία – тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу.²³⁶⁸ – Ове богочовечанске речи христоносног апостола казују нам саму тајну Цркве, њену евхаристијску тајну и евхаристијску природу. Света Евхаристија, свето Причешће нас не само сједињује са њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући његово свето Тело, ми сви постајемо „једно тело многи“. Сједињујући се са њим, ми се светим јединством сједињујемо и одећу собом. То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Господу Христу ми смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Савршени израз те богочовечанске стварности и јесте света Евхаристија, света Литургија, свето Причешће. Α чудотворни, и увек исторични Богочовек је најпре оваплоћењем својим ујединио у Себи Бога и човека вечним јединством. И то све пренео, и непрекидно преноси, на нас људе. Пренео, и преноси, на богочовечански начин. Јер је Цркву основао на Богочовечанском телу свом, на земаљској стварности богочовечанског живота и присуства свог у нашем свету. Оваплотио се Свеблаги, да би нас Себи саоваплотио,²³⁶⁹ и тако обожио, охристовио, обогочовечио, и тако нам све своје даровао. Α Он то чини првенствено светим Причешћем у светој Евхаристији Цркве. „Једно смо тело многи“, јер нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, и вечност, само су у томе јединству које нам даје тело Христово, тело Божије. Чудесни Господ Христос је наше истинито јело, наше истинито пиће.²³⁷⁰ Он је тај „један хлеб“ којим се хранимо, и Њиме „сви у једноме хлебу имамо заједницу“. Он је и сама заједница, и сила те свете заједнице, свете саборности Цркве. Причешћујући се светим хлебом и светом крвљу Господа Христа, ми се причешћујемо његовим светим Телом, које је увек једно, и свуда једно. „Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме“.²³⁷¹

То је благовест светог Апостола. Њу богомудро продужује пети Еванђелист – Свети Златоуст: Назвавши свето Причешће „заједницом тела Христова“, Апостол је хтео рећи још блискије, па је зато додао: „Јер је један хлеб, једно смо тело многи“. Та шта ја говорим: „заједница“? Ми смо само то тело. Јер шта је хлеб? Тело Христово. Α шта постају они који се причешћују? Тело Христово; не многа тела, него једно тело. Као што хлеб, начињен од многих зрна постаје један, те се зрневље не види због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо и са Христом и међу собом.²³⁷²

Ο тој богочовечанској стварности богомудри Кавасила благовести: Црква показује себе у светим тајнама (тела и крви Христове), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту.²³⁷³ Јер овде није само општост – κοινώνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταντότης. Јер су све тајне – тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се Њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тојест Црква) претвара у то тело и крв Христову… И ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила с њим причешћујући се његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Са тог разлога и пише Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом.²³⁷⁴ Ако је Христос један, вели Свети Григорије Богослов, онда је једна глава Цркве, и једно тело.²³⁷⁵ На тај начин ми смо Христом и у Христу „једно тело и међу собом удови“ са свима светим апостолима, и пророцима, и мученицима, и исповедницима, и свима светима. Α од ове у Христу заједнице „са свима светима²³⁷⁶ нема за људско биће, ништа светлије, ништа блаженије, ништа вечније, ништа милије у свима световима познатим и замисливим. Радост је над радостима: бити „са свима светима“ – „једно тело“, и то – „тело Христово“.

Ако би се све тајне Новог Завета, Завета Богочовековог, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Христа у овом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер свето Причешће, света Евхаристија, то је само Божанско тело Његово, то сама Божанска крв Његова, то – сав Он са Црквом Његовом у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства – свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком и Господом Христом и Његовом Богочовечанском Црквом.

Света тајна покајања је свемоћни васкрситељ и свемоћни победитељ: васкрсава душу из смрти побеђујући грехе који и производе смрт душе одвајајући је од Бога. Покајање је лек за сваки грех; а тиме и лек од сваке духовне смрти. Нема греха којега се не може ослободити човек покајањем и покајничком исповешћу. Покајање ослобађа и од највећег, и од најсвеобухватнијег греха, па и од самог свегреха: блудни син. И сви покајници: и они највећи, и они најмањи.

Својом светом силом покајање руши пакао у човековој души и преводи је у рај. Сведок: покајани на крсту разбојник. Богочовечанском силом Господа Христа света тајна покајања осигурава покајнику победу над свима гресима, и над свима смртима, и над свима ђаволима: руши пакао, узноси у небо, Царство небеско. Нема сумње, човек је свемоћни господар себе и свега свога: јер од њега самог зависни његов рај и његов пакао, и његова смрт и његово васкрсење.

Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, од саме Цркве, јер је сваки грех – грех против Бога, против Цркве, против људи.

Ову свету тајну установио је сам Спаситељ ради опроштаја грехова, учињених после крштења. Установио ју је после свог васкрсења, када је рекао својим ученицима: Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се.²³⁷⁷ Власт отпуштати грехе има само Бог.²³⁷⁸ Ту власт Спаситељ је дао својим ученицима дајући им Духа Светога. Α ту власт Он им је био обећао пре свога васкрсења када им је рекао: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.²³⁷⁹

Да би стварно добио опроштај грехова кроз ову свету тајну, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да се поправи и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична средства еванђелска која помажу и утврђују човека у покајничком расположењу. Притом ваља имати на уму светоотачку благовест и заповест: „Самоосуда је почетак спасења“.

Покајничко се расположење нарочито изражава у искреном исповедању својих грехова свештенику, у мржњи према гресима, у одрицању од њих и у чињењу еванђелских дела. Исповедање грехова својих свештенику неопходно је, да би свештеник знао какве грехе има да опрости и какве лекове има да препоручи за излечење од њих. Ако је покајник учинио неке тешке грехе, онда се на њега налаже епитимија. Епитимија је грчка речи значи: лек, подвиг. Епитимија се налаже, да би грешник искоренио свој тешки грех и исправио свој живот. Отуда врста овог духовног лека зависи од врсте греха. На пример, ако човек пати од среброљубља, на њега се налаже чињење милостиње; ако је учинио неки тежак грех, одлучује се од светог Причешћа на извесно време, итд.

Свештенство је света тајна у којој Дух Свети кроз молитву и полагање руку од стране епископа за време свете Литургије даје правилно изабраноме лицу благодат за вршење светих тајни и руковођење стада Христовог у вери и побожности.

Ο таквој природи тајне свештенства сведочи свети апостол Павле када пастирима цркве Ефеске каже: Пазите на себе и на све стадо, у коме вас Духом Светим постави владикама, да пасете Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом.²³⁸⁰ И још: Тако да нас држе људи као слуге Христове и вршитеље тајни Божјих.²³⁸¹ Постоје три главна степена свештенства: епископски, презвитерски и ђаконски. Епископски чин је најглавнији, јер епископ има пуноћу благодати свештенства Он не само има право да врши све свете тајне, и да освећује свето миро, него има власт да путем рукоположења даје и другима благодат за вршење светих тајни. Епископ је у својој области (епархији) врховни учитељ вере и врховни старешина над свима хришћанима.

Презвитерски или свештенички чин је нижи од епископскога и у потпуној зависности од овог. Свештеник добија од епископа право и власт да врши свете тајне и да духовно руководи паству. Свештеник не може вршити ни тајну свештенства, ни освећење мира, ни освећење антиминса.

Ђаконски чин је најнижи. Ђакон је само помоћник епископу и свештенику при вршењу светих тајни и богослужења.

Ο власти епископа говори свети апостол: Зато те оставих на Криту, да довршиш што је недовршено и да поставиш свештенике по свима градовима.²³⁸² И још: Руку брзо не мећи ни на кога.²³⁸³ Дела Апостолска сведоче да су свети апостоли сами изабрали и рукоположили првих седам ђакона и презвитера у свакој цркви (Деян.6:17, 14:23).²³⁸⁴

Брак је света тајна у којој се од стране свештенослужитеља благосиља добровољна брачна веза двоје супруга и даје благодат Божја која освећује њихов брачни живот ради узајамне помоћи у њиховом еванђелском животу и ради законитог рађања и хришћанског васпитања деце.

Брак има за циљ да помоћу благодати Божје учини да живот супружника у својој духовности, чистоти и узвишености личи на однос Спаситеља према Цркви. Ο тој светој тајанствености брака говори свети апостол Павле: Оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, и ја говорим за Христа и за Цркву.²³⁸⁵

Јелеосвећење или свештање масла јесте света тајна у којој се хришћанину, помазивањем извесних делова тела освећеним јелејем, невидљиво даје благодат Божја, која исцељује душевне немоћи – грехе, а понекад и телесне болести.

Ова света тајна води порекло од самог Спаситеља, јер су Његови ученици, по Његовој заповести, „мазали уљем многе болеснике и исцељивали их“.²³⁸⁶ Црква је употребљавала ову свету тајну од најранијих времена. То се види из речи светог апостола Јакова који каже: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се.²³⁸⁷

У овој светој тајни читају се седам Апостола и седам Еванђеља; после сваког Еванђеља свештеници помазују болеснике јелејем који је помешан са вином, и то помазују чело, ноздрве, образе, уста, прса, и руке на обе стране, при чему се изговара молитва.

Ову свету тајну врше седам свештеника, у недостатку три, а у случају нужде и један.

Нема сумње, у Цркви је све света тајна: и водоосвећење, и монашење, и освећење храма, и икона, и освећење дома, и освећење бунара, и освећење сваке ствари, и уопште сав живот и благодатна делатност Цркве.

До оваплоћења Бога Логоса, до Богочовека Господа Христа у нашем земаљском свету врлине су биле нестварни привиди, неостварљиве замисли, безживотне идеје. Такве су оне у свима нехришћанским религијама, у свима небогочовечанским философијама, етикама, социологијама, културама, цивилизацијама. Богочовек Господ Христос је прво оличење свих врлина, и њихово савршено остварење на земљи. Врлине и Господ Христос су једно. Ту истину благовести Свети Максим Исповедник: „Сам Господ наш Исус Христос јесте суштина свих врлина“.²³⁸⁸ У нашем земаљском свету тек је Господ Христос дао тело врлинама, као и Цркви. Но пошто је Господ Христос сав у Цркви, она – тело Његово, а Он – глава њена, то и све врлине Његове живе у Цркви. И чланови Цркве, живећи у Њој, живе у тим светим врлинама, и по мери ревности своје постижу своје спасење, охристовљење, обожење, обогочовечење.

У Цркви се кроз свете тајне и свете врлине Богочовек Христос усељује у нас, живи у нама. Светим крштењем човек се ухристовљује; а затим се целог живота свог охристовљује, обогочовечује кроз остале свете тајне и свете врлине. Свака је света врлина врло разгранат подвиг. На челу светих врлина стоји вера. Из ње се роје све свете врлине: молитва, љубав, покајање, смиреност, пост, кротост, милостивост, и друге. Ту истину и благовести свети Апостол говорећи хришћанима: „употребите све старање и покажите у вери својој врлину“;²³⁸⁹ – или боље: свеврлину = Господа Христа, јер сте дужни животом својим по вери објављивати све врлине – τάς άρετάς – Господа Христа.²³⁹⁰ Свака врлина је неопходна човеку за спасење. Да би постигао спасење, човеку је неопходно да се подвизава и подвигом вере, и подвигом љубави, и подвигом молитве, и подвигом поста, и подвигом сваке свете врлине еванђелске. Без вере нема спасења, јер: „без вере није могуће угодити Богу“.²³⁹¹ Али исто тако нема спасења ни без љубави, ни без молитве, ни без поста, ни без милостивости, ни без осталих светих врлина. То је тако очигледно из Спасовог Светог Еванђеља, објављеног Њиме лично и преко Његових светих Благовесника: Апостола и Отаца. Зато богомудри подвижник право славни Никита Ститат, ученик Св. Симеона Новог Богослова, у свом „Исповедању вере“ благовести: Верујем и у неопходност чистог и врлинског живота, који је заједно са правом вером неопходан за спасење.²³⁹²

„Бог је свесавршена врлина. – η παντελης αρετη²³⁹³. Το је апостолско – светоотачко учење и свето Предање Цркве Христове. „Божја природа је извор сваке врлине“.²³⁹⁴ „Циљ је врлинског живота – уподобљење Богу: ή προς τό θείον όμοίωσις“.²³⁹⁵ „У врлине је једна граница савршенства – немати никаквих граница“.²³⁹⁶

Са свих тих разлога, без светих врлина нема човеку спасења, обожења, охристовљења, раја, Царства небеског. Свете тајне су, нема сумње, свете догме вере наше, спасења нашег. Без светог крштења нема спасења. То је непроменљива догма спасења у Богочовечанској Цркви Спасовој. Али и без вере, и без љубави, нема спасења. Зато су и вера и љубав такође неизменљиве догме спасења. Свака света тај на је догма; и свака света еванђелска врлина је догма. И свете тајне и свете врлине сачињавају један недељив органски подвиг спасења, богочовечански подвиг спасења.

Заповести Господње у Еванђељу нису ништа друго до етичке догме. На пример: свако блаженство у Беседи на Гори јесте догма. Без првог блаженства нема спасења, јер без смирења – нема спасења. Исто тако: без молитве, без поста, без љубави – нема спасења. Све су то еванђелске етичке догме, увек неопходне, увек неизменљиве, увек обавезне за све. Свака света врлина и јесте догма; и то света догма хришћанског живота. Α пре свега – „вера која кроз љубав дела“.²³⁹⁷ Све врлине = све заповести еванђелске израстају, извиру, исцветавају из вере. Богочовечанска је истина: све етичке догме неопходне су за спасење, за обожење, за обогочовечење. Оне и јесу благодатне, животворне божанске силе, којима се човек спасава обожујући се помоћу њих. Оне јачају и постају свемоћне помоћу светих тајни: покајања, исповести, причешћа…

Еванђелске врлине су свете богочовечанске силе, које извиру из Богочовека Христа, и поседују богочовечанску моћ. Као такве, оне су у исто време боготвореће силе, обожујуће силе: човека хришћанина преображавају, обогочовечују, обожују, освемоћују. И он радосно доживљује истинитост чудесне и чудотворне благовести христомоћног Апостола: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“.²³⁹⁸

У томе је основна разлика између еванђелских богочовечанских врлина и свих ванхришћанских врлина, па било оне философске, религијске, научне, културне, цивилизацијске, политичке. У свакој еванђелској богочовечанској врлини увек упоредо дела и Бог и човек. Богочовечански синергизам, богочовечанска сарадња је основни закон сваке еванђелске врлине. По бесмртној благовести светог Апостола: Ми смо Богу сарадници – Θεού έσμέν ουνεργοι.²³⁹⁹

Боголика слобода човекова бића осигурава човеку боголику сарадњу са Богом. Свака је богочовечанска врлина благодатно – добровољни подвиг човеков. При томе, богочовечанску равнотежу у врлинским подвизима човековим одржава сам Господ Христос као глава Цркве и свих чланова њених, те Божје не иде на рачун човечјег, нити човечије на рачун Божјег.

У подвигу спасења човека Бог казује себе помоћу спасавајућих сила кроз свете тајне; и човек у подвигу свога спасења казује себе кроз свете врлине. Међу светим врлинама вера је прва и по пореклу и по броју. Из ње се роје све друге врлине: љубав, молитва, нада, пост, смиреност, кротост, милостивост, покајање, и остале. У свему томе њима помажу и сарађују свете божанске силе светих тајни. У подвигу спасења свете тајне и свете врлине сачињавају једну богочовечанску целину. Сарадња благодати Божије и боголике слободе човекове у спасењу човека одвија се по законима Богочовечанске Личности Христове, који владају и у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и обавезно важе за сваког члана Цркве. И благодат Божја и боголика слобода човекова увек су равнотежно делатне. Јер Бог никога на силу не спасава. Ако човек неће врлину: веру, и остале свете врлине, – нема му спасења, мртав је, леш је. Исто тако: ако неће свете тајне, – нема му спасења, мртав је за Бога, леш је. „Вера није свију“.²⁴⁰⁰

Молитвена мисао Цркве неућутно благовести: Бог је – „Бог милости“, „Бог доброте“, „Бог човекољубља“. Једном речју: Бог је – Бог сваке врлине. Такав Бог у нашој земаљској, човечанској, историјској стварности јесте једино Богочовек Христос. Он је оличење свих светих врлина, и узор, и образац. Као љубав, Он је савршена љубав; као доброта, Он је савршена доброта; као човекољубље, Он је савршено човекољубље. Речју: Он је богочовечанско савршенство сваке врлине. Може се свеубеђено тврдити: Богочовек је свеврлина. Зато је свети животни задатак сваког хришћанина: освеврлинити се, охристовити се, обогочовечити се, отројичити се. Да, отројичити се; јер где је Син, тамо је и Отац, тамо и Дух Свети: васцело нераздељиво Триипостасно Божанство.

У Богочовеку Христу свака је врлина божански савршена, и то на човечански начин савршена, и зато човеку приступачна и остварљива. Човек, створен боголиким, тојест христоликим, у самој природи те своје христоликости има христолике клице светих божанских врлина. И Господ Христос, Бог, поставши човек, показује нам у Себи и Сво ме животу све те врлине у њиховој богочовечанској пуноћи и савршенству. И сваки човек, вођен и руковођен Богочовеком Христом, може те врлине у својој христоликој природи развити до савршенства. Да човек није створен боголиким, божанске врлине биле би за његову природу неприродне, противприродне, наметнуте, механичке. Овако, божанске врлине су за боголику природу човекову природне и остварљиве, и потпуно својствене и своје људскоме бићу. Бог, поставши човек, показао је као Богочовек у нашој земаљској стварности на човечански очигледан и убедљив начин ову истину: Богочовек је врлина = Богочовек је свеврлина; у Њему, само у Њему и Њиме човек, као боголико биће, може својим добровољним трудом, уз сарадњу благодати светих тајни, постићи сваку врлину и живети свеврлином. У богочовечанском телу Христовом, Цркви, све што је Христово постаје наше, па и сва Његова врлина, и сама свеврлина. У томе је сав Богочовечански морал, сва Богочовечанска етика еванђелска, наравственост еванђелска.

Сведоци, бесмртни сведоци тога су сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Сваки од њих је оличење светих врлина на свој посебни начин. Богочовечанско учење ο светим врлинама сво је присутно у њима, присутно и као учење и као живот. То посведочава и летимичан поглед на раскошно богатство благовести неких од њих ο томе.

Свети Иринеј благовести: Човек је створен од Бога слободним, те има слободу и власт добровољно испуњавати вољу Божију, а не под морањем од Бога. Јер у Бога нема насиља; Њему је свагда својствена блага воља… Човек има власти не покоравати се Богу и не чинити добро, али му то причињава штету и зло.²⁴⁰¹

Свети Атанасије Велики благовести: За правилно разумевање Светог Писма потребан је врлински живот, чиста душа и христолика врлина – της κατά Χριότον άρεπης, да би ум био у стању достићи оно што жели… Јер без чистог ума, и без подражавања живота светих, нико не може разумети учење светих.²⁴⁰² Врлина није изван нас већ у нама. Врлини је потребна само наша воља; јер врлина је у нама, и од нас се образује. Она се образује у души, у којој разумне силе делају сагласно са њеном природом. Α то постиже душа када живи онако како је створена; а она је створена добром и веома праведном ευθης – (правом). Α души бити правом, праведном значи – да разумна сила њена живи по онаквој природи њеној каквом је она створена. Када пак душа скрене и живи у раскорак са њеном природом, тада се то назива порок душе, зло душе – κακία ψvχής. Тако дакле, врлина није тешка ствар. Ако останемо онакви какви смо створени, онда смо врлински људи.²⁴⁰³ Душа стиче смирење када се храни врлинама које јој приличе. Α врлине и пороци сачињавају исхрану душе… Душа се храни или врлином или грехом.²⁴⁰⁴ Удаљење од врлине открива приступ у душу духу нечистоме.²⁴⁰⁵

Господ Христос је свесавршено оличење свих светих врлина. Имајући ту истину у виду, Свети Атанасије Велики благовести: Ми се облачимо у Христа када волимо врлину, противимо се пороку, предајемо се уздржљивости, претпостављамо правду неправди, ценимо умереност, утврђујемо се у добрим намерама, збрињавамо сиротињу…²⁴⁰⁶ људи свети и истински предани врлини умртвљују уде своје што су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство²⁴⁰⁷ и живе у чистоти и светости. Α живот у Христу и јесте прави живот.²⁴⁰⁸ Хришћани се не само на земљи хране телом и крвљу Господа Христа, него ћемо се и на небу хранити таквом храном, јер Господ је исхрана виших духова и Анђела. Он је и извор блаженства, свих небеских Сила. Он је све за све, и свакога милује по своме човекољубљу.²⁴⁰⁹ Човек који живи у Христу, кад се бори са противницима противставља јарости кротост, безочности смиреност, пороку врлину, и тако односи коначну победу, говорећи: све могу у Христу Исусу који ми моћи даје (Флп.4:13).²⁴¹⁰ Непрекидно упражњавање врлине неопходно је ради тога, да праведник ни у чему не би имао недостатке него био готов на свако добро дело.²⁴¹¹

У погледу врлина не може се замислити ни њихово савршеније оличење од Господа Христа, ни савршеније учење од Његовог ο њима. Свети Атанасије Велики благовести: Немогуће је наћи савршеније учење ο врлинама од онога које је оличено у самом Господу Христу. И трпљење, и човекољубље, и благост, и храброст, и милосрђе, и правду – све ћеш наћи у Господу. И онај који разматра човечанско живљење Господа Христа не може наћи никаквог недостатка у Његовим врлинама. Знајући то, свети апостол Павле је рекао: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1Кор.11:1).²⁴¹² Најслађи плод побожности јесте упражњавање врлина.²⁴¹³

Благодат светих тајни и благодат светих врлина једносушне су. Оне се извијају једна из друге, расте једна кроз другу, усавршавају се једна другом. Охристовљење, обожење, отројичење је плод њихове богочовечанске делатности и сарадње. И све тако – док обличје Христово не постане у нама, и не достигнемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.²⁴¹⁴ Сав у том молитвено-подвижничком искуству, свети Јефрем Сирин благовести: Човек је дужан призвати благодат, да би она обитавала у њему. Α при благодати, човек ће успети у свакој врлини.²⁴¹⁵ Почетак пак сваке врлине јесте вера.²⁴¹⁶ По мери вере и обитава благодат у души.²⁴¹⁷ Немогуће је спасти се друкчије него подражавањем у свему Господу.²⁴¹⁸ При упражњавању врлине – не падати у чамотињу од трудова, јер без трудова не може се познати врлина.²⁴¹⁹ Једино савршену одлучност Бог захтева од нас, и Сам нам даје снаге и дарује победу.²⁴²⁰ Но знај и то: у којој се мери будеш подвизавао и трпео радећи Господу, у такој ће се и очишћавати ум твој и помисли твоје. Жели само спасти се, јер Господ љуби оне који упорно желе добити спасење и помаже им.²⁴²¹ По мери приморавања себе на дело Господње – тело постаје моћно, и душа се просветљује.²⁴²²

Као што киша чини те расте усев, тако богослужење учвршћује душу у врлинама.²⁴²³

Христолике врлине су наши најоданији и најмоћнији пријатељи и чувари и у овом и у оном свету. Свети Јефрем Сирин благовести: Нико нам неће помоћи у дан Судни: ни пријатељ, ни сродник, једино покајање принесено овде на земљи и помоћне му врлине: истинска љубав, смиреноумље, послушност, уздржљивост. Наше врлине поћи ће с нама из овог живота; оне ће противстати вражјим силама које хоће да овладају нама у време нашег исхода из овог живота; оне ће нас привести Спаситељу Христу да се поклонимо Њему и славимо Њега заједно са Оцем и Светим Духом.²⁴²⁴ Хоћеш ли да будеш у борби и да се обретеш савршен? Буди свагда обучен у врлину као у одећу. Обукао си се у врлину? Онда се свим силама непрестано труди да је не свучеш.²⁴²⁵ Све су врлине повезане међу собом, и држе се једна друге. Као неки духовни ланац, све оне једна од друге зависе: љубав од радости, радост од кротости, кротост од смирености, смиреност од услужности, услужност од наде, нада од вере, вера од послушности, послушност од простоте. Но главно у сваком добром ревновању и врхунац добрих дела јесте непрестано борављење у молитви, помоћу које можемо свакодневно измољавати од Бога и стицати и остале врлине.²⁴²⁶ Но ако молитву нашу не буду красили: смиреноумље, љубав, простота и доброта, онда нам таква молитва неће донети никакве користи, јер таква молитва је маска молитве.²⁴²⁷

Светопредањска је бесмртна истина: светим врлинама се стиче Дух Свети, и тиме сва блаженства за христочежњиво људско биће. Свети Јефрем благовести: Један је циљ побожности за све: удостојити се испуњења Духом Светим по вери и великој ревности за све врлине, и стећи потпуно ослобођење од страсти, тојест очишћење срца, остваривано освећујућим Духом у душама верних и побожних.²⁴²⁸ Делатношћу Духа Светога и светошћу врлина могу бити развејане нечисте страсти и искушења злобе.²⁴²⁹

Судбина нашег људског бића и у овом и у оном свету зависи од наших врлина и од наших порока. Свети Јефрем благовести: У час изласка нашег из овог живота, при разлучењу душе од тела, збива се велика тајна. Души приступају добри Анђели и мноштво небеске војске. Исто тако приступају и све супротне силе и кнезови таме. И једни и други хоће да узму душу и да јој одреде место. Стога, ако је душа овде, на земљи, стекла добре особине, водила честит живот и била врлинска, онда се и у дан изласка њеног, врлине, које је стекла овде, претварају у добре Анђеле, окружују је, и не допуштају да је се дотакне никаква супротна сила. И свети Анђели с радошћу и весељем узимају душу и односе је Христу, Господу и Цару славе. И најзад душа бива одведена у место блаженства, у неисказану радост, у вечну светлост, где нема жалости, ни уздисања, ни суза, ни брига, но где је бесмртни живот и вечно весеље у небеском царству, у коме су сви остали који су угодили Богу. Међутим, ако је душа у овоме свету живела срамно, предајући се срамним страстима и одајући се телесним уживањима и таштини овога света, онда се у дан њенога изласка из овог живота те сласти и уживања претварају у зле демоне, опкољавају је бедну, и не допуштају да јој се Анђели Божји приближе. И онда је заједно са супротним силама и кнезовима таме узимају бедну и уплакану, и одводе у места тамна, мрачна и кукавна, где се чувају сви грешници за дан Суда и вечнога мучења, куда је стрмоглављен ђаво са анђелима својим.

Са тог разлога, наставља Свети Јефрем, ваља нам сву бригу и старање употребити на стицање врлина које нас имају пратити по изласку из овог живота и посредовати за нас у час невоље. Α које су то врлине што се претварају у Анђеле и противе се демонима, тојест нашим страстима? То су – љубав, смиреноумље, великодушност, уздржљивост, трпљење, разборитост, покорност, молитвено тиховање, храброст, правичност, здравоумље, скрушеност и томе слично. Ове врлине заузеће се за нас у онај час, и нико им неће моћи противстати. Страсти пак које се претварају у демоне јесу ове: мржња, гордост, суровост, мрзовоља, празнословље, напраситост, свадљивост, уображеност, завист, гордост, сујета, злопамћење, лењост, немарност, раздражљивост, гнев, нехат, лукавство, похотљивост, расејаност, размаженост, стомакоугађање, поквареност, и сврх свега среброљубље. Просто речено: свако сатанско дело. Ето те страсти, у дан изласка нашег, претварајући се у демоне, узеће душе.²⁴³⁰

Један је циљ свих светих врлина: охристовити човеково биће у васцелој његовој психофизичкој стварности, и тако га потпуно охристоличити. Свети Јефрем благовести: Хришћанство је подражавање Христа по мери сила. Стога смо дужни подвизавати се, сваки по мери сила, да не бисмо остали духовно бесплодни. Останемо ли бесплодни, нас ће постићи вечно мучење. Као што је у нашој вољи грешити, уколико Бог допушта то нашој слободи; тако је и у нашој вољи чинити правду, уколико нам Бог помаже у тој нашој намери. Стога дајмо хтење, дајмо своју добру вољу, и добићемо све; дајмо ревност, и добићемо силу.²⁴³¹ Сам назив врлина – αρετή – долази од глагола = избирати. То значи: врлина је добровољна, и ми чинимо добро по сопственом избору и слободној вољи, а не против воље и принудно.²⁴³² Без врлина: вере, наде, и љубави – нема спасења.²⁴³³

Ако се грешник не буде молио, благодат га исцелити неће. Иди путем покајања, да би те срело човекољубље Божје.²⁴³⁴ Врата благодати отварају се свакоме који куца на њих.²⁴³⁵ Наша зла воља узрок је свих невоља.²⁴³⁶

Помоћу светих врлина искоренити у себи грехе и засадити вечна богочовечанска добра, и преко њих ући у Истину Вечну, у Правду Вечну, у Љубав Вечну, у Доброту Вечну, у Живот Вечни, и у све Божанско кроз Богочовечанско, и јесте задатак задан сваком човеку од Бога Творца и Спаситеља. У свима тим даноноћним борбама херувимски будно прати човека изузетни философ Духа Светог, Свети Макарије Велики. Ваистину Велики у свима истинама и искуствима и мислима ο човеку и његовом вечном назначењу. Учествују и Бог и Сатана, а бојно поље – слободна човекова воља. Свети Макарије Велики крвљу подвижничких опита својих благовести:

Сатана и душа људска равномоћни су међу собом и имају подједнаку силу: Сатана – наговарати душу и удварањем придобијати је за своју вољу, а душа опет – противречити му и ниучему га не послушати; јер обе силе могу само потстицати а не приморавати на зло и добро. Таквој слободној вољи даје се Божја помоћ, а она може борећи се добити оружје с неба, и њиме искоренити и победити грех, јер душа се може противити греху, али не може без Бога победити или искоренити зло.²⁴³⁷ Бог даје благодат не без разлога већ за веру и добровољно ревновање у врлинама.²⁴³⁸ У томе воља људска је битни услов. Ако нема воље, сам Бог ништа не чини, мада и може по слободи Својој. Јасно је: Бог захтева од нас једино вољу.²⁴³⁹ И онда Дух Свети води нас свакој врлини, да бисмо могли живети вечним животом. При томе, наше је да се на све могуће начине старамо успевати у свима врлинама.²⁴⁴⁰

Заиста је, вели Свети Макарије, душа људска велико и чудесно дело Божије. При стварању њеном Бог ју је створио таквом да у њену природу није ставио порок; напротив, створио ју је по образу врлина Духа– κατά τήν εικόνα των άρετων τοϋ Πνεύματος. Он је ставио у њу законе врлина –νόμούς αρετών: разборитост, знање, мудрост, веру, љубав и остале врлине, по образу Духа – κατά τήν εικόνα τοϋ Πνεύματος. Још је Бог ставио у душу разум, помисли, вољу, руководећи ум; зацарио је у њој и друге велике тананости; учинио ју је необично покретном и брзолетом, неуморном; даровао јој је способност за трен ока долетети и одлетети, и мишљу служити Њему када хоће Дух.²⁴⁴¹

Треба стално боравити у молитви, благовести Свети Макарије, јер је молитва хоровођа у хοру врлина. Преко ње измољујемо од Бога и остале врлине. Ко је стално у молитви, он је у заједници са Богом и сједињује се с Њим тајанственом светошћу и неком духовном делатношћу и неисказаним расположењем срца. Јер још овде, примивши Духа за путовођу и саборца, запаљује се он љубављу према Господу и гори жељом, не налазећи ситости у молитви већ непрестано се распаљујући љубављу ка благоме Господу и напајајући душу ревношћу.²⁴⁴² Усрдна молитва обогаћује нас многим, и самог Духа Светог усељује у душе наше. Притом сам Господ даје онима који ишту силу да се моле како треба, по реченоме: Господ даје молитву ономе који се моли.²⁴⁴³ Плодови искрене молитве су: простота, љубав, смиреноумље, постојанство, благост и све томе слично. Ако пак ових плодова нема, онда је узалудан труд.²⁴⁴⁴ Све су врлине међусобно повезане и држе се једна другом. Оне претстављају Један овештени духовни ланац, и зависе једна од друге; молитва од љубави, љубав од радости, радост од кротости, кротост од смирености, смиреност од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушности, послушност од простоте. Глава пак сваке врлине и врхунац добрих дела јесте стално борављење у молитви: преко ње измољујући од Бога можемо свакодневно стицати и остале врлине.²⁴⁴⁵

После Бога човек је највећа тајна у свима, нама људима, познатим световима и безбројним створењима. И једна и друга тајна најсавршеније су објашњене чудесним Богочовеком Господом Христом. На првом месту: тајанствени однос између Бога и човека у времену и вечности. Посебно, тајанствени однос између човекове боголике слободе и Божјег свебића. Свети Макарије благовести: Вражија сила само подстиче, а не приморава; тако и благодат Божија подстиче нашу слободу. Благодат нимало не окива човекову вољу принудном силом, и не чини човека неизменљивим у добру, па хтео он то или не. Напротив, и присутна у човеку Божија сила даје место слободи, да би се обелоданила воља човекова, уважава ли он или не уважава душу, слаже ли се или не слаже с благодаћу. Човек треба стално да приморава себе на свако добро, на вршење свих заповести Господњих, макар се то и не хтело срцу због греха што је у њему. На пример: приморавати себе на смиреност пред свима људима; принудно обучавати себе милостивости, снисходљивости, човекољубљу, доброти, сталном пребивању у молитвама, и у свако време просити са вером да Господ дође, настани се у њему, усаврши га и укрепи у свима заповестима својим, да би душa његова постала обиталиште Господа Христа. Видећи то човеково приморавање себе на сваку врлину. Господ ће се смиловати, избавити га од врагова његових и од живећег у њему греха, испуњујући га Духом Светим. При таквом подвизавању, врлине се претварају у човеку као у његову природу. Најзад Господ долази и обитава у њему, и сам твори у њему заповести Своје без труда, испуњујући га духовним плодовима.²⁴⁴⁶

По благодати и Божанскоме дару Духа Светога сваки од нас стиче спасење; вером пак и љубављу, при напору слободне воље, сваки може достићи савршену меру врлине, да би, колико по благодати толико и по правди, наследио живот вечни. Тако се, сарадњом благодати Божје и слободе човекове, стиже у савршену меру слободе и чистоте. Јер, ако Господ не сагради дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ не чува град, узалуд не спава чувар (Пс.126:1).²⁴⁴⁷

Врлине су плодови Духа Светога; живећи у њима, ми живимо у Духу Светом.²⁴⁴⁸ На томе путу, по Св. Макарију, душа се постепено очишћује од страсти. И када се човек потпуно очисти од страсти, он постиже савршенство помоћу благодати сјединивши се душом са Утешитељем, Духом Светим; и тада се све у њој претвара у – светлост, све у – радост, све у – спокојство, све у – весеље, све у – љубав, ове у – милосрђе, све у – благост, све у – доброту, и душа се сва погружава у благодатне силе Духа Светога, слично камену одасвуд обузетом водама у морској дубини. Сјединивши се на тај начин са Божјим Духом, човек се уподобљава – самоме Христу, имајући у себи непроменљиве врлине Духа и њихове плодове.²⁴⁴⁹ И стиче опитно и опипљиво познање небеских тајни Св. Духа.²⁴⁵⁰ Благодат не чини вољу човекову непроменљивом и не везује је за себе силом, него боравећи у човеку, она даје место и слободи, да би се видело да ли је његова воља наклоњена врлини или пророку.²⁴⁵¹ Нема сумње, треба на силу приморавати себе на сваку врлину. И када то види Господ, Он ће је испунити свима плодовима Духа, и у нама ће обитавати васцела благородна врлина. И тада ће се све врлине претворити као у нашу природу.²⁴⁵² У сваком добром подвигу главно је – усрдно пребивање у молитви. њоме, измољујући од Господа, можемо свакодневно стицати и остале врлине.²⁴⁵³ По великом човекољубљу и милосрђу Свом Господ неће никога оставити без награде за добро дело, него свакога од малих врлина узводи ка већима, и за чашу студене воде неће лишити награде. Само нека се рађено ради по Богу а не ради славе.²⁴⁵⁴

Личност, сва изграђена од светих врлина, Свети Златоуст, најречитије нам говори из срца светих врлина, и казује нам њихову небоземну богочовечанску тајну. Нема сумње, та тајна свим бићем својим извире из свете тајне богооваплоћења. Тек од оваплоћења Бога Логоса, од Богочовека Господа Христа, свете божанске врлине постају оваплотљиве у нашем временском богочовечанском животу и у нашој богочовечанској вечности. И све то у нама бива, и све се то у нама збива кроз наше живљење у светом Богочовечанском телу Цркве Христове. Свети Златоуст благовести:

Потребно је само једно: благородна и добра ревност. Када тога има, онда ништа не смета достигнути савршенство у врлини.²⁴⁵⁵ љубав је глава, корен, извор и мајка свих добара. Ученици Господа Христа познају се не по чудесима већ по љубави.²⁴⁵⁶ Када постоји љубав, онда онај који је је стекао њу нема недостатка ни у ком делу еванђелске философије живота, већ поседује сву, свесавршену и потпуну врлину.²⁴⁵⁷ Почетак и крај сваке врлине јесте љубав.²⁴⁵⁸ Ми смо дужни јасно знати ово: нема зла осим једино у греху, и нема добра осим једино у врлини и угађању Богу у свему.²⁴⁵⁹ Наду спасења треба полагати најпре на човекољубље Божје, па онда на своја добра дела.²⁴⁶⁰ Немогуће је човеку бити безгрешан. Нема праведника без греха; нема ни грешника без некога добра.²⁴⁶¹

Свети Златоуст саветује: Оградимо себе са свих страна врлином, учинимо удове тела нашег оруђем правде; научимо и очи, и уста, и руке, и ноге, и срце, и језик, и сво тело да служе врлини. Радећи тако, ми ћемо полако – лако стићи на сам врх врлине²⁴⁶² Господ Христос заповеда не нешто ново или нешто што превазилази нашу природу., него оно што је од искони ставио у нашу савест. Знање ο врлини Бог је ставио у нашу природу, а привођење у дело и извршење препустио је нашој слободи.²⁴⁶³ Врлина чини човека анђелом, и душу као на крилима узноси ка небу. Таква је сила врлине.²⁴⁶⁴ Једина сметња ка врлини јесте порочност душе и раслабљеност ума, и ништа друго осим тога.²⁴⁶⁵ Молитва и служење Богу јесте знак сваке праведности. Без молитве савршено је немогуће навикнути се на врлину. Човек не може упражњавати врлину, не приступајући и не метанишући пред њеним Вођом и Даваоцем.²⁴⁶⁶ Божанствена молитва је заиста небеско свеоружје, и једино она може успешно чувати оне који су се предали Богу. Молитва је најважније од добара; она је и основ и корен плодотворног живота.²⁴⁶⁷ Молитва је узрок сваке врлине и правичности. Душу неојачану молитвама ђаво лако поробљује себи, и без муке задржава сваком врстом греха.²⁴⁶⁸

Господ Христос је дошао да људе научи свакој врлини, благовести Св. Златоуст.²⁴⁶⁹ Смиреноумље је темељ наше философије,²⁴⁷⁰ темељ целокупног нашег еванђелског живота. Достојанство човека састоји се у испуњавању учења еванђелског и у врлинском животу.²⁴⁷¹ Врлине душе и сачињавају достојанство човека.²⁴⁷² Не подносећи врлине трију праведних Младића, огањ се из пећи устремио на Халдејце око пећи и спалио.²⁴⁷³ Ништа се не може упоредити са врлином.

Она ће нас и у будућем животу избавити од пакла и отворити нам пут у царство небеско. И у овом животу она нас чини јачима не само од људи него и од самих демона и непријатеља нашег спасења, тојест ђавола.²⁴⁷⁴ Наду спасења треба полагати у вршење врлина. Притом се не превазносити добрим делима него знати да је највећа од свих врлина смиреност.²⁴⁷⁵ Као што врлина служи средством спасења за оне који се у њoj подвизавају, тако и порок бива узроком погибли.²⁴⁷⁶ Сила врлине је таква да она и усред гоњења постиже велику славу. Стварно, ништа јаче, ништа моћније од врлине, не зато што она сама по себи има такву силу, већ зато што онај који је стекне користи се и вишњом помоћи. Α са таквом помоћи, и са таквом подршком он је моћнији од свих; он је непобедив; он је неуловљив не само за клевете људске него и за смицалице демонске.²⁴⁷⁷

Боголика природа људска у самој боголикости својој има врлине и њихове боголичне особине. Свети Златоуст благовести: Сваки од нас има у самој природи урођено зна ње ο врлини; и ко не жели нехатом својим погубити благородство природе своје, никада се неће лишити њега.²⁴⁷⁸ Праведним човеком ми називамо онога који има сву врлину.²⁴⁷⁹ Порок, макар имао на својој страни сву васељену, слабији је од свега; а врлина, макар остала осамљена, јача је од свега – имајући на својој страни Бога.²⁴⁸⁰ Све људско је ништавније од сенке; у нас људи ништа није наша сопственост осим врлине, а све друго је слично лишћу. Ма куда пошли, ми врлину носимо са собом, а остало не. У ствари, врлина је једино имање наше, а све остало туђе.²⁴⁸¹ За спасење је нужна не само благост, него и вера, а са вером и врлина.²⁴⁸² Крајња граница врлине и достигнуће самог врхунца савршенства састоји се у уподобљењу Богу, уколико је то могуће за нас.²⁴⁸³

Због боголикости своје људска природа је, свесно и несвесно, увек богочежњива, увек ненасита у добру, зато и чезне за божанском бескрајношћу врлина. Ο томе Свети Златоуст благовести: Једино врлина нема никаквог краја.²⁴⁸⁴ И рече Бог: Да створимо човека по обличју своме.²⁴⁸⁵ То значи: Бог хоће да ми будемо подражаваоци Њему у врлини. Шта значи: по обличју? Значи: Бог је свет; ако смо ми свети, онда смо ми – по обличју Божјем, по образу Божјем. Бог је праведан; ако ми поступамо по правди, онда смо ми – образ Божји. Ако смо ми човекољубиви, милостиви, онда смо ми – образ Божји. „Будите милостиви, вели Спаситељ, као што је ваш Отац милостив“.²⁴⁸⁶ Јасно је: речи „по образу нашем“ односе се на врлине.²⁴⁸⁷ Свето Писмо назива праведником човека који има све врлине; а праведношћу – укупност врлина.²⁴⁸⁸ Спас благовести: Све што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци.²⁴⁸⁹ Из овога се јасно види да нам је врлина природна и ми сви сами по себи знамо шта нам ваља чинити, те се стога никада не можемо извињавати незнањем.²⁴⁹⁰ Подвизима и благодаћу сви су апостоли постали савршени у свима врлинама.²⁴⁹¹ Наду спасења, после благодати Божје, треба полагати не на што друго, већ само на сопствена савршенства. Нама је нужна вера и чист живот. Само нас то може спасти.²⁴⁹²

Без богочовечанске сарадње слободне воље човекове са благодаћу Божјом нема човеку ни преображења, ни охристовљења, ни обожења, ни отројичења. Охристовљени ум Светог Златоуста благовести: Бог никада не чини људе добрима путем насиља и принуде; и Он изабира призване не насилно већ привољевањем. Очигледно је: у нашој вољи је и спасење и погибао.²⁴⁹³ Нама је само једно потребно: врлина душе. Она ће бити у стању спасти нас и избавити од вечногa огња. Она нас води у царство небеско.²⁴⁹⁴ Душа, обузета многим страстима, постаје мртва за врлине.²⁴⁹⁵ Свети апостол Павле призива исцељењу од страсти кроз охристовљење: Угледајте се на мене, као и ја на Христа.²⁴⁹⁶ Господ Христос је ради тога и примио тело једнако с нашим, да би нас преко њега научио врлини.²⁴⁹⁷ Господ Христос је дошао не само ради тога да јави Себе, него и ради тога да нас научи неисказаној врлини.²⁴⁹⁸ Бог је створио човека по слици и прилици Својој; дао му је Свој лик: не телесни изглед већ особито достојанство; способност мислити и помоћу својих врлина уподобити се Створитељу. И тако се јавио човек као слика и прилика Божја; при томе прилика, подобије Божје са могућношћу да се развија до бесконачности.²⁴⁹⁹

Свете врлине, свесавршено оличене у Господу Христу, самим тим су свим бићем својим од Пресвете Тројице, особито од Духа Светога. Свети Златоуст благовести: Апостоли, бојажљиви и немудри, силаском Светога Духа одједном су постали други људи, у њима се зацарила васцела врлина, и нарочито стала сијати љубав.²⁵⁰⁰ Таква је врлина: добивши почетак она иде напред и нигде се не зауставља.²⁵⁰¹

Савршена је врлина: не давати људима повода за грех, и старати се бити беспрекоран пред Богом.²⁵⁰² Бог је створио човека снабдевши га силама да избира врлину и да избегава зло.²⁵⁰³ Ко живи за Бога постиже сваку врлину, јер има за помоћника самог Господа Христа.²⁵⁰⁴ Почетак и крај врлине јесте љубав; она је и корен и неопходни услов, и врхунац врлине.²⁵⁰⁵ Бог је и створио човека са слободном вољом, да он не би кривио Бога како га је оковао неопходношћу.²⁵⁰⁶

Треба знати: зла воља јесте корен зала.²⁵⁰⁷ За нас је важно он што је врлинско; а без тога све остало је бескорисно.²⁵⁰⁸ Свака врлина има такву силу – да ствара другу врлину, и сама се изграђује од ње, подржава другу и сама бива подржавана од ње.²⁵⁰⁹ Благодат нас не спасава при нечистом животу.²⁵¹⁰ Никакво зло не може никада бити узрок добра.²⁵¹¹ У ствари, нема ни једнога греха који би проистицао из неопходности; сви греси зависе од искварене воље.²⁵¹² Речи св. Апостола: „да се испуните сваком пуноћом Божијом“,²⁵¹³ по Светом Златоусту значе: да се испуните таквим врлинама каквима је испуњен Бог,²⁵¹⁴ Смиреноумље је темељ сваке врлине.²⁵¹⁵

У спасењу и обожењу све је од Спаситеља Господа Христа, и то кроз Цркву и у Цркви. Све Његово постаје наше, али само под једним условом: да добровољно и по слободној вољи својој изаберемо првоврлину и свеврлину: веру у чудесног Господа Христа, нашег Јединог Васкрситеља, нашег Јединог Вазноситеља, нашег Јединог Обожитеља, нашег Јединог Спаситеља, ваистину Јединог у свима световима у којима се људско биће креће и постоји. Имајући све то у виду, богомудри познавалац људског бића Свети Златоуст благовести: Врлина је од љубави, а љубав од врлине. Јер ко љуби има сва својства врлине. На то указује Господ када вели: кад се умноже безакоња, охладнеће љубав многих.²⁵¹⁶ Α да је врлина од љубави, ο томе говори свети Апостол: који љуби другога закон испуни.²⁵¹⁷ Да би се добило Царство небеско, није доста ослободити се од греха, него је нужно много се упражњавати и у врлинама. Од порочних дела нужно је уздржавати се, да би се ослободили пакла; а да би наследили Царство небеско, неопходно је стећи врлину.²⁵¹⁸

Врлина садржи у себи две стране: уклањање од зла и чињење добра.²⁵¹⁹ Једино је врлина у стању да нас прати у онај свет; једино врлина прелази у будући живот.²⁵²⁰ У поређењу са врлином сво богатство васељене је ништавније од блата, мање од сламчице. Врлина је руководитељка по путу који води небу, велика и дивна школа, безопасно пристаниште.²⁵²¹ Свети Златоуст саветује: Почнимо упражњавати се у врлинама док има времена, и то с разделом: једног месеца савладајмо у себи наклоност ка оговарању, дрскост, неправичан гнев; другог месеца – поучимо себе трпљењу; трећег месеца – навикнимо себе на неку нову врлину. После тога – чинимо милостињу. Затим: прелазимо од врлине ка врлини. Довољно је само хтети, па ће се све постићи.²⁵²² Путеви врлине су многи, приводе к једноме путу, ο коме је речено: Ја сам пут.²⁵²³

Свете мисли су род на дрвету душе људске који се храни светим врлинама. Срце христоликог живота су христолике врлине које охристовљују душу људску чинећи је божански лепом и бесмртном. Богомисли су природни израз обитавајућег у човеку кроз свете тајне и свете врлине Богочовека Господа Христа. Свети сведок тога је Свети Григорије Богослов. Он благовести: Благородство душе је у њеној боголикости, у њеном образу Божјем, а уподобљење Првообразу–ή προς τό άρχέτvπον έξομοίωσις–бива врлином.²⁵²⁴ Немогуће је достићи мудрост не живећи мудро.²⁵²⁵ Такав мудрац је Свети Атанасије Велики. У похвалу њему Свети Григорије вели: Хвалећи Атанасија ја хвалим врлину; јер једно је и исто – рећи Атанасије и хвалити врлину, зато што је он имао у себи све врлине скупа. Хвалећи пак врлину, ја ћу хвалити самога Бога, од кога у људима јесте врлина.²⁵²⁶ Зближење с Богом и савршенство постиже се помоћу врлина.²⁵²⁷ Свети Василије Велики био је за све закон врлине.²⁵²⁸ Врлина није само дар великога Бога којим је Он почаствовао свој образ у човеку, него је нужан и човеков труд.²⁵²⁹ Врлина – то једино и сачињава живот.²⁵³⁰ Ништа одвратније од порока; а врлина је једино савршенство.²⁵³¹ Награда је врлине – постати бог, обасјати се најчистијом светлошћу, постојећом у Тројичној Јединици, од које сада имамо једва неколико зракова. Зато к томе греди, у томе напредуј, окриљуј се мишљу, хватај се за живот вечни. Ни на чему не заустављај своје наде, док не достигнеш жуђени и блажени врх.²⁵³²

Тајна светих врлина може се сазнати једино искуством. Такво искуство имају свети Апостоли и свети Оци, и сви њихови светопредањски следбеници. Тог светог искуства је пун и препун Свети Григорије Ниски. Његова христочежњива душа сва је изаткана од светих врлина. Из таквог искуства он благовести истину ο светим врлинама. По њему: врлина расте вером и добром савешћу.²⁵³³ Господ Христос је свесавршена врлина – ή παντελής αρετή.²⁵³⁴ У Молитви Господњој „Оче наш“, „да буде воља Твоја“, реч „воља“ обухвата собом све уопште врлине.²⁵³⁵ Крај врлинског живота јесте блаженство.²⁵³⁶ Човеково блаженство јесте уподобљење Божанству – ή προς το θείον όμοιωοις.²⁵³⁷ Крај врлинског живота јесте уподобљење Божанству.²⁵³⁸ Врлине су грађа од које се у душама нашим зида храм Божји.²⁵³⁹ Створивши човека по образу Своме, Бог је ставио у нашу природу семе ових добара, те добро не улази у нас споља већ је у нашој вољи; и ми узимамо из наше природе као из ризнице свако добро. Стога Спаситељ и вели: Царство је Божије унутра у вама.²⁵⁴⁰ Сваки грех смрди, а врлина је Христов миомирис.²⁵⁴¹

Истинска врлина, добро без трунке зла, јесте само Бог Логос, – врлина која је, по речима пророка Авакума покрила небеса.²⁵⁴² Врлина је миро, јер је она удаљена од злосмрадија греха.²⁵⁴³

Савршена боголикост човекове природе дата је у Богочовеку Господу Христу. Све човечије у Богочовеку бесмртно је и вечно кроз Богочовечност. Сви проблеми човека нашли су своје савршено решење у Богочовеку. Сваки човек то може осетити и сазнати ако упражњава богочовечанске врлине. Свети Григорије Ниски благовести: Где нема места зло, тамо нема никакве границе добру.²⁵⁴⁴ Душа, узрастајући у добру, не зауставља се у узрастању.²⁵⁴⁵ Врлина не зна над собом властелина, добровољна је и слободна од сваке неопходности.²⁵⁴⁶ Нема врлине изван Божанства.²⁵⁴⁷ Бог је истинска врлина.²⁵⁴⁸ Божја природа је извор сваке врлине.²⁵⁴⁹ Чистота и слобода од сваке страсти и од свакога зла називају се врлинама. Због заједничарења са Христом хришћани су и добили назив: хришћани.²⁵⁵⁰ Хришћанство је подражавање Божанске природе,²⁵⁵¹ хришћанство је подражавање Бога. Господ Христос је зато и рекао: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.²⁵⁵² Ове речи Спасове значе: не изравњивати човечанску природу са Божанском природом него добрим делима подражавати, уколико је могуће, Бога у животу. Пита се: која су то наша добра дела подобна делима Божјим? То су: удаљавати се од свакога зла, уколико је могуће, делом речју и помишљу, старајући се бити чистим од скрнављења себе њима. У томе се састоји истинско подражавање божанског и својственог небескоме Богу савршенства.²⁵⁵³ Својства правог хришћанина су сва она која налазимо у Христу; она од њих која су доступна за нас, ми подражавамо; а она чије подражавање није доступно нашој природи, ми поштујемо и клањамо им се.²⁵⁵⁴ Господ Христос је „обличје Бога невидљивога“;²⁵⁵⁵ из човекољубља Свог Он је постао човек, узео обличје слуге, да би Собом поново обукао тебе у красоту Прволика, коју си имао у почетку. На тај начин, сваки је живописац свога живота; слободна воља је уметник дела живота, а врлине су боје за израду обличја.²⁵⁵⁶ Истинско савршенство састоји се у овоме: никада се не заустављати у узрастању ка бољем и не ограничавати усавршавање никаквим границама.²⁵⁵⁷ Немогуће је рећи која је врлина најсавршенија, јер оне подједнако зависе једна од друге, и једна помоћу друге воде висини савршенства. Тако, простота одводи послушности, послушност вери, вера нади, нада правди, правда смирености, смиреност кротости, кротост радости, радост љубави, љубав молитви. Но више свега ваља нам ревновати у молитви, јер је она хоровођа у хору врлина. Приљежност у молитви уводи нас у сједињење са Богом.²⁵⁵⁸ Врлине су нераздвојне међу собом, и немогуће је стећи тачан појам ο ма којој врлини не додирнувши и остале. Тако, у коме се paђa једна врлина, за њом неминовно следе и остале.²⁵⁵⁹ Нека нико не лечи зло злом.²⁵⁶⁰ Човјек је створен боголиким и блаженим, јер је удостојен слободне вољe. Α слобода воље и јесте подобије Богу, сличност Богу, једначење с Богом.²⁵⁶¹ Свете врлине су златне неуништиве лествице од земље до неба. Побеђујући у души човековој свако зло, оне осигуравају блаженство и срцу, и уму, и савести, и васцелом бићу човековом. Нема зла изван греха. Свеколико искуство рода људског сведочи: сваки грех је мали пакао; свака врлина је мали рај. Свете врлине упражњавати, – ето бесмртног раја за бесмртно биће људско. Јер живљење у богочовечанским врлинама јесте живљење у Господу Христу, доживљавање Његовог небоземног живота, по увек свеистинитој благовести Светог Бванђеља: „наше је живљење на небесима“.²⁵⁶² Рајска Лествица светих врлина протеже се од земље до небеског раја. Узлажење људског бића у рај помоћу светих врлина богонадахнуто описује Свети Јован Лествичник у својој светој књизи: „Рајска Лествица“.

Свети Лествичник благовести: Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове. Јер свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који жели да доспе на небо, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст.²⁵⁶³ Страшћу називамо порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему.²⁵⁶⁴ Све што је видљиво, осветљено је сунцем. Све што се чини по духовном разуму, утврђује смиреност. Нема светлости – све је у мраку! Нема смиреноумља – све наше увене!… Смиреност је једина врлина коју демони не могу подражавати.²⁵⁶⁵ Ако је гордост неке анђеле претворила у демоне, без сумње и смиреност може од демона начинити анђеле.²⁵⁶⁶ Све страсти уклања смиреноумље. Они који су стекли ту врлину, победили су све страсти.²⁵⁶⁷ У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине, од којих су нарочито јасне: милосрђе – јер и паганци имају самилости; љубав – јер и животиње често засузе када их раздвајају; вера – јер њу сами од себе рађамо; нада – зато што ми и узајмљујемо, и тргујемо, и сејемо – надајући се да ћемо се обогатити… Врлине уопште нису далеко од наше природе. Зато, нека се застиде они који се позивају на своју тобожњу неспособност да чине добро.²⁵⁶⁸ Врлина има безграничну границу – άπέραντον τό πέρας.²⁵⁶⁹ По својој каквоћи молитва је сапостојање и сједињење човека са Богом. Молитва је грудобран који штити од сваке муке. Молитва је – бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања… Молитва је света царица врлина.²⁵⁷⁰ Αkο без прекида дозиваш у помоћ Бога кад год ти се непријатељи твоји приближе, буди спокојан, нећеш се много намучити: они ће сами од себе сместа одступити од тебе. Јер нечисти дуси не желе да виде како путем молитве добијаш победнички венац за борбу с њима. Уз то, они ће морати да побегну и зато што их молитва пече као огањ. Буди увек храбар, и сам ће те Бог учити како да се молиш. Немогуће је путем речи научити се гледању, јер вид је природан дар. Тако се ни лепота молитве не може схватити само на основу онога што нам други говоре ο њој. Јер она у себи самој има учитеља – Бога који учи човека знању²⁵⁷¹ и даје молитву ономе који се моли – εύχήν тω εύχομένω, и који благосиља године праведника.²⁵⁷²

Дијамантски стуб, саграђен од светих врлина, – то је неизмерно христочежњиви подвижник Свети Исак Сирин. Сав свет за њега је мајушно зрно песка, а Господ Христос једина свевредност људског бића у свима видљивим и невидљивим световима, у световима вештаственим и духовним. Јер Он – Богочовек једини има и даје човеку Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, Вечну Радост. Α тиме човек побеђује у себи све грехе, све страсти, све смрти, и осигурава себи најдрагоценију бесмртност и вечност кроз благодатно–врлинску богочовечност. Из те своје еванђелске вечности Свети Исак благовести:

Страсти делају у свакоме који носи на себи тело, хтео то он или не хтео. Страсти се побеђују врлинама. Божанско просветлење ума, чистота ума стиче се живљењем у врлинама. Врлине су здравље душе, јер су природне души; а страсти су болест душе, јер су неприродне души.²⁵⁷³ Удостоји ли се човек непрестано се молити, значи: узишао је на висину свих врлина, и већ постао обиталиште Светога Духа.²⁵⁷⁴

Добро је да човек приморава себе на све што је корисно за њега.²⁵⁷⁵ Сви смо ми грешници, те ни једна врлина није виша од покајања, јер дело покајања никада не може бити завршено. Покајање доликује свима грешницима и праведницима који желе добити спасење. И нема граница усавршавању јер је савршенство и најсавршенијих бескрајно. То је разлог што се покајање до саме смрти не ограничава ни временом ни делима.²⁵⁷⁶ Једино се врлинама могу победити страсти.²⁵⁷⁷ Свака врлина је мајка друге врлине.²⁵⁷⁸

Вера у јединог истинитог Бога – Господа Исуса Христа Богочовека, и јесте свеврлина свих правих хришћана, првенствено свих светих Исповедника. У тој врлини су клицно све остале врлине. Стога је она међу свима светим врлинама – свеврлина. Таква, она води и руководи хришћанина кроз све подвиге свих светих врлина. То се веома силно осећа у животу и учењу Светог Максима Исповедника. Он благовести: Код људи вера је почетак добара; ништа није испред ње, ништа равно њој.²⁵⁷⁹ Господ нам је подарио начин спасења, и дао нам вечну силу да постанемо деца Божија;²⁵⁸⁰ у нашој вољи је спасење наше. Дајмо васцело биће своје Господу, да Њега васцелог добијемо. Постанимо Богови ради Њега; јер Он, по природи Бог и Господ, ради тога постаде човек.²⁵⁸¹ Бог је узрок врлина.²⁵⁸² Врлина је вечна; време није старије од ње; Бог је једини њен Творац.²⁵⁸³ Никада није било када није било врлине и доброте и светости и бесмртности… Сваког живота и бесмртности и светости и врлине створитељ јесте Бог.²⁵⁸⁴ Као што је грех властито дело непослушности, тако је врлина властито дело послушности.²⁵⁸⁵ У Христу, који је Бог и Логос Очев, обитава сва пуноћа Божанства телесно; у нама пак обитава пуноћа Божанства по благодати, – τό πλήρωμα της Θεότητας κατά χάριν, када гомиламо у себи врлине и мудрост.²⁵⁸⁶ Господ преко врлина обитава у човеку – ενδημεί διύ των αρετών; но не обитава у ономе који не упражњава врлине.²⁵⁸⁷ Истинско је и Богу пријатно богослужење: брижљиво ревновање душе у врлинама.²⁵⁸⁸ Без врлине нико не може постићи спасење.²⁵⁸⁹ Човек не може служити Богу, не очистивши душу врлинама.²⁵⁹⁰

Хранећи своје биће светим врлинама, човек долази и до правилног богопознања и до правилног човекопознања. Гносеолошки значај светих врлина неизмеран је. Свети Максим благовести: Упражњавањем врлина стиче се разумевање божанских догмата.²⁵⁹¹ Помоћу врлина стиче се уподобљење Богу и истинско знање, и то боготворећом благодаћу – της Οεοποιοϋ χάριτος.²⁵⁹² Сви свеци су помоћу светих врлина сјајно и славно украсили себе лепотом божанске доброте.²⁵⁹³ Ми смо створени да постанемо заједничари Божје природе, и учесници Божје вечности, и тако се обожењем по благодати покажемо слични Богу – κατά την έк χάριτος θέαισιν.²⁵⁹⁴ Циљ свих мука око врлине јесте: заувек и вечно бити са Богом.²⁵⁹⁵ Ко има врлину – има све; зло пак – нема ни себе.²⁵⁹⁶ Вера је мајка и круна и савршенство врлина.²⁵⁹⁷ Бог није узрок зала у паклу већ ми сами. Јер почетак и корен греха је од нас: наша слободна воља.²⁵⁹⁸ Без врлине и богопознања нико не може никада ни на који начин добити спасење.²⁵⁹⁹ Када се у души налазе врлине, вели ученик Светог Максима, преподобни Ава Таласије, душа обрађује добре мисли.²⁶⁰⁰ Врлине су узроци добрих мисли.²⁶⁰¹ Као што душа оживљава тело, тако и врлина оживљава душу.²⁶⁰²

Богочовечанске врлине еванђелске препуне су васкрсне силе богочовечанске: васкрсавају нас из свих смрти, спасавају од свих грехова, и узносе у рајске радости и милине, у небеске анђелске миомирисне висине. Живећи у њима, човек још на земљи постаје свети сабрат анђелима и бесмртни брат свима Светитељима. И његовој радости нема краја ни на земљи ни на небу. Јер у Богочовечанском телу Христовом све Богочовеково постаје наше, на сву вечност наше. Сав у светим врлинама, Свети Теодор Студит Исповедник благовести:

Ваистину је Христов мирис онај који врлину учини својом. Ο томе сведочи свети Апостол: ми смо Христов мирис Богу.²⁶⁰³ И Адам, до преступања заповести Божје, био је мирис Богу, дишући врлинама.²⁶⁰⁴ Врлински човек мирише на Бога.²⁶⁰⁵ Свака је врлина велика; и стећи је – ствар је превелике жеље.²⁶⁰⁶ По природи својој врлина је нешто свагда покретно, и никада не застаје у кретању напред већ оне који је упражњавају стално води ка бољему.²⁶⁰⁷ У животу треба бити храбар, свакодневно трезнећи себе од греха, стражећи, устремљујући своје жеље једино к Богу, бавећи се созерцањем Њега, проливајући сузе и скрушавајући себе, просвећујући себе молитвама и мољењима, и тиме привлачећи благодат Светога Духа. Јер ништа тако не радује Бога као душа чиста од страсти; и никаква башта, покривена мноштвом цвећа, не може тако мирисати као што мирише душа врлинама. Ако се пак деси да некад задремамо, треба се што пре пробудити. Ако се деси и седам пута на дан сагрешити, то се треба и седам пута покајати, – и бићемо примљени. И ако седамдесет седам пута на дан то доживимо, и онда нам се ваља толико пута покајати, – и нећемо бити лишени наде на помиловање, по обећању Божјем.²⁶⁰⁸ Ка врху врлине може се пети само постепено.²⁶⁰⁹ На гору врлина ми узлазимо просвећујући се, освећујући се и обожујући се.²⁶¹⁰ И добро постаје не добро, ако се на доличан начин не казује и не чини; – добро постаје и остаје добро када и начин његовог остварења, и време, и исказивање одговарају њему.²⁶¹¹

Сваки грех бежи од Христа Бога који је у Христовим следбеницима. Свака врлина вером се усељује у њих; очишћује их, обраћује их, преображава их, освећује их, оврлињује их, охристовљује их, јер је свака врлина – врлина Христом и у Христу. Кроз сваку врлину Господ Христос живи у души хришћаниновој, и пастепено човек постаје сав Христов, живи Њиме и ради Њега, бесмртује и вечнује Њиме. И тако постиже богочовечански циљ свога боголиког бића. Свети Теодор Студит благовести: Где је вера – тамо је и љубав која привлачи Духа Светог и која се привлачи Духом Светим.²⁶¹² Врлина је од Бога, и божанствена, а порок од Сатане и Сатана. Они који су изабрали врлину јесу богови и Божји, а који су изабрали порок јесу беси и припадају Сатани.²⁶¹³ Наше се спасење састоји у овоме: правилно веровати у Свету Тројицу и творити свете заповести Божје. Апостол вели: У Христу Исусу нити што помаже обрезање нити необрезање, него вера која кроз љубав дела.²⁶¹⁴ Овде се појам ο вери односи на учење ο православљу, а појам ο љубави – на учење ο добром делању.²⁶¹⁵ Нема сумње, ко свом душом љуби Бога, тај излази из себе, у љубљеном живећи и крећући се и постојећи.²⁶¹⁶ Свет је сновиђење, а врлина траје вечно. Хитајмо к њој, да би се Бог прославио у нама и ми се спасли.²⁶¹⁷ Ко иде путем врлине, не застаје.²⁶¹⁸

Нема сумње, раскошни иконостас светих врлина у души својој има богоносни отац наш Свети Јован Дамаскин. Иконостас – иконописан светим живљењем његовим у богочовечанским врлинама, предвођеним христоликом молитвом. Α усред иконостаса богокрасна икона Свеврлине – Господа Христа Сведржитеља. Сав у Цркви Својој, Господ Христос нам даје силе и моћи да попут светих Отаца и ми иконопишемо у души својој иконе светих врлина нашим светим живљењем у њима. Очигледна је многовековна света истина: у Цркви је све од Богочовека Господа Исуса, све од Њега, све у Њему, ради нашег охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења. Свети Дамаскин апостолски богомудро благовести:

Бог створи човека „по образу своме и по подобију“. „По образу“ означава разум и слободну вољу; а „по подобију“ означава уподобљење Богу помоћу врлине – τήν τής αρετής όμοίwoiν, уколико је то могуће за човека. Дакле: Бог је створио човека украшеним сваком врлином… Створио га је по природи безгрешним, и по вољи слободним. Али не у смислу да је био неспособан за грех већ да је чињење греха условљено не његовом природом него слободном вољом. Јер врлина није нешто што се врши приморавањем.²⁶¹⁹ Треба знати: врлина је дата нашој природи од Бога, и Он сам је почетак и узрок сваког добра, и без Његове сарадње и помоћи нама је немогуће пожелети или учинити ишта добро. Међутим, у нашој је власти: или боравити у врлини и ићи за Богом који нас призива к њој, или напустити врлину и обрести се у греху и ићи за ђаволом који нас без присиљавања призива томе. Јер порок није ништа друго него удаљење од добра, као што и тама није ништа друго него удаљење од светлости. Тако дакле, остајући у ономе што је сагласно са природом, ми боравимо у врлини; а уклањајући се од онога што је сагласно са природом, тојест од врлине, ми идемо к ономе што је противно природи и бивамо у греху.²⁶²⁰ У Светом Писму ми налазимо позивање ка свакој врлини и одвраћање од свакога зла.²⁶²¹ Зло није нека суштина и није својство суштине него нешто случајно, тојест зло је добровољно одступање од онога што је сагласно са природом у оно што је противприродно; а то и јесте грех. Откуда дакле грех? Он је проналазак слободне воље ђаволове. Следствено; ђаво је зао? Разуме се, уколико је створен, он није зао него добар, јер га је Творац створио Анђелом светлим и веома блиставим, и разумним и слободним. И он се добровољно удаљио од сагласне с природом врлине, и обрео се у тами зла, удаљивши се од Бога, који је једини савршено добар и животворац, и Саздатељ светлости; јер свако добро добија своју доброту од Њега, и уколико се добровољно удаљује од Њега – обреће се у злу. Бог све што ствара, без изузетка ствара добрим. Но сваки по својој солственој слободнај вољи постаје или прекрасан или зао.²⁶²² На радост рода људског: Пресвета Богородица је постала обиталиште сваке врлине.²⁶²³

Несумњиво „земаљски анђео“ и „небески човек“ Свети Симеон Нови Богослов својом обогочовеченом личношћу казује нам сву тајну човекова бића: како човек помоћу светих богочовечанских тајни и светих богочовечанских врлина постаје „сутелесник и сродник по крви оваплотившем се Богу“,²⁶²⁴ како расте и порасте „у човека саврше на, у меру раста висине Христове“,²⁶²⁵ како расте и порасте до Бога, како од човека постаје „бог по благодати“, богочовек по благодати. Из свог свеспасоносног благодатно-врлинског искуства Свети Симеон благовести:

Крстом се добија благослов и благодат Божја за вршење сваке врлине. Крст је за хришћане похвала, слава и сила.²⁶²⁶ Бог је препун свих блага и савршенстава. И Њему није ништа потребно од нас осим нашег спасења. Α спасење наше бива, ако се под дејством силе Божије измени ум наш, те постане обожен – ένθεος, тојест бестрасан и свет. Α обожен постаје онај ум који имa у себи Бога. Α такав постаје само онај ум који се сједињује са Богом помоћу вере и познaje Га кроз вршење Његових заповести, тојест светих врлина.²⁶²⁷ Када душа оболи грехом, само један лек има за њу. То је Дух Свети, благодат Господа нашег Исуса Христа. Сваки такав хришћанин треба да се подвизава покајањем, милостињом и сваком другом врлином, да би добио Светога Духа, и тако живео животом у Христу.²⁶²⁸ Сваки врлински хришћанин, скрушен и смирен, верује да благодат Пресветога Духа живи у њему и твори све врлине.²⁶²⁹ Пре сваке друге врлине, преко вере долази благодат Божија, као темељ сваке врлине, и остаје у срцу и дела. Треба нам знати: благодат долази од Бога за нашу веру у Христу, долази пре свих добрих дела; и на вери, као на тврдом темељу зидају се добра дела, која једино помоћу благодати и постају савршена. Дела пак која бивају без благодати Пресветога Духа Бог ниушта не сматра, као да их уопште није ни било. Добро није добро када не бива на добар начин – καλώς. Α добро је немогуће учинити на добар начин без благодати Христове. Да је то било могуће, Бог не би дошао на земљу и постао човек, и на тај начин даровао људима благодат помоћу које једино овако добро може бити учињено на добар начин – καλώς. И благо човеку који је сазнао да помоћу благодати Христове свако добро може бити учињено на добар начин – καλώς; тешко пак ономе који није сазнао то; узалуд је таквоме вера Христова.²⁶³⁰ Спасење људи се састоји у удаљењу од свакога греха. Α то удаљење. бива кроз творење врлина и вршење заповести Господњих.²⁶³¹ Нека нико не мисли и не говори, саветује Свети Симеон, да ми немамо у себи ђавола када чинимо зло. По мери зла које чини, човек има у себи и демона, или малог, или великог, или многе. Насупрот томе, духовни човек, по мери врлине своје, има и благодат Божију, или велику или малу, или је препун благодати Христове. Врлине чине човека Богом по благодати.²⁶³² Хришћанин треба да постане христолик помоћу врлина Светога Духа.²⁶³³ Боголик се постаје вршењем заповести Божјих.²⁶³⁴ У заповестима Божјим је живот вечни и врлине. Јер од заповести Божјих постају врлине, а из врлина истичу тајне, сакривене у речима Светога Писма. У врлинама се успева када се држе заповести; и опет: заповести се држе када се ревнује у врлинама.²⁶³⁵ Благодат Божја je безгранична – άπειρος, и свагда преизобилна, и никада не осиромашује.²⁶³⁶ Плод вршења заповести Божјих јесте скрушено умилење; а оно доноси родове врлина, тојест твори све врлине.²⁶³⁷ Свето и блажено умилење је господарица и творитељка свих врлина.²⁶³⁸ Пост је лекар наших душа. Без поста нико никада не може успевати у некој другој врлини; jep пост је почетак и темељ сваког духовног делања.²⁶³⁹ Царство Божије јесте благодат Светога Духа, а она се добија подвизима. Јер без трудова, зноја и паћеничких подвига у врлинама никоме се не даје овај небески дар.²⁶⁴⁰ Господ је одредио да врлине следују једна за другом у своме реду, и постепено. То је Господ изложио у Своме учењу ο блаженствима. Прва је врлина блажена смиреност, и остале за њом. Упражњавањем врлина душа се сједињује са Богом, и Бог је сву претвара у божанску светлост и у Бога кроз сједињење са Собом и благодаћу Својом. И једино идући овим указаним путем врлина, човек стиче ово богодолично стање. То је пут који је Господ Христос одредио за улазак у Царство небеско.²⁶⁴¹ Притом, трпљење је темељ свих врлина. Нема сумње, помоћу свих врлина ми растемо у Христу: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.²⁶⁴² Свако добро дело, које бива по заповести Божјој, зове се врлина.²⁶⁴³ Говори Бог: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.²⁶⁴⁴ Срце пак чине чистим не једна, не две, не десет врлина, него све заједно, сливши се, тако рећи у једну врлинскост, која достиже последње степене савршенства. Но и у таком случају врлине – саме не могу учинити срце чистим без дејства (χιορίς την ένέρуειαν) и помоћи Духа Светога. Јер као што ковач, ма како умео вешто радити алаткама, не може ништа урадити без помоћи огња, тако и човек, макар са своје стране учинио све за очишћење срца, користећи за тај циљ врлине као алат, но без силаска огња Духа Светога, све што он ради остаје без дејства и некорисно је за постигнуће циља, пошто сам његов рад нема моћи очистити нечистоту и прљавштину душе.²⁶⁴⁵ Примање пак огња Духа Светога иде трагом очишћења срца; и опет: очишћење срца иде трагом примања огња; тојест, у колико се очишћује срце, у толико прима божанске благодати; и опет: у колико оно прима благодати, у толико се и очишћује. Α када се то уради онда човек постаје потпуно сав Бог по благодати – όλας δϊ’ όλοv Θεός κατά χάριν.²⁶⁴⁶ Све је остављено људима, њиховој власти и слободној вољи, – изабрати смрт или живот. Јер нико никада није постао добар не хотећи; нити неверник постао верник не хотећи. Тако, нико није постао зао по природи ,него по слободној вољи и намери сваки може постати, ако жели, како зао тако и добар; ако пак не жели, то неће ни бити. Нико у свету није упражњавао врлине не хотећи; нико се не спасава не хотећи.²⁶⁴⁷

Тек у Богочовеку Господу Христу човек пронађе и истинитог Бога и истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио, и сав поцрнио. Но вером у Христа, том светом првоврлином, савест се обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва богочежњива. Α душа? Она тек у Њему нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао – христолика, свако осећање – христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој.²⁶⁴⁸ Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест – бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Обрете ли се човек у Христу, обрео се у једном сасвим новом свету, у коме се живи једним са овим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва – вера. Α са њом, и за њом, све остале свете тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, милостивост, жалостивост, смиреност, доброта, правда, истина, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек претходи и својом божанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују. Еванђелска правда је правда „кроз веру Христову, правда која је од Бога вером“.²⁶⁴⁹ Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведника на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смиреност, пост, трпљење, милостивост, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, – нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва „од Бога“. Α човек, шта даје од себе? Веру, која је тиме вера што живи свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове.²⁶⁵⁰ Како? Доживљујући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, – тако се хришћанин постаје, тако се и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од христодоживљавања. Христову љубав познаћемо, ако је доживљујемо; Христову истину познаћемо, ако је доживљујемо; тако и Христову правду, и Христову смиреност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћемо, само ако их доживљујемо. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. „Силу васкрсења његова“²⁶⁵¹ познаћеш, ако васкрснеш себе из гроба грехољубља, и будеш ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Христом, и живи Њиме васкрслим.²⁶⁵² Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само „у Христу Исусу Господу нашем – мртви греху а живи Богу“.²⁶⁵³

Молитвено богословље Цркве описује богочовечанске заповести и богочовечанске врлине као градилачке силе Спасове које изграђују Цркву у њеној богочовечанској свеобухватности, и у њој: наше освећење, наше преображење, наше спасење, наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, наше отројичење. И најлетимичније загледање у молитвени живот Цркве то нам показује и сведочи.

Хришћанин се моли Спасу: мене нага у врлинама, Спасе, украси ризом врлина.²⁶⁵⁴ Мене осиротелог гресима обогати, Христе, врлинама.²⁶⁵⁵ Сва украшена врлинама Пресвета Дјева родила је Бога Логоса, који врлинама Својим покрива небеса.²⁶⁵⁶ Ако Господ не сазида дом врлина, узалуд се трудимо.²⁶⁵⁷ Претеча је сваку врлину испунио, сваки грех од срца омрзнуо, и стазу покајања људима показао.²⁶⁵⁸ Срамним делима постадох пећина разбојничка, но Ти ме, Човекољупче, врлинама претвори у храм Твој.²⁶⁵⁹ Авај мени, душо моја свестрасна, похитај, покај се, рађајући плодове врлина.²⁶⁶⁰ Мудри, украсивши жишке своје јелејем врлина, улазе радосно у Царство небеско.²⁶⁶¹ Свештени јерарси, ред божанствених пророка, хорови преподобних, и скуп светих жена, прославише се угодивши Богу врлинским делима.²⁶⁶² Јерарси Христови, и збор преподобних, пророка и свих праведника скуп, блистајући красотама врлина, стигоше у небеска насеља.²⁶⁶³

Многа су обиталишта у тебе, Спасе, додељивана по заслузи, по мери врлина – κατά το μ,έτρον της άpέτης.²⁶⁶⁴ Господ Христос је живот светих Анђела на небу украсио божанским врлинама.²⁶⁶⁵ Молитвама Светога Претече врлине ничу у душама.²⁶⁶⁶ Пречиста, мене стравично осиромашеног, Ти обогати потпуно божанским врлинама, да спасаван певам Тебе.²⁶⁶⁷ Свети Никола је престо свој украсио врлинама, и постао украс светитеља.²⁶⁶⁸ Света мученица Агрипина је миомирисна ружа која мирисима врлина умирисује верне и благодаћу одгони злосмрадије страсти. Она је украс Мученика, тврђава Цркве, пучина чудеса.²⁶⁶⁹ Свети Златоуст је „ризница врлина“.²⁶⁷⁰ Страх Божји рађа обилне плодове врлина.²⁶⁷¹ Анђео који мироносицама објављује Васкрсење Спасово – „блиста врлинама“.²⁶⁷² Врлине што су у Светом Великомученику Димитрију јесу „боготворне врлине“, врлине које нас обожују.²⁶⁷³ Свети пророк Илија: Колесничар Илија колесницом врлина ношаше се изнад свега земаљског, као кад узиђе на небо.²⁶⁷⁴ Света Мученица Харитина облагодатила је душу своју богоданим врлинама и просветила се мучеништвом својим.²⁶⁷⁵ Свети краљ Милутин врлинама је просветио душу и ум.²⁶⁷⁶ У манастиру Раваници, код Ћуприје, Свети Максим Исповедник саветује нам са своје фреске: „Упражњавајмо, браћо, врлине, па ћемо унутра у себи наћи Христа“. – Чудесна Свеврлина у роду људском Богочовек Господ Христос: врлином Својом покрива Анђеле и испуњује сву земљу.²⁶⁷⁷ У оваплоћеном Богу Господу Христу видимо Божију неисказану красоту врлина.²⁶⁷⁸

И још неколико мирисавих капљица из огромног миомирисног мора молитвеног богословља о врлинама. Пресвета Дјева је: храм Свевишњега, украшен разним врлинама и обасјан. – Светим Апостолима, добротворима рода људског завапимо: молимо се, обогатите врлинским делима и нас сада осиротеле. – Сабори блажених просветише се разноврсним врлинама. – Врлина Твоја, Човекољупче, закриљује Анђеле и испуњује сва пространства земље. – Очигледно, прошавши сваку врлину, Апостоли покидаше разноврсне замке демонске злоће. – У Општаку, у општој служби једном светитељу, вели се: Просвети се живљење твоје врлинским светлостима, верне си просветио, и растурио си таму обмане. – Преподобни су „опште познато правило врлине“. У Општем минеју пева се Преподобнима: Као Илија на колесницама, оче, ти си врлинама својим узишао на небо, Духом олакшаван. – Преподобни оче, од младости ревносно обучивши се врлинама, био си орган Светога Духа. – У служби Преподобнима вели се: Пресветлим блистањем озаривши своје душе, ви врлинама украсисте земљу, имајући Христа у срцима својим. – У Служби Преподобној вели се: Стекавши позлаћена крила врлине, узлетела си на небеску висину, блажена, као чиста голубица. – У општој служби Преподобномученици пева се: С десне стране Спаса стала си, дјево, страдалнице и мученице, обучена у врлине непобедива, украшена јелејем чистоте. – У служби општој Христа ради Јуродивих вели се: Свима врлинама украсио си себе, блажени; стога те и очекује неисказана радост и Царство небеско. – Човече Божји, ти си лествицом врлина узишао у небески Јерусалим, и тамо си угледао жуђеног Христа. – У подвижника врлина усељује се Дух Свети. Сваки преподобни је „правило врлине општепознато“. Преподобни се од младости приближавају Богу помоћу врлина. – Светом Великомученику Димитрију се молимо: Вршењем врлина покажи ме миомиром Христовим, ум мој облагодати. Богородица је „красота врлина“. – Светог Василија Великог величамо: Сабрао си врлине свих светих, оче наш Василије. – Светом Николају се молимо: Узишавши на небо превисоких врлина, показао си се чудотворац, славни. – Пресветој, Пречистој, Преблагославеној, Преславној Богородици, која нам је Свеврлину = Господа Христа родила, и сама Свеврлина постала, ми молитвену благодарност узносимо: Украшена красотом врлина, Богомати чиста, зачела си истинитог Бога, који нас је просветио божанским врлинама. – Свети Онуфрије Велики је: „познато правило врлина“, и њиме се сваки може научити свакој врлини. – Свети престо, на коме свештенодејствује Архиепископ Српски Сава Други, назива се у хвалитним стихирама „жертвеник врлина“. – У тропару Светом Јевтимију Великом певамо: постом и уздржањем постигао си „савршенство врлина“. У Житију Преп. Серапиона Синодита читамо: „Он имађаше у себи све врлине и беше савршен – τέλειος“. У Житију Богоносног Максима Паликолибе вели се: стекао је „божанствено смирење“, које је почетак и корен свих врлина“.

– Своме ученику Светом Макарију Александријском Св. Антоније Велики каже: „Ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина“. Значи: врлине су духовно наслеђе, свето предање. – Спремајући се за свето Причешће ми се молимо: Нека ми свето Причешће буде „на пораст врлине и савршенства“.

Нема сумње, свете врлине су срце свих „Житија Светих“. Јер Светитељи су тиме свети што су Христоносци, што живе Господом Христом. Отуда су они и обрасци, најсавршенији обрасци и свих светих врлина. Они, по речима Светог Апостола Петра: објављују врлине Онога који нас дозва к чудноме виделу своме.²⁶⁷⁹ Јер: Светитељи су свети у свему живљењу свом, и то по Свецу који их је позвао, тојест по Господу Христу.²⁶⁸⁰ Доживљујући Господа Христа помоћу светих тајни и светих врлина, они сами постају обрасци светости, обрасци врлина.

Тако, ако је до ма које врлине, ено их све оличене у Светитељима. Ако је до савршене смирености, ено је у Светом Павлу Препростом; ако је до послушности, ено је у блаженом Акакију и преподобном Доситеју; ако је до љубави, ено је у светом апостолу љубави: Јовану Богослову; ако је до вере, ено је у светом апостолу Павлу; ако је до наде, ено je у светом многострадалном свештеномученику Клименту Анкирском; ако је до кротости, колико образаца међу светитељима! ако је до трпљења, сваки свети Мученик је образац трпљења; ако је до милостивости, ено Светог Јована Милостивог, Светог Филарета Милостивог, Светог Павлина Милостивог, и свих светих Бесребреника; ако је уопште до ма које свете еванђелске врлине, ено их оличених у безброј Светитеља.

Нема сумње, сваки је Светитељ образац свих врлина. Само је код неких Светитеља извесна врлина нарочито обрађена и изражена. Главно је: не може се бити светитељ немајући све врлине: „Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“.²⁶⁸¹ Сваки Светитељ на свој начин доживљује и преживљује све врлине, зато што су људи, као посебне личности, различити, и сваки на овој лични начин доживљује и Бога и живот и свет. Сваки је Светитељ на свој лични начин свет, али је сваки свет Христом и у Христу, тојест Црквом и у Цркви. Отуда: у Цркви сви обрасци врлина, јер су њоме сви они свети. Сваки је Светитељ огледало свих врлина, јер су свакоме оне све присутне, нека у већој нека у мањој мери. Али, главно је: ниједна не одсуствује ни у једном Светитељу. Зато се само у Цркви, само „са свима светима“ може бити свет.²⁶⁸² Отуда: Црква представља и јесте најраскошнији живи иконостас свих светих богочовечанских врлина, доживљаваних на безброј начина.

Еванђелска је бесмртна благовест свемудрог и свепобедног благовесника – Светог апостола Павла: „Браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола: – јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. Тога ради узмите свеоружје Божје, да бисте се могли бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност еванђеља мира; сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божја; сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“.²⁶⁸³

Срце ове благовести јесте: свете врлине су „свеоружје Божје“; једино наоружан њиме, хришћанин побеђује све грехе, све страсти, све смрти. И тиме сва поглаварства, све власти, све управитеље таме овога света, све духовне зла испод неба. Богочовек Господ Христос је оличење свих светих врлина. И човек, живећи у њима, јача у Господу, јача у сили јачине Његове. И Господом побеђује сва зла која Јуришају на њега. Сетимо се свемоћи апостола Павла; откуда му она? Од Господа Христа. Он изјављује: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“.²⁶⁸⁴ Хришћанинова је дужност над дужностима: обући се у Господа Христа.²⁶⁸⁵ Α ми се облачимо у Господа Христа најпре светим крштењем.²⁶⁸⁶ Облачећи се у Њега, ми се облачимо у све свете тајне и све свете врлине. Нема сумње, главно је за нас, и најглавније у свима нашим световима и животима: „да се обучени, не голи нађемо“,²⁶⁸⁷ – обучени у Господа Христа. Јер, нисмо ли обучени у Господа, ми смо свим бићем голи, ненаоружани пред гресима, пред страстима, пред ђаволима, и они нам могу покрасти, заробити, умртвити ове што је наше: и душу, и савест, и ум, и тело. Несумњиво, сваки делић нашег голог и незаштићеног бића јесте мета за њихово паклено оружје,

Наша је даноноћна дужност: да смо увек помоћу све тих тајни и светих врлина обучени у Господа Христа. Зашто? – Да бисмо се могли одржати против лукавства ђаволових.²⁶⁸⁸ Јер против свега Христовог у нама и око нас, ђаво ратује највише и најрадије лукавствима својим. То је његово свеоружје и сва његова стратегија. Јер како би ратовао са Истином Христовом, и дизао људе против ње, ако не лукавством, обманом, преваром? Α он има безброј лукавих, наркотичних, залуђујућих средстава, помоћу којих успављује савест човеку, залуђује ум, вољу, душу, срце, те људи извршују његову вољу, па чак при томе често сматрају да су великани у своме христоборству. Ђаво је тиме ђаво што неће Бога ни по коју цену. У нашем земаљском свету њему је једини циљ: да што више људи отуђи од Бога, дигне против Бога, огорчи против Бога, избезуми против Бога. Ради тога он употребљава сва лукавства која његов ђаволски ум може да измисли и његова обезбожена уобразиља да скује. Само, та лукавства су увек врло вешто и заводнички маскирана: он их облачи и пресвлачи у разне философије и религије и уметности и науке и идеје и сласти и страсти и грехе и тобож-врлине и тобож-истине и тобож-правде и тобож-бесмртности и тобож-вечности и тобож-човечности. Једно је од његових омиљених лукавстава: свести све на хлеб, на питање хлеба; друго – свести све на власт, на царства овога света, проглашујући себе господарем овога света; треће – помоћу лажних чудеса заводити људе.²⁶⁸⁹ Α то није ништа друго до ратовање против Бога и Божјег плана и смисла и логике и природе овога света и човека у свету: све Божје изврнути, извитоперити, обезлогосити, обезвреднити = ођаволити. Лукавство је ђавоље: начинити од људи слепе кртице које рију земљу, да не би гледале ка небу. Лукавство је ђавоље: човек је пролазно биће, смртно и ништавно, нашто му небо, бесмртност, Бог? Лукавство је ђавоље: у овом свету је толико зла и смрти и страхота, да изнад сваког света не може постојати Бог. Лукавство је ђавоље: човек је велики, ако је независан, од неба, од Бога, од сваке надземаљске силе или бића. Лукавство је ђавоље: човек може овај свет уредити сам, без мешања неких виших, небеских сила, и то уредити савршено; зато је основна потреба: ослободити човека и род људски од сваке вере у Бога, и од сваког наслона на неки виши, небески свет. Лукавство је ђавоље: сва питања у човечанском свету треба решавати човеком, по човеку, на чисто човечански начин, да би се осигурала правилност и правичност свакога решења. Лукавство је ђавоље: човек је врховни законодавац; човек је мера свих бића и ствари; човек је једино самосвесно биће, врхунац еволуције, најсавршенији домет развоја. Лукавство је ђавоље: човек је бог, и не треба му других богова осим њега: човек је себи све и сва. Лукавство је ђавоље: уживање је једини природни смисао човекова живота на земљи; зато бити човек значи – што више уживати. Лукавство је ђавоље: човек је извор и истине и правде и добра и љубави и лепоте и свести и савести и знања и мудрости и стваралаштва. Лукавство је ђавоље: нема ђавола, нема Бога. Α кад њих нема, онда ђаво несметано ради невидљиво у душама људским и у световима људским, и људи се не бране; јер зашто би се бранили од онога који не постоји? Лукавство је ђавоље: l’art pour l’art = уметност ради уметности, философија ради философије, наука ради науке, човек ради човека, а не ради Онога и у славу Онога који све саздаде и ради кога се све саздаде. Лукавство је ђавоље: твар стављати на место Творца, и претпостављати је Творцу; више поштовати твар него Творца. Το су ствари и јесте идолопоклонство. Α свако идолопоклонство у сржи својој није друго до ђавопоклонство. Лукавство је ђавоље: измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне моћи, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, лажне културе, лажне цивилизације, – и све то вешто, а каткад и генијално маскирати истинитошћу; у ствари, унутар свега тога он – главна стваралачка сила, он који је сав – тама, сав лаж, сав – пакао, сав – антибог. Лукавство је ђавоље: сам се Сатана претвара у анђела светла;²⁶⁹⁰ увек са једним циљем: да што више душа саблазни, придобије, заведе, погуби. У самој ствари сваки грех је лукавство: обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. У том је први грех првих људи, у томе сваки грех свих људи свих времена. Попут првог греха у рају, сваки грех је у суштини својој обмана, лаж, превара, само маскирана маском истинитости. Како сваки грех, тако и свака страст је лукавство, и лаж, и обмана: нуди сласт, а у ствари даје отров. Но, неоспорива је истина: у свима тим лукавствима, и кроза све њих, и у свима њима је увек. он, само он – свелукави ђаво. Зато је свети апостол и рекао: да бисте се могли одржати против лукавстава ђавола – προς τΰς μεθοδίας τοv διαβόλοv,²⁶⁹¹ а не против лукавства ђавола.

„Наш рат“ је са свима силама зла, на чијем челу стоји сам Сатана. Против нас су мобилисани сви духови зла, од највећег до најмањег. „Наш рат није с крвљу и телом“,²⁶⁹² тојест с људима, јер ми знамо да људи нису ни првоузрочници ни првотворци греха и зла, већ нечисти духови – ђаволи. Они су измислили и грех и зло, и помоћу њих сузбијају Божје добро. Сузбијају га у нама. Зато је наш рат чисто духовни рат: ми ратујемо са самим творцима греха и зла, не са људима, који су, у ствари, лакомислени подражаваоци и преносиоци њиховог греха и зла. Сва тама у овом нашем земаљском свету дошла је, и непрестано надолази од њих – духова зла. Они су и поглавари, и владари, и управитељи „таме овога света“.²⁶⁹³ Α људи су по својој слободној вољи њихово добровољно, послушно робље. Сила духова зла је огромна: рат за своје зло, а против Божјег добра, они су почели још на небу, и водили га са свима небеским Анђелима.²⁶⁹⁴ И побеђени на небу, они су свој рат пренели на земљу, и ту свим силама ратују против добра Божјег, нарочито против сведобра Божјег, оличеног у Господу Христу, и присутног у Христовим следбеницима, хришћанима.²⁶⁹⁵

Ето ко је наш противник и непријатељ: сви духови зла са неба. И ми хришћани како бисмо се одржали у тој борби да нисмо наоружани свеоружјем Божјим, и да нисмо јаки и непобедиви Христом Богом, који је у нама, и међу нама, ту, у Цркви, са свима Својим божанским силама? „Јер иако живимо у телу, не боримо се по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли, и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваки разум на послушност Христу“.²⁶⁹⁶ Но у свему томе побеђујемо Господом Христом, по свеистинитој благовести свепобедног апостола: Насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем. У свему овоме ми побеђујемо Господом Христом који нас љуби.²⁶⁹⁷

Само пред живим Богом и Господом Исусом Христом, Сатана и сви анђели његови су немоћни и беспомоћни.²⁶⁹⁸ Наш је даноноћни подвиг и стражење: не давати места ђаволу.²⁶⁹⁹ Α ми дајемо места ђаволу када дајемо места греху, јер кроз грех ђаво се и увлачи у нашу душу. Ако пак из нехата и нерађења над собом или из грехољубља дајемо места многим гресима и страстима, они ће постепено на престо срца нашег зацарити Сатану.²⁷⁰⁰ Једино од Бога који живи у нама кроз свете тајне и свете врлине бежи ђаво. Зато се стално морамо борити против све војске ђаволове, тојест против свих грехова и страсти, и он ће побећи од нас, од нашег свеоружја Божјег. Увек је, и дању и ноћу, свакоме хришћанину неопходно држати и извршивати еванђелску заповест: „Покорите се Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас“.²⁷⁰¹ Α уз њу, још и ове божанске заповести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“:²⁷⁰² вером која предводи све свете тајне и свете врлине, која васцелог Господа усељују у душу нашу и облачи нас у свеоружје Божје.²⁷⁰³

Само наоружан свеоружјем Божјим, човек постаје довољно јак, те се може „одржати против лукавстава ђавола“. Ако се хоће победа над ђаволом, мора се свеоружјем Божјим иступити против свеоружја ђавољег. Свеоружје ђавола, то су – сви греси, све страсти, све саблазни, сва искушења, сва зла, све смрти. Α свеоружје Божје? То су – сва добра Христова, сва савршенства Његова, сва богатства Његова, све светиње, све божанске силе, све свете тајне, све свете врлине, сва благодат. Речју: Црква Христова. Јер само њој силе ада не могу одолети, само њу не могу надвладати.²⁷⁰⁴ Ма колико зла ђаво извео против Христовог човека, он му увек може противставити несравњено више Христовог добра. Α Христово је добро веће и јаче од ђавољег зла, колико је Бог већи и јачи од ђавола.

Наш рат није са људима, него са злом у њима, са гресима у њима, са лажима у њима, са неправдама у њима, са управитељима зла у њима и таме у њима, са духовима зла. Не са телом и крвљу људском: јер, уколико су од Бога, људи су свети и благословени и чисти, а уколико добровољно по својој слободној вољи постају оруђе и обиталиште греха и зла и поглавара и управитеља таме, они су утолико огреховљени, оскврњени, ођавољени; па су у тој мери и за осуду. Али се покајањем и вером могу очистити, осветити, преобразити, спасти. Главни непријатељ наш јесте ђаво, и у људима око нас, и у души нашој, и у телу нашем, и у крви нашој. Наше је ратовање, „са духовима зла испод неба“, па били они у телу и крви наших ближњих, наших земнородних саљуди, или у нашем сопственом телу и крви. Ми ратујемо против главног творца зла Сатане, који је у исто време бог греха, смрти и свакога зла, и свакога ђавола. Људи из нехата, или из сластољубља, или из самољубља дају себе за оруђе неправде и зла: дају себе за оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје против Бога и Господа Христа, који је и дошао у наш свет да нас спасе греха, смрти и ђавола.²⁷⁰⁵ Духови зла испод неба воде рат против нашег вечног живота, који ми добијамо вером у Господа Христа, оваплоћеног Бога и Господа, и намећу нам смрт кроз грехољубље, сластољубље и самољубље; а Господ Христос вером Својом нуди нам живот вечни: наше је да себе дамо за слуге правди кроз веру у Господа Христа, и онда смо осигурали себи живот вечни; јер је плата за грех – смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем.²⁷⁰⁶

Ко су „поглавари таме овог света“? ко – „власти овога света“? ко – „управитељи таме овога света“? – Нико други до „духови зла испод неба“. Свака тама у нашем земаљском, човечанском свету пореклом је од њих; и сва уопште тама је од њих. Само се она кроз нас људе прелама на безброј начина. Α преко ње се и шири власт Сатане у роду људском. Зато се вера у Господу Христу и састоји у обраћању од таме к светлости, и од власти Сатанине к Богу.²⁷⁰⁷ По самој суштини и природи својој грех је тама: Господ избавивши нас од греха – „избави нас од власти таме“.²⁷⁰⁸ Својим богочовечанским домостројем спасења Господ Христос нас „дозва из таме к чудној светлости својој“.²⁷⁰⁹ Кроз грехове духови зла луче своју таму у душе људске, и човек творећи грехе – „у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“.²⁷¹⁰ Помоћу грехова и страсти духови зла владају над људима у овоме свету, који је творевина Божја, али нису управитељи самога света, који је сав од Бога сем греха и зла што је у њему.

Упорним грехољубљем човек и сам постаје тама. Тада? Излаз из отровне таме је само један: поверовати у Христа Господа, који је једина и „истинита светлост“ у нашем човечанском свету, и једина „светлост света“, и једина „светлост живота“. Јер тада вера у Христа значи земљотрес, и буру, и олују, и прелом и пролаз из таме у светлост. И не само то, него кроз свете тајне и свете врлине сва се Христова светлост усељује у нас, разлива по васцелом бићу нашем, и животворном силом својом постаје не само наша, него нас и саме претвара у светлост, те и ми постајемо светлост. По речи, свеистинитог Еванђеља Божјег, упућеној некадашњим незнабошцима, а сада хришћанима: „бејасте негда тама, а сада сте светлост у Господу“.²⁷¹¹

Зато што имамо такве противнике и што водимо тако страшан рат, треба узети „све оружје Божје, да бисмо се .могли „бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се“.²⁷¹² Α зли дан је за нас сваки дан, јер „сав свет у злу лежи“,²⁷¹³ и сваки дан нападају на нас духови зла. Као и материја, вре ме је творевина Божја, зато је оно по себи добро и богочежњиво, и уводи у вечност. Али време постаје зло када се у њега унесе грех. Тако су наши прародитељи у рају, сагрешивши, грехом својим увели зло у време; то и ми чинимо грешећи: од грехова наших дани наши постају зли. Све што се унесе у време, а није од Бога, и јесте зло; и тако време постаје зло. Ушавши у време кроз оваплоћење, Бог Логос је осветио време, и Својим животом на земљи показао како дани и ноћи постају свети и добри. Како постају? Када се испуни Богом и Божјим. Α то и јесте био сав живот Спасов на земљи. То био и то занавек остао кроз Цркву која је тело Христово. Црква и јесте Божја радионица, у којој се дани наши из злих претварају у добре, из несветих у свете. Освећујући себе у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина, ми изгонимо грехе и зло из дана својих, а испуњујемо их Христовим добром и истином и правдом и вечношћу. На тај начин откупљујемо време, које су нам заробила разна наша зла, и преображавамо га у вечност: у вечни живот свој. Вршећи еванђелске заповести, ми дане своје испуњујемо божанским силама, које прогоне из нас све што је греховно, зло, демонско, и претварамо их у бројанице вечности. Отуда нам и заповест Еванђеља Спасова: „Откупљујте време“.²⁷¹⁴ Зло које чинимо и чини да су дани наши зли; но када чинимо добро, онда ми дане своје претварамо у добре; и они постају као неки лаки, крилати чунови који нас бујицом времена хитро носе у Христову вечност. Много је зла у свету, јер је много духова зла у свету и око света; али је несравњено више Христовог божанског добра у свету, и у Цркви Христовој; само се треба ослободити зла, одробити себе; а то можемо учинити једино и само, ако вером и осталим светим врлинама усвојимо Христово добро, ако њиме испунимо све биће своје, непрестано се борећи против зла у себи и у свету око себе.

Узети треба „све оружје Божје“, а не нешто од њега, ово или оно. Јер ко узме веру, а не узме са њом и љубав и наду и молитву и пост и остале свете врлине и силе, неће се моћи одржати у борби са духовима зла, и изгубиће рат. Све врлине треба узети, у све обући се, све их упражњавати, јер то и значи: обући се у свеоружје Божје. И још је речено: „свршивши све“. То значи: свршивши све наоружање и обуку. Само се тако можемо одржати у судбоносној борби за душу, за бесмртност, за живот вечни. Иначе, силовити и моћни духови зла лако ће нас и потући, и заробити, и уништити. Не треба заборављати ни ово: духови зла су стари, искусни ратници, вешти и лукави; ратовали су са светим Анђелима још на небу, и са толиким људима на земљи, људима разноврсним: и светим и грешним, и рђавим и добрим, и ученим и неученим, и богатим и сиромашним, и моћним и немоћним. Знају они како се треба борити са човеком, да би га победили. Зато је „свеоружје Божје“ – сам Господ Христос свемоћни и свепобедни, и наша одбрана од њих и наша победа над њима. Јер се једини Он у нашем човечанском свету показао јачи од Сатане и свих осталих духова зла.

У нашем рату са духовима зла све зависи од нас: од нашег наоружања, од наше извежбаности у врлинама, од наше храбрости и одлучности. Од чега почети при наоружању? Од Истине. Њоме се треба најпре наоружати: „Стојте опасавши бедра своја Истином“.²⁷¹⁵ Јер ако бедра нашега духа нису заштићена, непријатељ ће нам лако задати смртоносни ударац у слабине. Α Истина, шта је Истина? Сам Господ Христос, који је изрекао нечувену и непознату до Њега благовест: „Ја сам Истина“.²⁷¹⁶ Он је тај којим треба опасати најосетљивије органе наше душе, нашег срца, нашег духа. Опасани Њиме, ми ћемо све легије духова зла одбити силом Његовом, разбити их Истином Његовом, и одбранити душу од сваке обмане, саблазни и лажи.

Друго наше оружје јесте Правда: „Стојте .., обукавши се у оклоп Правде“.²⁷¹⁷ Α облачимо се у оклоп Правде, ка да сву душу испунимо Правдом, и живимо њоме и ради ње. Правда, а шта је Правда? Опет Господ Христос. Јер је у Богом даној Књизи речено за Њега: Он је „Правда Божја“.²⁷¹⁸ Обуче ли се човек у Њега, обукао се у оклоп Правде. Α ми се сви у Њега облачимо крштењем.²⁷¹⁹ Овом нас благовешћу свети апостол позива да свакодневно живимо Христом, Његовом Правдом; да Правду која нам је дата крштењем, својим трудом претворимо у нашу личну праведност. Претворимо ли Христову Правду у своју праведност; живимо ли њоме непрестано, ми постајемо непобедиви, и лако одбијамо све свирепе нападе духова неправде. Α шта је неправда? Све што је од духова зла, и све што није од Христа Бога. Јер „неправде у Њему нема“.²⁷²⁰ Α „свака је неправда грех.²⁷²¹

Треће оружје наше јесте Еванђеље мира: „обувши ноге у приправност Еванђеља мира.²⁷²² Нашем рату са духовима зла неопходно је Еванђеље мира. Зато што нас је Својим Светим Еванђељем помирио с Богом опростивши нам грехе, Господ Христос нас је научио правом миру. Прави мир је живот у правди и светости Истине. То је прави мир ваш и са Богом и са људима. Α свет и праведан живот проходи у сталном ратовању са гресима. Зато је наш рат – рат са духовима зла испод неба. Није доста опасати бедра Истином и обући се у оклоп Правде; потребно је и обући ноге у приправност Еванђеља мира. Α то значи: бити спреман да све еванђелске подвиге, и неуморно ићи свима еванђелским путевима; свом душом својом, свим срцем својим стајати у Еванђељу Спасовом; чврсто стајати у њему, да нас никаква сила зла не може поколебати, а камоли оборити. Савест, душу, вољу, тело, ум, све то спремити за сваки еванђелски подвиг у рату са духовима зла. Α то се постиже очишћењем и освећењем савести и душе и воље и тела и ума: очишћењем од свакога греха и зла, и освећењем кроз свете тајне и свете врлине. Само тако опремљени ми можемо однети победу у нашем рату са управитељимa таме и духовима зла. По богомудром савету божанског Еванђеља: „да одбацимо сваки грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Свршитеља Вере, Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и ceдe c десне стране престола Божјег“.²⁷²³ Еванђеље је сила Божја на спасење свакоме који верује.²⁷²⁴ Обуче ли се у Еванђеље, човек се обукао у силу Божју, којој све мрачне силе свих духова зла не могу учинити ништа. Христољубива душа благовести: Еванђеље је названо „Еванђеље мира“, јер оно ствара мир са Богом а рат са демонима.²⁷²⁵

Свеистинита је благовест над благовестима: „Сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“.²⁷²⁶ – Ето најнеопходнијег оружја, оружја над оружјима. Ако је Истина Христова оружје, онда је то вера која нам казује ту Истину и даје силу њену; ако је Правда Христова оружје, и Еванђеље – оружје, и молитва – оружје, и пост – оружје, и све што је Христово – оружје, онда нам све то даје, и свим тим наоружава вера. Вера је штит којим хришћанин са сигурношћу брани, и увек одбрани и Истину Христову у себи, и Правду Христову, и Еванђеље Христово; и тако увек одбрани од свих зала и душу своју. Ο штит вере се погасе и поломе „све стреле нечастивога“, ма како биле распаљене огњем искушења, греха, зла, демонизма. Вера је оружје којим се човек може одбранити од свакога искушења, од свакога греха, од свакога зла. Вера је оружје којим хришћанин постаје свемоћан у paту са духовима зла испод неба. Пред вером немоћан је, слаб је, нејак је и сам врховни дух зла и уништења – Сатана. Вера? Каква моћ! каква сила! какво јунаштво! каква јачина! Њоме човек заиста потпуно ојача у Господу, „у сили јачине његовe“, те сва сила и самога Сатане за њега не претставља ништа. Отуда кликтање светог орла богословља: „Вера је – наша победа“;²⁷²⁷ њоме побеђујемо свет, и све саблазни света, па и самог Сатану;²⁷²⁸ Њоме су младићи јаки и савлађују нечастивога.²⁷²⁹ Њоме, јер је у њој не само хришћанинова моћ, већ и његова божанска свемоћ. По речима самог Свемоћног: ,„Све је могуће ономе који верује“.²⁷³⁰ Вера је свемоћ, не ученост, не богатство, не слава, не ни све силе овога света. Заиста, како је лако са Христом, а како тешко без Њега!

Херувимски витез свете вере, апостол Павле благовести: „Сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“.²⁷³¹ Α пети Еванђелист, Свети Златоуст, богонадахнуто проширује ту апостолову благовест благовестећи: Апостол говори овде ο вери, не ο знању. И с правом он назива веру штитом. Као што штит заклања цело тело, тако и вера: јер све узмиче пред њом. И ништа није у стању да расече тај штит. Чуј шта Христос говори ученицима Својим: Ако имате веру колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће.²⁷³² Α како ми можемо стећи такву веру? Ако будемо то извршивали: гасили стреле нечастивога. Α стрелама нечастивога апостол назива искушења и непристојне жеље. Апостол је притом врло умесно додао: „распаљене“, јер је таква природа страсти. Но ако вера заповеда демонима, утолико лакше заповеда страстима душе . .. Вера је штит, а штит први прима ударце од непријатеља, и чува оружје неоштећеним. Ако дакле вера буде права и живот врлински, онда ће и оружје остати нетакнуто. Вера је штит који заклања оне који верују не испитујући. Α кад се неко стане упуштати у мудровања и почне ο свему умовати и судити на свој начин, за таквога вера не сачињава штит; напротив, онда нам она смета. Вера нека буде таква: да покрива и заклања све. Стога, нека не буде кратка, да ноге или неки други део тела не би остали голи. Да, штит вере мора бити сразмеран величини. „Распаљене“: јер многе мисли, многе сумње, многа нерешива питања запаљују душу, али истинска вера све успокоји. Много шта нашаптава ђаво, запаљујући нашу душу и бацајући је у разне сумње, као кад неки говоре: Постоје ли васкрсење? Постоји ли Суд? Постоји ли награда? – Но ако имаш штит вере, угасићеш њиме стреле ђаволове. Појави ли се у теби нека непристојна жеља, запалио се унутар тебе огањ рђавих помисли? Противстави му веру у будућа блага, и он се више неће појавити, штавише – биће уништен. „Све стреле“ а не – ове ће угасити, а оне неће… Ако ратују на нас помисли, изведимо против њих веру; ако нам досађују непристојне жеље, призовимо у помоћ веру; ако се налазимо у мукама и тешкоћама, искајмо утеху у вери. Вера је оно чиме се чувају сва оружја; немамо ли њу, и оружја брзо пропадају. „Сврх света узмите штит вере“. Шта значи – „сврх свега“? Значи: и сврх истине, и сврх правде, и сврх Еванђеља мира. Другим речима – свему је томе нужна вера.²⁷³³

Шта је „кацига спасења“, шлем спасења?²⁷³⁴ Сам Господ Христос. Јер је Он и Спаситељ и спасење: Он даје спасење; но исто тако Он га чува и брани. Узевши у руке Богомладенца, Спаситеља, праведни Симеон захваљујући Господу вели: „Видеше очи моје спасење твоје“.²⁷³⁵ У Спаситељу је спасење, и све силе и сва средства спасења. Спасење је спасење од греха, смрти и ђавола. Оно се стиче Христом, само Христом; али исто тако и брани Христом, само Христом. Има ли Христа, човек има спасење и шлем спасења, јер ће га Он увек чувати од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Свети апостол вели: „узмите кацигу спасења“, узмите је сами, јер се спасење ником не намеће силом. Оно се предложи: „узмите“.

Свети апостол саветује: „узмите мач Духа“, који је реч Духа.²⁷³⁶ – Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим и сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Шта њиме радити? Сећи сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, свако зло, сваког духа зла. Такав мач духовни јесте свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: Речи моје дух су и живот су.²⁷³⁷ Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја жива је, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца“.²⁷³⁸ То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. Α христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу и – „и из уста његових излажаше мач оштар с обе стране“.²⁷³⁹ Тим мачем Господ ће посећи самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихриста „Господ убити дахом уста својих“.²⁷⁴⁰

Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Господу и стражио: „сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“.²⁷⁴¹ У духовном рату борбени и победнички дух се одржава – непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва – хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници. Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи ову силу своју против тебе: демон гњева – гњев, демон блуда – блуд, демон гордости – гордост, демон пакости – пакост, демон зависти – завист, демон очајања – очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима – ни броја се не зна.

Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје“ јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих богочовечанских врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог богозрачног огња они се дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на тебе из спољног света, или чак продрли у тебе, и укопали се, и ушанчили се у твојој души, и настанили се, и претворили срце твоје у дом свој, ипак се не бој! само изведи против њих молитву и пост, а у резерви држи љубав, милостивост, кротост, смерност, веру, истину, правду, трпљење, и ступи у борбу, и ратуј истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ћеш несумњиво победити све духове зла и оне у теби и оне око тебе; и још ћеш их потпуно истерати из себе и далеко прогнати од себе. У то непоколебљиво и чврсто веруј, јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом“:²⁷⁴² тојест род свих нечестивих духова, и оних најгорих и најопакијих.²⁷⁴³ Ето божанског свелека од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, хришћанин постаје непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и смрти и ђаволи сачињавају један „род“. Α свемилосрдни Господ је зато и дошао у наш свет, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек од ђавола.

Та молитва је увек „у Духу“: Он јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стога се „треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи“.²⁷⁴⁴ Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу ο молитви и посту сјединио благовест ο вери, објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете“.²⁷⁴⁵

Еванђеље Спасово увек гледа човека из његове вечности, из његове небеске постојбине, гледа га у свима његовим мукама и подвизима и борбама за спасење душе и за осигурање вечнога живота и неба и раја, зато апостолска труба непрестано труби ову бојну лозинку, овај ратни поклич: „У молитви будите једнако“!²⁷⁴⁶ Α када се у тим страшним окршајима и ужасним биткама, где се толика крв душе пролива, малакше или посрне или падне или рана задобије, макар и смртоносна, хришћанин и онда надом ратује ослушкујући животворну благовест „вечнога Еванђеља“: „Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем нека се јављају Богу искања ваша“.²⁷⁴⁷

Као у сваком рату, тако и у овом духовном рату, вео ма је важно, и увек важно – стражити. Стражити: да непријатељ не нападне изненада, или навали великим снагама на слабије стране наше душе, или изведе безброј лукавстава у бој против нас. Онда: стражити! постаје наше бојно правило, али стално правило. У овом нашем поднебесном свету ми смо увек са свих страна опкољени легијама нечистих духова, зато и стално ходи кроз нас и између нас Спасова заповест: „Пазите, стражите и молите се Богу да не паднете у напаст“.²⁷⁴⁸ Духовођени ратници, духоносци и христоносци – то су наше војсковође, то наши свепобедни победници у свима ратовима за душу људску. Α они громогласе ову благовест: „Стражите! стојте у вери! мушки се држите, утврђујте се!“. Α првоврховни архистратиг хришћански, свети апостол Петар свезаповедно благовести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући хода и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“.²⁷⁴⁹ На земљи сте, на војни сте, где се непрекидно води на живот и смрт борба за душу, зато – „у молитви будите једнако, и стражите у њој“.²⁷⁵⁰

Све у свему: очигледна је богочовечанска истина: врлине се хране светим тајнама; тајне се хране светим врлинама. То је основни животни закон у телу Цркве Христове. Вера претходи и све врлине за собом води. По Светом Максиму Исповеднику, том богонадахнутом аретологу Цркве Христове: Вера је темељ наде и љубави и осталих светих врлина. Оне су од ње, и после ње, и она им даје сигурну истинитост – βεβαίως το αληθές.²⁷⁵¹ Првоврлина, вера претходи и све врлине за собом води. Она је све и сва у свима Христовим световима и благовестима. Њоме познајемо јединог истинитог Бога и Господа; Њоме Га стичемо, њоме Га верујемо, њоме Га љубимо, њоме живимо у Њему, њоме врлинујемо, бесмртујемо у Њему, њоме вечнујемо у Њему, њоме блаженствујемо у Њему, њоме узрастамо у Њему – у човека савршена, у меру раста висине Његове.²⁷⁵² Та богочовечанска, та „праведна вера је једанпут дана светима“.²⁷⁵³ У тој вери је сва богочовечанска, еванђелска, православна гносеологија. Свети Максим апостолски богомудро благовести: Вера је недоказиво знање – άναπόδεικτος γνωσις. Α пошто је она недоказиво знање, то је она однос који превазилази природу; помоћу ње се на непознат начин – άγνώστως, али не доказив начин – ούκ άποδεικτικίος, –, сједињујемо са Богом надразумним сједињењем.²⁷⁵⁴

Oтуда апостолски категорички императив православне гносеологије: „Све што није од вере – грех је“.²⁷⁵⁵

У суштини, и у свима својим богочовечанским вредностимa и димензијама, јерархија је од „Вечног Архијереја“, Богочовека Господа Христа, Другог Лица Пресвете Тројице. Зато је Богочовечност и суштина и мерило Јерархије, Јерархичности. Она је од Њега, и Он у њој.²⁷⁵⁶ Зато Он и поистовећује Себе с њом, благовестећи светим Апостолима: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче… И ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“.²⁷⁵⁷ Отуда: где је Богочовек Господ Христос – Вечни Архијереј, тамо је и јерархија и вечно свештенство.²⁷⁵⁸ Црква као Богочовек Христос и јесте једини истински поседник и чувар вечног, богочовечанског свештенства и јерархије која богочовечанском светошћу својом непрестано излива и разлива кроз свете тајне све божанствене силе, потребне људскоме бићу за побожност = за богочовечански живот и у овом и у оном свету, за обожење, за обогочовечење.²⁷⁵⁹ Природно и логично, све се то збива, и бива, као у Богочовечанском телу, организму, у коме непрекидно владају богочовечански закони Богочовечанске Главе – Господа Исуса Христа. Отуда у светом апостолско-светоотачком Предању царује истина: „Епископ је у Цркви, и Црква у епископу“.²⁷⁶⁰ И још: „Где је Христос, онде је и католичанска, саборна, васељенска, Црква“.²⁷⁶¹ Свети Игњатије Богоносац, апостолски ученик, наређује хришћанима: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве“.²⁷⁶² И као организам, и као организација, Црква је по свему јединствено биће у нашем земаљском свету. Као организам, она је Богочовечански организам, сам Господ Исус Христос, продужен кроза све векове и кроза све вечности. И као организација, она је такође Богочовечанска организација: клира и лаика и осталих уз њих земаљских особина. У свему томе, и при свему томе, Богочовек и Богочовечност је увек и врховна свевредност и врховно свемерило. И као организацији, Богочовек је Цркви свагда једина Глава. Α где Њега, Богочовека, замењују човеком, макар по стопут непогрешивим, ту се одсеца глава Богочовеку и – нестаје Цркве. Нестаје богочовечанске, апостолске јерархије, и самим тим нестаје и апостолског прејемства, апостолске наследности.

У васцелости својој свето Предање Цркве Православне јесте сам Богочовек Господ Христос. И шта је то што би људи могли дати и додати светом Предању = Свесавршеном Богочовеку Христу? Према свебогатом Богочовеку сви људи свих времена на овој звезди Божјој и сваки човек посебно, нису друго до пуки просјаци. Пуки просјаци који су себе кроз грех потпуно осиромашили смрћу која им одузима све божанско, све небеско, све бесмртно, све вечно. Α свебогати и свемилостиви Господ Христос за апостолску веру у Њега дарује свакоме човеку сва вечна и непропадљива богатства божанска: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, и све остало што само Бог љубави – једини прави Човекољубац може дати једноме човеку. Зато за људско биће у свима световима постоји само једна истинска благовест и само једна бесмртна радост: Богочовек Господ Христос Исус. У Њему је сва тајна и Бога и човека. Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. Α друга је: човек се јави у Богу.²⁷⁶³ Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте „једино на потребу“ бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим.²⁷⁶⁴

Као видљива богочовечанска заједница Црква се састоји из клира и пастве. Они чине једну целину – тело Христово. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола. Пошто је човек подложан смрти, те стога не може бити постојана глава Цркве, то Господ Христос, као глава Цркве, управља Црквом преко светих Отаца.

Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. И отада се црквена јерархија непрестано продужава у Православној Цркви кроз рукоположење у светој тајни свештенства.²⁷⁶⁵ Спаситељ је сам изабрао Апостоле и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Њима је, по васкрсењу Свом, рекао: Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас. И кад ово рече, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опростиће им се; којима задржите, задржаће се.²⁷⁶⁶ Њима, Својим изабраницима, Он је дао неограничену, божанску власт, рекавши им: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.²⁷⁶⁷ Пошто је обећао Апостолима да ће бити с њима „у све дане до свршетка“,²⁷⁶⁸ Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем наслеђа, све до свршетка света.

Опуномоћени од самог Спаситеља да јерархијску власт преносе на своје наследнике путем рукоположења, Апостоли су постављали своје наследнике – епископе, да врше њихову службу. При таме су им давали нарочиту благодат кроз рукоположење,²⁷⁶⁹ објављујући да их у Цркви поставља за епископе сам Дух Свети.²⁷⁷⁰ Ови наследници светих Апостола предавали су своја права и дужности својим наследницима, а ови опет својим, и тако се, кроз непрекидно наслеђе, апостолско рукоположење непрекидно продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Да би се очувалa пуноћа и чистота ове богодане власти и права, Апостоли су давали својим наследницима најподробнија упутства ο томе „како треба живети у дому Божјем – Цркви Бога живога, која је „стуб и тврђава истине“.²⁷⁷¹

Учење Светог Откривења јасно показује да се циљ Цркве постиже помоћу јерархије. То значи да је јерархија неопходна у Цркви и да без ње не може бити Цркве, јер без ње не би могла Црква обављати своју спасоносну службу. Стога је еванђелска дужност пастве да се повињава јерархији. Апостолски ученик, Свети Игњатије Богоносац, пише хришћанима: „Старајте се да се повињавате епископу, презвитерима и ђаконима, јер ко се њима повињава, повињава се Христу, који их је установио; а ко им се противи, противи се Христу Исусу“.²⁷⁷²

Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија. Највећу и највишу власт у Цркви претстављају Васељенски сабори. Одлуке Васељенских сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним црквама старешине црквене се имају у свему држати учења и правила светих Апостола, одредаба Светих Васељенских сабора, и пропиca светих Отаца.

Сав живот Цркве јесте непрекидни служење Богу, непрекидно богослужење, и зато је сваки дан у Цркви празник. Очигледна је чињеница: у Цркви се свакога дана служи Богу и празнује један или више Светитеља. Отуда је живот у Цркви непрекидно богослужење, непрекидно живљење „са свима светима“.²⁷⁷³ Данашњи Светитељи нас предају сутрашњима, а сутрашњи прекосутрашњима, и тако редом: круг године нема краја. Празнујући Празнике и Светитеље. ми молитвено и стварно доживљујемо њихову благодат и њихове свете врлине, по мери вере наше. Јер Светитељи нису друго до оличење и оваплоћење светих врлина еванђелских, тих бесмртних догми вере наше, спасења нашег.

Вечне истине светих врлина претварају се у живот наш најпpe и највише молитвом, богослужењем. Молитва је најбоља клима за успевање сваке врлине еванђелске. „Речи моје дух су и живот су“.²⁷⁷⁴ Богослужење низводи благодат у нашу слободу, те благодат Божја и наша слобода удружене претварају у живот догматске и етичке истине еванђелске. Црква као „тело Христово“ сва учествује у Христу кроз Евхаристично тело које је врхунска богочовечанска „Светиња над светињама“ у нашем земаљском свету и у свима човечанским световима. Све у светом телу Цркве суделује, сарађује увек „са свима светима“, и ми преко Пресвете Богородице и свих светих предајемо себе и један другог и сав живот свој Христу Богу. Свe је ту небоземно, богочовечно: све то уједињује Бога са човеком, небо са земљом, вечност са временом; све земно живи небом, све временско храни се вечним, сав човек живи Богом. Тако се одвија непрекидан благодатно-врлински богочовечански подвиг спасења, обожења, обогочовечења, отројичења. Јер Црква је небо на земљи, Бог у човеку и човек у Богу.

Сведоци тога? Сви Светитељи Цркве Христове, од првог до последњег. Свете богослужбене књиге то нам најречитије показују и непобитно доказују: сваки Светитељ је саткан од светих врлина; сваки је градио и изградио себе помоћу светих врлина; сваки је прерадио и преобразио себе светим врлинама. То важи и за свете Апостоле, и за свете Мученике, и за свете Исповеднике, и за свете Пророке, и за свете Преподобнике, и за свете Безсребренике, и за све Светитеље уопште. У свакоме од њих присутне су, и сведелатне су свете врлине, на челу са вером. у ствари, свака света врлина је добровољни подвиг наше боголике слободне воље. И наша лична сарадња Спаситељу у нашем спасењу и састоји се првенствено у нашим светим врлинама. Све врлине сачињавају једну органску целину, један организам; и то богочовечански организам. Оне расту једна из друге, и живе једна у другој, и јачају једна у другој, и бесмртују једна у другој. Свака је врлина, у неку руку, свеврлина. Тако, вера је свеврлина: јер да би била жива, она мора хранити себе љубављу, надом, молитвом, постом, милостивошћу, покајањем, и осталим светим врлинама. Тако исто: и молитва, и љубав, и нада, и пост, и све друге врлине, – све се једна другом хране, и оживотворавају, и усавршавају, и бесмртују.

Сви Светитељи Божји: свештени јерарси, божанствени пророци, хорови преподобних, свете жене, и остали – прославише се угодивши Богу врлинским делима – εvapετπις πράξεσιν.²⁷⁷⁵ Јерарси Христови, и збор преподобних, пророка и свих праведника скупа, блистајући красотама врлина стигоше у небеска насеља.²⁷⁷⁶

У Цркви Православној Богочовек је Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи.²⁷⁷⁷ у њој владају Богочовечански закони. Све што је човек, у њој се нормира и управља Богом; све што је човечије и човечанско, нормира се и управља Божјим и Божанским. у њој човек је увек у молитвеном ставу према Богу. Као Богочовечански организам Црква је дом молитве. И као храм она је дом молитве.

Сваки члан Цркве је боголика ћелијица у Богочовечанском телу Цркве. Спасење је у ствари непрекидно преживљавање целокупног молитвеног живота Цркве. То је подвиг уцрковљења и оцрковљења. Сваки члан Цркве живи целокупним Богочовечанским животом Цркве, по мери своје вере и њених светих тајни и светих врлина. Сваки је верник Црква у маломе.

Сав богочовечански живот Цркве и све богочовечанске истине Цркве казују себе најсавршеније и најверније у богослужењима. Збива се молитвено доживљавање свега богочовечанског, и на тај начин ваја молитвено богословље. У васцелости својој богослужбени живот Цркве је најверније Предање Цркве, живо и бесмртно Свето Предање. И у њему сав чудесни Богочовек Господ Исус Христос, и са Њиме и Њиме и за Њим свети Апостоли, свети Оци, и сви Светитељи, од првог до последњег.

Православно богослужење је живи живот Цркве, у ко ме учествује сваки члан Цркве кроз доживљавање свега Богочовечанског, свега апостолског, свега светоотачког. Речjу: свега православног. у том доживљавању сва је богочовечанска прошлост Цркве увек присутна као данашња стварност и савремена садашњост. у Цркви: сва је прошлост садашњост, и сва садашњост прошлост. у самој ствари: у Цркви и постоји једино – безобална садашњост. Ове је ту бесмртно и свето, све апостолски саборно и богочовечански католично, васељенско, саборно. Сваки припада свима, и сви свакоме, по благодатној сили свете богочовечанске љубави, која сва извире из богочовечанске вере, и бесмртује кроз остале свете богочовечанске врлине; на првом месту молитве.

Ово богослужбено, молитвено Предање Цркве чува нам са побожним страхом и трепетом највећу драгоценост свих човечанских светова – Богочовека Христа Господа и све што је Његово. Тако чуван, Он у васцелој пуноћи Своје Богочовечанске Личности и јесте вечноживо свесавршено Свето Предање Цркве. И у Њему и са Њим: сво Његово Еванђеље спасења и обожења, и све Његове истине спасења и обогочовечења. у свима богослужењима стално се врши света богочовечанска тајна богочовечанског домостроја спасења. Нарочито у светој Литургији. у завршним молитвама свете Литургије Светог Василија Великог вели се: „испуни се и изврши се…“ тајна домостроја спасења

Наше живо молитвено учешће у томе и сачињава наше спасење, наше охристовљење, наше обожење, наше свестрано обогочовечење кроз Цркву; речју: наше свестрано оцрковљење. Добровољни благодатно-врлински подвиг охристовљења, обогочовечења, увек је само подвиг оцрковљење.

У самој ствари, спасење човеково се састоји у човековом богочовечански саборном живљењу „са свима светима“²⁷⁷⁸ у Богочовечанском телу Цркве. То живљење је непрекидно, и свакодневно. Јер сваког дана празнује се по један или више Светитеља, који раде и сарађују на нашем спасењу. Наше молитвено општење са Светима осигурава нам спасење. Зато је неопходно празновање свих празника, од првог до последњег: празника Господњих, Богородичних, Анђелских, Апостолских, Мученичких и осталих. Исто тако сва дневна и ноћна богослужења, од првог до последњег, изграђују наше спасење. Α кроз све то и у свему томе: сав Богочовек Христос као Црква, као Глава Цркве, и тело Његово са свима светим и непролазним истинама, и васцели богочовечански живот у свима бескрајностима.

У неизмерно тајанствени Богочовечански организам Цркве ураста се највише молитвом, и увек живи у њему молитвом. Молитвеним учешћем у богослужењима сваки од нас обавља свој подвиг охристовљења, преображења, обожења, отројичења. И то никад сам већ увек „са свима светима“. То живљење је увек свестрано лично и свестрано саборно. У друштву Светих живи се највећма молитвом, и општи молитвом. Зато је молитва најнеопходнија света врлина за сваког хришћанина. Молитва је хоровођа у хору врлина. Она свакој врлини одређује место и даје свога духа И даха. Њоме свака врлина расте, и развија се, и држи своје место међу осталим светим врлинама, богочовечански усклађујући рад светих врлина у подвигу спасења.

Православно богослужење, то је Свето Еванђеље и Свето Предање преведено у молитве, препевано у чудесне и животворне стихире, тропаре, кондаке, каноне, стихове, песме, уздахе, вапаје, сузе. Сва Богочовечанска Истина, Богочовечанска Правда, и Љубав, и Мудрост, и Живот, и Бесмртност, и Вечност пружа нам се као молитва, као свето Причешће, као свете заповести, као свете тајне, као свете врлине. Где год се коснеш, додирнеш живо Свето Предање: његов крвоток, његове нерве, његове кости, његово срце, његове очи, савет, ум, разум. И када се душа молитвено разлива по тим богочовечанским истинама и по том богочовечанском животу, све врлине расту „растом Божјим“.²⁷⁷⁹ И сва душа расте ка благодатном богочовеку – правом хришћанину.

Преживљавањем богослужбеног живота Цркве изграђује се хришћанска личност: богочовек по благодати, човек савршен – „у меру раста висине Христове“.²⁷⁸⁰ То најсигурнији пут, и најспасоноснији подвиг. Збива се непрекидно благодатно-богочовечанско узрастање кроз оваку молитву, и прозбу, и сузу, и вапај, и крик, и ридање, и исповест. При таме сви Свети су нам вођи и учитељи. Они – „очи Цркве Христове“²⁷⁸¹ – воде нас и руководе ка богочовечанском циљу нашег људског бића.

У православног хришћанина: свака се мисао извије у молитву, и заврши молитвом. Тако и свако осећање. у ствари, молитвени став према себи, и свету око себе, а пре свега и изнад свега – према Господу и Богу нашем Исусу Христу. При томе све се обогочовечује, све завршава Богом: мисао се преображава у богомисао, јер је то божански и бесмртни смисао мисли; осећање израста у богоосећање, јер је то божански и бесмртни смисао осећања; савест се извија у богосавест, и ум – у богоум, и воља – у боговољу, јер је то божански и бесмртни смисао њихов; речју: човек се израђује у богочовека, јер је то божански и бесмртни смисао човека.

Опет и опет: у Богочовечанском телу Цркве сваки члан тог тела, као жива боголика ћелијица његова, живи васцелим богочовечанским животом Цркве, по мери вере и осталих подвига у врлинама. Сваки дан, сваки тренутак „са свимa светима“. Многобројне врсте и силе богочовечанског живљења стално су присутне и непрекидно делатне кроз свакодневне разне светитеље: Апостоле,. Мученике, Исповеднике, Испоснике, Безсребрнике, Преподобнике. Све у свему Христос: кроз дневне Светитеље. Он кроз њих, као Глава Цркве, влада и управља у Богочовечанском свету Цркве.

Сваки свети догмат наше богочовечанске вере има свој празник: Боговаплоћење – Божић, Васкрсење –Ускрс, вера – празновање светих Мученика; и све остале свете врлине – разне Светитеље. Истине светих догмата доживљују се од сваког верника у „телу Христовом“ – Цркви. Свака догматска истина доживљује се као живот, као вечни живот, као органски део Вечне Ипостаси Богочовекове: „Ја сам Истина и Живот“.²⁷⁸² Света богослужења и нису друго до доживљавање и преживљавање светих вечних истина догматских. Догмат ο Богочовештву Господа Исуса? Снажно се доживљује ο светим Празницима Господњим: Божићу, Богојављењу, Преображењу, Ускрсу, и осталима. Та вечна истина непрестано се доживљује од врха до дна и ο осталим Празницима, великим и малим, у току целе календарске године, и тако постаје наш свакодневни, наш свакосекундни живот. Отуда и сверадосна бесмртна благовест: „Наше је живљење на небесима, сакривено с Христом у Богу“.²⁷⁸³

Благодат светих Празника и светих богослужења и јесте безгранична божанска сила која у души хришћанина распаљује свете врлине у неугасив пожар. И душа се сва неизмерно охристочежњује, обогочежњује, те нигде границе њеном охристовљењу, и кроз то њеном обогочовечењу, и опет кроз то њеном отројичењу, њеном обожењу. Ревносно, и мученички, и радосно обавља се подвиг богочовечанске свеврлине: охристовљења, оваплоћења у души Господа Христа, живљења у Господу Христу и Господом Христом. И кроз то обавља се и друга богочовечанска свеврлина: отројичење = обожење. у души хришћанина све бива, и све се збива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако, једино тако постиже свој врховни, свој Богом постављени циљ боголико, тројицелико биће човеково: сједињење са Тројичним Богом у Христу Исусу Господу нашем помоћу светих тајни и светих врлина.

Ради постигнућа тога циља и дато нам је Богослужење над богослужењима, Светиња над светињама – света Литургија, свето Причешће живим Богом и Господом Христом и кроза Њ Тросунчаним Божанством. у Богочовечанским небоземним стварностима света Литургија је врх изнад свих врхова, богатство изнад свих богатстава, циљ и свециљ свих Празника, свих богослужења, ових светих тајни, свих светих врлина: свесавршено охристовљење, свесветло отројичење. Α у томе, и кроза све то – уцрковљење и оцрковљење, сав чудесни и чудотворни Господ Христос, и у Њему и Њиме: сва Богочовечанска творевина Његова, свето Тело Његово – Црква Православна… Да, да, да!