Еклисиологија – учење о Цркви

Највише што је Бог могао дати човеку, дао је поставши човек, и занавек оставши као Богочовек у свима световима, видљивим и невидљивим. Мајушно човеково биће сместило васцелог Бога, несместивог и одасвуд безграничног. То чини да је Богочовек Христос најзагонетније биће у свима човечанским световима. Свети Дамаскин је у праву и на земљи и на небу, и у времену и у вечности, када тврди да је Богочовек Христос «једино ново под сунцем»¹. Додао бих: и увек ново, ново које никада не стари ни у времену ни у вечности. Но у Богочовеку и са Богочовеком и сам човек је постао биће – ново под сунцем, биће божански важно, божански скупоцено, божански вечно, божански сложено.

Тајна Бога ујединила се неодвојиво са тајном човека, и постала двоједна тајна, светајна свих светова. И тако постала Црква: Богочовек = Црква. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Ипостас Бога Логоса поставши човек, и тиме Богочовек, остала је у нашем земаљском свету, и у свима световима, као Богочовек – Црква. Очовечењем Бога Логоса, човек је као посебно боголико биће, узвеличан Божанским величанством, јер му је Друга Ипостас Пресвете Тројице постала Глава, вечна Глава Богочовечанског тела Цркве. Бог Отац Духом Светим даде Господа Христа – Богочовека «за главу Цркви, над свима, која је тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему»².

Са Богочовеком Господом Христом, као са Главом својом, Црква је постала најсавршеније и највредносније и најважније биће у свима световима. Све Богочовеково постало је њено: све божанске силе Његове постале су Њене, и све васкрсне, и све преображајне, и све обожујуће, и све обогочовечујуће, и све охристовљујуће, и све отројичујуће, и све охристоличујуће силе Његове постале су занавек њене.

А што је важније и од најважнијег, и чудесније од најчудеснијег, и потресније од најпотреснијег јесте то што је сама Ипостас Бога Лотоса из неизмерног човекољубља Свог постала Вечна Ипостас Цркве. Нема богатства Божјег, нема славе Божје, нема добра Божјег, а да чудесним Богочовеком није постало заувек наше, заувек људско.

Сву неизмерну величину моћи Своје и богатство човекољубља Свог и свемоћ силе Своје Бог нарочито показа васкрсењем Христа из мртвих, вазнесењем Његовим на небо изнад Херувима и Серафима и свих наднебесних Бестелесних Сила, оснивањем Цркве као тела Његовог, тела коме је Он, Васкрсли и Вазнесени и Вечноживи Богочовек, глава. То безгранично чудо, то уистини најбожанскије свечудо Бог «учини у Христу када Га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима изнад свих Поглаварстава и Власти и Сила и Господстава и свакога имена што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; и све покори под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим – ύπίφ πάντα, која је тело Његово, пуноћа Онога који све иcпyњава у свему – τό πλήρίυμα του τά πάντα έν παόι πλιρουμένoν)»³.

Тако је у васкрслом и вазнесеном Богочовеку остварен предвечни план Трисветог Божанства: «да се све сједини под главом Христом – άνακεφαλακoαόνοα τά πάντα ьч τά) Χριστψ, што је на небесима и што је на земљи»,⁴ остварен у Богочовечанском телу Цркве. Црквом, Богочовечанским телом Својим, Господ је сјединио у један вечноживи организам сва анђелска бића, људе и све богоздане твари. Тако је Црква – «пуноћа Онога који све испуњава у свему»,⁵ тојест Христа Богочовека, који као Бог «испуњава све у свему», а као човек и Вечни Архијереј даје нама људима да живимо том пуноћом у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина. То je ваистину плирома свега божанскога, свега вечнога, свега боголикога, свега богозданога.

Јер је Црква плирома Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанског Живота, Божанске Вечности; плирома свих божанских савршенстава и још плирома свих човечанских савршенстава, јер је Господ Христос Богочовек: двоједна плирома Божјег и људског. То је богочовечанско плиромско свејединство, обесмрћено и овековечено тиме што му је глава сам Вечни Богочовек, Друга Ипостас Пресвете Тројице. Плирома Богочовечанског тела Цркве живи бесмртним и животворним логосним силама оваплоћеног Бога Логоса. То осећају сви истински чланови Цркве, а најпотпуније од свих светитељи и анђели. Та плирома Богочовечанских савршенстава Христових и јесте наследство светих⁶, и нада нашег хришћанског звања.⁷

Црква је не само циљ и смисао свих бића и твари: од Анђела до атома, него је и њихов једини свециљ и једини свесмисао. У њој нас је Бог заиста «благословио сваким благословом духовним»⁸; у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот пред Богом⁹; у њој нас усињује кроз Сина Свог Јединородног¹⁰; у њој нам открио вечну тајну воље Своје¹¹; у њој сјединио време са вечношћу¹²; у њој омогућио ухристовљење и охристовљење свих бића и твари, њихово удуховљење и одуховљење, и њихово утројичење и отројичење¹³. Због свега тога Црква сачињава највећу и најсветију тајну Божију у свима световима.

Упоређена са осталим тајнама Божјим, она представља Светајну. У њој је свака Божја тајна – благовест и блаженство; у њој свака од њих – рај. Јер је свака од њих препуна Сладчајшега. Α Сладчајши? Њиме је рај – рај, и блаженство – блаженство; Њиме је Бог – Бог, и човек – човек; Њиме је Истина – Истина; и Правда – Правда; Њиме је Љубав – Љубав, и Доброта – Доброта; Њиме је живот – Живот, и вечност – Вечност.

Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је Својим Богочовечанским подвизима не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих бића и твари. Бог Логос није постао ни Богоанђео ни Богохерувим ни Богосерафим већ Богочовек. Тиме је уздигао човека изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих надљудских бића. Притом, Господ му Црквом покори под ноге све и сва: πάντα ύπέταξεν ύπό τους πόδας αυτού.¹⁴ Црквом и у Цркви, као Богочовечанском телу, човек расте у наданђелске, у надхерувимске висине. Тако је пут његовог узлажења, његовог усавршавања дужи од анђелског, од херувимског, од серафимског. Овде је посреди тајна над тајнама. Нека умукне сваки језик, јер говори неисказана и ненасита љубав Божија, неисказано и ненасито човекољубље уистини Јединог Човекољупца – Господа Исуса. Овде настају «виђења и откривења Господња»,¹⁵ која се не могу изразити никаквим језиком, не само људским него и анђелским. Све је ту изнад ума, изнад речи, изнад природе, изнад створенога. Ако је до тајне, ту је светајна човека у светајни Богочовека, Који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве. И у свему томе и кроза све то: човек уцрквљени, и оцрквљени, човек ухристовљени и охристовљени, човек убогочовечени и обогочовечени, човек утројичени и отројичени, човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божије, тајне надтајнама: свесвете светајне.

Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и тело је тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: «пуноћа Онога који све испуњава у свему».¹⁶ Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин поставе саставни, органски део «пуноће Онога који све испуњава у свему», и сам се испуњује том пуноћом Божјом¹⁷: и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и свога благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин постиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, све у анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин ми људи орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: анђели и људи. На тај начин ми се људи испуњујемо «сваком пуноћом Божјом»¹⁸: богочовечанска пуноћа = Црква: Богочовек – глава њена, она – тело Његово, а ми увек у свему живљењу свому потпуној зависности од Њега, као тело од главе.

Из Њега, бесмртне Главе Цркве, кроз цело тело Цркве струје животворне благодатне силе, и оживљују нас бесмртношћу и вечношћу. Сва богочовечанска чула Цркве су од Њега и у Њему и Њиме. Све свете тајне и свете врлине у Цркви, којима се очишћујемо, препорођујемо, преображавамо, освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, обожујемо, отројичујемо, спасавамо, бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом, и то благодарећи Ипостасном јединству Бога Логоса са нашом човечанском природом у чудесној Личности Богочовека Господа Исуса.

Видиш ли, пита свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, – зар је то мало? Али, погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, – одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове. Обрати пажњу куда га је подигао. Поставио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког Поглаварства и Власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да бисмо Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли, колико је растојање измећу човечанске и божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе – аνω, него: изнад – υπεράνω. А изнад Вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину Он је уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен Власти, иза које не постоји неко више Достојанство. Све то апостол говори о Васкрсломе из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40:15), онда Невидљиве Силе можеш сматрати као комарце. Дакле, апостол не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас – περί τοУ εξ ήμων. То у ствари јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земаљске преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове … О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема подчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне подчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: «под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим»¹⁹. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело; нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим – ύπερ πάντα. Шта значи над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Бог Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. «Која је тело Његово»,²⁰. Да ти, чувши реч «главу», не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: «пуноћа Онога који све испуњава у свему»²¹. Шта то значи?

Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, то јест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када смо сви ми чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли «богатство славе наследства»?²² благовести даље Златоусти благовесник. Видиш ли «неизмерну величину моћи на онима који верују»?²³ Видиш ли «наду звања»?²⁴ Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено²⁵. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамова (Јевр. 2:16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове … С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од свога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, – реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; – међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране Кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа – μηδέν – не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, – то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје тело, – и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! – Заповеђено нам је: Мислити о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога²⁶. Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима²⁷.

Ради чега је Богочовек Господ Христос, Друго Лице Свете Тројице, у Цркви све и сва: и Глава телу Цркве, и Црква тело Његово? Ради тога да сви чланови Цркве: «у свему растемо у ономе који је глава: Христос, док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове– εις μeτρον ηλικίας τον πληρωμ,ατος τοΰ Xpιсτoν»²⁸.

То значи: Црква је Богочовечанска радионица, у којој се људи помоћу светих тајни и светих врлина обогочовечују, охристовљују, обожују, преображавају у богољуде по благодати, у христосе по благодати, у богове по благодати. Ту све бива Богочовеком, у Богочовеку, по Богочовеку: све – у категорији Богочовечјег и Боговечног. Богочовечанском Личношћу Својом Он обухвата, прожима, проходи све светове у којима се крећу иживе људска бића: силази у најдоња места земље, у сам пакао, у царство смрти; узлази изнад свих небеса, да Собом испуни све – ίνα πληρωΐn ταπάντα²⁹.

Све у Цркви ради вођено и руковођено Главом Цркве – Господом Христом. И тако расте Богочовеково тело. Богочовек – расте! И то се чудо непрекидно збива ради нас људи и ради нашега спасења и охристовљења. Расте тело Христово – Црква. Расте сваким човеком који постане члан Цркве: саставни део Богочовечанског тела Христовог. То рашћење свачије личности људске у Цркви бива од Главе Цркве – Господа Христа. Од Њега преко Његових светих, христоносних сарадника. Свечовекољубиви Господ је дао: и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље – «на усавршавање светих и сазидање тела Христова»³⁰. И из Господа Христа, као из Главе Цркве: све тело Цркве расте, складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога уда³¹.

У чему је нада нашег хришћанског звања? – У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у Богочовечанском телу Његовом, Цркви. А тело је Његово «једно тело»,³² тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу – «један дух»³³. Дух Свети. То је Богочовечанско јединство, савршеније и потпуније од сваке врсте јединства. У земаљском свету не постоји стварније и обухватније и бесмртније јединство: јединство човека са Богом и људима и свима тварима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине.

Прва света тајна јесте свето крштење, а прва света врлина јесте вера. «Једна вера»,³⁴ и нема друге осим ње; и «један Господ»,³⁵ и нема другог осим Њега;³⁶ и «једно крштење», и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве, тек као «сутелесник» тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само «један Господ» – Пресвета Тројица; само «једна вера» – вера у Пресвету Тројицу;³⁷ само «једно крштење» – крштење у име Пресвете Тројице;³⁸ и само «један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама».³⁹ «Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим».⁴⁰ – То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања.⁴¹ Речју, то значи: бити хришћанин.

Једино у Богочовеку Христу човек је «једно тело, један дух». Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове, благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, Богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.

Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот – у познању Троједног Бога⁴². Уподобити се Троједном Господу, испунити се «сваком пуноћом Божјом»⁴³, постати савршен као Бог,⁴⁴ – то је наш позив, у томе нада звања нашег: «звања светог»,⁴⁵ «звања небеског»,⁴⁶ «звања Божјег».⁴⁷ Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо «и позвани у једној нади звања свога».⁴⁸ Једно звање за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује Црквом и у Цркви: «са свима светима» кроз свете тајне и свете врлине⁴⁹. И ми се онда и осећамо «једно тело и један дух» – «са свима светима»: «Тако смо ми многи једно тело у Христу»⁵⁰; «јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд него многи. Многи су уди а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом»⁵¹. Нада, вођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и поcтигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух – Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве. То је у ствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је «један Бог који чини све у свему»⁵².

Тако смо ми многи једно тело у Христу, тек у Христу⁵³. Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо уто једно тело у Христу; и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је «у Христу», сачињава «једно тело» са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш «са свима светима», мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање док је «у Христу»; тако и твоја воља, док је «у Христу»; тако и твој живот док је «у Христу». У нашем телу «уди многи – једно су тело»⁵⁴, тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело⁵⁵. У Своме Богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе.⁵⁶ У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу «дарови су различни, али је Дух један»:⁵⁷ Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и једно тело: «Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело».⁵⁸

Шта је то «једно тело»? пита Златоусти богомудрац; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе који су живели, и који ће живети.

Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се⁵⁹; и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци⁶⁰. Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно тело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје против оног најнезнатнијег, нити: овај завиди ономе. И ма да сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења – πάντα ομότιμα. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: на пример, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе – ум, те без главе нико не може живети, а по одсечењу ногу многи још дуго живе.

Тако дакле, глава је важнија од осталих дедова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло⁶¹. Стога нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно, јер ко ближњему плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ћe онда том својом непокорношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ћe тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: «једно тело» свети Апостол захтева да ми састрадавамо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: «и један дух», показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, на пример, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол xoћe да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, «овде под речју дух» апостол подразумева добро расположење. Затим апостол додаје: «као што сте позвани у једној нади звања свога». То јест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава – κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца⁶².

Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји «једно тело». Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, – Телу Христовом – Цркви⁶³. Са појавом Господа Христа у нашем земаљском свету и кроз Његов Богочовечански домострој спасења све Божанско постало је човечанско, земаљско, наше, и то наше «тело», наша најнепосреднија стварност. «Логос постаде тело» = човек⁶⁴, и тиме нама људима дарова највећи и најскупоценији дар, који само Бог љубави може даровати.

Шта је «дар Христов»?⁶⁵ Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео je «пуноћу Божанства», да би људи, као у дару Његовом, учествовали у њој, живели њоме, испунили себе «сваком пуноћом Божанства»⁶⁶. И још је дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу Његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства. А све то сачињава главни дар Богочовека Христа свету, дар – сведар: Цркву. У њој су сви дарови Тројичног Божанства. Сва се та «благодат даје свакоме од нас по мери дара Христова»⁶⁷. Али од нас зависи, од наше вере, љубави, смиреноумља, и осталих еванђелских подвига, колико ћемо се користити тим даром, колико га усвојити, и уколико њиме живети. По безмерном човекољубљу Свом, Господ Христос је свима и свакоме оставив свега Себе, све дарове Своје, све светиње Своје, сву Цркву Своју. Уколико се човек уцркви и оцркви, ухристови и охристови, утолико и има удела у Његовом дару. А главни дар који Он даје јесте живот вечни. Апостол и благовести: «Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем»⁶⁸.

У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорађајући нас, преображавајући нас, освећујући нас, обожујући нас, охристовљујући нас, отројичући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат «по мери дара Христова». А Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду његовом⁶⁹: по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим божанским свезнањем како ћe се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: «свакоме према његовој моћи»: једноме даје пет таланта, другоме два, трећему један⁷⁰. Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова Христових у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих; зато се и радује даровима своје браће, нарочито када су већа од његових. «Дар Христов» људима: Црква, живот вечни, јесте дело Христовог целокупног богочовечанског подвига на земљи, од рођења па до вазнесења. Узневши се са телом на небо, човекољубиви Господ је завршио спасење људи од греха, смрти и ђавола: «запленио плен», тојест запленио за Себе, за живот вечни, људе, који су кроз грех и смрт били беспомоћни плен ђавола, били у ропству ђавола. И тако «даде људима даре»⁷¹.

Кога је Господ Христос запленио? пита светоотачка мисао. Очигледно нас, красан и користан плен. Jep победивши у духовном рату ђавола, узео је нас заробљенике, не да нас подјарми, него да нас ослободи од горког тирјанства ђавољег. «И даде даре»: јер примивши веру, узвраћа благодаћу⁷².

Разуме се, то је могао учинити само Богочовек, а никако човек, ма који човек, макар био и највећи и најсветији. Јер Богочовек, као Бог појавио се свуда где је год било људских бића, људских душа, да их избави од греха и од робовања ђаволу. У томе Га нико није могао спречити. Тако, иако телом мртав на крсту и у гробу, Он је као Бог душом Својом људском «сишао у најдоња места земље»,⁷³ тојест у царство смрти, да из тога ропства ослободи душе људске, те тужне боголике робиње ђавола. Икуменије вели: «Најдоња места земље сачињавају смрт и пакао. Господ Христос силази у оваплоћење као Бог а узлази на небо као човек. И силази у пакао као човек, а васкрсава као Бог»⁷⁴.

Исто тако, као Бог Он је, васкрснувши тело Своје из мртвих, имао и љубави и моћи да тело људско узнесе «изнад свих небеса»⁷⁵, изнад свих Анђела и Арханђела, и тако узвиси човека и прослави као ниједно биће у свима световима. Он један исти Богочовек, ради људи сиђе у најдоњи свет, и «узиђе изнад свих небеса», са једним свеспасоносним циљем: «да све испуни» Собом – Ίνα πληρώοηι τύ πάντα, да све састави у Себи што је на небу и што је на земљи⁷⁶. И тако оствари вечни план Тросунчаног Господа о роду људском. Блажени Јероним благовести: «Ми не можемо знати како је крв Исуса Христа била благотворна и за Анђеле и за оне у паклу; али да је она била благотворна и за једне и за друге, то не можемо не знати. Сишао је Он до пакла, и узишао на небеса, да испуни оне који су били тамо, у оној мери у којој су они били способни примити Га. Из овога треба извести закључак, да је пре Христова силаска и узласка све било пусто и имало потребу да се испуни Њиме».

Ради остварења Црквом вечног плана Тројичног Божанства о роду људском, Господ Христос је дао Цркви и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље⁷⁷. Он је њих «дао» Цркви, а њима дао све потребне божанске силе, помоћу којих они и јесу што јесу. Посреди су разни дарови, али је један Господ који их даје. Апостол је тиме апостол што живи, мисли и дела благодаћу апостолства коју је добио од Господа Христа; пророк је тиме пророк што живи, мисли и дела благодаћу коју је добио од Господа Христа; тако и еванђелист, и пастир, и учитељ, то јесу тиме што први од њих живи, мисли и дела благодаћу евангелиста, а други – благодаћу пастирства, а трећи – благодаћу учитељства, коју су добили од Господа Христа⁷⁸.

Зашто је све њих Господ дао? «За дело службе, на сазидање тела Христова» – εις οίκοδομήν тоϋ бτοματος τοϋ Хριδτoϋ)⁷⁹. У чему се састоји дело службе? – У сазидању тела Христова, Цркве. У томе светом послу Господ је за вође и руковође поставио изузетно свете људе. Α хришћани? Сви су хришћани позвани да освете себе помоћу светих благодатних сила које им се дају кроз свете тајне и свете врлине. А усавршавање хришћана састоји се у освећивању себе; потпуно пак савршенство састоји се у потпуном освећењу себе, у потпуној светости. Сви су хришћани свети по позиву и по залогу Духа Светога који добијају у самом почетку кроз свету тајну миропомазања, која је саставни део почетнe свете тајне: крштења.

Како се врши «сазидање тела Христова»? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани «живо камење» које се узидава у кућу духовну – Цркву⁸⁰. Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући сема којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, yrpaђyje у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато: «све да бива на сазидање –πάντα πρύς οίκοδημήν⁸¹, на сазидање Цркве Христове, јер смо сви позвани да се сазидавамо за стан Божји у Духу⁸². Хришћани, шта су? «Божја грађевина – οικοδομή»⁸³. Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, сваким својим покајничким подвигом, хришћанин «Цркву изграђује» – οικοδομεί⁸⁴. Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: «да расте тело на сазидање самога себе у љубави»⁸⁵А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: «љубав – οικοδομεί = сазидава, изграђује, назидава»⁸⁶.

Шта је циљ сазидавања тела Христова, и нашег духовног узрастања у њему? Да «сви достигнемо»: прво – «у јединство вере и познања Сина Божјега», друго – «у човека савршена», и треће – «у меру раста висине Христове»⁸⁷.

До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници «са свима светима»,⁸⁸ само саборним животом «са свима светима», под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Евангелиста, Пастира и Учитеља. Α њих најсветије води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога суда. А Дух Свети и јесте онај «један Дух» у телу Цркве⁸⁹. У Њему је и од Њега је и «јединство вере и познања Сина Божјега», Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налази се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту Истину, једну и јединствену⁹⁰. Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно, и има «једно срце», и «једну душу»⁹¹. У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање дасмо једне исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.

Вера у Господа Христа и знање о Господу Христу представљају суштинско, неразориво јединство. То двоје је једно у Цркви. И као једно даје се Духом Светим за смирене подвиге, а најпре за смиреноумље. «Јединство вере, то је не разликовати се у погледу догмата. Исто тако и јединство познања Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему»⁹². «Јединство вере значи: када ми сви будемо имали једну веру. Јер тои јесте јединство вере када смо сви једно, када сви подједнако схватамо тај савез. И дотле ти се ваља трудити, ако си добио дар да друге назидаваш – οίκοδομiς А када сви ми подједнако верујемо, тои јесте јединство вере»⁹³. «Јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинско је јединство вере и познања Сина Божјег: када православнујемо у догматима – εν τοiς δόγμ,αόι όρθοδοξωμεν – и живимо у љубави. Јер Христос је љубав»⁹⁴.

Достићи «у човека савршена». Но шта је савршен човек, ико је савршен човек? Док се Богочовек Христос није појавио на земљи, људи нису знали ни шта је савршен човек, ни ко је савршен човек. Дух људски није био у стању да исконструише лик савршеног човека ни као замисао, ни као идеал, а камоли као стварност. Отуда толико лутања за идеалним човеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског, као што су: Платон, Сократ, Буда, Конфучиje, Лаоце, Шекспир и други, дохришћански, ванхришћански и нехришћански тражитељи идеалног, савршеног човека. Тек од појаве Богочовека међу људима, људи су сазнали шта је савршен човек, и ко је савршен човек, јер су га видели у стварности, у својој средини. Иза људско сазнањe нема сумње више: Исус Христос је савршени човек. Ако је до истине, она је сва у Њему, толико сва у Њему, даван Њега и нема истине, јер је сам Он – Истина; ако је до правде, она је такође сва у Њему, и то толико сва у Њему, даван Њега и нема правде, јер је сам Он – Правда. И све што је најбоље, најузвишеније, најбожанскије, најсавршеније, – све је то остварено у Њему. Нема правог добра које би човек зажелео, а да га на нађе у Њему. Исто тако нема греха који би христоборац замислио, а да га може наћи у Њему. Сав је Он без греха, и сав пун свих савршенстава. Према свему: савршен човек, идеалан човек.

Питање је, како се може достићи «у човека савршена»? Но јединственост Јединственога и састоји се управо у томе, што је Он свима пружио могућност дана јединствен начин не само дођу у додир са «савршеним човеком», него и да постану сутелесници Његови, заједничари тела Његова, «од меса Његова и од костију Његових»⁹⁵]. Како? – Само заједно «са свима светима», кроз свете подвиге еванђелске, кроз саборни и свети живот Цркве. Јер Црква и није друго него «савршени човек» на своме путу кроза све векове ка коначном остварењу плана Божјег о свету. Тако је и најмањем међу нама, и најпрезренијем, и најубогијем, дата могућност да заједно са свима помоћу еванђелских врлина достигне «у човека савршена». – Речено је: «док сви достигнемо у човека савршена». Значи, то се не даје гордом усамљенику већ смиреном саборнику; даје се за заједницу «са свима светима». Живећи «са свима светима» у Богочовечанском телу «савршеног човека» – Христа, сваки хришћанин, по мери својих врлинских подвига, постиже и сам то савршенство, постаје и сам савршен човек. Тако, у Цркви постаје за свакога приступачан и остварљив онај божански циљ и идеал: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» – Бог.⁹⁶ Свети апостол нарочито истиче да је циљ Цркве: «да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу»⁹⁷. Богочовек je себе, «савршена човека», из ненаситог и безграничног човекољубља преобразио у Цркву, да би све који постану чланови њени, преобразио у савршене људе. Један је циљ целокупног Богочовечанског домостроја спасења: «да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен»⁹⁸.

Достићи «у меру раста висине Христове – είςμέτρον ηλικίας тоϋ πλημαματος τоϋ Xpiоτoϋ ( = у меру раста пуноћe Христове»). Шта то значи? Шта je то што сачињава висину Христову, пуноћу Христову? Чиме је Он то испуњен? – Божанским савршенствима. Јер «у Њему живи сва пунoћa Божанства телесно»⁹⁹, живи у границама тела људског. Тиме Спас и показује да је тело људско способно да смести у себе пуноћу Божанства, и да је то у ствари циљ људскога бића. Стога, достићи «у меру раста висине Христове» значи: узрасти и урасти у сва Његова божанска савршенства, духовно се са њима благодаћу сјединити, себе по њима разлити, у њима живети. Или: Христа, пуноћу Божанства што је у Њему доживљавати као свој живот, као своју душу, као своју свевредност, као своју вечност, као свој свециљ и свесмисао. Доживљавати Гакао јединог правог Бога и као јединог правог човека; као савршеног Бога и као савршеног човека, у коме је све људско доведено до врхунца свога човечанског савршенства. Доживљавати Га као савршену божанску Истину, и као савршену божанску Правду, и као савршену божанску Љубав, и као савршену божанску Мудрост, и као савршен божански Живот, вечни Живот. Речју: доживљавати Га као Богочовека, као свесмисао свих богозданих светова.

Све пак ово, могуће је једино у заједници «са свима светима». Јер је речено: «док достигнемо сви у меру раста висине Христове», – не само ja, не само ти, не само ми, него сви, само вођени и предвођени светим Апостолима и Пророцима и Еванђелистима и Пастирима и Учитељима. Само Светитељи знају пут, знају сва света средства, и дају их богочежњивцима да порасту «у меру раста висине Христове». А висина Христова, а пуноћа Христова није друго до Његово свето Богочовечанско тело – Црква. Отуда: достићи у меру раста висине Христове може само прави члан Цркве. Јер Црква и јесте «пуноћа Христова», «пуноћа Онога који све испуњава у свему»¹⁰⁰. Бити члан Цркве значи: бити стално, «са свима светима», а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом. А са Њим – човек је сав бесконачан, сав свет, сав вечан, сав љубав, сав истина, сав правда, сав молитва. Све његово – једног је срца, једне душе «са свима светима»: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот. – Тако: Црквом и само у Цркви људи постижу свој циљ и свециљ, смисао и свесмисао људскога бића у свима световима.

Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или светови, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа; зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни¹⁰¹. Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. Притом он непрекидно и живи Христовом Истином, зато што она сачињава сам живот у Христу. У Христу се живи «истинујући = άληΟεύοντες»,¹⁰² јер је живот у Христу истиновање, стално борављење свим бићем у Истини Христовој, у Истини Вечној. То истиновање хришћаниново рађа сеиз његове љубави према Господу Христу; у њој он и расте, и развија се непрекидно, и вечито траје, и никад не престаје, јер «љубав никад не престаје».¹⁰³ Љубав према Господу Исусу побуђује човека на живот у његовој Истини, и одржава га стално у њој. Она и чини те хришћанин стално расте у Христу, расте у све Његове висине, ширине, дубине.¹⁰⁴ Али, никад сам, већ увек «са свима светима», увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти «у ономе који је глава» Цркве, Христос. И кад истинујемо, ми истинујемо увек заједно «са свима светима», и кад љубимо – љубимо «са свима светима», јер у Цркви је све саборно, све бива «са свима светима», зато што сви сачињавају једно духовно тело, у коме сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Само «истинујући у љубави» са свима светима ми можемо «у свему да растемо у ономе који је глава: Христос».¹⁰⁵ Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно, од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.

Наш је хришћански позив, наше је хришћанско звање – «да у свему растемо у Ономе који је глава, Христос»: јер се људско биће једино на тај начин правилно развија и греде путем свог назначења божанског, одређеног му од Тројичног Божанства у предвечном савету, пре постања света¹⁰⁶. Једино «у свему» нашем растући у Христу, ми то наше «све» водимо у његову чаробну вечност кроз богочовечност. А то наше «све», шта је? То је васцело наше биће: и душа и ум и савест и воља и тело, и све што њих сачињава у свима њиховим тајанствима и тајанственостима. Душа моја, душа твоја – једино растући у Христу кроз свете тајне и свете врлине, налазе се на путу свог богоподобног усавршавања, и постижу безгранично божанско савршенство. Доживљујући Божанску Истину Христову као живот живота свог и биће бића свог, душа и расте Христом у све Његове Богочовечанске стварности и савршенства. Савест твоја, ако не расте сва у Христу, брзо закржља и увене. А расте ли у Њему кроз свете еванђелске подвиге, она се сва разрасте у Богочовечанска савршенства, и све Христово постаје занавек њено. Α воља моја и твоја, а ум твој и мој? Ван Христа, без Христа – умиру кроз безброј смрти у свима слабостима и заблудама и демонизмима и сатанизмима. Но хоћеш ли да им осигураш божанску моћ и савршенство и бесмртност и вечност, онда – васцелим умом својим расти у Христу живећи Божанском Истином Његовом, и васцелом вољом својом расти у Христу вршећи Божанске заповести Његове. И што више будеш растао у Христу душом својом, умом својим, вољом својом, савешћу својом, све ћеш бити гладнији и жеднији већих и највећих савршенстава богочовечанских, и радосно ћеш заборављати «оно што је остраг», што си постигао, и хрлићеш «за оним што је напред», и трчаћеш «к дару Божјега звања у Христу Исусу»¹⁰⁷, да би достигао «у човека савршена, у меру раста висине Христове»¹⁰⁸. А та мера је – богочовечанско безмерје. Главно је да ништа твоје не остане ван Христа. Остане ли, знај остало је у смрти, у безброј смрти; остало је у царству сатанизма = царству свих заблуда и неистина и зала; а то и није друго до царство бескрајних мука, самомука, очајања, лудовања, безизлазних тешкоћа, отровних самоћа, самоубилачких ужаса.

Нема сумње, на свима путевима ван Христа човек неизоставно дегенерише кроз грехе, кроз страсти, кроз заблуде, кроз неистине, кроз самообмане у – подчовека, у получовека, у нечовека. Ван Богочовека човек се постепено смањује, опада, док не спадне на човечуљка, на патуљка, којим се силе зла играју као беспомоћном играчком.

Очигледна је истина: ван Богочовека човек се језиво обешчовечује, да најзад заврши као рашчовек. Да, човек у Богочовеку, у Цркви Његовој расте у благодатног богочовека кроз живљење «са свима светима»; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Јер у висину човек може расти и развијати се до Бога, а у низину може пасти и падати до ђавола. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. А све то дато је у Цркви – Богочовечанском телу, увек живом и животворном, коме је глава сам Богочовек Господ Христос: који својим богочовечанским силама и оживљује све чланове Цркве помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога.

По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске и човечанске силе сачињавају једно свехармонично тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и сложити у једно тело, Своје тело, коме је Он – глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Свете многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради «по мери» својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергију, и тако «чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави»¹⁰⁹. У ствари, делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.

Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин у ствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: «из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим – αϋξει τήν αΰξη6ιν τοΰ Θεού»¹¹⁰.

Да, да, да; ето благовести над благовестима за људско биће: човек у Цркви, Христом и у Христу, «расте растом Божјим»: расте до у пуног Бога, док се сав не испуни сваком пуноћом Божјом. Том рашћењу нема мере, нема краја; ако има краја, онда му је крај у – безбројним божанским бескрајностима. Члан си Цркве? То значи: душа твоја – «расте растом Божјим»; савест твоја – «расте растом Божјим»; ум твој – «расте растом Божјим»; воља твоја – «расте растом Божјим»; васцело биће твоје – «расте растом Божјим». Свети Анђели, гле, Пресвета Богомајка порасла је изнад њих, надрасла их је Богом и Господом Христом; и човек у вазнесеном Богочовеку надрастао је све анђелске светове.

Ето тајне над тајнама, свете тајне над свима светим тајнама: човек у Богочовеку достигао надхерувимске божанске висине и савршенства и блаженства и вечности! А све то бива Црквом и у Цркви, том најчудеснијем и најчудотворнијем бићу у свима Божјим световима. У њој је сав живот – вечни живот: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. У њој је – сва истина, вечна Истина: човек је саздан да расте у њој растом Божјим. У њој – сва правда, вечна Правда; у њој – сва љубав, вечна Љубав: човек је саздан да расте у њима растом Божјим. У њој – сав Бог, вечни Бог: човек је саздан да расте у њему растом Божјим. Зато рашћење Црква пружа човеку сва средства, све силе: и човек све може у Христу Исусу који му моћи даје. Може својом свесрдном и безграничном вером: јер је све могуће ономе који верује¹¹¹. Доказ? Безброј светитеља који су прошли сав пут тог богочовечанског узрастања у човека савршена; безброј истинских хришћана у свима временима: сваки од њих живи пример и узор и подстрек и радост.

Но у живом телу Цркве много је премного постепености у светости, у освећивању себе, у охристовљењу себе, у обогочовечењу себе. Сваки од нас постелено охристовљује себе у Цркви, која је сва у Господу Христу и сва од Њега: Он је тај који је непрестано изграђује и узраста, свакога од нас узидавајући у живо тело Цркве, по мери наше вере и љубави, наше ревности у светом живљењу по Еванђељу. Ниједан подвиг твој и мој не пропада у Цркви, ни онај најмањи: све то сам Господ Христос узидава и усклађује у живом телу Цркве, јер сав живот Цркве као целине и живот сваког члана Цркве посебно – сам Господ води и руководи, те тако ништа не бива без Њега, али исто тако и без нашег труда и личног подвизавања и напора. У саборном животу Цркве измешани су животи Анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљавања у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста и осталих врлина.

Тако, сви ми заједно растемо «у цркву свету у Господу»¹¹²: благодатнооргански повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу које му је Господ Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме «складно састављано и склапано». При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки «по одговарајућој делатности» својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.

Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости свети Златоуст. Пошто је навео 15. и 16. стих 4. главе Ефесцима, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост – τό αϊόθητίχόν – свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више – више и даје, а мање способноме – мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. А шта значе речи: «оним што сваки зглавак помаже?» Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. – Но због чега је свети апостол додао речи: «у љубави»? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који потиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој ине даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна – када хладнимо у љубави, а друга – када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целине –τοΰ πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве – Τό πλήρωμα τό έκκληοΊασπκόv¹¹³.

Блажени Теофилакт пише: Свети апостол je рекао о телу Цркве: «складно састављано и склапано», да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени међу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сједињујемо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: «оним што сваки зглавак помаже» показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују¹¹⁴.

Свети апостол благовести истину: Ми смо уди тела Христова, од меса његова и од костију његових¹¹⁵. Зато живот у нама и међу нама треба да буде као и у телу његовом: да се сав креће, збива и бива у божанској Истини, и Правди, и Љубави, и Доброти, и свему богочовечанском, еванђелском. Сваки посебно и сви скупа, увек смо удови тела Његова. И као такви, ми смо саставни делови тела његова, истине његове, живота његова, вечности његове, богочовечности његове. Да смо хришћани, ми можемо показати и доказати само на један начин: својим благодатнодуховним органским јединством са Господом Христом. Кроз свете Црквене тајне ми заиста постајемо – «уди тела његова, од меса његова, и од костију његових»; а утврђујемо се у томе светим врлинама и благодатним подвизима. Шта су хришћани? – «сутелесници» Христови;¹¹⁶ сви сачињавају чудесни богочовечански организам његов: кроз који, у коме, и ради кога живи Он, превечни Бог Логос. Око, уво, рука, нога, прст, сваки делић тела, свака ћелијица тела живи и нормално ради само док је свим бићем својим укопана у тело, у сав организам његов, у све животне силе његове.

Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато нема хришћанства ван Цркве, ван Богочовечанског тела Христовог. Са тог разлога Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони; ко њих храни, одева, обилази, – Њега храни, Њега одева, Њега обилази¹¹⁷.

Наводећи апостолове речи: «јер смо уди тела његова, од меса његова, и од костију његових», свети Златоуст благовести: На који начин? Он је постао од наше грађе – ‘άπо της ημετέρας yεyovεν ϋλης, као што је и Ева постала тело од Адамова тела. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама: тело и кости. Једно је као темељ, а друго је као грађевина. То је, уосталом очевидно. А на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: «од мсса његова»? Значи: истински од Њега. Ана који смо то начин ми уди тела Христова? На тај што смо се родили по Њему – κατ’ αϋτόν. А како «од тела»? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо, пресаздајемо – άναπλαττόμεΟα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Његово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: «од меса његова и од костију његових»? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји – наше природе = της ημετέρας φήоεwς, тако смо ми Његове суштине = όντως ήμεΐς της ουoίας αύτοϋ; и као што Он има пас у себи, тако и ми имамо Њега у нама¹¹⁸.

Речи светога апостола: «јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових», блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама, тако смо и ми из Господа Христа – ёк τοУ ΔεόπότοУ Хрютоϋ. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу; једемо тело Његово и пијемо крв Његову¹¹⁹. Свети Дамаскин благовести: Ми постајемо уди Христови животом у Духу Светом¹²⁰.

Црква и Христос? – Посреди је «велика тајна»¹²¹, највећа у свима нашим световима. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приближно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква, Бог Логос са телом на небу и у телу свом, Цркви, на земљи. Зар то није, «велика тајна»? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима. Зар то није «велика тајна»? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није велика тајна? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва «света и беспрекорна», без икакве мане и мрље.¹²² Зар то није «велика тајна»? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све «велика тајна», јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима «кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија».¹²³

Богочовек Христос је у Цркви својој сјединио «све што је на небу и што је па земљи»;¹²⁴ све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила «велика тајна», светајна; Црква. Та «велика тајна» богочовечанском благодаћу прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све – чудо, све – тајна, «паче смисла» = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све небоземно, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску «велику тајну» – светајну = Цркву Православну.

Црква, и у њој сав богочовечански домострој спасења = обожења, има један циљ: да све ологоси, да све освети, да све учлани у богочовечанско тело Цркве, и на тај начин врати логосном свејединству и логосној свецелисходности. Другим речима: да све уцркви и оцркви, ухристови и охристови, убогочовечи и обогочовечи. Да то људи с успехом постижу, Спаситељ је дао и све потребне божанске силе, којима Он као оваплоћени Бог Логос располаже: «јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно»¹²⁵. Зато је стожерна и руководна благовест и заповест: у Цркви живети – «достојно Бога», оваплоћеног Бога, и расти «растом Божјим» – у човека савршена у Христу Исусу¹²⁶. Јер је циљ нашег заједничког, саборног живљења у Цркви: «да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу»¹²⁷.

Савршен човек! је ли то могуће? Да, али само у савршеном Богочовеку, и од савршеног Богочовека: једино се у Њему и Њиме човек преображава у савршеног човека. Ван Њега и без Њега, човек увек заувек остаје недовршен и несавршен, остаје кукавно полубиће или наказно кабиће. Једино са Њим и у Њему човек се причешћује Свебића, и улази у царство Вечне Божанске Истине, Вечне Божанске Љубави, Вечне Божанске Радости, где нема ни туге, ни смрти, ни уздисања. Човеково биће само Христом прелази из смрти у живот, из времена у вечност; узлеће са земље на небо, тражећи «оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога»¹²⁸. Живећи Господом Христом, човек постаје небоземно биће, и учи се живети «достојно Бога»¹²⁹, Бога и Господа Исуса Христа. Јер је Он ради тога постао човек живео у телу, и јесте живети «достојно Бога». У такводостојан Бога. Живети онаквим животом каквим је Он као човек живео у телу, и јесте живети «достојно Бога». У таквоме животу људи раде једно: непрестано творе вољу Божју. Стога су «плодни у сваком добром делу» и расту «у познању Бога»¹³⁰.

Знање о Богу добија се животом у Богу. Из побожности – познање. Каква и колика побожност – такво и толико богопознање. У томе је сва еванђелска гносеологија. Само живот достојан Бога даје и достојно знање о Богу. Само људи, лозом бића свог накалемљени на богочовечанском чокоту Христовом, рађају «многи род»¹³¹, «плодни су у сваком добром делу», и расту «у познању Бога.»¹³² Живот ван Христа – недостојан је човека. Јер је Богочовек – једини прави човек. Ван Њега – све је смрт и ради за смрт. Како онда то може бити достојно човека, створеног за бесмртност и живот вечни у Тросунчаном Богу и Господу? Човековог боголиког бића достојно је само оно што је божанско, бесмртно, вечно. Зато је само христолик, само боголик, живот достојан Бога.

За такав христолики живот човеку даје божанске снаге сам Господ Христос. Α даје их свакоме који се учлани, ућелијичи у Његово вечно Богочовечанско тело. Учлани ли се, онда све божанске силе Његове струје кроз њега, и он стане живети новим животом, животом достојним Бога. Учлањени у Богочовечанско тело Христово, хришћани живе «јачајући сваком снагом“ Његовом» по сили славе Његове»¹³³. Они Њиме расту из силе у силу, из моћи у моћ. Зато нема изговора, и нико нема права рећи: не могу да живим „достојно Бога“. Јер све што за тај живот треба, Бог изобилно даје свакоме који утекне „од телесних жеља овога света“ и ревнује у еванђелским врлинама. У ствари, Господ Христос живи у хришћанима, понавља свој живот у њима, доживљује га у свакоме од њих, уколико то сваки посебно жели и хоће. У већој или мањој мери за сваког хришћанина важи Апостолова света реч: „Ја више не живим, него живи у мени Христос». У христоликом животу, у животу достојном Бога састоји се истинско, непролазно, бесмртно достојанство човека. У томе је и његова свевредност, његово – божанско величанство.

Човек живи «достојно Бога», и заиста представља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати «свако трпљење и дуго подношење с радошћу»¹³⁴. «Трпљење – с радошћу»? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ па еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: «Трпљењем својим спасавајте душе своје»¹³⁵. А за такво трпљење Он им и даје те јачају «сваком снагом» божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.

На целом еванђелском путу спасења хришћани живо oceћajy да без непрестане помоћи Божје они не могу ништа урадити на своме спасењу. Многобрижни и човекољубиви Отац наш небески је тај «који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости»¹³⁶. Уопште свете силе за свети живот дају се Тројичним Божанством: од Оца кроз Сина у Духу Светом. За саборни живот «са свима светима»¹³⁷ даје се «удео у наследству светих у светлости». Бог који је светлост почива у Светима кроз њихову светост¹³⁸. Наследство светих је непропадљиво¹³⁹, јер је са свих страна ограђено неприступачном светлошћу божанском, којој ништа смртно ни рушилачко приступити не може.

Грех је погасио све светлости у нашем свету, и тама је попала све наше очи, и овладала нашим светом. Упорним грехољубљем људским власт таме је постала врховна власт у човечанском свету, и грехом и смрћу владала свемоћно над родом људским. Од немоћи и очајања људи су «седели» у тами смрти потпуно беспомоћни¹⁴⁰. Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти. Права светлост, коју никаква тама обузети не може¹⁴¹. Он – «светлост света», Он – «светлост живота» светлошћу царује и влада и у свету и у животу. Где је Он, ту је већ светлост и власт светлости. Пославши Њега у свет. Бог Отац нас «избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје»¹⁴², у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају «светлост живота»¹⁴³. Прелаз из власти таме у царство светлости врши се вером у Христа¹⁴⁴. «Ја светлост дођох на свет, да ни један кojи верује у мене не остане у тами»¹⁴⁵. У Господу Христу људи постају «синови светлости», и сама светлост; и живе као синови светлости.¹⁴⁶

Влашћу таме свети апостол је назвао власт ђавола¹⁴⁷. Речи: «избави нас од власти таме»¹⁴⁸ значе: избави нас од заблуде, од власти ђавола, од тираније ђавола. Апостол није рекао просто: Од таме, него – од власти таме, пошто ђаво има над нама велику власт и господари. Тешко је бити и просто под ђаволом, а под ђаволом са влашћу још теже. Бог показа Своје човекољубље не само у томе што нас ослободи од таме. Нема сумње, велика је ствар ослободити од таме; али увести у Царство, још је већа. Гле, како је разноврстан дар! Он ослободи нас који смо лежали на дну понора; и не само ослободи, него нас и у Царство преведе. И то – «у царство Сина љубави своје»¹⁴⁹. Свети апостол каже не просто: у царство небеско, него придаје речи велику важност назвавши царство небеско царством Сина, јер нема похвале веће од ове, као што на другом месту каже: ако трпимо, с Њим ћемо и царовати¹⁵⁰. Нас удостоји, вели, онога чега и Сина, и то љубљенога: непријатеље помрачене одједном премести тамо где је Син, у исту са Њим славу¹⁵¹.

Спаситељ је избавио људе «од власти таме» и преместио их у царство светлости и на тај начин што нас је Својим богочовечанским подвигом спасао од греха и смрти. Грехом ми смо били продали себе у ропство смрти. Својом безгрешном смрћу Он нас је откупио из тога ропства. Јер Он није могао ни постати ни остати роб смрти, зато што је био безгрешан. Као безгрешан Он није морао умрети, али је Он из безграничног човекољубља добровољно примио на Себе смрт, и сишао у царство смрти, где душе људске робују смрти због греха. Тако је смрт, и све душе људске у њеном царству, први пут угледала безгрешног човека, – драгоценост какву никада имала није. Али није била у стању да Га задржи у своме царству, јер у Њему није било греха да би се могла ухватити за грех, те и Њега заробити као и остале људе. Напротив, Својим присуством у царству смрти Он је разорио царство смрти и греха Својом безгрешном, и зато свемоћном, човечанском природом. И то учинио за људе и место људи. Јер као нови Адам, као нови родоначелник рода људског, као нови ималац свеопште природе људске, Он је свепобедну силу Своју пренео на људе и избавио их «од власти таме», од власти греха, од власти смрти, од робовања смрти. Откуп је извршен тиме што је Он себе, Своју безгрешну богочовечанску свевредност дао смрти, и тако избавио род људски од робовања смрти. Смрт се била полакомила за тако драгоцено биће, али њу је то сатрло и царство њено разорило. После тако беспримерног откупа, смрт није могла, нити имала права, да природу људску и даље задржи у својој власти. Она је откупљена на најочигледнији и најубедљивији начин. Јер ко je икада дао толико за откуп ма каквог робља? Α човекољубиви Господ дао је Себе, безгрешног Богочовека, пролио Своју скупоцену божанску крв, чија свака кап вреди више него сви светови скупа. Стога једино у Њему «имамо отпуштење грехова», јер само Он «има власт отпуштати грехе»¹⁵².

Господ Христос је «лик Бога невидљивога»¹⁵³. Ето зашто је крв Његова тако драгоцена и свевредносна, јер је крв самога Бога. Бога који је постао човек, и дао човеку све Своје Божанство, све Своје божанске вредности и силе, сјединивши их нераздељиво и занавек са људском природом. У Њему ми видимо «лик Бога невидљивога»: лик самога Бога. Уколико вид људски може видети Бога. А угледати Њега као Бога и безгрешног човека у своме царству, то je за саму смрт била – смрт. Отуда њена немоћ да у своме царству таме задржи Бога и душе људске ради којих је Он дошао. А када је Он сишао у њено царство, и она угледала у Њему Бога и безгрешног човека, – она се сва препала, сва од силе Његове умрла, и тако није могла да у своме царству задржи ни Њега ни душе људске ради којих је дошао.¹⁵⁴

У Цркви човек се сједињује, по први пут у историји свога постојања, са Вечним, са Богом Логосом, а преко човека и сва твар. Тако се време сједињује са Вечношћу, временско са Вечним, твар са Творцем. При томе постаје јасна свеистинита благовест: Творац – Бог Логос je «рођен пре сваке твари»¹⁵⁵. Свака твар има свој почетак у времену и са временом, а Господ Христос нема временског почетка. Он је рођен од Бога пре свих времена; беспочетно рођен у вечности, Он је и сам вечан као и Бог Отац који Га је родио. Отац је вечити Отац, јер је Син вечити Син. Није било тренутка у вечности да је Отац био без Сина. Да је било таквога тренутка, и да је Син касније по Божанству од Оца, онда не би било Свете Тројице: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. То значи: не би било истинитог Бога и Господа. Речено је: «рођен пре сваке твари», да Господа Христа, који је свемоћни Творац, не би мешали са створењима. Свемоћии Творац? Да –: «јер кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза Њ иза Њ сазда»¹⁵⁶. Овакву творачку свемоћ ко може имати осим Бога? Ми људи још нисмо ни изблиза успели да сазнамо шта је све створено на самој земљи, а камоли у целој васиони, или тек у невидљивом свету! Каква ли бића, и силе и славе! «Све што је на небу», – а од свега свети апостол спомиње само нешто–нешто: Анђелске Престоле, Господства, Поглаварства и Власти. А остало је са дивљењем и побожношћу прећутано. Људски ум није у стању да замисли, а камоли да схвати Божју творевину од врха до дна. Из ове апостолове благовести jaсно je оно што je за нас најглавније: ништа није ушло у постојање мимо мудрост и вољу Божју: савршену мудрост и свемоћну вољу.

По своме пореклу све је од Бога Логоса, све је у суштини логосно. А по циљу? И по циљу је све логосно, јер се све не само кроз Њега него и «за Њега сазда». Такав је наш пут: почињемо од Беспочетног и завршавамо Бескрајним. И наш почетак и наш завршетак су у Богу Логосу. Не само наш, него и целокупне творевине. Било би нелогично и неприродно да логосној творевини буде циљ нешто друго а не Бог Логос. Божанске логосне силе су у ствари једине стваралачке силе у свету. Ово ројење потомака из предака, плодова из семења; ово незадржљиво одживљавање живота у безброј бића; ово чудесно одвијање свега што постоји у безброј облика, – све то бива по тајанственом деловању тих логосних стваралачких сила, стављених у суштину свих твари при стварању.

Логосна целисходност света и живота поремећена је грехом. Откуда грех у свету створеном безгрешним Богом Логосом? Од злоупотребе стваралачкнх логосних сила. Логосна сила која се слободном вољом злоупотреби тако да не иде своме циљу: Богу Логосу, не ради за Њега већ против Њега, и јесте грех. И још: то је сила која је за свој циљ прогласила или себе или коју другу твар. У томе је сав ђаво, у томе човек уколико грехом иде за њим. Бог Логос није мој циљ, већ ја сам: сав у себи, и сав за себе. Таква је логика свакога греха, и оног највећег и оног најмањег. Отуда је грех једина алогосност, једина алогичност у свету. Бог Логос је зато и постао човек, а на Себи Богочовеку основао Цркву, да би човека ослободио те убитачне алогичности, спасавајући га од греха, смрти и ђавола. И тако успоставио логосну целисходност у нашем човечанском свету. Логосна једноциљност везује најмању бубицу са најогромнијим сунцем у васиони, човека са Анђелом и атомом. Једноциљност, једнопореклост, једнопосталост. Јер смо сви од Њега – Бога Логоса; сви и све и сва осим греха и зла. А зла нема изван греха. Слободна воља, створена боголиком да би била богочежњива, окренула се од Бога, кренула на супротну страну од Бога, и ради против Бога. Его у томе је суштина свакога зла: и ђаволског и човековог. У томе je и смрт, јер је прекинута веза са Богом Логосом, од кога je и живот и постојање¹⁵⁷.

Но Богочовек Господ Христос, иако је сав у човеку и сав у Цркви, ипак је сав опкољен исав испуњен Својим безбројним божанским логосним бескрајностима. Отуда и, благовест: «И Он је пре свега, и све је у Њему»¹⁵⁸ И још: Он је – «Почетак»¹⁵⁹. Или боље: Он је почетак сваком почетку, а сам је Беспочетни почетак. Зато је Он и пре свега створенога. Од Њега се ништа почетније замислити не може. Почетак, прапочетак свакој твари je у Њему и од Њега. «И све je у Њему»: све што живи, живи Његовим животворним силама; све што постоји, постоји Његовим бићетворним силама. Све је опкољено Њиме. Али и све је кроз Њега. Ван Њега је само небиће. То логосно свејединство свега постојећег тешко је осетити човеку,поштомује душа разбијена грехом. Бог Логос и постаје човек, да би човека ослободио греха, и тако га оспособио да то свејединство осети и доживи. Ради тога и оснива Цркву у телу Свом Богочовечанском. И људи, учлањени у Његово Богочовечанско тело, осећају и доживљују логосно свејединство твари по мери своје светости, своје охристовљености, своје обогочовечености. Најсветији, то најснажније осећају и најсвесније доживљују.

Тек у оваплоћењу Бога Логоса и установљењу Цркве као тела Његовог нама је откривена тајна свих твари, свих бића, свих светова, тајна и циљ; па и тајна самог Троједног Божанства. То је – Црква. И у њој – логосно свејединство и логосна свециљносг. Свејединство најпре Бога и човека, а затим и свих твари, свега што постоји на небу и на земљи. И Он Богочовек, Друго Лице Пре свете Тројице, јесте «глава телу Цркве»¹⁶⁰, и као Глава држи тело Цркве у органском свејединству. Све животворне и стваралачке силе долазе од Њега и разливају се по целом богочовечанском организму Цркве. Као Глава телу Цркве Он све у њему води, све руководи. И тако све што je у Цркви доживљује своју логосну божанску тајну и свој логосни божански циљ, јер «све се за Њ сазда».

Грех – противлогосна сила Без Њега као Главе свеколике творевине: овај свет, и сви светови; сва васиона, и све васионе, нису друго до безглава алогосна чудовишта. Зато, све што не улази, и неће да уђе у Његово Богочовечанско тело, неминовно пропада и гине у греху и небићу. А тамо луди у бесмислености и бесциљности света. Јер као алогосна и противлогосна сила, грех потискује из човека све што је логосно у њему, а кроз њега – и из света око њега. На тај начин грех обесмишљује и човека, и свет око човека. И грехољубив човек неизоставно доживљује себе и свет око себе као неоправдиву бесмислицу и бесциљну комедију, или као безумну трагедију и наметнуту тиранију.

Ологосење човека Спасење од тога је у ологосењу човека. А то је могуће само у Цркви, под Христом као Главом. Учланивши се у богочовечански организам Цркве, човек се постепено ологосује живећи у њему његовим логосним силама. То ологосење развија у њему осећање и сазнање свејединства светова, бића, твари, и њихове свециљности, свецелисходности, свелогичности.

Том човековом логосном осећању свејединства увек је p рисутно осећање његове личне каои свеопште бесмртности. Отуда код људи у Цркви онако живо осећање јединства са покојницима као са стварно живим и бесмртним би ћима. А у сред свих њих, и испред свих њих, и кроза све њих – Он: «првенац из мртвих»¹⁶¹. Да, «првенац», јер је Он прво биће људско на земљином шару које је васкрсло да више никад не умре него да вечно живи. «И пре Њега су други васкрсавали, али су опет умирали; а Он је васкрсао савршеним васкрсењем».¹⁶² «Првенац» и «почетак» праве бесмртности, за којим иду сви прави бесмртници земље: хришћани. У Њему, Једином Бесмртном и Свеживом, сви су наши покојници живи и бесмртни. Нема мртвих, – то је најживље осећање и најбудније сазнање у чланова Цркве. Сви су међусобно повезани логосном бесмртношћу; сви су «синови васкрсења».¹⁶³ Стога: «да буде Он у свему први»,¹⁶⁴ Он – оваплоћени Бог Логос, Господ наш Исус Христос, савршени човек, свесавршени Богочовек. «У свему први»: у свету, у животу, у души, у срцу, у савести, у мислима, у намерама: свуда, у свему и свачему први. Јер се «све кроза Њ иза Њ сазда». Није ли Он први у нашој души, она се руши; није ли Он први у нашој савести, руши се наша савест; није ли Он први у нашем свету, руши се наш свет и тоне у хаос, у страдања, у смрт. Све трагедије свих светова су отуда што нека бића: ђаволи и људи, неће да «Он буде у свему први», него Га одбацују ина Његово место стављају или себе, или неку другу твар, или неку своју творевину. Зато су наши светови и потонули у хаос; зато се све у њима руши, ломи, распада и пропада. Нигде реда, нигде циља, јер нема Њега, према коме се једино и могу разврстати сва бића и све тва¬ри, и свако наћи своје право место у свету и радити свој прави посао.

У ствари, све је саздано као Црква: сва васиона, сви светови и сва бића у њима. Све твари и нису друго до овештаствене мисли и силе Бога Логоса. Отуда Он и творац свега и циљ свега. Оваплотивши се, Он је допунио, довршио стварање: стога Црква – тело Његово, а Он – вечна Глава тог вечног тела. Све у Цркви Њиме стоји, Њиме постоји. Црква је пуноћа Његова; Он је пуноћа Цркве. Отуда и многозначајна благовест светог апостола: «би воља Очева дау Њему обитава сва пуноћа»¹⁶⁵. «Сва пуноћа»: Живота, Истине, Љубави, Правде, Мудрости, Вечности, и свега божанскога што се може замислити; и «сва пуноћа» свега створенога, јер све што је створено – «све је уЊему»¹⁶⁶.

Богочовек – свепуноћа. И та свепуноћа стално оби тава у Његовом Богочовечанском телу, Цркви, јер је Он сав у њој, и она – сва у Њему. Ту свепуноћу осећа као нешто своје сваки члан Цркве, и ништа му друго није ни потребно, јер имајући Господа Христа, он има све и сва што му је потребно за вечни живот у свима световима. Ова богочовечанска свепуноћа нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о свепуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска небоземна стварност. Њу може сваки доживети учлањујући се као жива ћелијица у богочовечански организам Цркве. Но чудесни Богочовек Господ Христос већи је и од саме ове свепуноће, јер је речено: «у Њему обитава сва пуноћа», а Он је око ње као већи и бескрајнији од Ње.. Без Њега, васиона се претвара у огромну пусту и празну лешину; а у њој људи – све сами лешеви, празни изнутра и празни споља, лешеви у великој лешини.

Црква је оваплоћени Бог Логос. Зашто? – Да би собом васпоставила првобитну логосност свету. У томе учествује Бог Отац Својим благовољењсм, Бог Дух Свети Својим садејством, а оваплоћени Бог Логос, Спаситељ, васцелим Својнм бићем и свуколиком Својом богочовечанском делатношћу. Све са једиим циљем: да род :ьудски, а преко њега и сву твар, спасе од греха, смрти и ђавола. У бескрајном човекољубљу Свом Бог Отац прима добровољни самопожртвовани Богочовечански подвиг возљубљеног Сина Свог: «да кроза Њ помири све са собом, створивши мир крвљу крста његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу».

Ето ради чега je Бог Логос постао човек: да уништи грех, тај једини узрок немира у свету и непријатељства према Богу, и да тако крвљу крста Свог створи мир између Бога и свега што је на земљи и на небу. А да људима не би на силу наметнуо Себе, Cпacитељa, и да би их човекољубљем Својим орасположио за спасење од греха, Он Својом добровољном крсном жртвом уништава највећег непријатеља рода људског: смрт. Добровољном смрћу Својом уништава смрт нашу. У томе се и састоји Његова човекољубива жртва за нас. Као свемоћии Бог, Он је могао спасти људе од греха и на други неки начин. Али, сваки други начин био би израз више Његове свемоћи божанске неголи човекољубља божанског. А Њему je главно да се људи из љубави слободно определе за своје спасење од греха.

Он добровољно узима на Себе оно што је најстрашније и најубитачније за људе у свету: смрт, и све муке у вези са њом. Па усто још и најсрамнију смрт: смрт па крсту. И кроз смрт Своју силази у царство смрти истим путем као и сви људи. Силази, да и тамо објави спасење од смрти, јер је у царству смрти неупоредљиво више људских бића него на земљи. Ушао je у царство смрти као и сваки човек; али пошто је Његово Божанство било нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом, – у оном случају са душом (мада се ни од тела Свога није одвајао) –, то се Он и појавио тамо и као Бог и као човек, као Богочовек. То је оно што је разнело смрт, изнутра је разорило. «Смертију смерт поправ = смрћу разрушивши смрт», Богочовек је васкрсао из мртвих ослободио од смрти род људски. Кроз Своје васкрсење Он је као Богочовек повезао људе са бесмртним животом: дао им нови живот, и ново богочовечанско oceћaњe вечнога живота, свеживота у Њему. И joш, осечање свејединства у Њему: и неба и земље, и Бога и човека … и овог и оног живота, и живих и умрлих. Зато је Спаситељева крсна смрт толико важна и толико неопходна у домостроју спасења света. Jep без Његове смрти, не би било ни Његовог васкрсења, те тако не би било ни спасења од смрти, ни победе над смрћу. Поред тога, не би било ни вазнесења тела на небо, – тог завршног свеславног циља богочовечанског подвига спасења. А то опет све значи: човек би остао роб смрти; бесмртност не би била васпостављена, и са њом – логосно свејединство твари; грех би и надаље остао јачи од људи, а помоћу њега и смрт и ђаво. Мукама људским не би било краја ни у једном свету.

Наводећи апостолову благовест: «… кроза Њ да помири све са Собом, сатворивши мир крвљу крста Његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу», Свети Златоуст благовести: Велика је ствар помирење, још већа – помирење кроз Христа Господа, а и од ове већа – помирење крвљу Његовом, и не просто крвљу, него, што је још веће, крстом. Тако, овде имамо пет чудесних ствари: помирио нас је са Богом, и то Собом, смрћу, крвљу, крстом. О, како је Он све то спојио! А да ти не би иомислио да је све то једно исто и да је крст сам по себи нешто, апостол вели: «кроза Њ».¹⁶⁷

На основу чега он то сматра важним? На основу тога што је Син Божји то извршио не на тај начин што је изговорио неколико речи, него што је Себе сама дао ради помирења, и тиме све урадио. А шта значи: «све на небу»? Јер речи: «све на земљи» – разумљиве су, пошто је на земљи све било испуњено непријатељством и силно разједињено; сваки је од нас био у завади са самим собом и са многима. Но како је помирио «све што је на небу»? Еда ли је и тамо било раздора и неслоге? И како ми говоримо у молитви: «да буде воља Твоја ина земљи као на небу»? Шта рећи на то? Земља се била одвојила од неба, анђели су непријатељевали против људи видећи Господа свог вређаним од њих. И ово непријатељство Господ је пресекао. Како? Преместивши човека на небо, Он је не само помирио «све што је на земљи», него је човека узвео к анђелима, човека који је био непријатељ и противник. Ето, то је – дубоки мир! Анђели су се опет стали јављати на земљи, пошто се и човек јавио на небу. Бог је анђеле свео међу људе, а људе узвео међу анђеле. Најпре је анђеле свео к нама, а затим је човека узвео к њима; земља је постала небо, пошто је небо имало примити земнике. Сада небо није заграђено од нас непроходном преградом; и сваки верник има свога анђела. Откуда се то види? Из речи Спасових: Гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер анђели њихови једнако гледају лице Оца мога небескога (Мт. 18:10)¹⁶⁸.

У телу Бога Логоса, Цркви, све се човеково исцељује од свега греховног, и смртног, и ђавољег: исцељује се ум, и разум, и савест, и срце, и воља; речју: исцељује се васцело биће човечије. Искупитељска, и васкрситељска, и преобразитељска, и вазнеситељска жртва Спаситељева обухвата васцелог човека, и сва људска бића. Богочовечански подвиг помирења људи са Богом, преко Цркве се распростро и на незнабошце, некад отуђене од истинитог Бога и непријатеље Богу. Отуђене, чиме? Гресима, живљењем «у злим делима»¹⁶⁹.

По природи својој зло је туђе Богу, и зато отуђује од Бога. И грехољубиве људе претвара у непријатеље Богу. Јер грех je тиме грех, и зло je тиме зло, што је непријатељ Богу и свему Божјем. Али је најстрашније када људи постану непријатељи Божји „разумом“, тојест када свесно живе у злу, раде за зло, оправдавају зло. Њихово је зло разумско, «рационално», засновано на разлозима разума, логике. Да, оно је логичко и логично. То се дешава са људским разумом када грех кроз грехољубље прожме цело биће човеково: и душу, и срце, и разум, и вољу, и толико се сједини с њима да учествује у целокупној њиховој делатности као њихова унутрашња, прирођена стваралачка сила. Онда грешне мисли, грешне жеље, грешна осећања постају «природни», логички оправдани, разумски оправдани. «Грех је нека логичка сила Сатане», по ванредно дубокој и многозначајној мисли светог Макарија Великог.¹⁷⁰ Уживи ли се у човека, грех се постепено слије са његовим разумом, са његовом логиком, и онда свако зло постаје за човека и логично, и природно, и неопходно. А Бог и божанско добро постају нелогнчни, неприродни и непотребни. Штавише, огреховљенa логика, огреховљени разум тврде: «нема Бога», и наводе «логичке доказе», «доказе разума» у прилог тога.

«Отуђени разумом» од Бога и свега Божјег, људи постају непријатељи Богу са логичких разлога, «разумом», и своје безбожништво оправдавају «логичким» и «рационалним» разлозима. А то безбожништво се неминовно изражава «у злим делима». Јер безбожништво и злорађење увек иду заједно. Живећи логиком греха, људи сматрају да су зла дела нешто логично и неопходно и природно у нашем човечанском свету. Зло се толико сродило с разумом, да је постало његов modus vivendi, а тиме и modus cognoscendi. За људе који су «разумом у злим делима», и тако «отуђени од живота Божјега»¹⁷¹, злосе јавља као рационална неопходност живота и мишљења. У томе је суштина незнабоштва и безбоштва; у томе њихова апологија зла; у томе њихова какодикеја – оправдање зла.

И од таквог свеубитачног зла ослобађа чудесни Господ Христос Својом човекољубивом смрћу и васкрсењем. И тиме божански осмишљава и биће људско и живот људски. И показује да је божански разум, божанска логосност, божанска логика у ствари једина логика, једини смисао и Људскога 6ићa и људскога живота, и свега што постоји.

Стога свети апостол благовести члановима Цркве: «сад вас помири у телу меса његова смрћу»:¹⁷² помири вас са Богом, са божанским добром, са божанским разумом, да бисте престали бити љубитељи зла и непријатељи Бога. Сада и себе и свет видите у логосној светлости и свециљности. Сада осећате и увиђате да је оваплоћени Бог Логос заиста једини Разум, једини Логос, једина Логика живота и света. У Њему је права логосност и разумност људског разума; у Њему – права логосност и логичност људске логике. Тек у Њему и Њиме људски разум долази себи, своме правоме бићу, своме правоме смислу, своме правоме животу: светом животу. Омогућити људима свети живот, дати им силе да га остваре – циљ је Спаситељевог богочовечанског подвига спасења света. Омогућити спасење света. Човекољубиви Господ добровољно узима па Себе крсну смрт: «да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се»¹⁷³. А силе за то све су у Његовом Богочовечанском телу – Цркви. Узидате ли се у то свето тело, у вас ће се постепено осветити и савест и разум и душа. А из тих освећених извора природно теку свете мисли, света осећања, свете жеље, и претварају се у света дела. Тако се у светом и саборном животу Цркве ваше свето живљење непрестано развија и расте из силе у силу. А све то чини човекољубиви Господ – «да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се».

Господ нас, благовести Свети Златоуст, не само ослободи грехова него и постави у ред прослављених. Он толико претрпе не само да нас ослободи зала него и да нас изведе у првобитно достојанство, као када би неко осуђеника не само ослободио казне него га и узвео у почасно звање. И Он нас уврсти у ред ништа не сагрешивших, – или боље, у ред не само не сагрешивших него и извршивших највеће подвиге; и још више од тога: дарова нам светост пред Њим. А реч «беспрекоран» изражава више него «непорочан», јер се реч беспрекоран примењује на нас када ми својим делима не изазивамо ни осуду ни прекор.¹⁷⁴

Све је то могуће, благовести свети апостол, једино под овим условом: «ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде еванђеља које чусте, које је проповедано свој твари под небом»¹⁷⁵. Другим речима: ако сте свом душом, свим срцем, свим животом, свим бићем у Еванђељу. Шта је темељ вашег бића? Ако је Еванђеље, онда сте дом душе своје саградили на неразоривом темељу; онда сте и «чврсти»; и никаква вас зла сила неће моћи ни оборити ни сатрти. Онда вас кроз све буре и искушења и олује зла води неустрашиви путовођа – еванђелска нада. Главно је: будите «пепокретни од наде еванђеља»; нека вас ништа не одвоји од ње.

Речено је: «ако само останете». Значи: од вас зависи све: и утемељеност у вери, и чврстина, и нада еванђелска. Шта је то утемељеност у вери? Утемељеност вашег ума у вери, вашег срца, ваше савести, ваше воље, вашег целокупног бића. И још је утемељеност у вери – све заснивати на вери: сав свој живот, и све своје односе: према људима и анђелима, према биљкама и животињама, према небу и земљи, према свету и световима, према истини и правди, према смрти и животу, према добру и злу, према бесмртности и вечности, према Богу и ђаволу; једном речју: према свему и свачему. Јер: «што год није од вере – грех је»¹⁷⁶. «Ако само останете – непокретни од наде еванђеља» у свима невољама и страдањима и ранама и тамницама за Христа, увек «гледајући на Оснивача и Завршитеља вере Исуса»¹⁷⁷, увек хитајући «к мети», «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исуcy»¹⁷⁸. «Ако само останете у вери утемељени и чврсти» – у свима њеним истинама и светињама и светим тајнама, и светим врлинама, и светим силама, оне ће вас осветити и вас «свете и непорочне и беспрекорне» пред Христа извести, и још у такве благовести и радости, какве око људско никада не виде, нити срце наслути¹⁷⁹.

Свеобухватном богочовечанском благовешћу Цркве Еванђеље је «проповедано свакој твари»¹⁸⁰. Да, проповедано камењу, и оно је повикало од бола када је угледало свога чудесног Благовесника где у мукама издише на крсту¹⁸¹; проповедано мору, и оно je Бога Еванђеља познавало, и пред Њим се смиривало, и узбуђено Га на таласима као на крилима носило; проповедано зверињу, и оно се пред Господом Еванђеља припитомљавало; заједно са Њим у пустињи живело и кротко Му служило, те је у Божјој Књизи и ова благовест објављена: «и бејаше са зверињем»¹⁸²; проповедано свакој твари која је благога и свемилога Господа Исуса видела, чула, осетила: а виделе су Га, а чуле су Га, а осетиле су Га и птице, и лептири, и бубице, и цвеће, и ветрови, и кише, и биље, и животиње, и ваздух, и светлост, и облаци, и сунце, и звезде, – све Га је на земљи видело, све осетило, све се к Њему отворило, све се к Њему устремило, све к Њему саосећало, све и сва Њему хитало, јер сеиз Њега непрестано лила чудесна благовесна сила и кроз све твари нежно разливала. Тако, непрестано тако док је на земљи боравио у телу Свом светом; а кад је са Ње одлазио, Он је ту благу силу, оваплоћену у Богочовечанском телу Цркве, предао Својим светим Ученицима и наредно им да проповед Еванђеља свој твари продуже Црквом кроза све векове: «Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље свој твари–»¹⁸³.

Свеблаговест Цркве Христове обухвата и христолика страдања чланова Цркве као «сутелесника»¹⁸⁴ Богочовечанског тела Христовог. Јер они у том пресветом Телу преживљавају страдања Спасова као саставни део свога подвига спасења. И то неопходни саставни део. Доказ? Што је сам Господ и Бог дао такво многозначајно место Својој крсној смрти и Крсту у богочовечанском домостроју спасења света. Страдање за Христа, састрадавање хришћана Христу, – ето спасења. Сваки спасавани дужан је доживети страдање Христово као своје: сараспети се Христу, изједначити се са Њим у страдању и смрти, еда би се на тај начин изједначио са Њим и у васкрсењу¹⁸⁵. Што ревноснији хришћанин, то дубље и свестраније доживљује спасоносно страдање као своје. Никад му није доста страдања за Христа. «С Христом се разапех», тврди свети апостол¹⁸⁶. А Колошанима пише: «Сад се радујем у своме страдању за вас»¹⁸⁷. Спасоносно страдање се мора одстрадати. И ако је много страдао за Господа Христа, христочежњиви апостол «допуњује» – «недостатак невоља Христових у телу свом». На који начин? Страдајући за Колошане који су «тело његово», тојест тело Христово = Црква¹⁸⁸. А у Цркви се непрестано доживљава цео живот Спаситељев, од почетка до краја. Сваки спасавани га неизоставно доживљава, јер се у томе и састоји спасење. Подвиг христодоживљавања врхуни у доживљавању Његових спасоносних страдања. Ревносни хришћанин их стално «допуњује» у телу свом; њихова спасоносна сила је непрестано потребна свакоме хришћанину на целом путу спасења. Отуда христоносни Павле никада сит страдања за Христа. По угледу на Спаситеља, он радосно страда и за друге, и место других, еда би својим страдањима што више допринео њиховом спасењу, тојест њиховом животу у Спаситељу. Јер спасење и није друго него непрекидно живљење у Спаситељу, за Спаситеља, ради Спаситеља. Попут светог апостола, а по самој природи подвига спасења, и сви светитељи Божји су ненасити у страдањима за Христа. На неки начин они стално осећају како су мало страдали за Христа, и труде се непрестано да допуне «недостатак невоља Христових у телу свом». Радећи то, они то увек раде као чланови Цркве, те тако страдања њихова увек бивају «за тело Христово које је Црква». И радују се сваком еванђелском страдању као изузетној милости Божјој и благовести Божјој. Истина, «радост спасења» врхуни у радости васкрсења, али пролази кроз радост страдања¹⁸⁹.

Наводећи речи светог апостола: «допуњујем недостатак невоља Христових у телу свом», Свети Златоуст богонадахнуто благовести: Изгледа апостол је рекао нешто велико; али не из хвалисавости, – не! него из силне љубави према Христу; јер он жели да та страдања приписује не њему већ Христу. А тако се изразио желећи да своје слушаоце привуче Христу. И као да им говори: што ja страдам, ради Њега страдам; зато немојте благодарити мени већ Њему: јер то Он страда у мени. Тако, апостол се не стиди да и ова страдања приписује Христу: јер Христос не само умре за нас, него је и после смрти готов страдати ради нас. Свети апостол се свим силама труди да покаже да Христос и сада властитим телом Својим излаже Себе опасности ради Цркве. И хоће да каже Колошанима ово: не ми приводимо вас к Њему, већ вас Он приводи к Себи, мада ми то радимо, јер смо ми узели на себе не своје дело него Његово. А да апостол стварно чини то за Христа, чуј шта он сам о томе каже: «за тело Његово», желећи тиме рећи: ја угађам не вама већ Христу, јер трпим место Њега оно што би требало да Он трпи. Обрати пажњу како се апостол силно изражава, икако огромну љубав показује! Као што је писао Коринћанима: Све је од Бога који помири нас са Собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења; тако смо ми послани место Христа, као да Бог говори кроз нас¹⁹⁰, тако и овде, да би Колошане што више привукао Христу, апостол говори то исто: ради Њега страдам. Тојест, мада је Онај који вам је дужан и отишао кроз вазнесење на небо, ја ево исплаћујем за Њега. Ради тога апостол и вели о себи: «допуњујем недостатак», да би показао да, по његовом мишљењу, Христос још није све претрпео. Ради вас, вели, Он и после смрти страда – ако у томе што недостаје. То исто он на други начин каже и у Посланици Римљанима: који се и моли за нас¹⁹¹, показујући тиме да се Он није задовољио само смрћу, него и после тога чини за нас бескрајно много. И тако он говори, не превазносећи себе, него желећи да покаже да се Христос још и сада брине за њих. А да би доказао да је то веродостојно, он својим речима додаје и ово: «за тело Његово». Тојест, да је стварно тако и да ту нема ничег невероватног, види се из тога што све то бива ради тела Његова – Цркве¹⁹².

Богомудрости апостолске нема ван Цркве. Шта је апостол? Слуга Цркве. А апостолство? Служење Цркви. Тако је «по домостроју Божјем» – κατά την οΐκονομίαν τοΰ Θεοΰ¹⁹³. Такав је богочовечански домострој спасења света: ήοίκονομία. Јер спасење је служење Цркви. Α служење се састоји услушању Цркве.

Јер су у њој све свете силе спасења, чији је непресушни божански извор сам Господ спасења: Богочовек Исус Христос. Због тога је Црква изузетно, и најизузетније биће у свима световима. Она је на божански чудесан и тајанствен начин – Богочовек Христос у свој пуноћи свих богочовечанских својстава и савршенстава. Зато је она – тајна над тајнама, светиња над светињама, благовест над благовестима: светајна, свесветиља, свеблаговест. Она сачињава: «тајну која је била сакривена од векова и нараштаја, а сад се јави светима његовим»¹⁹⁴. Сакривена Богом због таме греха и смрти наше; а сад? – објављена Господом Христом «светима његовим». Она, свесвета тајна објављена је «светима». «Светиње – светима». Увек тако. Не баца се бисер пред свиње. Свиње су страсти које не разликују светиње од помија. Заљубљени у грехе и смртоносне сласти, људи, сви људи свих нараштаја и свих векова, тамом зла скривали су од себе једину спасоносну светињу, благовест, тајну: Бога Логоса. И опет, сама се та пресвета тајна скривала од несветих бића. «А сад се јави» – оваплоћењем Бога Логоса, Његовим животом, страдањем, смрћу, васкрсењем, вазнесењем, силаском Светог Духа, – јави се као Црква, и остаде у свету као Црква. А Црква: божански циљ и смисао свих светова, свих бића, а најпре људи; божанско светиште; божанска «Светиња над светињама» која освећујући спасава од свега несветог: греха, зла и ђавола; божанско обиталиште Пресвете Тројице у коме се живи од Оца кроз Сина у Духу Светом, живи: и крштава, и преображава, и освећује, и спасава, и васкрсава, и вазнесава, и охристовљује, и обожује, и обогочовечује, и отројичује. Заиста, пресвета тајна, светајна; заиста, пресвета светиња, свесветиња; заиста, пресвета благовест, свеблаговест.

Такво је богатство ове најсветије светајне Божије: Цркве. Ништа од ње богатије, ништа славније ни на небу ни на земљи. То осећају они у којих је развијено осећање за свето, за божанско, за вечно, за богочовечно. Најпре и највише светитељи. И сви хришћани, сваки по мери своје светости. Јер су сви хришћани – свети по позиву и назначењу.

Светим душама Господ казује свету тајну своју. Зато су они тако неустрашиви проповедници и исповедници ове свете тајне. Црква – једино «богатство славе» у овом свету срама и смрада од греха, смрти, ђавола. У томе богатству славе је једина права и бесмртна слава људскога бића, јер га спасава, од онога што срамоти и убија човека: од греха, смрти, и ђавола. Зато је за људе, за све људе Црква – «нада славе», једина права нада једине праве славе. То богатство славе човек осети када се вером учлани у богочовечанско тело Цркве, и Христос усели у њега кроз свете тајне и свете врлине; због чега свети апостол и вели: «богатство славе» «богатство тајне» – «Христос у вама». Са Христом у себи, људи се обогате непропадљивим богатством: Богом и божанским савршенствима¹⁹⁵. То богатство је непропадљиво; њега не могу ни мољци нагристи, ни рђа покварити, ни лупежи покрасти¹⁹⁶. Оно се чува у души помоћу еванђелских врлина и живљења у њима, живљења које се једино у Цркви може водити помоћу њених благодатних сила. А оне обилно и непрекидно струје и кроз најмању ћелијицу њеног богочовечанског организма. Слава је, слава човекова бити у њој – макар најмања ћелијица.

Тумачећи апостолове богонадахнуте речи: «Какво је богатство славе тајне ове међу незнабошцима»¹⁹⁷, херувимски благовесник земаљски. Свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере, без икаквог труда, – стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који забачен издише и није вишеу стању да се миче, изненада претворио у човека и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало je да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње. ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе – ни оно што је доле – ни човека, ни демоне, ни анђеле, ни арханђеле, нити икоју другу од тих вишњих сила – природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узићи на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!¹⁹⁸

Зато што Господ Христос сачињава такво богатство за људе, свети апостоли Га неуморно проповедају свима «учећи свакога човека свакој мудрости». Са циљем? – «да свакога човека покажемо савршена у Христу Исусу».¹⁹⁹ Јер једино у Христу Богочовеку људско биће може доћи до свога потпуног савршенства, зато што у нашем земаљском свету једини Он има и раздаје људима све божанске силе потребне за то. Нема изузетка: сваки човек може постати савршен у Христу Исусу, само ако хоће. Јер вера je дата свима; Црква je увек отворена за све. Свима су доступне свете тајне и свете врлине, и у њима свете божанске силе, помоћу којих се човек израђује у човека савршена. Образац савршеног човека је сам Богочовек, Господ Христос. Ко се учлани у Његово Богочовечанско тело, налази се у божанској радионици у којој се постепено прерађује, постепено «расте растом Божјим» – «у човека савршена, у меру раста висине Христове»²⁰⁰. Сваки човек је саздан, и послан у овај свет, као биће коме је одређен и отворен пут божанског усавршавања, да би себе развио у човека савршена. У томе га омета сваки грех, свако зло, а помаже свака еванђелска врлина, свако еванђелско добро. Зато му је на том путу потребна «свака мудрост», еда би га мудро руководила и видовито водила божанском савршенству. То је врло сложен процес и подвиг: у њему учествује сав човек и све еванђелске врлине. Не постаје се савршеним човеком ни одједанпут, ни лако. Савршенство се стиче постепеним усавршавањем. То није механичка радња, ни наметљиви дар. Нити је то дар који се готов даје. Не, ту се дају благодатне силе за усавршавање по мери ревности, а човек се усавршава сједињујући дароване силе са својим природним силама: душом, срцем, разумом, савешћу, вољом.

Сарадњом благодати Божје и слободне воље човекове постепено се остварује то усавршавање, док се најзад не достигне «у човека савршена». Имајући у виду све то, свети апостол и вели: «Око тога се и трудим, борећи се по Његовој моћи која у мени силно ради».²⁰¹ Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу»,²⁰² употребљавајући сваковрсне подвиге,²⁰³ ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим²⁰⁴. Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима²⁰⁵.

Такав је богочовечански закон богочовечанске сарадње у Богочовечанском телу Цркве. Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. То увек бива у правој сразмери. Да не би: или човек постао аутомат, или Бог – непотребан. Човек би постао аутомат, када би благодатне силе Христове без учешћа његове воље и труда обављале његово усавршавање, његово спасење, његово охристовљење, његово обогочовечење; а Бог би постао непотребан, када би човек хтео да без учешћа благодатних сила Христових само својим трудом постигне савршенство, постигне спасење. Али, пошто је усавршавање, спасење – богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи. Овај богочовечански подвиг усавршавања себе јесте непрекидна борба, борба са гресима, са страстима, са нечистим дусима. У тој борби хришћанин увек односи победу, ако се бори помоћу сила које му Господ Христос даје. А бори се сам, уносећи сву душу и сву вољу. Он даје борца – себе, а оружје добија од Господа Христа. У тој борби труди се и мучи његова душа, његова савест, његово тело, његова вољa, – и према труду добија моћ од Господа која у њему «силно ради».

Нема борбе важније и страшније од борбе за спасење душе. Борба је то непрекидна и силна. Борба, са ким? Са свима најстрашнијим непријатељима људским: саблазнима, гресима, страстима, смртима, ђаволима. Сви они без предаха крволочно војују против хришћана и њиховог спасења. Стога су хришћани стално под оружјем ина бојном пољу; боре се без застоја и примирја. Ту су ране, ту вапаји. Ту се посрће, пада, па чак и пропада. А главно је једно: не сустати; трпљењем се изнад свега наоружати, и – победа је сигурна. Нарочито, када су нама хришћанима «срца – сједињена у љубави».²⁰⁶ Тада ми хришћани сачињавамо свепобедну војску хришћанску у свима борбама са грехом, смрћу и ђаволом. Тада се сваки бори за све и сви за свакога, сваки заједно «са свима светима»²⁰⁷. Зато од њих безобзирце бежи сваки грех, свака смрт, сваки ђаво. Или на очиглед свију издише у самртним мукама побеђена смрт, побеђени грех, побеђени ђаво.

Само «срца – сједињена у љубави» долазе «до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа»:²⁰⁸ Цркве. Али срце, љубављу сједињено «са свима светима», са срцем свију њих, са саборним и светим срцем Цркве, стиче потпуно уверење у свеистинитост и свевредност Христа и Његове светајне: Цркве. То и сачињава врхунско савршенство људскога разума у овом свету, његово «свезнање». Јер, охристовљен и оцрковљен, он зна непосредно и опитно све што му ваљa знати за његов вечни живот и у овом и у оном свету. А какво се знање неохристовљеног, неосвећеног разума људског може упоредити са тим? И није ли свако такво знање у ствари маскирано незнање, или знање које неминовно дегенерише, назадује у незнање? Очигледна је чињеница људског. живота: све док је човек «разумом» непријатељ Христу Богу, он живи «у злим делима»²⁰⁹, и распада се, трули у глиставим мислима и гмизавачким идејама. Такав разум богомудри апостол с правом назива «иструлелим разумом».²¹⁰

Само богочовечанском разуму Цркве, људски разум се толико очисти, преобрази, освети, усаврши, да постиже врхунско савршенство. Тада, једино тада он разуме и себе, и свет око себе, и Бога, и Његову творевину, и Богочовека, и Његову пресвету тајну – Цркву; и доживљује логосно свејединство твари, логосну свециљност, логосну свецелисходност. Тада разум долази «до потпуног уверења» да је у Цркви: «Све благо мудрости и знања сакривено»²¹¹. У Цркви која је ту, у нашем човечанском свету, и помоћу које је наш свет органски сједињен са небеским светом. Јер својим богочовечанским организмом она обухвата све светове. Нема вечне мудрости и бесмртног знања, а да нису у њој. Само, све је то «сакривено» од огреховљеног, неосвећеног, неохристовљеног разума људског. А откривено? – разуму освећеном, охристовљеном; разуму учлањеном у свети саборни разум Цркве.

У Цркви: «све ризнице мудрости и знања»: о Богу, о свету, о животу, о вечности, о свима Божјим световима. Јер све што је Божје, Црквом постаје човечје. Само опосредовано Богочовеком, све што је божанско постаје човечанско. И то у Његовом Богочовечанском телу – Цркви. «Све ризнице», – а ко зна колико их је! сигурно таман толико да ће кроз сву вечност хранити мудрошћу и знањем све христочежњиве и свете душе.

Једино Црква поседује и казује главну тајну и главну истину свих светова. Све што је ван ње, ма како изгледало привлачно и слатко, обмана је. Ако је до мудрости, – она je сва у Цркви; ако je до знања, такође. Ма како заводљиво привлачне биле речи мудрости људске или знања људског, ако немају на себи печат богочовечански, нису од Истине и не казују Истину. «Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га».²¹² «У Христу су све ризнице мудрости и знања сакривене, јер је Он сама мудрост и само знање – αύτοόοφία γαρ έστι και αντόγvw6ις. Једини Христос зна све. А сваки други, ма како дивно говорио, ако не говори о Христу, он у ствари говори све саме бесмислице и измишљотине».²¹³

Љубав саборности у Цркви сједињује, богочовечански сједињује међу собом чланове Цркве. И они сви, и сваки од њих, живе саборним животом Цркве. А та света љубав саборности зависи од њихове вере у Христа и живота у Христу. Ако је вера њихова чврста и живот њихов уређен и сређен Христом, они онда животом својим у Христу на земљи осигуравају себи живот вечни на небу. И доживљавају истинитост ове истине: само када људи живе у Христу и ради Христа, њихов живот на земљи добија свој непролазни божански смисао и своју непролазну божанску вредност. Зато богомудри апостол и благовести хришћанима: «Како дакле примисте Христа Исуса Господа, онако живите у Њему».²¹⁴

Не мењајте ништа у Господу Христу, нити Му што додајите: онакав какав је, Он је и божански и човечански свесавршен. Ми вам апостоли таквог Господа Христа Богочовека проповедасмо и дадосмо; ви Га таквог «примисте». «Тако живите у Њему», – у Њему Богочовеку, не у себи, човеку и по човеку, или у ма чем другом. Све што од ваше душе, од вашег бића, од вашег живота није «у Њему» Богочовеку, знајте – у смрти је, у трулежи је, у греху је, у злу је, У паклу је. А живот «у Њему» – сав је у божанској бесмртности: у бесмртној божанској Истини, у бесмртној божанској Љубави, у бесмртној божанској Правди, и у осталим бесмртним божанским својствима и савршенствима. Господ и Бог Христос постао је човек, Богочовек, да бисмо ми људи живели у Њему као у земаљском Богочовеку, а не да бисмо Га издалека посматрали, дивили Му се, и философирали о Њему.

«Живите у Њему», – то је заповест над заповестима. И то живите: не прилагођавајући Њега себи него себе Њему, не преиначавајући Њега према себи него себе према Њему, не пресаздајући Њега по лику свом него пресаздајући себе по лику Његовом. Само охоли јеретици и неразумни душегубци пресаздавају, преиначавају, мењају Богочовека Христа према својим жељама и схватањима. Отуда толики „лажни христоси“ у свету, и толики лажни хришћани. А прави Господ Христос, у свој пуноћи Своје еванђелске богочовечанске стварности, сав је у Своме Богочовечанском телу – Цркви, како у доба светих Апостола, тако и данас, тако и довека. Богочовечански живот Његов – продужен је у богочовечанском телу Цркве кроза све векове, и кроза сву вечност. Живећи у Цркви, ми живимо «у Њему» онако како то христоносни апостол и нapeђyje. Ау најпунијој мери тако живе Светитељи. Отуда и њихова чудотворна светост: живећи свим бићем у Господу Христу, они се Њиме освећују, охристовљују, обогочовечују, обожују, освемоћују, како некада у апостолској и поапостолској давнини, тако и касније, и јуче, и данас, тако увек «до свршетка света». Они – Богочовечански лик Христов чувају у Његовој свеживотворности, свеистинитости и свечудотворности.

Како људи могу живети у чудесном Богочовеку Господу Исусу? Ако су «укорењени и назидани у Њему»²¹⁵. А укорењени су у Њему, ако су корењем свога бића потпуно у Њему, уврежени у Његовом Богочовечанском бићу, те све животне силе, потребне за живот, црпу из Њега. Укорењено у Њему свесветом, корење нашег бића се освећује, постаје свето. Онда се и сав живот наш освећује, постаје свет. Света душа рађа свете мисли, света осећања, света расположења, и чини света дела.

По речи светог апостола: «Αкο је корен свет, онда су и гране».²¹⁶ У Господу пак Христу ми се укорењујемо светим тајнама и светим врлинама, а најпре светом вером, као почетном врлином, и свеврлином.²¹⁷ Када је све корење нашег бића у Христу, онда је и сав живот наш од Христа.

«Назидани у Њему»: Он – тело Цркве, у које се ми узидавамо и назидавамо подвизима светих тајни и светих врлина; назидавамо као живи делови, живе ћелијице, живи удови. Он је темељ нашег бића, и стога темељ нашег спасења, на коме се помоћу врлина назидавамо, и тако постижемо спасење кроз обогочовечење, кроз охристовљење.²¹⁸ Или: Он је зграда спасења, «кућа духовна», а ми «живо камење» које се узидава у њу и назидава на Њему.²¹⁹ Тако, узидани у Њега и назидани на Њему, ми живимо Њиме, и у Њему и од Њега.

«Утврђени у вери», вери у? – Богочовека Христа²²⁰. А то постајемо када своје срце, свој ум, своју савест, своје биће испунимо духом вере, те све што из њих ниче, ниче из вере и расте вером. Вера нас у познаје са свима светим тајнама и светим врлинама еванђелским, и уводи у њих; а ове нас опет yтвpђyjy у вери, ако живимо у њима. Свака света тајна је тајна вере, и свака света врлина – врлина вере. Вера је душа сваке од њих, а оне су тело њено, остварење њено. Без њих, вера би била мртва; без вере, њих не 6и било. Речено је: «вера кроз љубав дела».²²¹ Но она исто тако ради и кроз молитву, и кроз пост, и кроз остале еванђелске врлине. Као што душа ради кроз сва чула и кроз све делове тела, тако и вера ради кроз све свете врлине и свете тајне, као кроз своје тело, јер све оне сачињавају једно духовно тело у коме вера ради као душа.

Вера Цркве Христове има своју посебну философију, богочовечанску философију. Стога свети апостол упозорава хришћане следећом благовешћу и заповешћу: «Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по стихијама света, а не по Христу»²²². У нашем човечанском свету постоје у ствари само две философије: философија по човеку и философија по Богочовеку. То су два схватања света, два гледишта на свет. У једној је све и сва – човек, у другој – Богочовек.

Философија по Богочовеку није друго до Еванђеље Богочовеково. А шта сачињава Његово Еванђеље? Он сам, и све Његово: Његов живот, Његово учење, Његова смрт, Његово васкрсење, Његово вазнесење, Његова Црква. Све се из Њега изводи, и све на Њега своди. Он Еванђеље чини Еванђељем. Јер је Он његово живо оличење и савршено остварење. Све што сачињава благовест за људско биће, у Њему је потпуно оваплоћено и човечански остварено. Најмучнија питања људскога духа Он је решио божански савршено и човечански стварно, и тако сваку нашу муку претворио у благовест. Највећу муку рода људског, смрт, Он је васкрсењем Својим претворио у благовест, јер нам је свима пропутио пут у бесмртност и живот вечни, и тако решио најмучнији проблем бића људског, проблем живота и смрти. Мучни проблем добра и зла Он је решио Својим Богочовечанским животом: све што је учинио представља једино истинско бесмртно и вечно добро у човечанском свету; а зло је све што није од Њега, ишто је против Њега. Нерешиво питање људског сазнања: «шта је истина»? Он је решио конкретно и реално: показао је и доказао да је у Њему оваплоћена и оличена сва божанска Истина. Стога и постао непогрешиво мерило Истине. Тек од Њега и Њиме ми људи јасно знамо шта је истина а шта лаж у нашем човечанском свету. А проблем Бога и човека? Једини Он је решио савршено и завршно: у Себи Богочовеку показао је јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, те знамо шта је прави Бог и шта је прави човек. И тако сва питања редом налазе своје логосно и благовесно решење у оваплоћеном Богу Логосу.

Стога је основно начело философије «по Христу» ово: Богочовек – мерило свих бића и ствари. Богочовек увек жив и увек присутан у човечанском свету, и – свима приступачан. Јер је не само Своју богочовечанску философију него и Себе сама оставио у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, као Богочовечански живот: Цркву. Цркву, којој је Он, Друга Ипостас Пресвете Тројице, Глава. Опитна је истина: богочовечанска философија је сва у богочовечанском животу. Ко живи тим животом, он и има ту философију.

Категорички је императив богочовечанске гносеологије: доживи, да би познао. Отуда је сваки хришћанин по самом позиву свом философ. Јер живећи у богочовечанском телу Цркве, сваки по мери своје вере и ревности у врлинама доживљује и живот и смрт, и добро и истину, и љубав и правду, и Бога и човека, на начин на који их је оваплоћени Бог и Господ доживљавао.

Зато што све то у највећој мери доживљују, Светитељи и јесу прави, истински философи. Они знају тајну Бога и човека, истине и добра, живота и смрти. По учењу Цркве, они су «философи Духа Светога»²²³, «свети философи». Јер се светим животом стиче философија «по Христу», и постаје философ Духа Светога.

Насупрот богочовечанској философији «по Христу» стоји човечанска философија «по човеку». Она обухвата све философије којима је човек – мерило истине. Све проблеме живота и сазнања оне решавају човеком и по човеку. Стога су све оне «хуманистичке», или боље: хоминистичке. Њихово је основно начело: човек је мерило свих бића и ствари – μέτρον πάντων άνθρωπος. И то човек овакав какав је у својој конкретној психофизичкој датости: са свима недостацима, манама, гресима, страстима, злим силама. Очигледно је да су грех и зло стваралачке силе у човеку, које учествују у целокупном животу његовом. Учествују и у његовим мислима, и у његовим осећањима, и у његовим расуђивањима. Отуда начело: «човек је мерило свега», мора значити и: грех је мерило свега; зло је мерило свега. А посредно значи и: ђаво је мерило свега. Јер за свете, видовитије људе очигледна је истина да је човек – «радионица ђавола»²²⁴, пошто је радионица греха и зла. А грех и зло су увек ђаволово дело, ђаволов посао. У свакоме греху и у свакоме злу увек има по мало ђаволове логике, ђаволове душе. Зато је сва философија «по човеку», у крајњој линији својој, – «празна превара», голо «казивање људско»²²⁵. Збиља, која је то философија «по човеку» решила проблем људског живота? Ниједна, јер није решила проблем смрти. А проблем смрти се задовољавајуће може решити једино васкрсењем. – Која је то хоминистичка философија решила проблем истине? Ниједна, јер се проблем истине може решити ако се истина покаже као жива и бесмртна стварност у нашем човечанском свету. – И опет: која је то хуманистичка философија решила проблем Бога и човека? Ниједна, јер нам није могла показати ни истинитог Бога ни истинитог човека.

Неке хоминистичке философије решавају проблеме «по стихијама света». То су оне што поједине стихије света проглашују за суштину света, или за почетну свестваралачку силу света, или за праузрок света. Као: ватру, воду, ваздух, етар, материју, атом, електрон, фотон. Али све то не решава постављене проблеме него осложњава, остављајући насу безотворној тамници људског сазнања и у загушљивом челичном јајету људског греха, зла и смрти. И човек, ако се искрено и мученички удубљује у главне проблеме живота и сазнања, мора се сложити са највећим богочовечанским философом Светога Духа, светим апостолом Павлом, и рећи: све су те философије „по човеку“ приче људске, «казивања људска», бајке људске, сањарења људска, мудријашења; кроз све њих зуји и бруји – «празна превара». Заробе ли човека, он је заиста врло несрећан са свима њима.

Не човек него Богочовек је решење свих људских проблема и оваплоћење свих људских благовести. Благовести које почињу у овоме свету, да се потпуно расцветају и вечно трају у ономе свету. Бог Логос је, поставши човек, све људско претворио у вечиту благовест. Каква неисказана благовест – бити човек, откако је Бог Логос постао човек! Имати душу људску – каква благовест, откако је душа људска постала душом Богочовека Христа! Каква чудесна благовест – живети живот људски, откако је оваплоћени Бог Логос живео њиме! Све људско у Њему је заиста Бог «благословио сваким благословом»²²⁶, и све је то процветало божанском бесмртношћу. «Јер у Њему живи сва пунота Божанства телесно:²²⁷ сва пуноћа Божанске Истине, сва пуноћа Божанске Правде, сва пуноћа Божанског Живота, сва пуноћа Божанске Вечности, свих Божанских савршенстава; речју: сва пуноћа Друге Ипостаси Пресвете Тројице. И то живи – «телесно = «σωματικώς»: у границама тела људског, стварно, видљиво, опипљиво, «што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше»²²⁸. Да: Безгранични у ограниченом, Вечни у временском, Бог у човеку. «Иако се оваплоти сав –, Бог Логос је и са Оцем сав; телом ограничен, Божанством неограничен»²²⁹. Шта је то Божанско, што би људи могли пожелети, а да им није дато у Господу Христу, и то дато «телесно», опипљиво, преношљиво? Шта је то Вечно, што би желели видети, а да га у Господу Христу не виде оваплоћено, остварено, «на телесан начин = бώματικας»? Са Њим и у Њему ми заиста и имамо и видимо Божанско, Безгранично и Вечно у свима њиховим савршенствима. И тако опитно, на основу личног искуства знамо. Јер у Богочовеку Христу нема ничег апстрактног: сав Бог у Њему је телесно присутан у нашем свету, телесно дат и познат. Стога је богочовечанска философија, философија «по Христу», једина у ствари реалистична, и емпирична, и експериментална, и прагматична, и доживљајна. Христом је све Божанско и Вечно постало човечански стварно, емпирично, опитно, доступно, доживљајно. Свата пуноћа Божанства живи «телесно» у – телу Христовом: Цркви. И хришћани, живећи у Цркви, живе у пуноћи божанског живота, и све што је Христово доживљују као своје. Његовом богочовечанском пуноћом испуњују себе.²³⁰ Зато свети апостол и вели хришћанима:

«И ви сте испуњени у Њему»²³¹. «О, какве речи! ви имате ништа мање него Он сам, јер сте и ви испуњени Божанством Његовим. Јер пошто је природа наша сједињена са Богом то смо и ми у Њему постали заједничари Божанске природе – θείας έκοινιυνήσομεν φύσεως»²³².

Господ Христос је – «сва пуноћа Божанства»; а ви хришћани – ви сте Његови, зато сте и ви испуњени том пуноћом. Човек више није леш, изнутра празан и у празном свету. Сав је испуњен Богом. Α његова боголика душа, са својим бескрајностима, и може се испунити једино Богом, пуноћом Божанства. Сви видљиви светови да се у њу сместе, не могу је испунити. Тако су божански огромне и њена дубина, и њена висина, и њена ширина. Зато душа људска стварно само у Господу Христу налази свој прави мир, божански мир, и покој и радост. Јер у Њему налази божанску пуноћу свога боголиког бића, и у њој своју бесмртност, своју вечност, своје божанско савршенство, своје потпуно остварење.

Како се човек испуњује «пуноћом Божанства» – Христом Господом? Једино живећи Њиме и у Њему. А где је Он? У Своме Богочовечанском телу, Цркви. Само као чланови Цркве људи се постепено испуњују Господом Христом, док не постану «испуњени у Њему», јер Црква, зато што је «тело Његово», и јесте «пуноћа» Њега «који све испуњава у свему»²³³.

Тако, једино у Цркви људи доживљују свепуноћу Божанства као нешто људско, наше, и то – неотуђиво наше, и постају благодатни богољуди. И извршују еванђелску заповест светог апостола: «да се испуните сваком пуноћом Божјом»²³⁴. У ствари, нема разлике између Христа и Цркве; Он је све и сва у Њој: она – тело Његово, Он глава њена. И по бескрајном човекољубљу Свом, поставши човек, Он је учинио да све то припада нама људима. Несумњиво припада, чим се еванђелским подвизима узидамо у свето тело Његово и станемо живети у Њему помоћу светих богочовечанских тајни и сила. Онда «сву пуноћу Божанства» доживљујемо најстварније, телесно као нешто наше²³⁵. И свим бићем осећамо и сазнајемо да је Господ Христос за нас људе заиста све и сва у свима световима. А остало, све остало – «трице». И онда се све жеље наше сливају у једну свеобухватну павловску жељу: о, само да Христа добијемо, да се у њему нађемо и вечно у Њему останемо²³⁶.

Једино у Цркви човек је потпун човек: све има што му је потребно за вечни живот у свима световима. Сав се охристовљује, сав се обогочовечује, сав облагодаћује, сав обесмрћује. Ван Цркве, човек је само схема човека, само сенка човек, и привиђење, и сновиђење, и робот. И осећа се празан и пуст. И стварно, у срцу његовом и нема срца, јер нема Бога; у души његовој и нема душе, јер нема Бога; у савести његовој и нема савести, јер нема Бога. Савест! какви језиви понори, све док се не испуни Богом. Душа! каква бескрајна пустиња, све док се не испуни Богом. Човек! каква лешина, све док се не испуни Богом и Спаситељем нашим Господом Исусом.

Хришћани су бесмртници у овоме свету, зато и мисли њихове и бриге њихове треба да су о бесмртном, о божанском, о непролазном. И све у свету да мере том мером бесмртног и божанског. Само ће на тај начин пронаћи праву вредност и прави смисао свему земаљском, временском, пролазном. И умеће разликовати и двојити сенке од стварности, временско од вечног, пролазно од непролазног. И држати се непролазних стварности и вредности, и на њима себе градити, живот свој изграђивати. Тако гледати и на Стари Завет: двојити у њему сенке од стварности. У ствари, цео Стари Завет је био као сенка Бога Логоса. Сав свет је ишао пред Њим као нека огромна сенка што иде пред својим телом. Сва старозаветна религија је религија сенке за којом наступа њено тело: оваплоћени Бог Логос, Богочовечанско тело Његово – Црква. И заиста је тако: сав видљиви свет није друго до сенка која најављује и објављује што иде за њом: оваплоћење Бога Логоса. Тек Његовим оваплоћењем, и Црквом која је тело Његово, открива се права стварност створених светова: њихова садржина, њихов смисао, Њихов циљ. У Богочовечанском телу Цркве, не само видљиви него и невидљиви светови добијају своје „тело“, своју најтрајнију и најлогоснију стварност. И све оно што је у старом, дохришћанском свету, било најузвишеније: вера изабраног народа, њени врхови праведности и светости: пророци и патријарси, – све су то биле сенке оне једине стварности, која се тек имала јавити, и јавила се оваплоћењем Бога Логоса: телом Његовим, Црквом. Сав Декалог, сви закони, сви прописи, сва богослужења, водили су овој јединственој стварности – Цркви, били «παιδαγωγός εις Xpicirov»²³⁷, вођ ка Христу, васпитач, путовођ који је све водио Богочовеку Христу, као Свебићу, као Свесмислу, као Свециљу свих светова.²³⁸

Богочовек Христос у свету: сва Истина божанска у свету, сав Бог у свету, «сва пуноћа Божанства» као тело у свету, 6ωματικως. Нема вишe колебања, сумње, двоумљења: имамо и знамо истинитог Бога и Господа у нашем човечанском свету; а са Њим имамо и знамо све што нам треба у свима нашим животима и у свима световима.

Изаберу ли себи ма ког другог или ма шта друго за божанство, људи падају у идолопоклонство које убија све душе и потапа сва сазнања у мрак, чији је и врх и дно сам пакао. И обожавање Анђела је идолопоклонство, јер, иако су најсветији после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити истинитог Бога и Господа Исуса Христа. И сваки труд и подвиг, свако понижење и испаштање, које служитељи лажних богова узимају на себе, нису друго до средства којима они свесно или несвесно варају себе и своје присталице. У идолопоклонство падају обично сви људи којима је њихов чулни разум, њихов «ум тела» путовођ у животу. То је и природно, јер чулни разум све и сва мери својим кратким аршином. А зар се тим разумом може измерити Неизмериви? А Он је ето ту, норед њега – у телу свом богочовечанском, Цркви. А робови чулног разума гину и убијају себе својим сопственим обманама, «узалуд надимајући се умом тела свог»²³⁹. Међутим, сваки човек може познати истину, и порасти у све њене бескрајности, ако се свим бићем узида у богочовечанско тело Цркве и свагда држи Главе њене, Богочовека Христа. Јер «држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављано, расте растом Божјим»²⁴⁰, расту тим растом и сви они који сачињавају то тело. Захваћени тим рашћењем, сви чланови Цркве, сваки по мери своје ревности, расту «у човека савршена, у меру раста висине Христове»²⁴¹. Кроз све те тајанствене и свете развоје све планове Цркве води сама Глава Цркве, Господ Христос. Главно је држати се Главе. Јер без Ње нема живота ни телу као целини ни њима, саставним деловима тела. При том рашћењу све што је у човеку «расте растом Божјим», а најпре његов ум, који се постепено благодаћу сједињује са умом Христовим, те прави хришћани имају «ум Христов»²⁴². Само тако ум људски долази до Свеистине, доживљава је као суштину свога бића и постиже своје божанско и вечно назначење.

А како се можемо држати Главе –Христа? Живећи њеним светим мислима, светим осећањима, светим силама, светим благовестима; испуњујући њену свету вољу, изражену у светом Еванђељу; руководећи се њоме у целокупном животу. Другим речима: ми се држимо Главе, када смо свим бићем у телу њеном и потпуно живимо његовим животом. Тако, једино тако је сваки од нас свим умом својим у Христу – Истини, и не може га заробити никаква «философија по казивању људском, по стихијама света», јер одмах увиди да је свака од њих ништа друго до «празна превара»²⁴³. А у Цркви, а у Христу Богочовеку сва се Истина оваплотила, учовечила и очовечила, постала човек.

Истина = човек. Ето ко је Христос и шта је Христос. А када се сва Истина могла оваплотити, и оваплотила се у човека, значи: човек је саздан да буде тело Истине, оваплоћење Истине. Главна благовест Богочовекова је ово: бити човек није друго него бити оваплоћење Истине, оваплоћење Бога. Зато је Бог и постао човек, и остао занавек Богочовек.

«Христос је, као Творац и Уредитељ, глава и Анђела и људи. Од Христа је сво тело Цркве. Рекавши «тело», свети апостол спомиње и оно што је својствено телу. Сво тело Цркве, вели он, преко свеза и саставака снабдевено од Христа сваком благодаћу, расте растом по Богу. А какво је то рашћење по Богу? Рашћење не телом, него живљењем по Богу – τη πολιτεία και α θεόv».²⁴⁴ «Господ Христос je глава целе Цркве; а Црква je тело Његово. Тако, из Њега цело тело Цркве има и само своје биће – то είναι, и своје добробиће – το εУ είνω. Ко отпадне од Њега, одмах пропада. Јер као што се осећајни дух из мозга предаје целоме телу преко нерава, и од главе је сваки осећај и сваки покрет, – тако се и цело тело Цркве снабдева од Христа, тојест прима живот и духовно рашћење. А када оно има то? Када је сједињено са Њим. Јер у таквом случају Дух Свети снабдева тело рашћењем. Јер ако тело није везано и сједињено са главом и са самим собом, онда не бива ни снабдевања Духом, ни рашћења Богом, тојест најбољег живљења по Богу».²⁴⁵

Живот у Христу = живот у Цркви је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро «стихијама света»: не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као према логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. Α њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или водитеље своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе: поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља.²⁴⁶ «Не дохвати се, не окуси, не дотакни!» Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. У ствари, «све је то на погибао ономе који чини»: јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос оваплоћени у нашем свету, онда је ту и сва мудрост божанска, и сва сила, и сва моћ. Колико пак човек мора бити и слеп, и глув, и безуман, и мртав, па да и даље живи «по заповестима и наукама људским». Ашта јеу њима? Зар не оно што је само «на погибао ономе који чини».²⁴⁷

Идолослужење је служити стихијама света, или заповестима и наукама људским као врховним божанским вредностима, које људи стављају на место јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Много је самољубља и грехољубиве самовоље проглашавати за божанство оно што никако ни по чему то није. Тако су људи поизмишљали и створили многе лажне богове, све по слици и прилици својој. И на томе засновали своје лажне вере и самовољне побожности. А када се у име тих самовољних побожности удари и у привидно богоугодне подвиге, испаштања, испосништва, и то је све «на погибао ономе који чини» то. Заиста су све заповести и науке људске «само по изгледу мудрост», а изнутра – пустош и смрт. Јер немају ни божанску истину, ни божанску моћ, да би нас спасле од зла, од греха од смрти. А каква нам је корист од њих, када нас не спасавају од онога што сачињава највећу муку, највећи ужас, па и сам пакао за људско биће? Све је то, у крајњој линији, идолопоклонство, а никако и никада богопоклонство: обожавање твари место Творца, служење тварима а не Творцу. Нема сумње, у томе је главно лудило чулнога разума људског.²⁴⁸

Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. «Богатство благодати»²⁴⁹ Своје Тросунчани Господ је излио на нас «објавивши нам тајну воље Своје»²⁵⁰ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје о нашем земаљском свету, и о свима световима, о човеку, и о свима људским бићима. Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у Себи о свету и световима, и о човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Боги одређује од вечности сав Свој однос према роду људском.²⁵¹

До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао «тајну воље Божје», није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему je «тајна воље Божје»? У томе: «да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи»²⁵²

А Христос је глава, чега? Цркве. Значи: Он као глава Цркве уједињује у телу Цркве све и сва. Христос – свејединство, Христос – свеујединитељ: у Њему, Богочовеку = Цркви, сједињује се Бог и човек, небо и земља, анђели и људи, бића и твари, атоми и васионе, све што је на небу и што је на земљи, све осим греха, смрти и ђавола. Богочовек је свето ујединио основавши и у Себи и на Себи Цркву, која је тело Његово и Он глава њена, те је тако она пуноћа Њега, Богочовека, који све испуњава у свему²⁵³.

Своје првобитно јединство са Богом Логосом, Творцем својим, род људски је нарушио грехом: грехом је одвојио себе од Њега, одбацио себе од Њега, и кренуо ванбожјим, ванлогосним и ванлогичким путевима, који кроз безброј смрти воде у царство смрти, царство чистога демонизма, ђаволизма, сатанизма. Јер сваки грех је својим главним животним нервом невидљиво везан за срце, за свезло срце свезлог Сатане. Уневши у себе грех, ту разорну богобежну силу, човек je одбегао од Бога, одвојио себе од Бога, и са собом повукао у смрт и поноре сатанизма и сву твар, која је по речи Божјој подвласна њему. Тиме је он сву твар увукао у ропство пропадљивости, у тешке патње и муке, због чега и «сва твар уздише и тужи с нама» људима у квргама греха и смрти²⁵⁴. Ослободити род људски, а преко њега и сву твар, од робовања греху и смрти, није могао нико од људи, нико од створених бића и твари, већ само Бог Логос – Творац: као Једини Безгрешан и Једини Бесмртан. И тако васпоставити јединство твари са Творцем, јединство рода људског са Богом Логосом, Богом Логиком, и повратити бићу људском божански смисао и божанску вредност постојања и живота. То је чудесни Господ Христос учинио својим оваплоћењем, и васцелим Својим богочовечанским домостројем спасења, нарочито Својом свескупоценом крвљу: уништио грех и смрт, и тако Собом ујединио све било на земљи или на небу, и све повратио дивном логосном свејединству. Јер је Он крајњи и свеобухватни смисао свих твари и бића, и свега створенога: «јер кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза Њ иза Њ сазда. И Он је пре свега, и све је у Њему. И Он је глава телу Цркве, који је почетак, првенац из мртвих, да буде Он у свему први: јер би воља Очева да у Њему обитава сва пуноћа – и кроза Њ да помири све са Собом, умиривши крвљу крста Његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу»²⁵⁵.

У Цркви, Богочовечанском телу Свом, Господ Христос извршује уједињење свих бића и твари, свега логоснога што је у њима, излучујући грех и смрт из свих бића и твари, васпостављајући јединство између твари и Творца, а преко тога и јединство између сваке твари са осталим тварима. Тако је Црквом остварено јединство анђела и људи: сви су они чланови Његовог Богочовечанског тела, коме је Он глава, те смо сви ми, и анђели и људи, под једном истом Божанском главом – Господом Христом. То је надахнуто изражено у Канону Бестелесним Силама: Тебе непрестано величамо, Христе, који си на неисказан начин начинио једну Цркву од анђела и људи и сјединио небеско са земаљским²⁵⁶. Једна Црква: и у њој један исти Господ и за анђеле иза људе, једна иста Божанска Истина, једна иста Божанска Правда, једна иста Божанска Љубав, један исти Божански Живот, једна иста Божанска Вечност, једно исто Божанско Царство. Зато су свети анђели, та наша небеска, света и безгрешна браћа, у радосном човекољубљу постали добровољне слуге спасењу нашем²⁵⁷.

У Цркви се остварује и јединство између људи и осталих твари: јер људи, постајући кроз освећење и обогочовечење синови Божји, постепено ослобађају и твар око себе од робовања греху и смрти, и приводе је безгрешну Једином Безгрешном²⁵⁸. Најсавршенији чланови Цркве Светитељи, најјаче oceћajy то свејединство свих твари у Христу: анђели на земљи, они и живе анђелским животом: једно су са светим анђелима истином, правдом, Еванђељем, молитвом, љубављy; а једно су са осталим тварима – тугом, уздисањем неисказаним; заједно са њима кроз Духа Светог осећају како се твар исцељује Црквом од греха, постаје безгрешна и мила и благовесна. Све сачињава један Богочовечански организам, а они – осећалиште свега тога, и све осећају као део себе.

До оваплоћења Бога Логоса, вели Свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима – Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да je у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест, учврстио је појачавши јој темељ; тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.²⁵⁹

«Тајну воље Своје»: «да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи»²⁶⁰ Тросунчани Господ је објавио, и остварио, оваплоћењем Господа Христа и оснивањем Цркве у Њему ина Њему, и то онда када се по промислу Божјем испунила «пуноћа времена». Α пуноћа времена је настала када је грех у роду људском био достигао све врхунце свог разарачког и смртоносног деловања и претио да род људски потпуно ођаволи и осатани, сатирући у њему све што је божанско и богочежњиво²⁶¹. Тајна времена је у тајни воље Божје: време је имало да се освети оваплоћењем Бога Логоса и Његовим Богочовечанским домостројем спасења, јер је и време саздано кроз Бога Логоса и ради Бога Логоса²⁶²: једино у Богу Логосу је логос, смисао, логика, и вредност времена, и сва његова економија. Бог Логос води економију времена; и све што претходи оваплоћењу Бога Логоса, Његовом силаску у наше земаљско време, устремљено је «на економију, на уредбу пуноће времена».²⁶³ У ствари, врховну власт над временом и временима, над роком и роковима има Господ Сведржитељ, Господ Свеосмислитељ. Он води и време и времена, рок и рокове, путевима Свог божанског промисла, а људима је од те превелике тајне познато само нешто, и то онолико колико им је неопходно ради њиховог спасења²⁶⁴.

Живећи пуноћом Свога Божанства у телу Свом – Цркви, Господ Христос непрестано оживљује људе умртвљене гресима, подиже их из гроба греховности, васкрсава их из мртвих, и посађује на небесима. То је непрекидни богочовечански подвиг Јединог Човекољупца, Господа Христа, којим Он спасава све верне, дајући им у Цркви лек за сваки грех. Јер грех je богопротивна сила, умртвљује човека за све што је Божије; умртвљује га за живот у Богу; умртвљује му ум, те не познаје Бога, заборавља Бога; умртвљује му срце, те не осећа Бога; умртвљује му савест, те не исправља себе Богом; умртвљује му вољу, те неће Бога. Својим преступима и гресима људи навуку у себе толике смрти, да запета постају духовни мртваци и кроз грехе сами себе непрестано сахрањују у безброј гробова, потапају у безброј смрти. Јер грех тиме je грех што одваја човека од Бога који је извор живота, и испуњује га оним што је смртно. И када грех сазри у човеку и човек га учини, гле, у њему се родила смрт: кроз један грех – једна смрт, а кроз многе грехе – многе смрти. Непоречна је истина вечног Еванђеља Божјег: грех учињен рађа смрт²⁶⁵. Ма колико човек не хтео, но плата за грех – увек је смрт, само смрт.²⁶⁶ Остајући у гресима и не кајући се, човек добровољно остаје у многим смртима, и оне му упорно и немилосрдно умртвљују и душу и срце и ум и савест и вољу за све што је Божје: за Истину Божју и Правду и Љубав и Живот. У ствари, греси само то и раде: обезбожују човека, осмрћују га и усмрћују. Кога то од људи греси нису свалили у безброј духовних смрти? Ко то од људи није умро по много пута у гресима? Нема ту изузетка, сви су људи под гресима, под њиховим страшним ударцима. У самој ствари, грех је неисказано страшнији и од саме смрти зато што он једини производи смрт, рађа смрт.

Жеља је свих људи: уништити смрт. А то значи, треба најпре уништити грех. Но то никаква човечанска сила учинити не може већ само божанска; и не само божанска сила, већ сав Бог, зато што је сваки грех – ђаволска сила, и још: сав ђаво. Загледај грех са ма које стране, и са свих страна, и у њему ћеш наћи једино – ђавола, ђавола, ђавола, и ништа друго. Зато што је грех тако силан – силан ђаволом, у наш земаљски свет и сишао је сав Бог, «сва пуноћа Божанства»²⁶⁷, да нас ослободи греха, и кроз грех смрти, а кроз грех и смрт – ђавола. Да зато, само зато je Господ Христос и сишао међу нас, и као Црква остао сав међу нама: да нас мртваце у гресима оживи и васкрсне из свих наших смрти. И Он је то учинио, и непрекидно из века у век чини са свима који Му вером приступају: јер је сав у Цркви Својој, телу Свом, Он – глава њена. Он – пуноћа која све испуњава у свему²⁶⁸: све у свима вернима: све у њиховој души, у њиховом срцу, у њиховом животу²⁶⁹. А кад је у њима Он – сав Бог, како онда могу остати у њима греси, и преко њих – сав ђаво?

Греси имају свога бога; то је ђаво. Он је и главни творац њихов; а људи чинећи грехе – сарадници су ђаволу, и слуге, и робље. Греси имају царство, свој свет; то је пакао. Α овај наш земаљски свет је такође њихов, али њихов кроз наше добровољно живљење у гресима; и утолико њихов, уколико се ми људи драговољно потчињавамо гресима. Ђаво је и ушао грехом у наш земаљски свет кроз човека, и почео да осваја овај свет гресима; и потпуно га освојио гресима кроз људе; и помоћу грехова овладао људима и загосподарио над њима смрћу; и начинио људе својим беспомоћним робљем, и постао – «бог овога света»²⁷⁰. Са тог разлога и сам Господ Исус назива ђавола – кнезом, владаром овога света.²⁷¹ Зато овај свет – «лежи у злу»²⁷², и назива се – зли век²⁷³. И то све тако до доласка Господа Христа у наш свет, до Његовог оваплоћења и чудесног богочовечанског домостроја спасења. Α спасење се и састоји у Спасовој победи над ђаволом, и над његовом свесилом – смрћу. До Господа Христа, и без Њега и ван Њега, људи живе у гресима и смртима, ходе кроз грехе и смрти као кроз своје дане и ноћи, или боље: као кроз своје безбројне ноћи у царству овога света. Α овај свет, у коме ђаво богује кроз грехе, има свој начин живота, свој ток, свој пут, свој ход; грех је успео да постане начин живота, modus vivendi у овоме свету; толико се он одомаћио у свету, толико оприродио, толико са њим сродио, тако дубоко прожео природу овога света, тако се у њу уживео и са њом саживео, и то тако одавно, од памтивека, да он не представља нешто тренутно или краткотрајно, већ нешто дуготрајно, дуговечно, читав αιών, па и читаву временску вечност овога света. У ствари он то и јесте: јер овај свет види у греху свој живот, своју бесмртност, своју вечност. Отуда богомудра благовест светог апостола: ходити «по веку овога света»²⁷⁴ и значи: живети уобичајеним и устаљеним грехољубљем; сматрати да је грех нешто природно, нешто логично, нешто неопходно у овоме свету, па чак и савечно свету. У ствари, живећи грехом човек умртвљује себе за све што је узвишено, свето, божанско, бесмртно, вечно, и најзад постаје духовни мртвац.

Али, «ходити по веку овога света» значи још нешто одређеније: ходити «по кнезу власти у ваздуху»,²⁷⁵ по – ђаволу. Грех људски није нешто самоникло у човечанском свету: он свим бићем својим исходи из ђавола; и увек је васцелим бићем везан за ђавола, и зависи од ђавола. Грех је чист проналазак ђавола; људи су се касније придружили ђаволу, почели да користе његов проналазак, постали добровољни сарадници његови. И сваким својим грехом људи стварно capaђyjy са ђаволом, знали то или не. Зато што је од бића које је несравњено јаче и силније него човек, грех и представља силу далеко јачу и силнију од човека. То је разлог што људи никако нису у стању да својим сопственим силама ослободе, спасу себе од греха и зла. Јер ђаво је владар у ваздушним поднебесним пространствима²⁷⁶; његово царство је далеко веће и пространије од земље; земља је само острво у његовом огромном царству. Чиме ђаво влада у своме царству? Грехом. Чиме у ваздуху? Опет грехом, само грехом који је оличен у палим анђелима – ђаволима. Јер ђаволи нису друго до бивши анђели, који свим бићем живе у греху и ради греха. И зато ма где били, они служе греху и владају грехом. «Ђаво не влада ваздухом, него нечистим злим дусима»²⁷⁷.

По чему ми људи на земљи знамо то? По своме властитом искуству са грехом. Шта је наш људски грех у суштини? Оно што и ђаволов: противљење Богу. Зато свети апостол и вели: «по кнезу,… по духу који сад ради у синовима противљења»²⁷⁸.

Кнез ваздушних пространстава, ђаво – дух ради и у нашем човечанском свету свој посао: изазива људе против Бога, подстиче их на богоборство. То он чини преко разних грехова; а сваки грех је у ствари противљење Богу, борба са Богом: богопротивљење, богоборство. И ђаво је помоћу грехољубља толико овладао људима, да их је просто усинио себи, те су они постали синови противљења. «Синови противљења» – рођена деца свога оца, ђавола, првог и главног противника Божјег.²⁷⁹ Његов је стални посао: противити се Богу, Његовим заповестима, Његовој Истини, Његовој Правди, Његовом Еванђељу, Његовој власти, Његовом постојању; борити се против Бога и свега Божјег; не хтети Бога ни по коју цену. Грех је увек и свуда једно исто: богоборство, богопротивљење. «Сад ради»: да, ђаво и «сад ради», и то прикривено, тајно кроз синове противљења: он, дух, невидљиво ради у душама, у савестима, у срцима, у вољама, у мислима, у телима синова противљења. Јер не воли да отворено иступа и показује своје одвратно и гадно лице. Врло лукав, он вешто скрива себе, маскирајући себе тако да баш неки од његових «синова противљења» тврде да ђаво не постоји, да ђавола уопште нема. А ђаво управо то и хоће да људи сматрају да он не постоји, јер се онда неће ни бранити од онога који не постоји, нити се борити против онога који не постоји. Тактика, стратегија – ђаволски генијална, зар не?

А Црква Спасова? Насупрот свему томе изводи «синове васкрсења»²⁸⁰, те богочовечанске непобедиве победнике над грехом, смрћу и ђаволом, победнике над свима гресима, над свима смртима, над свима ђаволима. Са Црквом Христовом у овом свету све се мења: «синови противљења» по неизмерном човекољубљу Спасовом постају синови васкрсења. А са тим, и кроз то постају њихова својина: бесмртност и Живот Вечни, и Правда Вечна, и Љубав Вечна, и сва богочовечанска богатства свемилостивог Спаса.

Искуство, свеопште искуство рода људског сведочи: сви су људи «синови противљења», јер сви живе у гресима и преступима. Тросунчани апостол убраја и себе у њих, и изјављује: у преступима «и ми сви живесмо негда по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гњева, као и остали»²⁸¹. – А ми људи живимо у гресима и преступима? Када живимо «по жељама тела свога». А шта су жеље тела? Сласти греховне. Мада саздано Богом безгрешно и свето, тело је својим добровољним и упорним сластољубљем греховним претворило сласти греховне у нешто своје, у вољу своју, у хтење своје, у живот свој, у логику своју. У разум свој, у радост своју, у циљ свој, у смисао своју. Греховне сласти, а преко њих греси, постали су у нама воља наша, воља и тела нашег, воља и разума нашег, што христоносни апостол и тврди говорећи: да ми живимо У гресима и преступима «творећи воље тела и помисли – τα νίελήματα της оαρκός και των διανοιών». «Творећи вољу тела, ми грешимо телесно; а творећи вољу разума, ми грешимо духовно – ψυχικώς».²⁸² Као нека жива сила, грех се разлива по целом бићу људском: по души, по разуму, по срцу, по вољи, по телу, и учествује у свему што човек мисли, осећа, хоће, жели, ради. Хтео или не, грехољубив човек: кад мисли – у многоме грехом мисли; кад осећа – у многоме грехом осећа; кад хоће – у многоме грехом хоће; кад ради – у многоме грехом ради²⁸³. Грех се толико сродио са људском природом, толико постао за њу природан, иако није њене суштине, да су сви људи – «по природи деца гњева».²⁸⁴ «Деца гњева»: стално се гњеве на све што није грех или греховна сласт; стално се гњеве на све што је Божје. То су у ствари рођена браћа «синова противљења»: сви се они и гњеве на Бога и све што је Божје, и противе Богу и свему Божјем. Деца греха су «деца гњева». Јер једино на шта се Бог гњеви у људима јесте грех²⁸⁵. Α гњев Божји на грех, преноси се и на људе када они упорно изједначују себе са грехом и добровољно остају деца греха – «деца гњева»²⁸⁶, «синови противљења»²⁸⁷. Живећи у гресима, ми у ствари мртвујемо далеко од Бога, у своме малом земаљском паклу, али који има све одлике и ознаке вечнога пакла, и у коме је кроз све наше сласти и страсти врховни, мада невидљиви, владар и господар – ђаво и црни анђели његови.

«Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе са Христом – благодаћу сте опасени –, и с Њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу»²⁸⁸. – Само је превелика љубав Божја к нама, обићена и оличена у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, узрок нашег оживљења из мртвих Христом, нашег вазнесења на небо Христом, нашег живљења у Христу изнад свих Херувима и Серафима. Ту нема никаквих заслуга наших; ту смо ми поплављени безобалним океаном свемилости Божје; заиста смо спасени благодаћу, која и дише, и живи, и постоји свемилошћу Свемилостивога. Мртви у гресима, ми никада не бисмо могли сами себе ни оживети, ни васкрснути, ни узнети на небо, ни живети и вечновати у надхерувимској божанској слави. Све је то дело безграничне љубави Божје према нама у Христу Исусу, дело безграничног човекољубља Божјег.

Богоносни апостол показује: наше спасење састоји се у нашем ухристовљењу и охристовљењу, тојест у нашем васкрсењу из смрти греховне васкрслим Христом, и у сталном живљењу нашем са вазнесеним Христом и у вазнесеном Христу. Спасење није друго до живљење у Спаситељу, и живот Спаситељем. То је подвиг у коме човек сав живот Спаситељев доживљује у Духу Светом као свој кроз свете тајне и свете врлине: од духовног рођења па све до вазнесења. Ту човек стално живи у васкрслом и вазнесеном Спаситељу: јер иако смо на земљи – «живљење је наше на небесима»²⁸⁹; иако живимо међу људима, наш је «живот сакривен с Христом у Богу»²⁹⁰, и ми мислимо «о ономе што је горе а не што је на земљи»²⁹¹. Ми смо хришћани тиме хришћани што смо Христови: што смо једнаки с Христом једнаком смрћу, једнаким васкрсењем, једнаким животом²⁹². – Тако, сваки хришћанин доживљује у маломе ону пуноћу богочовечанску, и оно свејединство богочовечанско, које је Господ Христос остварио у телу Свом, Цркви. И он постаје црква у маломе. Јер спасење и није друго до уцрквљење и оцрквљење: тојест непрекидно живљење у богочовечанском телу Цркве кроз свете тајне и свете врлине.

Видиш ли, благовести Златоречиви благовесник Спасов, неизмерну величину моћи Христове на нама који верујемо? Нас мртве, нас синове гњева Он оживе. Видиш ли наду звања? Са Христом нас Бог васкрсе и посади с десне стране Себи. Видиш ли славу наследства Његова? Да, рећи ћеш, очигледно је данас је Бог васкрсао са Њим; али чиме доказује апостол да нас је Бог посадио на небесима у Христу Исусу? Тиме, чиме доказује данас је Он и васкрсао са Христом: јер нико никада не би васкрсао да није васкрсла Глава; а пошто је Глава наша васкрсла, васкрснути смо и ми. Ето, на такав начин нас је Он и посадио Себи с десне стране на небесима. Када Глава седи горе, седи заједно и тело. Зато је свети апостол и додао: у Христу Исусу. Или, посматрано с друге стране: Он нас васкрсава кроз купељ крштења; али како нас после тога Он посади на небесима? Ако трпимо с Њим, вели свети апостол, с Њим ћемо и царовати²⁹³. Ако смо заједно умрли, заједно ћемо и оживети²⁹⁴.

Све то Бог је из безграничног човекољубља учинио кроз Господа Христа: «да покаже у вековима који иду неизмерно богатство благодати своје добротом својом према нама у Христу Исусу»²⁹⁵.

Доброту Своју према људима Бог показује на безброј начина: преко васцеле васионе, од атома до сунца, и од пчела до анђела. Али ничим и никим тако као преко Господа Христа. У Њему она је добила своју дирљиву и потресну богочовечанску свепуноћу. У Њему се божанска доброта показала као безгранична сведоброта = Црква, и са свима богочовечанским савршенствима Својим Он остао сав у њој и на небу и на земљи. То се осећа у свему што је Његово: из свега зрачи, милује и греје та мила, та нежна, та дирљива, та самилосна Сведоброта: зрачи из Његовог чудесног рођења, из Његовог детињства, из Његовог крштења, из Његовог преображена, из Његовог страдања, из Његовог васкрсења, из Његовог вазнесења, из Његове Педесетнице; зрачи из сваког Његовог чуда, дела, речи, из васцелог Еванђеља Његовог. Због тога је умесно и питање: шта је то што у Њему није сведобро? Он, једини Он нам је даровао сва божанска добра: божанску Истину, божанску Љубав, божанску Правду, божанску Милост, божанску Мудрост, божанску Благодат, божанску Светост, божанску Бесмртност, божански Живот вечни. И сврх свега тога даровао нам Себе, Бога у Богочовечанском телу Свом – Цркви. Зар то није Сведоброта? Ко би нам од људи или од Анђела могао то подарити? Заиста – «нико није добар осим једнога Бога»²⁹⁶: Исуса Христа, јединог истинитог Бога у свима световима. Нико – јер нико сем Христа Бога не може дати човеку оно истинско, оно право, оно непролазно, оно једино добро: живот вечни. И оно што вечни живот носи са собом и за собом: сва божанска савршенства и сва божанска блаженства. Због свега тога Христова је доброта по свему и свачему безгранична божанска Сведоброта. После појаве Богочовека у нашем земаљском свету, не може се ни с каквим оправданим разлогом пребацити Богу да није показао довољно доброте према роду људском. Ако није показао довољно доброте стварајући овакво небо, или овакво сунце, или овакву земљу, или оваквог човека, или овакву васиону, Он је несумњиво показао у Христу сву божанску Сведоброту. Да је заиста тако, може се уверити свако, ако се искрено сретне са Господом Исусом. Он, једини Он представља оправдање Бога, једина теодикеја; Он и – једино оправдање човека, једина антроподикеја; Он и – једино оправдање света, једина космодикеја.

Само је безгранична божанска Сведоброта Христова имала љубави и силе да спасе свет: да духовне мртваце оживи, васкрсне и вазнесе у вечни божански живот изнад свих Светих Небесних Сила. Од почетка до краја спасење је дар Сведоброте Божје, нипочему ствар људских заслуга, или сила, или дела. Сав богочовечански домострој спасења: све божанске, богочовечанске силе које је Господ унео у њега, и сви дарови и блага које нам је даровао преко њега, и сачињавају благодат спасења. Зато се Еванђеље Спасово и назива «Еванђеље благодати Божје»²⁹⁷. У ту чудесну благодат ми имамо приступ вером²⁹⁸, не нечим другим: не знањем, не имањем, не науком, не богатством, не звањем, нити ичим другим. А веру може имати сваки човек, само ако хоће: зависи од његове добре воље²⁹⁹. Али самим тим што смо од Христа «под благодаћу»³⁰⁰, то је и сам подвиг наше слободне вере озарен том благодаћу. Зато свети апостол благовести: «благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; не од дела, да се нико не би похвалио».³⁰¹ Нема људског дела које би могло спасти род људски од смрти и ђавола. Па и сва дела људска, ако би имала тај циљ и стопила се у једно огромно дело, не би могла ту ништа учинити. Спасење од греха, смрти и ђавола неизмерно премашава све људске силе и дела; оно је по свему потпуно и савршено дело сведоброте, свељубави и свемоћи Христове. А кад је тако, људи немају права да се хвале никаквим својим делом, ни индивидуалним ни колективним, јер ту ништа не значе ни култура, ни цивилизација, ни наука, ни техника, ни философија, ни уметност. Да, ништа не значе, јер су комарачки немоћне и језиво беспомоћне пред страшилном стварношћу смрти. Једино људско дело, које би овде и могло имати значаја, јесте вера у Богочовека, вера у дело спасења које је Он извршио, и непрестано га врши у Цркви. То је сав наш прилог спасењу нашем од греха, смрти и ђавола. Па и за то наше дело потребно нам је много благодати Божје, да би се оно могло усавршавати. Христов богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: Господе, увећај нам веру³⁰², а каткад и очајнички вапијемо: «Верујем, Господе, помози моме неверју»³⁰³. На свима ступњевима наша је вера увек: «по чињењу превелике силе Божје»³⁰⁴ која неумањиво дела у Богочовечанском телу Цркве од оваплоћења Бога Логоса у нашем земаљском свету.

Да те величина доброчинстава, благовести Свети Златоуст, не би погордила, погледај како те свети апостол смирава говорећи: «Благодаћу сте спасени». Али, да не би уништио и твој удео у томе, он додаје и оно што се захтева од нас: «кроз веру». Затим, као да те поново уништава, он каже: «и то није од вас». И вера, вели он, није од вас: јер да Христос није дошао, јер да нас Он није позвао, како бисмо могли поверовати? Речено је: Како ће поверовати, ако не чују?³⁰⁵ Тако, ни вера није нешто наше: «дар је Божји». Вера, вели свети апостол, није довољна за спасење; али да нас не би спасавао без икаквог нашег учешћа, Бог захтева од нас веру. Рекао је да вера спасава, али не сама по себи него Богом; Бог хоће, и вера спасава. Но реци ми, како спасава вера без дела? Она сама јесте дар Божји, «да се нико не би похвалио», него да би сваки био захвалан благодати. Значи ли онда, упитаћеш ти, да је апостол забранио оправдати се делима? Нипошто, него он само каже да дела никога не оправдавају; и то каже ради тога, да би показао благодат и човекољубље Божје. Богне одбацује оне који имају дела, него оне који би и са делима погинули он спасава благодаћу, тако да после тога нико нема права да се хвали³⁰⁶.

«Благодаћу сте спасени», благодаћу која је кроз веру. «И то није од нас»³⁰⁷. Од нас је вера, али је и њен узрок Бог. Јер да се Он није оваплотио, како бисмо могли веровати? Јер је речено: «како би веровали, ако не чују?» Зато свети апостол и назива веру делом Божјим. Ивера је још зато дар Божји што она сама по себи – καθ’ εαυτήν– не може спасавати када Бог не би хтео да кроз веру спасава. Тако дакле, наше веровање јесте дар Божји, и спасење вером такође је дар Божји.

«Не од дела, да се нико не би похвалио». Не што Бог не би хтео да спасава делима, него што се нико не може спасти делима сем кроз веру. Стога, пошто се нико не може спасти делима, нека се и не хвали.³⁰⁸

Дар је Божји не само наше спасење, него и сам наш живот, и сама наша душа, и само наше тело, и постојање наше – све је то дар Божји. Зато богонадахнути апостол благовести: «Ми смо рукотворевина Божја (ποίημα = творевина, посао, дело, производ), саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходите»³⁰⁹. – Ми смо људи заиста «рукотворина Божја» , «посао Божји». Све – док се ђаво није грехом умешао у наш живот. Од тада ми постајемо и његов посао. Јер сваки наш грех показује да ми пропадамо и њему, да и он ради у нама свој посао, да и он кроз грех живи у нама као стваралачка и жива сила.³¹⁰ У том грехољубљу неки људи забораве своје божанско порекло, и толико се сроде с ђаволом, да постану «деца ђавола»³¹¹, јер «који твори грех од ђавола је»³¹² Но Својим Еванђељем оваплоћени Бог Логос, боравећи сави делујући у Богочовечанском телу Цркве Своје, враћa нас Богу, враћа нас сазнању да смо ми «творевина Божја», «посао Божји», саздања Божија. Још при стварању ми смо саздани Богом Оцем кроз Сина у Духу Светом. И дата нам је боголика, тројицелика душа, тојест: и оцелика, и христолика, и духолика. Својим пак доласком у наш земаљски свет, Својим учовечењем, Својим богочовечанским домостројем спасења, Бог Логос нас као Глава Цркве у богочовечанском телу Цркве пресаздаје, изнова саздаје. Ради чега? – «за дела добра која Бог унапред одреди да у њима ходимо», јер нас је Бог створио за бесмртност и живот вечни³¹³. А Господ Христос је и дошао у наш земаљски свет да нам за остварење тог божанског циља да сва потребна божанска средства и божанске силе: свете тајне и свете врлине. И њих ето у Цркви, свима приступачне. Двоумљења нема, од Господа Христа ми јасно знамо и право порекло људи и прави циљ њиховог постојања: порекло им је од Бога, они су «творевина Божја»; а циљ им је – живот у Христу, добра дела у Христу, јер су и «саздани у Христу Исусу за добра дела», јер им јеи «живот с Христом у Богу»³¹⁴.

«Ко је у Христу, нова је твар: старо прође, гле све ново постаде».³¹⁵ Је ли човек у Христу кроз свете тајне и свете врлине, у њему се неминовно врши обнова васцелог бића његовог: све што је старо у њему пролази и нестаје, а све ново постаје и настаје: нестаје стара савест, а настаје нова; нестаје стара воља, а настаје нова; нестаје стари човек, а настаје нови. А нови човек, чиме је нов? Новим осећањима – богоосећањима; новим мислима – богомислима, новим жељама – богожељама, новим делима – богоделима, новим животом – богоживотом.

Све је то постало могуће за свакога од нас силаском Бога Логоса у наш свет, Његовим очовечењем. Својим очовечењем Он нам је омогућио обожење: од Њега очовечење, од нас обожење. Он се очовечио, да би се човек обожио. И то је дело Његове благодати спасења, Његовог богочовечанског домостроја спасења.

Обожен, обогочовечен човек, човек ко ји сеу богочовечанском бићу Цркве кроз свете тајне и свете врлине испунио «сваком пуноћом Божјом»;³¹⁶ ето – то је хришћанин. Да, хришћанин је охристовљени, обожени, обогочовечени човек. И ништа мање од тога. Постајући крштењем члан Цркве Христове, тог вечноживог Богочовечанског тела Христовог, хришћанин почиње дасе обожује, обогочовечује, дасе испуњује светим божанским, богочовечанским силама, и тако непрестано у току целог живота и – целе вечности своје. У њему се непрекидно ствара све ново и ново, све Христово и Христово. А што је Христово, увек је ново, јер је бесмртно и вечно. Бесмртно пак, вечно пак тиме је бесмртно и тиме вечно, што је увек ново и ново, и све новије и новије. Јер чудесни Господ Христос je не само Спаситељ и Сведржитељ и Промислитељ, него и вечни Творац, и тиме вечни Чудотворац. Зато Он и изјављује: «Ево све ново творим (= ево све и сва чиним новим)».³¹⁷

«Ко је у Христу», тај је хришћанин; и зато што је у Христу – «нова је твар». Живи ли човек у Христу помоћу светих тајни и светих врлина, он је већ вечан, већ богочовечан, и тиме сав нов и увек нов, и никаква га смрт не може састарити и обузети, и он неминовно рађа «многи род» = свете и бесмртне мисли, света и бесмртна осећања, света и бесмртна дела. Живећи у хришћанину благодаћу Својих светих тајни и светих врлина, Господ Христос и чини његову природу плодородном, те она твори дела Христова – «дела добра», рађа «многи род», јер «свако дрво добро родове добре рађа»³¹⁸. Тада је све то сасвим природно.

Јер благодаћу све надприродно постаје природно, све божанско постаје човечанско, све Христово постаје хришћаниново, све Богочовеково постаје човеково. У самој ствари, за боголику природу човекову божанско и није надприродно: јер јој је оно од искони урођено, од искони иманентно, од искони природно. Природа наше боголике душе саздана је у суштини од божанског, од боголиког, од надприродног. Боголиком суштином својом она је сва од онога света и сва у ономе свету. Зато су свеистинита уста Свеистинитога и изрекла о правим људима ово: Нисте од овога света³¹⁹. Наша природа је природна надприродним, божанским, боголиким. У самој ствари сва природа човекова бића је надприрода: и природа тела и природа душе, јер је и једно и друго створено Богом, те је и једно и друго у ствари не наше него Божје³²⁰. Корење васцеле природе човекове је у оном свету. Зато човека и вуче унутрашња сила бића његова ка небу, ка оном свету, ка Богу и свему божанском. Зато је и нормално што је Господ Христос узео на Себе човечанску природу, и узнео је изнад свих небеса, и посадио с десне стране Богу, изнад Херувима и Серафима. Нема сумње, човек је позван да вером и добрим делима у Христу постане «бог по благодати», богочовек по благодати, – и он то постаје по дару свељубави Христове у Цркви Христовој: која се протеже са земље до уврх небеса, и изнад свих небеса. А кроз њу и њоме, и ми Христови верници = Христови «сутелесници» живимо и постојимо истовремено у обадва света: јер је живот наш сакривен с Христом у Богу³²¹; јер је живљење наше на небесима, чак и док телом својим ходимо по земљи³²². Ми смо хришћани – «народ изабрани који чезне за добрим делима»³²³. Јер нас Господ свечовекољубиви «изабра пре постања света, да будемо свети и праведни пред Њим».³²⁴ А то можемо бити само Њиме, који је освећење наше и правда наша³²⁵.

Да ти, вели Свети Златоуст, чувши апостолове речи како наше спасење бива «не од дела», не би остао немаран, погледај шта свети апостол говори даље: «Ми смо Његова рукотворевина, саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо»³²⁶. Обрати пажњу шта апостол проповеда: он овде циља на поновно рођење την άναγέννηόιν. Стварно, наше спасење и јесте друго стварање – κτίόις έτερα: из небића приведени смо у биће. Што бејасмо раније, стари човек, умресмо; а што не бејасмо раније, то постадосмо. Значи, ово дело је заиста стварање, и притом стварање драгоценије од првог; јер првим старањем ми смо призвани к животу, а овим смо оспособљени за живот у добру, «За добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо»; не само да их се латимо, него да у њима ходимо: јер се од нас захтева врлина трајна и која се продужује до последњег часа нашег живота. Јер као што, кренувши у царску престоницу, никакве користи не бисмо имали ако се, пошто превалимо велики део пута, олењимо и станемо не довршивши пут, тако и «нада звања» не доноси никакве користи нама који је поседујемо, ако не живимо достојно Онога који нас је призвао. Ми, призвани на добра дела, дужни смо бити истрајни вршећи их сва. Ми смо, нема сумње, ради тога и призвани да извршимо не само једно добро дело, него да их вршимо сва. Јер као што имамо пет чула и дужни смо се користити њима како треба, тако смо дужни упражњавати и све врлине. Ако је неко целомудрен, а немилостив; или је милостив, а грамзљив, – – свему је узалуд. Јер није довољна само једна врлина, да бисмо са слободом предстали престолу Христову, него су нам потребне многе, разне и сваковрсне врлине, или тачније: све врлине. Чуј шта Христос говори ученицима: Идите и научите све народе, учећи их да држе све што сам вам заповедио³²⁷. Значи: дужни смо држати све заповести³²⁸.

Ко не признаје Господа Христа, не зна ни право порекло ни прави циљ људскога бића. Такав човек је у пуном смислу незнабожац, јер не зна ни шта је Бог ни шта је човек, ни ко је прави Бог ни ко је прави човек. Такав човек је у истини: без Бога, безбожан; али у исто време и без човека, безчовечан. Он може признавати безброј идола за богове, али су то све лажни богови, међу којима нема правог Бога; тако исто може сва створења, све животиње сматрати за претке човекове, а самог човека за најсавршенију животињу; али све то не казује нити даје правог човека. Само када човек сазна правог Бога – Господа Христа, он помоћу Њега сазна и правог човека. Само је у христопознању право човекопознање. Као што је опет само у христопознању право богопознање. А то је тако зато што је Господ Христос – Богочовек: прави Бог и прави човек, истинити Бог и истинити човек, савршени Бог и савршени човек. Овај свет без Христа, а и сви светови које човек замишља без Христа, нису друго до тамница очајања, људождерска чудовишта, у којима нема наде за људе, јер их чудовишта муче, тамане и уништавају³²⁹.

Са Господом Христом све се мења: и Бог, и човек, и свет. Хришћани знају шта је прави Бог, шта – прави човек, шта – прави свет. И све им је то дато као најочигледнија стварност у чудесној личности Богочовека, у Његовом светом Еванђељу, у Његовом богочовечанском телу – Цркви. Ко је у Цркви, зна то и осећа све то. А чланом Цркве може постати сваки. Безгранично човекољубив, Господ Христос је основао Цркву за све људе: и оне из обрезања, и оне из необрезања; за Јевреје и незнабошце. Тако су Црквом изједначени сви људи, уклоњена подела на изабране и неизабране, јер је Богочовек начинио Собом новог човека, у коме та подела престаје и све ново настаје. Ефесцима, некадашњим незнабошцима, који су били далеко од познања правога Бога и «одвојени од друштва Израиљева», свети апостол пише: «Али сад у Христу Исусу, ви који сте негда били далеко, близу постадосте крвљу Христовом. Јер је Он мир наш који обоје састави у једно и развали зид који је раздвајао, укинувши телом својим непријатељство, а учењем закон заповести, да од двога начини у себи једнога новога човека, градећи мир, и да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему, и дошавши благовести мир вама даљнима и онима који су близу, јер кроз њега имамо обоје приступ к Оцу у једноме Духу»³³⁰.

Крв Богочовека Христа је нова стваралачка и свеуједињујућа сила. Она је најпре у личности Богочовека свесавршено измирила Божанску и човечанску природу, Бога и човека, те је тако човек, који је грехом био далеко од Бога, постао близак Богу, једно са Богом. Из неизмерне љубави проливајући Своју Божанску крв за род људски, Господ Христос је Својом Божанском силом уништио грех, смрт и ђавола, тај троједни зид који је раздвајао род људски од Бога, те су сви људи постали блиски Богу и један другоме, и дао роду људском бесмртност и живот вечни, основавши Собом и у Себи Цркву, те смо ми хришћани «уди тела његова, од меса његова, и од костију његових»³³¹. У телу Свом, Цркви, Он све чланове органски сједињује у најприсније јединство са Собом и њих међу собом Духом Својим кроз свете тајне и свете врлине. А од тог јединства, род људски не зна ни за истинитије низа бесмртније и вечније јединство са Богом, и човека са људима, и људи са људима. Шта је ближе од крвног сродства? А кроз Богочовека Господа Христа ми ступамо у крвно сродство са Богом. Крв Његова је извор: вечног живота нашег, бесмртности наше, јер нас најприсније сједињује са Њим – истинитим Богом, у коме и јесте вечни живот³³². Божанска крв Господа Христа је сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која обогочовечује, која обожује, која отројичује, која спасава. Зато је Нови Завет – Завет у крви Богочовека Христа. Не у речи, не у науци, не у закону, не у заповести, не у чему другом, већ у крви Божанској, Богочовечанској: која и јесте извор свих животворних и чудотворних сила, које извршују богочовечански домострој спасења. Уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета крв нас преко Њега уједињује и са свима људима. Јер право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива преко Богочовека: Бог је ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи, зато нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека, без крвног орођења с Њим. А то се крвно орођење човека са Богом, и то крвно богочовечанско орођење човека са људима, обавља у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Кроз њу, из Божанског срца Његовог струји Божанска крв Христова кроз сав организам, кроз све чланове Цркве, и чини сва чуда спасења од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола, испуњујући сваког сутелесника свог свим божанским животворним и боготворним силама³³³.

Крв Богочовека потпуно обновљује човека, јер је у њој божанска сила вечнога живота: она сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа. И још: пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у један живот, у једну душу, у једно срце. И тако уклања ранију подвојеност међу људима и разваљује зид који их је растављао. Телом Својим божанским које је принео на жртву, и којим је основао Цркву, Једини Човекољубац укида непријатељство између људи.³³⁴ «Јер да Он није умро за нас, не би уништио грех који нас је раздвајао од Бога»³³⁵.

Науком Својом, учењем својим, Еванђељем Својим Господ је укинуо закон старозаветних заповести, јер су оне добиле у Еванђељу свој божански завршетак и божанску замену. Свим тим Богочовек је начинио у Себи новог човека. До Њега је стари човек, роб греха и смрти, трулио у немоћи и очајању. Људска природа једино грехом стари и једино грехом умире: греси јој испијају животне силе, и она постепено стари, постепено изумире, док најзад, престарела и изнемогла, не умре. Јер – «грех рађа смрт»³³⁶. Нови човек је уистини само Богочовек, и ови који су Његова духа, који су саставни делови Његовог вечноживог тела, Цркве. Овај нови, овај христоносни и христолики човек је једини бесмртни човек, вечни човек у роду људском, и он не стари, јер вечност, јер богочовечност не стари³³⁷. Да, само је христолики човек – нови човек, јер је вером у Богочовека «прешао из смрти у живот»³³⁸.

Богочовек Христос је «мир наш»³³⁹: мир наш најпре са Богом па затим са људима, Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Својом бескрајно човекољубивом крсном жртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непрнјатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. И показао да човек може живети и према Богу и према људима без посредништва греха. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом, и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом – Цркви, преображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот. Бог Логос је постао тело, и сав домострој спасења света извршио телом и у телу. Тако је тело Његово постала Црква, у којој се непрекидно продужава сав домострој спасења света од греха, смрти и ђавола. Зато христомудри апостол непрестано наглашава да је Спаситељ све то учинио «телом својим». У томе је сва новозаветна благовест, у томе и мир који она благовести свима: «и даљнима и онима који су близу»,³⁴⁰ тојест и незнабошцима који су својим незнабоштвом далеко држали себе од Месије – Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења, и Јеврејима који су кроз свете пророке доведени близу Месије – Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења. То је увек стварна и свежива благовест, како за очевице Господа Христа пре две хиљаде година, тако и данас, тако и вавек, и то за све људе свих времена и свих народа: јер кроз Христа Господа сви људи, и Јевреји и незнабошци, имају приступ ка Оцу у једноме Духу, пошто се само кроз Христа долази к Оцу³⁴¹. Својим домостројем спасења Богочовек нам је свима отворио пут и приступ Тројичном Божанству³⁴².

У Богочовечанском домостроју спасења све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је врховни закон у богочовечанском телу Цркве; врховни закон у животу Цркве; врховни закон у животу сваког члана Цркве. Шта је спасење? Живот у Цркви. А шта је живот у Цркви? Живот у Богочовеку А шта је живот у Богочовеку? Живот у Светој Тројици, jep je Богочовек – Друго Лице Пресвете Тројице, увек једносушно и једноживотно са беспочетним Оцем и животворним Духом.³⁴³ Тако је спасење, у ствари, живљење у Светој Тројици. Све у свему: спасење је благодатни подвиг уцрквљења и оцрквљења, убогочовечења и обогочовечења, утројичења и отројичења. Све што је у Цркви богочовечно је и тројично је, и кроз Богочовека увек одводи Тројичном Божанству.³⁴⁴

Учлањени преко Богочовека у свето тело Цркве, бивши незнабошци живе заједно са светима, сажитељи су светима: живе истим животом, истим божанским силама, истим светим тајнама, истим светим врлинама, истим Еванђељем, истом Љубављу, истом Истином, истом Правдом, истим Духом. То их приближава Богу, орођује са Богом, и они постају «домаћи Богу»³⁴⁵, чланови свете породице Божје; небо им је кућа као и земља, јер је Црква небоземно биће, и у њој њихова «вечнакућа».³⁴⁶ Њима више ништа Божје није туђе; што је Божје, њихово је, јер су деца Божја, синови Божји; а кад су синови Божји, онда су наследници Божји а сунаследници Христови³⁴⁷.

Живот у Цркви је увек саборан, увек «са свима светима»³⁴⁸, те човек у својим еванђелским подвизима има подршке од светитеља. Ако се моли, они суделују у његовим молитвама; ако пости, они чине то исто; ако страда за веру, они Му састрадавају. У свему и по свему он је њихов сажитељ, а они – његови. Зато му нико и ништа не може наудити: ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни мач, ни страх, ни смрт, ни живот, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни друга каква твар, јер у свему томе он побеђује «са свима светима» помоћу Господа Христа.³⁴⁹

Црква је духовна грађевина: крајеугаони камен је Господ Христос, темељ су апостоли и пророци. Она сва расте Христом и на Христу, расте Његовим стваралачким богочовечанским силама. У њој – Господ Христос је свудаприсутан. Он је апостолство Апостола, Он – пророштво Пророка, Он – светитељство Светитеља, Он – вера верујућих, Он – љубав љубећих, Он – правда праведних, Он – кротост кротких, Он – смерност смерних, Он – све и сва у свакоме који се подвизава и спасава. Хришћани су «живо камење» које се узидава у духовну грађевину Цркве³⁵⁰, и то увек «са свима светима», а на темељу Апостола и Пророка³⁵¹. Јер се не може постати Христов, «домаћи Богу», а да се не живи заједно са свима светима, и да се не верује, мисли и осећа заједнички, саборно, са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима. Да бисмо расли у све висине Христове, морамо се најпре назидати «на темељу Апостола и Пророка»³⁵², и њиховим животом живети, и њиховом вером веровати, и њиховом љубављу волети, и њиховом се молитвом молити. Јер ми Христа не бисмо познали без њих. Да није њих, не би било ни Цркве; јер је Црква преко њих постала Црквом, и Дух Свети преко њих постао душа Цркве и дат занавек Цркви, и Господ Христос преко њих објавио свету Себе и Своје Еванђеље. На томе темељу расте Црква Христом, Његовом божанском силом, расте као неразрушиви свети храм у Господу³⁵³.

Сваки који апостолском вером узида себе у тај свети храм, постаје и сам – «стан Божји у Духу»³⁵⁴. Да, у Духу Светом. Јер само у тако светом обиталишту обитава Трисвето Божанство. Тако, једино у Цркви човек постиже своје вечно назначење: постаје обитељ Свете Тројице³⁵⁵. Свети апостол нарочито наглашава: «У коме се и ви зидате заједно за стан Божји у Духу»³⁵⁶. Чиме то верни зидају себе? – Светим еванђелским подвизима вере, молитве, љубави, поста, наде, кротости, смерности, трпљења, и осталим врлинама, као и светим тајнама. Али и то зидање себе «за стан Божји» они не обављају сами, већ увек «заједно» са свима светима.

Све што је у Цркви, и све што јој припада, сачињава највећу Божију Свеблаговест и највећу Божију Светајну.

А то нам је најбогомудрије открио, и посведочио, и показао најхристоноснији апостол свих светова – свети Павле. Нарочито у Посланици Ефесцима. Она је сва с неба, и спада у она изузет на «откривења и виђења Господња»³⁵⁷, којих је свети апостол Павле био. раскошно удостојаван. Благовест што je у њој, није од људи ни од анђела, нити може бити од њих, већ је сва од Господа Христа, сва од његове вечности, богочовечности, и зато сва премудра, сва свеспасоносна, сва светлоносна. Њене дубине заиста су «Божје дубине – ta βάθη τοΰ Θεοϋ»³⁵⁸, такои њене висине и њене ширине. А основна је, свеобухватна је благовест ове Посланице: предвечна одлука Тројичног Божанства «да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи», тојест да се све ухристови и охристови; да се све састави у једно тело, тело Христово – Цркву, тојест да се све уцркви и оцркви, да се све претвори у Цркву, и тако постигне вечни божански циљ, јер је Црква «тело Христово, пуноћа Онога који све испуњава у свему»³⁵⁹. Ова благовест – свеблаговест, ова тајна – светај на каза се пресветом апостолу откривељем; он тврди: «мени се откривењем каза тајна»³⁶⁰.

Ова благовест, ова свесвета тајна Тросунчаног Господа казује сав смисао неба и земље, свих бића што су на њима и у њима, свих твари што их сачињавају. Све и сва што је на небу и на земљи, има свој божански смисао једино у Христу Господу; ван Њега и без Њега: све и сва је и без смисла и без вредности. Ван Њега и без Њега – први Светлоносац херувим претворио се у Сатану, а како да се човек не претвори у – ђавола, и свако друго биће у – јаук, у лелек, у муку, у страх, у ужас, у лудило, у смрт, у пакао? Одвоји ли се од Христа, човек се одваја од јединог paзумног смисла свога бића, свога живота, свога постојања; и још: одваја се од јединог разумног смисла своје душе, свога ума, своје савести, своје воље, свога тела. Без Христа, шта је човеков ум ако не – муцави лелек; шта је његова душа ако не – језиви баук; шта његова савест ако не – очајни слепац; шта његово тело ако не – одвратни црвињак; шта његова воља ако не – беспомоћни раслабљеник; шта уопште човек ако не страшилно привиђење? Тако и свако друго створење, био то херувим или комарац, губи сваки разумни смисао свога постојања, ако се бићем својим не држи Господа Христа.

Тога свега ради апостол Павле је радосни «сужањ Исуса Христа»³⁶¹ за све људе. Да, тога свега ради: благовести ради, богатства ради, које је Господ Христос донео с неба за сав род људски. Јер сишавши с неба Он je Собом донео највећу и најдрагоценију тајну вечности и предвечности: Цркву Божју, и у њој и са њом сва вечна богатства божанска, наднебеска, надхерувимска, и позвао у њу људе, да све то постане и буде њихово, вечито њихово у свима њиховим животима, у свима њиховим вечностима. Замислити само, чега су се људи удостојили: да Христом кроз Цркву буду узнесени изнад свих небеса, изнад свих Херувима и Серафима, Анђела и Арханђела, и посађени с десне стране Богу. И то ко? Бивши незнабошци. Ето највећег и најпотреснијег чуда свих светова! Ето чуда не само за људе, него и за Безгрешне Умове Небеске – свете Анђеле: љубав Христова према људима уопште. Нема већег чуда од тога; а ако има свечуда, онда, – ето вечног свечуда! Гле, ми људи, некадашњи туђинци свему Божјем, постадосмо кроз Цркву домаћи Богу, своји Богу, род Богу, уђосмо у породицу Божју, бесмртну и вечну. Сада смо бесмртници и вечници, и савечници Христови, јер смо синови Божји, јер смо сунаследници Христови: и све Христово – постало je наше! – Има ли за нас људе веће благовести од ове? и зар уопште може за људе бити веће благовести од ове? Не, сигурно не! А допасти сужањства ради ове пресвете благовести, то је радост над радостима. Сужањ љубави Христове радује се оковима за Христа; радује се томе као највећем одликовању, као највећој почасти. Та окови за Господа Христа, то су најскупоценије огрлице наше, и гривне наше, и ђердани наши, и круне наше! Помоћу њих се купује небо. И још више, несравњено више: купују се небеса над небесима, купују сва вечна богатства која само Једини истинити Бог и Господ Исус Христос може поседовати и давати, и ево даје и мени и вама и свима, даје кроз Цркву Своју чудесну.

Савле – пламени христоборац, Савле – помамљени христоубица, несумњиво христоубица, јер је помамно жудео да уништи Христа и све што је Христово у душама свих хришћана; Савле – врховни христогонитељ; Савле – огорчени христомрзитељ; како је такав Савле постао најодушевљенији поклоник и најнеустрашивији исповедник Христа као Јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља, и Његов најревноснији апостол? како је дошао дотле да због Христа одбаци све, и да све и сва сем Христа сматра за штету, за трице, за ђубре³⁶²? – Само чудом свељубави Божје, које се расцветало у безбројна чудеса благодати Божје: јер за првим чудом када му се на путу за Дамаск јавио васкрсли Господ Исус у божанском сјају, и преврнуо му сву душу, све биће, следовала су многа и многа лична и непосредна јављања васкрслог Господа, који му је лично сам откривао све тајне Своје Богочовечанске личности, све тајне свога Еванђеља, све тајне спасења, све тајне свих светова, и сврх свега све тајне Тела Свог, Цркве, и сам му лично поверио апостолство међу незнабошцима у једном одтих «виђења и откривења», рекавши му: «Иди, јер ћу те ја далеко послати међу незнабошце»³⁶³. А одмах после првог јављања Свог Савлу, васкрсли Господ се јавља апостолу Ананији, наређује му да крсти Савла и говори му: «Иди, јер ми је он сасуд изабрани: да изнесе име моје пред незнабошце и Цареве и синове Израиљеве»³⁶⁴.

Све је то дело и домострој благодати Божје. Свети апостол и назива своје проповедање Еванђеља Христова «службом благодати Божје – ι’ι οικονομία της χάριτος τοΰ Θεοϋ» (= економија благодати Божје),³⁶⁵ јер служи ономе што је Божје: светим и спасоносним тајнама Божјим. У Еванђељу – све је Божје, све – свето, све – свеспасоносно, све благодатно; све је од Бога, све је дар Божји, све је благодат Божја. Оно ни по чему није од човека, «није по човеку»³⁶⁶. У њему све је од Богочовека и по Богочовеку: и светиње и силе. А свети апостол им само свим бићем служи; то му је дато од самога Бога. Зато своје апостоловање он и назива „службом благодати“, «службом тајне»³⁶⁷: служи он светом Откривењу Богочовековом, које је сво у божанским тајнама и даровима и светињама, сво с неба, али сво за људе на земљи, пошто су и они пореклом с неба. «Служба благодати» јесте «служба тајне», предвечне тајне Божје, која је оваплоћењем Бога Логоса сишла у наш земаљски свет као Црква, и остала у њему као Црква, која уједињује у себи небо и земљу, анђеле и људе, Бога и човека, и тиме све тајне свих светова и бића. Отуда, служење Цркви и јесте «служба тајне», «служба благодати»;³⁶⁸ у Цркви је све тајна и све благодат.

Но и сам живот у Цркви свакога члана њеног јесте «служба тајне» и «служба благодати»: јер сваки од нас је небоземно биће самим тим што је Црквом и у Цркви «сутелесник» Христов³⁶⁹; и још: благодатно богочовечанско биће, које тиме и постоји што непрестано доживљује себе као богочовечанску јединку, чија је пуноћа бића у пуноћи Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и пуноћа живота такође у пуноћи Цркве: јер сваки члан Цркве живи кроз све чланове Цркве, кроз све анђеле и људе, а пре свега: кроз самог Богочовека – Господа Христа, који је у безграничном човекољубљу Свом ради нас постао Црква, и њоме нам дао све, све, све – божанске и богочовечанске дарове и силе. И хришћани, живећи у Цркви и Црквом, живе «као добри пристави (= економи) разноврсне благодати Божје»³⁷⁰.

Ма како посматрали Исуса Христа, Богочовека, Он за људско сазнање представља највећу тајну, већу него ли ма која личност у историји земље. Због те изузетности и јединствености свети апостол је назива «тајном Христовом»³⁷¹. Међу осталим тајнама, којих је пун наш свет, «тајна Христова» је толико огромна да представља светајну. Она у ствари то и јесте, зато што је Христос Богочовек, те је у Њему конкретно дата и показана сва тајна Бога и сва тајна човека. У Богочовеку су оваплоћена сва божанска савршенства: «у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно»,³⁷² тојест живи у људском бићу, у границама људског тела, живи као људска, земаљска, очигледна стварност. Због тога се у Богочовеку тајна човека разрасла у тајну Бога: мало, мајушно људско тело, а у њему сва тајна Божја – «сва пуноћа Божанства». Тако се и добила «Христова тајна», Христова светајна. Зато што је таква, она се не може схватити никаквим напорима људскога духа, људскога ума, људскога разума. Ту је неопходна помоћ Божја: да Он благодаћу Својом «отвори ум» људски³⁷³, да га оспособи за примање те пресвете тајне, да му сам открије њене дубине и покаже њене висине, и разлије по њему свете логосне силе. Да, само се откривењем Божјим казује човеку Христова тајна. Њу није могао схватити ни човек тако силнога ума као што је свети апостол Павле. Он изјављује: «мени се по откривењу каза тајна».³⁷⁴

А шта се десило са Павловим умом, са Павловим разумом? Он је сав утонуо у бескрајности ове свете тајне, слио се са њом у дивљењу и радости, и постао њен најдаровитији весник и благовесник. То се види из његовог Еванђеља, из његових Посланица. Стога он и упућује ефеске хришћане да читају то његово Еванђеље, јер: «читајући можете разумети моје разумевање тајне Христове».³⁷⁵ А душа те тајне – Еванђеље Христово о Цркви као предвечној и пресветој тајни Божјој, до које је превелики апостол дошао кроз раскошна и изузетна «виђења и откривења Господња»³⁷⁶. Ради чега? Да открије «свима шта је служба тајне од вечности сакривене у Богу»³⁷⁷, да покаже «како је богата слава тајне ове»³⁷⁸, да проповеда «тајну Христову»³⁷⁹.

«Тајна Христова» се открива духу људском само Духом Светим. То је неизменљиво еванђелско правило христопознања.³⁸⁰ Оно важи за све Апостоле, за све Пророке, и за све људе свих времена. А пошто се тајна Христова најпре «Духом Светим откри – светим његовим апостолима и пророцима»³⁸¹, то се она Духом Светим преко њих открива осталим људима. Ради чега? – «да незнабошци еванђељем постану сунаследници и сутелесници –σύσσωμα«– и заједничари – συμμέτοχα – обећања Божјег у Христу Исусу»³⁸². Живећи Еванђељем Христовим, људи постају синови Божји, а тиме и наследници свих божанских богатстава Христових³⁸³.

Живећи Еванђељем Христовим, људи постају сутелесници Христови: саоваплоћују се телу Христовом, Цркви, постају живи чланови, делови, ћелијице, органи њеног богочовечанског организма, живе у њему саборно, заједно «са свима светима»³⁸⁴, хранећи се истим божанским светињама и силама. Једно тело, а безброј сутелесника: једна Црква, а безброј верника. Стога Црква није обично друштво људско, у коме су чланови повезани на известан начин, већ богочовечански организам, живо тело, у коме су чланови један другоме сутелесници, повезани целокупним животом, свим животним силама и радњама. У њих је једно тело, једна душа, једно срце, једна савест, једна истина, једна правда, једна љубав, један живот, један рај, једна вечност. – Живећи у Цркви Еванђељем Христовим, људи постају заједничари у обећањима Божјим, која су сва остварена у Христу: «јер колико је обећања Божјих, у њему су да, у њему су амин»³⁸⁵. Отуда, по речи светог Атанасија Великог: «Ми се спасавамо као сутелесници Бога Логоса»³⁸⁶.

Таквог божанског Еванђеља апостол Павле је постао слуга «по дару благодати Божје»³⁸⁷, не по својим људским заслугама. За тако божанску службу, човеку су потребне божанске силе, које му према труду непрестано даје и додаје сам Господ Еванђеља. Слуга Еванђеља Божјег може успешно обављати своју «службу благодати Божје»³⁸⁸, само уз непрекидну помоћ и сарадњу благодати Божје. Највећи трудбеник и ревнитељ Еванђеља Христова, целокупно своје служење Еванђељу приписује благодати Божјој и тврди да му је она дата «по чињењу силе Божје»³⁸⁹. И овај равноангелни слуга Божји смерно изјављује: По благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном.³⁹⁰

Свети апостол сматра себе најмањим међу хришћанима. Да ли он тиме подцењује себе? Не. Јер човек никада не може довољно подценити себе када упоређује себе са Христом. Но, за тако нешто није ни потребно упоређивати себе са свечистим и свесветим Господом. Доста је просто погледати себе у светлости Христовој. Осветли ли човек себе Христом, погледа ли себе Њиме, оцени ли себе Њиме, одмах ћe му бити јасно што превелики апостол толико подцењује себе. И не само он, него то исто чине и сви светитељи изреда, од првог до последњег. Разуме се, Богочовек Господ Христос је норма и образац и идеал, остварени идеал савршеног човека, човека какав треба да је сваки човек уопште, сви људи уопште³⁹¹. Зато и најчистији човек осећа се пред Њим бескрајно нечист, и најсветији – бескрајно грешан, и најбољи – бескрајно рђав, и најсавршенији – бескрајно несавршен, и највећи – бескрајно мален. Отуда, ниједног гордог међу светитељима; отуда, ни трунке гордости ни у једном светитељу; бескрајна смерност je душа сваког светитеља.

Богатство Христово је тако «неисказано», тако «неистражљиво» – ‘ανεξιχνίαστον – да је сваки човек, у поређењу са Њим, заиста пуки сиромашак. Али, наша је радост у томе, што је чудесни Господ Своје „неисказано“ богатство донео у наш земаљски свет, да бисмо се ми људи обогатили њиме. Томе нас уче, и томе служе свети апостол и његови; а испред свију и више од свију – свети апостол Павле.

Шта је то што сачињава «неисказано богатство Христово»?³⁹² – «Тајна Христова». Α њу? – Богочовек. Α Њега? – Црква. Богочовек доноси Собом васцелог Бога, са свима Његовим безбројним и бескрајним савршенствима, са Царством небеским, са небом, са рајем, са наднебесјем. И све то, оваплоћено у Богочовечанском телу Свом – Цркви, оставља занавек у нашем земаљском свету: Црквом је чудесни Господ саставио у Себи «оно што је на небу и што је на земљи»³⁹³, и тако остварио вечни божански план о целокупно] творевини³⁹⁴. Зато је Црква – «неисказано богатство Христово», неисказано, јер неистражљиво. У њој је сва тајна Божја о свима бићима и тварима у свима световима. До појаве Богочовека на земљи, она је била «сакривена у Богу»³⁹⁵. Од Његове појаве и оснивања Цркве, Он је кроз Цркву објављује роду људском, и показује да Црква није друго до служење тој тајни. А у Цркви, тој тајни служе пре свију и више од свију свети апостоли. Њима се и даје благодат велика да објављује ту тајну, и да откривају свима «шта је служба тајне, од вечности сакривене у Богу»³⁹⁶.

Али, тек ту настаје оно ради чега се и сами свети Анђели небески диве Цркви на земљи. А шта је то? То је ово: што се и њима тек Црквом објављује и обзнањује та вечна тајна Божија, сакривена од постања, та «многоразлична мудрост Божја»³⁹⁷. Црква на земљи својим неисказаним богатством обогатила је и свете Анђеле на небу: обогатила њихов живот, обогатила њихово знање о Богу, о свету, и о циљевима Божјим у свету. Да, и Анђели Божји на небу живе Богочовечанским телом Христовим које је на земљи, Црквом. Јер су и они – чланови Цркве Христове. Постали су то онда када je Богочовек подвигом Својим земаљским основао Цркву, и у њој саставио «све што је на небу и што је на земљи».³⁹⁸ Значи: и Анђеле. Да, и њих. И сви они са бескрајном смиреношћу и пламеном ревношћу служе пресветој тајни Цркве. Зато су сви они – «службени духови» и служе онима који се спасавају у Цркви³⁹⁹. Истина неба и земље је ово: у Цркви живе измешани Анђели са људима: засве њих важи исто Еванђеље, исти живот, иста Истина, иста Правда, иста Љубав, исти Бог и Господ Исус Христос, и са Њим беспочетни Отац и животворни Дух – Тројица Пресвета и једносушна и нераздељива. Црква је школа у којој се и Анђели уче многим истинама Божјим⁴⁰⁰.

Све је то тако, јер сачињава «вечну одредбу» Божју, коју је Бог Логос остварио Својим оваплоћењем и богочовечанским домостројем спасења⁴⁰¹. Од почетка до краја све је у тој одредби вечно и логосно, пуно многоразличне премудрости Божје. А откако је Бог Логос постао човек, и живи и дела као Богочовек, у њој је све богочовечно. Али и приступачно за људе. Поставши човек, Бог Логос нам је као људским бићима, омогућио приступ Себи⁴⁰². Дотле, далек људима због грехова њихових, учовечивши се Он им је постао близак, приступачан, свој, сачовек и сабрат, спасавши нас од греха, смрти и ђавола.⁴⁰³ Од тада ми имамо слободу и приступ Њему «вером Његовом»⁴⁰⁴. Зашто «Његовом»? Зато што се под вером разуме сав Богочовечански домострој спасења света, који је од почетка до краја извршио лично Он, као Богочовек: «Оснивач и Завршитељ вере»⁴⁰⁵. Слободу према Њему даје нам Његово безгранично човекољубље: јер је бескрајно милостив, нарочито према грешницима; и што неко грешнији, Његово милосрђе све веће, све бескрајније, све божанскије, и сажаљење све дирљивијe, све нежније, све безболније.

Зато је вера у таквог Бога и Господа заиста најрадоснији подвиг за људско биће у овоме свету. У том подвигу је главно: стећи Господа Христа, унети Га у себе, и живети Њиме. Јер је Он све и сва и за бића на земљи иза бића на небу: «сва чељад на небу», а то су Анђели, и «сва чељад на земљи», а то су људи, зову се по Њему; Он је глава те огромне породице. Јер откако је Цркве, тела Његовог, и Он – глава телу Цркве, то Анђели и људи сачињавају једну породицу, Његову породицу. А од тога, има ли веће части, веће радости, веће благовести?⁴⁰⁶

У Цркви – све је богочовечанско: Бог је увек на првом месту, а човек увек на другом. Без божанске силе хришћани не могу живети божанским, еванђелским животом, ни напредовати у њему. За све што је богочовечанско, човеку је потребна помоћ Божја. Жели ли да ишта богочовечанско оствари, човек то може учинити само у заједници са Богом, само помаган Богом. Једино обучени «у силу с висине»,⁴⁰⁷ у божанску силу Духа Светога, људи могу живети еванђелски на земљи. Зато је Спаситељ и објавио велику божанску истину на Тајној Вечери о Духу Светом као остваритељу и извршитељу спасења људи помоћу Еванђеља⁴⁰⁸. Дух Свети у богочовечанском телу Цркве даје људима благодатне силе да могу истрајно живети у Христу Његовим Еванђељем и јачати у унутрашњем човеку, христоликом и вечном. Унутрашњи, христолики човек се рађа у људима од њиховог благодатног сједињења са Господом Христом: дух њихов сједињује се благодаћу са Духом Његовим, Духом Светим; мисли Њиме, живи Њиме, обавља све своје радње Њиме⁴⁰⁹. И тако «расте растом Божјим»⁴¹⁰, јачајући сваком снагом Божјом у унутрашњем човеку⁴¹¹.

Без Духа Светога дух човеков се распада и расипа кроз грехе у безброј смрти, у безброј небића и псевдобића. Јер и ту важи она свеистинита реч Спасова: Ко не сабира са мном, расипа⁴¹²: расипа. душу, расипа савест, расипа вољу, расипа васцело биће своје. Наш унутрашњи човек, саздан боголиким, слаби, суши се, вене, изумире од свега греховног, смртног, демонског; а јача и обесмрћује се када еванђелском вером крене ка Господу Духом Светим. Тада се сабира, исцељује, и постепено благодаћу светих тајни и светих врлина јача Христом Богом: јача му душа, јача ум, Јача савест, јача воља до свепобедне божанске јачине, остварујући еванђелску благовест и заповест: «Јачајте у Господу и у сили јачине његове»⁴¹³: јер у овоме свету, у коме ђавола има, морате бити јаки Христом Богом, ако желите да га победите. Α јачајући еванђелским животом у Господу и у сили јачине Његове, «јачајући сваком снагом по сили славе Његове»⁴¹⁴, ви постајете јачи од сваке смрти и од свега смртног, јачи од свакога греха и од свега греховног, јачи од свакога ђавола и од свега ђаволског. Тада вас ништа греховно и демонско не може савладати и оборити у смрт иза које нема васкрсења. Јер «ко се Господа држи, један је дух с Господом»⁴¹⁵. А онда, шта су налети и олује и урагани свих смрти? Ништа до лаки поветарци, од којих се душа наша не савија ни у страх, ни у јад, ни у муку, а камоли у смрт, у очајање, у пакао.

Јединствена је радост рода људског: ми људи у Цркви чудесним Христом Богом растемо ка небу; и још више и даље: изнад неба и небеса над небесима! и надаље: изнад Херувима и Серафима – ка Тросунчаном Богу и Господу и Пресветој Богоматери. Времена, векови, вечности! сва наша времена, сви наши векови, све наше вечности – робови су свечовекољубивог Господа Исуса, светли и сверадосни робови. Из њих молитвено зрачи једна непрекидна свежеља: да се све обожи, охристови, обогочовечи, отројичи, оцркви; и тако постигне божански свециљ људског живота и постојања; а њиме: Божанско Сведобро, Божанска Свеистина, Свељубав, Свеправда, Свевечност, Свебогочовечност; а у њима: Вечна Божанска радост бића – Сверадост, и у Сверадости Вечна Свеблаговест Тројичног Бога и Господа.

Дух Свети је због Христа и Христом дошао у свет, и постао душа у телу Цркве; и Он се само Христом и због Христа даје људима. То значи: Дух Свети само због Христа и Христом живи у људима. Где Христа Богочовека нема, ту ни Духа Светога нема; ту нема Бога, јер нема Тројичног Божанства. Како се стиче Господ Христос? – Вером, само вером. Зашто не знањем? Зато што је Он у личности Својој донео људима таква божанска савршенства, која свим и свачим бескрајно превазилазе све људске способности сазнања и схватања. Уопште, то је разлог што се са Њим увек општи вером, на свима ступњима еванђелског живота, од почетног до најсавршенијег. И када о Господу Христу знамо све што нам најсавршеније вера у Њега може дати као знање о Њему, ипак Он и тада, и увек, остаје предмет вере наше због Својих безграничних божанских савршенстава, у која не могу до краја пронићи ни свети разуми Светитеља због своје људске ограничености. Ето апостола Павла. Он с једне стране благовести о хришћанима: «Ми ум Христов имамо»⁴¹⁶, а с друге: Христос се вером усељује у срца наша, и вером обитава и живи у нама⁴¹⁷. Вера, као да је неки божански ваздух човеков, у коме Господ Христос једино живети може.

Када се Господ Христос вером усели у срца наша, онда се Њиме наш унутрашњи човек утврђује у Вечној Божјој Истини и Правди и Љубави и Животу. И Он својим богочовечанским силама храни у нама нашег унутрашњег човека: храни га Собом, бићем Својим, бесмртношћу Својом, Истином Својом, вечношћу Својом. Ина тај начин чини га божански јаким победитељем смрти у свима световима: јачим од сваке смрти и зла и ђавола. А пре тога, и без тога, људско биће је слабо, нејако, немоћно, тега љуља и заноси сваки ветар науке «по казивању човечјему»⁴¹⁸, и обара га сваки поветарац смрти. Но са Црквом и чудесним Господом у њој, сваком човеку се пружа прилика да порасте до неба, до врха изнад свих небеса, да порасте у свепобедног дива који све смрти сатерује у небиће, у пакао, у смрт. И у том спасоносном подвигу свом душом вапити: «Верујем Господе, помози моме неверју»⁴¹⁹; тако вапити и јаукати на свима ступњевима вере, јер је наша вера увек мала, зато што је предмет наше вере свечудесни Господ Христос – сав истинити Бог и Господ, сав безграничан у свима својствима Својим, у свима савршенствима Својим, у свима стварностима Својим. И човекова вера је увек мала да Га обухвати целог, васцелог, да Га има у свима безграничностима Његовим; и уколико Га више захвата, она је све гладнија Њега: јер све јаче осећа и сазнаје и види божанске бескрајности Његове. А боголика душа човекова, сва бездана боголикошћу својом и богочежњива: иако пуна вере, увек је баш због те пуноће и баш том пуноћом ненасито гладна Бога и Господа: «Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше»⁴²⁰. Опет и опет: «Исусе, не одвајај се од душа наших у невољама, не удаљавај се од мисли наших у опасностима, него нас увек претекни. Приближи се нама, приближи, Свудаприсутни! као што си свагда са апостолима Твојим, тако присаједини Себе, Свемилостиви, онима који Те желе, да уједињени певамо Тебе и славословимо Свесветог Духа Τвог»⁴²¹.

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере «укорењени и утемељени у љубави»⁴²². Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста «расте растом Божјим»⁴²³ «у човека савршена, у меру раста висине Христове»⁴²⁴, и постаје живи храм Пресвете Тројице⁴²⁵, јер «Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему»⁴²⁶.

У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву «са свима светима»⁴²⁷. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему – светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и «са свима светима» који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви.

Постајући вером и љубављу сутелесник тела Христовог, човек и живи «са свима светима», и мисли «са свима светима», и верује «са свима светима», и воли «са свима светима», и моли се «са свима светима». Једном речју: живи саборним животом Цркве. Од таквог благодатно-врлинског живљења «са свима светима», човеку се чисти и јача духовни вид, те он све јасније распознаје и види неисказана богатства Господа Христа и Његових богочовечанских савршенстава, уризничених у чудесном богочовечанском домостроју спасења и оваплоћених у богочовечанском телу Цркве. Ту је и дубина божанска, и висина, и ширина, и дужина. А то значи: бескрајна је и једна и друга, и трећа, и четврта.

Како је могуће познати Господа Христа, Богочовека, Његов неизразиви домострој спасења света? Једино «са свима светима». У томе домостроју спасења: и ширина је божански бесконачна и безгранична, и дужина и дубина и висина. «Који сиђе у најдоња места земље, то је онај исти који узиђе изнад свих небеса да испуни све».⁴²⁸ А то је само Господ Христос Богочовек; оваплоћењем – сишао у најдоња места природе људске; погребењем – у најдоња места ада; васкрсењем и вазнесењем – узишао са људском природом више свију небеса, и узнео са Собом све свете, све верне следбенике Своје, и узноси их Црквом кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама. «Дубине Божје»⁴²⁹ присутне су у богочовечанском домостроју спасења Господа Христа: присутне и у његовој ширини, и у његовој дужини, и у његовој дубини и у његовој висини. А у те «дубине Божје» уводе нас и кроз њих воде само свети духоносци⁴³⁰, чији је дух сав испуњен Духом Светим, и вођен и руковођен Њиме. И ми једино у благодатно-врлинској заједници «са свима светима» можемо то разумети, и то поступно и постепено по мери вере наше и еванђелских подвига наших. А ти свети духоносци, где су? У Богочовечанском телу Христовом, Цркви: у њеним бескрајним дубинама и ширинама и висинама и дужинама. Потпуно сједињени са Богочовеком благодатноврлинским сједињењем, они живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним. умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе; све њихово у ствари је најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме. А та бездана божанска дубина, и та бескрајна божанска висина, и та безгранична божанска ширина, и та бесконачна божанска дужина домостроја спасења и богочовечанског бића Цркве може сместити сва људска и анђелска бића у свима световима, само под условом вере у Господа Христа и љубави према Господу Христу као Спаситељу и Творцу и Судији.

Од свега тога по души подвижника вере разлива се чудесно умилење, и он свим бићем својим радосно осећа ову богочовечанску благовест и истину: љубав Христова је претежнија од сваког знања, јер даје души таква блага, такве радости, таква блаженства, о којима никакво знање не може ни слутити, а камоли пронаћи их, поседовати их, и дати их људском бићу. Ово осећање, и у њему сазнање о свевредности љубави Христове – дар је Божји, откривење је Божје за саборно живљење у Цркви «са свима светима». Јер благодатноврлински живот у Цркви «са свима светима» уводи нас у надумно, надчовечанско, надприродно познање. Чега? Божанске љубави Христове, изражене Његовим богочовечанским домостројем спасења, Црквом Његовом, што је исто. Стварно, који то ум људски, и разум људски, и знање људско може познати, осазнати, пронићи пресвету тајну Цркве Спасове, која и није друго до сав Богочовек Христос у свима Својим божанским и човечанским савршенствима и стварностима.

Ум људски, ума каквој својој људској датости и стварности; разум људски, у ма каквој људској датости и стварности, не може много ни захватити, а камоли обухватити безграничне стварности Богочовечанског домостроја спасења, који је сав у тајанственом Богочовечанском телу Цркве Христове. Ту је све сама тајна до тајне, и свака од њих неизмерно и несагледно превазилази сваки ум и разум људски. А те свете и божанске тајне Богочовечанског домостроја спасења и Његовог богочовечанског тела Цркве, све су саткане од божанске љубави Христове, бескрајне и безграничне на свима тачкама њенога бића. Та божанска, та богочовечанска љубав је увек и у свему надумна, недокучљива и несагледна. Од ње се биће људско растапа у безброј умилења и расипа у безброј «Осана». Та је љубав у исто време и врело истинског божанског, богочовечанског сазнања и знања. Отуда и искључиво новозаветни гносеолошки принцип: Који љуби Бога, тај зна Бога⁴³¹: зна Бога надумним, надразумним знањем, знањем у коме учествује сав наш унутрашњи, боголики и богочежњиви човек. А ту љубав човек добија и развија у себи до неслућених размера само живећи у Цркви «са свима светима» кроз свете тајне и свете врлине. Јер таквим благодатнобогочовечанским животом он исцељује од грехољубља и страсти душу и ум и срце, оздрављује их божанским здрављем, те они, оздрављени Христом, постају способни за истинско богопознање и за истинско знање надприродног и надумног.

Заједно «са свима светима» испуњен том божанском љубављу, човек је у ствари заједно са њима испуњен «сваком пуноћом Божијом»⁴³². Оно што је Христово – постаје његово. Христос је Богочовек, и «у њему живи сва пуноћа Божанства»⁴³³; и као такав Он је Црква, те сваки члан Цркве постаје «заједничар у Божјој природи»⁴³⁴, обожује се, обогочовечује се.У њему као да се оваплоћује сав чудесни Богочовек. У ствари, свечовекољубиви Господ се и оваплоћује у сваком члану Цркве кроз Свето Причешће, Он који је сав у Богочовечанском телу Цркве. И човек љубави Христове доживљује пуноћу Цркве као нешто своје, јер je «са свима светима» постао саставни део, сутелесник њен. А у телу, сваки делић осећа себе као цело тело. Тако и подвижник љубави: сво тело Цркве је његово, и он je сав њен; сва њена пуноћа припада њему, и он сав припада њој. На тај начин он лично и стварно доживљује «са свима светима» остварење вечног плана и циља Божјег о свету: Господа Христа као Цркву, која је тело Његово, пуноћа Њега који све испуњава у свему⁴³⁵.

А то и јесте циљ, Богом одређени циљ свима људима, на челу са хришћанима: да се испуне сваком пуноћом Божјом⁴³⁶. Живећи у Богочовечанском телу Цркве, ми хришћани и примамо од те пуноћe Божје и испуњујемо се њоме⁴³⁷. Јер оваплотивши се, Господ Христос је човечанску природу, коју је узео на Себе, потпуно испунио сваком пуноћом Божјом; и такав основао Цркву; и такав остао у Цркви као Богочовечанском телу Своме, коме је Он и Вечна Глава, Он – Друга Ипостас Пресвете Тројице, вечито једносушне, животворне и нераздељиве.

Да би се сваки од нас испунио том пуноћом Божанства, неопходно је да живи Господом Христом: да верује Њиме, да воли Њиме, да се моли Њиме, да мисли Њиме, да осећа Њиме, да хоће Њиме, да постоји Њиме, да човекује Њиме, да бесмртује Њиме, да вечнује Њиме. Ина тај начин спасе себе од греха, смрти и ђавола. Јер спасење и јесте непрекидно доживљавање Спаситеља, који нас на тај начин и спасава од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Зато наше спасење и није друго до наше охристовљење Христом Спаситељем, наше обогочовечење Њиме, наше обожење Њиме, наше освећење Њиме, наше просвећење Њиме, наше преображење Њиме, наше васкрсење Њиме, наше вазнесење Њиме, наше отројичење Њиме; речју: наше оцрквењење Њиме = наше испуњење Њиме, Његовом Божанском пуноћом и свима Његовим животворним силама.

Спасење је двострук подвиг и процес: ослобођење себе од греха, смрти и ђавола, и испуњење себе Христом Богом – Спаситељем. То је истовремено двоструко збивање: улазећи у нашу душу и испуњујући је Собом кроз свете тајне и свете врлине, Спаситель нас ослобађа греха, смрти и ђавола и уништава их силом Свога Божанства. Отуда је спасење не само отпуштање грехова, него и обожење – испуњење свога бића Христом Богом Спаситељем. Спасен је тиме спасен што живи Спаситељем Богом, који једини и има силе да уништи, и уништава у нама сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. И та спасеност, та спасаваност се пројављује увек као свети живот, живот у Христу Богу, живот у Духу Светом. Испуњен благодатним силама божанским кроз свете тајне и свете врлине, човек хришћанин сасвим природно живи светим животом, угледајући се увек на Бога у телу⁴³⁸, Господа Христа, који је увек сав у Цркви, и кроз Цркву у сваком члану Цркве: увек један исти, и јуче, и данас, и вавек.⁴³⁹ Тако је слатко и лако са Христом Спасом бити човек.

А до Христа Спаситеља, и без Христа Спаситеља? Једно радимо: испуњујемо себе гресима и страстима, а тиме невидљиво испуњујемо себе самим ђаволом, његовом «пуноћом». Јер кроз грехе и страсти он невидљиво и потајно живи у нама, невидљиво и потајно учествује у нашим мислима, у нашим осећањима, у нашим жељама, у нашим расположењима, у нашим поступцима, у нашим делима, поготову у нашим гресима и падовима. Невидљиво и потајно он неправдује кроз наше неправде, страствује кроз наше страсти, лаже кроз наше лажи, похотује кроз наше похоте, пакости кроз наше пакости, мрзи кроз наше мржње, злочинује кроз наше злочине, греши кроз наше грехе. Тако смо ми људи и постали духовна «деца ђавола»⁴⁴⁰, и он постао духовни отац наш⁴⁴¹, и зацарио се на свима престолима бића људског: и на престолу ума, и на престолу срца, и на престолу савести, и на престолу воље. Кроз грехе и страсти он се духовно сав оваплотио у бићу људском. Но пошто је сав ђаво оно у нашем земаљском, у нашем човечанском бићу, Господ Христос је зато и дошао оваплоћењем у наш свет, зато и постао човек. Поред тога, нико сем Бога, јединог истинитог Бога, није могао, и не може, победити и обезоружати ђавола и његове главне силе: грех и смрт. То је једино могао учинити, и стварно је учинио, и увек чини само Он – Господ и Бог Исус Христос. А Он је то учинио давши људском бићу «сву пуноћу Божанства» Свога, и дајући је увек у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине.

Наш живот људски је или подвиг ђавоугледања, ђавоподражавања или подвиг богооваплоћења: ја, ти, ми сви подражавамо у себи ђавола помоћу грехова и страсти, помоћу нашег сластољубља и грехољубља; или оваплоћујемо у себи Бога и Господа Исуса Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Бог је и постао човек, да истера ђавола из човека, и сам се усели у њега⁴⁴². Стога је еванђелска заповест и јасна, и природна, и неопходна: «да се испуните сваком пуноћом Божјом»⁴⁴³ – сваком, сваком, сваком. Зато је даноноћна дужност хришћана овај подвиг: непрестано чистити душу и тело божанским силама светих тајни и светих врлина, а пре свега – молитвом и постом, јер се помоћу њих изгони свака врста ђаволске нечисти, а и сваки ђаво, и сви ђаволи⁴⁴⁴. А све то? Није друго до непрекидни свети подвиг обожења себе, обогочовечења себе, yношења у себе божанских сила, и живљења у њима и помоћу њих, а преко њих живљење у самоме Богу, јер смо чудесним Господом и Спаситељем на то и позвани: да постанемо «заједничари у Божјој природи – θείας κοινωνοί φΰσεως»⁴⁴⁵. Α ми, када то постајемо «заједничари у Божјој природи»? – Када живимо Истином Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Правдом Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Љубављу Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ. Кроз њих и живи у нама хришћанима сва пуноћа Христова, која нам се даје за свете врлине у светим тајнама Цркве. Да, Цркве, само Цркве. И то нарочито у светој тајни Евхаристије.

То је немогуће, – може на све ово одвратити сваки који није осетио Христа и Његову силу. А за људе који су осетили Господа Христа, и искусили силу Његове вере, ово је не само могуће, него и више од тога: сасвим природно и логично. Јер кад je било могуће најогромније чудо: да Бог постане човек; сасвим је и природно и логично да све што је Његово постане наше, људско, остварљиво у условима нашег земаљског живота и збивања. Разумљив је протест: шта, зар ми људи, ми ништавни црви, ми грешници, ми смртници, да се испунимо «сваком пуноћом Божјом»? Да, баш ми такви. Јер се величина Христовог човекољубља и састоји у томе што је нама, грехољубивим пијавицама, дао силе и моћи да се испунимо «сваком пуноћом Божјом». Доказ? – Сви свети, и сваки који живи и верује у Христа заједно «са свима светима». Јер му благодат Божја помаже у свему. Она и немогуће чини могућим. То осећа сваки који живи у Цркви, јер је у њој све благодатно, и стога све чудесно и чудотворно: што више труда улаже хришћанин све више осећа да то у њему дела блатодат, непосредна вечна божанска сила Христова, која непрекидно животвори васцело тело Цркве, и чудотвори непрестано у њему, и у свакоме који је свим бићем у њему⁴⁴⁶.

Неисказана, несагледна и неизбројна блага, дарована нам Господом Христом у Његовом богочовечанском домостроју спасења, толико су огромна и надсхватљива и надчовечанска, да неизмерно премашају и саму нашу мисао о њима. Па не само то, него и наше молитве за њих: јер ми никаквом молитвом својом, ма како она била савршена и свеобухватна, нисмо у стању обухватити божанска неизрецива блага која нам Господ Исус дарује кроз Цркву Своју. И све притиче у наше биће кроз безбројне невидљиве капиларе у богочовечанском организму Цркве; и ми живимо надмисливом и надмолитвеном милошћу свемилостивог и свежалостивог Господа, који благодатним божанским силама Својим тајанствено «ради у нама», изграђујући спасење наше, обожење наше, преображење наше, обогочовечење наше, оцрквењење наше, освећење наше, отројичење наше. Људска мисао никада не може до краја домислити свету тајну Цркве Христове, и у њој чудесну радионицу спасења, обожења, преображења, васкрсења, обогочовечења: јер увек несравњено више остане недомисливог него што у нашу мисао yђe као мисливо. Са тих разлога, вера је заиста једини вођ кроз све то; вера – тај надмисливи вид бићa нашег уцрквењеног и оцрквењеног. И кроз ту веру «ради у нама» надмислива благодат свечовекољубивог господа Христа, та неуморна боготворећа сила, освећујућа сила, охристовљујућа сила, обожујућа сила, отројичујућа сила, која свим бићем извире из Христа, и све нас води ка Христу и носи ка Христу кроз безбројна тајанства Духа Светога у светој Цркви Христовој, води не само нас него и све нараштаје, и у њима све који Му хоће веровати за спасење и живот вечни⁴⁴⁷. Јер Христос je Духом Светим у Цркви; и Црква je Духом Светим у Христу. Христос – Глава Цркве; Дух Свети – срце Цркве.

Имајући све то у виду, свети апостол благовести: «А Ономе који може још изобилније све чинити што иштемо и мислимо, по сили која ради у нама, Њему слава у Цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин»⁴⁴⁸.

Шта је звање хришћанина? – Испунити се «сваком пуноћом Божјом»⁴⁴⁹, обући се у Христа Господа⁴⁵⁰. Савршени пример тога – свети апостол Павле. Он се заиста сав испунио «сваком пуноћом Божјом», сав обукао у Христа Господа, сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа; и он сав живи у Христу, и сав Христос у Њему. Стога он с правом изјављује: «Ја више не живим, него живи у мени Христос»⁴⁵¹. На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанскога звања⁴⁵². Α хришћани су позвани да живе «достојно еванђеља Христова»⁴⁵³, «достојно Бога» који их је позвао у Своје царство и славу⁴⁵⁴. Другим речима: хришћани су позвани да жнве у оваплоћеном Богуи оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она «тело Његово» и «пуноћа» Њега «који све испуњава у свему»⁴⁵⁵. Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку⁴⁵⁶. И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.

Црква – пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети хришћанину? Хришћанин је тиме хришћанин што је светим крштењем постао живи, органски део богочовечанског тела Цркве, сутелесник њен, опкољен Богом са свих страна споља и изнутра, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И он живи Њиме као око телом, као око главом; и храни се крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свима оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје – срцу Његовом, душу своју – души Његовој, вољу – вољи, живот – животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер «ко се Господа држи један је дух с Господом»⁴⁵⁷: једно срце, једна душа, једна воља, једно тело под једном главом. А све то и јесте Црква, Црква, Црква.

Устројство тела човечијег, ако је по ичему божанског порекла, онда је то по тајанствености и савршености својој. Јер при свој разноврсности и многобројности елемената који сачињавају тело, оно је ипак једна јединствена хармонична органска целина⁴⁵⁸. Органска, јер се сви делови држе један другога, урастају, узглобљују се, преливају један у други. У телу се ваздух који оно удише претвара у месо и кости; и јело које оно узима – у духовне силе душе и ума. Организам тела човечијег је најчудеснија и најчудотворнија радионица: у њој мртво постаје живо: мртав хлеб, и со и вода оживљују. У телу се човечјем врши тајанствени прелаз мртвог у живо, и обавља васкрсење мртвих. Све је у телу повезано у један чудесни и чудотворни организам: око са срцем, срце са мозгом, мозак са нервима, нерви са костима; сваки делић је у свему телу, и све тело у сваком делићу. Једно недељиво самоосећањe проходи васцело тело: од прве ћелијице до последње. Од тајанственог организма тела човечјег Бог Логос је оваплоћењем начинио Свој храм, Своје тело. И тело човечје постало је Божјим телом. То није ни чудо. Јер је и тело људско, некада, саздано Богом Логосом од праха и божанског даха. Зато је у устројству тела све логосно и божански логично, све божански савршено и целисходно. Та божанска и света тајанственост тела постигла је своје савршенство у телу Богочовека Христа, и эанавек остала света и непролазна у богочовечанском телу Цркве Христове. Господ Христос, као Црква⁴⁵⁹, и јесте богочовечанско тело, у коме су најпре Бог и човек сједињени у органско јединство, а затим и сви људи који верују у Христа. Учлањени у богочовечанско тело Цркве, они су органски повезани с Богом, и један с другим међу собом. То нимало није ни необично ни неприродно, јер исту појаву, само у малим сразмерама, имамо у телу човечјем: удови су, сваки за себе, посебне целине, па ипак органски, животно повезани међу собом у једну целину. При том органском сједињавању, они ипак остају, сваки за себе, посебне целине: око остаје оком, и ако његов живот и делање зависе од целог тела; тако и ухо, тако и рука, и нога, и сваки део тела. Исто је и у Христу Богочовеку: сви се сједињујемо у једно тело Цркве, но притом сваки од нас остаје посебна и целостна личност⁴⁶⁰. То бива, и то се збива, Духом Светим: «јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји или Грци, или робови или слободни; и сви се једним Духом напојисмо»⁴⁶¹.

Божанском силом Својом Дух Свети сједињује све верне у једно тело, Цркву. Он је стројитељ и изградитељ Цркве. По богонадахнутој речи Светог Василија Великог: «Дух Свети изграђује Цркву – οΐκοδομεϊ την Εκκλησiαv»⁴⁶². Духом Светим се уграђујемо, узиђујемо, утеловљујемо у тело Цркве; Њиме се крштавамо у једно тело, тело Цркве, постајемо «сутелесници»⁴⁶³ Христови. У ствари, Духом Светим се постаје Христов, постаје хришћанин, члан Цркве. Он ухристовљује и охристовљује; Он уцрквењује и оцрквењује. Он изглађује све разлике између Јевреја, као изабраног народа, и осталих народа, незнабожаца, сједињујући их у једно тело, у један организам. Духом Светим је постало, и непрестано се изграђује, свето, богочовечанско, саборно тело Цркве, које је увек једно и недељиво. У том саборно-једном телу сваки човек, Јеврејин или Грк, роб или слободњак, богат или убог, учен или неук, постаје нови човек: Христов човек, коме је Христос све и сва у свима световима. Све што је у људском бићy гладно божанског и вечног, напаја се у телу Цркве Духом Светим, и то напаја неожедниво и неогладниво. Једно је несумњиво: само се Духом Светим постаје Христов. Јер где je Дух Свети, ту je и Христос; и опет: где je Христос, ту je и Дух Свети. Једном речју: ту је сва Света Тројица. А од Ње је све, и у Њој је све. Доказ – света тајна крштења: њоме се човек утројичује, да би се у току живота еванђелским подвизима потпуно отројичио, тојест: живео од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Примајући свету тајну крштења, човек се облачи у Господа Христа, а кроза Њ у Свету Тројицу. Његов живот, по крштењу, није друго, и не треба да буде друго до непрекидно доживљавање Христа и свега Христовог, доживљавање Свете Тројице и свега Тројичног.

Живот у Цркви је благодатно-врлинско отројичењe, које почиње од утројичења при крштењу. Тертулијан благовести главну благовест хришћанску када вели: «Где је Тројица, тојест Отац и Син и Дух Свети, тамо је Црква, која је тело Свете Тројице – cоrpus Trium».⁴⁶⁴ У том светом телу наша исконска тројична боголикост добија сва божанска благодатна средства, помоћу којих се развија и усавршава до својих крајњих могућности, и тако остварује своје божанско назначење: доживљује своју божанску пуноћу, своју божанску вечност, своје божанско савршенство и блаженство. А божанско назначење свакога човека у овоме светy јесте: испунити се свом пуноћом Божанства која је у Христу Исусу телесно присутна⁴⁶⁵.

Као што је утелу једна душа, и она држи у јединству тело, састављено од најразноразнијих елемената; тако је и у богочовечанском телу Цркве као једна душа – Дух Свети, који благодаћу Својом држиу јединству све верне који сачињавају тело Цркве. У телу Цркве се благодаћу Духа Светога све крштене душе сливају у једну душу, па ипак свака остаје при својој посебној и самосталној индивидуалности и личности. Зато се у Цркви помоћу Духа Светога свака крштена душа осећа једно «са свима светима»⁴⁶⁶, и то осећа једно тело. Духом Светим сви сачињавамо једно тело, тело Христово. У Цркви је општење и јединство сваког члана Цркве са свима осталим члановима опосредовано Духом Светим, који је увек један, увек свет, увек божанствен. «Сви се једним Духом напојисмо»,⁴⁶⁷ и Њиме једно постасмо: и зато смо једне душе – саборне душе, једног срца – саборног срца, једног живота – саборног живота, једне бесмртности – саборне бесмртности, једне вечности – саборне вечности, једног блаженства – саборног блаженства. Једна нам је, и у исто време саборна: и вера, и љубав, и нада, и истина, и правда, и доброта, и свака врлина. У свему томе сваки од нас суделује по мери своје еванђелске ревности. Увек: у разноврсности – јединство, у јединству – разноврсност.

Тело? – «Тело није један уд, него многи»⁴⁶⁸. Сваки уд је уд у телу, и уд телом. Али је и тело, тело помоћу јединства многих удова. Сви се удови подчињавају том јединству. У јединству им је и живот и биће и смисао; ван тога – смрт, рушење, распадање. Сваки се уд смирава пред целином тела као пред животворним извором. И још: сваки се уд смирава пред свим осталим удовима, и сви пред сваким, јер сваки животом својим зависи од свију њих, од заједнице са њима, од позајмљивања свега што му треба за постојање. Сваки је уд потребан свима, и сви свакоме. Откине ли се од тела ма који уд, откида се од живота, и тоне у смрт. Око, откине ли се од тела, умире. Тако и нога, и рука, и сваки орган, и сваки делић. Што важи за тело људско, важи и за Цркву као богочовечанско тело Христово. У њој су сви чланови благодатнооргански повезани; и зависе један од другога. Нико не може рећи да му други нису потребни. Одвоји ли се од њих, одпадне ли, упада у духовнy смрт. Сваки члан има своје место у телу Цркве, и зато зависи од целог тела: потребно му је цело тело, и он потребан телу. Сваки врши своју богодану дужност у Цркви, и тако употпуњује пуноћу Цркве. Што свети апостол говори о телу и удима, говори и о телу људском и о телу Христовом – Цркви. Органска повезаност и зависност је и код једног и код другог.

«Ακο рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тела; – еда ли зато није од тела?»⁴⁶⁹. Иако врши други посао него рука, нога није мање од тела но што је рука. И тако сваки орган према другим органима, и свако чуло према другим чулима. И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тела; – еда ли зато није од тела? Кад би све тело било око, где би био слух? Кад би све било слух, где би било мирисање?⁴⁷⁰.

У устројству тела људског огледа сене мања мудрост Божја и сила него у устројству васионе. Штавише, тело људско је већа загонетка и од саме васионе. Jep je у њему више тајанственог него ли у васцелом видљивом свету. У њему су присутне божанственије силе него у материјалном универзуму. Елементи који су расејани по материјалној васиони, у телу су дошли до таквог живота који расте у бесмртност и живот вечни. Да, у телу – смртно постаје бесмртно, прелази из смрти у бесмртност. Доказ: тело Богочовека Христа. Оно васцело прешло из смрти у бесмртност и живот вечни. У њему је тело људско постигло своје потпуно савршенство, своју бесмртност, своју вечност, своје еванђеље, своје блаженство. Прешло сав богоодређени пут тела људског: од небића до Свебића. По свему, оно је истинско тело људско, само освећено, обожено, безгрешно, без примесе ичег греховног. У њему су остали сви разнолики елементи, својствени телу .људском, само сви у бескрајној богочовечанској хармонији. Јер је У њему остварена савршена хармонија тела људског са Баскрајним, са Бесмртним, са Божанским, са Вечним. Поставши тело, Бог Логос није изменио физичко устројство тела, него га је примио онакво какво оно јесте у својој природној стварности, само без греха. То доказује да је устројство тела људског божански савршено и целисходно. Ту божанску савршеност и целисходност осетиће сваки, ако стави себи у задатак да измисли такав, или сличан, организам. Колико разноврсних елемената и тајанствених сила улазе у састав тела човечијег! И све то треба сложити, ускладити, оживети, и од разноврсног начинити тако чудесно јединство, при коме би разноврсно остало разноврсним, иако органски уједињено у једну животворну целину. Зато свети апостол благовести: «Али Бог постави све уде у телу како је хтео. А кад би сви били један уд, где би било тело? Овако је много удова, а једно тело. И не може око рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Не, него су баш они уди тела који изгледају слабији, потребни. И они који нам изгледају срамотнији на телу, те више поштујемо; и наши непристојни уди имају већу пристојност; а наши пристојни уди не требају тога. Али Бог сложи тело, и мањем уду даде већу част, да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другога»⁴⁷¹.

Бог је тако мудро и целисходно сложно тело, да се најглавнији органи смирено брину за најмање, а најмањи paдосно служе највећима. Око се брине за цело тело, водећи га кроз овај свет и живот. Али се и за око брину сви остали делови тела, и они најмањи и најспореднији. Шта би било од ока, да га длаке у трепавицама и длаке у веђама не штите? Колико треба да је око, тај божански чудотворац, захвално тим мајушним длачицама што га криле и чувају! Шта би било од ока, кад руке не би радиле за њега и ноге ишле за њега? Тако, сви органи тела једнако се брину један за другога. Ни разноврснијих удова, ни веће хармоније! Благодарећи само премудром устројству тела од стране Бога. Све их је Господ повезао осећањем органског јединства и животне заједнице. Шта се у једноме збива, то се осећањем свејединства преноси на све друге и на цело тело. Стога богомудри апостол благовести: «И ако страда један, уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди»⁴⁷².

Један је у телу општи сензоријум: једно самоосећање и самосазнање. Ничим се јединство caмоосећањa тела не може разбити. У томе је биће тела, суштина тела. И радост и бол увек припадају целом телу и целој души. Убод иглом у мали прст oceћa цело тело као свој бол. Тако и радост, тако и сваки доживљај осећа цела душа као нешто своје. Све што је у једном делу тела, или у једном делу душе, јединством самоосећања и самосазнања преноси се на цело тело и на целу душу. Тело је једно јединством самоосећања и самосазнања. То је оно што чини једним и живот тела, и радост, и тугу, и сваки доживљај тела. Све што је свети апостол рекао о телу, рекао је ради тела Христовог – Цркве. Да се због разновроности и многобројности чланова Цркве и дарова у Цркви не би рекло да је јединство тела Цркве неземаљско, неприродно и немогућно, свети апостол указује на оно што је најнепосредније дато сваком човеку и што је најочигледније за сваког човека: тело човечије. Сви дарови у Цркви, све службе, сви служитељи Цркве: апостоли, пророци, учитељи, чудотворци, управљачи, епископи, свештеници, мирјани, сачињавају једно тело – тело Цркве. Сви су они потребни свакоме, и сваки је потребан свима. Све њих везује у једно саборно, богочовечанско тело Дух Свети, ујединитељ и устројитељ Цркве. Сваки се члан спасава само помоћу целог тела Цркве, помоћу свих чланова Цркве, како земаљских тако и небеских. На благодатнотајанствен начин сви чланови Цркве суделују у спасењу сваког члана Цркве. Ко зна колико сваки од нас у своме подвигу спасења дугује небеским и земаљским члановима, њиховим молитвама, њиховим милостињама, њиховим постовима, њиховим сузама, њиховим тугама, њиховим врлинама! Члан си Цркве; то значи: органски си везан за свете Апостоле, и Мученике, и Исповеднике, и Чудотворце, и за све Небеске Силе: Херувиме и Серафиме, Арханђеле и Анђеле. Не осећамо ли то: ја, ти, или ма ко други, значи – нешто се покварило у нашем сензоријуму, у нашем самоосећању и самосазнању; грехољубљем својим покидали смо оне нерве што нас везују са светим и саборним срцем Цркве, и са светим и саборним очима Цркве, те не осећамо што она осећа и не видимо што она види. Α једно смо тело, ради чега? Да бисмо сви живели једним, светим и саборним животом Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све било заједничко: и љубав, и правда, и вера и молитва, и пост, и истина, и туга, и радост, и бол, и спасење, и обожење, и обогочовечење, и бесмртност, и вечност, и блаженство. А кроза све то води и руководи, управља и уједињује благодат Светога Духа. Нисмо своји: свима припадамо у Цркви, а најпре благодатној души Цркве – Духу Светом. То осећање је главно и непрекидно еванђелско осећање сваког правог плана Цркве. Никоме у Цркви не припада све, већ свакоме онолико колико је Дух Свети одредио по мери вере, а по Своме свемудром Божанском промишљању о свакоме посебно и о свима скупа. Свети апостол благовести хришћанима: «Ви сте тело Христово – и, сваки за себе, уди И једне дакле постави Бог у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, а потом чудеса, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике. Еда ли су сви апостоли? Еда ли су сви пророци? Еда ли су сви учитељи? Еда ли су сви чудотворци? Еда ли сви имају дарове исцељивања? Еда ли сви говоре језике? Еда ли сви тумаче?»⁴⁷³.

Духовне дарове Дух Свети раздељује «свакоме посебно како хоће»⁴⁷⁴. Раздељује увек према моћима и ревности свакога⁴⁷⁵. Никоме не намеће, нити као терет товари, већ према унутрашњим стремљењима човековим. Разуме се, при благопријатним условима дарови се духовни умножавају, расту, развијају, усавршавају. Дар вере, зар се не усавршава? дар молитве, дар милосрђа, дар љубави, сви дарови редом, зар се не усавршавају трудом, зар не расту? Најочигледнији пример тога – апостол Павле, који своје обилне дарове Духа Светог умножава непрестано својим даноноћним трудом и подвизима⁴⁷⁶. Сваки је духовни дар као небеско божанско семе, посејано на земљишту душе људске. Оно ниче, расте и род доноси, само ако је земљиште душе чисто од трња греха и корова страсти; а пропада, ако је душа урасла у трње грехова и коров страсти, и постала пут за разна зла и неваљалства⁴⁷⁷. За ревност и труд Дух Свети додаје дар на дар, веће дарове мањима. Дарови су од Духа Светог, а од нас – старање, труд, врлине.

У овоме свету, човек је увек између ђавола и Бога, другује или са једним или са другим, живи или у једном или у другом. Са ђаволом другује и живи када ходи у гресима, и страстима; јер су греси и страсти душа ђаволова, срце ђаволово. А са Богом другује и живи када ходи по светим заповестима Господњим, поставши сутелесник Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој су уризничена сва блага свих вечности Божјих. Да, у овоме свету: човек је увек или за трпезом ђавољом, или за трпезом Господа Христа, Јединог Истинитог Бога.

Свакодневно је искуство рода људског у овоме свету: људи пропадају или из непознавања или из непризнавања јединог истинитог Бога и Господа, Исуса Христа. Другим речима, пропадају од незнабоштва, од идолопоклонства. То непознавање или непризнавање Господа Христа повлачи за собом непознавање или непризнавање јединог истинитог добра у овом свету: Еванђеља Христовог. И такви људи живе «у нечистотама, у сластима, у пијанству, у гозбама, у пијењу, у богомрским идолопоклонствима»⁴⁷⁸. Да, «у богомрским идолопоклонствима», јер је идолопоклонство увек у множини. Човек који не признаје јединог истинитог Бога, хтео или не, признаје безброј других малих божанстава, лажних богова, идола. А то су: сласти и страсти, којима нема ни броја ни краја. Повуче ли човека једно од тих малих прљавих божанстава, оно га увуче и у остале сласти и страсти, и тада многи лажни и халапљиви богови раздиру и прождиру човека. И човек није У стању да се одбрани од тог чопора дивљих зала и помамљених искушења. Maњa страст одводи већој, и тако редом, човек рони у све веће и веће страсти, да најзад никад више из њих не изрони. И свака страст има по безброј идола, и свака сласт: све сам идол до идола. и нигде краја идолима. идоли су као жива ватра, у њој човеку сагори и савест, и душа, и срце, и воља. Зато свети апостол љубави просто преклиње хришћане: «Дечице, чувајте се идола»⁴⁷⁹.

Од идола долазе сва зла, и велика и мала. А сваки je човек идолопоклоник чим не верује у јединог Истинитог Бога, Господа Христа. Јер он свакако верује у некога или нешто, у нека бића или у неке ствари, у неке видљиве и невидљиве идоле, као што су: сунце, месец, звезде, људи, животиње, биље, идеје, култура, цивилизација, техника, мода, човечанство, раса, класа, страсти, сласти и… име им је – легион. Свеједно: и прво, и друго, и треће, и све редом је идолопоклонство. И нема сумње, свако од њих убија оно што човека чини човеком, то јест убија све што је боголико, богочежњиво, бесмртно, божанско, вечно. Стога свети апостол саветује и наређује хришћанима: «Зато љубљена браћо моја, бежите од идолопоклонства»⁴⁸⁰. Кроз сва разноврсна идолопоклонства, посредно или непосредно, људи себе ђаволима жртвују, себе ђаволима на жртву приносе. У крајњој линији, свако је идолопоклонство – ђавопоклонство, свако идолослужење – ђавослужење. Зар не клања ђаволу, зар не служи ђаволу, зар не приноси душу своју на жртву ђаволу, ко у страстима и сластима живи, ко ма чему или ма коме служи, а не једином истинитом Богу и Господу, Исусу Христу? То је тако очигледно за свакога који здраво расуђује. Стога богомудри апостол и вели бившим идолопоклоницима, Коринћанима: «Као мудрима говорим: судите ви што говорим. Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова? Јер је један хлеб, једно тело смо многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу. Гледајте Израиља по телу: који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника? Шта дакле кажем? да је идол што? или да је идолска жртва што? Него да што незнабошци жртвују, ђаволима жртвују, а не Богу. Α ја нећу да ви будете заједничари с ђаволима. Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједнице у трпези Господњој и у трпези ђаволској. Или да пркосимо Господу? Еда ли смо јачи од Њега?»⁴⁸¹.

Хришћани су мудри мудрошћу свемудрог Господа, која је разливена кроз Његово свето Еванђеље⁴⁸². Божанска благовест Спасова, то је мудрост хришћана. И та мудрост зна истинитог Бога и Господа, Исуса Христа. Та је мудрост сва од богомудрости, и сама богомудрост. Зато хришћани знају све што људско биће треба да зна, и што ће му бити довољно у свима световима. А главна је истина те богомудрости ово: Бог је постао човек, и живи као човек међу људима; Себе, Богочовека, претворио је у Цркву Своју, којом спасава људе од греха, смрти и ђавола, чинећи их сутелесницима Свога Богочовечанског тела – Цркве⁴⁸³, да би и они живели Његовом Богочовечанском крвљу, Његовим Богочовечанским телом, Његовим Богочовечанским животом, и тако достигли у човека савршена, у меру раста висине Христове⁴⁸⁴.

«Чашом благослова» = Светим Причешћем ми постајемо причасници, заједничари Богочовечанске «крви Христове»⁴⁸⁵. А она, божанска и свесвета и свеживотна, уништава у намa све што je греховно, смртно, ђаволско, испуњујући нас божанским животом Богочовековим, светим силама Његовим. Има ли ишта присније од крвнога сродства? А гле, ево нашег крвног сродства са – Богом, са – Богочовеком! Ево нашег божанског живота, бесмртног, вечног, богочовечног! Но, то је само половина наше славе, нашег блаженства, наше вечности и богочовечности. Ево и друге половине: «Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова?»⁴⁸⁶. Бог Логос је постао тело, да бисмо ми људи, ми телесна бића, постали сутелесници, заједничари тог пресветог тела, имали заједницу у том свеспасоносном телу. Телу Божјем! Телу Богочовечијем! А има ли ишта веће од тога за наше људско биће, за наше несрећно усмрћено тело? Гле, из смрти оно прелази у бесмртност! из смрада – у божански миомир! из пролазности – у вечност! из човечности – у богочовечност! Није ли то крвна заједница са јединим истинитим Богом и Господом? органска заједница, од које се не може замислити ништа сродније, ништа стварније, ништа вечније. Свето Причешће! – Та ми ни наслутити не можемо, а камоли схватити и измерити његову силу и моћ, јер нам за то недостаје и маште, и умa, и срца. Кроз њега – «заједница тела Христова», наша заједница! Ако нисмо знали, – сигурно нисмо –, ето безгрешног тела, ето бесмртног тела, ето тела какво је требало да буде људско тело, само да није пало у грех, и кроз грех у смрт, и кроз смрт у пакао. А наше заједничарење у телу Христовом спасава нас од свега тога. Хлеб који једемо, не претвара ли се у тело наше? Свето тело Христово, којим се у Светом Причешћу причешћујемо, не уводи ли нас у живу и органску заједницу са Његовим пресветим и животворним телом? не сједињује ли нас чудесно са Њим, јединственим Богом и Спаситељем? Али, и то није све. Ево божанске, богочовечанске допуне.

«Јер је један хлеб, једно тело смо многи; јер сви у једноме хлебу имамо заједницу»⁴⁸⁷. Свето Причешће нас не само сједињује са Њим, Незаменљивим, него и нас међу собом. Једући Његово свето Тело, ми сви постајемо «једно тело многи». Сједињујући се са Њим, ми се светим сједињењем сједињујемо и међу собом. Као Богочовек, Он сједињује човека са Богом и са људима. То је свето јединство људи у Христу, богочовечанско јединство. Једино истинско и једино вечито јединство људи. Јер у Богочовеку Христу смо не само вечито живи, него и вечито једно: и то једно као што је тело једно. Има ли приснијег јединства од тога? И још: имали вечнијег јединства од тога, када је то тело – вечно тело? Тако је у Богочовечанском телу Христовом, Цркви; ту смо «једно тело многи». Њиме, Богочовеком: «једно тело многи». Јер је Он најпре оваплоћењем Својим ујединио у Себи Бога и човека вечним јединством. И то све пренео на нас људе. Пренео на богочовечански начин. Јер je Цркву основао на Богочовечанском телу свом, на земаљској стварности богочовечанског живота Свог у нашем свету. Оваплотио се Свеблаги, да би нас Себи саоваплотио⁴⁸⁸, и тако обожио и обогочовечио, и тако нам све Своје даровао.

Светоотачки је богомудри наук: Бог је постао човек, да бисмо ми Њиме постали «богови по благодати». Његово очовечење, и од њега – наше обожење. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком.

«Једно тело многи», јер нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме, и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, само су у томе јединству, које нам даје, ко? Тело Христово, тело Божије. Чудесни Господ Христос је наше истинито јело, наше истинито пиће⁴⁸⁹. Jep je Он тај «један хлеб»; јер Њиме «сви у једноме хлебу имамо заједницу». Он је и сама заједница, и сила те свете заједнице, свете саборности Цркве. Причешћујући се светим хлебом и светом крвљу Господа Христа, ми се причешћујемо Његовим светим Телом, које је увек једно, и свуда једно. «Тако смо многи једно тело у Христу, а по себи смо уди један другоме»⁴⁹⁰. На тај начин смо Христом и у Христу «једно тело» са свима светим апостолима, и пророцима, и мученицима, и исповедницима, и свима светима. А од ове заједнице «са свима светима»⁴⁹¹ има ли боље, и светлије, и вечније, и милије заједнице? Бити «са свима светима» «једно тело», и то – «тело Христово»!⁴⁹² А особине тога тела? Оно је Божије, и све што је Божије – његово је. Ато је најузвишеније, и најбоље, и најбесмртније, и најсавршеније што људско биће може замислити и пожелети.

Блажени Теофилакт следујући светом Златоусту, богомудро расуђује: Шта је хлебу Евхаристији? Тело Христово. А шта постају причесници? Тело Христово; не тела многа, него једно тело. Јер као што хлеб из многих зрнаца jeдан постаје, тако и ми, будући многи, постајемо једно тело Христово. Бог нам ради тога даје тело Своје, данас сједини: и са Њим, и нас међу собом. Јер пошто је првобитна природа тела нашег грехом постала трулежна, и лишена живота, Господ нам даде Своје безгрешно и живо тело, с лично нашем, да бисмо, причешћујући се њиме, помешали се са Његовим телом – προς αυτήν άνακραύwυμεν (= сјединили се са Његовим телом), и живели безгрешно – σναμσρτητως уколико је могуће⁴⁹³.

Богочовек као Црква је све и сва у свима свeтовима за веома сложено, веома загонетно, веома тајанствсно биће што се човек зове. У томе је, нема сумње, и сва тајна, сва светајна Новога Завета. У томе и сва његова ничимнезаменљивост. Но ако би се све тајне Новога Завета, Завета Богочовековог, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије. Она нам и показује и даје васцелог Господа Исуса у свом чудесном раскошју Његове Богочовечанске Личности: све силе Његове, и сву љубав Његову. Јер свето Причешће, то је само Божанско тело Његово, то – сама Божанска крв Његова, то – сав Он у неисказаној пуноћи Свога Божанства, Свога Богочовечанства. Нови Завет је заиста на јединствен и изузетан начин нов: Завет у Божјој крви, Завет у Божјем телу. Такав је богочовечански савез Бога и човека, остварен чудесним Богочовеком: Бог сједињује са Собом људе Својим богочовечанским телом и крвљу, и тако их на најстварнији и најприснији начин орођује са Собом, Богом и Господом. И заиста, кроз свету крв Божју постали смо сродници Божји по крви, остварено је крвно сродство Бога са људима. Зато смо ми деца Божја, синови Божији, а Он – Отац наш небески⁴⁹⁴. Светим телом Својим Господ и нас људе орођује међу собом светим крвним сродством, светим братством, јер смо «једно тело многи», и то «тело Христово», и «уди међу собом»⁴⁹⁵. Тако нас свето Причешће најпре орођује и сједињује с Богом, па онда у Богу и нас међу собом. Свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: «Ово је тело моје»; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се тим светим Телом причешћују. Тако сви сачињавамо једну свету богочовечанску заједницу. У самој ствари, у светом Причешћу је сва Црква, све њене тајне и све њене светиње. Јер је у светој тајни Причешћа сав Господ Исус. У њој – сав Нови Завет. Завет у свеживотворној крви Божјој: «Нови Завет у мојој крви»⁴⁹⁶. А крв је извор живота, свеживота. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој завет са Господом Христом; стално се утврђујемо у њему; и он је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. Сав је Нови Завет у томе. То да се никад не заборави. То је оно што треба увек памтити, увек обнављати, и тако себе увек све изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато је Спаситељ и оставио благовесну заповест: «Ово чините мени за спомен»⁴⁹⁷. Јер тај «спомен» светотајински, литургијски, евхаристијски подсећа на сав богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. Подсећа, дајући нам самог Господа Христа у васцелој пуноћи Његовог Богочовечанства. Јер нам ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као свето Причешће. Истина, све што је новозаветно, подсећа на Њега, «спомен» је Његов, али свето Причешће даје нам Њега васцелог: Вечног, Свеживог, и Свеживотворног, увек истог и свеистог – јуче и данас и вавек⁴⁹⁸. У том спомену је сав Бог са свима Својим бескрајним и вечним силама и савршенствима, сав Његов Богочовечански лик и подвиг. Свети Дамаскин богонадахнуто сведочи: «Свршавање светих тајни (на Литургији) испуњава сав духовни и надприродни домострој оваплоћења Бога Логоса»⁴⁹⁹. Јер кроз свето Причешће ми доживљујемо сав Његов богочовечански подвиг спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну смрт и васкрсење. Јер нас они потпуно уводе у само срце и у саму вечност богочовечанског подвига спасења. Стога свети апостол благовести: «Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, док. не дође»⁵⁰⁰. Α доћи ће, јер је из смрти васкрсао, и са телом се узнео на небо. Са новим, чудесним, вечним свевредносним телом. Јер је у томе богочовечанском телу све: од њега је почело спасење, њиме се извршило, њиме и эавршило. Са њим ће Господ и доћи по други пут у овај свет, да нам завршно покаже сву неисказану силу и славу Богочовечанског тела Свог. Зато је на стварности богочовечанског тела Спаситељевог засновано све: и Црква, и Причешће, и спасење, и братство, и бесмртност, и живот вечни. Од тог пресветог тела зависи све, на њега се своди све. Зато је причешћивање неопходно «док Он не дође». А после? И после ће свето Причешће бити неопходно људском бићу у вечном царству Господа славе. Зато се на светој Литургији после светог Причешћа и молимо умилно и чежњиво: «О велика и света Пасхо, Христе! О Мудрости, и Речи Божја, и Сило: дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога».

Бескрајна је тајанственост и потенцијална светост тела човечијег: створено од Свете Тројице, ради Свете Тројице. Зато Друго Лице Пресвете Тројице, Бог Логос и узима у Своју вечну Ипостас тело човечије на сву вечност. И у њему уризничује највеће и најглавније тајне и светиње Божанске: тајну Цркве, тајну човека, тајну света. Сав пут тела Христовог показује и доказује ову благовесну чињеницу: тело наше људско саздано је ради тога да иде путем пресветог васкрслог и вазнесеног тела Христовог. Ту небеску божанску истину објављује богомудри апостол благовестећи о људском телу: «Тело је за Господа, и Господ за тело. А Бог и Господа подиже, и нас ће подићи силом својом. Не знате ли да су тела ваша уди Христови? А ко се Господа држи, један је дух с Господом. Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа, који живи у вама, кога имате од Бога, и ви нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије»⁵⁰¹

Тело ради чега је дато човеку? Дато му је да буде свети храм Божји, у коме боголика душа даноноћно служи Богу живом и истинитом. «Тело је за Господа, и Господ за тело». Ето божанског назначења телу. И ако изгледа пролазно, јер га је грех поразио смрћу и учинио смртним, оно је било саздано Богом за бесмртност, за вечност, за божанске благовести и радости: «за Господа». Да је тело човечије заиста саздано «за Господа», најбоље и најубедљивије показује то што је сам Господ узео на Себе тело, «постао тело»⁵⁰², живео у телу, васкрсао са телом, узнео се у телу, и занавек остао у телу седећи с десне стране Бога Оца, изнад свих небеса. Тако је чудесни Господ Исус, Бог у телу, објавио вечно еванђеље Божје ο телу, и непобитно посведочио да је тело «за Господа», да је божанска намена његова да буде храм Божји. И заиста, човек је створен са телом да би га богочежњивим животом постепено испунио Господом и начинио га бесмртним храмом Господњим. Оно је ту, у земаљском свету, да се васцело испуни Господом, Његовим светим божанским силама, Његовим Божанством, као што је и тело Господа Исуса било испуњено свом пуноћом Божанства. Стога је и позив хришћана да вечно еванђеље Божје ο телу остваре: да тело своје испуне Господом Христом, Његовим васцелим Божанством, свом пуноћом Божанства⁵⁰³. Хришћанин је дужан да даноноћно говори себи: тело је моје «за Господа», и низашта друго. Оно треба да буде у свему и по свему достојно Господа: чисто од сваке прљавштине греха и страсти.

«Тело је за Господа», – то је прва половина Спасовог вечног еванђеља ο телу; а друга је: «и Господ је за тело». У томе је целокупна богочовечанска благовест, целокупна еванђелска антропологија. Поставши тело, и оставши занавек у телу, Господ Христос је најубедљивије показао да је заиста «и Господ за тело». Ни у ком случају тело није нешто што Господ омаловажава, ниподаштава, одбацује. Напротив, Он Собом тако освећује, обожује, обесмрћује тело, да оно постаје, и вечито остаје, саставни део Његове Богочовечанске Личности. Веће части и власти тело људско није доживело ни од кога, нити може доживети. Као што је «Господ за тело», тако је и свето Еванђеље «за тело», тако је и света Црква Његова «за тело». То је разлог, божански, богочовечански разлог што и света Црква Његова није друго него Богочовечанско тело Његово. Нема сумње, Цело Еванђеље Спаситељево је у овоме: тело је за Господа, и Господ за тело. Тако знамо вечну тајну човекова бића: Господ Христос је Спаситељ целога човека, не само душе његовe него и тела. Стога тело хришћаниново треба да је свети храм, у коме живи света душа у овоме свету; и у коме ће вечито живети после свеопштег васкрсења мртвих. Тела хришћана постала су светим крштењем, светим причешћем, еанђелским животом њиховим саставни делови Богочовечанског тела Христовог. Она, и нису више њихова него Његова. Све што се десило са светим телом Његовим има се десити и с њима.

Стога свети апостол благовести: «А Бог и Господа подиже, и нас ће подићи силом својом. Не знате ли да су тела ваша уди Христови?»⁵⁰⁴ Свемоћном силом Својом Бог ће по дићи из мртвих тела наша ради вечнога живота, као што је подигао и тело Господа Христа. Јер су тела наша – «уди Христови», уди Богочовечанског тела Његовог, и живе Њиме, од Њега и у Њему. И све што је Његово доживљују као своје. У самој ствари, ми и нисмо своји већ Његови. Свој вечни живот ми почињемо Њиме још овде на земљи: све богочовечанске свете и животодавне силе Његове непрестано струје кроз нас као кроз саставне делове једног и недељивог Богочовечанског тела Његовог. Као «уди Христови» ми живимо Његовим божанским животом, Његовом Божанском Истином, и Љубављу, и Правдом, и Добротом, и свима осталим божанским светињама и силама Његовим. Када су тела наша «уди Христови», онда нам ваља бити светима као што је Он сам свет, и чистима као што је Он сам чист⁵⁰⁵. Зато се и молимо на светој литургији Светог Василија за оглашене: «Начини их удима часним свете Цркве Твоје».

Cпасењe је у непрекидном благодатноврлинском доживљавању Спаситеља. Α ми доживљујемо Спаситеља светим тајнама и светим врлинама. Најпре светом тајном крштења. Њој предходи вера. Вера и јесте прва богочежњива сила која свега човека повуче ка Господу, приводи га Њему, приљубљује уз Њега, одвојивши га предходно од свих лажних богова и варљивих вредности овога света. Вером се човек одлепљује од свега пролазнога, несветога, греховнога, смртнога, ђаволскога, а прилепљује се уз Господа свечистог, свесветог, безгрешног, бесмртног, вечног. И тако се држи Господа помоћу светих тајни и еванђелских подвига молитве, љубави, поста, смерности, кротости, трпљења, и осталих. Зар молитва не узноси дух човеков Господу и не приљубљује уз Њега? Α љубав? Зар се помоћу ње хришћанин не приљубљује уз Господа свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом? Па надом, зар не узлеће сав к Њему, и остаје приљубљен уз Њега? Па трпљењем, зар се толико не приљуби уз Њега, ца се осећа сараспет с Њим? Α свето Причешће, зар свега човека не испуни Господом, сјединивши га потпуно с Њим, те је уистини «један дух с Господом»⁵⁰⁶ и једно тело? Да, све то несумњиво приводи Господу, саоваплоћује Господу, сједињује с Господом. Другим речима: све нас то уцрквљује и оцрквљује, чини саставним деловима Богочовечанског тела Господњег, Цркве. Ми смо «један дух с Господом», ако смо «уди Христови», и као такви живимо у Богочовечанском телу Његовом, Цркви: њеним животом, њеном благодаћу, њеним Духом, њеном душом.

Грех је једина сила која одваја од Господа; толико одваја да човека са ђаволом спаја, и претвара га у духовно чедо његово⁵⁰⁷. Α божанско Еванђеље Спасово је опет једина сила која Господу води и приводи, и са Господом сједињује и спаја. Из свега еванђелског зрачи сила која одводи извору своме: Господу Исусу. Зато Он и објави бесмртну благовест: Речи моје дух су и живот су⁵⁰⁸. Испуњујући заповести Господње, човек се испуњује духом Његовим, и заиста «постаје један дух с Господом». И тако, он живи у Господу и Господ у њему. Бог Логос је постао човек, потпуно се и неразлучно и вечно сјединио са људском природом, да би нам показао да је то једини прави пут, једини истински циљ, једини природнонадприродан начин постојања људске природе уопште, природе разгранате у сва л,удска бића свих времена. Одвојиш људе од Сатане; одрећи се Сатане и свих дела његових, а поћи за Господом Христом и сјединити се с Њим, – ето то је смисао и циљ Богочовековог доласка у свет и Његовог целокупног домостроја спасења: Цркве. То се најпре доживљује у светој тајни крштења, а затим разрађује и остварује кроз цео живот помоћу осталих светих тајни и свих светих еванђелских врлина. Свака страст, сваки грех ремети то јединство с Господом. Ода ли се хришћанин страстима, већ се одвојио од Господа, и вратио Сатани помоћу дела његових. Α дела Сатане, шта су? Греси. Сваки грех је дело Сатане. И сви они имају један исти циљ: одвојити човека од Господа, и вратити га Сатани. И сви греси неуморно раде на томе, како они највећи тако и они најмањи, и сви остали измећу њих. Такав грех који човека одваја од Господа и баца право у наручје Сатани јесте на првом месту блуд. Стога свети апостол наређује:

«Бежите од блуда! Сваки грех који човек чини, осим тела је; а који блудничи, греши своме телу».⁵⁰⁹ Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. На пример: гордост, самољубље, завист, злопамћење, мржња, могу потпуно остати у души и не пројавити се посредством тела. Α блуд – опогани цело тело и душу. Поглавито тело, јер је по ггреимућству грех тела. Човек блудник «греши своме телу». Како то? Тако што је и тело по природи својој богоздано, свето, носилац боголике душе, свети храм њен. «Греши своме телу», јер је и «тело за Господа»⁵¹⁰, не за блуд, не за грех, не за ђавола. Оно је зато човеку дато да се Господ оваплоти у њему, а не да га грех обесвећује, прља, осмрћује, ођавољује. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. Због јединства своје личности човек сваким својим грехом «греши своме телу», греши својој души, греши својој савести, греши своме уму, греши целокупном бићу свомς васцелој природи својој. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и бесмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело. Његово пресвето тело, није ли савршени храм Божанства? И сав Његов богочовечански домострој спасења света своди се на то, да се сав човек, и душа његова и тело, испуне Богом, обуку у Господа Христа, постану храм Божји, у коме кроз свете тајне и свете врлине живи Трисвето Божанство: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива. Стога свети апостол и благовести:

«Или не знате да су тела ваша храм Светога Духа који живи у вама, кога имате од Бога, и нисте своји – και. ούκ εоτεεαυτών»⁵¹¹. Одлика је хришћана од нехришћана: тела су им храм Светога Духа. Α Дух Свети се сјединио са њиховом душом. И постао као душа њихова. Тако, сав живот хришћана није друго до живот у Духу Светом и Духом Светим: непрекидно служење, непрекидно богослужење Духу Светом свим срцем, свом душом, свим умом, свим бићем. Дух Свети живи у њима на тај начин што учествује у целокупном животу њиховом: они Њиме осећају и себе, и Бога, и свет; они Њиме мисле и ο Богу, и ο свету, и ο себи; све што чине Њиме чине; Њиме се моле, Њиме воле, Њиме верују, Њиме делају, Њиме се спасавају, Њиме освећују, Њиме бесмртују. Срце је њихово Њиме њихово, и душа је њихова Њиме њихова, и живот је њихов Њиме њихов. Од Њега им долази све: и живот, и бесмртност, и вечност, и све вредности, и све благовести, и све радости. Јер се целокупни подвиг спасења обавља Духом Светим. Он је који нам у Исусу открива Господа; Он је који вером усељује Господа Христа у душу нашу; Он је који нас помоћу благодатних подвига сједињује с Њим; Он је који дух наш толико сједињује с Њим да ми постајемо «један дух с Господом»; Он је који нам по своме свемудром божанском промислу раздељује и раздаје божанске дарове; Он је који нас утврђује и усавршава у тим даровима; Он је који нас у светој тајни крштења препорађа, обнавља и освећује; Он је који нас кроз свете тајне и свете врлине ухристовљује и охристовљује; Он је који нас очишћава, освећује, спасава, обожује, обесмрћује, и на тај начин нам и душу и тело претвара у храм Божји, у обитељ Пресвете Тројице. И опет: Он је којим се у човечанском свету остварује све што је еванђелско, Христово, целокупни богочовечански домострој спасења, јер је Он душа у богочовечанском телу Цркве. Зато је Господ Христос и објавио да се хула на Светога Духа неће опростити људима ни у овом ни у оном свету.⁵¹² Зато је и живот Цркве, као Богочовечанског тела Христовог, почео силаском Духа Светога на њу, и продужава се из века у век Његовим боравком у њој, јер је Црква Њиме Црква. Он уводи у сваку истину спасења; Он учи спасењу; Он обавља свачије спасење. Ту све припада Њему, а кроз Њега Богу Оцу и Богу Сину. Све своје хришћани дугују Њему, стога им свети апостол и вели: „ви нисте своји“. Загледајте добро у себе: све што је у вама свето, узвишено, добро, божанско, бесмртно, вечно, еванђелско, – није ли од Њега, од Духа Светога? Ваше очишћено и освећено тело, – није ли Њиме очишћено и освећено, није ли Њиме у храм Божји претворено? И ваша очишћена и освећена душа, и ваша очишћена и освећена савест, нису ли Њиме очишћене и освећене? Па Baшe очишћено и освећено срце, па ваш очишћени и освећени ум, – нису ли Њиме очишћени и освећени? Све је то тако, зато што Дух Свети «живи у вама».

Али при свему томе, никад не заборављати ово: све то ми хришћани имамо од Духа Светог, и самог Духа Светог, због чудесног и свечовекољубивог Спаситеља нашег, сладчајшег Господа Исуса. Јер «Њега ради и Дух Свети сиђе у свет»⁵¹³, Њега ради Он и продужује у Цркви Његово спасоносно богочовечанско дело. Јер да Господ Христос, ваистину «Једини Човекољубац», није дошао у наш земаљски свет и извршио свечовекољубиви подвиг спасења света, ни Дух Свети не би дошао у наш свет. Како је бескрајно драгоцено и неисказано човекољубиво све што је свемилостиви Господ Исус учинио ради нас људи и ради нашег спасења! Врхунац свега: Себе принео на жртву ради спасења света. Себе! Α ко је Он ? Јединородни Син Божји, сам Бог Логос, који више вреди него сви видљиви и невидљиви светови скупа, па још помножени са најбескрајније бескрајним бројем. И Он такав, уистини једина Свевредност у свима светима, спустио се у наш смрдљиви свет, постао човек, живео у нашем злосмрадном зверињаку, добровољно поднео неисказане муке за спасење света, па и саму срамну смрт на крсту, – ради чега? Само да би нас људе, нас сластољубиве и грехољубиве крпеље земаљске, спасао од греха, смрти и ђавола, и подарио нам живот вечни и блаженство вечно. Има ли ишта човекољубивије, драгоценије, вредносније од тога? По како смо скупу цену спасени! Ми људи, ми бедне грехољубиве стенице, не располажемо са довољно ума да у потребној мери замислимо, ни са довољно срца да у потребној мери осетимо све бескрајности и вредности неисказаног подвига Спаситељевог. Свети апостол је у божанском праву када хришћанима упућује ове речи: «Ви нисте своји. Јер сте купљени скупо. Πрославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије⁵¹⁴. Заиста смо купљени скупо. Господ благи нас је Својом божанском свеспасоносном жртвом купио за рај, за вечност, за живот божански, за блаженство божанско, за савршенства божанска. Какви треба онда да су тела и душе наше? Зар не свети храмови у којима се непрекидно слави и прославља чудесни Господ и Спаситељ наш Исус Христос? Α како, Њега свеславног, можемо прослављати ми у телима и душама нашим? Само светошћу и чистотом. Јер се тиме прославља Свесвети и Свечисти. И тела наша и душе наше да буду свети и чисти, како би били достојни храм Божји, у коме се непрекидно врши богослужење једином истинитом Богу и Господу нашем Исусу Христу. Caмо тако испуниће своје назначење и душе наше и тела наша, јер су и једно и друго од Господа и за Господа. «Штο је Божје» у нама, треба да припада Богу и да прославља Бога. Ако ико, Господ Христос је, поставши тело и узевши у себе душу људску, очигледно показао да су и тело људско и душа људска нешто «што је Божје». Зато је наша прва дужност да дамо Богу «оно што је Божје», да Му тиме служимо, да Га тиме прослављамо. Тако нам постаје јасна благовест светог апостола: «нисте своји», јер све што имамо – душу и тело – није наше: од Бога је, ради Бога је, за Бога је. Ни у ком случају, и душа и тело наше, нису ни за грех, ни за смрт, ни за ђавола, ни за пакао. Јер и грехом и смрћу и ђаволом и паклом ми срамотимо не само душе своје и тела своја, него и самог Творца и Спаситеља душа наших: Господа Исуса Христа. Α прослављамо Га достојно и у телима и у душама својим када их благодатном силом Његовом и светим врлинама својим очистимо од сваког греха, смрти и ђавола, и испунимо само оним што је свето, божанско, бесмртно и вечно. И то ћемо на најсигурнији начин извршити, ако следимо богомудром светоотачком са вету: «радећи све са Богом Логосом, по Богу Логосу, ради Бога Логоса».⁵¹⁵

Свети Златоуст благовести: Свети апостол нас стално подсећа да су и наша тела и наше душе Божији. Α то су не само зато што их је Бог створио, него и зато што их је скупоценом крвљу Сина Свога вратио Себи када су се били удаљили од Њега. Обрати пажњу како апостол све наше приписује Христу, како нас узноси на небо. Ви сте, говори апостол, уди Христови, ви сте храм Духа Светога; не будите уди блуднице; ви срамотите не своје тело, јер то тело није ваше већ Христово. Тиме апостол указује на човекољубље Господа Христа који је тело наше учинио Својим, и тако обуставио нашу порочну власт над њим. Апостол наглашава: пошто тело ваше није ваше, ви немате права да срамотите тело другога, нарочито када оно припада Господу, или да скрнавите храм Духа Светога⁵¹⁶.

У овом свету земаљском, у коме троструки ураган греха, смрти и ђавола, непрестано пустоши наше човечанске светове, чиме се ми, робље смрти, робље греха, робље ђавола, можемо оправдано хвалити? Једино и само: Богочовеком Господом Исусом Христом – јединственим под небом Спаситељем од тог свепустошног урагана⁵¹⁷. Да, да, да: «ми се хвалимо Христом Исусом»⁵¹⁸, Господом нашим, јер нам је од Њега и због Њега – све: и Дух Свети и спасење, и васкрсење и обожење, и охристовљење и обогочовечење и сви безбројни дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском. Хвалимо се Њиме, јер нас је Он не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која од искони муче дух људски. Хвалимо се Њиме – «и не уздамо се у тело»⁵¹⁹. Та како се уздати у тело, кад је Бог ту, поред нас, у нашем човечанском свету? Уздати се у тело које се као суви песак незадрживо осипа у море смрти! Та, ми се не уздамо ни у дух људски, ни у сунце, ни у васиону, нити у ишта створено и саздано, пошто је с нама Он сам Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ: чудесни Господ наш Исус Христос.

И најсавршенија вера старога света није могла дати спасење свету од греха, смрти и ђавола. Она је само водила ка Спаситељу и спасењу⁵²⁰, довела га до крштења покајања и предала га Спаситељу који спасава крштењем спасења у Духу Светом⁵²¹. Сва праведност која се могла њоме стећи, ено је у Савлу: «по правди законској» он је «без мане»⁵²² То је највећи «добитак» за старозаветног човека. Али кад се Савле срео са васкрслим Христом, и познао Христа, добитак се одмах изврнуо у штету. Најревноснији гонитељ Цркве Христове претворио се у најревноснијег апостола њеног чим је душом прогледао и сву истину светова угледао: Богочовека Христа, Спаситеља и Искупитеља. И тада је престао «уздати се у тело», у човека и човечје, и сав се предао Богу и Богочовечјем. Богочовек је постао једина хвала његова: «хвалимо се Христом Исусом»⁵²³, јер само Он даје спасење. Α човек, а људи, а све што је људско, није ли плен смрти, и греха и ђавола? Каква је то памет «уздати се у тело», у оно што те гура и сурвава у смрт, у царство зла и мука? Ништа што је «по телу» не спасава, зато ништа људско и не заслужује да у животу људском заузме место Бога истинога. Тело без духа, мртво је. То је очигледан закон људског живота. Али исто тако, и дух људски без Духа Божјег – мртав је. То је такође очигледан закон људског бићa. Jep ниједан човек не може духом својим спасти себе од смрти, греха и ђавола. Не сједини ли се са Духом Божјим у Христу, дух људски остаје занавек беспомоћни роб смрти, греха и ђавола. Отуда само Бог може спасти човека. И то Бог који се тако присно и свеукупно сјединио са човеком, да је сав постао човек. Α то је Богочовек. Зато је Он једини Спаситељ људског бића у свима световима. Најискренији и најубедљивији сведок: апостол Павле, човек «пο правди законској – без мане». Па како при свем том безнадежно беспомоћан! Не помажу ту ни дух људски, ни тело људско, ни сав род људски. Без Спаситеља Христа, та и дух људски и тело људско нису друго до два мртва крила на лешу људскога бића. То је свим бићем осетио Савле чим је познао васкрслога Христа Господа и силу Његову, и сав се обрео у Богочовечанском телу Његовом – Цркви, и неустрашиво објавио свима бићима у свима световима: Христос је све и сва, а све друго – сува штета и огромно ништа⁵²⁴.

Ево потресне исповести васкрслог из свих смрти апостола Павла: «Што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету»⁵²⁵. Штета је чак и оно што сачињава изузетно преимућство у вери изабраног народа: сва правда и праведност законска. Α када је највећа вредност дохришћанскога света, упоређена са Христом, штета, шта ли су друге вредности: религијске, философске, културне? Све оне, од прве до последње, ма колике добитке представљале за људе, постају штета, чим се упореде са једином свевредношћу свих светова: Господом Христом. Толико је Богочовек Христос изнад свих људских вредности, да заиста представља једину божанску и човечанску свевредност у свима световима. Шта су сви такозвани богови, колико их год има у пантеону људске историје, према чудесном Богочовеку? Ваистину само – штета. Α хероји света, и генији света? Опет – штета. Тако и сви философи, и сви научници, и сви реформатори, и сви људи велики и мали, посебно и скупа, сви до једнога, без Христа нису друго до штета, штета, штета и за себе и за свет око себе. Јер не могу да даду човеку оно што је најважније за њега у свету: да га спасу од смрти, греха, ђавола, пакла. Α својом извиканом величином многи људи, или сами хоће или им други подмећу, да заузму место јединог истинитог Бога у свима световима: Господа Христа – Богочовека. Зар то није најубитачнија штета за људе који им следују, и због њих и ради њих – или неће Христа, или Га не признају, или Га не траже, или Га гоне? Да је тако, може се сваки уверитги лако: нека проба да без Христа истински реши проблем свога људског бића, да му пронађе прави, непролазни смисао; другим речима: нека проба да без Христа ослободи себе од смрти, од греха, од зла, од ђавола, и то ослободи истински и потпуно. Нема сумње, успети неће. Зато је и објашњиво и оправдано овако динамитски експлозивно и беспримерно смело тврђење светог апостола Павла, по коме је Христос све и сва, а све остало према Њему –сува штета.

Потребна је свеопшта провера, да би се утврдила истинитост еванђелског учења ο вредностима. Шта је за мене, за тебе, за свако људско биће највећа вредност у свету, шта – «добитак»? То пронаћи, и упоредити са оним што Богочовек Христос Собом представља, доноси и предлаже сваком људском бићу. Учини ли то чак и непоштедно критички, али само непристрасно, човек мора доћи до павловског закључка и убеђења: његова највећа вредност, његов «добитак», у поређењу са Христом Господом, заиста је безвредност, заиста штета. До таквог су закључка и убеђења дошли сви прави мученици људске мисли, сви прави истраживачи непролазног смисла људском бићу, животу и свету: Светитељи Божји. Α то су једини прави људи, јер су савладали у себи све грехе, све смрти, све ђаволе, испунивши себе Богом и Господом Христом, Његовим божанским светињама и светим силама. Они су најречитија потврда и најубедљивије сведочанство ο истинитости павловске вере, павловске философије вредности, павловске аксиологије.

Но ево Павловог грома вере и грома Истине: «Штавише, све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога све оставих и сматрам све за трице – σχύβαλα (= помије, ђубре, балега, измет), само да Христа добијем, и да се нађем у Њему»⁵²⁶; «Све», не само «оно што ми беше добитак»; «све» – не само на земљи, него и на небу: сва бића, од првог до последњег, и све светове, од првог до последњег. Нема ништа ни у једноме од постојећих светова што би се могло издвојити, и рећи: ево, ово би могло да се упореди са Христом, да замени Христа, да заузме место Христово у свету, у човеку, међу људима. Према Њему – све је штета, ваистину штета. Ето, ваше добро, оно што сматрате за добро, упоредите са Христовим добром, па ако није као Његово, нема сумње штетно је и по вас, и по свет око вас. Или, ваша истина, ради које живите и умирете; упоредите је са Христовом истином , није ли пореклом од ње, не личи ли на њу, – од штете је и за вас, и за свет око вас. Или, ваша љубав, ако није од исте божанске грађе од које и Христова, убиће и вас и оне које љубите. Или, ваш живот и – Његов: није ли ваш живот у ствари постепено умирање, које вас предаје смрти коју ви нисте у стању да победите? и зар онда живот ваш није штета по вас, и бескрајна бесмислица, и мука, и пакао?

Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко је Он, шта доноси човеку и роду људском, – то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. И у њему види све. Нарочито када га упореди са сваким другим људским знањем ο ма коме и ο ма чему. Искуство светих људи сведочи: право христопознање у ствари представља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба, и за овај свет, и за живот у овоме свету, али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. Α такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, ο смрти, ο злу, ο ђаволу, ο греху, ο истини, ο правди, ο љубави, ο великом и малом, ο главном и споредном, ο вечном и привременом. Зато свети првоврховни апостол са толико усхићене љубави и пламене ревности назива Христа Господом својим. И заиста, нико није достојан да буде Господ човеку сем Богочовека. То осећа сваки ко се истински мучио проблемом човека. Не Бога, него човека. Јер га проблем човека мора одвести Богу, једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Христу Исусу.

Као једини истинити Бог и Γοспод, Богочовек Христос представља једини истинити смисао људског бића и постојања. Зато свети апостол оставља све: и своју дотадању душу, и своју дотадању савест, и своје дотадањe срце, и своју дотадању истину, и своју дотадању правду. Оставља и породицу, и отаџбину, и народ, и веру, и философију, и науку. И још ово: оставља и земљу, и небо, и небеса над небесима, и све што је у њима и на њима. Јер је све то бескрајно мало, да би могло бити смисао и циљ човекова бића и живота. Све то апостол с радошћу оставља ради Господа Христа, јер је у Њему нашао нешто несравњено веће и драгоценије од свега тога. Шта? Сва савршенства и блага истинитога Бога. Α она могу постати, и постају људска, зато што је сам истинити Бог постао човек и Себе Богочовека претворио у најмилије чудо Божје: Цркву. Да би људи, постајући сутелесници Богочовечанског тела Христовог – Цркве, могли у њој, помоћу светих богочовечанских тајни и светих богочовечанских врлина, узрастати себе «у човека савршена, у меру раста висине Христове», и тако постизавати божански циљ свога људског бића: спасење = обожење = охристовљење = обогочовечење = оцрквењење = отројичење⁵²⁷.

Али да би до краја изразио Христову неупоредљиву величину и свевредност, Христову беспримерну јединственост и незаменљивост, ненасито христочежњиви апостол изјављује да због Христа сматра «све за трице – σχύβαλα: за ђубре, за сплачине, за измет. Шта је ово? Нихилизам, нечувен и невиђен у историји света? Да, несумњиво нихилизам какав свет видео није. Али – свети нихилизам. Јер све што није Христово, и све што није од Христа, свети апостол сматра за трице, за ђубре, за помије, за измет. Нема више недоумице, нема двоумљења: сада знамо сву истину ο свету, и ο свему што улази у оквир људског сазнања, бића, осећања. Казао нам је најсмелији, најискренији, и најнамученији житељ планете. Јер се нико од њега није искреније, и страсније и неустрашивије борио против Христа и свега Христовог. Али га је светлост васкрслога и вечноживога Христа преврнула, преобразила од врха до дна. Од страшне силе њене он је најпре ослепио, па након три дана прогледао. И сву истину свих светова у Христу угледао. У светлости те свеистине, шта су све људске религије, науке, философије, културе, цивилизације, шта ако не – трице» ђубре, сплачине? На ђубришту, и од ђубришта, живе црви, глисте, мушице, тојест људи таквога духа. Α орлови људске мисли, људске савести, ено их –сви уз Христа, са Христом, и за Христом. Генији? хероји? војсковође? научници? философи? проналазачи? зар се смрћу не претвара у ђубре сваки од њих? Гле, неки их упоређују са чудесним Богом и Господом Христом, а неки их изједначују са Њим, неки чак хоће да Га замене помоћу њих, – нису ли такви уронили савешћу у ђубре? и не живе ли душом на буњишту? и нисy ли срцем у црвињаку? Човека, и све што је од човека, смрт, претвара у ђубре, у црвињак. Но човек, сваки човек, чим узаживи Христом, претвара се у биће бесмртно и вечно, у биће божански узвишено и величанствено, који живи у бесмртним световима неисказаних савршенстава Божјих: у рају. Да, растојање је утврђено: ђубриште и рај, човек и Богочовек. Без Богочовека човек је ђубре и ђубриште; са Богочовеком, он је рај и светиште, и још: бог по благодати, богочовек по благодати.

Због свега тога за човека је најважније – добити Христа⁵²⁸. То је оно што се од човека никад узети неће; стога му је то и – «једино потребно»⁵²⁹. Све изгубити, само Христа добити. По ту цену, и – по сваку цену. Јер Господ Христос је оно «скупоцено зрно бисера» на буњишту земаљског света, које кад нађе човек с радошћу продаје све што има, и купује га⁵³⁰. Добије ли Христа, човек је добио све што је људском бићу потребно за савршени божански живот и у времену и у вечности, и на земљи и на небу.

Чудесна је апостолова свежеља, а преко њега и моја и твоја и свачија: « … и да се нађем у Њему»⁵³¹. Наћи се у Христу! Каква радост, и блаженство, и усхићење, – све саткано од божанских изненађења. Човек се налази усред чудесних божанских савршенстава, којима нема краја. На једној страни блиста божанска Истина, сва савршена и бескрајна; на другој – божанска Љубав, такође сва савршена и бескрајна; на трећој – божанска Доброта, опет сва савршена и бескрајна; и тако свуда, са свих страна блистају и пламте безбројна божанска савршенства, пуна неисказаних красота и милина, и све се то у слатким таласима непрестано разлива и прелива по души човековој, по срцу, по уму, по савести, по васцелом бићу. И тада човек свим бићем усхићено осећа и радосно увиђа: да је сав у најтајанственијем и најчудотворнијем бићу што се Црква зове, и да је све ван Христа заиста трице, заиста ђубре.

Нађе ли се у Христу Богочовеку, човек пронађе и истинитог Бога и истинитог човека, истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио и сав поцрнио. И гле, његова се савест сва обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва чиста, сва богочежњива. Α душа? Она тек у Христу нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут, и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обогочовечују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао – христомисао; свако осећање – христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена мисао, Христово оceћањe – њено осећање, Христова савест – њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој – άχρις ου μορφωθη Χριστός έν ύμϊν⁵³². Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест – бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Нађе ли се човек у Христу, налази се у једном сасвим новом свету, у Богочовечанском свету = Цркви, у коме се живи једним сасвим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва вера. Α са њом, и за њом, све остале тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, смиреност, милостивост, жалостивост, доброта, правда, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек предходи и својом богочовечанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују Еванђелска правда је правда «кроз веру Христову, правда која је од Бога вером»⁵³³. Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведника на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смиреноумље, смерност, пост, трпљење, милостивост, покајање, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, – нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва «од Бога». Α човек, шта даје од себе? Веру. Веру, која је тиме вера што живи са свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове. Како? Доживљавајући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, – тако се хришћанин постаје, тако и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од Христодоживљавања. Христову љубав познаћеш, ако је доживљујеш; Христову истину познаћеш, ако је доживљујеш; тако и Христову правду, и Христову смерност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћеш, само ако их доживљујеш. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. «Силу васкрсења Христова»⁵³⁴ познаће човек, ако васкрсне себе из гроба грехољубља, и буде ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Господом Христом, и живи Њиме васкрслим⁵³⁵. Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само «у Христу Исусу Господу нашем – мртви греху а живи Богу⁵³⁶.

Спасоносну силу страдања Христових познаћемо, ако их доживљујемо, ако узимамо учешће у њима, ако имамо «заједницу – τήν κοινωνίαν» с њима. Α то је неопходно, јер су она бескрајно важна у богочовечанском домостроју спасења. Страдања Христова, шта сачињава? Сав живот Његов, од рођења до васкрсења. За Њега, безгрешно и кротко Јагње Божије, страдање је било не само: бити пљуван, бити шибан, бити бијен, бити исмеван, бити распет, бити хуљен, него и живети тридесет и три године међу подивљалим и опогањеним од греха људима. Зато, хоће ли човек да позна «заједницу његових мука»⁵³⁷, и спасоносну силу њихову, треба да доживљује сав живот Његов, нарочито крсну смрт Његову, свежртвену и свеспасоносну. У њу се ваља свим бићем толико уживети, толико јој се саобразити, толико је у себи одразити, да човек постане – «налик на смрт његову»⁵³⁸ и тако је осети као нешто неопходно за себе, за своју људску природу, за своје cпасење. Α то ће човек постићи када заједно са светим апостолом буде могао рећи: «С Христом се разапех»⁵³⁹:разапех себе свету, и свет себи; мртав сам за свет и његове греховне сласти, и свет је мртав за мене са свима својим смртоносним страстима и саблазнима; живим само оним што припада распетом Богочовеку, а ничим што припада грехоиманом свету; ради Христа «разапе се мени свет, и ја свету»⁵⁴⁰. Тада човек силом свепобедне смрти Христове побеђује сваку смрт у себи и у свету око себе. Α тиме и сваки грех, јер су греси једина сила која производи и ствара смрт.⁵⁴¹ Ту страшну силу човек и побеђује једино свеспасоносном силом смрти Христове, богочовечанске и стога чудотворно свемоћне. Α свеспасоносне смрти Христове и свепобедне благодатне силе њезине ми постајемо заједничари кроз прву, почетну свету тајну – тајну крштења: јер сви који се крштавамо У Христа Исуса, у смрт Његову се крштавамо; и кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем⁵⁴².

Ради чега све то чини, христочежњиви свети aпостол свесрдно исповеда: « . .. не бих ли како достигао у васкрсење мртвих»⁵⁴³. – Ето циља коме се иде кроз све еванђелске подвиге и христолике доживљаје. Тиме се завршава богочовечански пут спасења. Кроз све еванђелске доживљаје, кроз сва страдања за Христа, кроз сва умирања за Христа, хришћанин вођен вером иде с молитвеним трпљењем, јер зна да се једино тако стиже у васкрсење мртвих. Пости ли, хришћанин с молитвеним трпљењем проходи подвиг поста не би ли тим добровољним самомучењем и умирањем за Христа достигао васкрсење мртвих. Чини ли милостињу; моли ли се; смирава ли себе; страда ли за еванђелску истину; служи ли ближњима; љуби ли непријатеље; благосиља ли оне који га гоне; чини ли добро онима који га мрзе; – све те еванђелске подвиге хришћанин проходи с молитвеним трпљењем, не би ли тим блаженим самомучењима и радосним умирањем за Христа достигао у васкрсење мртвих. Подвизи су пут, васкрсење је завршетак пута. Алисе до краја пута не може доћи ако се не пређе сав пут. Васкрсење је врх пирамиде спасења; подвизи су пирамида на којој стоји врх. Стога су подвизи неопходни да би се постигао циљ спасења. Као што је све што је под врхом пирамиде потребно врху да би био врх, тако су и васкрсењу неопходни сви еванђелски подвизи који му предходе. Извуче ли се оно на чему врх пирамиде стоји, онда и сам врх пада и престаје бити врхом.

Правда од Бога постаје наша – вером, праведност наша пред Богом постиже се – вером, заједничарење наше у спасоносним страдањима Христовим обавља се – вером, по знање и осећање васкрсења Христова и силе његове стичемо – вером. Равноапостолни Златоуст, ваистину пети Еванђелист, благовести: Добро је апостол рекао: «не имајући своју правду», тојест не ону коју сам ја стекао знојем и трудом, него ону коју сам добио од благодати, ону «која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером». – Вероватнο да су Филибљани говорили, да је правда која се стиче трудом важнија; стога свети апостол и показује да је та правда према правди Божјој – трице, ђубре. Правда Божја бива д вере Божје, тојест њу даје Бог: та правда Божја је потпуно дар Божји. Α дар Божји далеко превазилази маловажност добрих дела која обављамо нашим старањем. Α шта је вера? У вери је познање Христа Бога; вером се стиче знање ο Богу – и без вере немогуће је познати Га. Α на који начин? Вером треба познати силу васкрсења Његова. Јер какво нас умовање може убедити у васкрсење? Никакво, већ једино вера. Α ако се васкрсење Христово по телу познаје вером, онда каквим се умовањима може схватити рођење Бога Логоса? Јер васкрсење је мање од рођења. Зашто? Зато што је примера васкрсења било много, међутим се од Дјеве нико никада родио није. Према томе, ако и оно што је мање важно од рођењa по телу треба вером примити, како се онда умовањем може схватити оно што је далеко важније, бескрајно, неупоредљиво важније? То сачињава правду. Јер треба веровати да је то могло бити; а на који начин је могло бити – не може се објаснити. Од вере зависи и заједничарење у страдањима. Како? Тако, ако не бисмо веровали, ми не бисмо ни страдали; ако не бисмо веровали да ћeмо, сапострадавши с Христом, и сацаровати с Њим, ми не бисмо не трпели страдања. Дакле, и Христово рођење и Христово васкрсење усваја се вером. Видиш ли да је потребна не само вера, него вера сједињена са делима. Свакако онај верује да је Христос васкрсао који смело предаје себе опасностима, који заједничари у Његовим страдањима, јер заједничари са Васкрслим, са Живим…

Апостол вели: «да будем налик на смрт Његову», тојест да учествујем у њој, јер као што Он пострада од људи, тако и ја. – Другом приликом апостол изјављује: Допуњујем недостатак невоља Христових у телу мом (Кол. 1:24), тојест гоњења и страдања моја сачињавају обличје Христове смрти; јер апостол није тражио користи за себе него користи за многе. Зато и гоњења, и невоље, и тескобе, не само не треба да вас збуњују него напротив да вас радују, пошто се помоћу њих саображавамо, усличујемо смрти Господа Исуса, и на известан начин изображавамо Њега у себи, по речима светог апостола: Смрт Господа Исуса у телу носимо (2Кор. 4:10). Но и то бива од велике вере, пошто ми верујемо не само да је Христос васкрсао него и да по васкрсењу има велику силу: зато ми и идемо истим путем којим је Он ишао, тојест услед тога постајемо браћа Њему, постајемо Христоси – Χρκίτοι γινόuεθα. Ο како је огромна вредност страдања! …⁵⁴⁴

Богочовек Христос, поставши човек постао је Црква, и тиме сваком људском бићу отворио пут бескрајног богочовечанског усавршавања: Црквом и у Цркви постати савршен као Богочовек Христос.⁵⁴⁵ То достићи, беспримерно човекољубиви Господ Христос даје нам у Цркви сва средства. Подвиг је то веома разгранат, и са сваке стране бескрајан и безграничан, богочовечански бескрајан и богочовечански безграничан. Свестан тога, хришћанин ма како и ма колико узнапредовао на томе путу ка богочовечанском савршенству, свим срцем стаје уз апостола Павла и смирено са њим исповеда: «Не као да већ достигох, или сам већ савршен».⁵⁴⁶ – Ко то говори? Апостол Павле. Човек који је подвизима еванђелским све престигао, па ипак сматра да циљу још није стигао, још није савршен. Зато што се то не достиже док се живи на земљи. Јер сваки нови дан, то је нови мегдан: нове борбе са смрћу, са искушењима, са напастима, са духовима зла испод неба, који свим силама ометају спасење људима. Сваки нови дан, и свака нова ноћ – продужење је животног пута, и на њему свих еванђелских подвига, јер хришћанин стално живи у свима подвизима, у свима врлинама. Напусти ли један подвиг, једну врлину, у опасности је да падне, а можда и пропадне. Зато хришћанин никад не стаје, никад не застаје на путу врлина, и увек сматра себе недовршеним, несавршеним. Свети апостол Павле је изврстан пример тога, а са њим и сви Светитељи без изузетка. Иако најсавршенији хришћани, ниједан од њих није сматрао себе за завршена. Свети Златоуст, Свети Василије Велики, Свети Јован Дамаскин, Свети Симеон Нови Богослов, – несумњиво велики Светитељи, несумњиво савршени хришћани, а бичују себе као најгрешније, и ocyђyjy себе као најгоре међу људима. Да се то види, треба прочитати не њихова дела већ само оне њихове молитве што сачињавajy нашу припрему за свето Причешће. Еванђелско је, православно је правило: што светији човек, то сматра себе грешнијим; што савршенији човек – сматра себе несавршенијим.

И такав човек стоји свим бићем иза апостола Павла који изјављује: « … него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус».⁵⁴⁷ Он ме достиже на путу за Дамаск, и отвори преда мном пут, на чијем далеком, далеком крају стоји васкрсење из мртвих, потпуна победа над смрћу. И од тада ја сам стално на томе путу. И не само не идем полако, не стајем и не застајем, него трчим њиме, па ипак нисам достигао. Α треба достићи Њега – Богочовека, чудесног и јединственог Бога и Господа Исуса Христа. Он пак, Он је достигао свакога од нас, поставши човек. Α ми Га можемо достићи ако у Његовом Богочовечанском телу – Цркви постанемо «као Он»,⁵⁴⁸ ако ходимо «као што је Он ходио»,⁵⁴⁹ ако постанемо – богови по благодати, богољуди по благодати. Α ко то може, и сме тврдити за себе док је још у овом животу, још у овом свету? Никада ниједан прави хришћанин. Ево христоносни апостол то исповеда у име свих и место свих правих хришћана: «Бpaћo, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу».⁵⁵⁰ Хришћаниново је да стално «трчи» к небеској мети кроз еванђелске подвиге, да се стално сеже, пружа за оним што је напред, што је горе, што је изнад свих небеса у Христу Исусу. И заиста, хришћанин се чежњиво пружа ка Господу Христу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз наду, кроз милостињу, кроз трпљење, – речју: кроз све еванђелске врлине. И за то време глад његове душе за чудесним Господом бива све већа и већа. И у њему се образују тако снажна и полетна христочежњива осећања, да он стварно заборавља све еванђелско што је учинио и предаје се све већим и већим еванђелским подвизима. Па и кад изврши све што је заповеђено, он искрено сматра као да ништа није учинио. По јасној и одлучној речи Спаситељевој: Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни учинити.⁵⁵¹ То је једини начин да се хришћанин не разлењи, не погорди, не рекне себи: е, доста сам се трудио, доста урадио, доста учинио, време је да предахнем. Да, али за време предаха – издахнеш? Hећеш ли посрамљен изаћи пред сладчајшег Господа? Стога треба стално имати на уму и у срцу еванђелску истину: хришћанин никада није довољно савршен. И кад се моли, никад се не може довољно намолити; и кад чини милостињу, никад је не може довољно учинити; и кад воли, никад се не може довољно наволети; и кад верује, ни кад се не може довољно наверовати. Увек преостаје више што треба учинити него што је учинио. Пропаст је, духовна смрт је за хришћанина рећи себи: «савршен сам». Јер је циљ хришћаниновог усавршавања божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески» – Бог.⁵⁵² Јер је пут хришћанинов најдужи пут од свих путева који стоје пред ма којим бићем у ма коме свету: пут од земље до у врх небеса, и изнад свих небеса – «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу»,⁵⁵³ који седи с десне стране Бога Оца, изнад свих анђелских Поглаварстава и Власти и Сила и Господстава.⁵⁵⁴ Кад је тамо наша мета, наш циљ, – каквима ли нам онда треба бити светима у свему живљењу нашем на земљи!⁵⁵⁵ Да се стигне тамо, треба повезати све еванђелске лествице које једине са земље досежу до тамо. Α те су лествице – свете тајне и свете еванђелске врлине. Треба стално живети у њима, да бисмо могли стићи «к мети», «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу». – Само је Господ могао и смео поставити људском бићy такву мету, зато што Он једини даје силе да се до ње стигне. «Јер Христова помоћ извршује све, – и без Његове сарадње пут се не може прећи».⁵⁵⁶

Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, Свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је претходио много похвалио Филибљане, он их сада кочи говорећи: «Браћо, ја још не мислим да сам достигао».⁵⁵⁷ Α ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах (2Тим. 4:7), а овде «ја још не мислим да сам достигао»; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. «Још не мислим, вели, да сам достигао», већ само ο једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: «заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу».⁵⁵⁸ Погледај како је он овим речима јасно показао шта га подстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати к њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли ο себи, утолико више ми треба тако да мислимо ο себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да остављамо иза себе. Тркач мисли не ο томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо не ο томе колико смо добрих дела учинили, већ ο то ме колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: «заборављајући», да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. Још апостол каже: «сежући се»; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. Α то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се пак онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светога Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео не да прими већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На небу борави Онај који даје награду, на небу се налази и награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: «јер је наше живљење на небесима».⁵⁵⁹ Тамо је наша награда… Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш. устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом к небу, са очима к небу. Гледај горе, к небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. Α каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство небеско; вечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио. И онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је – блато, драго камење – ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ћe те поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свима.⁵⁶⁰

Свеопшта је благовест и заповест: «Који смо год дакле савршени, тако да мислимо».⁵⁶¹ То значи: ми смо хришћани по своме позиву, по своме вишњем звању – савршени. Јер је наш позив, одређен нам Богом Творцем и Спаситељем нашим: да постанемо савршени као Бог.⁵⁶² Од самог почетка, од светог крштења, ми се налазимо на том путу савршенства, путу који се завршава христоликим савршенством: «бићемо као и Он»,⁵⁶³ тојест као и сам Богочовек Господ Исус Христос. «Тако да мислимо», тојест да мислимо као што је све ти апостол изложио: Христос је све и сва, и живот у Њему; а све остало је – трице, ђубре, штета. Не мислимо ли тако, ми нисмо свесни шта је Богочовек, шта Црква, шта хришћанство, шта нам оно даје, и шта тражи од нас. Свако смањивање, скраћивање, упрошћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара у обичну људску, хуманистичку религију, хуманистичку философију, хуманистичку етику, хуманистичку науку, хуманистичко удружење, хуманистичку творевину. Међутим, једино мислећи као свети апостол Павле, ми правилно мислимо ο Христу и хришћанству. «И ако ο нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити».⁵⁶⁴ Тојест, ако се у нечему и разликујете по схватањима, али искрено и нелицемерно, Бог ће вас упутити, и открити вам истину. Увек је потребно: своје мисли проверавати Божјим мислима. Α њих ено у Господу Христу; а Господа Христа ено у Његовом Богочовечанском телу – Цркви, у којој обитава Дух Свети, «Дух Истине» који сваког ревнитеља вере yпућyje преко светих Апостола и светих Отаца у сваку истину која се односи на Господа Христа и наше спасење.⁵⁶⁵

Тумачећи овај 15. стих свети Златоуст вели: Савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним. Α ако ко друкчије мисли, тојест ако мисли да је извршио све врлинe, таквога ћe Бог уразумити, Бог ће му открити. Свети апостол је рекао: «Бог ће открити», да би показао да такво схватање проистиче првенствено из незнања. Ово је речено не ο догматима, него ο савршенству живота и ο томе да не треба сматрати себе савршеним; јер ко мисли за себе да је већ постигао све, тај ништа нема.⁵⁶⁶

Све до сада од апостола речено, сачињава „правило“ обавезно правило за све хришћане свих времена. Оно је увек исто, и за све исто. Духоносни апостол га прописује свима хришћанима као правило живота и као правило мишљења: «пο истоме правилу да живимо, исто да мислимо».⁵⁶⁷ Само мислећи по овоме правилу, и живећи по њему, можемо достићи «у васкрсење мртвих», «к мети», «к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу». Главно је: стално трчати к мети. Како? Кроз свете тајне и свете врлине. То је правило нашег живота на земљи. «Што достигосмо» досад, достигосмо мислећи и живећи по овоме правилу. Да бисмо и остало достигли, треба и надаље «по истоме правилу да живимо, исто да мислимо». Правилно мислити, правилно живети – могуће је када је све биће наше устремљено «к мети, к награди вишњега звања Божјега. у Христу Исусу». Живимо на земљи, стално гледајући у мету изнад свих небеса, и хитамо к њој кроз све своје мисли и осећања и жеље и дела. Тако, на земљи живимо небом.

Но да се не би помислило: немогуће је живети на земљи небеским животом, – свети апостол одмах наводи примере таквога живота: «Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед».⁵⁶⁸ Α ми? Та и ми смо људи, од исте грађе од које и ви; предлажемо вам оно што видите да ми сами чинимо. Ми, ваши савременици који живимо са вама на истој земљи, под истим небом, у истим приликама. По свему смо рођаци, бpaћa. Рекнете ли: Господ Христос је божански узвишен, неподражљиво узвишен; како можемо, ми слаби и сићушни, живети Њиме и у Њему? Да, али ја не тражим од вас да се на Њега угледате; Он је Бог и Господ; угледајте се на своју браћу, и на мене, и ми смо људи као и ви. Α ми једно желимо, једно молимо: «да себе дамо вама за углед, да будете као и ми».⁵⁶⁹ Угледати се на Христа није тешко: од нас се тражи само ревносна вера, а Он сам дарежљиво даје све благодатне силе, потребне за небески живот у Њему. Α за такву веру потребна је једино наша одлучност. Реците, зар се много тражи од нас? Та то је тако мало, да овако људско биће може дати од себе. Α тек добија за тако мали напор, какво богатство, какву моћ! Ето ја: «све могу у Христу Исусу који ми моћи даје»;⁵⁷⁰ «угледајте се на мене као и ја на Христа».⁵⁷¹ Само ревности, што више ревности!. Α ревноснима човекољубиви свемоћни Господ непрестано додаје благодатне силе, по мери њихове ревности, да могу с радошћу упражњавати еванђелске подвиге на своме путу ка небеској мети, «ка награди вишњега звања у Христу Исусу». Покажете ли безмерну ревност, и Духа Светог добићете без мере: «јер Бог Духа не даје на меру».⁵⁷² И онда ћете свим бићем осетити и увидети да је хришћанство – угледање на Христа, угледање на оваплоћеног Бога, Бога у телу. И стога: «Угледајте се на Бога»:⁵⁷³ живите онако како је живео Бог у телу, Бог који је постао човек. Α Он је зато и постао човек, да би нас научио таквоме животу, и дао нам силе за то. Да није то циљ Његовог очовечења, Он би нас на неки други начин спасао од греха, смрти и ђавола, а не постајући човек, и занавек остајући с нама као Богочовек у Богочовечанском телу Цркве.

То угледање на Христа није спољашње, ститматистичко, уобразиљско, већ унутрашње свестрано живљење у Христу, свестрано доживљавање Христа, свестрано саображавање Христу. Једном речју: свестрано ухристовљење и охристовљење, и кроз то – свестрано охристоличење. Човек се свим бићем уживљује у Христа, саоваплоћује Христу, учлањује у тело Његово Богочовечанско, и сав живи Њиме, у Њему, од Њега. То није спољашње подражавање већ унутрашње доживљавање. То није спољашње маскирање себе Христом, већ унутрашње изграђивање себе Христом. Α то све бива, и ове се то с нама збива у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. У њој ми се благодатно-врлински угледамо на Господа Христа, доживљујући Га као наш живот, – вечни живот, као нашу љубав – вечну љубав, као нашу истину – вечну истину, као нашу благовест – вечну благовест, као нашу радост – вечну радост, као наше све и сва у свима светима.

Насупрот животу у Христу стоји живот без Христа и ван Христа. Њиме живе противници Христа, «непријатељи крста Христова».⁵⁷⁴ Зар их има; зар их може бити? Та крст Христов је спасење свету од смрти, од греха, од ђавола, од пакла. Крст – «сила Божија» и слава Божија, стога и сила људска и слава људска. Крст Христов је стожер новога живота, вечнога живота на земљи: стожер Апостолства, стожер Мучеништва, стожер Исповедништва, стожер Подвижништва, стожер Светитељства; речју: стожер свега еванђелског: и вере, и наде, и љубави, и молитве, и поста, и кротости, и трпљења, и смирености, и бестрашћа, и обожења, и обогочовечења. Да, «сила Божија» којом људи савлађују све смрти, све грехе, сва зла. И бити против крста? То је заиста достојно плача. Зато свети апостол плачући говори ο непријатељима крста Христова.⁵⁷⁵ Α непријатељи крста Христова су непријатељи најпре себи, па другима, јер убијају себе не једном смрћу већ стотинама, и сурвавају себе не у један пакао већ у хиљаде. Очигледно, они су непријатељи своје бесмртности, свога раја, свога спасења, свога божанског назначења. Α тиме – непријатељи и спасења ближњих, и бесмртности ближњих, јер их могу саблазнити, и са пута спасења скренути, и у понор смрти духовне гурнути.

Свесно или несвесно, непријатељи крста Христова су учесници ђавола. Јер је он главни непријатељ крста Христова; он и наводи људе на то непријатељство. И кроз то их поробљује себи. И тако их држи у ропству смрти и греха и зла. Он, «човекоубица од искони»,⁵⁷⁶ кроз непријатеље крста Христова врши свој исконски посао: гресима убија човека за човеком. Само не може хришћане који се крстом Христовим бране од њега, побеђују га у свима борбама, и тако спасавају себе од свакога греха, од свакога зла, од свакога искушења.

Антиохијски Златоусти еванђелист благовести: Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак; ништа није туђе тако његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: «Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова». – Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. Не би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти га подражавај на други начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се мени свет, и ја свету.⁵⁷⁷Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колико чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење – крстом, рукоположење – крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном иде⁵⁷⁸ Мт. 10:24), тојесг који није готов на смрт. Α људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство – непријатељ је крста.⁵⁷⁹

Шта очекује непријатеље крста? Њима је «крај – погибао».⁵⁸⁰ Јер одбацујући крст Христов, они одбацују једино оружје којим могу победити грех, смрт и ђавола, и тако спасти душу своју од погибије у греху и вечној смрти. Ђаво убија људе грехом. Јер је грех смрт душе. Све смрти, колико их има, улазе у људе кроз грех. Непријатељи крста Христова у ствари су пријатељи своје погибије, јер свим силама раде за своју пропаст. Безумље? Да, јер је то најбезумније самоубиство. Свако је самоубиство безумно; ово је најбезумније. Непријатељство крсту, то је већ самоубиство, коме по безумљу нема равна.

Човек је онакав какав му је Бог. И непријатељи крста Христова имају свог Бога. Бог им је – трбух!⁵⁸¹ Ни одвратнијег божанства, ни безумнијег идолопоклонства. «Трбух – Бог». То значи: сласти и страсти и поган – проглашени за божанство. Није ли то последње и завршно изопачење људског бића? последње дно на које човек може пасти? најсвирепије лудило које може природу људску спопасти? Јер ништа поганије од тога људи нису могли изабрати за Бога. Та мање је лудило обожавати камен, дрво, птицу, мачку, и ма коју животињу, неголи свој трбух. Све на трбух сводити: и душу, и савест, и мисао, и осећање; трбухом мислити, трбухом умовати, трбухом човековати, ради трбуха живети, у трбуху гледати све, трбух прогласити за Бога, – е има ли што луђе од тога? Трбух – Бог! Заиста за плакање и ридање …

Непријатељима крста Христова је «слава у сраму њихову».⁵⁸² У трбуху видети Бога, – зар то није највећа срамота за боголику природу људску? Слава је човека спасти се Христом од греха, од његовог смрада, од његових прљавштина, и стећи бесмртност и живот Вечни. Α непријатељи крста Христова непријатељи су те праве славе човекове, а пријатељи његовог срама: греха и свих зала. Јер у њима уживају, њих славе. Слава им је у сраму том злосмрадном. Грех је срам за људску природу; и смрт је срам; и ђаво је срам. Одбацујући крст, људи одбацују једино средство којим се срам скида са природе људске, и човек обасипа божанском славом, и живи у тој слави. Срам сматрају за славу, – толико је изопачена и посувраћена логика, и душа, и ум, и срце у непријатеља крста Христова. Све што је неприродно и ненормално, за њих је постало и природно и нормално. Но све њихове изопачености и ненормалности извиру из њихове основне ненормалности: из тога што трбух сматрају за Бога. Живећи у сластољубљу и грехољубљу њихово биће у току времена проври срамотама, и ми имамо пред собом људе «који се пене својим срамотама».⁵⁸³ И хвале се њима: виде у сраму – славу, у греху – сјај, у паклу – рај.

Непријатељи крста Христова «земаљски мисле» (који земаљски мисле; који на земаљске ствари мисле)»,⁵⁸⁴ јер су боголики ум свој оземљили, претворили у иловачу, у роба иловаче. Душа им је земљосана, те сва заудара на земљу.

Мисли им се вуку по земљи као глисте, бескрилне и немоћне да се дигну над земљом. Отуда и земаљски свет они и сматрају за све и сва. Разгрните ма коју мисао њихову, или осећање, заударају на земљу. Α мисао, пореклом с неба, и дата је човеку да га везује са небом, са оним светом, са Богом, са вечним. Но гле, они је смањили, опатуљили, огмизавили, те пузи по земљи и храни се земаљским. Зато их и не интересује ништа небеско, ништа бесмртно, ништа божанско. Нити они то признају. По свему супротност хришћанима. Јер је у хришћана основно правило: мислити ο ономе што је горе, на небу, где Христос седи с десне стране Бога; и живети небеским животом у Христу.⁵⁸⁵ Каква мисао, такав живот. Мисли ли земаљско, човек и живи земаљским и ради земаљског; мисли ли небеско, човек н живи небеским и ради небеског. Који земаљско мисле, мрзе крст Христов, јер он вуче човека у горње светове, божанске и вечне и светле.

Ништа не може јаче побудити на стид, вели свети Златоуст, и бити прекорније од речи: «којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову» (Флб. 3:19). Α који су такви? Они који «земаљски мисле», који говоре: саградићемо куће. Где? На земљи. Купићемо њиве, – опет на земљи. Задобићемо власт. Опет на земљи. Стећи ћемо славу, – опет на земљи. Обогатићемо се, – свакако на земљи. – Ето, то су они којима је Бог трбух! Они који ништа духовно не мисле, него су заузети само бригама и мислима ο земаљском; заиста они имају трбух за Бога, и говоре: «да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети».⁵⁸⁶ – И после тога ти се једиш што ти је тело од земље, ма да ти то ништа не смета у погледу врлине. Међутим, реци ми, ти се смејеш и забављаш, задовољствима укопавајући душу своју у земљу, и уопште не мислећи ο томе? И какав ћеш опроштај добити, сурвавши себе у такву неосетљивост, када и само тело треба учинити духовним? Јер и то је могуће, ако узажелиш. Теби је дат трбух да га храниш, а не да га прошираваш; да управљаш њиме, а не да он господари тобом; да ти служи за храњење осталих делова тела, а не да ти служиш њему, не да ти прекорачујеш границе. Ни море када се излије преко својих обала не чини толика зла, колико трбух шкоди телу и души нашој: море потапа сву земљу, а трбух сво тело. Одреди му меру – колико му је по природи доста, као што је Бог оградио море песком. И ако се он буде узрујавао, ако буде беснио, – запрети му силом што је у теби. Погледај, Бог те је обдарио разумом, да би ти Њега подражавао; а ти нећеш, него, видећи како твој препуни трбух упропашћује и обаруштињује сву твоју природу, не смеш да му наложиш уздржљивост и да га сатераш у границе умерености.⁵⁸⁷

Самом природом бића свог човек је позван да истовремено живи у два света: на земљи, јер му је тело од земље, и на небу, јер му је душа с неба. Поготову, то важи за човека откако је Богочовек постао Црква; јер Црква је Богочовечански организам који собом обухвата и земаљски свет, те сваки члан Цркве истовремено живи у обадва света, и на земљи и на небу. Стога богомудри апостол и објављује благовест: «Наше је живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа».⁵⁸⁸ – Ето тајне хришћанског живота: на земљи хришћани живе небом; ходећи по земљи, они проводе небески живот. Како? Јер живе Господом Христом. Α Он Богочовек: сав је с неба, и сав од неба, и сав на небу. Оваплотивши се, Он је људима донео правила и силе небеског живота, и све то уризничио у телу Свом – Цркви. Отуда, иако на земљи, живљење хришћана је живљење на небу, по небеској Истини, по небеској Правди, по небеској Љубави: по Богу и Господу нашем Исусу Христу. Тако хришћани, живећи Црквом и у Цркви, земљу претварају у небо: на земљи небески мисле и небески живе. Они: земаљски анђели и небески људи. Као што се и називају најсавршенији хришћани – Светитељи. По своме позиву, сви хришћани – земаљски анђели и небески људи. Јер је једно Еванђеље, једна Истина, једна Љубав, један Живот, један Бог, једна Црква и за Анђеле на небу и за људе на земљи. Држи ли еванђелске заповести, човек већ живи небеским животом на земљи, већ је унеколико земаљски анђео и небески човек. Α када потпуно узаживи по Христовом Еванђељу, он сав постане земаљски анђео и небески човек. Наш небески живот почиње овде на земљи, да би се без краја и конца продужио на небесима, «откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа».⁵⁸⁹ И ми знамо где је Он: телом на небу, изнад свих небеса, а Божанством у Цркви. У њој целој, јер је сва Његова, сва Божија, сва света, сва Светога Духа.

И «наше понижено тело» треба да прође пут који је прошло тело Христово: од земље до уврх неба, изнад свих небеса «где Христос седи с десне стране Бога».⁵⁹⁰ Близанац душе, наше тело заједно са душом трчи кроз еванђелске подвиге ка небеској мети, «к награди вишњега звања Божјег у Христу Исусу».⁵⁹¹ Јер Господ је сишао у наш земаљски свет да спасе и прослави целог човека, не само душу него и тело. Зато је Он и постао «тело».⁵⁹² Победивши свет васкрсењем тела, и узневши тело изнад свих небеса да вечно седи с десне стране Бога, Господ Христос је и тело прославио вечном божанском славом. Са циљем: да тако прослави свако тело људско, које буде хтело веровати у Еванђеље и живети по Еванђељу. И када по други пут буде дошао у наш свет, доћи ће са телом славе Своје, да прослави следбенике Своје. Тада ће у бескрајном човекољубљу свом «преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове».⁵⁹³ Α наше тело је било понижено грехом и смрћу; и то је највеће понижење које нас је могло снаћи. Али, победивши грех и смрт силом Христовом, оно се удостојава славе тела Христова: вечног и блаженог живота у вечном царству Тросунчаног Божанства. И све то тело наше, тело људско, постиже као сутелесник Богочовечанског тела Христовог – Цркве.

Господ Христос је сав у Цркви, а хришћанин је сав у Господу Христу – Црквом, јер једино у Цркви он доживљује васцелог Господа Христа, нарочито васкрсење Спасово, ту дијамантску круну Спасовог Богочовечанског домостроја спасења света. Зато христоносни апостол благовести и наређује хришћанима: «Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога».⁵⁹⁴ Седи као Богочовек са човечанским телом. Α где је Он, ту треба да буде и сваки хришћанин. Јер хришћанство и није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник.⁵⁹⁵ Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи «оно што је горе». Α то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то «горе» је онде «где Христос седи с десне стране Бога». Α то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима. Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није – бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, – ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, – каква досада, какав пакао! Α хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, – каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности и у себезатворености, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.⁵⁹⁶

Је ли човек хришћанин, он ће тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. Α Он хоће да сви они буду где и Он.⁵⁹⁷ То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он као Богочовек даровао поставши Црква: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупно Његово Еванђеље и сав Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: «Ја више не живим, него живи у мени Христос».⁵⁹⁸ Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. Α не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. – Α како су могли толики хришћани у толиким вековима, пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Α њих ено изобилно у Цркви Његовој за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљни претци по вери. Јер ми имамо већи број сведока ο Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи – него они у доба светих Апостола. Колико се нових светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и подстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? Α праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом Богочовечанском телу – Цркви, стално тражећи «оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога». И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.

У том циљу богомудри апостол наређује: «Мислите ο ономе што је горе а не на земљи».⁵⁹⁹

Ето философије «по Христу»: мислити «о ономе што је горе», што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија «по Христу» стиче се једино животом у Христу, Христом живети, Христом мислити, – то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: «Мислите ο ономе што је горе», он нам је у претходном стиху казао да то значи ово: мислите ο ономе што је Христово. Јер «Христово» је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека – Богочовека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженствује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим, ваистину Јединим Истинским Човекољупцем – Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, – то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, – то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. Α она – сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове безбројне светове небеске. Α тамо, «горе, где Христос седи с десне стране Бога», наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их премостио, јер је Својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и улазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: «Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе κ Сину Човечјему».⁶⁰⁰ Α у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели, и непрестано узлазе ка Господу Исусу који седи с десне стране Бога, тражећи «оно што је горе». Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи κ Себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она у ствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао човекова је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо «о ономе што је горе», он захтева оно што одговара природи људске мисли. Α то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу.⁶⁰¹ У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. Α дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? Α она је Богом Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. Α најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је, као Богочовек, први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.

Са Христом, који је као Богочовек постао Црква, људска природа улази у благодатно – врлински подвиг обогочовечења, охристовљења, оцрквењења. Све Христово постепено постаје наше. Зато свети апостол и благовести хришћанима: «Умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу».⁶⁰² «Умресте» смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечни. И од тада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим, већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. «Умресте» свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот «сакривен с Христом у Богу»: сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом.

«Живот – с Христом у Богу». То у ствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у наш свет, и примио на себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. Α његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? – ђаволом. Од тада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот постао поново богоживот: «живот сакривен с Христом у Богу». Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и Својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот у Богу, од Бога, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једани прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот – богоживот: «сакривен с Христом у Богу». У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је «наше живљење на небесима».⁶⁰³

Бог Логос јавио се на земљи као Богочовек, као Црква, и уризничио у њој Себе, Јединствену Светињу над Светињама, а са њом и у њој сва неисказана божанска блага. И у Богочовечанском телу Цркве хришћани благодаћу Божјом доживљују живот Господа Христа од почетка до – бескрајног краја. Зато богославни апостол благовести: «А кад се јави Христос, живот ваш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави».⁶⁰⁴ Од почетка до краја живот хришћана је живот у Христу. И не само у Христу, него је «Христос – живот наш». Ето најсавршеније дефиниције живота, ето шта је живот: Христос = живот. Је ли то човек доживео, хришћанин је. Ако тако верује и осећа, хришћанин је. У томе је непролазна величина и божанско величанство људског живота. Распесте се с Христом, умресте с Христом, васкрснусте с Христом, вазнесосте се с Христом, зато ћете се «и ви с Њиме јавити у слави» када по други пут буде дошао у наш свет. Ваш је живот непрекидно доживљавање Његовог живота, од почетка до краја. У самој ствари, у нашем хришћанском животу ништа није наше већ све Христово. Све што имамо еванђелскога, божанскога, бесмртнога, вечнога, зар то није од Њега? Нема сумње, све наше је Њиме наше, и од Њега наше: и мисао је христомисао, и осећање – христоосећање, и живот – христоживот. Вечну истину објављује свети апостол када благовести хришћанима: «Нисте своји».⁶⁰⁵ Све ваше – Христово је; али је зато и све Христово – ваше: «Све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божји».⁶⁰⁶

Удубљујући се у апостолову благовест херувимски ревносно, свети Златоуст благовести: Апостол хита да хришћане Колошане пренесе са земље, да им покаже да се они налазе горе, на небу, да су већ мртви за овај свет. Ако сте мртви, онда не треба да тражите овдашње; ако сте на небу, онда не треба да тражите земаљско. Не јавља се Христос? Значи, живот ваш још није наступио, – он је у Богу, на небу горе. Шта дакле? Када ћемо живети? Када се јави Христос, живот ваш, тада тражите и славу и живот и радост… Обрати пажњу како их је апостол пренео на само небо. Увек се он стара да им покаже да они имају исто што и Христос. У свима посланицама својим он говори ο томе, да би им показао да они помоћу вере заједничаре у свему Христовом. Због тога он говори и ο глави, и ο телу, и чини све да то учини јасним .Ако ћемо се дакле ми онда јавити са Христом у слави, немојмо туговати што сада не уживамо славу. Ако овај садашњи живот – није живот; ако је наш живот сакривен с Христом у Богу, онда смо дужни овај живот проводити као мртви. Стога, када нас вређају, или што друго трпимо, немојмо одговарати, јер овај живот – није наш живот; ми смо странци и дошљаци. Апостол вели: «умресте».

Но ко је толико безуман да за мртво и погребено тело купује робове, или зида куће, или спрема скупоцене хаљине? Нико. Онда немојмо ни ми поступати тако. Ми обично само једно желимо: да не будемо голи. Зато овде на земљи иштемо само то једно. Наш први човек је погребен; не у земљи погребен него у води крштења; није га смрт победила, него је Победитељем смрти погребен, не по закону природе већ по наређењу власти јаче од природе. Њему се радују сви: и анђели, и људи, и Господ анђела. За ово погребење није потребан ни покров, ни сандук,. нити ишта слично.⁶⁰⁷ «Живот истинских хришћана је будући живот».⁶⁰⁸ Хришћани бораве горе на небу, и живе другим животом, животом у Богу – невидљивом за телесне очи.⁶⁰⁹

Како оваплоћени Господ постаје све и сва у човеку? Да би то постигли, шта треба хришћани да чине? Ево шта, заповест је врло проста и јасна: «Умртвите уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство»⁶¹⁰ «Умртвите» их, јер су живи, делају, раде. Они сачињавају неку врсту тела вашег, у коме ви живите, и чији органи раде по вашој вољи, по упутствима вашег грехољубивог срца, по мислима вашег огреховљеног ума. Помоћу њих ви сте срасли за земљу, за малецни свет њен, који «сав лежи у злу».⁶¹¹ Живи делови ваше душе, они као да сачињавају чула ваша: вид ваш, којим зло тражите; слух ваш, којим зло слушате. Док њих не умртвите, ви не можете ни мислити «о ономе што је горе», ни живети «с Христом у Богу». Умртвљење тих страсти и сачињава почетак нашег живљења у Христу. Јер најпре треба почупати коров, трње и пиревину са њиве душе наше, па засејати по њој семе еванђелских небеских врлина. Онда ћемо свим бићем расти ка небу и тражити «оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога».

Најпре умртвити блуд, похотљивост, јер је то страст која страховито прикива за земаљско, за смртно, за пролазно. Како се то постиже? Творењем еванђелских врлина, на челу са молитвом и постом. Свака еванђелска врлина потискује блудне жеље и разбија блудна расположења и похотљива запаљења, а молитва удружена са постом их потпуно умртвљује и убија. И када се потом и појављују као искушења, појављују се као премлаћена и немоћна привиђења, која сила часног крста покида као паучину.

За блудом свети апостол спомиње «нечистоту». Нечистота долази од сваког греха и од сваке страсти. Кроз своју жаоку сваки грех точи у душу нечистоту, јер је нечистота крв свакога греха. Али, на крају крајева, нечистота сва до лази од нечистих духова. Они се и називају «нечисти» зато што свако зло, и највеће и најмање, јесте по природи својој нечистога и шири нечистоту по бићу човековом чим се појави у њему. Зато што је од нечистих духова, нечистота је жива сила коју треба умртвити. Но она се умртвљује када умртвимо њене творце: грехе, а иза њих нечисте духове. То можемо постићи једино ако се наоружамо «свеоружјем Божјим», тојест свима божанским врлинама»⁶¹² Тако наоружанима свети апостол пише: Јаки сте, и победисте нечастивога.⁶¹³

Затим умртвити: страст = παθος. Страст је заљубљеност у ма који грех. То је грех – претворен у слатку навику. Страст је сладострашће у најширем смислу: страсна љубав према грешним насладама и сластима. Такво сладострашће, такво грехољубље обично пустоши душе оних који немају Бога у мислима и у савести, нити живе по Његовим законима.⁶¹⁴ Да бисмо ту неман умртвили, потребна нам је вера у јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа, и живот по Његовим светим заповестима. Охристовљење, – ето лека од свих страсти. Стога свети апостол благовести: Који су Христови распеше тело са страстима и жељама.⁶¹⁵

Обавезно за хришћане: умртвиш – «злу жељу». Зла жеља је израз огреховљене воље. Воља, која се путем грехољубља сродила са злом, природно је што жели зло. У њој је зло постало жива, стваралачка сила, која кроз њу жели оно што је грешно и зло. Лек од тога? Грехољубље заменити христољубљем. Болести воље се лече, када нашу људску вољу повежемо са вољом Божјом, и потпуно је потчинимо вољи Божјој, те је за нас у свему врховно и руководно начело ово: «Не моја воља, него Твоја да буде».⁶¹⁶ Воља Божја је сва изражена у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу.⁶¹⁷ Извршујући заповести еванђелске, ми творимо вољу Божју, и тако лечимо вољу своју од њених болести: од злих жеља, и уништавамо у њој грехољубље, злољубље. Α вољу Божју твори само љубав κ Богу. Стога је богољубље једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмртитељ и овечнитељ људскога бића. «Све што је на свету, жеља тела, и жеља очију, и охолост живота, није од Оца, него је од овога света. И свет пролази, и жеља његова, а који твори вољу Божју, остаје вавек».⁶¹⁸

Лакомство је убиствена болест душе. Стога је еванђелска дужност наша: умртвити «лакомство које је идолопоклонство». Лакомство је заљубљеност у ствари овога света која иде до обожавања. То лакомство може бити двојако: материјално и духовно. Материјално је, када се односи на видљиве предмете овога света и творевине људске; духовно је, када се односи на идеје, мисли, страсти, грехе. Апостол назива лакомство идолопоклонством. Зашто? Зато што човек у свом лакомству, место јединог истинитог Бога и Господа, прогласи себи за смисао, за циљ, за божанство, за идол свога живота: злато, или природу, или науку, или културу, или технику, или жену, или децу, или друштво, или народ, или човечанство, или сласти, или страсти, или идеје, или хероје, или генија, или вођа, или ма кога или ма шта, свеједно. Такав човек је уистини идолопоклоник, и његов живот идолопоклонство: служење лажном богу, једном или многима свеједно. Многе су лажне богове понаизмишљали људи, зато и постоје разноврсна идолопоклонства, од најпростијих до најпрефињенијих, од, најварварскијих до најкултурнијих. Од свију њих лек је један, само један: вера у јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа, и живот по њој. Α све је то у Богочовечанском телу Цркве.

Живећи у страстима, у сластима, у разним идолопоклонствима, људи живе у ономе што је противно Богу. Такав живот није друго до непрекидно противљење Богу. Али у том свом богопротивљењу људи су само послушни синови, кога оца? – ђавола. Јер је он први и главни противник Божји. Свим бићем својим он је супротност Богу. Ђаво, чиме је ђаво? – Грехом и злом. Α људи који живе у греху и злу, неминовно се тиме усињују ђаволу, и постају синови противљења, богопротивљења. Блуд усињује човека ђаволу; и нечистота, и страсти, и зле жеље, и лакомство; уопште сваки грех, свака страст усињује човека ђаволу. Је ли неко роб ма ког греха, или ма које страсти, син је противљења, богопротивљења. Α Бог, иако свељубав, иако Једини Човекољубац, не може волети грех и зло, јер су то суште супротности Његовом бићу, Његовој природи. За њих Он има само гњев: «Гњев Божји с неба на сваку безбожност и неправду».⁶¹⁹ Α када се људи свесно и упорно толико сроде с неправдом да постану синови противљења, онда – «долази гњев Божји на синове противљења», јер су изједначили себе са грехом и злом и са њиховом вечном судбином.

«Синови противљења» су, на првом месту, незнабошци и безбошци. Они се стално противе Богу истиноме служећи лажним боговима и живећи у њиховим лажима, сластима и страстима. Немајући истинитог Бога у своме сазнању, они се грехољубљем толико навикну на грех и зло, да им изгледају као нешто природно. Огреховљено сазнање види у злу и греху нешто логично и нормално.⁶²⁰ Само вера у Христа пробуди људе, те увиде какву страхоту претстављају грех и зло за људско биће. Α вера у Христа је нови живот, живот у једином истинитом Богу. И у том новом животу – ново сазнање, очишћено од незнабожне и безбожне логике и мерила ствари.

Отуда свети апостол и наређује бившим незнабошцима: «А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих».⁶²¹ Одбацити на који начин ?На тај: што ћете гњев заменити кротошћу, љутину – благошћу, злоћу – добротом, хуљење – слављењем Бога, ружне речи – еванђелским благовестима. Не одбаците ли све то, ви остајете и надаље синови богопротивљења, на које „долазе гњев Божји“. Долази у овом свету у виду разних невоља и мука, а у оном – у виду пакла и вечних мука. Гњевом, љутином, злоћом, хуљењем, ружним речима људи показују да су послушна деца врховног богопротивника, ђавола. Јер тиме творе вољу његову. Α чију вољу творе, онога су деца, онога синови. Ту спада и лаж:

«Не лажите један на другога».⁶²² Лажете ли, ви се духовно рађате од онога који је «лажа и отац лажи», и постајете његова духовна деца.⁶²³ Лаж, свака лаж је својим бићем везана за «оца лажи». Ђаво једно ради: стално измишља, говори, и протура лажи ο Богу. Τо је и природно за њега, «јер нема истине у њему», пошто нема Бога који је Истина.⁶²⁴ Када говори лаж, ђаво своје говори,⁶²⁵ говори оно што сачињава суштину његовога бића, оно што га у ствари чини ђаволом, оно чиме он ођавољује сва разумна и слободна бића која му служе. Зато боголика створења, људи, када лажу један на другога, у ствари не раде друго него свесно или несвесно врше ђаволов посао у свету.

Сви ти греси, те страсти, те сласти, те лажи, толико су се уживели у нехристовог човека, толико укостили, толико остварили, толико уобличили, да су образовали засебног човека: «старога човека».⁶²⁶ Α Христов човек је – нови човек, сав «саздан по Богу у правди и у .светињи истине».⁶²⁷ Стога свети апостол и наређује: «Свуците старога човека с делима његовим , и обуците новога, који се обнавља за познање истине, по лику Онога који га је створио».⁶²⁸

– Стари човек: својим злим мислима, осећањима, жељама, расположењима, делима помрачио и унаказио све што је боголико у њему: и савест, и душу, и вољу, и ум. Све је то у страстима и гресима изнемогло, оболело, остарело. Да би се обновило и подмладило, потребно је свући старога човека који се наметнуо боголикој души, боголикој савести, боголикој вољи, боголиком уму, и обзидао их собом као телом.

Како се свлачи стари човек? Свлачи се када се одбаце зла дела која га сачињавају: гњев, љутина, злоћа, и остали греси и страсти. Одбаци ли се то, стари човек потпуно изумире, нестане га. Α нови? Нови се помаља из боголике душе, савести, воље и ума, и постепено обнавља Христом Богом који га је и створио боголиким, христоликим. То обнављање је сасвим природно, јер бива на основу, одискони, боголике природе човекове. Α Господ Христос, који је «лик Бога невидљивога»,⁶²⁹ и јесте оригинал и вечни Лик, по коме се ми обнављамо. По Њему и Њиме ми васпостављамо боголикост наше душе. И не само васпостављамо, него је и даље развијамо ка бескрајном богочовечанском савршенству – «док не достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове».⁶³⁰ Тако, то обнављање и није друго него наше ухристовљење и охристовљење. Јер смо ради тога и саздани и спасени: да личимо на Творца и Спаситеља нашег – Господа Христа. И стварно личимо на Њега, чим Њиме живимо. Наш је идеал сасвим природан: христоликост. Јер смо и саздани са христоликом душом. Она и носи у клици, у потенцији, сву богочовечанску христоликост. Господ Христос је постао човек, и показао на Себи савршено христоликост човека. И као Богочовек поседује све божанске силе и даје их Својим христочежњивим следбеницима, да постепено развијају своју христоликост до њеног потпуног савршенства. И зато што те охристовљујуће и охристоличујуће силе даје свакоме и свима у свом Богочовечанском телу, Цркви, Он и захтева од свих следбеника Својих божанско савршенство: «Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески».⁶³¹ То наше охристовљење, то наше охристоличење је у исто време и стицање правог богопознања. У нашем човечанском свету једино христопознање даје људима право и истинско богопознање. Ко у Богочовеку Христу не нађе истинитог Бога и Господа, никада га нигде пронаћи неће ни у једноме од постојећих светова; и занавек ће остати бедни роб лажних богова и лажних познања и сазнања.

Нови човек – христолики човек је човек по Богу. Он не стари већ увек цвета ка познању Бога и божанског, стално постајући све млађи и млађи али и све јачи и јачи, уколико више стиче познање и уколико се више удостојава већих ствари.⁶³² Не очекујте да нови човек остари. Напротив, што више живи, он се све више приближава не старости већ младости, која је боља од раније. Јер што више стиче знање и удостојава се већих ствари, он утолико већма цвета и утолико више задобија силе, не само од младости него и од Лика ка коме се приближава. Гле, најбољи живот назива се творевина– по лику Христовом = κατ’ εικόνα Χριστού; то и значи: «по лику Онога који га створио», пошто и Христос умре не у старости, него онда када је био у цвету такве лепоте да се то ни исказати не може.⁶³³ Таква је особина живота у еванђелским врлинама: он са током времена бива све млађи и млађи – άεί νεάίει; иако изгледа да телесно стари, но духовно цвета стално.⁶³⁴

Обући се у новог човека, Богочовека, значи постати прави човек, онакав какав је изашао из руку Божјих при стварању. И још употпуњен богочовечанским силама Христовим, испуњен «сваком пуноћом Божјом».⁶³⁵ За Њега је сваки човек боголико биће; ту «нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос».⁶³⁶ Као Богочовек поставши Црква, Господ Христос је обухватио све Божје светове, и сва створења у њима, испунио Собом све и сва, и за свако створење постао «све и сва – у свему». Уколико Га та створења својим добровољним грехољубљем не изгоне из себе и не одгоне од себе Од како је Цркве Христове у свету, све што дели људе ишчезава. И нови човек = Христов човек има стварно нови поглед на човека, на људе, на свет, има – философију «по Христу».⁶³⁷ Он осећа да логосна сила Христова везује све људе, сва бића, све светове. И у творевини као целини, и у свакој твари посебно, он осећа Христа као стваралачку, промислитељску и сјединилачку силу. Ма куда ишао, он на Христа наиђе; ма у шта гледао, он Христа угледа. Он свим бићем осећа: Христос је живот животу, постојање постојању, светлост светлости;⁶³⁸ Он испред свега, кроза све и у свему «сва испуњава у свему» и «све је у њему».⁶³⁹ Заиста: «све и у свему Христос», «Христос све и сва – τα πάντα»; насупрот Њему – пусто ништа; Свебиће – небиће. Нема ли Христа у човеку – ништа је, нула је, леш је, небиће је. Нема ли Га у васиони – леш је, ништа је, небиће је васиона. Христос је Свебиће и свејединство. Он све испуњава и све спаја; без Њега је све празно и пусто и неповезано. Извуче ли се Он из човека, из сунца, из васионе, из пчеле – све се сурвава у хаос, у небиће, у ништа, у смрт. Само Он Својим Богочовечанским телом, Црквом спаја све и сва, испуњује ове и сва у свима световима.⁶⁴⁰ Из Њега стално излази свеиспуњујућа и свеуједињујући божанска, блатодатна сила, која све и сва испуњује и сједињује логосношћу. Учлани ли се човек у богочовечанско тело Христово, он се испуни осећањем свебића и свејединства; за њега нема смрти више, већ свуда благовесна свепуноћа, бесмртност и вечност. У то богатство нас уводи света тајна крштења, јер се њоме учлањујемо у вечноживо тело Цркве. Ту ишчезавају све разлике, јер је Христос «све у свему»: Који се год у Христа крстите, у Христа се обукосте. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу.⁶⁴¹

«Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово – πάντες Χρκίτός εις έγένε66ε, σάμα αήτού όντεζ».⁶⁴²– «Све у свему Христос», пошто смо сви једно тело, имајући Христа за главу. Стога је Христос с правом за нас све и сва: и Спаситељ, н Господ, и Бог, и Глава, и Архијереј, и Жртва.⁶⁴³

То облачење у Христа, то благодатно – врлинско охристоличење, шта значи за наш свакодневни живот? Казује нам христоносни апостол: «Обуците се као изабраници Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост»,⁶⁴⁴ речју: у све еванђелске врлине. Облачећи се у њих, ви се облачите у Христа, у новог човека. – «Срце жалостиво», то је срце евапђелским врлинама прерађено, удобрено, разнежено, преображено, омолитвљено, ољуботворено, охристовљено. Оно свачију тугу и свачију муку осећа, и саосећа, као своју; молитвеном љубављу живи у свима и у свакоме, јер; је свим бићем својим у саборном срцу Цркве. Оно непрекидно саосећа свој твари која, поробљена смрћу и пропадљивошћу, «уздише и тужи» непрестано.⁶⁴⁵ Оно жали сваку птичицу, сваку травчицу, које се превијају и грче у мукама пропадљивости. И сврх свега жали највећег кривца, човека, сваког човека, што је роб смрти и греха, и што је сву твар потчинио смрти и пропадљивости.⁶⁴⁶ Та жалостивост је у највећој мери својствена Светитељима. Нико осетљивији ни саосетљивији од њих; н нико не живи кроз већи број бића од њих, и не осећа за њих и место њих. Својом омолитвљеном саосетљивошћу њихова је душа разливена по свима тварима. Α на то су позвани сви хришћани, јер су они «изабраници Божји, свети и љубљени». Сваки по мери својих сила и подвига. Срца жалостиво се стиче еванђелским животом: животом у еванђелским врлинама, а најпре у молитви и љубави и посту. Истина, човек просто не зна која је прва, а која друга, а која трећа међу еванђелским врлинама. Толико је свака од њих и важна и потребна. У ствари, све су оне прве, и свака је од њих прва, јер је свака безмерно неопходна сваком хришћанину. Својим светим преображајним силама оне постепено освајају срце, омилостивљујући, ожалостивљују, чине га новим срцем, срцем новога човека, христоносног и христоликог. Α без њих – срце је роб окамењене неосетљивости; пропада у себичности ,саможивости, усамљености. Зато је неопходна молитва Светога Златоуста: «Господе, избави ме од окамењене неосетљивости». Такав је распон: без Христа – окамењена неосетљивост; са Христом – еванђелска свеосетљивост. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив и несаосетљив према себи самом, према ономе што је за њега најважније: према боголикој души својој, према њеној бесмртности и вечности. Α затим, неосетљив и несаосетљив и према другима, према њиховој вечној судбини. Неосетљивост се увек пројављује као саможива несаосетљивост, а еванђелска осетљивост – као човекољубива саосетљивост. Господ Христос је из божанске саосетљивости, жалостивости постао човек и поднео толике муке за спасење рода људског. Зато се у црквеним молитвама и назива «Бог жалостивости». Од Њега се еванђелској жалостивости и учимо, од Њега за њу и благодатне силе добијамо. Бог Отац је «Отац жалостивости.⁶⁴⁷ Он такав, да бисмо и ми били такви.⁶⁴⁸ Прича ο милостивом Самарјанину је у ствари прича ο жалостивом Самарјанину (Лк. 10,).

Милоставост његова је плод жалостивог срца његовог. Увек је еванђелски нова благовест и заповест: «будите жалостиви».⁶⁴⁹

Благосг је друга врлина која облачи човека у новог човека. Сва је од Христа, и сва води Христу. И увек испуњује човека христоликим расположењем према другим људима и створењима. У односу према грешним људима Господ Христос показује «богатство благости».⁶⁵⁰ Хришћани су позвани да пребивају «у благости».⁶⁵¹ Превелико богатство благости Божје огледа се у Спасовом подвигу спасења рода људског.⁶⁵² «Благост и човекољубље Спаситеља нашег Бога – спасе нас».⁶⁵³

Смиреноумље – анђелска врлина мећу светим врлинама. Стога неопходна човеку у обадва света. Смиреноумље је стално смиравање ума људског пред безгрешним и савршеним умом Божјим што је у Христу Исусу Господу нашем. Њиме ум свој водити и руководити: ο свему и свачему смерно умовати; и уму се Богочовековом добровољно и радосно свагда покоравати. Човеку је при стварању дат од Бога боголики ум, да би увек био богочежњив и боголетан, и у уму Божјем свесавршеном налазио свој циљ, свој живот, своје савршенство, своју бесмртност, свој свеживотворни оригинал и идеал. Заповест је Вечног Еванђеља: «Будите смиреноумни».⁶⁵⁴ Смиреноумље нас облачи у новог човека, у нов ум, и човек умује све по Христу, «по лику Онога који га је створио». Она је главна особина хришћанске светости, главна сила философије «пο Христу». Смиреноумни увек Христом умује, Христом мисли ο свему. Α стари човек је сав у гордоумљу: свој ум диже изнад свега, и изнад самог Бога. Но у томе је сав ђаво и они који су с њим. Зато је увек добро и увек неопходно молити се и дању и ноћу вапајном великопосном светојефремском молитвом: «Господе, дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи твоме». Буде ли човек философију свога живота зидао на дијамантском темељу смиреноумља, биће мудар попут Светог Златоуста, чија су богоречита уста изрекла ову божанску мудрост: «Смиреноумље је темељ наше, хришћанске философије».⁶⁵⁵

На подивљалој од греха земљи кротост је врлина, чије је савршено богочовечанско оличење мећу људима сам Господ Христос, јер је «кротак срцем».⁶⁵⁶ Обући се у христолику кротост, то је обући се у новог човека. Нема сумње, кротост је најочигледнија одлика правих хришћана, светитеља и праведника. Није ли она главно, и свепобедно, оружје светих Мученика, и светих Исповедника, и светих Подвижника, и свих Светих, од првог до последњег? Њоме је новозаветни човек увек нов. То је стога тако, што је чудесни живот Господа Христа на земљи беспримерна кротост, од почетка до краја. Кротост – при божанској свемоћи. Α свети Апостоли? иако су располагали божански свемоћном чудотворном силом, увек су кротошћу одговарали на грубости и казне својих гонитеља и мучитеља. Зато они и наређују хришћанима: да сваку кротост показују према свима људима.⁶⁵⁷ Шта је темељ свих еванђелских врлина? Очигледно дуготрпељивост. Нема еванђелске врлине коју човек може стећи ,ако се није наоружао дуготрпељивошћу. Јер свака од њих представља дуготрајан и мучан подвиг. Ко њу има, осигуран му је успех у новом, христоликом животу, и постепено ћe се обући у новог човека. Дуготрпељивост је одлика Бога човекољубца – Господа Христа и Његових следбеника.⁶⁵⁸ Без дуготрпељивости нема спасења: «дуготрпељивост Господа нашега држите за спасење».⁶⁵⁹

Кроз милионе својих чланова Црква сведочи: христолик човек је сав изаткан од светих врлина. То хришћани доказују и показују: «сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога, као што је и Христос опростио» њима, тако и они.⁶⁶⁰ Нема сумње, хришћана је дужност над дужностима да у свему буду «као што је и Христос». Они се не смеју руководити никим и ничим мањим од Богочовека и Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа. Нарочито у праштању. Како и колико праштати, апостолско је питање.⁶⁶¹ Α ево и светог апостолског одговора: Опраштајте један другоме «као што је Христос опростио вама».⁶⁶² Размислити само: колико је Господ Христос унапред опростио свакоме од нас, решивши се да дође као Богочовек на земљу и спасе род људски на онако беспримерно самопожртвован и човекољубив начин. Спасивши нас од гpexa, Он нам је и опростио све грехе. И данас, како се спасавамо од свакога греха ако не Његовим човекољубивим праштањем?⁶⁶³ Јер Он једини има власт опраштати грехе, пοшто Он једини има силу отпуштати и разрешавати грехе.⁶⁶⁴ И Он то свемилостиво чини кроз свете тајне и свете врлине.⁶⁶⁵ Свака врлина води савршенству, а љубав га у потпуности даје, јер као „свеза савршенства савлађује све што није од Бога. Грехољубиви и слаби, ми смо увек под гресима, зато нам је непрестано и потребно Његово опраштање грехова. Τо је разлог да и ми непрестано опраштамо један другоме, чак ако ко има и тужбу на кога. Огорчен, ти подижеш тужбу на брата свога због тога и тога. Но замисли, какву би тужбу сваког дана, и сваког часа, могао дизати на тебе свезнајући Господ, када нам не би свемилостиво и свежалостиво опраштао грехе! «Опраштајте, и опростиће вам се».⁶⁶⁶ «Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама».⁶⁶⁷ Тиме ћете показати да сте свукли старога и обукли новог човека.

Но најглавнија охристовљујућа и охристоличујућа врлина, која је? – љубав. Зато свети апостол нapeђyje хришћанима: «Сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства».⁶⁶⁸ Љубав је главна одећа новог, христоликог човека. Oбући ce у њу, то је обући се у свеврлину. Јер она све врлине везује, спаја, сједињује у једно тело. Тако, моћи свих осталих врлина постају њене моћи; а и она сама постаје саставни део сваке врлине. Она – «свеза савршенства» – проналази и повезује све што је савршено у свима бићима. По себи, она је не само божанска сила, него је и само биће Божанско: «Бог је љубав».⁶⁶⁹ Сва од Бога љубав сједињује човека најпре са Богом, извором свих савршенстава. Α затим и са свим оним што је савршено у људима и у осталим бићима и тварима. Обучен у њу, човек је обучен у најмоћнију божанску силу, која, одстрањује, побеђује, саставља“ све што је савршено у осталим врлинама она повезује у једно савршенство које вечно траје, пошто «љубав никад не престаје».⁶⁷⁰ «Све што би ти назвао добром, ако у њему одсуствује љубав.. нема никакве вредности, брзо нестаје».⁶⁷¹ «Свеза савршенства», љубав по самој природи својој тражи и проналази и везује оно што је савршено у свима бићима и тварима. Α то је? Оно што је божанско, логосно у њима. Отуда хришћанин светом, богочовечанском љубављу доживљује свет као логосно свејединство; а род људски још и као боголико свејединство. Она је та света божанска сила која, као богочовечанска стварност у Богочовечанском телу Цркве Христове, даје моћи човеку те свим бићем ocећa да је Христос «све у свему», и да у Њему Богочовеку – Цркви: «нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака». Нема сумње, она је та која све спаја у једно тело: Цркву. Спаја и Анђеле и људе, и све што је савршено у свима тварима, од прве до последње, од највеће до најмање. Свестваралачка и свеујединилачка логосна, богочовечанска сила, љубав нас у Цркви сједињује са свима савршенствима њеним, а најпре «са свима светима».⁶⁷² И све што је логосно, богочовечанско, свето, ми доживљујемо као бесмртно и вечно свејединство «у једном телу» – телу Цркве.⁶⁷³ Еванђелском љубављу ми и осећамо Цркву као једно тело, тело Богочовечанско, коме је Друга Ипостас Пресвете Тројице – Богочовек Господ Исус: Глава, и све и сва. Она је та која чини «да мир Божји влада у срцима» нашим.⁶⁷⁴ Јер она oceћa и зна да је над сваким грехом, смрћу и злом њена победа осигурана Богом који је љубав. Бог љубави и влада у срцима људским богољубљем и човекољубљем. Caмo том богочовечанском љубављу усељује се у срце људско «мир Божји који превазилази сваки ум» и чува и срца људска и мисли људске «у Господу Исусу».⁶⁷⁵ «Призивајући нас миру, Христос нас начини једним телом, поставши сам глава томе телу. Јер ради чега смо ми једно тело, ако не ради тога, да бисмо као удови један другога чували мир међу собом и не раздвајали се?».⁶⁷⁶

Свете врлине су у новом, христоликом човеку, као небоземне пчеле, које у caћy душе човекове слажу мед бесмртне, вечне мудрости.⁶⁷⁷ Мудрошћу свети апостол назива врлине, вели богомудри Златоуст. И с правом, јер и смиреноумље, и милостиња, и све слично томе јесте мудрост; као што све супротно томе јесте лудост, безумље – άνοια, јер од безумља долази грубост. Отуда се често сваки грех назива безумљем: «Рече безуман у срцу свом: нема Бога».⁶⁷⁸ «Усмрдјеше се и загнојише ране моје од безумља мога».⁶⁷⁹ Та мудрост разлива по васцелом бићу човековом неисказану сладост, која омолитвљује сву душу, те она радосно хита из молитве у молитву. Α молитвено расположење према сладчајшем Господу пројављује се као еванђелско поступање са људима. «Реч Христова», семе небеске, божанске истине богато се множи у срцу људском, ако је срце омолитвљено, ако је стално устремљено κ Богу богочежњивим расположењем. Јер је молитвеност најбоље поднебље за то небеско семе. Оно богато процвета божанском мудрошћу, и божанском љубављу, и божанском милостивошћу. Непрестаном молитвеношћу срце се људско претвара у храм, у коме стално бораве божанске свете силе и савршенства, а у њима и сам Господ. Α такво срце, и такав живот у срцу, најбоље је васпитно средство наше за сву браћу око нас. И најмудрији учитељ свему божанском. И најмудрији светилник за све еванђелско, бесмртно, вечно. Молитвом се срце људско богато облагодати. Α благодат, као божанска сила, увек је богочежњива; и све мисли, и сва осећања вуче κ Богу. И сва се душа устремљује κ Богу кроз псалме, и славословља, и песме духовне, јер све то потстиче на живот у Богу, и на стално усавршавање и пружање ка Господу и свему божанском, светом, непролазном.⁶⁸⁰

Непрекидна молитвеност се стиче саборном молитвеношћу Цркве. Живот у Цркви је на првом месту учествовање свим бићем у саборној молитвености заједно «са свима светима». Онда се сви међусобни, односи лако еванђелски уpeђyjy тим молитвеним расположењем. Човек сталног молитвеног расположења увек се еванђелски односи према браћи, људима, тварима. Људи молитвеног расположења радосно један другога саветују и уче свему што је божанско, бесмртно, еванђелско. Сваки је свакоме мили учитељ и саветник, јер се сваки смирава пред сваким, сматрајући себе нижим од другога и поучавајући се његовим еванђелским врлинама.

У Цркви све је у Господу и ради Господа. Зато свети апостол наређује: «Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега».⁶⁸¹ – Ето еванђелског правила за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, нијe ли «у име Господа Исуса», онда је неминовно у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то; само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спаcењa. – «Све што год чините речју или делом», јер свака реч и свако дело има одлучујућу важност по целокупни живот наш и у овом и у оном свету. У ствари, ништа људско није ни безначајно ни мало значајно: све има своју бесмртност. Ни по чему ми људи нисмо смртни. Добро наше је бесмртно, али и зло; врлина је наша бесмртна, али и грех. И сама смрт наша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац нашег зла и греха: душа.

Ако човек све што чини, чини «у име Господа Исуса», душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини у ствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи подвизи еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски, подвижник еванђелски све с радошћу чини «у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега». Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу.

Наводећи ове апостолове речи, свети Златоуст благовести: Ако тако будемо радили, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, – све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год започнеш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Бога посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.⁶⁸²

Бог Логос постаде тело:⁶⁸³ постаде човек = постаде Богочовек = постаде Црква. И тиме показа и објави свима бићима у свима световима свеспасоносну благовест: Бог Логос је све и сва и за тело, и за човека, и за Богочовека, и за Цркву. Он је сва Истина и сав смисао: и тела, и човека, и Богочовека, и Цркве. И још; Он сво Добро – Вечно Добро, сва Правда – Вечна Правда, сав Живот – Вечни Живот, сав Пут – Вечни Пут, сва Светлост – Вечна Светлост, сва Истина – Вечна Истина: и тела, и човека, и Богочовека, и Цркве. И кроза све то, и у свему томе Он је – Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи:⁶⁸⁴ и тела, и човека, и Богочовека, и Цркве. Он: Вечни Бог Логос, Друга Ипостас Пресвете Тројице, постаје и тело и човек и Богочовек и Црква, да би Собом и у Себи ологосио, обожио, спасао, охристовио, обогочовечио, отројичио, и тело, и човека, и Богочовека, и Цркву. Без Њега – Богочовека: и тело и човек и Црква су сенка и сан, привид и утвара, смрт и пакао, и свака страхота која се мишљу људском замислити може. У наш земаљски свет и човечански живот једино су Богочовеком ушли и Вечна Божанска Истина, и Вечна Божанска Правда, и Вечна Божанска Љубав, и Вечно Божанско Добро, и Вечни Божански Живот, речју: сав Бог, сва пуноћа Божанства са свима Божанским савршенствима.⁶⁸⁵ И све то оваплоћено и свесавршено оличено у чудесној Личности Богочовека Господа Христа, и нама људима дато као најнепосреднија земаљска стварност у Богочовечанском телу Христовом: Цркви. Цркви, која је по бићу свом тело Његово, а Он – Вечна Глава њена. Стога је свеистинита благовест христољубљеног Еванђелиста: «Благодат и Истина постаде од Исуса Христа».⁶⁸⁶ До Њега, као да их није било у нашем земаљском свету. Међутим, са појавом Богочовека на земљи, све је то међу нама људима присутно својом Богочовечанском свепуноћом у Богочовечанском телу Цркве, и ми као сутелесници тог тела живимо том свепуноћом у већој или мањој мери, сразмерно нашој ревности у вери и осталим светим врлинама еванђелским.

Тело Богочовека Господа Христа, које је Он примио од Пресвете Богородице и Духа Светога, и тело Његово у светој Евхаристији, као и тело Његово – Црква, све је то, на крају свих крајева, једно тело, јединствено и свеспасоносно. Јер Господ Христос је исти и јуче и данас и вавек.⁶⁸⁷ Бог Логос је, као Друго Лице Пресвете Тројице, вечито и неизменљиво и неумањиво исти. Он се оваплотио, постао Богочовек, да би постао Црква, и у њој извршио, и непрекидно вршио, подвиг спасења света и људи у свету од греха, смрти и ђавола. Како? Собом, помоћу светих богочовечанских тајни и светих богочовечанских врлина, охристовљујући, обогочовечујући, отројичујући спасаване. И заиста, у Богочовечанском телу Цркве Христове непрекидно раде све Богочовечанске силе оваплоћеног Бога Логоса и спасавају све чланове Цркве по мери њихове вере и осталих светих врлина њихових.

Тело оваплоћеног Бога Логоса и јесте темељ Цркве, и у њему све божанске вредности и стварности

Бог постаје човек, да би човек помоћу Богочовека постао Бог. То је сва благовест Богочовека и Његове Цркве. Тек са оваплоћењем Бога Логоса Бог и Божје постају свестрано приступачни нама људима; постају наша судбина, главна категорија нашег људског живота, мишљења, делања. Зато што је тело Бога Логоса, Црква је Црква благодаћу и Истином, и свим оним што је Богочовеково. У њој: благодат и Истина су једносушне; оне су близанци, бесмртни, вечни, свесавршени. Од безмерног богатства Богочовековог у Цркви ми добијамо све што нам треба за спасење, за освећење, за обесмрћење;, за обожење, за обогочовечење. Бог и све Божје у Цркви је органско и реално као тело. Сва пуноћа Божанства живи у Цркви ςωματικώς = на телесан начин.⁶⁸⁸ И зато из ње струје све животворне силе божанске и пролазе кроз капиларе наших еванђелских врлина, очишћујући нас од свакога гpeха, од сваке смрти, од сваког ђавола, и обогочовечујући нас сваком врлином Спасовом. Као сутелесници Богочовечанског тела Цркве Христове ми примамо од Божанске пуноће Спасове све што нам треба за вечни живот у обадва света: примамо благодат на благодат и сву Божанску Истину са свима њеним непролазним богатствима.⁶⁸⁹

Нама људима тело је дато као најнепосреднија вештаствена стварност. Зато је Бог Логос и постао тело, да бисмо ми људи могли проверавати Њега и све Његово из најнепосредније људске стварности и близине. Богочовек по себи, и по свима Својим богочовечанским својствима, и јесте у земаљском свету биће, од стране људи свестрано и немилосрдно проверено из најближе људске стварности. Он је, по сведочанству светих апостола: Оно што беше из почетка, што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше.⁶⁹⁰

У чаробној личности Богочовека Христа нама је дат живот вечни, и ми Њиме и преко Њега учествујемо, заједничаримо у том вечном животу: а, он је сав у Цркви, телу Његовом, и Он као Глава тога тела води и руководи све свете силе Богочовечанског тела Свог.⁶⁹¹

За биће људско, за род људски – оваплоћени, очовечени Бог Логос, Богочовек Господ Христос је све и сва у свима световима. Јер је Он Личношћу Својом не само Вечна Истина негo и Живот Вечни: Он – «истинити Бог и живот вечни».⁶⁹² Као истинити Бог Он и има и даје људима Вечни Живот Црквом и у Цркви, која је Богочовечанско тело Његово и Он сав у Њој на сву вечност. Стога Спаситељ и објављује ову благовест: «Ја сам васкрсење и живот; који верује мене има живот вечни, прешао је из смрти у живот»⁶⁹³ Бог Логос је ради тога и постао Богочовек, и постао Црква: «да свему да живот вечни».⁶⁹⁴

У својој суштини, и у свима својим божанским бескрајностима, «живот» је од Бога Логоса и у Богу Логосу.⁶⁹⁵ Логосност и логика живота су свим бићем од Бога Логоса. Пре оваплоћења Бога Логоса живот је на земљи грехом и због греха био постао алогосан и алогичан, бесмислен и бесциљан, смртан и страшилан. Јер грех је сила која све делогосира, лишава божанске логике и логичности, божанског смисла и осмишљености. У ствари, грех је једини обесмислитељ и осмртитељ живота. Међутим, оно што је за људску мисао, – била она грчка, римска, индијска или која друга, – било и остало идеал или идеја, апстракција и оностраност, сан и маштарија, оваплоћењем Бога Логоса постало је живот, наш земаљски живот, савршено стваран по свима законима наших земаљских стварности. Стога, по Логос и по Логику живота не треба ићи у онај свет, јер су Логика и Логос живота ту, на земљи. међу нама: у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. Ми у њој имамо Логос живота, зато знамо логику живота, циљ живота, смиcao живота.

До оваплоћења Бога Логоса као да није било живота на земљи. У колико га је било, то је био сурогат живота, наличје живота, фалсификат живота; просто напросто: псевдоживот. Јер, какав је то живот, у коме има смрти, и који се завршава смрћу? У ствари, то је постепено умирање, непрекидна агонија. Само онај живот је достојан назива живота који не умире, који се ‘не завршава смрћу, већ савлађује смрт и васкрсењем прави мост у бесмртност и живот вечни. У самој ствари, једино је Вечни Живот прави живот. Α он се први пут јавио у нашем човечанском свету са оваплоћеним Богом Логосом: Богочовеком Христом, и сав остао са Њим у Богочовечанском телу Његовом – Цркви. Зато свети Богослов благовести: «И живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама».⁶⁹⁶

Откуда у светог Богослова овако смело сведочанство? Из личног, и свеапостолског искуства: јер је сам окусио вечни живот, ступио у заједницу са њим, и узаживео њиме преко Господа Исуса. Живети као «сутелесник.» у Богочовечанском телу Господа Исуса, имати заједницу са Њим, и јесте налазити се у вечном животу и имати живот вечни. Тај живот је у ствари заједница са Тројичним Божанством. Утројичити се, и отројичити се преко Богочовека, и није друго него живети вечним животом, од Оца кроз Сина у Духу Светом. При томе човек у себи самом осећа и види вечни живот, и стално се налази у заједници вечних бића људских. Јер хришћани се тиме одликују од осталих људи што имају живот вечни, и живе њиме још овде на земљи: сваки хришћанин – бесмртник међу бесмртницима. Стога они и јављају живот вечни. У том погледу све је код њих засновано на личном искуству, на личном општењу са Вечним, са Богочовечним. Стога очевидац свети и христоносно благовести: «Што видесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом».⁶⁹⁷

Живот хришћана је живот у Божанској Тројици: заједница, општење са Њим, са Њеним животворним, стваралачким, вечним силама и светињама. Општење са Вечним и даје људима живот вечни. То није неко спољашње посматрање већ унутрашње доживљавање Свете Тројице. То је уистини κоΐν?νια = заједничарење човека са Богом, саоваплоћавање Богу.⁶⁹⁸ Све је ту лично, опитно, животно, ново, богочовечно и тиме човечно. Ради тога се сав Бог Логос оваплотио – постао тело, учовечио – постао човек, и добио се Богочовек, и као Богочовек сав остао у Цркви, која је тело Његово а Он – Глава њена. Црквом је Он сав с нама и међу нама и у нама; а са Њим и сав Живот Вечни, и сва Истина Вечна, и сва Љубав Вечна, и сва Светлост Вечна, и сва савршенства Његова вечна, да бисмо преко Њега имали заједницу са свима божанским вечним савршенствима. Свети Богослов је јасан: живот хришћана у Цркви Богочовековој сав је у Светој Тројици: од Оца кроз Сина у Духу Светом; то је заједница са Светом Тројицом.

Господ Христос је сав у Цркви, сав – свим бићем Својим Логосним и Богочовечанским; сав – свом Истином Својом, свим Животом Својим, свом правдом Својом, свом Љубављу Својом; речју: свом пуноћом Божанства Свога и свом пуноћом човечанства Свога. Тек од Њега, Богочовека, ми људи на земљи, а и Анђели на небу, знамо да је Он – Истина. Благовест је свеистинита: «Истина постаде од Исуса Христа».⁶⁹⁹ Значи: Истина је Богочовек Γоспод Исус Христос; Истина је Друга Ипостас Пресвете Тројице; Истина је Личност Богочовека Христа. У нашем земаљском свету Истина није ништа мање него васцела Личност Богочовека Христа. Она није ни појам, ни мишљење, ни логичка сила, ни човек, ни анђео, ни човечанство, нити ишта људско, нити ишта створено, нити сви видљиви и невидљиви светови, већ нешто несравњено и неизмерљиво више од свега тога: Истина, Вечна и Свесавршена Истина у нашем земаљском свету, а преко њега и у свима видљивим и невидљивим световима, јесте Друго Лице Пресвете Тројице, сама васцела Личност Богочовека, Господа Исуса Христа. Стога Господ Исус и објављује ο Себи роду људском ову светотројичну благовест: «Ја сам Истина».⁷⁰⁰ А пошто је Он Истина, онда је и тело Његово, Црква, Истина, којој је Он Глава. Да, Глава Истине. Отуда чудесна и радосна благовест светог апостола: Црква Бога живога је «стуб и тврђава Истине».⁷⁰¹ Стога Цркву и њену Истину не могу разорити, уништити, обесилити, убити никакве лажи ни самог првотворца и оца лажи – ђавола, ни све зле силе свих лажи земаљскога и пакленога света. Она је Богочовеком Христом свесавршена, свемоћна, свепобедна, свебесмртна, свебожанска. Таква, она и ослобађа свако људско биће од греха, смрти и ђавола, те троједне лажи, и осигурава и даје бесмртност и живот вечни сваком хришћанину посебно и свима хришћанима скупа. И она то чини освећујући, охристовљујући, обогочовечујући људска бића помоћу светих тајни и светих врлина. Отуда и свеспасоносна благовест из божанских уста Спасових: «И познаћете истину, и истина ће вас ослободити»⁷⁰² и греха и смрти и ђавола, оистинити вас, и подарити вам сва блаженства неба.

Са свих тих разлога оваплоћење Бога, Бог у телу, Богочовек Господ Христос – Истина је свих новозаветних истина; са Њим стоји или пада сва Црква, сав Богочовечански домострој спасења. То је душа свих спасења. То је душа свих новозаветних и црквених дела, подвига, врлина, збивања; благовест над свима благовестима; тачније: Свеблаговест. Још више: та чињеница, та Свеблаговест је мерило свих мерила. Њиме се, као најсигурнијом мером, мери све и сва у Цркви, у хришћанству. Другим речима: ко не признаје оваплоћење Бога, Богочовека Исуса Христа, није члан Цркве, није хришћанин. Шта више: то је антихрист.

Ово непогрешиво мерило благовест је светог христољубљеног боговидца и тајновидца Јована Богослова: Љубљени, не верујте свакоме духу, него проверавајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни духови изиђоше на свет. По овоме познајте духа Божјега, и духа заблуде: Сваки дух који признаје, исповеда – да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; и сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за кога чусте да ће доћи, и сад је већ на свету.⁷⁰³

У ствари, сви духови који настањују наш земаљски свет, или свраћају у њега, деле се на две врсте: на оне од Бога и оне од ђавола. Од Бога су они који признају и исповедају да је Исус – оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то не признају.

Ђаволова је философија сва у овоме: не признати Његово присуство у свету; не признати Његово оваплоћење, очовечење у свету; тврдити и проповедати: нема Бога ни у свету, ни у човеку; нема Бога ни у Богочовеку; бесмислица је веровати да се Бог оваплотио у човека, и да може живети у човеку; човек је сав без Бога, биће у коме нема Бога, нити ишта Божје, ишта божанско, бесмртно, вечно; човек је сав пролазан, сав смртан; по свему он припада животињском свету, и готово се ни по чему не разликује од животиња, зато је и природно да живи као животиње, које су ?у једини законити претци и прапретци а и природна сабраћа. Таква је у ствари философија Антихриста, који по сваку цену хоће да замени Христа, да заузме Његово место у свету и у човеку. Безброј је Антихристових претеча и исповедника и верника у човечанском свету кроз векове. „Сваки дух“: а дух може бити личност, или учење, или идеја, или мисао, или човек. И свако учење, свака личност, свака идеја, свака мисао, сваки човек који не признаје ла је Исус – Бог и Спаситељ, оваплоћени Бог и Богочовек, – води порекло од Антихриста, Антихристов је. ? таквих је личности, и учења, и идеја било од саме појаве Господа Христа у свету, зато свети тајновидац и вели за Антихриста: „и сад је већ у свету“. Сваки човек, свака идеја у свету која одриче Богочовека Христа и Његову Цркву, од Антихриста је. Сваке антихришћанске идеологије творац је Антихрист, посредно или непосредно. У ствари, све се идеологије могу свести на две врсте: оне за Христа и оне за Антихриста. На крају свих крајева, човек је у овом свету да реши један проблем: да ли је за Христа или против Христа. И сваки човек, хтео или не, само то и ради: решава тај проблем, тај свој свепроблем. И сваки је од нас или христољубац, или христоборац, – трећега нема. Да, или христопоклоник или ђавопоклоник, – трећега нема.

Одлика је сваког хришћанина: осећање саборности, осећање личне свеодговорности. Он зна: када пада, он ca собом и друге обара; када се диже, он са собом и друге подиже. Његов живот није само његов, већ уткан у живот остале браће по вери, јер сви сачињавамо једно тело, Цркву. Α у Цркви нам је све заједничко: и Бог, и светиње, и душа, и савест, и срце. На молитвено-благодатни начин, сваки је у свима и сви у свакоме. Како онда себично и саможиво гледати само «на своје»?⁷⁰⁴ Еванђелски је: бринути се и за друге као за себе; гледати на своје као на њихово, и на њихово као на своје.⁷⁰⁵ Κо зна колико дугујеш светитељима Божјим, и њиховим молитвама, и саму душу своју, и саму веру своју, и само спасење своје! Α ο имању и да не говоримо. Онο је сасвим Божје: теби је као позајмица дато од Бога; позајмљено теби, да би и ти, не од свога, већ од позајмљенога позајмљивао другима. У ствари, сви ми живимо искључиво на имању Божјем. Шта имаш, а да ниси примио?⁷⁰⁶ Бог ти је дао и душу, и срце, и тело, и мисао, и осећање. Све је то Божје имање. Дано ти је да га обрађујеш. Тако и поступај са њим. Тако гледај и на 6paћy своју око себе. И њима је Бог поверио своје имање; некоме више, некоме мање. Води рачуна ο Божјем нмању, па било поверено теби или ближњима твојим. Води рачуна ο њиховој души, као ο својој, и ο њиховом спасењу, као ο свом: «Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што је других».⁷⁰⁷ Видиш, богоносни апостол наређује: «сваки», – нема изузетка. Не поступаш ли тако, одговараћеш Богу за расипање, или за ниподаштавање, или за уништавање имовине Божје. «Када сваки, остављајући своје, стара се ο добру другога, и у њих бива: ја ο твоме, а ти ο моме; онда то већ није живот људски него анђелски».⁷⁰⁸ «Када ја гледам оно што је добро за тебе, а ти оно што је добро за мене, онда ту нема места ни славољубљу, ни свађи, нити икаквом злу уопште; то је просто живот анђелски и божански».⁷⁰⁹

Мисао у човеку? Главни незнанко у нашем људском бићу. Α нама се Еванђељем поставља као главни циљ мисли, као њен свециљ: мислити «оно што је у Христу Исусу».⁷¹⁰Значи: крајња мета и највиши домет људске мисли јесте мисао Христова, а људског осећања – осећање Христово.

Тек са Христом ми смо људи дознали шта је то савршена мисао људска, и шта – савршено осећање људско. То је: Христова мисао и Христово осећање. Тек у Христу Богочовеку људска мисао је дошла до своје божанске бесмртности и вечности, и постала богомисао; тако и људско осећање, и постало богоосећање. Богочовек, и у Њему богомисао, и у Њему богоосећање. Богочовекова мисао, то је божански бесмртна и божански вечна мисао људска; Богочовеково осећање, то је божански бесмртно и божански вечно осећање људско. Свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, у богомисао, сасуши се, иструли; а од трулих мисли уцрвља се душа у човеку. Тако и од трулих осећања. Α сва су наша oceћањa трула и црвљива, ако их нисмо преобразили у Христова осећања, у богоосећања.

Мислити «оно што је у Христу Исусу». Α шта је то? Све што Он има и садржи у Себи као Бог Логос: сва божанска својства и савршенства; и све што Он има и садржи у Себи као човек: све Његове човечанске особине, мисли, осећања, подвизи, доживљаји, дела; сав Његов живот од рођења па до вазнесења, и од вазнесења па све до Страшнога суда, и од Страшнога суда па кроз сву божанску вечност, бесконачну, безграничну, немерљиву. Мислити ο томе, ο свему томе, то је наша прва хришћанска дужност, даноноћна дужност. Радимо ли тако, онда смо бескрајни и бесмртни кроз сваку мисао, кроз свако осећање; христовски, богочовечански, бескрајни и бесмртни. Онда – нема смрти више ни за нашу мисао, ни за наше осећање. Јер свака наша мисао, и свако наше осећање, силом Васкрслога Господа савлађује све смрти и све смртно. У ствари, живот нас хришћана у овоме свету није друго до непрекидно подражавање Господа Христа кроз доживљавање у Богочовечанском телу Цркве Његове свега Његовог, а на првом месту Његове свепобедне васкрсне силе, чијом благодаћу побеђујемо све смрти и све смртно у нама и у свету око нас.

Не мисли ли човек ο људима «оно што је у Христу Исусу» ο њима, тојест оно што Он мисли ο њима, зар је хришћанин, зар брат, зар човек? Не жели ли им, не осећа ли за њих оно што и Господ Христос, још није хришћанин, још je подчовек. Што је у Христу за сваког човека, то треба да буде и у нама. Онда смо хришћани, и браћа, и људи. Мислити ο свету? Не мисли ли човек христовску мисао ο свету, залутао је у безизлазне лавиринте; и никад неће пронаћи прави смисао ο свету. Мисли ли ο човеку, ο пчели, ο птици, ο цвету, – исто тако. Јер и најмањи цвет је толико тајанствен, да се у лавиринту његове тајанствености може бесповратно изгубити свака људска мисао, ако је не води Бог Логос. Мисли ли човек ο животу, ο смрти, ο добру, ο злу, ο истини, ο заблуди, ο правди, ο неправди, – ако се мисао његова ο свему томе не извије у христомисао , мора се претворити у бесмислено и трагично мучеништво. Α ο друштву, ο породици, ο нацији, ο човечанству, не мисли ли Христом, никад им неће пронаћи прави смисао, нити правилно решити иједан њихов проблем.

Мислити ο свему Христом, – ето главне заповести за сваког хришћанина, ето нашег хришћанског категоричког императива, ето наше хришћанске гносеологије. Но Христом се може мислити, ако се има «ум Христов». Свети апостол тврди за хришћане: «Ми ум Христов имамо».⁷¹¹ Како смо га стекли? Живећи у Богочовечанском телу Његовом – Цркви, коме је Он глава. Живљење у Цркви, помоћу светих тајни и светих врлина, сједињује цело наше биће са бићем Цркве, сједињује и наш ум са богочовечанским, саборним умом Цркве, и оспособљава нас да умујемо по Христу, да мислимо, «оно што је у Христу Исусу». Мислећи пак Христовим умом, саборним умом Цркве, хришћани и могу «једно мислити», једно осећати, «једну љубав имати», и бити једне душе и једнога срца, «једнодушни и једномислени».⁷¹²

Бог и Господ Христос спустио се до човека, па чак и сам постао човек, да би људи могли мислити «оно што је у Христу Исусу», и живети «достојно Бога».⁷¹³ Бог је постао човек, да би човека учинио Богом, како то најрадије говоре свети Оци. Или: Бог се очовечио, да би човека обожио. Поставши човек, Господ Христос је и надаље остао Богом, јер то казују речи духоносног апостола: «будући у обличју Бога».⁷¹⁴ Бити «у обличју Бога» и значи: бити Бог. Такво је богомудро тумачење светих Отаца. Иако Бог, поставши човек, Господ Христос «није сматрао отмицом да се изједначи с Богом»,⁷¹⁵ али је живео смерно као нико. «Бог Логос је по природи Бог. Будући у обличју Бога, Он се није отимао да се изједначи с Богом, јер је по природи имао ту једнакост».⁷¹⁶ Живећи на земљи у неисказаној смерности, очовечени Бог Логос је показао да је смерност пут новог живота, живота којим живи оваплоћени Бог и сви Његови прави следбеници. Смерност је «оно што је у Христу Исусу» најочигледније.

Поставши човек, Бог Логос је нема сумње бескрајно «понизио Себе – εαυτόν έκένwσε (= испразнио себе)», те је просто невероватно како је и надаље могао стално и неизменљиво остати Богом живећи у мајушном и ништавном бићу људском. Јер, по самој природи својој, човек је неупоредљиво мање и ниже биће од Бога. Осим тога, човек је природу своју грехом и смрћу толико срозао, толико опоганио, да је само бескрајно човекољубље могло побудити Бога да постане човек. То је смирење и понижење коме нема слична, а камоли равна. «Да Бог постане човек, – то је велико, неисказано и неизразиво смирење, понижење».⁷¹⁷ Веће понижење Бог није могао изабрати за Себе. Али без тога ни Своје беспримерно човекољубље показати. Зато свети апостол, да би изразио ово чудо беспримерног смирења и човекољубља, употребљава изузетан и необично снажан израз:εαυτόν έκένwσε = испразни собе. Као да је Бог Логос, поставши човек, испразнио себе од свега божанског. И заиста, када би Бог могао пасти, тојест престати бити Бог, онда би за Њега био највећи пад – постати човек. Али, Бог Логос постаје човек не престајући бити Богом, и живи као човек остајући увек неизменљивим Богом. Он «који је обличје Бога невидљивога»⁷¹⁸ узима на себе обличје човека видљивога, да би Собом подигао човека до Бога. Α то значи: да би га спасао од греха, смрти и ђавола. Он, вечни Бог, улази као стварни човек у наш свет греха, смрти и ђавола, и живи у њему као истински човек, и најочигледније показује како се у свету греха може живети без греха, и у свету смрти – победити смрт и сатрти ђаво. Тако Он постаје и Спаситељ и спасење, Он – истинити Бог и истинити човек, Он – Богочовек. И у Њему Црква са свима својим богочовечанским тајанственостима и светињама. Очигледна је и опитна истина: спасење је у Спаситељу; човек се спасава од греха, смрти и ђавола, живећи Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом у Богочовечанском телу Цркве Његове. Α у овом свечудесном и свеспасоносном телу живи се помоћу светих тајни и светих врлина. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Он је постао «као и други људи»,⁷¹⁹ и у свему био истински човек, само да би људима на приступачан, човечански начин дао Црквом сва средства и силе cпасењa, дао као брат браћи по телу и крви.⁷²⁰ И заиста, Он је толико био стваран човек, обичан човек, толико «као и други људи»,⁷²¹ да су се Његови савременици, гледаjyћи Његова божанска дела и силе, у чуду питали: «Откуда овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква чине се његовим рукама? Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов?»⁷²² «Πоставши као и други људи»,⁷²³ Бог Логос је чинио божанска дела и пројављивао божанску свемудрост зато што није престао бити Бог. «Поставши као и други људи» у свему осим греха, Он је све послове људске обављао без учешћа греха, ове мисли људске мислио без учешћа греха, сва осећања људска осећао без учешћа греха; речју: сав живог људски проживео без учешћа греха.

И Себе тако узвишеног, тако савршеног, тако безгрешног, понизио «поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту».⁷²⁴ Зато, да би као стварни човек у име свих људи, и за све људе, и место свих људи победио смрт, и спасао их од смрти. Својим мртвим телом Бесмртни се спустио у смрт, у амбисни понор смрти, да би отуда као свемоћни безгрешни човек, Богочовек, избавио род људски из ропства смрти.⁷²⁵ Заиста је неизмерно понижење за безгрешног Богочовека спустити се у смрдљиви понор смрти, где се распало и трули толико људских бића, где је смрад од грехова неиздржљив, где је свирепа власт и смрад злосмрадних духова нечистих неподношљив. «Послушан до саме смрти», – послушан коме, чему? Божанској љубави, и намери ο спасењу света крсном смрћу Сина Божјег. «Послушан» Својој безграничној љубави за човека, Својој жалостивости, Својој свемилостивости. Смрт је понижење за боголиког човека, а камоли за безгрешног Богочовека. Човек је из грехољубља понизио себе до смрти, и поробио себе смрти. Грехољубив до краја, човек није могао избавити себе од смрти, јер је својим властитим гресима, као нераскидљивим оковима, сам себе држао у ропству смрти. Α греси су сила смрти. Безгрешни Богочовек је стварно умро као човек, али Га смрт није могла задржати у своме ропству, пошто у Њему није било греха, – те једине силе помоћу које смрт држи у своме ропству људска бића. Тако је безгрешни Богочовек Својом смрћу уништио смрт. Ушавши у њу добровољно, Он ју је изнутра разорио Својом богочовечанском безгрешношћу и свеправедношћу, и тако спасао род људски од ње. Свеправедан и свесвет, безгрешни Богочовек је осветио и само најсрамније оpyђe смрти – крст, и пренео на њега чудотворну спасилачку силу Своје Богочовечанске личности. Отуда је и крст не само знак спасења него и сама сила спасења, сама – «сила Божија».⁷²⁶

Себе свеправедног и свесветог, Себе безгрешног Богочовека добровољно понизити до смрти, и то срамне смрти на крсту, заиста је смерност којој нема равне ни у једноме од постојећих светова. Зато је у Цркви, тој Богочовечанској радионици спасења и охристовљења, смерност и постала неопходна еванђелска врлина и света сила спасења, коју само Бог даје људима за њихово безгранично смиравање себе пред безгрешним и свесмерним Господом Исусом. Спасоносном смиреноумљу и свемоћној смерности хришћани се уче од самога Господа Исуса.⁷²⁷

Због тако јединственог и безгранично спасоносног подвига, Бог је силно узвисио Христа, узвисио Га као човека, јер је Христос као Бог Логос; у свему раван Богу Оцу, па и у божанској узвишености. Узвишујући Га као човека, Бог је показао за какву је божанску узвишеност и славу саздана људска природа. Тако је откривен сав пут људске природе: од понора смрти до уврх небеса, од ђавола до Бога.⁷²⁸ Јер док је у гресима и у ропству смрти, људска природа седи с десне стране ђавола; а са Христом и у Христу она се узвисила изнад Херувима и Серафима, и седи с десне стране Бога. Тај пут од понора смрти до уврх небеса прошао је први сам Господ Христос Богочовек, и пропутио га Црквом и у Цркви за све људе. И оставио нам у Цркви и углед и силе да за Њим идемо. Да, и углед и силе. Јер само Он даје благодатне силе за тако страшан и величанствен подвиг. Ослањајући се на бескрајно човекољубље Спасово, свети апостол нам и наређује да мислимо «оно што је у Христу Исусу», и да тражимо «оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога».⁷²⁹

Богочовек Господ Христос као Црква представља најчудеснију и највеличанственију величину изнад свих замисливих величина. Зато му Бог Отац и «дарова име које је веће од свакога имена»,⁷³⁰ толико веће да – «нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти».⁷³¹ Богочовек Христос је толико јединствено и изузетно биће у свима световима да – «нема ни у једноме другоме спасења».⁷³² У самој ствари, Богочовек је једина права величина међу свима бићима у свима световима, једино бићe које заслужује да Му се «поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом».⁷³³ Α људима је дато да Га прате у тој Његовој слави, ако Га прате у Његовом подвигу, тојест ако као сутелесници Богочовечанског тела Цркве Његове спасавају Њиме себе од греха, смрти и ђавола. Да им олакша сам подвиг спасења, Он им у Цркви даје све божанске силе које су им потребне да би постали «учесници у Божјој природи», а тиме и учесници у неизреченој слави Божјој.⁷³⁴ «Оних који су на небу» – то су Анђели и душе праведника; «оних који су на земљи», – то су људска бића у земаљском свету; «оних који су под земљом», то су душе грешника у доњим световима. Свима се даје могућност да се поклоне Господу Исусу као Спаситељу рода људског.

После свега што је учинио за род људски, мора сваки нормалан човек признати, да је Исус Христос заиста Бог и Господ, заиста Спаситељ и Црква. Јер шта је то што Он као Господ и Спаситељ није учинио, а требало је да учини? које нам је добро могао дати, а није нам дао? коју истину могао објавити, а није објавио? Све што је ради спасења нашег требао да буде, био је; све што је требао да доживи, доживео је; све што је требао да учини, учинио је; све што је требао да нам дарује, даровао нам је; – и тако свим и свачим најочигледније показао и најубедљивије доказао: да је Он заиста једини Бог и Господ света, и једини Спаситељ и спасење света. Α важније и од свега најважнијег јесте то: што нам је Себе таква васцелог оставио у Богочовечанском телу Свом – Цркви, Он – вечна Глава њена.